Симон Веј – ИЛИЈАДА ИЛИ ПЕСМА О СИЛИ

Прави јунак, права тема, средиште Илијаде, јесте сила. Сила којом се људи служе, сила која их покорава, сила под којом се људско тело грчи. Људска душа се у Илијади непрестано указује преображена у односима са силом: привучена, заслепљена силом којом је уверена да располаже, повијена под принудом оне због које трпи. Они који су се заносили мишљу да ће сила, захваљујући прогресу, заувек остати у прошлости, могли су видети у овој песми историјско сведочанство; они који знају како да је препознају, данас као и некада, у средишту целокупне људске историје, у Илијади налазе најлепше, најјасније огледало.

Од било кога ко јој је потчињен, сила уме да начини мртву ствар. Када се спроводи до крајње границе, човека у најбуквалнијем смислу своди на ствар, јер га претвара у леш. Постојао је неко, а тренутак касније, више не постоји. То је слика коју нам Илијада неуморно приказује:

…многи виткошије коњи тропоташе с колима празним  1, 2
сами без својих возара незазорних, који по земљи
лежаху јастребу много пријатнији неголи жени. (160-162, пев. XI)

Јунак је ствар која се за двоколицама вуче по прашини:
…а мрка се коса
развеже њему, а глава праховита цела му беше
прелепа некад, а тада Див је душманима даде
нек је у његовој драгој у очинској нагрде земљи. (401-404, пев. XXII)

/Напомене:
1. Превод цитираних одломака је нов. Сваки ред представља превод једног грчког стиха, преношења стихова и опкорачења дата су са великом верношћу; ред речи поштован је у највећој могућој мери у сваком стиху.
2. Наведени одломци дати су у преводу Милоша Ђурића, ради разумљивости поједини одломци су на
пар места дужи за стих или два од цитата које даје Симон Веј – Прим. прев./

Горчину такве слике искусићемо у чистом стању, неће је ублажити никаква окрепљујућа фикција,
никаква утешитељска бесмртност нити бледи ореол славе или отаџбине.

…душа му остави уде и брзо одлети Аиду
своју оплакујућ’ судбу и оставив снагу и младост. (362-363, пев. XXII)

Још дубље нас погађа својим болним контрастом, изненадно приказање једног другог света који на-
мах ишчезава, далеког, пролазног и дирљивог света мира, породице, света у којем сваки човек највише вреди за оне који су му најближи.

У кући она своје лепокосе дворкиње зовне
нека троножац вељи ставе крај огња да Хектора чека
топла за купање вода са бојишта када се врати.
Луда, а не знаде да га, од купала врло далеко
Ахилејевом руком совоока свлада Атена. (442-446, пев. XXII)

Свакако да је био далеко од топлих купатила, несрећник. И није био једини. Готово да се цела Илијада одиграва далеко од топлих купатила. Готово да се читав људски живот одувек одвијао далеко од топлих купатила.

Сила која убија представља сведен, сиров облик силе. Колико је само разнолика у својим поступцима, колико изненађује својим последицама, она друга сила, сила која не убија; што ће рећи, која још увек не убија. Но, сигурно ће убијати или ће можда убијати или само прети висећи над главом бића које у сваком тренутку може да убије; у сваком случају, она човека претвара у камен. Из моћи да преобраћа човека у ствар предајући га смрти, произилази једна друга моћ, невероватна на другачији начин, моћ да се од човека који остане жив начини ствар. Жив је, има душу, а ипак је ствар. Биће чудније од ствари која има душу; чудно стање за једну душу. Ко би знао рећи колико она мора да се извија, пресамићује и покорава да би се таквом стању прилагодила? Душа није сачињена да настањује ствар; када је на то приморана, ниједан њен кутак не може да буде поштеђен патње од насиља.

Разоружан и наг, онај у којег је уперено оружје постаје леш пре него што је тим оружјем и дотакнут. Још један трен он ће размишљати, покренути се, надати:

Тако размишљаше стојећ’, ал’ ближе приђе Ликаон
сметен и колена хте му дотаћи, јер жељаше врло
да се немилој смрти и Кери уклони црној.
Али већ дугачко копље Ахилеј подиже дивни
да га прободе… (64-68, пев. XXI)

Али убрзо схвата да оружје неће устукнути и дишући и даље, само је пука материја, мислећи и даље, није више у стању да било шта мисли:

Блистави Пријамов син Ахилеју збораше тако
не би л’ му гануо срце, ал’ немили одговор чује: (97-98, пев. XXI)
…………………………………………………………………..
Рече, а оног срце заболе и уди му клону,
испусти копље, седне и руке рашири обе.
Потом оштри потегне мач Ахилеј и у кост
кључну удари њега при врату, те у њега цео
продре двосекли мач: Ликаон се извали на тле
ничице паднув, а крвца процури и квашаше земљу. (115-120, пев. XXI)

Када у затишју борби, нејаки и ненаоружани странац моли ратника, он није самим тим чином осуђен на смрт; али би само један тренутак ратниковог нестрпљења био довољан да му одузме живот. Што је довољно да његово тело изгуби главно својство живог тела. Део живог тела показује знаке живота пре свега трзањем; жабљи крак се трза од електричног пражњења; сличност или додир са ужасном или застрашујућом ствари изазива трзај било којег сплета ткива, нерава и мишића. Сам од себе, такав молилац неће се тргнути, неће задрхтати; он на то више нема право; усне ће му дотаћи ствар за њега најстрашнију:

Уђе велики Пријам и приђе непримећен ближе,
колена загрли он Ахилеју, пољуби руке
страшне, војскоморне, оне синова му смакоше много. (477-479, пев. XXIV)

Призор човека који је до те мере унесрећен, може да следи као што слеђује призор леша:

Као кад човек, у бесној слепоћи убив земљака,
остави своју домају и у други побегне народ,
имућном човеку дође, и чуде се који га смотре,
тако се зачуди јунак боголиког Пријама спазив,
зачуде се и други, и један погледа другог. (480-484, пев. XXIV)

Али то траје на тренутак, јер убрзо и само присуство несрећника пада у заборав:

Рече и подстаче жељу у њему да плаче за оцем,
узев за десницу старца Ахилеј га отисне мало.
Оба су спомена пуни, војскомору Хектора један,
Ахилеју до ногу савијен плакаше силно,
а свог час плакаше оца Ахилеј, а час Патрокла,
и плач се њихов стане по целом разлегат’ шатору. (507-512, пев. XXIV)

