Стојан Богдановић, МИСАО КОЈУ ЗОВЕМО СТИХ

(Кратке приче Ивана Алексејевича Буњина)

У овом тексту нећемо се бавити биографијом Ивана Алексејевича Буњина, нити његовом библиографијом. Споменућемо неколико текстова који се баве његовом књижевношћу. Анализа, по дубини и по ширини, Витомира Вулетића под насловом, Немири и трагања Ивана Алексејевича Буњина из књиге Руски класици, (Орфеус, Нови Сад, 2010), је сјајан путоказ за сваку даљу анализу Буњиновог дела. Поговор књизи Три рубље (Бернар, Стари Бановци, 2010) Дејана Михаиловића, предговор у истој књизи Владимира Јагличића, и предговор Грејема Хетлинџера у књизи Сунчаница (Бернар,  Стари Бановци, 2010) су текстови који умногоме могу помоћи читаоцу у стварању представе о великану руске и светске књижевности какав је Иван Алексејевич Буњин, посебно када је реч о кратким формама. Наравно да има много текстова о овом модернисти, нарочито на руском, али ми се нећемо бавити њима нити анализама за које би нам били потребни. Писаћемо о његовој виртуозности приликом извођења кратке, најкраће могуће, приче и вези поезије и те форме. Споменимо да је издавач „Бернар“ много допринео да и наши читаоци дођу до Ивана Алексејевича Буњина.

 

Ко зна откад се расправља о томе шта је у поезији важније: осећања или мисао? Не верујем да ће се икада расправити до краја. Крај по својој дефиницији и није добар. Велика би штета била затворити овако красну тему. Људи чим ставе тачку мисле да је ту крај. А тачка је ознака за тачку која је и почетак и крај. Мислим да нема потребе сводити проблем на поезију. Али људи су се већ навикли на зублуду да је поезија превасходно везана за емоцију. Или, као да је само поезија везана за емоцију. Сва уметност, поезија и проза, а ту се могу сместити и бравурозне креације из науке, сликарство и музика, има као иманентно својство уграђено сећање на неко осећање. У том смислу Иван Алексејевич Буњин каже да „…стихови нису, као што људи мисле, осећања (она се јављају рано) – стихови су искуство.“ Ако се слажемо са Буњином, онда морамо признати да ту значајну улогу у том искуству игра промишљање, и то дугогодишње проматрање, сажимање, бургијање, те да је та мисао коју зовемо стих срж мисли. И да то није тако не бисмо имали поезију. А не би се ни водила расправа да ли осећање или мисао!

             Када се говори о искрености у стваралаштву, онда се мисли на природност, онако како је то радио Толстој. Не знам да ли је Песоа мислио да је истинско у овом случају исто што и искрено. Чини ми се да јесте. Реч је о преношењу искуства на папир, тј. о сећању на она искуства која су некада била осећања. Кратко, реч је о сећању на осећања.

Чеховљева сажетост, чега сам велики присталица, је пожељна с тим што треба разликовати краткоћу од јасноће. Не каже наш народ бадава: кратко и јасно. Најбоље је  ако су заједно кратко и јасно. У Буњиновим причама нема „празних прича“. Све је то лепо спаковано тако да читалац може то лако, без имало напора, да отпакује и да га прогута као слаткиш. Само склизне. Нема сумње да је то прихватио од Чехова, али је унео више емоције. Максимално је скратио причу, притом прича није елиптична. Она је потпуна. Набијена. Богата-вишеслојна. У време Буњина, на прелому два века, свет се убрзавао, па је дошло време да се прича скраћује. Он је то осетио. Одважио се и реализовао. Не може бити боље. А краће може. То читамо на твитеру. Али то није то!

Кажу да није разумео револуцију. Те замерке су остале и после његове смрти. И не само у Русији него и код нас. Још се повлаче по разним текстовима углавном оних аутора који нису прежалили револуцију, а има их и код оних који помало преписују.  Замерке су му упућивали они који су се за револуцију залагали, који су је изводили, али који је нису разумели. Револуција је пропала. Нико није разумео зашто се родила, а ни зашто је пропала. Једноставно, нико није желео да љуља копиле.  Замерке су остале. Бришу се полако, али споро. Али и даље те замерке немају никакве везе са дужином Буњинове приче, нити се ико забринуо зашто револуција није разумела њега.

После поезије кратка прича је убедљиво најтежи жанр. Средства су мала а израз голем. Треба га савладати. Буњинове минијатуре обједињују поезију и причу, а то није оно што је поезија у прози какву срећемо код других мајстора, као код Борхеса, на пример. У писму Буњину Чехов је то овако оценио: „…то је нешто сасвим ново, сасвим свеже и веома добро, а опет толико компактно попут густог буљона.“ Иван Алексејевич је кроз уста јунакиње из приче Непознати друг и сам исказао у шта верује: „У ствари, о сваком људском животу могу се написати два-три ретка. О, да. Само два-три ретка“. Приметио бих овде у вези са претходним цитатом да је Буњин упражњавао есејистичке оцене са краћим или дужим образложењем и у својим причама (предугачко и није могуће с обзиром да су приче прекратке). Понекад је то била и цела прича, као Бернар, која је сјајно исплетена да би на крају приче-есеја, Иван Алексејевич закључио: „Чини ми се, да сам ја, као уметник, стекао право да, у својим последњим данима, кажем за себе нешто слично ономе што је рекао Бернар на самрти.“ Ово сам овде написао зато што се у нашој књижевној стварности појављују интервјуи и чланци у којима се негативно оцењују књижевни текстови као што су песме, приче и романи у којима су испољене у мањој или већој мери есејистичке тенденције, тј. убацивани су у ткиво дела елементи који су својствени садржају есеја. Рећи ћу да је са уметничке стране важније како је тај садржај обрађен. И од те важности нема веће.

Немогуће је установити мотив који је тако снажно изазвао Буњина да кроз причу Прслук пана Михољског провуче портрет Гогоља коме очито није био наклоњен што потврђује и крај приче: „Ја, брате, свој прслук ценим више од свих његових „Мртвих душа“.“ Витомир Вулетић у својој књизи Руски класици, која, такође, представља класику у својој области, пише:„ Аристократа, потомак старог племићког рода, изузетан уметник, рафиновани естета, Буњин није успео да у себи обузда негативна осећања и да нађе примереније речи за оне према којима из било којих разлога није имао наклоности. Када се упореди Буњинов уметнички опус са оним што је рекао о симболистима, футуристима и осталим значајним ствараоцима постаје очигледно колико је уметничко остварење шире, племенитије од суда, колико је таленат узвишенији од мржње.“ Сложићемо се са овом сјајном Вулетићевом тврдњом да „је таленат узвишенији од мржње.“

Знамо да се  два  не садржи у један, али у причама Ивана Алексејевича то правило не важи. Оне су тако пуне садржаја да чак и три, и четири па и пет су садржани у један. Питање је, како? Одговор је, тешко. Али је могуће.  У ствари, он каже да му је понекад било тешко. Зато је читаоцу лако. Он је добио све чисто, испеглано и изгланцано. У непуних осам редова причице Подне, коју ћу препевати и намерно написати у форми песме

 

ПОДНЕ


Подневна јара,

заслепљујући блесак непомичног жутог рибњака

и његових жутих , глиновитих обала.

Дотерале стадо да предахну за ручак,

краве зашле у плитке рукавце,

стоје у води до трбуха.

Крај њих радосни повици, вриска, кикот.

Девојке се скидају и скачу у воду.

Једна је преко главе свукла сиву кудељну рубашку

и тако се силовито бацила.

Одмах сам помислио на Нил, на Нубију.

Црнокоса, тамне пути.

Груди – као две тамне, чврсте крушке.

при чему има више од осам редова, како би читалац видео да код Ивана Алексејевича нема разлике између песме и приче, нема распевавања, одмах се наступа, одмах се пева прича, стала је подневна жега, краве у води до трбуха, девојке-купачице, атмосфера живота, његове лепоте и раздраганости и издвојена веома убедљива компарација: „Црнокоса, тамне пути. Груди – као две тамне, чврсте крушке.“  Убедљиво да дође човеку, онако у мислима, да се маши, да освежи дланове. Да освежи машту. Да напуни батерије. Подне није међу најбољим његовим причама, али је међу најкраћим. Одлична је и неки Буњинови савременици су тврдили да је њена есенција довољна за роман. У причи Алексеј Алексејвич он се децидно изјашњава: „…то нису песме – већ чиста проза, која се са истим задовољством може читати и од краја.“ Дакле, читати поезију или прозу свеједно је. То би требало да значи и да друкчија форма не значи обавезно и другу садржину.

Замерају му да нема психологије у његовим причама. Тачно је да нема сецирања лика конкретног јунака. Међутим, његове приче нису причам ти причу. Код Ивана Алексејевича су непрекидно укључени бројни сензори и када он региструје појаву приче аутоматски се укључују апарати који бележе слике које он потом излива на белину.  Сада ми читамо и распознајемо атмосферу, радост, вриску, кикот… Каже: „… силовито се бацила.“  Говори се о понирању у личност неименоване јунакиње, потом у психологију групе, па на крају и о психологији посматрача, писца-воајера, који је нема сумње волео тај живот из свог детињства, из своје младости, и који је, срећом, сећање на своје емоције донео и до дана данашњег, до нас. Тако посредно закључујемо о психологији коју је Буњин дискретно пласирао у овој вишеслојној причи – песми. Дакле, ако неко и осећа или мисли да у Буњиновим причама нема дубинског третмана књижевних ликова, то не значи да је у њима изостала лиричност или пак да се прича због тога продужила, или је постала краћа.

Познат је код старих људи страх од глади. То је у ствари страх од немоћи или изнемоглости. Дешава се често да када се нађу за трпезом са осталим укућанима они грабе да се што пре наједу. Понекад сипају и више него што могу да поједу. Овај психолошки феномен „гладног старца“ је веома упечатљиво дат у причи Дедица. Овде је дат и однос снахе и свекра, што је, наравно, стара прича, али је сада боље и краће испричана, па је тако постала потпуно нова. И на свега пола странице, најпре је описан субјект: „…рашчупан, по цео дан пуши.“ потом су убедљиво испричана два феномена везана за старије људе. Богато.

Чита се лако, без напора, јер су слике јасне, нису умрљане, а нису ни бледе. Снажне слике. Реч је о (о)сећањима, о специфичном сензибилитету, али и о мајсторији коју подупире снажна мисао.

Још реч-две о композицији и садржају приче Ивана Алексејевича. Композиција варира од приче до приче. У минијатурама она личи на воз са само једним вагоном који никада није претрпан, али је пун. Понека од ових причица је веома кратка и прође такорећи док трепнете. Само блесак. Ту је, наравно, важно изненађење које Буњин често користи за крај приче. Наиме, он вас води кроз вагон као да вам тражи место где ће вас сместити да се мирно возите и када сте већ спремни да одустанете, истом, појави се место. Изненађење је потпуно. Читалац не може заборавити причу.

Прича може бити и мало дужа. Прича може имати и више вагона. Они се везују један за другим и у том случају кажемо да је композиција линеарна. Композиција може бити и модуларна, при чему се додају (убацују у текст) модули (причице, ликови, догађаји…) са разних страна, тако се садржај приче обогаћује, али у кратким причама је то готово немогуће. Евентуално се у неким причама могу причати истовремено две или више прича тада бисмо рекли да је композиција паралелна. Број вагона се мора пажљиво одмерити тако да машина-мисао може да покрене воз и да га вуче до краја пута. Вагони не би смели бити претоварени, јер ће се воз кретати споро. Прича ће бити досадна.

Кад год прича има неколико вагона, она се може кретати само ако је пруга добро направљена, ако је основа приче добра. Пруга је идеја водиља. Није спорно да се прво прави пруга. Јер, ако набавите вагоне, а после низа година покушате да направите пругу, и некако то и успете да смандрљате, онда са запрепашћењем констатујете да су вагони иструлели, зарђали и да више нису за употребу, а можда и нису за ту пругу. Пругом се могу кретати разни  возови. Значи да се на исту тему могу писати различити текстови, и могу их писати различити писци, а може и један исти писац. Могу се изводити разне варијанте, данас уз коришћење компјутера то се и ради. Споменимо само име Рејмона Кеноа и његове Стилске вежбе. Ако је пруга са трулим праговима, вагони ће излетати са ње. Ако има много кривина мора се сваки час прилагођавати брзина. Мора се кочити пре сваке кривине. Путници се морају придржавати да не испадну са седишта, да не испадну из приче. Ако је кочење често и нагло, читалац ће на крају приче бити сав угруван. Наравно да није добра пруга са тунелима. Сваког часа морате палити и гасити светло. Ако је уз то и тунел дугачак и светло у вагонима чкиљаво, онда би читаоцу биле  потребне ко зна какве наочаре да би проникао у причу. А тек, ако се у вагону светло и не пали, онда, као што знате, настаје прекид читања. Ако је таквих прекида неколико, онда сте потпуно узалуд путовали кроз причу. Таквих се прича треба клонити. Боље је сачекати други воз.

