С.Н. Лазарев, ДВА ПОГЛЕДА НА СВЕТ

МАКСИМОВО ПИТАЊЕ С.Н. ЛАЗАРЕВУ:

Поздрављам Вас уважени Сергеје Николајевичу!

Пише Вам Максим из Гродног.

Сада је веома актуелно говорити о сложеној ситуацији у Украјини, али оно што гледам на руским тв каналима подсећа ме на менталну парализу. Још нисам чуо Ваш став поводом свега овога, може бити да је супротан мом мишљењу….

Но, без обзира на то, дозволите да изложим свој поглед о овом актуелном проблему.

Покушајмо да одговоримо на питање зашто су САД изгубиле милионе долара финасирајући Маршалов план обнове послератне Немачке. Јер тако су, у суштини, себи стварали моћног економског конкурента у центру Европе…

Ево мог мишљења о томе. По образовању сам лингвиста и покушавам да на ово питање одговорим на основу искуства стеченог изучавањем страних језика.

Ствар је у томе да постоји германски језички свет. Имамо Данску, Шведску, Норвешку, Холандију, Енглеску, Немачку. Сваки члан ове германске језичке породице је конкурент другоме, али та конкуренција није усмерена ка уништењу партнера, већ ка међусобном развоју и допуњавању. То је, као када рођена браћа, ступајући у живот одраслих и стварајући своје породице, настављају да помажу један другом, што их чини конкурентнијим у односима са спољашним светом.

Са друге стране видимо вишевековно искуство међусобног утицаја и конкуренције између, да кажем, Енглеза и Шкота. Ови народи не припадају истој језичкој породици, и зато њихова конкуренција не носи карактер међусобног обогаћивања и допуњавања, а језичка асимилација једног народа над другим….(сувише је велика лингвистичка провалија међу њима). Зато је данас шкотски језик – мртав језик.

Вратимо се сада Украјини. Који је главни мотив украјинског народа, по Вашем мишљењу, да се приближи Европи? Економски, или је можда реч о увредама нанетим од стране руског суседа, које нису преболели, и које представљају наслеђе сложених међусобних односа два народа током историје?

Такав одговор на ово питање, по мом мишљењу, не може издржати ниједну критику. А мотив је довољно јасан – очување украјинског језика. И ја и Ви одлично знамо да украјински језик не може преживети у економском савезу Русије и Украјине (што се види на примеру Белорусије).

Сада поставимо питање – да ли процес украјинизације у границама данашње Украјине, одговара националним интересима Русије. По мом мишљењу одговара. Ствара се благотворна источнословенска конкуренција идеја као противтежа унификованом византијском менталитету руског народа, што ће за Русију, представљати превентиву од унутрашњег труљења. (Слично конкуренцији код народа германске језичке породице).

Ви можете узвратити: „Постоји и алтернативна тачка гледања на ове догађаје. Потребан нам је француски, немачки, амерички, кинески алтернативни поглед.“ Да, наравно, алтернативних мишљења има доста, али да ли ће их руски народ чути. Највероватније неће. Највероватније ће све урадити подсвесни византијски ставови и представе. „Ви сте католици, ви сте хомосексуалци, а ви, уопштено говорећи имате косе очи. Како ми, православни народи, да послушамо такве као што сте ви…“

Међутим, постоје шансе да руски менталитет прихвати алтернативни украјнски идејни модел (уз све, то су наша браћа, православци)…Важно је само да то буде аутентичан модел, а не одјек идеолошког мегафона из Москве. А за то је потребна аутентична украјинска средина. Сетите се шта се десило са руским царством….Једина партија која је ступила у 1914. супротстваљајући се тада популарном“ура“ патриотском друштвеном расположењу, била је партија бољшевика.

Ето Вам и решења загонетке која мучи стотинак година историчаре: како је могла једна маргиналана партија бољшевика да дође на власт и задржи је 1917. године. Бољшевици су имали храбрости да иступе против крвопролића у II светском рату, када се за то нису добијале никакве политкчке двиденде. И као награду за испољену храброст и милосрђе добили су апсолутну власт у Русји.

Што се тиче приче о Криму, она ме подсећа на разбојништво усред бела дана. Бојим се ће се лоповлук у руском менталитету, после овога, чврсто укоренити. То није начин решења проблема – хватати се одмах за нож. Конфликте треба решавати у зачетку. Три месеца је Мајдан кључао у центру Кијева. Зашто житељи Крима и Луганске или Доњецке области нису допутовали и подржали свога председника? Лењост? Гордост? То ме подсећа на жену која конфликт са мужем решава тако што одлази да живи са богатијим суседом.

Можда грешим у својим оценама ситуације и бићу Вам врло захвалан ако ме исправите, али још увек не видим, више или мање јасну идеолошку основу за решење овог сукоба.

ОДГОВОР С.Н. ЛАЗАРЕВА:

Поздрављам вас поштовани Максиме!

Зашто су САД помогле послератну обнову Немачке? Да, они су створили себи економског конкурента, али овде није главна економија, већ идеологија, политика и војна моћ. САД су ојачале Немачку да би она економским, а не војиним средствима освојила целу Европу.

Да ли знате колико је америчких војних база у Немачкој? 289. План је врло једноставан: Немачка ће преко ЕУ окупирати целу Европу; и створена ЕУ у почетку је богато новцем хранила све земље, а онда је онима који су чврсто загризили удицу, тј. ушли у дугове, у замену за кредите узела цео банкарски систем, пољопривреду, крупна предузећа и војни потенцијал све до ликвидације армије. И заиста, треба платити дугове, а на армију се пуно троши.

Недавно сам разговарао са једним дипломатом, који се одлично разуме у међународну политику. Питао сам га када је створена ЕЗ. Одговорио је пре петнаестак година. Сећам се да се заједничка валута у облику евра појавила 2000. године. Затим сам га упитао када су чланови ЕУ изгубили суверенитет. На то питање ми није одговорио.

Ствар је у томе да главни догађаји пролазе неприметно. Пре три године прихваћено је решење да су закони ЕУ надређени законима чланица. То и јесте неприметан губитак суверенитета.

А да ли знате преко које банке се врше сва плаћања из Украјине и Русије у Европу? Преко Франкфуртске банке. Економска, финанскијска и политичка моћ сада је у рукама Немачке.

Али Немачка територија је под окупацијом САД до данас. Сада се ствара јединствена економска зона између САД и ЕУ, и она ће, у крајњој линији бити прогутана од САД. Немачка ће у том савезу изгубити суверенитет као и остале земље.

Тамо где се живи по законима силе, вођа је онај који је најјачи. Та нова „земља“ која укључује САД и ЕУ, са око милијарду становника, брзо ће уништити или довести у робовски положај све остале државе.

Сетите се др Хаса из „Мртве сезоне“: „Свако ко буде добро радио добиће чорбу. Они који су посебно истичу добиће и жену на једну ноћ.“ Сви ће бити срећни и вредно ће радити, јер стока нема комплекс ниже вредности. Да би сви са радошћу ишли у своју шталу и грокћући сласно јели сплачине, треба им помоћи да дођу у то стање.