Није неосетљивост разлог због којег је Ахилеј једним покретом одгурнуо старца који му је обујмио колена; Пријамове речи призвале су му у сећање старог оца и дирнуле га до суза. Сасвим просто, Ахилеј се осећа подједнако слободним у свом понашању, у својим покретима, као да је уместо молиоца непомична ствар дотицала његова колена. Људска бића која нас окружују самим својим присуством поседују моћ која само њима припада, да зауставе, да спрече, да измене сваки покрет који наше тело наговести; пролазник не преусмерава наш корак на исти начин као што то чини неки натпис, не устајемо, не корачамо, не одмарамо се на исти начин када смо сами као када нам је неко у гостима. Али тај неухватљиви утицај људског присуства не поседују они које један нестрпљиви покрет може да лиши живота и пре него што би мисао имала времена да их осуди на смрт. Пред таквима други се крећу као да ови нису присутни; док први, у опасности у којој су се затекли да у тренутку буду уништени, наликују ништавилу. Одгурнути, падају, пошто су пали, остају на земљи све док случај у некоме не зачне мисао да их не придигне. Али када су напослетку подигнути и почаствовани срдачним речима, нису у стању да озбиљно схвате то ускрснуће, да се усуде да изразе неку жељу; нетрпељиви глас би их истог часа ућуткао:

Рече, и задршће старац пред њиме и послуша речи. (571, пев. XXIV)

Ипак, једном услишени, молиоци поново постају људи као и други. Али има несрећнијих бића која, иако нису умрла, јесу постала ствари за цео живот. Нема у њиховим данима никакве игре, никакве празнине, никакве слобода делања ни за шта што долази од њих самих. Они нису људи који живе теже од других; они су друга врста људи, компромис између човека и леша. Да је људско биће ствар, контрадикторно је са логичке тачке гледишта; али када немогуће постане стварност, противречност цепа душу. Та ствар тежи да у сваком тренутку буде човек, жена, али ни у једном тренутку у томе не успева. То је смрт која се протеже кроз цео живот; живот који је смрт заледила много пре него што га је окончала.

Девицу, кћи свештеника, задесиће таква судбина:
Не дам ове на откуп; и пре ће дочекат’ старост
у кући нашој у Аргу, од завичаја далеко,
служећи као ткаља и на мој лежући одар. (29-31, пев. I)

Задесиће и младу жену, младу мајку, принчеву супругу:

Па кад мораднеш живећ’ у Аргу туђинци ткати,
ил’ воду носит’ из Хиперије ил’ Месеиде
у муци вељој и љутој, ал’ нужда те примора силна… (456-458, пев. VI)

Задесиће и дете, наследника краљевског жезла:

Оне ће брзо одавде у пространим лађама отић’
и ја са њима, а ти ћеш, о драго ми дете, мене
пратити, онде да радиш недостојне послове неком
свирепом господару к’о робиња… (731-734, пев. XXIV)

Таква судбина, у очима мајке, страшна је за дете колико и сама смрт; супруг би радије умро него што би видео да се тај удес обруши на његову жену; отац призива све небеске казне на војску која њоме покорава његову кћи. Али код оних на које се обрушава, сурова судбина брише проклетства, побуне, упоређивања са другима, промишљања над будућношћу и прошлошћу, скоро да брише и успомене. Није дато робу да остане одан свом граду и својим мртвима.

Када пати или умре један од оних због којих је све изгубио, који су опустошили његов град, побили му породицу пред очима, роб тада плаче. Како не би? Тада су му једино сузе допуштене. Чак наметнуте. Али зар нису у ропству сузе спремне да потеку чим се укаже прилика да се некажњено лију?

Тако плачући рече, а жене ридаху за њим,
Као да плачу Патрокла, а свака несрећу своју. (301-302, пев. XIX)

Ни под којим околностима роб нема право да било шта искаже, изузев оног што би се могло допасти господару. Због тога, ако у туробном животу неко осећање може да гане и да донекле оживи, онда је то је љубав према господару; свака друга могућност лишена је дара љубави, као што упрегнутом коњу руда, узде, ђем, онемогућавају да иде другим путевима осим једним. И уколико се неким чудом укаже нада да би једног дана, ако се смилују на њега, поново био неко, до којих граница неће сезати захвалност и љубав према људима који су у блиској прошлост морали побуђивати ужасавање:

Војна, којему отац ме даде и госпођа мајка,
пред градом угледах где је оштрицем копља прободен,
а три брата ми драга, што једна их роди ми мајка,
они дочекаше сва тројица пропасти данак.
Кад ми је смакао војна брзоноги борац Ахилеј,
и град божанског Минета разорио, ни да ја плачем
ниси ми дао, већ си обриц’о вереницом љубом
да ћеш Ахилеју дивном учинити мене и самом
поћи у Фтију и с Мирмидонцима прославит’ свадбу.
Безмерно мртва те плачем, јер увек си љубазан био! (291-300, пев. XIX)

Не може се изгубити више од онога што губи роб; роб губи сав унутрашњи живот. Понешто од њега проналази тек када се укаже могућност да му се судбина преокрене. Такво је царство силе: оно се протеже колико и царство природе. Тако и природа, када се огласе наше основне потребе, укида сав унутрашњи живот, чак и мајчински бол:

Та и лепокоса некад Ниоба сети се хране,
њојзи је дванаесторо у кући писнуло деце,
шесторо писну јој ћерки и шесторо младих синова.
Стрелом сребрном Аполон погуби синове њене,
ћерке Артемида поби стрељачица, љутита на њу,
јер се с леполиком Летом једначила Ниоба велећ’:
Лета двоје тек деце, а она да изроди народ;
зато јој оно двоје погубише подмладак цео.
Девет су лежали дана у крви, и никог не беше
да их покопа, кадли Кронион претвори народ
у камен; десети дан их погребоше небески бози.
Пошто се насузи суза, и Ниоба сети се јела. (602-613, пев. XXIV)

Никада са толико горчине није била изражена људска беда, она која доводи дотле да човек губи способност да је осети. Сила којом се други служи, господари душом попут највеће глади, јер се састоји од непрестане моћи над животом и смрћу. Њена је страховлада толико ледена, толико тешка, као да је спроводи нека беживотна материја. Човек који је посвуда најслабији, сам је и у градској вреви, још и више него што би био да је изгубљен усред пустиње.

Леже бурета два у Дивову двору, из једног
даје дарове зле, а из другог дарове добре… (527-528, пев. XXIV)
Кога обдари бедом, у ругло ували тога,
те га чемерна глад по убавој прогони земљи;
лута, ни смртни људи ни бози не поштују њега. (531-533, пев. XXIV)

Као што немилосрдно слама, сила исто тако немилосрдно опија оног који њоме располаже или верује да располаже. Нико истински не поседује силу. Људи се у Илијади не деле на поражене, на робове и молиоце, са једне стране, и на победнике, вође, са друге; у Илијади нема ни једног човека који у неком тренутку не би био приморан да јој се повинује. Војници, иако слободни и наоружани, нису ништа мање приморани да се покоравају њеним наредбама и подносе понижења:

А кад би видео кога из пука и наш’о где виче,
њега би млатнуо жезлом и ове му викнуо речи:
„Лудаче, мирно ту седи те слушај други што зборе,
који су бољи од тебе, а ти си нејунак и плашљив,
ни у рату тебе не броје, а ни у већу…” (198-202, пев. I)

Терсит скупо плаћа своје речи, иако су сасвим разумне и нимало различите од оног што говори Ахилеј.