У вагоне се трпа сирова руда, сирови материјал приче, он се мора прерадити. Мора се пре свега очистити. Из њега се мора избацити вишак материјала, речи и реченица, пасуса, а богме, понекад се мора откачити и понеки вагон. Чистите док све не засија. Слојевитост приче је превасходно у материјалима који су у вагонима, ретко када и у целом возу. Значи, вишеслојност се може постићи и у само једном вагону. Што је често случај у причама Ивана Алексејевича.

По правилу приче великог мајстора Ивана Алексејевича Буњина су линерне. Шине на Буњиновим пругама су добро заварене тако да приликом вожње вагони у његовом возу не клопарају. Чује се пој а и тишина. Најбоље је набавитити неку Буњинову књигу. Сести у неку од његових кочија која ће вас одвести до његове Русије. Он је иначе Русију носио са собом где год је путовао. Русија је била у његовим кочијама, у возовима, у вагонима прве и друге класе, Русија је била около, Русија му је била у души. Русија му је била у свакој руској речи. Русија.

Није искључено да ћу некада о Ивану Алексејевичу Буњину по истим питањима написати нешто друкчије од овога, чак супротно, али данас о њему мислим све нај!

Стојан Богдановић

Преузето са блога Стојана БогдановићаСТОЈАН БОГДАНОВИЋ

Advertisements

Стојан Богдановић, ДРАГО КАМЕЊЕ БЕЛЕ ХАМВАША

1

За поезију, као и за есеј, најважнији je нос. Ако не намиришете лепоту и мисао, онда од поезије нема ништа. Лепота је испред користи. Она је суштина. А патике, чак и да су лепе, служе само за навлачење! Када се човеку излижу патике, не значи да је много лизао, него да треба приштедети ноге. Када човек дигне нос, он хоће да му га сви виде.

Ако човек скрене, онда може да се врати и да крене другим путем. Ако поново скрене, онда опет може да се врати. Ако потпуно скрене, онда је постао песник и повратака нема. Може и есеје да пише.

Ако хоћете да читају ваше текстове, онда морате писати како они мисле. Ако хоћете да читају како ви мислите, онда ћете морати да чекате. Не верујем да ћете дочекати! Никада се не зна колико ће трајати то чекање. Али ђаво увек дође по своје! Хамваш је то знао и стрпљиво је неговао своју грозницу. Најбоље је када се човек расправи са собом, али је ђаволски тешко.

Човек најбоље пише када је у грозници. Није важно чиме је грозница изазвана. Да ли стиском због недостатка времена, или због дугова као код Достојевског, или што га неки ђаво тера, свеједно је. Онда текст излази намах, или у наставцима, али сваки наставак уцело. Грозница се не мора видети на лицу писца, али ако се не види у тексту, онда је ствар пропала. Песник испуста душу у песму. Хамваш је то знао и изливао је текст заједно са својом душом. Бела Хамваш је испустао душу у свој текст.

2

Есеј је филозофија која кипи – врућа, коју мораш да чекаш да се охлади да би је конзумирао, а када се охлади, онда је тврда, као камен – као трахит помоћу кога су Инке градиле степенице да би досегле Бога. Инке су то успеле тек уз помоћ Беле Хамваша, он је на Мачу Пикчу додао последњи степеник.

Есеј је права форма за мудраца  какав је Бела Хамваш.  Мудрац није изнад, нити је испод, него је изван. Напосе он је створио свој есеј, који је питак и када је врућ, који својом поезијом истовремено узбуђује и смирује. Буди из летаргије и поставља на место за размишљање, а то је место за одмор. Дакле, нема мирног одмора. Мир никако.

Занимљиво је да многи европски и амерички есејисти сматрају да је Монтењ зачетник есејистичке форме. Можда мисле на есејистичку прозу, али есеј може бити и песма… То је некоректно према бројним врхунским мислиоцима који су упражњавали писање есеја и неколико миленјума пре Монтења. На пример, Лаоце, Цеце, Чуангце, Конфучије и његови ученици (Средишњи склад, Трећи разговор: Визија друштвеног поретка, О музици, само су неки од врхунских есеја мислилаца древне Кине). Наравно да не треба заборавити и све оне силне филозофе старе Грчке на чијим је делима васпитаван Монтењ. Неки су, као Б.Бергер, чак нашли и да је Рудолф Каснер највише достојан наследства Монтења. Ето, поделише и оно што није њихово. Монтењу то није потребно. Илустрације ради навешћу један есеј-песму, да поткрепим своју тезу, иако се односи на америчке песнике:

МИНИ ЕСЕЈ О ПОЕЗИЈИ

 Американци не пишу добру поезију.
Њих интересују бомбе.
(Ни Чарлс Симић није отишао у Америку због поезије.
То га је снашло после.)
Сви врхунски амерички песници су постали то
Када су се вратили у прапостојбину, у Европу.
(У Енглеску, Француску, Италију,  и у Немачку, мало ко.)
То није случај са руским, јапанским и кинеским или индијским
песницима.
Они су врхунски и када за њих нико из осталог света ништа не зна.                   

 Американци су склони подвалама.
Они су смислили да је све поезија.

Српски сељаци би писали добру поезију
Кад не би гледали преко плота.

3

Кажу да је његово главно откриће „баштина“. Са тиме ћемо се сложити. Додаћемо да се у њој налази будућност. Баштина је будућност. Из будућности се иде у баштину, а из баштине се иде у будућност. И само тако се то може тумачити, а тумачиће се и у будућности. Проверу је издржала, јер су Хамвашеве књиге штампане у будућности, и то још увек не све. За будућност има времена. А камен „изговара сваки глас више стотина хиљада година“ – каже Хамваш.

Као што се Хераклит „пекао“ на ватри, као што је Ниче снажно пригрлио Диониса наслањајући се на античку филозофију, као што су се Лаоце и Чуангце држали таоизма, као што се Конфучије залагао за тумачење старих моралних концепата, тако се Хамваш чврсто ухватио „баштине“. Али не своје, не националне, него светске, баштине „вечног човечанства“, баштине свих цивилазација.

Баштина се разликује од талога историје. Баштина није соц. Баштина је светиња, а уметност је бог.

Хамваш је високо ценио Ренеа Генона. Неки тврде да је Хамваш његов настављач. Могли бисмо рећи да је усвојио његову дефиницију:„Баштина је непрекинуто одржавање везе која постоји између човека и трансцедентног света, свести о човековом божанском пореклу и о његовој сличности са богом, као о једином задатку очувања људске судбине.“

Баштина је пчела, баштина је цвет. Баштина је слон, а не његове изрезбарене кљове у салону неког идиота. Баштина је земља, баштина је море, баштина је небо, баштина је дубина, висина, ширина. Баштина је река. Баштина је дужина. Баштина је мисао, баштина је уметност, баштина је пуноћа. Баштина је живот, баштина је смрт, баштина је на живот и смрт. Баштина је ген. Баштина није (не)маштина. Баштина је љубав.

Баштина је човек.

Баштина је подсећање човека на његово божанско порекло, она је веза човека с богом.

Баштина је птица, баштина је цврчак. Баштина је пчела радилица. Баштина је баштица.

Отац је башта, а баштина је Бог Отац.

И ген је баштина. Баштина није (не)маштина. Баштина је „Врти коло“. Баштина је оно место на коме се човек осећа као бог. Баштина је место на коме некога чекаш. Баштина је „Криво дрво“.

4

У есејима о композиторима, сликарима, вајарима, Бела Хамваш обавезно анализира не само уметничко дело, него и, то обавезно, карактер, неку карактерну црту уметника за коју Хамваш мисли да је била од пресудног значаја за његово стваралаштво. Такође се из његовог есеја може судити и о стању друштва у коме је уметник о коме је реч живео.

5

Хамваш је целог живота био у заточеништву у својој земљи. Из азила се слобода друкчије види. Она се сања. А развијају се разне врсте зависти, љубоморе…

Хамвашева оцена Листа је без скрупула, без пардона. Лист је био Мађар, али лондонски. Што се Листа тиче Бела Хамваш каже: „Дело звучи сјајно, – једино што у њему нема ама баш ничега. Ова кобна двосмисленост не може да се види боље ни код једног другог музичара као код Листа. У његовој музици је све на свом месту, све је тако као да је он одиста велики музичар. Само што му човек не може да поверује. Лист стално вара. Не свесно. Та то је страшније него да је свестан.“

Хамваш је покушавао да проникне који је то ђаво терао Листа да тако ради. Натоварио је Листу да је лажно живео, те се из тог лажног живота изродила и лажна уметност. Очито да је Хамваш патио од моралисања. На то је без сумње утицало протестантско васпитање. Његово огромно знање није могло да искорени ставове стечене у детињству о моралу и о живљењу уопште. Ово личи на правдање његовог става о Листу. Али то није то.

А зашто Хамваш није могао Листу дати бар двојку? Зато што је то његов однос према уметности: или је уметност или није. Када је уметност у питању, онда постоје само петица или кец. Тако је Лист добио Хамвашеву оцену. А Хамваш је би личан, уносио је  у текст сву своју личност. Али то није било ништа  осветнички.

6

Горчина која је изашла из Хамвашевог живљења утицала је на дубину његових мисли, на дубину његовог есеја. Сваког. Улазила је у поре есеја.

Када је у питању уметност, он је бескопромисан. Био је начисто да ће се то што пише читати. Био је у праву. Није опраштао никоме. Најважнија му је била искреност која и даје лични печат.

Бела Хамваш није марио за величине, нити је пред њима узмицао. Није мимоишао ни Микеланђела:

„Будилачки покрет у уснулој материји – то је знао и Микеланђело када је клесао Зору на надгробној плочи Лоренца Медичија. Само што и Микеланђело омаши тамо где омаши сваки скулптор, изузев Грка: Не зна да је пластика драма. Зато што је драма, може да поднесе само једну једину мисао: мисао делања. Предмет вајарства увек је покрет, или, што је исто: спокој. Јер су покрет и спокој заједно драматични. Микеланђелов камен који се буди није драмски, напетији је од тога, – истовремено: малаксалији је. Не креће се и враћа, него хоће да се извије и стропошта се. Зора надгробног споменика се ломи, есквилинска Венера се савија. Зора стреловито лети, есквилинска Венера лети машући крилима.“

Закључак. Не копирај, капирај! Цеди из свог узраста, из свог доба, из свог искуства. Гледај да буде живо. Нека ти се смеши. Нека се смеши свима. Мрдни мало. Мућни мало! Немој да буде круто. Нека се савија. Нека сви виде да се помера и када стоји! Мораш да му уденеш своју душу. Она ће отуда уместо тебе лајати на звезде. То је изгледа једини пут до звезда.

7

Бела Хамваш није болећив. Држи се искрености као песничког става. Не попушта. Ни Шуману није остао дужан.

„Шуман никада није осетио олимпијску радост. Његова дела су изводили други, не он. Када је студирао, да би, наводно, брже досегао спремност, радио је неке вежбе рукама и прсти су му се укочили. Кажу да је мучно било слушати када је компоновао: тешко је рио по диркама, муцао, шантукао, своје звукове није могао да обухвати, ни да их раздвоји.“

Да ли је у питању Поуисов манијакални идиотизам самокажањавања?

„Када је Роберт Шуман рио по клавијатури и знојио се уместо да прохуји преко ње попут грчког тркача, и стењао уместо да рецитује, шепртља уместо да баци диск, он је призвао подземље. Било је прерано. Још није знао хоће ли умети да придобије наклоност богова: био је још млад да би био принуђен да се одрекне олимпијске победе и тиме присиљен да се позива на одузете руке, да кљастим прстима оправда свој пораз. Предухитрио је себе. Још пре него што је изашао на борилиште, предао је борбу.“

Шуманову предају Хамваш је сместио у опште лудило роматичара.

„Шуман је живео у свету у којем је лудило било обавезно.“

Да ли је ова оцена стања у друштву Шумановог времена оправдање за Шумана, или је само констатација да се и Шуман уклопио, да је и њега појела средина и амбиција, да је у његовој музици изостала искреност?

8

У есеју о Веласкезу Хамваш истиче захтев да сликар, уопште уметник, мора имати став који би требало да се види на слици, у делу:

„Нужно је коначно да сликар покаже какав је његов став према ономе што је насликао. Јер слика без става је фотографија. Уметник треба некако и на некакав начин бојом, цртежом, искривљавањем, истицањем, поставком, схватањем, да каже шта слика: воли ли то, презире, смеје се или усхићује. Ово је за сваку уметност важећи обавезни субјективитет који одговара на питање: шта вреди уметнику оно што ради? Јер оном ко слику гледа управо толико вреди.“

Хамваш је указао да је Веласкез уживао у „прози“  глупости, комике и мудрости, те је уметничком врстом неозбиљности истако психологију ових озбиљних ствари. Умео је и да употреби задршку, „Без разлога се нико не смеје.“. Додајмо,

БЕЗ РАЗЛОГА

Нико не пева без разлога,
Нико не плаче без разлога,
Нико не кука без разлога,
Нико се не смеје без разлога,
Нико не пише без разлога,
Нико не лудује без разлога,
Ни разлог није без разлога.