Човек се претвара у животињу када се руше његове хиљадугодишњи вредносни ставови. Ако зло назовемо добром, непоштовање заповести толеранцијом, а оне који се томе супротстваљају терористима, процес ће кренути брже.

Причао сам већ како су у концологорима сламали људе. Једног би натерали да себи копа гроб, а другог да га живог закопа. Ако би одбио, само би заменили места. Увек би се нашао један, који ће ради спасавања сопствене задњице, закопати живог човека.

На тај начин  се потврђивала идеја да је живот апсолутни приоритет, вредност. У принципу то се сада и ради у Европи и Америци.

Када човек лаже код њега долази до дезоријентације и губитка вере у Бога. Шта је лаж? То је борба са реалношћу коју је створио Бог. Зато веру губе и они који лажу и они који верују у те лажи.

Западна цивилизација губи веру. А држава, изгубивши веру и морал, може постојати само на првобитно-паганским принципима, према којима најјачи убија, отима и поробљава свакога ко је слабији. Сада се то зове фашизам.

Поводом Украјине.

Реците ми, молим вас, како се зове земља коју су, њено руководство и олигарси, продали главном газди САД, и при том темељно покрали. Реците ми како се зове земља, у којој се уништава култура и образовање; земља која се налази на ивици распада. Реците ми како се зове земља, у којој част, морал и достојанство ништа не значе, а новац и зарада представљају главни циљ и смисао живота. Реците ми како се зове земља коју раздиру националне противречности и национални кланови; земља која је заборавила на своје достојанство, земља која се спремна да пузи на коленима до корита са помијама за стоку.

Та земља је изгубила свој образ и самопоштовање; та земља је заборавила да је деци потребно морално васпитање, а не само техничко образовање; та земља  почиње да се распада на делиће јер се неспособним показало не само политичко руководство, већ и армија; земља у којој армија практично не постоји.

Реците ми како се зове земља које уништава свој језик, чија младост машта да се из ње исели. Земља коју не воли и презире сопствени народ. Земља, која је спремна да постане роб Запада изгубивши при томе своју религију, културу, морал, у замену за помије.

Погађајте три пута. Ако је сувше тешко, рећи ћу вам одговор: то је Русија. Само, то је Русија 90-тих година и почетком двехиљадите. Она тада није имала идеологију, није имала циљеве. Изгубила је све оријентире. Између области ницали су царински пунктови. И природно, стотине милона долара из ње су завршавали у САД.

И овај „Маршалов план“ је био беспрекоран. Али, ипак није заживео. А знате ли зашто? Зато што постоји један појам – „тајанствена руска душа“. Открићу вам тајну овог феномена.

За руског човека душа је важнија од добити, па чак и од живота. Током рата било је корисно предати Лењинград да би спасио стомак и живот. Корисно је било предати се без отпора као што су то чиниле европске државе. Да се то десило, сада би се налазили у светским шталама.

Али руски народ је одабрао незамисливе патње зато што култ силе и новца противречи хришћанским принципима, који су много ближи православљу него католичанству и протестантизму. Зато је Хитлер хтео да уништи цео руски народ. Зато данашњи Запад машта о уништењу и потчињавању руског менталитета.

Јер је у православљу Бог на првом месту, а човек на другом. А у католичанству на првом месту је човек. А у протестантизму Бог чак није ни на другом месту, већ на трећем или четвртом.

Вратимо се Украјини. ЕУ је одлучила да повећа територију својих бесправних сателита. У Украјини се десило исто оно што је већ било у Русији пре 15-20 година. Али ето невоље – у Украјини је такође постоји православна вера. Што значи могу настати проблеми приликом ликвицације суверенитета и морала.

Ипак постоји и „плус“ – западна Украјина, која је по духу, католичка. Ако се омогући представницима тог менталитета да управљају државом и уведу свој поредак, онда је могуће Украјину брзо увести у стање ропства. А ако се периодично одржавају геј-параде, које руше темељна морална стремљена човека, онда ће се процес претварања у животињу која грокће убрзати.

У Украјини је настала уникатна ситуација – западни део, који се клања масовној култури, благостању и новцу, и источни део, који покушава да сачува приоритет душе над свим осталим. Зато, да би дошло до срећног стапања Украјине са Европом, било је неопходно гушење или уништење источног дела. И сагласно томе, неприметно или јавно уништење праволсавља и његова замена католичанством. Јер православље као изворно хришћанство, не би могло да прихвати геј-параде и морални распад друштва.

Зато се формирала, споља гледано, врло незгодна ситуација. Украјина хоће у Европу, њен југоисточни део такође хоће да опонаша Европу и живи по њеним законима.

Немачка је федеративна држава – лидер ЕУ. У Швајцарској, Холандији, Белигији постоје два-три званична језика и то никоме не смета.

Зашто није било могуће сачувати руски језик бар на регионалном нивоу? Зашто су становници југоистока убили своју жељу да опонашају Европу и живе по њеним законима? Они нису били против ступања у ЕУ, само су хтели при томе да очувају свој језик и културу. А у почетку се чак и није говорило о федерацији.

Зашто жеља да се живи као у Европи почиње да убија људе? Зато што ствар није у федерацији, и није ствар у језику. Украјински југоисток је друга кулутра у којој је Бог, душа и морал на првом месту, а корист на другом.

Ви пишете да нисам рекао шта мислим поводом догађаја у Украјини. Ја сам међутим, говорио, и то више пута. Први пут су ме питали шта ће бити са Украјином када је на власт дошао Јушченко, који је заузео курс брзог приближавања Европи, распламсавајући сукоб са Русијом. Гласине о тровању диоксином нису потрврђене. Нико није схватио зашто се тај дојучерашњи лепотан, који је постао председник Украјине, претворио се у монструма – лице му је унакажено до непрепознатљивости. Тада сам рекао да је човеково лице повезано са будућношћу и, гледајући лице председника, можемо замислити каква ће бити будућност Украјине, ако пође западним путем.

Те године, у честитци поводом Дана победе, такође сам сам оценио ситуацију у Украјини, Русији и целом свету. Можете је пронаћи на сајту.

Вратимо се украјинском језику. У Швајцарској, Холандиј, Белигији и многим другм државама света постоје по два-три државна, званична језика, и они не изумиру. Зашто је питање очувања украјинског језика истовремено питање уништења руског?

Погледајте данашњу Немачку. Немачки народ постепено изумире. Значи слабиће и немачки језик Језици емиграната ускоро ће истиснути немачки.

Погледајте Америку. На аеродрому у Мајамију објаве се прво читају на шпанском, а тек онда на енглеском.

Пре 70 година један човек је покушао да спаси немачки језик и немачки народ. То је чинио прилично једноставно – уништавајући све остале језике заједно са њиховим народима и културом. Звао се Адолф Хитлер. Када неко хоће да спаси свој језик и своју кулутру, уништавајући друге језике и културе, то неће довести ни до чега доброг.

