Симеон Нови Богослов, ПЕСМЕ ЉУБАВИ ПРЕМА БОГУ

Дођи, Ти, кога је моја душа изискивала и изискује. Дођи, осамљениче осамљенику, јер сам осамљен, као што видиш. Дођи, Ти, који си ме одвојио и самог ме на земљи оставио. Дођи, Ти, који си постао моја чежња и који си учинио да чезнем за Тобом, до кога нико не може да допре. Дођи, мој даху и мој животе. Дођи, утехо душе моје. Дођи, радости и лепото и моје стално усхићење. Захваљујем Ти, јер си, без мешања, преображаја и збрке, постао један дух са мном, јер си Ти, Бог изнад свега, постао мени све у свему. Необјашњива храна, која никако не може да се поједе, а која се непрекидно налива преко усана моје душе и преобилно струји из извора мога срца. Блистава одеждо, која разгони демоне. Искушење, које ме очишћује кроз непрекидне и свете сузе, које Твоје присуство подарује онима којима дођеш. Захваљујем Ти, јер си ми постао даном невечерњим и сунцем назалазним, пошто Ти не можеш да се сакријеш, зато што својом славом испуњаваш светове. Ти се никад ни пред ким ниси сакрио, већ се ми сами пред Тобом скривамо, јер не желимо да дођемо до Тебе. А где би се и сакрио, јер нигде немаш починка? Зашто би се и крио, Ти, који се ни пред ким не стидиш и не устежеш? Зато, многообљубљени Господе, подигни у мени шатор и пребивај у мени, и не раздвајај се и не отуђуј се све до мог одласка од мене, Твога слуге, не бих ли у смрти својој и након смрти пронашао себе у Теби и господарио са Тобом, Боже, Ти који владаш свиме. Остани, Господе, и не напуштај ме, како би, када моји непријатељи дођу, који непопустљиво настоје да прогутају моју душу, угледају Тебе који у мени пребиваш, те да беже све даље и даље и да ме не надвладају, јер виде Тебе, јачег од свих њих, како почиваш унутра, у боравишту моје одане душе. Како се заиста сећаш да сам био на свету, те си ме, без мог знања, одабрао и уздигао из света, ставивши ме пред лице твоје Славе, учврсти ме изнутра, да увек будем постојан, и заштити ме својим пребивањем у мени, како бих ја, смртник, живео посматрајући Те свакодневно и како бих се, сиромах, Тебе поседујући, обогатио. Тако ћу постати моћнији од свих краљева, те ћу, хранећи се Тобом, и пијући и у нарочитим часовима Тобом се за заодевајући, кушати неизрециве сласти. 

Речи немам, а оно што се у мени догађа, мој дух добро види, али не разјашњава. Он посматра и хоће да искаже али не налази праве речи. Он гледа оно невидљиво, лишено сваког лика, потпуно једноставно, несложено, а по величини бескрајно. Он не види почетак, нити сагледава крај, а сасвим је несвестан постојања некакве средине, те не зна како да саопшти оно што види. Указује му се нешто целовито, али, како сматрам, не по суштини, него учешћем, јер ватром се ватра пали, а задобија се ватра као таква, а онај пламен се не умањује и не дели, него остаје онакав какав је и био. На исти начин одваја се од првобитности оно што се саопштава и, као нешто телесно, разлаже се у више пламенова. Оно првобитно је, пак, нешто духовно, неизмерно, недељиво и неисцрпно. Оно се, наиме, не раздељује када се предаје, већ остаје нераздељено, пребива у мени и рађа се унутра, у мом сиротом срцу, попут Сунца, односно сунчевог диска, налик светлости, јер оно и јесте светлост. Не знам шта бих о томе могао да кажем. Хтео бих да ћутим — када бих то само могао — али застрашујуће чудо подстиче душу и отвара моја недостојна уста. Онај који је у мом мрачном срцу покренуо буђење, приморава мене, невољног, да говорим и пишем.

Какво је ово, о мој Спаситељу, ово Твоје неизмерно милосрђе? Како си то пожелео да мене нечистог, изгубљеног, оскврњеног, прихватиш као део себе? Како то да си ме оденуо најсјанијом одеждом, која се пресијава светлошћу бесмртности и просветљује све моје удове? Твоје читаво, беспрекорно, божанско, неупрљано тело блиста у ватри Твоје божанствености, а Ти си ми њега даровао, Боже мој. Овом мом окаљаном, пролазном огртачу припаја се Твоје беспрекорно тело, а моја крв меша се са Твојом крвљу — знам — присајединио сам се и Твојој божанскости и постао Твоје најчистије тело, један светао уд, уд заиста свет, који надалеко сја. Гледам лепоту, гледам сјај, посматрам светлост Твоје милости и зурим у необјашњиву муњу, те доспевам изван себе пошто примећује ко сам био, а ко сам, о чуда! постао. Одајем почаст и стидим се самога себе, почаствујем и плашим се себе као и Тебе, те сам збуњен и оклевам где да се скрасим, коме да се приближим, на шт ада наслоним Твоје удове — за каква дела и за какве подухвате ће ми бити потребни тако високопоштовани и божански удови. 

