Шта се може рећи о сунчевом сјају самом по себи? Светлост потиче од Добра и слика је Доброте. Стога се Добро и слави именом светлости као пралик који се испољава у слици. Јер као Доброта – која је далеко испред свега божанственог, која допире од виших и важнијих суштастава до последњих, а остаје изнад свега, и при том нити она виша превазилазе њену узвишеност, нити она нижа достижу њену распростањеност, него све што може да је прими она и осветљава и саздаје и оживљава и одржава и усавршава, и мера је и век и број и поредак и досег и узрок и сврха бића – тако и слика која показује божанску Доброту, то велико свеосветљавајуће и вечно светлеће Сунце, у малом слика Добра, осветљава све што може да у њему ужива имајући светлост која се излива на све и која обасипа сјајем својих зрака видљиви свет, горе и доле. Ако ли нешто не ужива у њему то није због недовољне јачине или ограничене даљине распростирања његове светлости, него због немогућности да у светлости уживају они који не теже да је приме. Штавише, луча осветљава и многе који су у таквом стању при своме продирању до онога што је иза њих, те нема ничег од видљивих ствари до чега не допире неизмерна величина њенога сјаја.
Псеудо Дионисије Ареопагит (V-VI век), Божанска имена, IV, Историја лепоте, приредио Умберто Еко, превела с италијанског Душица Тодоровић – Лакава, „Плато“, Београд, 2004.
Преузето са блога: http://santamarijadellasalute.blogspot.rs
СРОДСТВО ПО ИЗБОРУ 