Нико није луд,
Сви се праве блесави!

9

Бројгела је детаљно сецирао, од слике до слике, описивао је сакрални део слике и онај други део у коме су сељаци који лочу и ждеру, који живе свој живот поред распетог Христа, у коме су идоти… и у чијим се ликовима Бројгел наслађује и ужива.

„Бројгеловска уметност је диаболична уметност, из ње зрачи: уживање у свесном рушењу живота. Бројгел свесно ослобађа, заједно са магијским својствима уметности, и демоне пустошења: злобу, подлост, превару, нискост, прљавштину, болештину, беду и идиотизам. Ослобађа их и радује им се. Посматра их док раде, ужива у њима, као што Вагнер ужива у мукама Амфортаса чије тело прекривају красте, Достојевски страсно ужива у убиствима Раскољникова и Смердјакова, као што Бодлер с уживањем удише мирисе својих „лоших цветова“, као што Хајдегера обузима заблудно уживање када стрепи, згражава се, протестује, чами и страхује, – с пуном свешћу да када страхује, када стрепи, призива оно од чега стрепи, – то јест, када потоне у „ружни привид“. Он им се диви, мази их, утопљава, подстиче, – кад би у овом свету било љубави, могло би се рећи: воли демоне. Под Бројгеловим погледом „живот пати“ и он се радује патњи. Бројгелова је филозофија пантагруелизам без радости, – животни му је циљ разарање сопственог живота, уживање му је дијаболична инспирација: чулна страст у мрцварењу, – магија његове уметности: ослобађање ђавола који разара живот.“

10

Камен је био магични материјал градитеља и скулптора који је својом чврстином, па и бојом, подсећао на вечност, на неуништивост, те је Хамвашу био често објект за компарацију када је посезао за упоређивањем са нечим трансцеденталним, за несазнатљивим мотивима за градњу, рецимо, као избор локације за градњу Мачу Пикчуа. Помоћу камена се могла изградити кула, могло се досегнути небо.

Хамвашево камење се није могло носити око врата, није се могло носити на ушима, на носу, ни на прстима, ни на рамену, нити на леђима. Његово драго камење – његови есеји, се носи у глави. Хамвашеви блокови – есеји, су тешки, од тврдог камена, али се лако читају. Лако се носе. Наређани су тако да се спојнице не виде. Подупиру небо. И то им је једина улога. Истичу лепоту. То је од њих једина корист. Мало ли је?

Да бисмо скратили причу  овај фрагмент ћемо завршити песмом о камену.

КАМЕН

 

Ако камен баците на Бога,

Пашће вам на главу.

 

Камен није за бацање.

Камен је за зидање.

Камен је стуб.

Камен је ослонац.

Камен на камен,

Човек на човека.

 

Камен лежи на дну и боде небо.

Камен је видиковац.

Камен је пећина.

Камен чува све који му се обрате,

Камен изгледа хладно и чврсто.

Камен само тако изгледа.

 

Камен се носи око врата.

Камен око врата подсећа на дубину,

На тешку мисао.

 

На камену су уписани први знаци,

прва слова природе,

прве књиге.

 

Камен није само подсећање

На гробове рођака, пријатеља, предака,

Са камена се чита мудрост,

Историја,

У камену је тајна лепоте,

На камену је уклесана поезија.

 

Камен вам се смеши.

 

Смеши вам се есквилинска Венера

Беле Хамваша.

 11

Његови есеји личе на кутије за јаја – egg box cartons, у којима ниједан бокс није празан. Јаја су пробрана, сва су исте величине, аутор је довео ритам есеја до перфекције. Нема дисонанци, нема отпада и ниједно јаје није мућак. Јаја се полакао отварају, легу се мисли, излећу као птићи. И ниједна вас мисао не оставља равнодушним. Бела Хамваш не нуди мир.

У поговору за „Невидљиво збивање“ Антал Дул пише: „Скривени постулат есеја Беле Хамваша: онај текст чији је степен субјективности низак, незанимљив је. Ако есеј није личан, он је досадан. А досада значи смрт есеја.“ Овај постулат важи за сваки Хамвашев есеј. Штавише, Хамвашеви есеји су екстатични,  писани су у заносу, а екстаза је ритам, каже Црњански.

Његов есеј личи на ризницу са накитом коју је маг изненада отворио да би изненадио публику. И успео је. Отварајући врата или прозоре он вам отвара очи, отвара вам свој свет. Омугућава вам да прогледате. Чак и оно што видите после његовог читања видите бистро као да сте обрисали наочаре, а многе ствари гледате кроз нове.

Описујући камене блокове, њихову грандиозност и њихово изношење на Мачу Пикчу Хамваш се толико уживљава у тај чин тако да читалац види њихову огромност и колико су тешки као да је писац сам притиснут неком громадом, као да му је на леђима. Ту атмосферу Хамваш преноси  на читаоца. Опсена. По завшетку читања есеја читалац се у чуду пита како са својих леђа да скине камење Мачу Пикчуа којим га је Хамваш натоварио. Како скинути чини?!

Интересантно је споменути да је Хамваш у „Метеорима“ нагрдио Византију и Балкан, а у „Пет генија“  убраја и Византијски геније. Апсурд. Рекосмо да нема дисонанци у оквиру једног есеја, али то не значи да нема супротстављених ставова у различитим есејима. „Све што је у Византији остварено је нечувено танан, префињен, сложен начин живота: беспримерно лицемерје, висок разврат, ђаволска церемонија, сладуњава поквареност, безумно немилосрдна власт и глад за златом – све је то дошло у слој народа који чак није био варварски. Јер народи на Балкан нису приспели онда када су били дивљи као мустанзи. То су били патрљци народа, срча од распршеног народа, и то парчад гелера са специфично оштрим ивицама, који се ни за хиљаду година нису углачали и ова парчад ни до данас не могу да срасту у јединствен народ. Најцрвљивији и најпокваренији начин живота у историји света доспео је овде, у ову смешану руљу, на сметљиште патрљака народа.“ Нема сумње да је овај инсерт из Хамвашевих  „Метеора“ одличан пример за квалификовање као шовинизам. Иначе, лако се уочава да је све особине које је приписао Византији пронашао на дворовима Шпаније, Португалије, Енглеске, Холандије, па и на дворовима разних папа.

Направио је велику дистинкцију између камења Мачу Пикчуа и камења Метеора. Прво је поређао тако да се може приближити Богу, а друго као пропадање у дубину ништавила, иако је и оно уздигнуто, поносито, подвижничко.

Да ли се геније може бавити нечим ниским, да ли га могу потчинити ниске страсти, да ли се из пишталине у којој је Хамваш живео, а у његово време цела Мађарска је била пишталина, могло друкчије мислити? Из жабље перспективе се не види суседна бара. Из птичје перспективе се не види сунце! Да је хтео боље видети Византију и Балкан било је довољно да се попне на Будим или да скокне до Сент Андреје.

12

У Естетици Беле Хамваша има и таквих есеја који су питки, заводљиви, због Хамвашевог шарма, а који се баве тврђењима типа: „Женска уметност има обележје пролазности.“ Што он покушава и да докаже. Таква је есеј „Индијанске изатканице“. Реч је о тканинама које су израђиване у Перу. Он представља ткање Перуанки као врхунско откриће. Као да жене на другим локацијама широм Земље нису ткале и као да то код Перуанки јесте женски посао, а другде то није посао жена. Исти је циљ ткања, исти је и смисао овог рада. А зашто је Хамваш изабрао баш перуанске тканине то је само он знао.

Овај есеј му је послужио да би уздигао жену коју је историја неоправдано лоше третирала. И читав есеј је упоређивање мушког и женског стваралаштва.

Мушка уметност има обележје бесмртности, или тежи томе, женска има обележје пролазности. Тек овде-онде он говори о индијанским тканинама. Због тога није морао да путује у Перу посредством списа углавном шпанских освајача, или, за његово време, есеј је писан 1939. године, савремених истрживача чија имена наводимо: Тело, Селер, Кребер, Шмит, Деринг, Лехман. На основу радова поменутих истраживача „дошло се до открића“: „Међу Индијанцима је ткање једна од најдавнијих уметности, готово истодобна са израдом керамике, које је било занимање жена, и тајну бојења, цртања потпуно су знале само жене.“

Као да су у другим културама, месопотамским, египатским, индијским, кинеским, жене зидале храмове, пирамиде… док су мушкарци ткали и штрикали.

Наравно да Бела Хамваш претрује када каже: „Нигде се тако поуздано, написмено, не види природа женске уметности као у перуанским изатканицама.“  Као да се то не види на пиротским ћилимима. Љубица Арсић пише: „С овим ћилимом великих размера, названим „батал” (толико је велик да га батали), на коме је приказана живописна башта с дрветом и голубићима на гранама, млада је у нови брачни дом уносила жељу за рајском радошћу и срећом. Но, ово дрво живота с плодовима и живуљцима разних врста означавало је и својеврсну филозофију живота и смрти,(подвукао С. Б.) свест о нестајању и обнављању особе која га је „шарала” ткајући ћилим, никад прочитану књигу прадавних симбола сачуваних до наших дана.“

Даље, Љубица Арсић изванредно објашњава суштину слике, јер ћилим је пре свега слика: „Ћилим је, такође, свети простор правоугаоног облика сачињен по схватању о четворострукости света у коме постоје четири свете планине, четири велика мора, четири стране света, четири годишња доба. Он је свети простор дома, личног породичног света који мора да се издвоји од јавног метежа. Номади су га носили замотаног свуда где су ишли и простирали тамо где одлуче да се зауставе и помоле. Он је храмовно место на коме клањају муслимани, небеско огледало на земљи, одраз онога што је на небу.“

Као да су двопређне чарапе источне Србије, које су чувени професори Књажевачке гимназије, Вида и Светозар Поповић, сакупили, класификовали и поклонили Завичајном музеју у Књажевцу, штрикали мушкарци.

Перуански митови су нестали. Као да нису ни постојали. А природа уметности, па и женске уметности на чему инсистира Бела Хамваш, се најбоље види у култури оних народа чији су митови сачувани.

Сложићемо се са њим да је ткање, бојење, вез, навез, чворови, чипке, било у функцији израде слике што је суштина.

Сложићемо се и са тиме да су ове радње ручно извођене, али не можемо из тога извести општи закључак: „Женска уметност је увек једна врста ручног рада.“ Просто, не може се веровати да жене, на пример, нису певале, нису играле. Мислим на перуанске жене, па и друге.

Зашто подаци о томе нису допрли до нас? Што су се митови изгубили? Што су нестали читави народи, а остала њихова чуда? То су питања која ће остати зувек.

13

Бела у есеј уноси све своје знање и сва своја осећања, целу душу и зато је есеј пун поетског набоја и представља прави спев. Мало би било да кажемо да је његов есеј песма у прози. Он је у њега уградио своје усхићење које изазива слична осећања и код читаоца.

Када Бела Хамваш описује керамику, перуанске вазе, човеку се чини да он сам покреће вртешку на којој  обликује вазу, потом смирено зналачки исцртава линије стварајући чудне ликове глава људи и животиња да би на основу лепоте закључио како је неуништива култура народа Перуа асимилирала, или боље речено, потпуно истопила освајаче.

Да би смо дочарали како култура народа који је срастао са својом земљом топи освајаче навешћемо једну луцидну Хамвашеву компарацију: „Када се дивље племе насели у ове пределе, то је као да га је прогутала огромна змија. У почетку живи у утроби змије у својој целовитости; потом, полако и неопажено, почињу да га гризу и упијају различити сокови; освајач буде сварен. Земља га раствори. Нестаје његова борбеност, жеља за влашћу, снага, сокови га растачу, мељу, све док од њега не остану само кости, а змија коначно и њих раствори. Освајач мисли да је победио када је узео парче земље; а баш он је храна, – он је плен те земље.“

Остаје нам само да закључимо да култура и јесте најбоља одбрана свакога народа и да је лепота испред користи. А то би по мом схватању била суштина Хамвашевог есеја „Естетика перуанских ваза“ из његове „Естетике“.

Када су током рата понестајали новци за различите потребе војске у Великој Британији, један генерал је предложио да се жртвује култура, чувени британски премијер  Винстон Черчил му је одговорио: „ Генерале, а шта ћемо онда бранити?“ Дакле, култура.