Воли ме онај ко није на овом свету. Видим у мојој келији онога ко је изван овог света. Седим на свом лежају а пребивам изван света. Видим Њега који је вечан а ипак рођен, говорим са Њим и усуђујем се да кажем: волим, јер ме он воли. Храним се посматрањем, њиме се одевам. Сједињен с Њим, надвисујем небеса. Знам да је то истинито и извесно. Где је тада ово тело, не знам. Знам да се спушта онај који је непокренут. Знам да видим онога који је по природи невидљив. Знам да ме онај, који је далеко од сваког створеног бића, узима себи и скрива у наручју, те се затичем ван света. Потом видим себе смртника, маленог у свету, а у њему је створитељ света, а све док сам у животу обухватам у себи читав живот у цвату и знам да нећу умрети. Он је у мом срцу, а живи на небесима; и овде и тамо видим га у истој светлости. 

Ми смо удови Христови, а наши су удови Христос. И рука моја, који сам најбезначајнији, јесте Христос, као што је и моје стопало Христос. Ја, најбеднији, јесам Христова рука и стопало. Покрећем руку, а то чини и Христос, јер је он читав у мојој руци. Мораш схватити да је божанствено неподељено. Покрећем стопало, а оно светли као и Он. Немој рећи да хулим, већ потврди ово, и захвали се у молитви Христу, што те је таквог начинио; јер ћеш и ти, ако хоћеш, постати уд његов. Тако ће сви удови свих нас постати Христови удови, а Христос наш уд, и Он ће учинити лепим и присталим све оно ружно и деформисано, украшавајући га красотом и достојанством своје божанствености. Сви ми постаћемо богови, присно сједињени са Богом, без икакве мрље на нашим телима, уподобљени читавом телу Христовом, свако од нас имаће читавог Христа. Један, који је постао мноштво, остаје Један и неподељен, а сваки је део читав Христос. 

Он сâм је у мени присутан и зрачи у мом сиротом срцу, заодева ме бесмртним сјајем и просијава кроз све моје удове, читавог ме обухвата, даје ми пољубац и читав се предаје мени недостојном, а Његова љубав и лепота ме засићују и бивам испуњен заносом и сладошћу божанства. Стичем удео у светлости, у љупкости, а моје лице сја као лице онога за којим жудим. Сви моји удови се просветљују, постајем раскошнијим од раскошних, богатијим од богатих, моћнији од моћникâ и већи сам од краљева, много часнији од свих видљивих ствари. Нисам пуст попут земље и онога што је на земљи, него сам попут неба и свега онога што је на небу, јер уза се имам обликотворца свих ствари, коме нека је салва и хвала сада и на вјеки вјеков. Амин. 

Када ме је испунио небеском радошћу, одлетео је и повукао за собом мој дух, мој ум и жудњу за свим овоземаљским стварима. Мој је дух, следећи Га, настојао да обухвати опажени сјај, али га није нашао у створеним бићима и није му успело да напусти створена бића и да обухвати тај нестворени и недокучиви сјај; па ипак, прикупио је све и покушао да га сагледа. Прокрстарио је ваздухом, походио је небо, прегазио поноре и сазнао, како му се чинило, где је крај света. У свему томе, међутим, није пронашао ништа, јер је све то било створено. Ја сам тужио и јадиковао и пекао се на ватри, живећи као да ми је ум помрачен. Он је пак дошао кад му је била воља и, спуштајући се налик светлом магленом облаку, чинило се да ми је обузео читаву главу те сам у страху јаукнуо. Он је затим одлетео и остави ме самог. Док сам с муком за Њим трагао, изненада сам схватио да је Он био у мени самом, те се указао усред мога срца попут светлости сунца у зениту. Када се он тако указао и када сам га спознао и прихватио, натерао је у бег рој демонâ, сузбио колебљивост, дао снагу, растеретио моју душу овоземаљског чувства и оденуо ме у чувство духа. Одвојио ме је од видљивих ствари, а повезао ме са оним невидљивим. Омогућио ми је да видим оно нерукотворено и да се веселим што сам одвојен од оног створенога, видљивога и брзо пролазећега, а уједињен са оним нерукотвореним, бесмртним, коме нема почетка и које нико не може да види. Таква је самилост. 