Зашто не умире француски језик у Канади, Белгији и Швајцарској? Зато што је језик једна од главних обележја и компоненти сваке културе? Руски језик је омогућио да се обједине многе националности и да се створи јединствена култура. Док је жива Француска и њена култура, постојаће и француски језик у Швајцарској, Белгији и Канади, као и у бившим колонијама Француске. Када ишчезне Француска, почеће да нестаје и њен језик.

Сви језици света као и културе су конкуренти. Зашто се украјински језик показао сиромашнијим у односу на руски, како га спасити и ојачати?

Одговор је једноставан. Потребно је да се појави неколико стотина прелепих песама на украјинском језику које ће народ запевати. Потребно је да се појави неколико десетина талентованих режисера који ће својим делом допринети спасењу светске културе и цивилизације. Потребно је да се појави неколико стотина украјинских писаца који ће говорити о моралу, души, о вери и спасењу културе. Потребно је да неколико стотина украјинских научника ради за добро земље и целог човечанства.

Потребно је да се деца у украјинским школама не само уче, већ и васпитавају – јер она су будућност земље. Потребно је да свештеници дају пример несебичности и подвижништва, а не корстољубивости и личног богаћења. Потребно је да се појави стотинак украјинских уметника, који ће својим именом прославити Украјину. Потребно је да се у позориштима појаве талентовани режисери о којима ће говорити цео свет.

Потребно је да се земља не клања парчету хлеба већ да се брине о својој души, чак ако је то на штету њеног спољашњег благостања. Потребно је да не краду гас Русји и да не траже бесплатну подршку. Јер ништа тако не развраћа душу као потрошња.

Али за све то је потребан јасан циљ, спремност да се зарад душе поднесу многе жртве. Трагедија је у томе што Украјина нема идеологију, нема јасан циљ. У Русији такође нема идеологије, такође нема јасних циљева и у томе је невоља. Али сада се све то стихијски ствара: у Русији се рађа нови поглед на свет, поглед у коме ће душа заузети прво место.

Зашто је Русија успела да преживи и одбрани своје „ја“? Зато што је имала вишевековно искуство у борби за преживљавање. У генама постоје појмови као што су: патриотизам, државност и пожртвовање.

Како настаје држава? Прво се појављује породица, затим породични клан, после – племе, онда – народ, затим – нација као збир народа, и на крају – држава која штити интересе грађана и брине се о стратегији преживљавања.

Ако се држава руши долази до распада на националне творевине и кланове. Ако се процес деградације продужи, онда долази до распада на породичне кланове (на пример: тејпи у Чеченији или џузи у Казахстану). То јест, држава се распада на народе, а народи на племена.

Појмови као што су патриотизам, част, достојанство, култура, морал, по правилу су повезани са снажном државом и религијом која се налази у основама сваке идеологије. Русија је много векова била јака држава. Зато је и створена снажна култура,наука и специфичан поглед на свет.

Украјина је увек била под неким. Украјинску државу створио је 1922. године Лењин. Зато је тек у саставу СССР-а Украјина почела да се формира као држава. Природно, није могла одмах да се развије самосвојна култура. Украјинска култура је у основи део руске културе, као и наука и све остало. И зато је природно украјински језик одступао пред руским.

После распада СССР-а украјинска држава, без великог искуства и налазећи се под командом стручњака из САД, почела је да пропада. Русије није могла да притекне у помоћ јер се и сама налазила у жалосном стању. Русија се исто тако распадала, али у њеним генима се налазила државотворна традиција, патриотизам и моралност.

У Русији је на првом месту држава, а онда породица. У Украјини обрнуто: на првом месту је породица, а онда све остало. Није могуће створити моћну државу без идеологије, циљева и патриотизма. Зато је сваки украјински председник био гори од свог претходника. И због свега тога, уједињење на националној основи изгледало је потопуно закономерно.

То је био чак и одређени напредак у односу на Јануковича, који је управљао државом преко свог породичног клана. Чуо сам да је у Украјини било 8 породичних кланова који су растурили и поделили целу земљу.

Покушај уједињења на националном нивоу је корак напред. Али, даље је било потребно полако прећи на стварање државе као највишег степена јединства народа и националности, једнаких у правима. Но, стварање државе Украјине нису дозволили јер снажна украјинкса држава православне вере спонтано би постала опонент САД и ЕУ.

Уједњење на националном принципу, када постоје два или три народа, по правилу доводи до грађанског рата због покушаја једног народа да потчини други. Америци је био неопходан распад Украјине, јер она тако губи свој идентитет и јединство. Или у крајњем случају, терор западног дела над остатком Украјине.

Да ли вас изненађује огромна количина нових дражва? После   II светског рата било их је око 50, а сада око 200. Како ћемо помирити америчку глобализацију и појављивање нових демократских држава?Заправо то је последица гобализма. Дробљење крупних држава на мале, представља пре свега, слабљењење њихове војне моћи. Њима је тада лакше управљати и лакше их је трпати у оквире нових савеза.

Украјина неће у ЕУ. Људи хоће да без виза путују на одмор у Европу. То је нормално. Али када за један медењак отимају стан, то није нормално. Надам се да ће Украјинци то схватити.

Узгред, гледао сам руске и украјинске тв емисије. Обично интуитивно наслутим где је лаж, а где истина. Морам вас ражалостити: у украјинским медијима појам „ истина“ слабо је познат. То је моје мишљење.

А да ли знате зашто је Америка последњих деценија побеђивала у информационима ратовима? Зато што је је пропаганда заправо реклама. А реклама је лаж; а појавила се управо САД-у као и цела супкултура.

Овце без размишљања иду за предводником – то је инстинкт. Војник не размишљајући, верују командиру, иначе рат неће добити. Ако стадо не верује вођи, почиње да се распада. Ако људи не верују држави она пропада. Зато ми инитуитивно верујемо свему што у новинама пише, и свему што се приказује на телевизији. Свака лаж на државном нивоу изгледа као истина.

Недавно сам разговарао са познаником из Запорожја. Изрекао је запањујућу мисао:

– Чини ми се да се цео руски народ разболео од духовне губе.
– Молим вас прецизирајте, који народ? – поново сам упитао.
– Како који? Руски. Он све види у искривљеном светлу.
– Једно питање, – нисам издржао. – Ко је оборио малезијски „Боинг“?
– Руси, наравно, – одговорио је.
– А зашто, иако су обећали да ће сутрадан после проналаска „црних кутија“ све објавити, већ два месеца ћуте?
– Зато што су потребна дуга испитивања да би се утврдила истина, – одговорио ми је.
– Немам више питања, – рекао сам.

Русија је данас прилично несрећна земља са ниском животном културом, лоповлуком и бескрајним бројем чиновника. Можемо још много тога набројати. Али Русија има будућност, зато што душа и морал избијају на прво место.