Рече па га жезлом по леђма и плећима млатне,
па се савије сав, и грозна му суза потече,
а на леђима њему од златнога жезла се дигне
крвав ожиљак, и он веома уплашен седне,
бол га освоји, смете се сав и обрише сузу,
а други, ако и сетни, сви слатко се њему насмеју. (265-270, пев. II)

А и сам Ахилеј, тај горди, непобедиви херој, приказан нам је на самом почетку песмекако плаче од понижења и немоћног бола, пошто су на његове очи отели ону коју је хтео да узме за супругу, а да томе није смео да се супротстави.

Тада Ахилеј
пролије сузу, седне на страни од своје дружине,
пенастој пучини уз брег, на бескрајно гледајућ’ море. (348-350, пев. I)

Агамемнон је с намером понизио Ахилеја, да би показао ко је господар:

да знаш колико сам силниј’ од тебе, да не мари други
са мном се градити једнак и са мном поредити себе. (186-187, пев. I)

Но после неколико дана, долази ред на војсковођу да плаче, приморан је да се понижава, да преклиње, болно свестан да је све то што чини узалуд. Ниједан војник није поштеђен стида који долази након страха. Јунаци дрхте као и остали. Довољан је један изазов који упућује Хектор да се препадну Грци, сви до једног, изузев Ахилеја и његових другова, одсутних:

Тако им рече, а они заћуте и сви умуче,
одбити беше их стид, а примити сваки се бој’о. (92-93, пев. VII

Али чим Ајант иступи, страх се сели у други табор:
А страшно колена свима Тројанцима дрхтати стану.
Хектору самом почне у грудима ударат’ срце,
али се није већ мог’о повући нити се склонит’… (215-217, пев. VII)

Два дана касније, доћи ће ред на Ајанта да осети ужас:

Ајанту срце Див високотрони испуни страхом;
он се препадне, и штит седмокожни хитивши за се
бежати нагне и све се окретао, подобан звери… (544-546, пев. XI)

Десило се и самом Ахилеју да једанпут задрхти и зацвили од страха, истина, пред реком, а не пред човеком. Изузев њега, сви су нам у једном тренутку представљени као побеђени. На чију ће страну превагнути победа мање одлучују њихове особине, колико слепа судбина, оличена у златним Зевсовим теразијама.

…тад златна
рашири мерила Диве и до две постави Кере
прељуте смрти у њих и једну намени Керу
Тројцима коње што кроте; Ахејцем медорухим другу,
узев средину повуче, Ахејцима судба се нагне. (68-72, пев. VIII)

Због тога што је слепа, судбина успоставља неку врсту правде која је и сама слепа,
оне који се прихватају оружја кажњава законом одмазде – око за око, зуб за зуб; Илијада је скоро идентичним речима много пре Јеванђеља изразила:

Општи је Енијалиј: он уме да смакне убицу… (309, пев. XVIII)

Ако је свима по рођењу суђено да трпе насиље, ова истина у царству животних околности остаје за људски дух недокучива. Силник није никад апсолутно силан, нити слаб апсолутно слаб, али то ни један ни други не знају. Обојица чак ни не помишљају да су од исте врсте; нити слаб сматра да је сличан силном, нити као такав може бити виђен. Онај који располаже силом креће се у окружењу које му не пружа отпор и ништа у људској материји око њега нема способност да између побуде и чина измами тај делић тренутка у којем се зачиње мисао. Тамо где мисао нема своје место, немају их ни правда ни смотреност. Зато се ти људи под оружјем понашају сурово и сумануто. Оружје им се зарива у разоружаног непријатеља који пада на колена; ликују над умирућим описујући му обешчашћења којима ће његово тело бити изложено; Ахилеј коље дванаесторицу тројанских младића на Патрокловој ломачи са истом природношћу са којом ми кидамо цвеће за нечији гроб. Док се служе својом моћи, ни не помишљају да ће се последице онога што чине у једном тренутку обрушити на њих саме.

Када једном речју може да натера старца да замукне, задрхти и повинује нам се, да ли тај исти помишља да проклетство која баца свештеник има значаја у очима пророка? Да ли ће се суздржати да Ахилеју отме вољену, када зна да ни једно ни друго не могу а да му се не повинују? Када се Ахилеј радује што беже ојађени Грци, да ли је у стању да помисли да би тај бег, који ће трајати и окончати се његовом вољом, могао да кошта живота његовог пријатеља, а ињега самог? Тако страдају они којима је судбина подарила силу, превише се поуздајући у њу. А другачије није ни могуће, осим да страдају. Јер не сагледавају сопствену силу као нешто ограничено, нити своје односе са другим као равнотежу неједнаких сила. Пошто други не намећу њиховим покретима тај тренутак заустављања из којег једино могу да произиђу наши обзири према ближњима, ови из тога изводе закључак да им је судбина доделила свако право, а ниједно онима који су им потчињени. Самим тим прелазе са ону страну силе којом располажу. Незадрживо хрле с ону страну, не знајући да сила није безгранична. Тако су неповратно препуштени случају, а ствари им се више не повинују. Неки пут срећа их послужи; наредни пут, изда; и ево их, изложених на милост и немилост невољи, без оклопа моћи који им је штитио душу, без ичега више што би их одвраћало од суза. Ова казна, геометријски строга, која се аутоматски обрушава на злоупотребу силе, била је први предмет грчке мисли. Она представља душу епа; под именом Немезис, покретач је Есхилових трагедија; питагорејци, Сократ, Платон, полазе од ње да би мислили човека и универзум. Њен је појам постао познат свуда где је продро хеленизам. Можда је баш тај грчки појам опстао, под именом карма, у земљама Истока прожетим будизмом; за разлику од Запада који ју је изгубио и више нема ни у једном од својих језика реч којом би је изразио; појмови границе, мере, равнотеже који би требало да дају основе понашања у животу, данас налазе своју употребну улогу само у техници. Ми се бавимо геометријом једино у вези са материјом; Грци су се њоме бавили најпре у подучавању врлине.

