Једном нас ту, где нас има,
Неће бити.
Ми смо нити
Које вежу нерођене са мртвима.
Нема краја.
Прислонимо на зрак ува:
Кроз шупљине између нас ветар дува
Што времена по два спаја.
Леже испод мрачне сене
Мртви, а још нерођене
Слути ваздух који крај нас засветлуца.
Ми се кобно лелујамо
И слушамо ветар само
И нит по нит како пуца.
Стеван Раичковић, НИТИ (Песници у Жичи, НБ СТЕФАН ПРВОВЕНЧАНИ, Краљево
Базајући месецима, усамљен и анониман, по лавиринтима Престонице…једном ме је неки глас – (изговоривши чак и нетачно моје „незграпно“ презиме!) – дозвао за свој „баштенски сто“, истурен на тротоару пред маленом периферијском кафаном, негде у залеђу Ботаничке баште…Био је то мој исписник Слободан Марковић, кога сам међу првима од младих београдских песника, полупознавао…
Седео је са још двојицом-тројјицом „сличних“ песника…али је међу њима, за истим столом, било и неколико уметника у сасвим поодмаклим годинама…
Како је време одмицало, овакви или слични сусрети су постајали за мене све учесталији: мењале су се „локације“, па и они гласови који би ме „дозвали“…и сами „састави“ које сам за столовима затицао…Било је међу њима и оних најстаријих: са неверицом се питам – како је уопште било могуће да сам их затекао још једном у жиовту? И тада, када сам био међу њима, понеки од њих су ми деловали као да су се за кафански сто, само за ту прилику, сјатили са онога света. Или обрнуту: као да сам ја – неким мистериозним случајем – право са корзоа у Кнез-Михаиловој улици, зашао за ону границу иза које борави историја…
(Све се то догађало тек коју годину иза рата: већина тих старих уметника, која је припадала и старом срушеном друштву, као да је још увек са извесним страхом, али и све рабуђенијом знатижељом, искрсавала из рушевина на светлост дана, у жељи да се – макар испрва и само својом усменом литерарном причом – полако укључи и у нови живот…међу неке од нових, тек стасалих, песника и уметника…Обично међу оне који би им се учинили најбезопаснијим…или…пак…највише налик њима самима…)
Понекад су ове спонтане литерарне сеансе отпочињале да наликују на спритистичке: Вељко Петровић је – са неким „однегованом“ ноншаланцијом – причао о Лази Костићу, Сремцу или Скерлићу („Скерли“, како му је тепао) – исто онако као што је неко од нас полуанонимних песника „убацивао“ понеку најновију анегдоту о „Вампиру“ (како смо у то време звали Слободана Марковића)…или се гласно присећао какве „још необјављене“ строфе Велеса Перића, Светислава Мандића…(које сам такорећи малочас био оставио на „штрафти“)…
Повучени и малтене стидљиви, остарели Тодор Манојловић – који је навраћао из Баната – успорено је „диванио“ своје успомене на Адија из Пеште и Париза…Преводилац (и песник у младости) М.М. Пешић надахнуто је говорио о свом „интимусу“ из московских дана Сергеју Јесењину…а Винавер – готово обузет пеном – евоцирао своје „невероватне сусрете“ са Блоком и Мајаковским…
Сима Пандуровић је са незамиреном сетом помињао свог „прерано изгубљеног“ Диса и „разбољеног Бору из Врања“…а (лички) сликар Аралица се („као да сада гледа“) сећао како је као православни „школарац“ био на пријему, у Ђакову, код Штросмајера!
Заиста: дубина оживелог времена – макар и у успоменама – које се стицала за једним обичним кафанским столом затуреним у послератном Београду, бивала је на моменте незамислива…и вртоглава…
Како ми се свет у таквим тренуцима причињавао малим а историја присном и сва повезана живим и непрекинутим нитима: како су се времена, једно са другим (и трећим), фантастично – као помоћу неких духовних спојених судова – преливала и међусобно мешала…
Стеван Раичковћ – МАЛЕ ПРОЗЕ (СКЗ, Београд, 2007)
СРОДСТВО ПО ИЗБОРУ 