Р.M. Рилке, „КАД БИХ МОГАО ДА ВАСКРСНЕМ, ЛУ!“

Обернојланд, близу Бремена,
10. август 1903. (понедељак)

Сазнање да ти моја књижица о Родену[1] значи много, Лу, изазвало је у мени неизрециву радост. Ништа не може да ми прушти толико поуздања и наде колико твоје прихватање мог најзрелијег дела. Тек сада се оно усправило за мене када је довршено, признато од стране реалности, умешне и ваљане.

А све што је твоје писмо, уз остало, садржавало од објашњења, било ми је од бескрајне помоћи и обасјало ме спокојном светлошћу. Моје писмо од суботе (свакако си га примила) покушавало је да нађе такве путеве и да анализира догађај какав је за мене био Роден. Он спада у врхунске мајсторе; знак је који надалеко превазилази своје доба, изузетан пример, чудо виљиво из далека – а ипак ништа него једино старац, неизрециво сам, сам у окриљу крајне старости. Погледај, он ништа није изгубио, згомилао је и сабрао око себе све са дуге линије живота; ништа није препустио да однесу таласи и све је реализовао: почевши од змијоликог бекства неког страхотног осећања, развалина сна, клице неког предосећања, сачинио је ствари којима се окружио, ствари и ствари. Тако се око њега разрасла извесна стварност, пространа и нема породица ствари које је спајају с другим, старијим стварима, све до тренутка кад, изгледа, он сам је потекао из једне династије великих ствари: отуда његов мир и његово стрпљење, његова непромењљива зрелост, лишена страха, његова надмоћ над људима који су сувише покретљиви, сувише гипки, сувише склони да се поигравају с равнотежом у чијем окриљу, готово несвесно, он почива. Чудесно си у праву, драга Лу: пред тим безмерним примером патио сам што ми моја уметност није подарила ниједно средство да му се већима примакнем. Немогућност стварања физички се прометнула у бол у моме сопственом телу, и та дубока потресеност (чија је подлога била у тесној блискости са нечим сувише тврдим, сувише минералним, сувише громадним) потицала је од неуклопивости два уметничка света, баш као што ти наслућујеш и објашњаваш из своје велике науке о људском, ти, гатаро…

Али, управо захваљујући твојој помоћи у осветљавању, бесконачно драгоценом поимању, за моје очи је постало евидентно колико морам да га следим, њега. Родена: не преображају свог рада у смеру вајања, него у унутрашњој организацији уметничког процеса. Морам да научим од њега не да моделујем већ да се дубоко усредсредим у погледу на моделовање. Оно што морам да научим јесте да радим и радим, Лу, то ми толико недостаје! Il faut toujours travailler – toujours[2] – рекао ми је он једног дана кад сам му говорио о провалијама страха које се отварају под мојим ногама између дана кад ми добро иде; било му је потебно много муке да то разуме, он који је сушти рад (до тачке да су све његове кретње једноставни покрети који потичу из његовог заната!). – Можда је то сам вид неспретности који ме спречава да радим, то јест да извлачим корист из сваког догађаја; ја сам, заправо, веома брзо збуњен кад је реч о томе да у књигама или сустетима откријем оно што је моје. Тек што сам то дотакао, а спољашње околности то већ деформишу и прикривају ми, тако да не умем више да разликујем суштинско од неважног, сав сам у метежу усред тог преобиља. У Паризу сам провео недеље у Националној библиотеци читајући књиге давно жељене, али белешке које сам тада правио, ничему ми не служе, јер током мог читања све ми је изгледало изванредно ново и важно, и осећао сам силно искушење да препишем целу књигу, пошто нисам могао да је понесем са собом. У ствари, због свог неискуства лутам по књигама са сталним и приглупим дивљењем примитиваца, па из њих излазим дезоријентисан, обузет најповршнијим одблесцима. А такав сам и кад је реч о догађајима који долазе и пролазе – лишен сам дара да бирам и способности да их ведро саберем, огледалом окенутим у свим смеровима, и похватам све слике.

