Серегеј Фудељ, САМО СВЕТЛОСТ ЉУБАВИ УЗЛАЗИ НА ГОЛГОТУ

Врло је важно схватити да хришћанско одрицање од света не само да није одрицање од љубави према свету, него, обрнуто, представља први, истински доказ те љубави. Намерно сам рекао „према свету“, мада само могао рећи „према људима“, и онда нико не би био збуњен и не би ми наводио речи апостола „не љубите свет.“ Ту реч памте, а не разумеју је, а другу реч: „Бог заволе свет“ — нити памте, нити разумеју. Бог је заволео, а ето, ми не волимо и зато и не желимо да са-учествујемо у ономе о чему се даље говори у том тексту: „Јер Бог тако заволе свет да је Сина свог Јединородног дао.“ (Јн. 3,16)

А ми само судимо свету, с пуним судијским правом, иако је у том тексту речено да, „Бог није послао Сина свога да суди свету, него да се свет спасе кроз Њега.“ А како ми, који немамо љубав, можемо да се жртвујемо за људе? Само светлост љубави узлази на Голготу.

Не волети свет значи, пре свега, не волети самог себе, своју таму и грех; то означава, пре свега видети себе самог као тај сами свет, тамни и не-љубаван. И тада, у овако схваћеној нељубави према свету, у човеку почиње да руди зора љубави према људима, великог састрадавања према свету.

Сергеј Фудељ, ЦРКВА И ЊЕН ТАМНИ ДВОЈНИК, (стр. 93-94),Бернар, Стари Бановци

Превео: Родољуб Лазић

Сергеј Фудељ, СМИРЕНО НЕ ТРАЖИТИ ОД ДРУГИХ ДА НАС ВОЛЕ…

Али писати о љубави — значи писати, пре свега, о смирењу, тачније, о смирењу љубави, јер „љубав не тражи своје“, него заборавља на „своје“ и смирено га даје. Само смирење може заборављати на себе. Смирење је сама природа љубави која даје себе, која жртвује. „Да би се поставио темељ љубави, треба почети од жртве“ — тако је „светоотачки“ казао војни пилот Егзипери.

Можда је у смирењу најтеже — смирено не тражити од других да нас воле. Свакако, може се уздисати због тога („Господе, смрзавам се“) али не треба тражити, чак ни унутарње. Нама jе дата заповест да ми волимо људе, али заповест да тражимо да нас други воле — није нам нигде дата. Љубав и јесте да не тражимо ништа за себе. А када то постоји, онда се у срце, попут сунчане птице, спушта Божја љубав и све испуњава.

Сергеј Фудељ, ЦРКВА И ЊЕН ТАМНИ ДВОЈНИК, (стр. 69),Бернар, Стари Бановци

Превео: Родољуб Лазић

Сергеј Фудељ, СМИСАО ЖИВОТА ЈЕ ПРОСТ: УВЕК И СВУДА САЧУВАТИ ТОПЛИНУ СРЦА…

И човек и засебна историјска Црква издају хришћанство уколико се успокојавају на спољашњем, уколико не куцају на двери духовног Царства. Спољашње хришћанство није хришћанство. Оно је посветовљење, то јест најопаснија издаја хришћанства. Одступање наше, то јест свих они што ‘ваљда верују’ од вере је зашло толико далеко да се никаквим благочастиво-умереним разговоима о нарушавању црквених типика ништа неће постићи… Црква је заиста света и непорочна, али је та светост невидљива и недокучива. Видљива је у цркви пре свега мрља зла на златној ризи. Векови напретка у спољашњем хришћанству научили су нас управо томе да себе штедимо од сваког напора, то јест, не тражимо узак пут… Хришћанство је пасхална ноћ човечанства што стоји пред ‘вратима Царства’… Сваки грех улива воду у вино вере, и што је више воде, то је мање вина… Отпавши од смирене светости, вера је пошла пустињама духовних училишта, обликовала се у опекама богословских радова, књига које никога ни у шта нису убеђивале, венула под сунцем обредног благостања. И дође крај вере, крај хришћанског пута… ‘Доказати’  научно, у смислу рационалистичком, постојање Бога је немогуће, и ‘помиривати’ такође ништа не треба. Потребо је управо супротно: потребно је да наука ‘докаже’, докаже саму себе, потребно је нагнати науку да начини још један, одважан корак напред, и пустити је да сама угледа вечне видике што јој се отварају... Треба одбацивати лутернаство, а  не лутеране, папство, а не католике. Постоји само једна једина Црква, Православна Црква, али њене тајанствене везе са хришћанима Запада, па и лутеранимма, нама су недокучиве, а оне заиста постоје, и ми знамо да на Западу има хришћана који се далеко више налазе у Цркви него многи од нас… 

