Слободан Јовановић – КУЛТУРНИ ОБРАЗАЦ

Култура је шири појам и од науке, и од уметности, и од политике. У нас је било политичара, и то знаменитих, који по култури нису стајали високо, и којима се то рачунало у заслугу, као знак да нису изгубили везу са народом. Неки од наших чувених књиженика имали су више дара него образовања, и водили скоро чергашки живот. Неко време држало се да прави песник у свом приватном животу, као и у свом књжевном делу, мора бити жртва својих страсти и осећања, и то, ако треба, појачних алкохолом. За научнике пак мислило се да, стојећи на врху просвете, самим тим дају доказа и о својој виској култури. Међутим, на примеру не малог броја научника могло се видети да наука и култура нису једно исто. Научник се често развија једнострано, развијајући своје интелектуралне способности о трошку осталих. Културни човек није једностран. Он негује и своју интелектуалност, и своју осећајност, и своју моралност. Сагласност коју тежи одржати између тих разноврсних елемената огледа се у целом његовом начину живота, у целој његовој личности. Његова филозофија живота прешла му је у нарав.

Када је реч о култури једног народа, морају се узети у обзир све гране његовог духовног живота: не само његова наука него исто тако његова вера и морал, његова књижевност и уметност, његова политика и право, његова војска и привреда, његови обичаји и забаве…Тек на основу свега тога може се рећи какав културни образац тај народ има, и колико је тај образац продубљен и префињен.

Као пример једног високог културног обрасца узима се онај образац који су стари хуманисти израдили на основу античке филозофије. Они нису бринули о усавршавању друштвених установа, него о облагорођавању појединаца. Облагорођавање је требало да почне самопроматрањем и самосавлађивањем. Човек не сме робовати својим страстима: уместо да владају оне њиме, нека влада он њима. Да би могао управљати самим собом, њему је потребно једно мерило вредности, према коме би своје прохтеве и тежње одмеравао и ценио. Стари Грци су говорили: „Познај себе сама!“ „Све са мером!“ Да би нашао мерило вредности, човек мора узети све ствари као делове једне целине. Тек када их доведе у везу и покуша ускладити, он је у стању сваку ствар поставити на своје место и одредити јој релативну вредност. Тежећи за складношћу, он одбацује све што је једнострано и претерано.

Само кроз овако укупно усклађено разумевање света и живота човек долази до унутрашњег мира и развнотеже. Он се не да сувише узбудити ни променама среће ни ударима судбине, Као што не подлеже властитим страстима, тако не подлеже ни спољашњим потресима. Он не бежи од успеха у животу, али пази да му успех не постане неодољива страст која би пореметила његову унутрашњу равнотежу. Као што је речено, њему није ни до чега стало много. Свој правилни духовни развитак сматра главним циљем, али опет зато не прецењује себе сама, јер уопште не прецењује ништа.

Хуманисти су научили од античких филозофа да не треба живети насумице, да има једна вештина живљења коју треба научити, и да само та вештина уноси реда и једнистава у наш живот. Данас се чује на све стране да друштвени живот треба руководити по једном плану. Хуманисти су тврдили да појединац треба свој властити живот да по једном плану руководи. Они су преузносили личну дициплину, као што се данас преузноси друштвена дисциплина.

Хуманистички културни образац владао је дуго времена на Западу. И енглески „џентлмен“, и немачки „културни човек“, и француски „honnete homme“ јесу културни обрасци с истом хуманистичком основом. У свима њима наглашено је пристојно понашање и лепо васпитање, али не како нешто спољашње и формално, него као нешто у чему се огледа наша лична вредност и способност за самодисциплину.

У данашње време хуманистички образац изгубио је много од своје привлачности. Хуманисту су целнили човека по томе какав је, а не по томе шта је постиагао и колико је успео. У данашње време више се цене дела него карактери. На уздизање човека из анималности ка што већој духовности не усредсређује се више пажња. Сматра се да је појединац производ друштвене средине, и да та средина, ако је разумно и правично уређена, обезбеђује и духовни развитак појединца. Поправка друштвених установа постала је важнија од одгајивања појединаца. Стари хуманизам тежио је да на што виши степен образованости уздигне ма и мањи број људи; савремена демократија тежи да просвећивање рашири на што већи број, па ма се услед тога степен образованости морао и снизити. То је разлика између интенизивне и екстензивне културе – културе у дубину, и културе у шируну.

По демократским појмовима, хуманистички образац не би био за одбацивање, али његова је махна што је доступан само једној одабараној мањини, – дакле, има у себи нечег аристократског. Потребу просвећивања појединаца демократија признаје, али је не врши појединачно, него масовно. Ма колико да су у демократији истиче значја установа, не губи се из вида да од просвећености појединаца зависи да ли ће установе бити правилно схваћене и примењене, или ће се постепено извитоперити. За разлику од демократије, комунизам сасвим одбацује хуманистички образац. Комунизму треба појединац којим друштво може безусловно управљати, – а оно ће њиме тим лакше управљати што је он мање способан за самоуправљање. У комунистичком друштву, као у касарни, послушност је галвна врлина и сваки покушај самосталног мишљења значи кажњиви прекршај дисциплине. Друштвена дисциплина на тај начин искључује личну самодисциплину која се жигоше као нешто антисоцијално, што неминовно води у анархију.

Слободан Јовановић – КУЛТУРНИ ОБРАЗАЦ (Стубови културе, Београд, 2005.)

Advertisements