Европа је добро организована, негована и срећна територија са предивном културом живота. Са минималним лоповлуком у поређењу са Русијом, стабилна и пуна новца. Али појмови душе и морала у Европи се распадају пред нашим очима. Таква Европа нема будућност.

Украјина је сама учинила избор. Време ће показати каква ће бити њена будућност.

С поштовањем, С.Н. Лазарев

Превео: Александар Мирковић

Izvor: http://www.lazarev.ru/index.php?option=com_content&view=article&id=1779&Itemid=35

С.Н. Лазарев – ЗАШТО СТРАДАЈУ ДОБРИ ЉУДИ?

Читаоци ме често питају: „Због чега гину честити, племенити, добри људи? Како се то може објаснити? Јер још у Старом завету је записано да Бог кажњава нечасне, неморалне људе и помаже благородне, поштене. Зашто Бог шаље болести и смрт добрим људима?“

Тешко ово можемо разумети полазећи од површних представа о законима карме и текстовима Старог завета.

У јудаизму, на први поглед, све је јасно: ако човек поштује заповести, ако се понаша у складу са моралом, онда ће бити здрав, имаће добру жетву и живеће у изобиљу. Ако су га снашле болести и несреће, то значи да је згрешио, то је плаћање за учињене грехе, Бог га кажњава.

Али то је само једна страна медаље, а постоји и друга. У том истом Старом завету пише да Бог кажњава онога кога воли. Зашто Бог кажњава оне које воли?

Погледајмо историју Израела. У Старом завету Свевишњи говори: уколико Јевреји почну да крше законе, ако престану да поштују заповести Он ће уништити њихову државу, протерати их из земље и јеврејски народ ће лутати по целом свету, трпећи понижења и несреће – што се и десило. Из тога, значи, произилази да је народ Израела сагрешио и био за то кажњен од Свевишњег – две хиљаде година они плаћају те грехе својим понижењима и патњом.

Али и то је једна страна медаље, имамо и другу. Ако човек не тежи непрестано Богу, онда се од Бога удаљава. При томе, врло често, човек не схвата да је његова душа престала да осећа јединство са Творцем. И тада се појаљује помоћ у облику болести и несрећа, које човеку помажу да се врати Богу.

Ако је човек моралан, поштен, ако је верујући, онда се, како год то чудно изгледало, брже разболева и несреће га брже сустижу, него онога кога стање душе нимало не занима. Зашто? Што се човек више о својој души стара, брже му долази помоћ одозго у виду болести и невоља, да би му се душа очистила. А код човека који о свој души не мисли и спокојно иде у пропаст, може се десити да болести и несрећа уопште нема, а онда, његов живот се нагло оконча. У Содоми и Гомори су људи живели прелепо, нико није боловао, сви су били задовољни, душе су се постепено распадале, и на крају су сви изгинули.

Да древни Израел није пропао, да јеврејски народ није био понижен и патио, сустигла би га судбина Содоме и Гоморе – и Јевреји би једноставно ишчезли са лица земље. Говорећи библијским језиком, милост Свевишњег према народу Израела испољила се кроз пропаст државе, кроз понижење народа и његово расејање по читавом свету. Управо су непрестане патње, понижења током стотина и чак хиљада година, помогли људима да сачувају веру, да очувају свој идентитет, да опстану као народ који је успео да поново изгради своју државу.

Значи, болести и несреће нису само казна за грехе које је човек учинио; оне су такође и спасење, помоћ, припрема за нове нивое развоја на које човек тек треба да доспе. Ако недостаје љубави и вере, онда ће патња помоћи човеку да пронађе љубав.

Често ме питају: „Ви објашњавате да здравље и судбину човекову опредељује његово унутрашње стање. Ако је човек моралан, честит, назовимо га – праведником, ако је његово унутрашње стање хармонично – зашто се онда разболева и умире?“

На ово питање, тешко је одговорити ако пођемо од класичних представа о човековој судбини. У древној индијској традицији човек се посматра као индивидуалност, као нешто одељено, посебно. Он као да има неку своју, личну судбину и проблеми га спопадају због грехова које је учинио у овом или прошлим животима.

А заправо, човек је колективно биће. На фином плану смо сви једно, имамо заједничку судбину. Колико год да је хармоничан листић на дрвету, ако дрво почне да умире, и тај листић се умрети заједно са њим. Колико год хармоничан био човек, ако друштво у коме живи умире, и он ће заједно са свима умрети (уколико својим унутрашњим стањем не може да помогне друштву.)

Сећам се, један читалац ме је питао: „Реците, а зашто су разапели Исуса Христа? Шта је он згрешио? Вероватно његово унутрашње стање није било довољно хармонично, када је морао да прође кроз толика понижења и мучну смрт?“ Али ствар је у следећем: човек са величанственим унутрашњим стањем, видевши да некоме прети погибија, спреман је да ризикује свој живот, да погине за другог, спасавајући га. А погинуће онај чије је унутрашње стање хармоничније, који је племенитији, који је спреман да се жртвује. То јесте, храмонично унутрашње стање, унутрашња душевна срећа, ни у ком случају није гаранција физичке сигурности и стабилности

Ако су наше представе о срећи повезане са телом и срећном судбином, онда нам много тога неће бити јасно. Ако схватимо да је главна – душа, тада муке и срмт праведника постају логичне и разумљиве. Ако друштво умире, а тога још није свесно, постоји шанса да се спаси кроз муке, патњу и праведникову смрт. Ако почиње бој, од кога зависи судбина државе, у ту битку иду најбољи и наснажнији, и први гину – жртвујући се за друге.

Наша цивилизација се налази на граници; да би ми преживели жртвоваће се и гинути најплеменитији људи, честити, пуни љубави. Њихова смрт представља видљиву помоћ свима онима који ће преживети. Њихова страдања и спремност да умру за спасење других помажу нам да преживимо и представљају залог свеопштег спасења наше цивилизације.

За разлику од европског света, који сву своју моћ и енергију усмерава да себи обезбеди материјалне вредности, Русија је страдала, мучила се, тражила путеве спасења цивлизације. Ти покушаји, и огроман број жртава на том путу нису нестали без трага. Сада Русија има такав потенцијал који јој омогућава да реално измени погибељну ситуацију на нашој планети.

Није важно шта поседујемо; важно је оно што носимо у души. Човекову срећу и успех не одређује његово здравље и материјално богатство, већ његова благородност, његова честитост, и количина љубави, доброте и радости у души – то су основни састојци онога што зовемо срећом.

Још једном вам желим срећу у Новој години!