Смисао живота је страшно прост: старати се да се свуда и увек сачува топлина срца, знајући да ће она бити још неком потребна, да смо ми увек потребни још неком…

Сергеј Фудељ, СЕЋАЊА, (одломак, стр. 123-124) Панонске нити, Крушчић, 2019.
Превели: Драган Буковички и Марина Тодић

Сергеј Фудељ, УНУТРАШЊИ МОНАХ

Једна од главних Зосиминих идеја јесте брисање границе између света и манастира, њихово сливање и стварање невидљивог манастира у свету. Старац Аљошу не шаље у свет ради посветовњачења, већ ради подвига, али усред света. „Благосиљам те на велико подвижништво у свету /…/ Мислим о теби овако: изаћи ћеш из ових зидина, а у свету ћеш живети као монах“ (13,86,311) — каже Зосима. Ова идеја је заокупљала Достојевског још 1870. године, кад је радећи на „Злим дусима“ стварао лик „архијереја у пензији“ Тихона и записивао његов разговор са Ставрогином односно много пре објављивања „Животописа“. Као полазна тема могао му је послужити тајни постриг, који је увек постојао на Истоку; можда су му биле познате чињенице из живота Шидловског којег је старац такође из манастира послао у свет, мисли древних подвижника, на пример, преподобног Јефрема Сирина, чија се књига налазила у библиотеци Достојевског. „Монаха, — пише преподобни Јефрем, — не чине постриг и одело, већ небеска жеља и божански живот“. Напокон, све рано хришћанство је велики манастир у свету. 

Али припремајући материјал за „Браћу Карамазове“ Достојевски се вероватно обрадовао пронашавши у „Животопису“ следеће речи о. Леонида о тајном или унутрашењм монаштву:Ако се у Христу обучеш у лик унутрашњег монаха, не брини се много за спољашње обличје, иако није грех да га желиш… Испоставиће се да постоји мноштво монаха једино по жељи, премда у овдашњем свету, због путева знаних Владару света, нису могли примити постриг из смртних руку. Преподобна Пелагија је постала проподобна, иако је људи нису обукли у мантију. Манитја означава узак пут, обећање сиромаштва по слободној вољи, чистоте, послушања и смирење монашког живота; али мантија унутрашње одежде је најсветије облачење одеће Светог Духа“. 

Ево каквог човек је Достојевски нашао пре него што је почео да описује Зосиму — човека који је „боловао од љубави према ближњем“ и који се вероватно кроз овај бол, као што је о њему речено у истом овом „Животопису“ „радовао незлобивом јеванђељском радошћу као дете“. Сазнавши за о. Леонида Достојевски је увидео да је још сасвим недавно, док је у Петрограду водио своје ноћне разговоре са Шидловским, овде у Оптиној, живео човек који је толико одговарао његовој представи о хришћанској светости, један од оних „десет праведника“ за којима је одавно тако жедно трагао. На њих је мислио пишући „Идиота“; њихове особине је нашао у лику Тихона Задонског, стварајући „Зле духове“ и Макара из „Дечка“

Сергеј Фудељ, НАСЛЕДСТВО ДОСТОЈЕВСКОГ, (стр. 140-141), Панонске нити, Крушчић, 2019.