Ток рата у Илијади не састоји се ни од чега другог до ове преваге таса са једне на другу страну. Победник се у једном тренутку осети непобедивим, иако је само неколико часова раније искусио пораз; заборавља да се победом служи као пролазном ствари. Пред крај првог дана битке коју опева Илијада, победоносни Грци могли би се без сумње докопати циља, што ће рећи Хелене и блага, који их је стајао толиког напора; уколико претпоставимо, као што чини Хомер, да је грчка војска имала разлога да верује да је Хелена у Троји. Египатски свештеници, који су то морали знати, тврдили су доцније Херодоту да се она налазила у Египту. У сваком случају, те вечери, Грци је више не желе:

„…нико сад никакво благо нек не прима од Александра,
А ни Хелену с њим; та знају то и будале
да су Тројанцима већ на пропаст метнуте замке!”
Тако им рече и сви узвикаше Ахејски синци… (400-403, пев. VIIV)

Оно што желе није ништа мање него све. Сва богатства Троје као плен, све палате, храмове и куће као згаришта, све жене и децу као робове, све мушкарце као лешеве. Превиђају један детаљ; да није све у њиховој моћи; јер они у Троји нису. Можда ће бити сутрадан, можда неће.

Тога дана, Хектор се препушта истоветном забораву:
Јер ја добро знадем у души и у срцу своме:
доћи ће дан у који и свети ће пропасти Илиј,
Пријам сам и народ краља вичнога копљу.
Али не жалим ја толико тројанску судбу
ни Хекабу саму ни Пријама, нашег владара,
ни браћу што их је много и сви су добри јунаци,
али ће у прах пасти од руку љутих крвника, –
колико жалим тебе, медорухи када те који
плачну одведе Ахејац, кад узме ти данак слободе. (447-455, пев. VI)

…………………………………………………………………..

Него волим пре да легнем под земљицу хладну
него лелек ти чујем где на силу одвлаче тебе. (464-445, пев. VI)

Шта не би дао у том тренутку да одврати страхоте за које верује да су неизбежне? Али ништа не може да понуди а да не буде узалуд. За два дана Грци ће бедно да беже, а Агамемнон чак хтети да се отисне на море. Хектор, који би под условом да одустане од незнатних ствари, на лак начин извојевао одлазак непријатеља, не жели чак ни да му допусти да оде празних руку:

Па ћемо целу ноћ до зоре раносванке многе
палити ватре, нек сјај им до самих стигне небеса,
да нам како не би Ахејци дугокоси прегли
побећи све по ноћи по широким плећима морским.
Не смеју мирно ући у лађе без икакве борбе,
Него и код куће од њих нек многи исцељује рану
Коју је или стрелом ил’ копљем погођен оштрим
Кад је у лађу скак’о; нек мине жеља и другог
Рат сузоносни носит’ Тројанцима коње што кроте. (508-516, пев. VIII)

Жеља му се испуњава; Грци остају; а сутрадан у подне, начиниће од њега и од његових жалостан призор:

Једни по пољу бежаху још к’о говеда крдо
Што га цело арслан разагна у доба глухо… (172-173, пев. XI)
Тако је Атрејев син Агамемнон гонио оне
свагда рушећи задњег, а остали бежаху даље. (177-178, пев. XI)

Током поподнева, Хектор добија предност, потом одступа, затим разбија грчке редове, да би га након свега потиснуо Патрокло и његови одморни војници. Патрокло, искушавајући границе својих снага у предности коју је стекао, завршиће разоткривен, без оклопа, рањен, под Хекторовим мачем, а исте вечери победоносни Хектор дочекује Полидамов мудар савет тешким оптужбама:

А сад кад ми је дао да славу код лађа стекнем
Крона лукавог син и до мора Ахејце да догнам,
лудаче, немој такве у народу мисли износит’,
ниједан послушат’ неће Тројанац, то нећу допустит’ (293-296, пев. XVIII)

Тако им збораше Хектор, и одреди кликнуше тројски… (310, пев. XVIII)

Следећег дана, Хектор је изгубљен. Ахилеј га гони преко целог борбеног поља и само
што га није убио. Одувек је био снажнији у борби; колику предност мора да има након више недеља одмора, понесен осветом и опијен победом над исцрпљеним непријатељем!

Ево га Хектор, сам пред зидинама Троје,
сам самцит, чекајући смрт и покушавајући
да приволи своју душу да се суочи са њом.
Авај! Ако зађем за врата и у град се спасем,
Први ће поругу одмах Пулидамант на ме натоварит’,
јер ме светов’о Тројце да треба у град повући
оне ужасне ноћи кад дивни се диже Ахилеј.
Али га не слушах ја, а много било би боље.
А сад кад народа много погубих дрскошћу својом,
бојим се Тројанаца и Тројанки у дугом руху
гори од мене когод да не би о мени рек’о.
„Хектор погуби народ у своју се уздајућ’ снагу!”

Тако ће рећи, а мени тад много било би боље
или Ахилеја смаћи у борби и вратит’ се назад
или испред зидова од њега погинут’ славно.
А да оставим овде штит са квргом у среди
и тешки скинем шлем и копље наслоним о зид,
па да незазорном сам Ахилеју кренем у сусрет
те да обрекнем њему и Хелену и благо цело. (99-114, пев. XXII)

Зашто ли драго ми срце у такве се занесе мисли?
Ја му не смем близу приступит’ неће ме жалит’ нит
се од мене устезат’, но он ће голорука мене
као жену погубит’… (122-125, пев. XXII)

Хектора неће мимоићи ни најмањи бол и срамота који су удео несрећних. Сам, лишен сваког преимућства који даје сила, храброст која га је државала пред зидинама града не спречава га од бега:

Видев га задршће Хектор и не смеде остати онде… (136, пев. XXI)

...брзо гоњаше њега; за жртву, а ни за кожу,
нису се трудили они, рад чега се надмећу људи,
него се ради живота коњоморе Хектора гнаху. (159-161, пев. XXII)

Смртно рањен, узалудним преклињањима само чини противникову победу још већом:

„Молим те, живота ти твог и колена, оца и мајке…” (338, пев. XXII)

Али слушаоци Илијаде већ знају да ће Хекторова смрт пружити краткотрајну радост Ахилеју, а Ахилејева смрт краткотрајну радост Тројанцима, а разорена Троја кратку радост Ахајцима.

Тако насиље уништава оне којих се дотакне. Напослетку, чини се и оном који се њиме служи као и оном који га трпи да је насиље изван њих; тада се рађа идеја судбини под чијим су утицајем и крвници и жртве подједнако невини, победници и побеђени браћа у истој несрећи.

Побеђени је узрок несреће победника, као и победник несреће побеђеног.