С.Н. Лазарев – Новогодишња честитка  2017. /одломак/

Извор: http://www.lazarev.ru/index.php?option=com_content&view=article&id=3022&Itemid=35

Превео: Александар Мирковић

С.Н. Лазарев – ЉУБАВ ПРЕМА СЕБИ И ДРУГИМА

Људи су навикли да се површно односе према садржајима Светих књига. На први поглед постоје само две основне заповести. Прва заповест – потпуна, апсолутна љубав према Свевишњем: „Љуби Господа Бога свога свим срцем својим и свом душом својом и свим умом својим и свом снагом својом..“ Друга заповест – „Љуби ближњег свога, као самога себе.“ Многи верујући људи граде своје животе полазећи од ове две заповести. Али, због нечега, јављају им се проблеми.

У васељени све је троично. Свака појава, процес троични су – иначе не би било развоја. Испоставило се, друга заповест у себи садржи и трећу. Заповест „Воли ближњег као себе самог“ подразумева да човек прво треба да заволи себе, а тек онда – као самог себе, да заволи и ближњег.

Посматрано на тај начин, главна заповест у васељени гласи овако: као прво, воли Бога више од свега, као друго, воли себе, и, треће, воли ближњег као себе самог. Треба волети Свевишњег, треба волети Свевишњег у себи, и треба волети Свевишњег у другима.

У складу са овим заповестима следује изградња сопственог живота. Када човек схвата да постоји оно више, које обједињује две супротности, да постоји оно што је изнад нашег људског „ја“, тада ће, у критичним моментима, моћи да се жртвује ради других. Човек је дужан да воли себе, дужан је да се стара о себи, али може заборавити на себе и жртвовати се зарад другог човека. Ако, испуњавајући заповести „Воли Бога“ и „Воли ближњег„, човек престане да воли себе, онда се, на крају, нељубав према себи претвара у нељубав према ближњем, и према Богу, т.ј. у своју супротност. Гушење себе доводи до нарастања унутрашњег протеста и агресивности – и, као резултат свега тога, човек престаје да воли друге и почиње да воли само себе. Што више човек себе „гази“ – агресивнији је, и суровији постаје према другима. Агресија према другима, пре или касније се претвара, у агресивност према Богу.

Ако смо разумели однос између три главне заповести, даље, нужно је одредити шта заправо значи – волети себе? Наша суштина је Божанска, и љубав према себи пре свега значи, љубав према свом Божанском „ја“. У пракси то се испољава тако што не мислимо о себи лоше, не презиремо себе, не осећамо страх пред будућим догађајима, не очајавамо. Исус Христос је говорио да је Бог – наш Отац и да смо ми – Његов део. Зато немамо право на таква негативна осећања, јер она, у суштини представља агресију према Богу, убиство љубави у својој души. То је недопустиво.

Човек је пре свега душа, потом – дух и тек онда – тело. Из тога произилази да волети себе – значи заштитити своју душу, старати се о својој души. Старати се о сопственој души значи сачувати љубав у души, шта год да се деси; то је испуњавање заповести; то је брига о свом моралу, о својој доброти, о побољшању свога карактера. Потребно је обуздавати животињске нагоне и развијати виши инстинкт – инстинкт стремљења ка Богу. Човек који се брине само за своје тело и дух, не размишљајући при томе о души – не воли себе. На другом месту, потребно је старати се о свом духу – о развоју своје свести и својих способности, о својој судбини. Треба помоћи свом људском „ја“ да се отвори, рашири, треба остваривати своје циљеве, реализовати своје жеље, ни у ком случају не закопавати таленте у земљу. Непоходно је старати се о телу, али најважније је не стварати култ тела, обожавање тела, не дозволити да старање о њему  искочи у први план.

Овде постоје неке опасности о којима треба знати. Трошећи енергију човек се развија; да би енергију добио мора је прво дати. Али, енергију треба давати док душа осећа срећу. Ако човек даје превише енеригије он себе „искључује“. То је такође облик испољавања нељубави према себи. Понекад то може довести до губитка здравља и живота.

По чему се љубав према себи разликује од егоизма? Главна разлика је у томе што егоист пре свега воли своје нагоне, обожава их, а човек који реално себе воли – нагоне обуздава, непрестано се трудећи да измени свој карактер, прелазећи са животињског начела на људско и Божанско. У таквом случају љубав према себи се не претвара у везаност и самообожавање – као што се дешава код егоиста. Ако схватамо да је љубав према себи – пре свега љубав према Богу, који је у нама, онда по дефиницији то не може бити везаност, већ ће љубав према свом људском егу у таквом случају бити слична љубави према несавршеном детету, које треба васпитавати и о којем се треба старати.

Особито је тема љубави према себи актуелна и значајна за жене. Нељубав према себи, незадовољство собом, мрачне мисли о својој будућности – програм је уништења сопствене деце. У периоду формирања детета (до зачећа, и у време трудноће), мајчина осећања изграђују дететов будући поглед на свет и карактер. Ако је код њен присутан очај, нељубав према себи и својој судбини, тај програм самоуништења ће се код детета појачати и оно ће бити болесно, његово тело ће патити.

Многе жене, после читања мојих књига су убеђене да се агресија према љубави испољава, у основи, кроз увређеност и мржњу према мушкарцима; иако је нељубав према себи и својој судбини – много је опаснија. Тај програм (нељубави према себи) може изгледати као губитак смисла живота, као губитак вере и наде, као разочарање у блиског човека и у себе, као потуна унутрашња пасивност и губитак жеље да се било шта уради, као одрицање од маште и виших жеља. Ако је човек само на тренутак помислио лоше о својој будућности, то већ представља лагано самоубиство.

На фином плану нељубав према себи и одсуство жеље за животом једно је исто. Ако не волим себе, то значи, да у складу са законима подсвести, морам умрети. У нашој подсвести постоје две позиције: или ја нешто волим и тада то „нешто“ има право на постојање, или ја то не волим и тада оно нема право да постоји, мора нестати.

Савремени психотерапеути говоре да смо престали да волимо себе. Али они не схватају да је то последица тога што смо престали да волимо свет, своје родитеље, друге људе. Одрицање од вољеног човека који нас је увредио, повредио или преварио, на фином плану изледа као да смо пожелели да умремо.

У души човека који је заборавио на Бога – љубав се хлади. А Бога престајемо да волимо онда када уронимо у људске вредности, када пре свега тежимо ка благостању, подигавши нагоне на пиједестал.

Поставка „Воли ближњег као себе самог“ је велика, али истовремено и катастрофална, смртоносно опасна ако је човеку основна. Богу је, главни конкурент у нама, вољени човек. Прво треба разумети смисао речи Исуса Христоса: „Човекови непријатељи су укућани његови“,(„Не мислите да сам дошао да донесем мир на земљу;нисам дошао да донесем мир него мач. Јер сам дошао да раставим човека од оца његовог и кћер од матере њене и снаху од свекрве њене. И непријатељи човеку постаће домаћи његови.“ Мт. 10, 34-39, прим.прев. ) и тек после тога можемо говорити да треба волети свога ближњег.