Али Хамваш зна и друкчије да види, оно што је истакао позитивно код староседелаца Перуа, да је њихова култура прогутала освајаче, то је сада негативно код староседелаца Балкана: „Цело мухамеданско царство почело је да тоне у византијски глиб, а да од своје моћи ништа није могло да преда Византији или Балкану. Балкански олош је пропустио прилику да постане један једини народ, органски срастао са муслиманима. Ствар наравно није била случајна. С једне стране: дух Византије је увек више подстицао распад, него срастање; с друге стране: могу срасти здрави и неоштећени делови народа, удови, трупови, али не дроњци. Мухамеданство је на Балкану доживело слом… Мухамеданска идеја о светском царству није могла да изађе на крај са Балканом и зато се удавила у Византији. Никада још у таквом смраду није иструлела светска сила као што је мухамеданска.“

Наравно да му је било блиско сазнање о томе како се распала мађарска монархија, могао је бити компетентан сведок са личним учешћем у дешавањима да је слика распада Византије иста као и слика распада Аустро-Угарске, али преовладали су неки други, чудни, комплекси човека из малог народа. Штавише, могао се позабавити распадом  и саме Угарске чији је први краљ био Свети Иштван (Стефан) на чијој капи је ћирилични вез?! Можда би тада морао признати да су за распад криви Балканци и дух Византије. То би значило да је култура Византије прогутала још једног освајача. А то признање за једног протестанта је болно, па је боље прескочити га.

Како је један овако генијални ум могао сметнути с ума Нерона, Брута…

Како је могао сметнути с ума инквизицију?

Како је могао сметнути с ума крсташе –  пљачкаше?

Како је могао сметнути с ума пљачку Константинопоља? Како је могао сметнути с ума  разарање Византије?

Како је могао сметнути с ума конквискадоре?

Како је могао сметнути с ума шпанске пљачке и масовна истребљења народа?

Како је могао сметнути с ума енглеске разбојнике и истребљења Индијанаца, Абориџина…

Како је могао сметнути с ума Хитлера и истребљења Јевреја и Цигана?

Како је поред свих тих гадости, поред свих тих зликоваца, поред свег тог олоша, упро прст у Византију?

Како је од оних који су копали очи свецима, који су рушили велелепне византијске архитектонске грађевине, што је још горе који су хришћанске цркве претварали у коњушнице и у џамије, како је од њих очекивао сродство?

Како и зашто?!

Како се могло десити да се Хамвашу врећа са злим духом развеже баш над Византијом. Коме је упућен његов „Метеор“? Откуда оволики одијум према Византији, према камену који је сишао с неба? Откуда њему тај одијум, њему који је целог живота теглио камење зидајући степенице према Искупитељу? Који је говорио, „Трпети и не молити се за освету и не мрзети, него бити у све тешњем савезу са Господом“. Који је говорио, „Јер истина је светлост. Бог је једина истина“. Који је говорио, „Не мрзети. Бити у савезу са Господом.“ Који је говорио да „Постоји само једно дело, искупљење.“ Који је ваздан носио јеванђеље. Који се у „Еноху“ покајао и заувек искупио. Наше је да се молимо!

14

Ерудиција Беле Хамваша је запањујућа, застрашујућа и задивљујућа…. Како је могао све то да сакупи у једну главу и да артикулише коментаре који ни најбољи књижевници, филозофи, музиколози, етнолози и археолизи, критичари уметности – мислиоци, нису успевали да сачине, знајући да му живот није био нимало наклоњен? Можда га је баш то и натерало на оваква прегнућа.

Његов мото је сакривен у књизи Silentium, у есеју Енох. Он каже: „Ко не гради, он руши.“ Реч је о сталној градњи и разградњи. Tertium non datur. Трећег нема. Мир не постоји.

15

Бесмртност се додељује после смрти. То правило није прекршено ни у случају Беле Хамваша. Ако су га за живота игнорисали, а он свестан своје величине благо им се смешио, бесмртности ипак није успео утећи.

Сведочио је, а да ли се тиме искупио? Мислим да јесте. Јеванђеље које му је било главно сведочанство су писали, а дописивали и безброј пута преправљали, сведоци који нису били присутни догађајима о којима су сведочили. За разлику од њих Бела Хамваш је био прави сведок. Не судски. У суду се не сведочи. А ни ученици нису прави сведоци, ако нису мученици!

16

Током историје постојали су људи који су били богови, али их је историја обрисала или је тај део историје затамњен. Било је и оних који су крунисани трњем. Белу Хамваша ће историја стално откривати. Стално ће брисати космичку прашину.

17

Хамваш се ваздан држао Бога. Нема места сумњи да му је то у ситуацији када је анатемисан од државе помагало да истраје у осудама нечовечности. Указивао је то, али мислим да је стално имао на уму Христа, не неког апстрактног бога. Уосталом, ако бог нема бар једну људску особину, он и није неки бог!  Бела Хамваш је мислио на Христа и када је писао о невидљивом и свеприсутном Антихристу, Анти-Христу.

Мисао која је означена као универзум би требало да садржи све, а то значи све и ништа. Међутим, ништа није супротно од све, како многи – већина – мисле, јер, ако је све нешто, онда супротно од нешто није ништа, него нешто друго, што би заједно са првим дало ништа, стога би ништа било оно што садржи све и још нешто!?
Свет није јединствен, па ни Бог није једини. Вама нико не брани да верујете у његову јединственост. То вам је као када верујемо да је нека жена јединствена. Ни универзум није јединствен. По правилу, ми смо заробљеници (робови) једног универзума, који је јединствен као такав, а то не значи да нема других универзума. Али из овог се може изаћи само као мисао.
Када се говори све, онда се мора рећи све са тим и тим својством. Али се и све мора ограничити на неки јединствен скуп.

Море се смирило и добило ону пређашњу краљевску боју – маринско плаво, а шта се дешава у дубини то само вода зна. Вода је носилац свега. Она је носилац живота. Она све памти. У њој живе разне немани, али је само људи загађују, и само је људи могу упропастити, само је људи могу претворити у пластику. Људи од земље и воде ће сагорети воду и убити земљу.

Пластична острва шире безнађе и ништавило. Заузимају она места у мору на којима се купао месец. Море је огледало неба. Море лечи све.  Пластична острва се шире и умножавају. Потискују лепоту.

Кези нам се пластика. Пуна уста пластике. Гледамо кроз пластику. Једемо из пластичних посуда. Купамо се у пластичним кадама, у пластичним базенима. Пијемо из пластичних флаша. Божанско, Дионисово, пиће држимо у пластичним бурадима.

Пластична брда потискују живот. Антихрист: Корупција, безумље и бахатост. Производи пластику. Пластичне осмехе, лудило. Производи кретене, идиоте, дебиле – бомбе. А ми хоћемо поезију, религију, филозофију, уметност, хоћемо мисао и лепоту. Нећемо ишчашени свет. Свет са ишчашеним ногама се само вуче као пребијена мачка. А ко ће ловити мишеве?! Пребијена мачка не лови мишеве.

Одвајкада су се будале уче на сопственим грешкама. За тај наук увек буде касно.

Живот су људи добили на вересију која је времном претворена у релативно дугорочан кредит. Камата је ускро прерасла главницу. Како се извући из овог бескрупулозног дуга, који разара човечанство и производи монструме који притежу омче око људске душе? Ако би се пожурило са отплатом, тада би постојала бојазан да би престали и мотиви за живљење. Као да човек не може живети без страха и без кајања. Но, боље је искупљење. Важна је свака трунка живота. Песник у „Трункама“ каже: „Боља је трунка живота, него сва смрт.“

О ништавилу нећу ни да размишљам. Оно је горе од смрти. Човек се може искупити само мишљењем.  Само га нова мисао може ослободити својих дугова.

18

О пријатељству се размишља од Гилгамеша, древног сумерско-вавилонског епа, пре око 4000 година, а можда и пре. Увек се ту спомиње и љубав.

Бела Хамваш каже: „Љубав и пријатељство имају само једну сродну црту, а то је: ако се распадну, узрок никада није Други, него увек Ја.“

Не слажем се са Хамвашем!

Не слажем се са првим делом Хамвашевог тврђења. Љубав и пријатељство су таква чуда да се већим делом поклапају. Немогућа је љубав између непријатеља, као што је немогуће пријатељство без љубави. И Дучић каже: „Пријатељство се зове љубав између човека и човека… Пријатељство је за човека најдубља веза и најлепше осећање.“

У другом делу се тражи кривац, тј. субјект који је крив са распад. И о томе се може расправљати.

Нема песника који се није бавио феноменом пријатељства. Ако никако друкчије писали су песме које су посвећивали пријатељима, а чије су теме биле пријатељство. Изванредан есеј „О пријатељству“ је написао велики српски песник Јован Дучић. У свом тексту Дучић је показао велику ерудицију, износећи и зналачки коментаришући мишљења о пријатељству током читаве ере тзв. западне цивилизације, од античке Грчке до оног доба када је песник писао есеј, а то је прва половина двадесетог века. Може се рећи да је Дучић први написао историју пријатељства.

И аутор овог текста се бавио овим феноменом у свом тексту „Пријатељство“.

Бела Хамваш је написао есеј „Пријатељство“ („Невидљиво збивање“, Службени гласник, 2012) мањег обима него што је Дучићев спис. Али знатне дубине, а то је зато што је писан песнички. Можемо се не слагати са неким његовим ставовима, али се Бели Хамвашу песничка жичка не може порећи.

19

Бела Хамваш у својој Естетици, у портрету Веласкеза, а и у другим портретима, па скоро да је тако у свим његовим есејима, држи се става:

„Нужно је да сликар покаже какав је његов  став према ономе што је насликао.“

Овај став он и сам користи нижући своје слике као сјајне перле, певајући своје есеје, звонећи на узбуну истицањем, поставком, искривљавањем, презентацијом свога схватања да би читаоцу саопштио: воли ли то, презире, смеје се или усхићује.

Није на одмет приметити да му есеј тече као синусоида. Сваки брег или доља синусоиде представља причицу за себе, есејчић. Најпре даје свој поглед на општи проблем, (и ту је он најбољи), потом то примењује у анализи конкретног објекта, или субјекта, зависно од тога о чему, о коме је реч. Па поново, све до краја списа, који обавезно овери сентенцом, закључком. Тако његов есеј улази сигурним корацима у филозофију и поезију, не одричући се ни Бога. Може се устврдити да у сваком његовом делу важи она Владана Деснице: „У књижевном дјелу свака реченица мора бити умјетничка.“

20

Бела Хамваш каже:„Лепо је увек пре корисног.“ Лепота се може користити и искористити. Да ли се корист може улапшати или пролепшати, на то не знамо одговор. Да ли корист може довести до екстазе, онако како до ње доводи лепота? Сумњам. Наизглед лепо и корисно се не могу упоређивати. Али Бела Хамваш наводи следећу причу: „Дарвин је на Огњеној земљи запазио једну жену. Била је гола, али је носила фризуру као кулу, била је тетовирана и нашминкана. Украси: шкољка, цвет, фризура, фарба.“

Дакле, лепота пре свега. И сви ти украси и sинsуљке су у функцији подршке лепоти, а ипак мислим да је  женска лепота веома компликована и да Хамваш наводећи Дарвиново запажање није до краја рекао шта је све знао о женској лепоти.

21

Сваки есеј у „Естетици“ јесте ода уметности. Уметност је подигнута на највише место – на престо. Њу је Хамваш прогласио за Бога. Њој је поверио управљање животом.

„Уметност је“ – каже Ниче – „прави задатак живота… метафизичка делатност живота“. А Бела Хамваш наставља:

„Све што човек чини или може да учини зависи од стварности, смештен је у њу и никада из ње не може иступити. Једино је уметност изнад стварности, у стању је да „мења“, да твори, да ствара… Управљање животом у свим временима било је у рукама уметности…“

Отац је башта, а Бог Отац је баштина!

Агиа Триада – Ниш, 2017.

Стојан Богдановић

Преузето са блога Стојана Богдановића: СТОЈАН БОГДАНОВИЋ

Стојан Богдановић, С-МИСАО

Николај Берђајев, Смисао стваралаштва, Београд, Логос, 2014.

Нисам срео ниједан текст о Берђајеву, а прочитао сам их много и писали су их озбиљни људи, а да не почиње овако, Берђајев је највећи… Берђајев је најзначајнији… Берђајев је… Најумнији… Најдубљи… Најкреативнији… Стага сам одлучио да на почетку овог текста напишем Николај Александрович Берђајев (1874 – 1948) је нај. И то ћу покушати у даљем да докажем. Много је мачку телећа глава, али ако је теле већ на касапском столу, онда ће сваки мачак вребати прилику да га опогани. Ја не бих био ја, ако не бих покушао да овде протурим и нешто своје. Као оно, знате, Мисао је Мајка Божја. Покушаћу да се промакнем поред огромног Берђајева који се раширио над филозофијом слободе и стваралаштва као када на сред собе ставите трокрилни шифоњер са огледалом по среди, па с које год стране да кренете, можете само да пригвирите, али не и да прођете. Имам намеру да поред његове слободе и стваралаштва у пакету протурим и своју мисао. Покушаћу и да се огледам у Берђајеву, јер у шифоњерском огледалу се не види човек него лик. 