Него изроди једног маловечног сина; ја њега
стара не дворим, јер од домаје врло далеко
седим под Тројом, жалостећи тебе и твоју децу. (540-542, пев. XXIV)

Једино би умерена употреба силе омогућила да се избегне таква паклена машинерија, али то би изискивало надљудску врлину, тако ретку као што је ретко постојано достојанство у слабости. Уосталом, ни сама умереност није лишена опасности; јер се преимућство које чини више од три четвртине силе, заснива пре свега на величанственој равнодушности силника према слабима, равнодушности толико заразној да се преноси и на оне који су јој подвргнути. Али обично није политичка процена она која саветује прекомерност, већ је искушење да се прекорачи мера скоро неодољиво. Неки пут разумне речи буду изговорене у Илијади; у највећој мери су то Терситове речи. Речи гневног Ахилеја такође:

Није накнада мени за живот ни богатство оно
што га је насељени у себи сакрив’о Илиј… (401-402, пев. IX)

Јер се упљачкати могу и говеда и товне овце… (406, пев. IX)

али се никада душа човечја не враћа нит се
може уловит’ кад једном из ограде зубне излети. (408-409, пев. IX)

Али говор разума нема ко да чује. Ако га изговори онај који је потчињен, кажњен је и заћутаће; ако је у питању војсковођа, своје речи неће спровести у дело. А у нужди се увек нађе некакав бог да дели неразумне савете. На крају из свести ишчили и сама помисао да је могуће побећи од онога што намени судбина, од тога да се убија и да се гине:

…којима Диве
од ране младости даде да љуте трпимо муке
све до старости позне док у њима не падне сваки! (85-87, пев. XIV)

Ови борци, као много касније они из битке код Краоне, већ осећају да су „сви осуђени”.У тој су се ситуацији обрели тако што су упали у најпростију замку. У почетку, срца су им чила, као и увек када је сила на нашој страни, а насупрот зјапи празнина. Оружје им је у рукама; непријатељ одсутан. Изузев када је душа унапред потучена репутацијом непријатеља, увек смо далеко силнији од оног који је одсутан. Одсутни не намеће јарам нужности. Никакву нужност још не запажају они који тако одлазе, и због тога се запућују као да се препуштајуигри, као на отпусту од свакодневих обавеза.

Куда одоше хвале, кад зборасмо најбољи да смо
онда кад сте на Лемну говорили хвалџије празне
једући силно месо равнорогих говеда онде
и испијајућ’ купе до врха налите вином,
да ћете сваки сто ил’ двеста тројских јунака
шчекат’ у борби, а сада ни с једним једнаки нисмо… (229-234, пев. VIII)

Чак и када је доживљен, рат не престаје истог тренутка да се чини као игра. Страшна је нужност коју намеће рат, сасвим другачија од оне везане за мирнодопске послове; душа јој се потчињава када од ње не може да побегне; док од ње бежи дани су јој лишени нужде, дани игре, сањарија, нестварни и по њеној слободној вољи. Опасност је тада апстракција, а животи изгубљени у рату налик су играчкама које разбијају деца, неважни колико и оне; јунаштво је позоришна поза и укаљано хвалисањем. Ако уз све то, на тренутак осете како им животна бујица даје снагу да чине оно што чине, верују да су непобедиви, а да их божанска помоћ штити од пораза и смрти. Рат је тада лак и воли се из ниских побуда.

Али код већине ово стање не траје дуго. Дође дан у којем се од страха, пораза, због смрти драгих сабораца, душа ратника слама под теретом нужности. Рат тада престаје да буде игра или сан; ратник напослетку схвата да рат постоји као стварност. Сурова стварност, бескрајно и претерано сурова да би се могла поднети, јер у себи носи смрт. Мисао о смрти не може се издржати, изузев када блесне у свести, чим осетимо да је смрт заиста могућа. Истина, сваком је човеку суђено да умре, а војник може да дочека старост у борбама, али за оне чију душу притиска јарам рата, однос између смрти и будућности није исти као за друге људе. За друге, смрт је граница унапред постављена негде у будућности, док је за њих будућност сама, будућност коју им одређује њихово занимање. Противно је природи да људи за будућност имају смрт. Онда када је ратовање учинило опипљивом могућност смрти која вреба сваког трена, мисао није више у стању да прелети од данас до сутра, а да не мине крај слике смрти. Дух је тада тако напрегнут да у таквом стању може да издржи само краткотрајно, а свака нова зора доноси исту нужност, дани се нижу један за другим чинећи године.

Душа свакодневно трпи насиље. Сваког јутра душа сакати себе, одбацујући све тежње, зато што мисао не може да путује у времену а да не прође мимо смрти. Тако рат укида сваку представу циља, чак и представу ратних циљева. Укида и саму помисао да ће се рат окончати.

Није могуће замислити у толикој мери насилне околности док се у њима не затекнемо; њихово окончање је незамисливо када смо у њима. Тако не чинимо ништа да бисмо их окончали.

Руке не могу да не стискају и не употребе оружје у присуству наоружаног непријатеља; дух би морао да смишља како да се извуче из свега тога, али је изгубио сваку способност да пронађе решење. У потпуности је заокупљен насиљем које чини над собом. Било да сe ради о ропству или о рату, неподношљива несрећа траје и људе увек притиска свом својом тежином, док се споља чини лаком за подношење; она траје јер лишава неопходних средстава да би се од ње избавило.

Ипак, душа потчињена рату вапи за избављењем, а само јој се избављење указује у трагичком, претераном облику, у виду уништења. Један умерени и смислен циљ оголио би у мислима несрећу толико силовиту да се не може издржати чак ни као сећање. Ужас, бол, исцрпљеност, покољи, побијени саборци, тешко је веровати да би престали да нагризају душу ако од опијености силом не би били угушени. Пече и сама помисао да би безграничан напор могао уродити само јаловим или ограниченим плодом.

Зар ће Пријаму сада и Тројцима овде на дику
Аргејка Хелена остат’, многи Ахејци
погибоше под Тројом од очинске земље далеко?… (176-178, пев. II)

Шта Хелена значи Одисеју? Шта му значи чак и Троја, пуна блага која неће заменити похарану Итаку? Троја и Хелена значе нешто само као повод грчке крви и суза; ако се њимазагосподари, онда се може загосподарити ужасним успоменама. Душа коју је постојање непријатеља приморало да у себи уништи оно што јој је природа усадила, не верује да је у могућности да се излечи осим уништењем непријатеља. У исто време, смрт вољених сабораца подстиче мрачно надметање у умирању:

Да ми је умрети одмах, кад нисам мог’о помоћи
своме убијеном другу што паде од својег далеко
очинског дома, а ја му не достах да бранич му будем
од опасности смртне… (99-102, пев. XVIII)

А сада идем да стигнем убицу миле ми главе,
Хектора: потом ће судба на мене, када је хтедне
Див да изврши мени и други бесмртни бози. (114-116, пев. XVIII)

Истоветно очајање нагони да се гине и да се убија:
И сам добро ти знам да овде треба да паднем
од драгог оца далеко и мајке, али ти нећу
престат’ пре но се доста по бојишту Тројаца нагнам! (421-423, пев. XIX)

Човек у којем се стани та двострука потреба за смрћу припада, у оној мери у којој није постао неко други, раси различитој од расе живих људи. На какав одјек може да у таквим срцима нађе стидљива тежња за животом, када побеђени моли да му допусте да и даље гледа светлост дана? Већ и само поседовање оружја на једној страни, одсуство оружја на другој, лишава угрожени живот скоро сваког значаја;