Када теза „Воли ближњег свога као себе самог“ доспе на прво место, у човеку се појављује тенденција ђаволизма, т.ј. ђаволизам је тенденција – губитка љубави и тежње ка Богу. Религија говори о томе да је страст – нешто лоше, да се од страсти треба избавити помоћу молитве, поста и сл. Али нико не говори о томе да љубав према ближњем такође може бити – нешто лоше. Ништа се не говори о корену греха – везаности за овај свет, и пре свега ближње – која и постаје извор страсти и патње, за којима следе болести и смрт. Ближњега треба волети, о ближњем се треба старати, али при томе не смемо заборавити да се у томе крије и велики ризик губитка љубави према Богу.

У другом човеку пре свега треба волети и видети Бога – зато није добро људе осуђивати, лоше мислити о њима. Треба разумети: пре свега потребно је старати се о души блиске особе. Ми смо навикли да сматрамо старањем помоћ усмерену само ка телу. Ми мислимо да блиској особи морамо обезбедити новац, одећу, посветити јој време, направити компромис, жртвовати своје интересе. Све то зовемо старањем. Али, понекад старање представља и ограничавање човека у нечему, строг однос према њему. То је већ старање о његовој души. Ми смо дужни да помогнемо ближњем да осети љубав према Богу и обузда животињске нагоне.

У ситуацијама када губимо дужни смо да сачувамо љубав према Богу, да прихватимо Његову вољу и сачувамо љубав према себи и другима – као онима који носе Бога у себи. Без тога нећемо имати будућност.

С.Н. Лазарев
Извор: http://www.lazarev.ru/index.php?option=com_content&view=article&id=3019&Itemid=35

Превео: Александар Мирковић

С.Н. Лазарев – РАД НА СЕБИ

Дуго времена нисам разумео зашто људи, који су прочитали моје књиге, не могу или неће да схвате шта се са њима дешава и шта треба да раде?

Најједноставнији одговор је: читаоци су лењи и треба дићи руке од њих.

То је било најлакше и то сам радио. Међутим, у последње време почеле су на предавањима све чешће да ми стижу цедуљице са следећим садржајем: «Прочитао сам све књиге, гледао видео-касете, али када почну проблеми, ништа не могу да разумем.»

Схватио сам да је разлог у нечему другом. Најзанимљивије је следеће: показало се да и ја имам исте проблеме. Када почну невоље ни ја ништа не разумем.

Закључак је једноставан: човек се не учи на грешкама других; реално учи се само на својим грешкама. Главно је да се та обука одвија у што ранијим етапама.

Сваком непријатном догађају претходе гласна упозорења која, по правилу започињу негативним, непријатним унутрашњим стањем. То јест, у почетку проблеми настају у души, а потом и у телу.

И тако постављамо питање: зашто је човеку тако тешко да примени добијена знања и схвати шта се са њим дешава?

Одговор је следећи: да би схватио, човек мора да изађе из конкретне ситуације, да се издвоји из ње.

Када посматрамо проблеме других људи, ми смо изван ситуације, што значи да можемо посматрану ситуацију сажети у тачку (што и јесте схватање ситуације).

Још једном хоћу да поновим: процес разумевања – процес је сажимања времена. Пресујући, сажимајући време, ми приближавамо узрок и последицу. Увидети везе између узрока и последице значи схватити суштину дешавања.

Када нам се непријатна, неочекивана ситуација деси, тешко је изаћи из ње, издвојити се. Још теже је издвојити се из ситуације која долази из будућности.

Према томе постоје три степена сложености решавања проблема:

1. Најлакши: анализа онога што се десило.
2. Доста сложенији: анализа онога што ће се десити.
3. Најсложенији: анализа онога што тек почиње да се дешава или ће се десити у блиској будућности.

Можемо се запитати: зашто једнима полази за руком да схвате шта се догађа и да се измене, а други, чак и када им се говори ништа не разумеју?

Одговор је следећи: то је одређено човековим осећањима. Да се издвоји, схвати шта се дешава и промени себе, може само човек који је у стању да се емоционално одвоји од проблема.

Апстраховање је превладавање бола због одвајања. Човек који је страстан, зависан од жеља, који не уме да прашта, не пости и не уздржава се, не може емоционално да се одвоји од проблема. Код њега је способност уопштавања смањена.

Такви људи, прочитавши хиљаду мојих одговора, не могу да проникну у њихову суштину и примене знање на себе. Они не могу да се измене и траже за себе личну пажњу. Неморалан човек, који се одрекао љубави према другима или који не воли Божанско у себи, такође не може да уопштава ситуацију и да се мења.

Објаснићу зашто. Свако мисаоно апстраховање у почетку се дешава на нивоу осећања. Да би настала идеја столице, прво мора да се појави осећање столице, емоционална повезаност са њом. Затим, наша осећања, повезана са сваком од, на пример, десет солица, треба одвојити од тих столица и објединити их у једну целину.

То јест, процес схватања је мучан процес одвајања од објекта и истовремено процес стапања, сажимања наших осећања у један схватљивији систем.

Какав закључак из овога следи? Човек који не уме да прихвати бол због губитка, користољубив је , похлепан, губи способност уопштавања, једноставно не може бити мудар. Што је наша способност уопштавања, сажимања информација, већа, то више узрочно-последичних веза видимо. Свет престаје да буде раздробљен, рашчлањен, хаотичан. Појављује се осећање јединства, повезаности, догађаја који су се десили и целог света.

Највиши степен јединства са васељеном је љубав према Богу. Човек, који не зна да воли, не може да савлада бол због одвајања од онога за шта је везан. Онај ко не уме да воли, не може бити мудар.

Морал нам помаже да сачувамо осећање љубави. Човек без морала никада неће моћи да осети јединство са другим човеком, и његово понашање, деловање, неће бити мудро.

Наводим пример. У децембру 2005. године на брзину, без друштвене сагласности, Фрадиково министарство је донело закон који се односи на аутомобиле. Ако ауто нема жуте фарове, возачи ће бити оштро кажњени. Све ово је личило на најобичнији идиотизам. Немогуће је за недељу дана заменити фарове на милион аутомобила. Зашто су Дума и Министартво по ко зна који пут демонстрирале исти начин размишљања?

Сматрам да је разлог у следећем: у сваком лидеру уредсређене су главне тенденције у друштву. Наше друштво је склоно крађи, похлепно, беспринципијелно и неморално.

Већина чиновника су изгубили веру у Бога, поимање моралних норми и заборавили да треба да мисле о потребама других људи. Да би се размишљало о потребама другог човека или народа у целини, треба се ослободити својих жеља, своје похлепе, окренути се љубави која омогућава да се осети јединство и саосећање. Чиновници уопште не размишљају о последицама примене закона.

Гледао сам лица ових људи за време телевизијских наступа. Без обзира што су искрени у својим убеђењима, они убијају сопствени народ и сопствену земљу. И то су људи врло интелигентни, у крајњој линији, паметно говоре. Ум сви примете, а моралну отупелост нико не примећује. На жалост, ми пре свега човека ценимо по уму и умећу говора.