1

Заробљеници разних теорија кукају за некoм само њима знаном прошлошћу и све за нечим лепим жале и наричу. А не виде да свет иде напред. Никада свет није ишао назад. Чека се тај моменат. Чека се квантна механика. Чека се да време почне да тече уназад. А знају сви да нико нема очи на леђима, или не дај боже на задњици. Неки и нуде решења! Ту ће се умешати мисао. Ако се воз човечанства убрза, онда се може сурвати у амбис. Може се све скршити. Ако доле постоји река, онда се човечанство може удавити или ће га река однети незнано куда. Али ту је мисао која ће га као божја рука спасити. Мисао је једини спасилац. Мисао је коректор. Исправља човечанство. Човечанство се мишљу  и објавило. Отуда се каже и, објављена је књига, јер се њоме објављује човекова мисао, самим тим објављује се човек.

2

Као што се Хераклит „пекао“ на ватри, као што је Ниче снажно пригрлио Диониса наслањајући се на античку филозофију, као што су се Лаоце и Чуангце држали таоизма, као што се Конфучије залагао за тумачење старих моралних концепата, као што се  Хамваш чврсто ухватио „баштине“. Као што је Декарт кроз мисао ухватио сумњу, тако је Берђајев чврсто пригрлио слободу и стваралаштво не би ли оправдао човека. Никада се тог загрљаја није ослободио. Годило му је. И Маркс је објавио Ново Човечанство, али његово пројектовано човечанство је гушило стваралаштво јер му Маркс није дозволио да се само објави кроз аутокреацију. Он је прогласио радничку класу за бога, у њено име су владали диктатори који су теророром спречавали стваралаштво. Мислим на духовно. Нисам случајно споменуо Ничеа, јер и сам Берђајев се изјашњавао о њему и о Достојевском као о својим учитељима. Ми ћемо анализирати Берђајева, али наша основа свега ће бити мисао. Неће то бити рационалистички приступ. Мисао би била основа свег стваралаштва. Мислим, мисао. Мисао је највећа тајна. Мисао је објавила човека, човечанство. Мисао је Мајка Божја. Мисао је чувар лепоте. Она је и мајка и дете. И Бог Отац. Она је човек.

3

Судбина. За оне који верују у судбину кажу да су фаталисти. Фатално је не веровати ни у шта. Кад је ту Бог, онда веровати у судбину је глупо. Судбина је мутна. Њоме се манипулише. Користећи незнање о узроцима или немоћ у појединим околностима разни мешетари на њој зарађију. Судбином се проглашава непознавање узрока. Наша је судбина живот на Земљи. Од земље смо и створени. Наша је судбина Сунце. Наша је судбина наш коначни живот. Наша је судбина да не знамо колико ћемо живети. Није наша судбина како ћемо живети. Наша је судбина да можемо утицати на судбину.

Берђајев мисли да се судбина човека може изменити тако што ће се стварати нови човек, нови изнутра, обновљен у хришћанству. Нови Адам. Нови снажан човек је разматран од стране Ничеа који је ослонац налазио чак у античкој Грчкој. Наравно да има сличности у методологији Ничеа и Берђајева. Али и у стилу. Обојица су били филозофи песници. Обојица су тражили човека снажног духа. Бахофен је пак тражио нови матријархат.

Чињеница је да су се ствари од Берђајева који је 1914. завршио свој спис Смисао стваралаштва до данас мало помериле. За појашњења ове тврдње послужићемо се цитатима из одличног текста „Књижевност и виртуелна стварност“ Миливоја Анђeлковића (1940 – ) који се ових дана појавио у Савременику. Он пише: „Пјер Леви (1956 –) сматра да је феномен виртуелности много шири и да превазилази границе информатизације и нашег времена, да је он суштинско обележје који прати људски род од његовог настанка и испољава се кроз тежњу за превазилажењем задатих оквира и временско-просторних одредница. Виртуелност, пише Леви, није супротна стварности већ је „плодан и моћан модус бивствовања, који даје замаха стваралачким процесима, отвара перспективе, дуби изворе смисла испод површине непосредног физичког присуства“. Људски род је настао кроз виртуализацију и путем ње, тако да савремене промене могу бити протумачене као наставак процеса „аутокреације човечанства“.“ Наставак процеса стварања и објављивања човека, објављивања човечанства.

Берђајев је 1914. године био на трагу велике улоге стваралаштва. Друга је ствар какве је методе за реализацију свога циља предлагао. Кроз хришћанство, наравно. Али стваралаштво није друкчије ни код њега, но духовно, а то значи виртуелно. А рекао бих и, мисаоно.  Према Берђајеву, стваралаштво би нас довело до циља, до Новог Адама – до новог човека. Но, не просејава се жито кроз рибарску мрежу. А за фино брашно потребно је још и ситно сито. Нема сумње да је Берђајев потпуно схватио значај стваралаштва, као нико пре њега он је заронио у највеће дубине не би ли свету открио суштину стваралаштва, али се то може рећи и за ширину тога значаја. Отуда је  и широки захват Берђајева при обради ове теме. То се може видети по насловима глава у његовој бриљантној књизи Смисао стваралаштва: Стваралаштво и искупљење, Стваралаштво и гносеологија, Стваралаштво и биће, Стваралаштво и слобода… Не може се очекивати Нови Адам – нови човек, само новом религијом. Сваком ко о томе данас размишља  јасно је да је зато потребна интеракција великог броја фактора из културе средине. Потребни су шири стваралачки захвати не би ли се створио нови човек, који не би био монструм. Који би имао душу.

По питању виртуелности Оливер Грау (1965 – ) још одређенији: „Виртуелност је антрополошка константа и почиње са пећинским цртежима… Она отвара просторе утопије или уобразиље…“

И Леви и Грау, као и Анђелковић сматарају да ће мисао креирати стварност, а да ће из термина „виртуелна стварност“ бити избрисана одредница „виртуелна“. Остаће нам само стварност. И чување мисли у књигама и музејима ће се мењати. Из ратова ће се враћати људи машине. И шта са њима? Нико сада и не размишља о томе да се пресађивањем органа пресађује и психа. А шта се очекује када машини удахнете душу? Не мисли ваљда неко да ће она седети скрштених руку у неком музеју?

И Карл Попер (1902 – 1994) „У трагању за бољим светом“ је мишљења да ће „свет производа људског духа“, тј. стваралаштво имати „одлучујућу улогу у обликовању стварности и може да коригује Дарвинову природну селекцију јер симулацијама проверава исправност теорија – уместо да умиру жива бића и људи, умреће само погрешне теорије.“ – наводи Анђелковић. Овде Попер иде мало даље од Берђајева, он тврди да ће људски дух доћи и до буквално нових створења. И ја мислим. Мисао је свемоћна.

***

Стварност је тешко дефинисати као и уметност. Стварност, грубо речено, има унутрашњи и спољашњи део. Онај унутрашњи је већи, моћнији, пријемчивији и пружа више задовољства, па га вероватно због тога често називају лепшим. Онај спољашњи део је грубљи и као из њега вребају разне опасности, као да је онај унутрашњи безазлен. Ако хоћеш да живиш као човек, онда мораш да измислиш стварност. Мораш да створиш своју стварност. И машта је стварност. И њени производи су стварност. Машта досеже до Господа.Можете мислити колико бисмо били закинути да није маште. Каква би нам била стварност? Стварност се ствара. Стварност је мука, зато постоји уметност.Машта храни душу.

***

Живот се ствара и разноси. Ветар разноси живот, као и пчеле, и помаже стварање новог живота. Без пчела ни Сунце не би имало разлог да постоји. Током пролећа чове се расцвета, подјесен бере мисли. Живот је велика обавеза.

4

Мисао. Према Берђајеву, „Велики знак понижености је садржан у чињеници да човек добија светлост од Сунца и да се његов живот окреће око Сунца.“ Чињеница је да се човек ослобађа Сунца и да је његова мисао окренута налажењу нових врста енергија. Да не помисле неки да је енергија из хидроцентрала (тзв. струја) независна од Сунца, или пак да је енергија добијена од ветра независна од Сунца, или енергија плиме и осеке… Није, али мисао јесте. Мисао као основ свега ће бити основа свег човековог ослобађања. Човечанство се може ослободити Сунца, али чему то? Ни највећи филозофи не заслужују такву почаст, па ни Берђајев. Он предвиђа да ће се Сунце помрачити, те да ће живот „завршити пошто је немогуће живети без светлости.“ Али, вероватно није имао на уму енергију мисли која ће поизвести нову мисао, нову енергију. Или можда није хтео да о томе мисли. Једноставније му је било да Бога замени Слободом. Но, Слобода без Бога је анархија. Осим тога, Слобода је чедо мисли. Само савладавањем мисли човек се успиње до Слободе и потврђује своју Божанску мисију. Мисао је вечита. Мисао је нужан услов сваке егзистенције. Мисао је Мајка Божја.

Мисао не умире.

Мисао је нужан услов за стваралаштво.

Мисао живи у створеном и изван њега.

Мисао је вечита.

Мисао је фундамент стваралаштва.

Мисао је мера времена. Њој није потребна клепсидра.

Бомба се уништава тако што се изазове њена експлозија. Мисао је другачија, када експлодира постаје моћнија.

            Од мора је дубља само мисао која га је измислила, а њена висина досеже до неба.

Човек мора да осећа мисао. У супротном потпуно је безосећајан. И неписмен човек има душу. Он чита на свом језику инстинкта и има своје мисли.

5

Књиге су бомбе од којих пуца глава. Оне су опасније од атомских бомби. Књиге садрже неуништиве бомбе, садрже мисли. Старе књиге су као експлозив заостао из неког рата. Не знаш када ће експлодирати. Што се писања и књига тиче близу сам Емила Сиорана: „Не треба писати, поготово не објављивати сем оно што рањава, тј. оно што не заборављамо. Књига треба да забада нож у рану, чак да је ствара. Треба да буде узрок неке неисцрпне пометености; али изнад свега свака књига мора да представља опасност.“ (Cahier, 1957 – 1972). Не могу рећи да се Сиоранове речи односе и на Књигу Смисао стваралаштва, Николаја Берђајева. Ова књига није згодна за читање пре спавања. Она не да човеку да заспи. Не разумем људе који беже од књига. Књига ће их (пре)стићи. А мисао чува Бога. Објава човека чува Бога. Ако човек чита, сазнаће за објаву и неће лутати. Ако је запањен књигом, ако га је погодила, умеће да се влада. У супротном, џаба је гмацао по блату.

6

Човек као концентрација мисли зрачи. Можемо га сматрати неком врстом сунца. Његово зрачење утиче на развој света, околине, као што је током своје егзистенције чинило Сунце, и још чини. Али се ствари мењају у корист човека. Пресађиваће се мисао. Човечанство постаје центар свег света. Полако преузима своју улогу, која му је давно намењена.

Камен се не окреће према Сунцу, него око Сунца.

Човек је концентрација мисли. Зато је он луча која осветљава космос. Ни Бог се не сналази у мраку.

7

Бог није створио човека само да би га овај славио или да би му не дај боже држао свећу. Човек је створен да би стварао. Нису довољни светови који су у човеку. Он их мора изнети на видело. Спољашње светове човек мора укротити, припитомити и од њих стварати нове светове и помоћу њих достизати веће висине и урањати у веће дубине мисли. Па и у мисао која носи име Божје. Човек ће се спремити за нову вечност. Из ове тескобе ће изаћи кад-тад. Према Берђајеву, нема другог стваралаштва до духовног.  Он каже: „Стваралаштво није у Оцу нити у Сину, већ у духу и стога излази из оквира Старог и Новог завета.“  А Његош пита,  „што је скупа ово свеколико до општега оца поезија?“  Може се рећи и тако, да је стваралаштво само духовно узме ли се у обзир да је све што постоји само мисао.

Живот је леп ако га погледом ухватиш док лети.

8

Ћутање Јеванђеља. Читам помало Смисао стваралаштва Николаја Берђајева. Он говори о стваралаштву одозго и одоздо. Одозго је стваралаштво Божје, а одоздо би требало да буде стваралаштво човека.  Он пише: „У Јеванђељу нема ни једне једине речи о стваралаштву…“  Па мало даље гротескно: „Осећамо свети ауторитет ћутања Јеванђеља о стваралаштву.“ Ово је сјајна конструкција која се може примењивати и другде. На пример, знамо да Бог стално ћути, али ми осећамо свети ауторитет Божјег ћутања о  __________ , овде можете усписати о чему мислите да је ћутао, а пошто стално ћути, можете уписати било шта, тј. било о чему. Сада нам остаје да нађемо некога ко ће (по)веровати у то што сте написали.

Филозофија није религија. Макар била и филозофија религије, морала би садржати бар мало логике. А ако се у Јеванђељу говори о чудима Исусовим, није ли то реч Јеванђеља о стваралашту?! Рекао бих да се само о стваралаштву и говори. И то о уметности. Јер уметност је чудо. Само се чудима бави. Ствара чуда. Мој Николају!

9

Није на одмет да споменемо да свака наука има своју филозофију. Па и правци у науци, сваки има своју филозофију. У математици на пример, постоји онолико праваца колико и у филозофији. И поезија није изузета од филозофије. Религија, такође. Разне религије се и разликују према својим филозофијама. Књижевни правци, такође.