Оставите ме самог, затвореног у мојој келији. Препустите ме Богу, који је једини добар. Устукните, удаљите се. Пустите да сâм умрем пред лицем Божијим, лицем Онога који ме је створио. Нека нико не куца на моја врата; нико нека не подиже глас; нико од рођака и пријатеља нека ме не посећује; нико нека не одвлачи мој дух од посматрања доброг и лепог Господа; нека ми нико не примиче ни храну ни пиће, је ћу бити задовољан да умрем гледајући мог Господа, милосрдног и доброг Бога, који се спустио на земљу како би позвао грешнике и повео их са собом у живот небески. Нећу више да гледам светлост овог света, чк ни сâмо сунце, нити ишта од онога што на овом свету постоји, јер гледам свог Господа, јер гледам краља. Гледам истинско светло и творца сваке светлости; гледам извор свих ствари; гледам почетак, Онога који нема почетка, посредством кога је све настало и чијим посредством све живи и одржава се у животу и по чијој вољи све мине и престаје. (…) Када сам Га угледао, сишао сам с ума; ви, дакле, којим сте при чистој свести, оставите ме и омогућите ми не само да сâм останем затворен у келији и да у њој боравим, него када се у њој сакријем као у гробу и када будем живео лишен сваког додира са светом, посматрајући мог бесмртног Господа и Творца, пожелећу да у његовој љубави умрем, а знаћу да уопште нећу умрети. 

Ти, кога не може да обухвати свеопштост, постаћеш на неки начин сасвим мален у мојим рукама и приближићеш се мојим уснама сијајући се попут блиставог вимена и сладости, о тајанства! Допусти ми сада да Те се наситим, да љубим и грлим Твоју неисказиву лепоту, светлост лица Твога, да будем испуњен и да свима то кажем и да, одлазећи, најлепше украшен, Теби дођем. Од Твоје светлости сав преображен у светлост, желео бих да останем код Тебе и, ослобођен брига за многа зла, желео бих да будем ослобођен и страха да поново у њих западнем. Дај ми то, Господе, додели ми то, Ти који си, мени недостојном, дао све остало. То ми понајвише задаје бригу и у томе је све, јер када би ме сада просветлио и дао ми мистички наук, када би ме пробудио и заштитио својом моћном руком и стао уз мене, отеравши демоне у бекство и уништивши их, потчињавајући ми све и све ми пружајући и испуњавајући ме сваким добром — мој Боже — ипак од свега тога не бих имао никакве користи када ми не би омогућио да без стида прођем кроз вратнице смрти, када Кнез таме, прилазећи, не би опазио да Твоја лепота пребива у мени, наносећи му штету, рањавајући Мрачнога Твојом неприступном светлошћу, а заједно са њим и све остале опаке силе натерујући у бекство погледом на знак Твога печата, док бих ја, уздајући се у Твоју милост, без оклевања преступио, примакао се Теби и поклонио се пред Тобом. Какав ћу плод стећи од онога што се у мени сада догађа? Свакако никакав, него ће то у мени још више разгорети ватру. 

Поново га угледах у своме дому, а усред тог догађаја Он се неочекивано подиже и сједини се са мном на неописив начин, спрегну се са мном неизрециво и приљуби се уз мене без мешања, као што се ватра приљубљује уз гвожђе, као светлост уз стакло. Учини ме налик пламену, налик светлости. Постадох тако оно што претходно видех и посматрах издалека. Не знам како бих Ти пренео то чудесно искуство, јер нисам могао да знам, а ни сада уопште не знам како је Он ступио у мене, како се сјединио са мном. Када сам се пак сјединио с Њим, како бих могао да ти кажем ко је он, који се сјединио са мном као и ја са њим? Плашим се да би, када то кажем, могао да ми не поверујеш, те да, из незнања, западнеш у грех и да, брате мој, изгубиш душу. Ја и он смо постали једно, коме сам био присаједињен. Како би, међутим, требало да се, сједињен са Њим, назовем? Бог, по природи двострук, по суштини један, удвојио је и мене и, као што видиш, дао ми двоструко име. Ово је раздеоба: по природи сам човек, а по милости Бог. 

Поново ми сија светлост; поново видим прозрачну светлост. Она поново отвара небеса, поново гони ноћ. Поново се све разоткрива; поново се види само она. Она ме изнова одводи од свега видљивога, свих чулима опажљивих ствари, одваја ме од њих. Онај, који је изнад свих небеса и кога још ниједан човек није видео, враћа се поново у мој дух не напуштајући небеса, не расцепљујући ноћ, непродирући кроз ваздух, не пробијајући кров куће, не продирући ни кроз једну ствар, а у средиште мога срца, о узвишена Тајно! где све остаје онакво какво је било, обрушава се светлост и уздиже ме изнад свега. Ја, који сам пребивао усред свих ствари, стојим изван свега, можда чак и изван тела. Сада сам безостатно у истни, где је светлост једина и једна, а посматрајући је без напора ступам у безгрешност. 

Мартин Бубер, ЕКСТАТИЧКЕ ИСПОВЕСТИ (Антологија мистичких текстова), стр. 44-49, Градац, Чачак, 2019.

Превео са немачког: Радован Поповић 

Advertisements