Замислите Чикатила (серијски убица, прим. прев.) са три завршена факултета. Да је његов ум био још проницљивији, да је био још паметнији, више деце би убио и силовао. Човек чији ум је измакао моралној контроли, постаје сличан ђаволу и почиње грубо да уништава себи сличне. Човек који се клања новцу, сексу, слави, власти – роб је својих жеља, виших или нижих. Такав човек није спосбан за љубав и велико апстраховање. Осећање јединства са другим људима код таквог човека неће постојати, и његова дела према другим људима биће неморална, рушилачка и кратковида.

Ако је такав човек на власти, шансе државе да преживи опадају. 11. октобра 2005. година појавила се информација која је дошла од Збигњева Бжежинског. Он спомиње велики рад британског историчара Арнолда Тојнбија «Проучавање историје». Главни закључак те књиге је: узроци рушења сваке империје у крајњој линији су «самоубилачки поступци њеног лидера».

Данас наше друштво нема циљеве који би објединили све његове слојеве. Код нас не постоји појам морала, а наша телевизија и литература, у највећем делу, придржавају се закона бизниса, робујући жељама потрошача, развраћајући душе људи и подстичући их на изопачености.

Моја испитивања доказују да је, у принципу немогуће, имати здраву судбину и здраво тело, ако су болесни карактер и душа.

То се односи како на једног човека, тако и на друштво у целини. Русија је данас земља која умире, без обзира на одређене знаке оздрављења. Хаос у умовима, одсуство морала и јединства, води ка стварању криминалних, националних, економских и политичких кланова, који опстају на принципу малигног тумора – ради само за себе. Ако се Русија не врати моралу и духовности, њен распад је неизбежан. То одлично виде друге државе, и нису случајно САД и Кина већ обавили тајне преговоре о будућој деоби Сибира и Далеког Истока.

Вратимо се болестима.

Данас полако умире један човек.

Лекари нису успели да му помогну. Покушао је да га спаси пријатељ. Донео му је моје књиге и упорно га наговарао да их прочита. Пошто је болесник видео само на једно око, и то слабо, књиге му је читала жена, но нису „легле“, касније ћете схватити зашто. Човека који му је дао књиге неколико дана је мучила тешка главобоља, иако је пре тога постио и одлично се осећао. Схватио је да је део проблема свога болесног пријатеља преузео на себе.

Тада ме је питао: «Зашто се ово десило? Можда није требало да помажем?»

Одговорио сам: «Помагати треба, али правилно. Књигу је можда требало предложити, рећи нешто о њој, али при том оставити слободу избора. Ако човек није спреман, он неће читати књигу»

А сада наводим текст са цедуљице коју сам добио на предавању:

„Поштовани Сергеје Николајевичу,

Имам друга. Таквих добродушних, праведних и предусретљивих људи нема много. Распоређен је да служи на Камчатки. После три године жена га је напустила и вратила се у Ригу са њиховом ћерком. Он ју је замрзео. Нешто касније почели су да му отказују бубрези, три године је провео у болници. Само се залечио. Неколико година је јако пио. Пре пар година се поново оженио. Жену обожава и она за њега све ради. У мају ове године почео је да слепи. У болници «Бурденко» су му оперисали тумор на великом мозгу, делимично је парализован, вид му се није вратио. После мог покушаја да му пренесем информације из ваших књига почело је да ме боли «доле». Сада је наставио да мрзи прву жену и обожава другу. „(Даље следи име и презиме друга, које нећу навести).“

Дакле овде је ситуација потпуно јасна, није потребна никаква дијагностика.

Прво питање је: зашто је овог човека оставила жена?

Одговор се намеће сам: за његову жену је много већи значај имала срећна судбина, удобност, стабилност. Али, танго је игра за двоје!

Закључак је следећи: значи, он је такође спреман да изда другога због срећне судбине. А то је и урадио – одрекао се љубави према својој бившој жени, када је била унижена његова судбина и благостање.

Ако смо увређени на некога због новца, значи, у нашој души постоји похлепа и завист. Ако смо безумно љубоморни, значи, и сами смо спремни да преваримо. Ако некога презиремо због неморала, значи, и сами смо дубоко у себи непоштени.

Друго питање: а где су нестали добродушност, праведност и пожртвованост овог човека? Како се то може довести у везу са његовим унутрашњим стањем?

Ако применим свој систем могу да донесем следећи закључак: ако се човек клања праведности, поштењу, савршености, пре или после они ће почети да му заклањају љубав према Богу.

И тада Бог узима оно што нам је важније од љубави према Њему, и чини то за спасење наше душе. Јер без љубави према Њему, наша душа пропада и растаче се, а онда болује и умире тело.

Први знак да смо почели да се везујемо за праведност и виша осећања је: људи почињу да нас издају. Временом ћемо и ми почети да издајемо, а онда, после неког времена, да се разболевамо и умиремо.

Човек није опростио жени преко које су му послали крах идеала и судбине. Не само што није опростио, него је и замрзео, значи, чишћење које је дато преко другог човека није успело.

Тада чишћење долази кроз болест. Програм самоуништења, који је изникао као резултат мржње и одрицања од љубави, заустављан је великим количинама алкохола и пропадањем бубрега.

Ако би тог човека у будућности чекала усамљеност и невоље он би био здрав. Али десило се нешто друго. Могуће је да је на вишем плану, њему била суђена велика љубав и друга жена. Али пре него што ће дати, Бог прво узима, и ако не прихватимо губитак и не сачувамо љубав, талас среће ће нас убити.

Када је срео другу жену и заљубио се у њу, везивање за идеале и срећну судбину (то јест стабилну срећу са другим човеком) букнуло је огромном снагом. Почело је подсвесно одрицање од љубави, кидање везе са Богом. Пошто преко људи није могао да прихвати очишћење, одмах се, аутоматски, укључила друга варијанта чишћења – преко болести.

Ако би покушао да опрости првој жени, изнова би му дали могућност да очисти душу преко људи: издао би га друг, увредила жена или ташта, дошло би до непријатности на послу итд.

Изричито одбијање да опрости жени која га је увредила, то јест груба, непријатна, трауматска ситуација, оставила му је два излаза: болест или смрт.

Ако би програм самоуништења као резултат одрицања од Божанске љубави био слабији, спорије би деловао и ударио би по урогениталном систему. Но, тада би био много, много, јачи. Што рушимо, то и боли. Пошто се он свесно одрекао љубави, програм самоуништења га је ударио по глави.

Трауме, тумори, снижење функција мозга, вида, крвних судова – све је то блокирање програма самоуништења. Обично, ако лекари не могу да помогну, човек осети безнадежност свог положаја, и почиње да размишља о души, обраћа се Богу и моли се. Опрашта свима, јер осећа да му је лакше у души, иако би, на крају, требао да се окрене љубави и Богу. Ако човек неће да се мења, неће да «отпусти» свој бол и губитак, ако не налази пут ка љубави, а тражи лекаре и исцелитеље, спасење његове душе се завршава болешћу и смрћу.