10

Николај Берђајев изједначава стваралаштво са религијом:

            „Стваралаштво се не одобрава и не оправдава религијом; само стваралаштво је религија.“ Стваралачко искуство је посебно религијско искуство и пут, стваралачка екстаза је – потрес читавог људског бића, излазак у други свет. Стваралачко искуство је религиозно, баш као што је религиозна и молитва, баш као што је религиозна и аскеза. Стваралачко искуствво је особено, оно има своје бескрајно дубоке корене, оно није изведено. Хришћанство је, у најбољем случају, оправдавало стваралаштво, али се никада није уздигло до свести да не треба оправдавати стваралаштво, већ да се стваралаштвом мора оправдати живот. Стваралаштво је – религија. Стваралаштво је по свом религиозно – космичком значењу равноправно и еквивалентно искупљењу.“

Песник би требало да тумачи свет,  унутрашњи или спољашњи живот, а ритам његове песме, његовог тумачења ће одредити његова екстаза. Није далеко од памети да је за стварање поезије, али и поетских наноса у другим уметностима, дакако и у науци, потребна екстаза, јединство са Богом. Слажем се да је и при решавању математичких проблема потребна нека врста екстазе, али не могу прихватити да је реч о религији. За нужност аскезе то могу потврдити само ако она значи посвећеност, иако знам да је песник спреман и на покајање у име других. Одлично је познато да је посвећеност одлучујућа за успех, рецимо, у спорту, да не наводим примере, и да су и атеисти постизали изванредне резултате и то је тачно. У науци, поезији, музици, сликарству… Аскеза је један од битних услова успеха.

11

Прича о рођењу Исуса личи на кукавичје јаје. Право је чудо да јеванђелисти нису то препознали. Они после њих су преписивали и извртали њихове речи. Као што је Бог створио човека, остаје нам да верујемо, бољег открића нема, тако је ту и Исус. Исус је извикан за Бога зато што је био нарочито интелигентан. И нека његова дела су и данас чуда. А нека од дела која му се приписују нису ни била његова него су била поизвод маште оних који су, као, о њима сведочили.

12

Мислим. Свако доба ће се сломити. Само је питање, да ли ће се сломити само од себе или ће га сломити људи – настављачи Божји. Данашње доба ломи партије, мења парламентарну демократију.

На позорници, данас, су интернет и нови начини комуницирања. Нови начини доказивања идентитета. Нова средства омугућавају учешће великом броју личности, па и људи уопште. Нико више неће ићи сабајле у трафику да купи новине како би сазнао шта се дешава у престоници, шта има новога у центрима моћи. Нити ће сести у одређено време испред телевизора да слуша досадног спикера како би чуо колико су му откинули од пензије. Информације ће потражити на другом месту. Појављују се, а нека су се већ појавила, нова средства плаћања. Новац ће се заменити „новим“ новцем. Биткоин и сл. Робова ће бити више. Олигархије су уздрмане и грозничаво раде на томе како да овладају новим технологијама које су и средства (моћна нова „оруђа“) ратовања. Може се повући паралела са негдашњим губљењем моћи аристократије. У том метежу неки аристократе су се и снашли. Али њих је мало. Обичан свет ће као и раније жалити за старим добрим временима. Иза тога се крије „жал за младос“ и ништа више. Не мисли ваљда неко да је људима жао Наполеона, Хитлера, Стаљина, Тита или Кастра. Не, они жале сами себе. Жао им је, штавише, бесни су што су игубили своје позиције, своју лепоту, своју моћ. Сви знају да је то неминовност, али њихов бес је и њихова унутрашња ствар. Или им помогне да се мало испразне или их дотуче. Жене ће у обнови света имати све већу улогу. За то ће се, нема веће ироније, залагати најнеспособнији мушкарци и они ће преломити и сломити ово доба. Религија ће опстати, али као уметност, као  врста поезије. Биће више пророка, а мање декламатора. Биће више мистика. Мистику ће убрзавати технологије које ће се уграђивати у органе, па и у мозак. Тако ће појединци бити повлашћени. Као што је ваздан било. Филозофија, наука и поезија биће нераскидиво, сијамски, повезане.

13

У стваралачким подухватима неће се трагати за оправдањима човека нити Бога, него ће се тражити, и изналазити, оправдања за мисао, како човечју, тако и Господњу.

Елите ће се брже повезивати. Интелектуалне елите, научне, религијске, владајуће… Брже ће ступати у „брачне“ односе. Али, брже ће изазивати ратове, брже ће започињати и међусобне ратове.

Ратови се неће водити између држава, нити између савеза држава. Ратови ће се водити невидљивим средествима између невидљивих интелектуалних група. Ратови ће гурати развој нових технологија. И поједине групе ће имати користи од тога.

Државе се неће бранити, неће имати чиме, неће ни владати. Држава ће се као крвоток бавити дистрибуцијом потрепштина. Владаће мисао. Која је и досад била невидљива.

Стваралаштво  се неће делити на духовно или материјално. Све ће бити мисао и све ће бити у њеној моћи, па и сва мисао. Људи ће се такмичити са самим собом или са машинама. Доколице неће бити. Свет ће непрестано ратовати. Тражиће се новa мисао. Музеји ће се преселити у меморије. Урођене меморије ће бити појачане уграђивањем спољшњих меморија. Биологија и хемија ће утицати на производњу нових могућности меморија и на развој биохемијских технологија које ће пратити квантна дешавања.

Мистика и интуиција ће доћи до изражаја. Оно што сви разумеју није никоме потребно. Разумевање ће се кретати у затвореним групама мисли. Оне ће бити све мање и све моћније. Око њих ће, као око Сунца, кружити мање, инфериорне, групе које се неће додиривати са главним мислима. Сви покушаји прављења хијерархије међу интелектуалним елитама ће пропадати. Ти ће покушаји изазивати ратове који ће увек значајно доприности развоју технологија и откривању нових мисли. Елите ће плутати, летети, укопавати се. Изиграваће птице селице. Носиће своју мисао и проносиће је. Неке мисли ће бити одбачене. Неке ће се поново појавити. Ниједна мисао се не може уништити. Може се само одбацити.

14

Смак света никада није постојао. Њега су измислили задовољни, али само да би задовољили незадовољне. Локалне катастрофе које узрокују нестанак појединих интелектуалних елита не сматра се смаком света, јер се небројено много пута показало да се без баласта свет брже креће. Смак света се спомиње у готово свим културама. Свако је дакле, имао свој смак, и своје виђење смака света. А смака света није било. Смак света се може десити у микро космосу – човеку, уколико поремети. У том случају, зависно од хијерархијске позиције у елити, и од хијерахијске позиције елите, тај смак може угрозити свет. Све се надам да ће се мисао звана људи уз помоћ Бога кога су измислили изборити са смаком у микро космосу – да ће га одбацити. Нема никвих разлога да буде друкчије. Колективни смак  у виду неке револуције је човечанство увек кориговало. Револуције су одбачене, а човечанство је из њих изашло оснажено. Еволуција није ништа. То је тапкање у месту. Човек мора избегавати баруштине, пишталине, да се не би заглибио.

15

На крају ће испасти онако како јесте. Да, био сам саучесник. Сви који су прошли овим светом су то. Људима је то важно. Можда и не свима. Али свету је свеједно. Он има своју мисао и своју мисију.

Многи људи верују да ће се свет једнога дана урушити. Морам их разочарати. То се неће десити. То што ће се свет променити мимо њихове воље не значи то. Не.   Свет не замишља себе тако. Свет је створен да би се усавршавао. Он је ту да би се подмлађивао. Људи остаре. И када им дође њихово време прелазе у неку другу мисао. Та има своју форму. Свет је сваког тренутка млађи. И ми ту не можемо ништа. Неки чак верују да могу и сами допринети пропасти света. И њих ће свет сварити. Људи старе, а свет се подмлађује. И хришћанство је све старије.

16

Људи ће се хвалити својим прецима. Говориће да их је свет додирнуо. Све ће то бити измишљотине. Оне ће наудити саме себи. Временом их нико неће спомињати. Појавиће се нове измишљотине. Људи ће нестајати. Људи ће се рађати. Измишљотине ће то прескакати. Као на сто, двеста, четири стотине метара с препонома. Као коњи. Као зечеви. Летеће као слепи мишеви.

Што се пак васкрсења тиче, предака, или иних, они ће као и досад васкрсавати само у нашим мислима. Само мисао то и може да поднесе. Штавише, боље подноси, ако је на папиру.

17

Људи воле да гледају у небо и када нема птица. Тамо увек има нешто, чак и кад је облачно. Тада се боље виде муње.

Све види и све чује и стално ћути!

Човеку је потребан неко ко ће да га слуша. Зато је ту Бог.

Људи не могу записати свет, а не могу га ни преписати, јер не владају језиком света, нити спољашњим нити унутрашњим. Свет има своје записе и своја кодирања. Зато постоје песници. За разлику од обичних људи они могу уобличити понеку своју слутњу. А биолози су одавно на цени, нарочито генетичари, као и информатичари. У ствари, савремени биолози који се баве, морфологијом, патологијом…баве се информатиком. Али, да ће решити проблем живота, нисам оптимиста, макар да има веома грлатих биолога.

Не верујем да ће се правити жива материја. Могуће је да ће се премештати живот у живот, али живот направити испочетка је у Божјим рукама. Песник Матија Бећковић није оптимиста: „Медицина од човека може да направи све, осим човека.“  Он је мислио на човека. Али, али? Оно што је духовно стваралаштво изнедрило, мислим на роман Мери Шели, сада човечанство љуља. Готово да не постоји држава у којој не постоји Франкенштајн. Од мртвих се узимају органи и премештају. Органи су запамтили своје порекло, свој генетски код. Премештањем органа премештају се и гени. Само је питање када ће прорадити. Ни Франкенштајн није мислио, ни Мери Шели… И то је стваралаштво. А Берђајев, шта он о томе мисли?

Знају се сви елементи… и од истих елемената је сав свемир.

О запису је реч. И сада као и увек од када постоји религија, постоје они који мисле да су овлашћени да тумаче Бога. Да тумаче његове мисли. Али, боље би било да тумаче себе.

И о песнику мислим, није његово да тумачи своју поезију, него унутрашњи и спољашњи свет. И само је ту разлика, унутра или споља. Квант, или макро…

Поезија је форма.

Она је иста и у било којој науци.

Већ сам горе употребио реч морфологија…

Реч је, наравно, о облицима.

И у математици постоји теорија облика, препознавање облика.

И неће нас довести до живота. Љута је то чорба.

Опсесија јесте.

Али, и илузија није лоша.

Кад већ не можемо, бар илузију имамо.

Истину je веома тешко дефинисати.

Најлакше је идентификовати је са Богом.

Па непрестано трагати…

Па то је најлакше, али није довољно…

Не верујем у судбину, а то ми звучи тако.

Фаталистички.

            Мислим да у великим открићима нема логике. Њу после измишљамо. О каквом год открићу да је реч није реч о истини него о незнању. Не открива се истина, него незнање.

            Размишљам како да изађем из истине.

Једном сам питао једног епископа нешто за нашег патријарха, а он ми рече: „Нас двојица нисмо у истом Богу.“ А последња политичка дешавања не потврђују  његову реченицу. Но, мени је тада било занимљиво да он мисли да има више богова. О истини је реч.

О истини се говори искрено само у сну!

Истина је опасна и када је истина.

Не играјте се истином, стићи ће вас!

***

            Поезија ће се снаћи. Пискарала и нису забринута за њу, него за себе.

18

Сложићемо се са Белом Хамвашем да се код Берђајева осећа одсуство систематичности. Има и антиномија. Али можемо рећи да то што напише када га понесе његов песнички дух јесте чиста поезија пред којом нико не остане равнодушан. Можда је мањкавост у систематичности и добра. Нагони човека да повећава и усмерава напор на размишљање. А слике које Берђајев користи су заиста убедљиве. Оне попуњавају све празнине. Бела Хамваш каже: „Види се да је учио од Достојевског, али је прозирнији, краћи, духовнији од свог учитеља. А да је Рус то се види на први поглед.“  Са том својом руском душом он улази у дубинске слојеве религије и изналази и указује на унутрашње везе и свуда тражи слободу за стваралачки дух. Да, за дух, јер по њему другог стваралаштва осим духовног и нема. Спомињали смо већ да Берђајев стваралаштво сматра религијом. А смисао стваралаштва јесте у „оправдању човека“. Он не тражи подлогу за своју филозофију у науци, него је тражи код песника,  мистика, код пророка…

19

Свете тајне по Берђајеву: Слобода и стваралаштво. Како би инаугурисао човека и прогласио га за Бога Берђајев форсира слободу и стваралаштво. Њих не дефинише, као ни многе друге појмове, као сваки песник, јер по њему детерминизам укида слободу стварања. „Стваралаштво је необјашњиво. Стваралаштво је – тајна. Тајна стваралаштва је тајна слободе. Тајна слободе је – бескрајна и неизрецива, она је – бездан.“ Берђајев даље каже: „Човек је – слободни, натприродни дух, микрокосмос.“ Дабоме, и Његош је тако мислио, човек је луча микрокозма. Иначе, Берђајев вешто користи такозвану негативну дефиницију. Наиме, користећи своју  реторичку моћ, а и слободу, по сто пута каже шта слобода није не би ли читаоца сатерао у ћошак, па да овај смисли неку своју дефиницију слободе, или пак стваралаштва. Вешто, Признајем.

