Да бисмо спречили погрешно разумевање и забуне које су у прошлости компромитовале бројне сличне дискусије, неопходно је направити јасну разлику између религије и спиритуалности. Спиритуалност се заснива на директном доживљавању неуобичајених аспеката и димензија стварности. Спиритуалност не захтева посебно место, нити званично постављену особу као посредника за контакт са божанским. Мистицима нису потребне цркве ни храмови. Њихово тело и природа су окружење у којем они доживљавају искуство узвишених димезија стварности, укључујући и сопствену божанственост. Уместо службених свештеника, њима је потребна само подршка групе истомошљеника или вођство учитеља који је путујући својим унутрашњим путем доспео даље од њих самих.
Директно спиритуално искуство се појављују у два различита облика. Први облик је искуство унутрашњег божанственог у које је укључена суптилна, али дубоко трансформисана перцепција свакодневне реалности. Особа у овом облику спиритуалног искуства види људе, животиње и неживе предмете из свог окружења као зрачеће манифестације јединственог поља космичке креативне енергије и схвата да су границе између тих објеката илузорне и нереалне. То је директно доживљавање природе као Бога. Спинозин deus sive natura. Ако користимо аналогију са телевизијом, ово искуство се може упоредити са ситуацијом када се црно-бела слика на екрану одједном претвори у слику живих боја. У оба случаја перцепција света остаје слична, али је радикално редефинисана додавањем нове димензије.
Други облик спиритуалног искуства, облик трансценденталног божансвеног обухвата манифестације архетипских бића и предела егзистенције који су обично трансфеноменални, недоступни перцепцији у свакодневном стању свести. У том типу спиритуалног искуства изгледа као да се „развијају“ или „разјашњавају“ (да да позајмимо терминологију од Дејвида Бома) потпуно нови елементи који потичу са другог нивоа или из другог поретка стварности. Ако поново користимо аналогију са телевизијом, то би било као да смо открили да постоје и други ТВ канали, осим оног који смо до сада гледали.
………
Спиритуалност обухвата настанак посебне врсте односа између особе и универзума, односа који је у својој бити потпуно личан и приватан. У поређењу са спиритуалношћу организована религија је институционализована групна активност која се одиграва у храму или цркви, као посбено дизајнираном месту, и укључује систем службено постављених званичника који могу, али не морају, да имају лилчно искуство спиритуалних стварности. Када је религија једном постала институционализована, често је потпуно губила везу са својим спиритуалним изворима и постајала секуларна институција која је искоришћавала, али није задовољавала човекову потребу за духовношћу.
Организоване религије испољавају склност ка ставрању хијерархијских система и усредсређују се на стицање моћи, контроле, политичког утицаја, новца, имовине и других световних вредности. У таквим околностима, по правилу, религиозној хијерархији не одговара да њени чланови стичу директна духовна искуства и обесхрабрују их у томе, јер та искуства подстичу независност и не могу се ефикасно контролисати. Због тога се у таквим религијама изворни спиритуални живот одивја смао у њиховим мистичним ограницима, монашким редовима и екстатичким сектама.
…Дејвид Стиндл-Раст, калуђер бенедиктинског реда и филозоф хиршћанства, употребио је дивну метафору да би илустровао ту ситуацију. Он је упоредио оригинално мистично искуство са усијаном магмом из вулканске ерупције која је док истиче из вулкана узбудљива, динамична и жива. Пошто смо доживели то искуство осећамо потребу да га сместимо у концептуални оквир и формиулишемо доктрину. Сећање на мистично стање је драгоцено и можемо да осмислимо ритуал који би нас подсећао на тај велики тренутак. Искуство које смо доживели повезује нас са космичким устројством и има дубок, директан утицај на нашу етику – систем вредности, моралне стандарде и понашања.
Из различитих разлога, током свог постојања организоване религије губе повезаност са својим оригиналним спиритуалним извором. Када се религија одвоји од свог искуственог матрикса, њена доктрина се дегенерише у догму, ритуали у ритуализам, а космичка етика у морализам. Како би Дејвид Стиндл-Раст рекао, остаци онога што је некада био витални спиритуални систем сада много више личе на окамењену кору него на живу лаву мистичног искуства које је створило ту религију.
Људи који су доживели искуство унутрашњег божанственог и трансценденталног божанственог, отварају се према спиритуалности која се може наћи у мистичним огранцима великих религија света или у њиховим монашким редовима, али не мора увек да постоји у главним религијским организацијама. Ако искуства имају хришћански облик, особа која их доживи ће се осећати блиском светој Терези Авилској, светом Јовану од Крста, Мајстер Екхарту („Око којим гледам Бога исто је око којим Бог гледа мене“) или светој Хилдегарди из Бингена. Резултат таквих искустава не може да буде поштовање ватиканске хијерархије или папинских едиката, нити благонаклоност према ставу католичке цркве о контрацепцији или женама свештеницима.
Исламска варијанта спиритуалног искуства би особу приближила учењима разних редова суфија и подстакла интересвоање за њихове поступке. Такво искуство не би изазвало наклоност према религиозно мотивисаној политици неких муслимански групација, нити жељу за вођењем џихада, светог рата против неверника. Слично томе, јудаистички облик овог искуства ће особу повезати са јеврејском мистичком традицијом каква се налази у Кабали или у хасидском покрету, а не са фундаменталистичким јудаизмом или ционизмом. Дубоко мистичко искуство уклања границе између религија, док догматизам организованих религија наглавшава разлике и изазива антагонизам и непријатељство.
Истинска спиритуалност је универзална и свеобухватна и заснива се на личном мистичном искуству, а не да догмама или релгиозним књигама.
Станислав Гроф – ПСИХОЛОГИЈА БУДУЋНОСТИ – примери савременог истраживања свести (ДАТА СТАТУС, Београд, 2015)
Превела: др Дејан Димитријевић
СРОДСТВО ПО ИЗБОРУ 