Превод: Драган Буковички и Марина Тодић

 

Сергеј Фудељ, ДОСТОЈЕВСКИ У ПОТРАЗИ ЗА ПРАВЕДНИЦИМА

Достојевски је 1876. године написао Всеволду Соловјову: „Узмите било који парадокс, али га немојте довести до краја, и то ће испасти и оштроумно, и префињено, и come il faut,(1) а доведите ризичну реч до краја, реците, на пример, неочекивано: „Ево, управо ово је Месија“, отворено и без увијања, нико вам неће поверовати, управо због ваше наивности, управо због тога што сте довели своју реч до краја и што сте казали своју последњу реч“ (29, кс.2:102). 

У ХIX веку многи су о Богу говорили сасвим come il faut. Написавши „Злочин и казну“ Достојевски је наивно рекао о Христу „своју последњу реч“. Било би нам довољно већ и то: сува земља је одвећ чезнула за речима тако непосредне љубави и вере. Али је Достојевски отишао још даље. Желео је да покаже да то што је он стекао Христа није само његово, да је Христос удео свих оних који Га воле и да ови људи који Га воле нису сан књижевника, већ историјска стварност, да они живе, ево већ скоро 2000 година, преносећи из века у век велику мисао која не умире. Желео је да покаже да се Христова светиња чува у ових десет праведника или светаца на којима се држи свет. Намерно користим реч „светац“ иако знам коико неразумљиво и чудно звучи. Као што је Блок једном рекао: „ХIX век нас је натерао да заборавимо сама имена светаца.“ Истина, додао је: „ХX век ће их можда видети својим очима.“

Човекова светост представља откривање лика Божјег у њему. Из таме човекове психофизичке личности почиње да се помаља Христов светоносни лик. Тама чак ни код најсветијих људи не може пре њихове смрти нестати у потпуности, али што је човек светији, таме има мање. Зато светост није потпуно савршенство, јер „њест человјек, иже жив будет и не согрјешит“ („нема човека који је жив, а да не греши“, прим. прев.) и „не оправдитсја пред Тобој всјак живиј“ („неће се оправдати пред Тобом нико жив“, прим.прев.), и управо Божанска светлост потискује таму (и само она). Као што архимандрит каже у „Дечку“: „И запамти још и то да су несавршени и да је савршен и безгрешан једини наш Бог Исус Христос, и Њему анђели служе“ (11,347). И ово надолажење светлости из таме за нас је толико невероватно и толико је победоносно, да само оно може бити доказ да Бог постоји. Бог се не доказује богословском аритметиком, већ само живим дахом уста. 

Ево због чега је Достојевски почео да тражи Његове праведнике, и добро је рекао један савремени истраживач да су заправо „сви романи Достојевског устремљени ка лику потпуно дивног човека“.  Али ова трагања су изузетно тешка, а још је теже било написати роман о њима. 

У децембру 1867. године Достојевски пише Мајкову о идеји „Идиота“: „Ова идеја јесте да прикажем потпуно дивног човека. Мислим да ништа не може бити теже од тога“ (28, књ. 2:241). Још јасније о томе пише С.А. Ивановој, својој рођаки коју је једном назвао „чедо мога срца (Исто: 317) и којој је посвећено издање „Идиота“ објављено у часопису: „Пре отприлике три недеље почео сам да пишем други роман и да радим даноноћно. Идеја романа је мора стара и омиљена идеја, али до те мере тешка да се дуго нисам усуђивао да је се прихватим… Главна мисао романа јесте да опишем у потпуности дивног човека. На свету нема ничег тежег од овог, поготову сад. Сви писци… ко год да се прихватио да опише у потпуности дивно биће — увек су доживљавали неуспех. Зато је ово безграничан задатак… На свету постоји само једна сасвим дивна личност — Христос, тако да је појава ове безграничне и бескрајно дивне личности и сама по себи невиђено чудо. (Цело Јеванђеље по Јовану је у том смислу; он све чудо налази у самом оваплоћењу, у самој појави дивног…) Страшно се бојим да ће то бити потпуни неуспех.“ (Исто: 251)