А шта ме стаје да се вежем за значење ствари! Ништа, сем да тада улећу свакакве трице и кучине свакодневног живота, бриге због новца, којештарије непредвидивости, лупање вратима, задаси, часови, који откуцавају и не престају да вас подсећају на ред – све се то оглашава не либећи се преда мном, тривијално брбља из дана у дан. Тако је било некад и одувек, али је постало још моћније током ових година без заштите и прожетим бригама: све пролази кроз мене лудом брзином, подједнако суштинско и најузгредније, и никакво језгро, ниједна чврста тачка не може да се образује у мени – постао сам место читавог низа унутрашњих сусрета, улични прелаз, а не кућа! А овако или онако, волео бих да се дубље повучем у себе, у манастир који је у мени и у чијем звонику су окачена велика звона. Волео бих да сваког заборавим, своју жену и ћерку, и сва имена, све везе с другима, и наде повезане за друге, све тренутке које сам делио с неким. Али, чему ће ми служити то да пођем далеко, најдаље што могу, пошто су гласови свугде и нигде нема мирног прибежишта које би пригрлио. Нема места где је оскудица мање насртљива и мањи терет. Ако бих отишао у пустињу, сунце и глад би ме убили, јер птице су престале да лете до самотника, него хлеб из кљунова расипају усред гомиле људи која се свађају око њега.

Стога је за мене ужасно неопходно да нађем оруђе за своју уметност, чекић, свој чекић, такав који ће постати мајстор и пригушити све шумове. Мора да постоји и неки занат заснован на овој уметности, веран посао, свакодневан, који је у стању да у сваком дрвету укреше ватру, мора бити могуће да такав постоји! Ох, кад бих могао да имам радне дане, Лу, кад би најскровитија шупљина у моме срцу могла бити радионица, ћелија и прибежиште за мене; кад би све оно од монашког у мени могло да заснује манастир намењен моме раду и мојој медитацији. Кад бих могао да више ништа не губим и да свиме око себе располажем зависно од сродности и важности. Кад бих могао да васкреснем, Лу! Јер, ја сам иструлио попут мртваца у старој гробници…

Овако или онако, нужно је да и ја откријем најмањи елемент, ћелију своје уметности, неопипљиво и нематеријално средство сваког описивања. Тада ће ме јасна и снажна свест о огромном раду који ме чека принудити да на њега прилегнем; имао бих толико да радим да би ми сваки радни дан личио на следећи, а мој рад би био увек успешан, јер мада би то биле ствари скромне и оствариве, све заједно би напослетку испало као велик посао. Све би одједном било веома далеко, узнемирења и гласови, па чак би се и оно непријатно интегрисало у рад, као што шумови улазе у сан и неосетно га воде према неочекиваном. Тема ће изгубити још на важности и на тежини, и постаће још само изговор; али, управо та привидна равнодушност у њеном погледу допринеће мојој способности да придам облик свим темама, свим погодним и претходно немишљеним средствима да моделујем и налазим подстицаје за све.
Не почива ли занат можда у самом језику, у најбољем поимању његовог интимнот живота и хтења, у његовој еволуцији и прошлости? (Велики Гримов речник који сам једном прелистао у Паризу сугерисао ми је ту могућност.) Не почива ли он у неком строгом огледу, у продубљеном сазнавању извесне теме? (То је, свакако, случај који важи за многе људе, а да га они и не познају: њихова специјалност представља за њих свакодневницу, занат.) Или, не почива ли он у извесној кулутури, наслеђиваној и обогаћиваној? (Хофманштал ће то потврдити; мали есеј у новинама Neue Freie Presse, случајно добијен ових дана и приложен овом писму, то потврђује; диван је из ваљаног заната који карактерише пишчеву велику уметност.) Али, код мене се то дешава другачије. Не могу да спречим себе у томе да сам противан сваком наслеђу, а оно што сам стекао тако је малено: ја сам такорећи без икакве културе. Моји непрестано обнављани покушаји да започнем студирање тужно су пропадали, и то ради спољашњих елемената и туђег осећања које ме сваки пут изненада обузимало: то је било као да сам морао да се вратим из урођеног знања џомбавим путем који после многих вијугања и кружења најзад стиже тамо одакле сам кренуо. Можда су науке на којима сам се опробавао биле сувише апстрактне, а можда би друге откриле нове ствари?… Али, за све то ми недостају књиге, а за књиге водичи. Увек патим од познавања тако мало ствари или, пак, можда, од тако малог знања о цветовима, о животињама, и о простим појавама из којих се живот помаља као нека народна песма. Зато себи увек обећавам да ћу боље гледати, боље посматрати, ограничити се на мале ствари које сам често занемаривао, с више стрпљења, више усредсређености. У безначајним стварима закони су у најпростодушнијем оптицају, јер оне пријањају уз погледе пошто су ту закони сами са стварима. Закон је велик у малим стварима; он избија из њих, обухватајућ све делове. Кад бих могао да научим да гледам из дана у дан, онда свакодневни рад, којем неизрециво тежим, не би више био тако удаљен…

Буди стрпљива са мном, Лу. Мораш да установиш да сам већ претерано стар да би ми било дозвољено да будем млад на тако несигуран начин. Али, ти знаш да сам пред тобом дете, и ја то не кријем, и говорим ти онако како деца говоре у ноћи: лица стуснутог уз тебе, затворених очију осећајући твоју близину, твоју заштиту, твоје присуство:

Рајнер

Р. М. Рилке, Чисто противречје: Писма Лу Андреас-Саломе, превео Небојша Здравковић, „Службени гласник“, Београд, 2008.