и како би онај ко је у самом себи затро мисао
да је слатко видети светлост дана, могао да је
поштује у овом скромном и залудном јецају?
Грлим колена твоја, Ахилеју, смилуј се на ме,
немој ме убити, часно, богородни, прибегох теби,
јер ја Деметрин хлеб код тебе окусих најпре
онога дана кад ти ме у воћњаку ухвати лепом
те ме возећ’ далеко од оца и родбине прода
на свето острво Лемно и стотину говеда добих;
трипут толико дадох за своју слободу, – ево
дванаеста ми зора у Илиј откад се вратих
многе премучив муке. А сада у твоје ме руке
зла коб поново баци; зацело замрзи на ме
Див кад врати ме теби; кратковечна некад ме роди
Лаотоја мати, старине Алтеја ћерка… (74-85, пев. XXI)

И какав одговор добија ова слаба нада!
Зато, мој драги, умри и ти! Шта ридаш толико?
Та и Патрокло умре, а од тебе много је бољи!
Не видиш мене колико и леп сам и велик још јунак?
Ваљан је отац мој а богиња роди ме мати,
али и мене смрт и судба неминовна чека,
доћи ће зора ил’ вече ил’ оно подне ће доћи
те ће и мени неко у борби узети живот… (106-112, пев. XXI)

Да бисмо поштовали живот у другом онда када смо приморани да се одрекнемо сваке
жудње за животом, потребно је уложити напор да будемо великодушни, напор који слама срце. Не можемо да замислимо ниједног Хомеровог ратника који би био способан да уложи тај напор, осим можда онај који се на известан начин налази у средишту песме, Патрокло, који је „знао да буде благ према свима” и који у целој Илијади није починио ништа што би било окрутно или сурово. Али током неколико хиљада година историје за колико људи знамо који су показали било какав знак такве божанске великодушности? Неизвесно је да ли би се могло пронаћи двоје или троје. Лишен такве великодушности, војник победник налик је природној непогоди; рат га је запосео, као и роба, иако на сасвим другачији начин, постао је ствар, а речи немају моћ над њим, као што немају ни над материјом. И један и други, у додиру са силом, подлежу њеним неумитним последицама: када их окрзне, постају или неми или глуви.

Таква је природа силе. Моћ коју поседује да људе преображава у ствари двострука је и испољава се на обе стране; на различите начине, али у истој мери окамењује и душе оних који је трпе и оних који се њоме служе. Ово њено својство достиже свој највиши ступањ онда када оружје проговори, почев од тренутка када битка претегне на једну стану. Исход битке не одлучују они који прорачунавају, комбинују, доносе одлуку и спроводе је у дело, већ они који су лишених својих способности, преображени, понижени до нивоа било неживе материје која није ништа друго до пасивност сама, било до нивоа слепих сила које нису ништа осим грозничавог порива. И у томе лежи права тајна рата, а Илијада је изражава поређењима у којима се ратници појављују подобни пожару, поплави, ветру, крволочним зверима, било којој слепој уништитељској сили, или налик на преплашене животиње, дрвеће, воду, песак, све што се насиљем спољашњих сила гони на покрет. Из дана у дан, понекад из часа у час, Грци и Тројанци наизменично подлежу једном или другом преображењу:

Хектор беше к’о лав што помаман јурне на стоку,
која безбројна пасе на ледини пространа поља… (630-632, пев. XV)

…а говеда сва се разбеже: тако Ахејци
сви се страшно разлете од Хектора тада и Дива
оца… (636-639, пев. V)

Као кад пустошник огањ заокупи мрчаву густу,
пуну дрвета, а ветар од стабла до стабла га витла,
од те огњевите силе и стабла стубоком се руше:
тако је Атрејев син Агамемнон обарао главе
када су бежали Тројци… (155-159, пев. XI)

Умеће ратовања није ништа друго до вештина изазивања таквих преображаја, а њена
оруђа, поступци, сама смрт која ће задесити непријатеља, тек су средства да се то постигне,док су њен прави циљ саме душе ратника. Али ови преображаји остају тајанствени, богови су њихови покретачи, они који подстичу човекову машту. У сваком случају, двоструко својство да окамењује суштинско је својство силе, а душа у додиру са њом, изузев неким чудом, не може да умакне. Таква су чуда ретка и краткотрајна.

Небрига оних који без поштовања управљају људима и стварима који су им дати или верују да су им дати на милост и немилост, безнађе које приморава војника да уништава све око себе, сатирање робова и побеђених, покољи, сви учествују у стварању једнообразне слике ужаса. Сила је њен једини јунак. Изазивала би туробну једноличност, кад не би била прошарана блиставим тренуцима; краткотрајним и божанским тренуцима у којима људи поседују душу.

Душа која се тако буди, на трен, да би се убрзо након тога изгубила услед владавине силе, буди се чиста и недирнута; у њој се не јавља ни једно подвојено осећање, заплетено или мучно; једино храброст и љубав у њој налазе своје место. Понекад човек проналази своју душу расправљајући се са самим собом, када покушава, као Хектор пред Тројом, без помоћи богова или људи, да се сам суочи са судбином. Остали тренуци у којима људи проналазе своју душу, тренуци су у којима воле; скоро ниједан чист облик љубави међу људима није изостављен из Илијаде.

Традиција гостопримства, чак и након низа генерација, односи превагу над заслепљеношћу У борби:

Тако сам ја у Аргу твој драги пријатељ главни… (224, пев. VI)

Стога и сада у гужви од копаља бежимо својих! (226, пев. VI)

Љубав сина према родитељима, љубав оца, мајке према сину, непрестано се исказују
на сведен начин који нас дира у срце:

На то ронећи сузе одговори Тетида њему:
„Рано, сине мој, живот изгубићеш, како и кажеш…” (94-95, пев. XVIII)

На исти начин и љубав сестре према браћи:
а три брата ми драга, што једна их роди ми мајка,
они дочекаше сва тројица пропасти данак (293-294, пев. XIX)

Љубав супружника, осуђена на удес, изненађује својом чистотом. Док говори о понижењима која у ропству очекују вољену жену, супруг изоставља оно на које би и сама помисао могла да укаља њихову нежност. Ништа није једноставније од речи које супруга упућује оном који ће умрети:

…а мени било би боље
да под земљицу сиђем, кад нема те више, јер нећу
имати утехе друге, кад житку ти стигне свршетак,
него жалост… (410-413, пев. VI)

Ништа мање нису дирљиве речи упућене мртвом супругу:

Млад ми изгуби живот, мој војно! Удовицу мене
у кући остављаш овде! А луђан још нам је синчић
којега несрећно родисмо ми, а не мислим да ће
он до коња дорасти… (725-728, пев. XXIV)

…………………………………………………………………

А највећи бол ће остати мени,
јер ми ниси руке са смртнога пружио одра
ни реч ми рекао мудру и утешну, да бих се увек
сећала ње и обдан и обноћ ронећи сузе. (742-745, пев. XXIV)