Математичари се баве формалним теоријама и када не знају нешто да дефинишу, онда кажу, То се дефинише на уобичајени начин. Берђајев није математичар због тога он прибегава поезији и мистици. Слободу и стваралаштво је прогласио тајнама, а онда нам открива: „Тајна стваралаштва је тајна слободе.“  Сада из наведених премиса следи да је и тајна стваралаштва бескрајна и неизрецива. Са бескрајем бих се сложио, једини проблем у вези са њим јесте што не знам шта је то „бескрајно“? А, ако је стваралаштво неизрециво, одакле нам оне мисли које се излежавају по силним књигама, чекајући читаоце, одакле нам религије, одакле нам свеколика уметничка дела, наша и Божја?

Навешћемо неке од изрека Берђајева о слободи:

Слобода је – неутемељени темељ бића и она је фундаменталнија од сваког бића.

Слобода није негативни гранични појам…

Слобода је – позитивна и садржајна.

Слобода није само негација нужности и детерминизма.

Слобода није царство произвољности и случаја…

Слобода није само настанак духовних појава из претходних духовних појава у истом бићу.

Слобода је позитивна стваралачка моћ…

Слобода је моћ да се ствара ни из чега…

Слобода није сазната нужност…

Слобода је религиозна врлина.

У истој глави има још мисли о слободи.  Реч је о снажном  извору из кога куљају метафоре о слободи и стваралаштву. А има, наравно, и у  другим главама изванредне песничке књиге Смисао стваралаштва Николаја БерђајеваНије на одмет да се подсетимо опомене Бранка Миљковића из Орфичког завештања: „Али опасности превазиђене метафором/ На другоме ће месту запевати опасније.“ Споменимо и једно интересантно мишљење о слободи које је изнео песник Зоран М. Мандић (1950 – ) у своме тексту Незазирање: „…да је слободан човек онај који не зазире да се чуди, као што не зазире само онај човек који се слободно чуди и поставља питања. На која најчешће касне, или, уопште  не стижу одговори.

Једини живот слободног човека који не зазире ни од чега и ни од кога је – слобода.“ За слободу стваралаштва нужна је неустрашивост. Није спорно.

А у чему је смисао стваралаштва? У суштини стваралаштво представља објаву човека. Стваралаштво је објава човечанства. И то је једини смисао стваралаштва. Мислим, духовног стваралаштва. Мислим, мисао. Са изостанком стваралаштва човек би био биљка или можда нека животиња, да не изоставимо ни бактерије ни вирусе, ни беланчевине, ни воду, ни топлу воду. Био би што је некада био. А сада, стваралаштво је објава човечанства, оно је светковина у славу Господа. Смисао стваралаштва је у његовој слободи. Изван стваралаштва депласирано је и говорити о слободи. Слобода није услов за стваралаштво. Историја је крцата примерима за то.

20

Хришћанство је стара доктрина и сваким даном је све старија. То важи и за друге живе доктрине. Нових доктрина нема. Ако се и појави нека искра брзо згасне или је постојеће доктрине поједу као аждаје. Оне кидишу и саме једне на друге. Није им чак ни потребан никакав разлог. А боље би било да нешто и приме од нових мисли. Можда би васкрсле. Овако те изанђале старудије наводе на учмалост, на трулеж, пропагирајући спасење од греха и у своје труло тело увлаче нове људе уместо да их пригрле као своју децу која имају нову мисао која ће их довести до стваралачког подвига. Само на добро нађубреним њивама може израсти нешто ново, лепше и снажније, које ће бити у функцији продужења врсте, па и вере. И цвеће тражи ђубре. Штавише, њему је тамо најбоље. Дакле, неке ствари морају на ђубре. У историју. Она је депонија која прима отпад и без рециклаже. Сама се брине о свем отпаду. Без продужења врсте нема ни продужења вере. Све(с)т се мора мењати. Мисао човечанства ће можда изнедрити новог бога. Али за то су потребни и нови људи који имају нову мисао. Да ли су то Нови Адами Берђајева? Сумњам. Пре ће то бити песници. На старим темељима се не могу зидати велике грађевине. За њих је потребна нова мисао. Нова мисао за ново човечанство. Богами, то је веома тешко. Али није немогуће. Песници све могу. Они су измислили Бога. Мислим, не само нови људи, него и нова мисао. Мисао водиља. Мисао као храст. Мисао која ће да штрчи у небо.  Мисао као Христ.

21

Што се тиче полова и њихове улоге у стварању Берђајев каже, „поларност је темељ стварања“. Али у даљем тексту ове теме он закључује: „Нови човек је пре свега човек преображене полности, који у себи обнавља андрогински лик и подобије Божје, изобличено распадањем на мушко и женско у људском роду. Тајна човека је повезана са тајном андрогина.“ За овакву тврдњу наду му даје да „долази футуристичко-технички крај религије рода, религије материнства…“ Објављивање Новог Човека који неће зависити од полова и чија репродукција ће бити омогућена новим технологијама које ће сервисирати андрогине. Независност андрогина би ослободила стваралачку енергију, „јер стваралачка енергија се окива ланцем рађања. Рађајући полни живот и јесте главна препрека доласка стваралачке епохе.“, те би се објавио Нови Човек са новим животом пола, тј. „стваралачким полом“. Андрогини постоје, али су малобројни. Да ли је некада таквих јединки било више у људској популацији то сам Бог зна. Да ли ће Бог одлучити да се андрогини размножавају и тако ослободити мушкарце женског ропства, или жене мушког ропства, те тако поспешити стваралаштво, то сазнање засад није у нашој моћи, мислим на умну моћ и степен техничке моћи, а ни Берђајев ништа о томе не рече. Ако се то и деси, онда ће андрогини бити самосвојни робови, робоваће себи, а можда ће бити и роботи. Наше је да општимо са особама супротног пола, „непријатељи“ ће и даље морати да сарађују, да опште вербално и сексуално, па и виртуелно. Да ратују и да се воле. Могли смо још да размотавамо причу о андрогинима, али да се вратимо Берђајеву. Пророк Николај Александрович Берђајев не би то био да није предвидео: „У полности се мора догодити промена усмерености енергије. Полност која рађа мора се преобразити у полност која ствара.“ Да је Берђајев био пророк објавили су у Кембриџу 1978. др Роберт Едвардс (1925 – 2013) и Патрик Стептоум (1913 – 1988). Наиме, они су обнародовали рођење првог људског бића зачетог у епрувети, објавили су Новог Човека. Верујем да је тада Берђајев био жив не би се изненадио. А др Едвардс је ваздан сумњичавом религијском естаблишменту рекао следеће: „Желео сам да утврдим ко одлучује у оваквим стварима. Да ли сам бог или научници у лабораторији.“ А одговор је гласио: „То смо били ми.“ Нови људи су ту међу нама. Да ли ће се на духовном плану нешто променти? Да ли ће се до краја остварити пророчанство Берђајева да ће се десити и духовно рађање Новог Човека? Ја мислим да будућност припада ствараоцима. Духовном стваралаштву. Верујем. Но, рађање ће ипак зависити од материнског мотива. А начин се, засад, баш и не може бирати. Али верујем да ће мисао и то решити. Она је божанске природе. Верујем.

22

Берђајев сматра да је брак економска категорија. „Економски утлитаризам потпуно прожима не само позитивно-социјалну идеологију породице, већ и њену хришћанско-моралну идеологију. Породица, као и држава, није духовни феномен, она није у Духу.“ Хришћанска држава, па и она нехришћанска, говори о заштити жене и деце, и то највећма о економској сигурности, а нигде ниједан пропис, ниједан акт не садржи нити једно слово о љубави. А „Само је љубав света тајна.“ Породица је световна институција.

„Тајна љубави је стваралачко откровење самог човека.“  И када је реч о љубави, Берђајев се није решио андрогиније: „Коначна тајна бића андрогина никада неће бити одгонетнута у оквирима овог света.“ „Љубав је слободна уметност. У љубави нема ничега прорачунатог, нема бриге. И ова слобода се задобија само пожртвованошћу. Слобода љубави је – небеска истина.“ Раније је Берђајев говорио да је слобода „неутемељени темељ“ свега, а сада говори како се она задобија. Дакле слобода се мора освајати.

„У стваралачком акту више љубави мушка и женска природа престају да буду застрашујуће и непријатељске стране“.

„У стваралачком чину љубави открива се стваралачка  тајна вољене особе.“

„У љубави мора да се открије не тајна женствености нити тајна мушкости, већ тајна човека.“ А старозаветна тајна човека јесте: муж и жена. Да ли му је требала тема љубави да би дошао до Старог Завета? Све читајући, идућ кроз текст, мислио сам да ће направити искорак, да ће бар покушати да изађе из Старог Завета. Излазио је повременно и из Новог, а довео нас је до тајне човека, и рече више пута шта није љубав, а о њеном смислу би требало човек сам да размисли. Или бар да проба.

Љубав је (с)мисао. Љубав је мрешкање. Она је свуда и када особе нису физички блиске. Љубав је грозница. Љубав је и стваралачка грозница. Љубав је енергија. Љубав је мера уметности, мера лепоте. Љубав је трагична, она је суштина трагедије. Сетите се Ромеа и Јулије, Тристана и Изолде, али немојте очајавати. Љубав се јавља поново, али је непоновљива.

23

Овај есеј, у књизи Смисао стваралаштва Николаја Берђајева, који се тиче уметности је можда и насадржајнији. Стваралаштво јесте уметност. На које год стваралаштво се то односи. Било да је реч о духовном стваралаштву, или у науци или пак буквално у уметности – књижевности, сликарству, скулптури, музици…. Па чак „И Творац света се доживљава као Велики уметник.“

Берђајев упозорава да је канонска уметност спутана, и да спутава, зауставља стваралаштво. „Романтична уметност није канонска.“ Као и Ниче и Берђајев тврди: „Античка уметност је вечити извор стваралаштва и лепоте.“

Ренесанси је дао значајно место. Посебно раној ренесанси. За њу мисли „била је највиша тачка читаве историје запада“. У Фиренци је ослобођено људско стваралаштво. Не спорим успех ренесансе, нити њена величанствена дела, али се може приметити да и у божанственој ренесанси постоји нешто статично и да се у њеном стваралаштву осећају притисци остатака паганства, којег је немогуће решити се. Паганска арома је и данас присутна у хришћанском стваралаштву због канона. Ренсеанса је била бунт. Разматрао је студиозно и здушно све фазе стваралашва ренесансе, и појединачне личности, Ђота, Ботичелија, Леонарда… Изношење оцена сваке фазе, потом и оцене свих врсних ствараоца ренесансе излази из оквира овог текста. Тврдим  да свако ко посегне за читањем овог дела књиге Мисао стваралаштва Николаја Берђајева постаће неописиво богат.

Не бих могао да се слоажим се са следећим тврђењем Берђајева: „Уметничко стварање је онтолошке, а не психолшке природе.“ Уметност је чорба у којој су заједно скувани човекова мисао и његова душа. А зачини који јој дају укус су дарови Божји.

Уметност је бунт. То је њена суштина. Она ослобађа човекову душу. И том слободом објављује човека. Није проблем у падању, него у (по)дизању. Слобода није у слободном паду.

Берђајев не престаје да указује да „Искупљење спутава стваралачки чин у свету и због тога је он трагичан“.

Избећи ћу велики број имена. Рећи ћу да да је овде Берђајев говорио и о реализму, о симболизму, о модерној уметности, о модерном симболизму, о естетизму… Запањујућа ерудиција.

Стигосмо дo ТЕУРГИЈЕ. Мислим да је ово круна овог есеја. „Теургија је заједничко деловање човека са Богом – благодејство, богочовечанско стваралаштво.“  Реч је о стварању чуда.

Уметност јесте чудо. И свако уметничко дело је чудо. А чудо је и стварање чуда.  Уметност мора имати своју филозофију. Дакле, уметник је и филозоф. Није лоше указати на уметничко дело. Али, требало би указати и на супротно. Уметност је рађање душе. Уметност је изливање душе. Уметност је излазак душе у јавност. Уметност је ваведење душе у рај. Уметност је ваведење душе у лепоту. Уметност је лек против бола, против живота. А живот је као лек који ти је доктор погрешно преписао. Дакле, све је отров. Стварност је  мука, зато постоји уметност. Постоји аналгетик. Реч уметност је замена за реч стваралаштво, какво год оно било, научно, религијско, књижевно, пластично… Уметност представља објаву увек Новог Човека.