Напомене:

[1] Огист Роден, есеј (са илустрацијама и потписом скулпторових дела), појавио се маја 1903. године, у Берлину. Посвећен је Клари.
[2] Треба увек радити – увек.

Извор: Блог Марије Јефитимијевић Михајловић – santamarijadellasalute.blogspot.rs

Р.М. Рилке – О УМЕТНОСТИ

Париз, 17. фебруар 1903.

Ничим се једно уметничко дело не може мање досегнути него критичким речима: при том увек долази до више или мање срећних неспоразума. Све ствари нису тако схватљиве и изрециве како би најчешће хтели да нас убеде; већина догађаја не може се исказати, они се одигравају у простору у који никад ниједна реч није ступила, а понајмање се могу исказати уметничка дела, тајанствена бића чији живот траје уз наш живот који пролази.

(…) Питате да ли су Ваши стихови добри. Питате мене. Претходно сте питали и друге. Ви их шаљете часописима. Упоређујете их са другим песмама и узрујавате се када извесна уредништва одбију ваше покушаје. Е па (када сте ми већ дозволили да Вам дајем савете), ја вас молим да се свега тога оканете. Ви управљате погледе напоље, а то пре свега не бисте сада смели да чините. Нико вас не може саветовати ни помоћи вам, нико. Постоји само једно једино средство. Удубите се у себе. Истражите разлог који вас гони на писање; испитајте да ли је он раширо своје корење по најскривенијој дубини вашег срца, признајте самом себи да ли бисте морали умрети кад би вам писање било ускраћено. Ово пре свега питајте самог себе у најприснијем часу својих ноћи: морам ли да пишем? Ријте до дна душе тражећи дубок одговор. Па ако би тај одговор гласио потврдно, ако ово озбиљно питање можете да предусретнете снажним и простим морам, онда изграђујте свој живот према тој немновности; ваш живот, и у својим најравнодушниијим и најбезначајним чаосвима, мора да убде знак и сведочанство овог неодољивог нагона.

Онда се приближите природи. Онда покушајте, као први човек да искажете оно што видите и доживљавате и волите и губите. Немојте писати љубавне песме; избгавајте у почетку оне песничке облике који су сувше познати и обични: они су најтежи, јер је потребна велика, дозрела снага па да се да нешто своје у једној облсти у којој се добра, а делимично и сјајна, предања јављају у великом броју. Зато бежите од општих мотива и тражите спаса код оних које вам пружа ваша сопствена свакидашњица; пиштие своје туге и жеље, мисли које вам пролећу кроз главу и своју веру у неку лепоту – опишите све то присном, тихом, смерном искреношћу и употребите у изражавњу својих мисли и осећања ствари из своје околине, слике својих снова и предмета својих сећања.

Ако вам ваша свакидашњица изгледа сиромашна, немојте оптуживати њу; оптужујте себе, реците самом себи да нисте довољно песник да бисте могли огласити њена богаства; јер за ствараоца нема сиромаштва, ни бедног, равнодушног места. (…) Па ако се из тог скретања у себе, из тог понирања у свој сопствени свет роде стихови, онда нећете помишљати да икога питате јесу ли то добир стихови. Нећете ни покушати да часописе заинтересујете за те радове: јер ћете у њима гледати своје драго природно власништво, делић и глас свог живота. Уметничко дело је добро ако је настало из неминовне потребе. У овој особености његовог порекла лежи и суд о њему: другог суда нема. Зато, веома поштовани господине, знам само један савет: удубите се у себе и испитајте дубине у којима извире ваш живот; на његовом врелу наћи ћете одговор на питање да ли морате да стварате. Примите тај одоговр онако како он буде гласио, без мудровања и тумачења. Можда ће се показати да сте позвани да будете уметник. Онда примите на себе судбину и носите је, њен терет и њену величину, не питајући никад за награду која би могла да дође споља. Јер онај ко ствра мора да буде свет за себе и да све налази у себи и природи са којом се спојио.