Најлепше пријатељство, оно између сабораца, тема је последњег певања:

…али Ахилеј
ридаше сећајућ’ се другара драгог, а њега
свесилни санак није освај’о но амо се тамо
ваљ’о Патроклову жалећ’ и мушкост и честиту снагу… (3-6, пев. XXIV)

Али најчистија победа љубави, највећа милост ратова, јесте пријатељство које се рађа у срцима смртних непријатеља. Оно гаси жеђ за осветом због убијеног сина, убијеног пријатеља и још већим чудом, премошћује растојање између доброчинитеља и молиоца, између победника и побеђеног:

А кад већ за јелом и пићем подмире жудњу,
тада се Дарданић Пријам Ахилеју дивити стао,
какав ли је и колик, јер бозима подобан беше;
Пријаму Дарданић Ахилеј се дивио дивни
мотрећ’ му племенит поглед и његове слушајућ’ речи.
Кад се сваки веће надовољи гледајућ другог… (628-633, пев. XXIV)

Ови тренуци милости у Илијади су ретки, али довољни да се са огромним жаљењем осети шта све насиље уништава и шта ће наставити да уништава. Ипак, такво гомилање насиља било би хладно без нагласка на непреболној горчини коју непрестано осећамо, иако је често назначена само једном речју, неретко чак цезуром или опкорачењем. Илијада је јединствена управо захваљујући тој горчини која произилази из нежности, и која обасјава подједнако сва људска бића, попут сунчеве светлости. Њен тон никада не престаје да бива натопљен горчином, нити се икада спушта до јадиковке. Правда и љубав које не налазе место на тој слици крајњег и неправедног насиља, обасјавају је ипак својом светлошћу која се наслућује једино као призвук. Ништа што је драгоцено, осуђено да буде уништено или да се спасе, није презрено, беда свих изложена је без скривања, без ниподаштавања, ниједан човек се не смешта изнад или испод људског стања које је једнако за све, све што је уништено подједнако се жали. Победници и поражени су међусобно слични, на исти начин су песникови ближњи и ближњи његових слушалаца. Ако разлика постоји, састоји се у томе да је несрећа непријатеља можда доживљена са више бола.

Ту он заглави тако и заспи меденим санком,
јадник, далеко од жене од венчане, грађане штитећ’… (241-242, пев. XXI)

Са каквим призвуком долази у сећање коб младића
којег је Ахилеј продао на Лемну!
Ту се радов’о дана једанаест драгима својим
дошавши с Лемана, али у дванаести опет га данак
некоји бог предаде Ахилеју, не би л’ га тада
послао доле Аиду, иако не шћаше да иде. (45, пев. XXI)

И судбина Еуфорба, који је поживео само један ратни дан:

Крв му покваси косу, још нежну к’о Харита власи… (51, пев. XVII)

Када оплакују Хектора:

…са врха пре ће се овај
срушити град, јер неста бранича му тебе, а ти га
брањаше, честите жене спасаваше и луду децу! (728-730, пев. XXIV)

Довољне су ове речи да се јасно види како је сила укаљала чедност и децу препустила оштрици мача. Чесма пред капијом Троје постаје и сама повод дубоког жаљења, када се Хектор, трчећи да спасе своју већ изгубљену главу, затекне поред ње:

Близу код врела тих широка перила беху
лепа, ограђена, на којима блиставо рухо
праху тројанске жене и лепе тројанске ћерке
док још бејаше мир, док ахејска не стиже војска.
Туда потрче, један што бежи, а други што гони… (153-157, пев. XX)

Над целом Илијадом надвила се сенка највеће несреће каква постоји међу људима, уништење једног града. Не би нам се ова несрећа чинила мучнијом ни да је песник рођен у Троји. Тон није другачији ни када је реч о Ахејцима који умиру далеко од отаџбине.

Краткотрајна присећања на мирнодопски свет изазивају бол, толико се тај другачији живот, живот живих, чини мирним и испуњеним:

Докле још бејаше зора и свети се рађаше данак,
гађаху стреле са страна обеју, падаху борци.
А кад дрвосеча себи у горској ували ручак
припреми, пошто је стабла обарао дуга и своје
руке утрудио те му већ досада спопала душу,
и срце вуче му жудња за слатким, освежавним јелом, –
тада Данајци чете проломише храброшћу својом… (83-89, пев. XI)

Све оно што у рату недостаје, све што рат уништава или чему прети уништењем, у Илијади је обавијено поезијом; сами ратни призори нису никада. Прелаз из живота у смрт није прекривен никаквим прећуткивањима:

зубе му избије све, а обе се његове очи
напуне крвце, те на нос и уста крв му потече
када зину, и мрачан заогрне смртни га облак. (348-350, пев. XVI)

Ни хладна бруталност ратних призора ничим није прикривена, јер ни победници ни поражени нису предмет дивљења, нити презира или мржње. Судбина и богови скоро увек одлучују о променљивом исходу борби. У границама које је зацртала судбина, богови у потпуности располажу победом и поразом; увек су они ти који изазивају нападе лудила и издајства који сваки пут спрече мир; рат је њихова права занимација, а покретач им није ништа друго до хир и злоба.

Што се ратника тиче, било да су победници или поражени, поређења која их приказују као звери или као ствари, не успевају да побуде ни дивљење ни презир, већ само жаљење што људи могу бити тако преображени.

Изузетна правичност која надахњује Илијаду можда има узоре који су нам непознати,
али нема подражавалаца. Једва да смо у стању да осетимо да ли је песник Грк или Тројанац. Чини се да тон песме доноси сведочанство из прве руке о пореклу најстаријих табора; историја нам можда никада то неће разјаснити. Ако верујемо Тукидиду да је осамдесет година након пада Троје на Ахајце дошао ред да буду освојени, можемо се запитати да ли су ове песме у којима се ретко помиње гвожђе, песме побеђених од којих су неки принудно напустили своју земљу. Приморани да живе и умру „далеко од отаџбине” попут самих Грка који су пали под Тројом, изгубивши попут Тројанаца своје градове, видели су себе подједнако као победнике, који су били њихови очеви, и као поражене, чија је невоља наликовала њиховој; истина тог рата који се и даље чинио скорашњим, могла им се указати током година
неизмењена опијеношћу поносом или понижењем. Могли су да је представе и на начин побеђених и на начин победника, и да тако спознају оно што никада ни победници нити поражени нису могли знати, заслепљени и једни и други. Ово је само сањарија; о тако давним временима једино се може сањарити.