Сад је јасно зашто је „ово бескрајни задатак“. Предстојало му је да пронађе Христовог ученика који се највише приближава свом Учитељу и да прикаже његов сусрет са савременим друштвом које живи у петроградским примаћим собама, с људима образованим, имућним, мирним, ситим и задовољним собом, који притом сваке године посте и причешћују се по устаљеном обичају. То да Христова светиња претпоставља светињу Његових ученика могао је да схвати само такозвани прост народ или су могли да схвате људи попут Аљоше Карамазова. „Он је одлично схватио да за смирену душу обичног руског човека, — читамо Аљошино размишљање, — измучену радом и невољом, а што је најважније вечном неправдом и вечитим, грехом, како својим, тако и светским, нема јаче жеље и утехе него да нађе светињу или светитеља, да клекне пред њим и да му се поклони:Ако код нас има греха, неправде и искушења, ипак постоји тамо негде на земљи неки светац и узвишен дух; код њега је истина, зато он зна шта је истина; значи, она не умире на свету“ (132,36).

Али за интелектуалца, савременика Достојевског, могућност да свеци постоје не само у школи на часовима веронауке, већ у стварности ХIX века значила би да хришћанство доживљава озбиљно, а не само као извесну живописну, чак можда и дирљиву допуну озбиљних државних послова, као што је, на пример, служење молебана приликом полагања темеља за нову зграду Државне банке. Озбиљно доживљавање хришћанства може изгледати чак и као нешто револуционарно. Генерал Јепанчин је сумњао у то да га (православље) чак ни архијереји не схватају озбиљно. У „Дневнику писца“ за 1880. годину Достојевски је писао у име просвећене интелигенције: „Не можемо… да причамо о тако чудним стварима, као што је, на пример Le Pravoslavie и о његовом наводно посебном значају. Надамо се да бар то нећете тражити од нас, посебно сад, кад је најновија и коначна реч Европе и европске науке атеизам, просвећени и хумани...“ (26:135)

/…/ „Чедност и смирење“ (9:227) — наводи он о кнезу Мишкину у белешкама уз роман, дефинишући његову суштину, и спој ових речи није случајан. Чедност је чистота и светост, а смирење је по учењу Цркве — „претеча љубави“, њен темељ. У карактеристици кнеза Мишкина Достојевски се приближио једној од најрадоснијих истина хришћанства — нераскидивости светости и љубави у њему. Истинско хришћанство се огледа управо у овом споју, „што је савршенија љубав, тим је светији живот, „ — говорио је ава Силуан. „Шта је чистота?“ — питао је у VI веку св. Исак Сирин, чија се књига налазила у библиотеци Достојевског и одговарао је: „Срце које милује сваку твар“. Исто каже и подвижник из IV  века, Макарије Велики: „Чистота је самилост.“ А кнез Мишкин у роману каже „Самилост је најважнији, и можда једини закон бића свега човечанства“ (8, 240-241). И у забелешкама уз роман Достојевски пише: „Самилост је цело хришћанство“ (9:270)! Тада се и открива зашто је идеја светости данас толико у сенци, а с друге стране, зашто је толико привлачила Достојевског. Светост или чистота — није терапонтовштина, коју је Достојевски касније описао, већ очишћење срца од егоизма ради служења људима, то је смерна, али пожртвована љубав, то није пуританство, већ Голгота. Међутим, тим пре је у том случају страшнији сусрет измeђу кнеза и друштва: друштво не прихвата Голготу. 

„Жалосна је душа Моја до смрти,“ — каже Исус у Гетсиманији; значи, Јеванђеље нам је оставило у аманет и смртну жалост. Главна чињеница романа јесте то да нису само некакви заблудели нихилисти, него да огромна већина православног руског друштва: генерали и генералице, инфернални трговци и флигел-ађутанти, госпођице и достојанственици, англофили и стини чиновници — сви васпитани и образовани људи, често чак и врло пријатни — већ до те мере изгубили представу о хришћанској љубави и о његовој светости — о самој његовој суштини, да је светац пун љубави за њих могао бити само идиот, или у најбољем случају „Иванушка-будала“, као што је то за Мишкина речено у једној, у принципу добронамерној рецензији из ХIX века. 

Сергеј Фудељ, НАСЛЕДСТВО ДОСТОЈЕВСКОГ, (стр. 72-78), Панонске нити, Крушчић, 2019. 

Превод: Драган Буковички и Марина Тодић

НАПОМЕНЕ:

  1. Овде: пристојно