А можда ће те се после тог понирања у себе и совју осаму морати одрећи жеље да постанете песник (довољно је, како рекох, осетити да би се могло живети и без писања, па да се уопште не сме писати). Али ни онда ово испитивање самог себе, за које вас молим, није било узалудно. Ваш живот ће отад у сваком случају наћи своје сопствене путеве, а да они буду добри, богатии  широки, то вам желим више него што умем да изразим.

Виваређо код Пизе, 23. април 1903.

(…) Читајте што је могућно мање естетско-критичких расправа – то су или пристрасна гледишта, окамењена и обесмислена у својој беживотној отврдлости, или пак веште игре речима, код којих данас превагне једно а сутра друго, оном првом потпуно супротно схватање. Уметничка дела бескрано су усамљена, и понајмање се могу досегнути критиком. Само љубав може да их докучи и држи, само она може да буде праведна према њима.  – Дајте сваки пут себи и свом осећању за право, насупрот сваком таквом расправљању, приказу или предговору…

(…) И заиста је уметничко доживљавање тако невероватно блиско полном доживљавању, његовом болу и његовој наслади, да су те две појаве у суштини само различити облици исте жудње и истог блаженства.

Р.М. Рилке – Писма младом песнику, Градац, Београд, 2012

Превела: Вера Стојић

 

Р.М. Рилке – МИ СМО ПЧЕЛЕ НЕВИДЉИВОГ, МИ ЗАНЕСЕНО САКУПЉМО МЕД ЗА ВЕЛИКУ ЗЛАТНУ КОШНИЦУ НЕВИДЉИВОГ

Да ли сам ја тај који „Елегијама“ сме дати право објашњење? Оне ме бескрајно превазилазе. (…) У „Елегијама“ живот (…) поново постаје могућан, штавише, он овде стиче оно коначно потврђење до којег га млади Малте (главно лице Рилкеовог романа Записи Малтеа Лауридса Бригеа, прим.прев.) још није могао довести, мада се налазио на правом тешком путу „des longues etudes“ (дуготрајна изучавања)

(…)Потврђивања живота и смрти показује се у „Елегијама“ као једно исто. Признавати једно без другога, то је, како се овде сазнаје и велича, у крајњој линији ограничење које искључује сваку безграничност. Смрт је од нас окренута, од нас необасјана страна живота: ми морамо покушати да дођемо до највеће свесности о свом животу, коме је завичај у оба, неограничена подручја и из оба се неисцрпно храни…. Нема ни овог ни оног света, него постоји велико јединство, у којем бораве бића која нас надмашују, „анђели“…

Ми, овдашњи, нисмо ни за тренутак задовољени савременим светом нити везани за њега; ми непрестано прелазимо ка оним пређашњима, ка своме пореклу, и ка онима који привидно долазе после нас. У оном највећем „отвореном“ свету постоје сви, мада се не може рећи „истовремено“, јер управо отпадање времена условљује то да сви постоје. Пролазност се свуда стропоштава у дубоко бивствовање. И зато сва уобличења овдашњег треба употребљавати не само временски ограничена већ их, колико смо ми то кадри, треба сврставати у она надређена значења у којима ми учествујемо. Али не у хришћанском смислу (од којег се све страсније удаљавам), него је потребно са чисто земаљском, дубоко земаљском, блажено земаљском свешћу уводити у шире подручје оно што смо овде гледали и додиривали. Не у неки други свет, чија сенка замрачује Земљу, него у неку целину, у свеопшту целину.

Природа, ствари са којима долазимо у додир и које употребљавамо, све је то привремено и трошно; али докле год овде постојимо, те ствари су оно што ми поседујемо и са чиме пријатељујемо, оне свесно учествују у нашој невољи и веселости, као што су већ биле повереници наших предака. И тако, не само што није потребно да се све овдашње ружи и унижава већ управо треба – због привремености у којој учествују једнако као и ми – да ове појаве и ствари најприснијом духовном моћи схватимо и преобразимо. Преобразимо? Да, јер наш задатак је да ову пролазну и трошну Земљу тако дубоко, тако сапатнички и страсно утиснемо у себе да њено биће „невидљиво“ ускрсне у нама.

Ми смо пчеле невидљивог. Ми занесено скупљамо мед видљивога да бисмо њиме напунили велику златану кошницу Невидљивог. (Nous butinona eperdument le miel du visible, pour l’ accumuler dana la grande ruche d’or de l’Invisible.)Елегије“ нас показују у том послу, у послу непрекидног преобраћања вољених видљивих и докучљивих предмета у невидљиву устрепталост и узбуђеност наше природе, која уводи нове трептајне бројеве у трептајне сфере универзума. (Пошто су различите материје у свемиру само различити експоненти трептања, ми на тај начин приправљамо не само интензитете духовне врсте већ и – ко зна – нова тела, метале, звездане маглине и сазвежђа).