У сваком случају, ова песма је нешто чудесно. Њена горчина тиче се јединог правог
разлога горчине, потчињености људске душе сили, што на крају крајева значи, потчињености материји. Ова потчињеност истоветна је код свих смртника, иако је душа подноси различито, сходно томе колико је напредовала у врлини. Нико у Илијади није се од ње спасао, као што нико на земљи не може да се од ње спасе. Нико од оних који јој подлежу не сматра се самим тим достојан презира. Све оно што унутар душе и људских односа успе да избегне царство силе, биће вољено, мада болно вољено, због опасности од уништења која се непрестано над њим надвија. И у томе се огледа дух јединог правог епа који Запад има. Одисеја изгледа само као одлична имитација, час Илијаде, час источњачких песама; колико год била изузетна, Енеида је имитација нагрђена хладноћом, декламацијом и рђавим укусом. Епске песменису умеле да досегну врхунац, јер им је недостајала правичност; у Песми о Ролану смрт непријатеља не дотиче ни аутора нити читаоца онолико колико Роланова смрт.

Атичка трагедија, посебно она Есхила и Софокла, истински је настављач епа. Мисао о правди је прожима, али се никада не уплиће у радњу; сила се у њој јавља у својој хладној суровости, увек праћена кобним последицама које не може да избегне ни онај ко се њоме служи нити онај који је трпи; понижење душе под њеном принудом није ни скривено, нити застрто пуким сажаљењем, нити је повод презира; више је оних, унижених падом у све већу несрећу, који су приказани као бића достојна дивљења. Јеванђеље је последњи и величанствени израз грчког генија, као што је Илијада његов први израз. У њему се грчки дух уочава не само у заповести да се тражи „царство и правда нашег Оца божанског”/Матеј, 6, 33, „Иштите најприје Царство Божије и правду његову, а остало ће вам се све додати” – Прим.прев./ пре свих осталих добара, већ и у томе како је представљена људска беда, и то у божанском бићу које је истовремено и људско. Прича о Христовом страдању показује да се божански дух, оваплоћен, мења од последица несреће, дрхти пред патњом и смрћу, да осећа, дотакавши само дно очајања свог удеса, да је напуштен и од људи и од Бога. Осећање људске беде придаје тој причи црту једноставности која је печат грчког генија и који чини сву вредност атичке трагедије и Илијаде.

Одређене речи одзвањају необично слично самом епу, а тројански младић послат у Хад, иако не жели да оде, искрсава у сећању када Христос каже Петру: „и други ће те опасати и одвести куда не желиш”./Јован, 21, 18 – Прим. прев./ Тај тон неодвојив је од мисли која надахњује Јевађеље; јер је осећање људске беде услов правде и љубави. Онај ко не зна до које мере нестална срећа и нужност држе читаву људску душу под својом влашћу, не може да види као своје ближње, нити да воли као самог себе, оне од којих га је случај раздвојио непремостивом провалијом. Разноразнепринуде које тиште човека рађају илузију да међу људима има различитих врста које не могу да се споразумеју. Могуће је волети и бити правичан само ако познајемо царство силе и ако умемо да га не поштујемо.

Односи људске душе и судбине, мера у којој свака душа обликује своју судбину, оно што немилосрдна нужност по вољи несталне судбине преображава у души каква год она била, оно што захваљујући врлини и божанској милости у њој остаје нетакнуто – проблеми су за које лаж нуди лака и заводљива решења. Гордост, понижење, мржња, презир, равнодушност, жеља да се заборави или да се остане у незнању, учествује у искушењу да се за таквим решењима посегне. Посебно је ретко успети тачно изразити несрећу; удешавајући га, скоро сваки пут се претварамо да верујемо било да је невоља урођена склоност несрећних, било да душа може да подноси несрећу а да њоме не буде обележена, а да не промени све своје мисли на начин који би само њој припадао. Грци су најчешће имали душевну снагу да не лажу сами себе, а за то су били награђени и знали су да у свему досегну највиши степен луцидности, чистоте и једноставности. Али дух који се пренео од Илијаде, преко мислилаца и трагичких песника, до Јеванђеља, скоро да није прекорачио границе грчке цивилизације. Од када је Грчка разорена, од њега су нам остали само одблесци.

И Римљани и Јевреји су веровали да су изопштени из опште људске беде, први као народ којем је судбина одредила да буде господар света, други као изабрани од свог Бога, у његовој милости у оној мери у којој му се покоравају. Римљани су презирали странце, поражене, своје непријатеље, поданике и робове; зато нам нису оставили ни епове ни трагедије. Трагедије су замењивали гладијаторским играма. За Јевреје, несрећа је била знак греха, а тиме и оправдан повод за презир; на побеђене непријатеље гледали су као на оне којих се и сам Бог ужасава, осуђене да испаштају за своја дела, што је окрутност чинило дозвољеном, чак неизбежном.

Зато ниједан текст Старог завета не може да зазвучи као грчки еп, изузев можда одређених делова Песме о Јову. И Римљани и Јевреји били су предмет дивљења, читани, подражавани на делу и речима, цитирани сваки пут када је требало током двадесет векова хришћанства оправдати злодела. Штавише, дух Јеванђеља није се пренео чист генерацијама хришћана. У почетку се сматрало да се код мученика види знак божанске милости у томе што са радошћу трпе патње и дочекују смрт; као да би последице те милости могле ићи даље код људи него код Христа. Они који мисле да сам Бог, када је једном постао човек, није могао да јасно сагледа сурову извесност своје судбине, а да пред њом не задрхти од стрепње, морали би да схватеда изнад људске беде могу да се привидно уздигну само они који сопственим очима одбијају да виде суровост судбине, прибегавајући илузији, пијанству или фанатизму. Човек који није заштићен оклопом лажи не може да подлегне сили, а да га она не рани дубоко у душу.

Божанска милост може да спречи да га то рањавање поквари, али не може да спречи саму рану. Пошто је пала у заборав, једноставност која сваку реченицу приче о Страдању чини толико болном, хришћанска традиција није умела да задржи изузев веома ретко. С друге стране, због обичаја принудног покрштавања последице које сила оставља на душе оних који се њоме служе остале су скривене.

Упркос краткотрајној опијености коју је у доба ренесансе изазвало откриће грчке књижевности, грчки геније није оживео током последњих двадесет векова. Понешто од њега јавља се код Вијона, Шекспира, Сервантеса, Молијера, и једном код Расина. Људска беда чији је узрок у љубави јавља се огољена у Школи за жене и у Федри; у чудном веку, уосталом, у којем, за разлику од епског доба, није било дозвољено да се људска беда уочи било где осим у љубави, док су последице које сила оставља у рату и у политици увек морале бити овенчане славом. Можда бисмо могли навести и друга имена. Али ништа што су створили народи Европе није вредно као прва позната песма која се јавила у једном од њих. Можда ће епски геније поново бити пронађен онда када буду знали да ништа не може да избегне своју судбину, када престану да се диве сили, да мрзе непријатеље и презиру несрећене. Сумња је велика да би се то ускоро могло догодити.

Симон Веј
(С француског превела Ивана Велимирац)

Advertisements