Ову тачку ћу завршити једним цитатом Берђајева Великог. Био је Велики зато што је био велики Рус. Са правом великом руском душом. Могао сам овај цитат оставити за крај есеја да би се читаоци засладили. Али, ђаво ми није дао мира. Од силине одушевљења нисам могао да чекам крај. Одлучио сам да га овде сместим. Ако и буде оних читаоца којима се цитат не свиђа, у шта сумњам, и они ће морати да признају да је текст веома  заводљив. Мислим да ће бити неописиво тешко подићи већи памјатник Николају Александровичу Берђајеву, шефу Катедре за филозофију на Универзитету у Москви, потоњем заграничном Русу, него што је следећи текст овога пророка из Трећег Рима:

„Пророчка будућност не припада ни германском духу музике, ни латинском пластичном духу, већ само синтетичкој теургијској уметности, не вагнеровској, која још увек остаје у култури, већ другој, која прелази границе културе ка новом бићу. Руко-словенски препород не може бити ни музички ни скулптурални, он може бити само теургијски. Њега је предсказивала велика руска литература. Проблем уметности као теургије је – првенствено руски проблем, руска традиција стваралаштва. У уметнику-теургу ће се остварити владавина човека над природом лепоте. Јер лепота је велика моћ и она ће спасти свет.“

24

Берђајев је направио и својеврсну типологију европских раса према потентности културе и духовног стваралаштва. Није то урадио експлиците, али из текста у први план избијају типови. Он каже: „У строгом смислу речи, никакве друге културе, осим грчко-римске, и не може бити. Православно-католичка култура преузима наслеђе грчко-римске.“ Мислим да је ову типологију скројио не би ли свету скренуо пажњу да Руси имају широку душу из које је изникла велика руска литература. Велика мисао, која би могла дати и Новог Човека. Иначе се слободно може рећи да је сва православно-католичка култура изникла из Грчке.

ГРЧКА

Сав хришћански свет, католици, православци, протестанти… има један исти темељ који се зове Грчка.

*

Грчка је олимпијска ватра која гори у нашим срцима.

*

Грчка је саставни део српске душе.

*

Ако би се Европа одрекла Грчке, остала би јој само поломљена копља и зарђали мачеви.

*

Родили смо се као Срби, а проходали смо као Грци.

*

Грчка је онај молекул душе по коме се препознају Срби.

*

Грчка је вечити пламен.

*

Ако Грчка изгори, свет ће остати без душе.

*

Кад год Грчка плаче сетим се своје мајке.

*

Грчка је наш манастир.

*

Грчка је Велики метеор.

*

Грчка је Света гора.

*

Грчка на својим леђима носи целу цивилизацију.

Грчка је Платон.

*

Грчка је песма,

Грчка је грч,

Грчка је трагедија.

Грчка је Дионис и Аполон.

Немоћ Запада се огледа у вечитој рестаурацији: „Слободан полет је тежак за човека Запада. Човек Запада се вечно окреће богатству и вредностима велике прошлости и његова нова трагања добијају облик рестаурације и оживљавања прошлости.“

„У германској култури постоји варварска дубина и оригинална чистота (доследност и прецизност)… Чак и код највећег међу великим Немцима – код Гетеа – постоји сировост и недостатак укуса.“… „Словенска култура, у уобичајеном смислу те речи, много је испод германске културе. Али словенска раса је примила у своје тело и крв наслеђе грчке и византијске културе.“ „Префињеност и љупкост је изузетна вредност француске културе.“ И Ниче је био мишљења да култура не постоји у Немачкој већ само у Француској. „Коначну префињеност је постигла интернационалистичка  латинска култура, култура по себи – она је стигла до бездана.“

„Трагедија стваралаштва и криза културе је крајњи израз достигла код великих руских писаца:  Гогоља, Достојевског, Толстоја.“  „Руска душа узима на себе терет светске одговорности…“ „Русима није својствен култ чисте лепоте…“ „Русија је понајмање земља просечних стања, просечне културе.“ „Мисија Русије је да буде Источно-Западна, тј. да буде спој два света. И Русија је позвана да у екстремном постави коначан проблем односа религиозне свести према стваралаштву и култури.“

25

„Морал у овом свету потпуно одговара држави, привреди, породици, науци. Морал је – канонски, легалистички. Морал је закон послушности у односу према Богу и закон сналажења у односу на свет. Уклапање у овај свет (државно, привредно, породично, научно, итд…) се оправдава као бреме и терет послушности последицама греха. Прозаичној послушности се даје морална предност пред светковином љубави.“ Ово је Берђајев написао пре више од сто година. Ствари се нису промениле на боље ни за јоту. Хришћански морал се по питању стваралаштва још више окренуо филозофији „не таласај“, која одговара онима који су већ заузели позиције. За друге и нема места. Од свих варијаната најгоре су, Само да буде мир и Само да има за лебац!

Мир, то је само једна одвратна идеја. Да се не лажемо, унутрашњи немир је мисао о моралу кoја гура стваралаштво, горе ка Богу! Човек се мора бунити и против себе не би ли нешто искамчио, не би ли на видело из џунгле изашла мисао уместо гориле!

„Мора да се живи“ је једна од најглупљих реченица коју сам икада чуо. Да ли се та реченица односи и на живот који личи на свињски, коњски, змијски, пасји, који личи на живот зеца, миша, магарца, мачке, гуске, папагаја, вране, свраке, буве, вашке, гњиде, црва, бубашвабе, лава, вука, муве, комарца, тигра, мајмуна, овце, врапца, вола, или можда краве? (Ако се некоме не допада овај мој списак, може га допунити, или написати свој!)

Форсирају се радионице у којима се подстрекава „стваралаштво“ које се држи канона, а то значи компилацију и ништа више. То би се морало, ако је морала, проглашавати за крађу!

Берђајев мисли да „Естетика стваралаштва мора да ослободи човека понижавајућег доживљаја себе као вола, самосвести која је подједнско својствена и старој књизи Постања и новим књигама о економском материјализму. Ово ослобађање од потлачености се постиже кроз слободно жртвовање.“ Не може се продавати поезија, или било која друга уметност. Она се живи и поклања. Приноси се. Објављује се човек пред Богом. То би била основна мисао и смисао стваралачког морала. Морал би морао уважавати подстицај, охрабривање људи да се одваже, да стварају и да се стваралаштвом објаве. Да објаве своју мисао и пред Бога изађу чистог образа.

Човек се мора обратити и својим непријатељима. И они су од помоћи, ако треба да се освести. Каткад су и непријатељи потребни да би се човек вратио Богу. Морал се мора потражити најпре у својој глави.

НЕПРИЈАТЕЉИ

Целог живота сам се борио против њих.

Био сам опозиција и њима и себи.

Глава ми је пуна некаквих ликова.

Тукао сам се са њима.

Нисам могао да их истресем из главе.

А глава, она ме још више боли.

Не вреди, немам снаге, а ни воље, да их поубијам.

Ако бих то и учинио,

не бих смео да оставим ниједног,

зато што се они брзо размножавају,

као бактерије или као вируси.

Због њих ми пуца глава.

А ја мислим да ми звони лево уво.

А овамо, чекам добру вест

и да ми се смири глава!

Ево докле сам догурао

због тих типова из моје главе.

Нико бре, није досад успео себе да победи,

али има будала, као што сам ја,

које још увек то покушавају.

Дођавола, морам да наставим, можда успем.

Ако ја једини то успем,

то нико неће приметити,

тако да неће ни бити штете

ни по непријатеље из моје главе,

а они само тамо и постоје,

па је најбоље не изгонити их отуд.

А и Господу ће комотније бити

Ако су они у мојој глави,

У азилу.

***

Задивљујућа је доследност Николаја Берђајева у инсистирању на духовности, није се опустио ниједног момента, чак ни у екскурсима. Књига Смисао стваралаштваје писана као сонетни венац. Као ода стваралаштву. Дакле, реч је о поезији. Песма је кључ за све браве, откључава сваку душу.  Човек је слободан само ако сања свој сан. О љубави. Онда је ту и стваралаштво.  Да ли је у њој С-МИСАО?

Ако човек сања туђи сан, он ће га одвести у завист. А за човекову душу завист је тешка робија. Ако му се тај туђи сан не оствари, онда ће он имати грижу савести и неће моћи од срамоте да се врати међу своје наближе. Као после робије. Мораће да се крије и од себе. То ће га одвести у вртлог. У безнађе.

Берђајев потпуно одбацује позитивизам. Можда би се могло рећи да он позитивизам сматра бездушним. Он је и против принципа – мали ти си грешан и зато мораш бити послушан. Послушност онемогућава свако стваралаштво. Револуција, такође, није по вољи Берђајева. „Револуција је реакција против старог а не стварање новог.“ Психологизам такође нема подршку Берђајева. Он је за мистику, „у њој је скривена тајанствена веза са Богом и са светом.“ Петрова црква је била црква послушности и прилагођавања а не стваралаштва. И католичка и православна црква баштине Петрову традицију. „Ј. Беме и Ангелус Силезиус су, према дубини увида о човеку, врхунци мистике.“ Берђајев је подвргао критици свако мишљење које није на линији православља. За разлику од мистике која је духовна, („Мистика је општење са Богом.“) магија има алхемичарску жичку.

Берђајев појашњава улогу магије и мистике: „Магија ће добити активан стваралачки карактер и скинуће чини са природе, окончаће окамењеност. И мистика која је општење са Богом а не општење са природом, која је духовна а не душевно-материјална, у стваралачкој епохи може бити само стваралачки активна. Мистични пут према Богу ће се претворити у пут према стварању, према мноштвеном бићу, према човеку. Пасивна нехуманост старе мистике и старе магије мора да буде превладана, нема повратка на њу. Стваралаштво у мистици и стваралаштво у магији реализују се само жртвовањем сигурности у овом свету, све до пристанка да се искуси напуштеност од Бога.“

Николај Берђајев је био потпуно за мистику и за духовност. Извориште његове филозофије је била слобода и свег стваралаштва. Он се претворио у духа слободе. Био је бескомпромисан и немерљиво искрен, у завођењу својим текстовима о улози слободе, новог човека и мистике. Био је на страни Бога и на страни Духа, на страни слободе  и љубави  као покретачима стваралаштва. Указивао је на безбожност, на људски пад у другим религијама, јоги, индијској… Писао је кад год је мислио да нису у праву и против католичке и против православне цркве. Његов религијски логизам се носио са свим доктринама. И када је критиковао поједине теоретичаре и мистике Берђајев је без колебања признавао њихову генијалност. И када је критиковао водио је рачуна о стилу. Берђајев је још жив. Берђајев је трпео нападе и католика и протестаната и православаца, па чак и Руске православне заграничне цркве. Али, то не значи да је био мање поштован. Критиковао је самодржачки и буржоаски систем јер по њему, нису били у сагласју са православљем. Нарочито се обрушавао на социјализам. Предвидео је и његов крах. Његова отаџбина се огрешила о њега. Совјетски комунисти су га протерали. Он им није остао дужан. Његово пророчанство се обистинило. Пропали су. Није ми познато да ли се ико због изгона пророка постидео због тога. Берђајев је дух који бди над православљем и над Русијом. А шта каже Ловћенски Тајновидац: „Што је човјек, а мора бити човјек!“

Стваралачки чин је „сила и слава“. И само кроз стваралаштво човек се може уздићи. Горе је и слава и страва. Берђајев каже да је „смисао наше епохе што је она прелазак ка откривању човека.“  Мислио је на религиозну епоху стваралаштва.

Надам се да ћу Епилогом запушити бар неку рупу у овом разматрању слободе и стваралаштва великог мислиоца Николаја Александовича Берђајева. Мислим да ће пажљивом читаоцу бити лако да ухвати С-МИСАО, с обзиром на префињен стил писања Берђајева, који је једноставан, питак и делује освежавајуће.

ЕПИЛОГ

Знано је да је песник измислио Бога.

Зна људска историја за сумње у Његово постојање. Зна она веома добро, забележила је сијасет пута, постоје људи који ни у шта не верују, а сви се крсте. Забележени су и случајеви да муслимани посећују хришћанска света места. По правилу их руше, али када их невоља стисне, онда се и крсте. Ако и постоји, Њега се то ништа не тиче. Све је то само мисао, она која се бави свемиром и песничким немиром.

Неки мисле да ће будући људи, будућа мисао, владати свемиром уместо Бога, или у његово име, или под том паролом! Тако би требало да буде. Али ако то не припада Богу, онда не припада ни људима. Бар не само њима.

Они желе примат. Приграбили су право да кажњавају људе. У име Господа мисао укидају. А нигде није записано ко ће сахранити последњег човека, нити ико зна да ли ће тај човек бити Песник или Бог?!

            Човеку би боље било животом да се бави, али то је тешко. најлакше је умрети и оставити дугове! Неки људи задуже свет, а неки оду презадужени. Од срамоте се и не поздраве!

Господе, шта се то са нама зби?!

Стојан Богдановић

Преузето са блога Стојана Богдановића СТОЈАН БОГДАНОВИЋ