А ову делатност на особит начин подупире и покреће све брже нестајање толиких видљивих предмета који се више неће накнадити. „Кућа“, „бунар“, нека добро позната кула, чак и сопствена одећа, огртач – значили су још нашим прадедовима бескрајно више, били су им бескрајно приснији; готово свака ствар била је за њих сасуд у којем су затицали нешто људско и у који би додавали то људско да га ушчувају. А сада, долазећи из Америке, навиру к нама празне ствари према којима смо равнодушни, привидне ствари, имитације живота…. Кућа, како је схватају Американци, америчка јабука или тамошња лоза, немају  ничег заједничког са кућом, са плодом и са гроздом у које су наши преци уносили своју наду и замишљеност…. Оживљене, доживљене ствари, ствари које су свесне нашег постојања, – клоне се свом заходу и не могу више бити надокнађене. Ми смо можда последњи људи које још познају такве ствари. На нама је одговорност не само да сачувамо успомену на њих (то би било недовољно и непоуздано) већ и њихову хуману и ларску вредност. („Ларску“ у смислу домаћих божанства.)

Земља нема другог спаса ни исходишта но да постане невидљива: у нама, који једном честицом свог бића учествујемо у невидљивом, његови смо судеоничари (у најмању руку), и кадри сао да током свог овдашњег постојања увећавамо иметак што га чини та невидљивост – само у нама се може обављати интимно и трајно преобраћање видљивог у невидљиво, које не зависи више од могућности да буде виђено и ухваћено руком: онако као што наша судбина у нама непрестано постаје у исти мах све више присутна и невидљива. Елегије одређују ту норму постојања: оне потврђују, оне величају ту свест. Оне је обазриво учвршћују у своје традиције, подупирући ту своју слутњу позивањем на древна предања и на гласове о предањима, па чак и у египатском култу мртваца желе да ускрсну клицу сазнања о таквим односима. (Иако „земљу жалопојки“, кроз коју старија „жалопојка“ води младог мртваца, не треба изједначити са Египтом, него у њој, у извесну руку, треба само видети зрачење предела поред Нила у пустињску јасноћу мртвачке свести.) Ако неко учини погрешку да Елегије или Сонете мери католичким појмовима смрти, онога света и вечности, онда ће се потпуно удаљити од њихове полазне тачке и западаће у све веће неразумевање. „Анђео“ из Елегија нема ничег заједничког са анђелом хришћанског неба (пре има са исламским ликовима анђела)…

Анђео из Елегија је оно створење у којем изгледа да је већ обављено преображење видљивог у невидљиво, око којег се ми трудимо. За анђела из Елегија су све нестале куле и палате постојеће, зато што су одавно невидљиве, а још постојеће куле и мостови из нашег живота већ су невидљиви, иако (за нас) још телесно трају. Анђео из Елегија је оно биће које се залаже за то да се у невидљивом спозна више степен реалности. – Отуда „страшан“ за нас, јер смо ми ипак привезани за видљиво, које волимо и преображавамо.

– Сви светови универзума стропоштавају се у невидљиво, као у своју следећу дубљу стварност; неке звезде непосредно увећавају и превазилазе себе, нестајући у бесконачној свести анђела, друге су упућене на бића која их споро и тегобно преображавају, бића у чијем ужасу и усхићењу постижу своје следеће невидљиво остварење. Ми смо – још једном то да нагласим – у смислу Елегија ми смо ти преображаваоци Земље, целокупно наше постојање, узлети и падови наше љубави, све нас то оспособљава за тај задатак (поред којега, у суштини, ниједан други не постоји). (Сонети показују појединости из те делатности, која се овде јавља под именом и заштитом једне умрле девојке, чије незавршено уобличење и невиност чине да врата гробнице остају отворена, тако да она, ушавши, припада оним силама које половину живота чувају свежом и отовореном насупрот другој половини што зјапи као рана.)

Елегије и Сонети непрестано се узајамно подупиру, – и ја видим бескрајну милост у томе што ми је било дато да истим дахом надмем оба ова једра: мало једро Сонета, боје рђе, и џиновско бело платно на једрилу Елегија.
15.11.1925.

/Одломак из писма Р.М. Рилкеа Витолду Хулевичу, свом пољском преводиоцу, стр. 194-199/

Р.М. Рилке – ИЗАБРАНЕ ПЕСМЕ, Нолит, Београд, 1986

Превео: Бранимир Живојиновић