/…/Одавно се византијска уметност бавила христолошким проблемима. Христос схваћен као Бог и човек стављао је уметнике пред тешки задатак. Црквени оци лако су речима дефинисали двојственост Христа. Кирил Александријски прецизно одваја: видљиви Христос је човек, невидљиви Христос је Бог; то је било лако рећи, али се није могло извести у сликараству; у пракси Христос је сликан стално и као човек и као Бог. Строги теолошки принципи наводили су и велике и много читане писце да се упуштају у нерешива колебања. Код нас много преписивани Јеврем Сиријски, као у недоумици, ређа питања и сугерише одоговре: „Ако није био тело (мисли на Христа) кога је Марија подојила? А није био Бог, коме су мудраци принели дарове? Ако није био тело, кога је Симеон на руци носио? Ако није био Бог, које је (Симеон) говорио: Сад отпушташ с миром слугу својега, Господе, по ријечи својој. Јер видјеше очи моје спасеније твоје (Лука II, 29-30) — и тако без краја Јеврем се пита да би доказао како је Христова природа двојствена и како се он у земљаском животу показује и као човек и као Бог. Ближи популарним религиозним схватањима, Јеврем допушта могућност да је Христос и као Бог видљив. Филозофски консеквентнији писци, убеђени у немоћ човекову да сазна крајњу лепоту, сумњају у више вредности њеног видљивог одсјаја. Скепса строгих скоро је немилосрдна. Они са хладном дистанцијом описују чак и толико људску и присну сцену Христовог Рођења. Строге филозофе не заводи осећајност прозора, они остају непоколебиви. Чин Богорођења, пише један од њих, као убеђени неоплатониста, нема ничег нелепог, нити несветог и нема изглед нечег чулног. То је само природним и људима сличним огледалима показана загонетка, Бога достојна визија.
Не бисмо смели да уопштимо како су само велике филозофске мисли о слици утицале на облике уметности. Било је увек у срењовековној религији Истока и знатно једноставнијих схватања, традиција и узора који су одређивали формалне изглед уметничког дела. Та практична естетика утицала је на оне метаморфозе лепоте које су се смењивале кроз историју; она се често одвајала од скоро непомичних канона високе естетике која је живела у средини интелектулне елите.
/…/ У хиршћанском средњем веку постојале су две концепције уметности. На Западу уметност је вештина, блиска разуму и природи; она се и у крајњем домету ипак своди на принцип omnis ars imitatio naturae — она није загонетка и од времена зреле романтике тежи да се ослони на чула, живот и реалне односе. Западна уметност тежи ка егзактној науци. На Истоку уметност се бави најтежим проблемима филозофије. Источну уметност троше неумерене амбиције. Исток увек трагично прецењује задатке уметности. Византијска естетика стално се мучи око поступка гледања и виђења. Уметничко дело у византијској образованој средини није крајњи циљ, већ само средство, као нека испомоћ, инструмент који нас оспособљава за виђење, које је највиши степен естетичке активности. На тај начин на хришћанском Истоку — у великој уметности — посматрач има сублимнију улогу од уметника — он по својој способности и инспирацији превазилази руком прављени облик. Виђење је за човека хришћанског Истока крајње откриће. Виђење је оно што се не може разумети и што лежи изнад домета људског ума. Најтежа поглавља византијске естетике стално се окрећу око централног питања: око могућности поматрања духовним (душевним) очима; наш Доментијан пише осећајније: срдачним очима. Све се своди на један принцип, не сувише стран савременом човеку, да је све што је очевидно, природи слично и чулима приступачно, толико евидентно и празно да не може да буде ни тема ни проблем уметности. Имитација природе сувише је празно подржавање и она не дораста до категорије уметности. То су наши научили од Грка — и они најискуснији, иако их је било мало, са крајњом су скепсом посматрали природи сличне облике и призоре, тежећи да иза тих варљивих јасности открију неки дубљи смисао, неку садржину која иде до краја и која се већ одваја од оквира уже естетике.
И у нашој старој уметности поновио се процес који се већ раније развијао у старијим културама. У временима док је уметност цветала, мисао о уметности била је једноставна. Стварање је било јаче од теорије. Тек када је уметност почела да запада у унутрашње кризе, почело је да расте интересовање за естетску мисао.
Светозар Радојчић, УЗОРИ И ДЕЛА СТАРИХ СРПСКИХ УМЕТНИКА, (стр. 257-259), СКЗ, Београд, 1975.
СРОДСТВО ПО ИЗБОРУ 