Ја не поричем лекаре и исцелитеље, само говорим о систему приоритета.

Обраћам се свима који ми се обраћају или ће ми се обратити са питањима.

Ако хоћете да помогнете себи, не ослањајте се на мене.

Прво правило:

– Доведите у ред свој начин живота: не преоптерећујте се, доведите у ред
исхрану, одбаците све што вам узима много енергије.
– Одвежите се од проблема, од посла, од односа, од узнемирења.
– Жртвујте се и дајте милостињу.
– Пређите на једнобразну исхрану која не побуђује апетит.

Друго правило:

– Смањите своју зависност од жеља, стабилности, благостања, од ваших нада и циљева.
– Научите се да прихватите трауматску ситуацију. И то не само површно, већ на најдубљим, најширим нивоима.

Шта је то прихватање трауме?

* То је чување љубави према Богу при губитку људске среће.
* То је рефлекс стремљења према Богу у тренутку неиздрживог бола у телу или души.
* То је одбацивање свега што смета љубави: мржње, увреде, осуђивања и унинија.
* То је виђење Божанске воље у свему што се десило.
* То је безусловно прихватање Божанске воље и њеног вишег, позитивног смисла, који нам није увек јасан.
* То је схватање да свака ситуација, колико год неправедна и кошмарна била, увек нас усмерава према Богу, што значи љубави, пошто је Бог, Творац, симбол апсолутног јединства целе васионе, према томе и, и симбол највише љубави у васиони.

Још једном подвлачим:

– Нема ситуације у целом свету и васиони која би оправдала одрицање од љубави.
– На Божанском нивоу, све нам је опроштено у прошлости и спасени смо у будућности.
– Ако нисте научили да прихватате болне ситуације, ако нисте научили да праштате и сачувате љубав, моји савети су за вас бескорисни.
– Прочитаћете још милион одговора и савета и ништа нећете разумети. То говори да сте схватали главом, мишљу, свешћу. Али, ми пре свега схватамо осећањима. Ако душа није прихватила, глава никада неће схватити.

Учините први корак

– Прођите много пута главне ситуације у свом животу с љубављу према Богу, усредсредите се на љубав.
– Учините то на фону одвезивања, несебичности, давања. Да би дошло Божанско, људско, на неко време мора да умре. Почните са тим.
– Идеализам, калњање идалима – то је замена стварности за жеље.

Учесници форума се одушевљавају: «Како нема давања, па ми помажемо један другом и размењујемо искуство?»

Осетите разлику.

Учесници форума су направили одређени клан, у оквиру кога помажу један другом. Али нема свако време, могућности и жеље за учествовање на форуму.

Узгред, до данас у одељаку «Питања» упорно ми стижу молбе о слању видео касета иако постоји одељак „Видеокасете“, и доступан је свима, а видео касете и дискове можете добити у било ком делу света.

Још једном питам: да ли је то глупост, лењост, мржња или недостатак времена.

Тешко ми је да одговорим на ово питање.

Дакле, савети који дајете један другом на форуму су једно, а ваше искуство које ми шаљете нешто сасвим друго.

Направио сам сајт да бих помогао свима, а не само једној групи људи која ми поставља питања или учествује на форуму или на чету.

Хоћу да помогнем свима, а с друге стране, очекујем помоћ од свих.

Када ми човек шаље информацију о свом личном искуству, могу ту инфромацију систематизовати, обрадити и учинити доступном за све, а не само за оне који могу или хоће да буду присутни на форуму.

Људи су хиљадама година сплеткарили и давали један другоме савете и поуке. Резултат тога вам је познат – пустош.

Ја покушавам да направим систем, који ће помоћи човеку да се промени и на сајту сам отворио посебан простор «Искуство» да бих ојачао тај правац.

Нисам хтео да се форум претвори у место «кухињских разговора». Мој задатак је да максимално сажмем информацију. Када ми се човек обрати, он покушава да «уђе», подигне се, на мој ниво. Ви предлажете да се ја спустим на ваш. Схватам да је народу потребно «хлеба и игара», но молим да ми опростите – немам времена. Искрено се радујем што ви помажете један дргугом, али немојте заборавити и осталих шест милијарди људи и скромног аутора, коме је такође потребна ваша помоћ.

Желим вам успех и сажимање информација. И наравно, сажимање времена. А такође и љубави 🙂

Аутор
С.Н. Лазарев

П.С. Јуче ми је једна жена испричала занимљиву причу. Муж њене познанице био је тежак пијанац.
Другарица јој је рекла: «А зашто су код тебе зидни часовници изнад икона? Лазарев је на предавањима говорио: «Све у стану што виси изнад човекове главе, добија веће значење, томе се подсвесно клањамо, и часновници никада не треба да висе изнад икона.»»

Жена је преместила зидне часовнике и окачила их испод икона. После два дана муж је изненада престао да пије; и до данас не пије.

Време – то је симбол жеља, жеље не смеју да стоје изнад Божанског.
Тако да за сваки случај, погледајте ваш стан. Иконе окачите више, а плакате са голим женама оденсите у подрум.
Може бити да се тада и ниво општења на форуму подигне 🙂

Извор: Стари сајт С.Н. Лазарева, 2006-2007

Превео: Александар Мирковић

С.Н. Лазарев – СЕКСУАЛНОСТ

  • Љубав треба водити због Бога. Ако се душевна топлина и унутрашња лепота не виде, онда секс, чак и са сопственом женом, можемо назвати чином прељубе – чином који се ставља изнад љубави. Секс мора бити последњи делић у мозаику љубави, душевне топлине и среће.

Ни једно живо биће не може да живи и да се развија уколико се његови нагони угасе.

Инстинкт продужења рода рађа у човеку сексуалност, неопходну за рађање деце и подстиче га на сексуална задовољства. У сексуалној привлачности скривена је жеља за продужењем живота, за општењем са вољеном особом, стварањем породице као и све остале следујуће карике развоја и јачања живота.

Божанска енергија нам долази из финих планова и на почетку добија сексуалну нијансу. Сексуална енергија, сама по себи није ни добра ни лоша. То је полуга која може човека да претвори у животињу, и обрнуто,  животињско начело може да претвори у људско и Божанско.

Eнергија која долази треба да се расподели између тела, духа и душе. И више од тога, ако човек не жели да постане животиња, њоме се прво мора нахранити душа, потом – свест и тек на крају – тело. Сексуалну енергију потребно је поделити на две порције. Прва порција – за душу, за обезбеђење будућности и потомака; друга, много мања, може да се усмери на сексуално задовољство.

У човеку је тесно повезано осећање љубави и сексуална привлачност. На фином плану може се видети зачуђујућа слика: ми осећамо сексуалну привлачност према свему што нам се свиђа, чак и према неживим предметима. Али, управо ограничавајући фактори, као зидови посуде, омогућавају сексуаланој енергији да се не распростире, шири, већ подиже нагоре, преображава у највиша осећања и доприноси развоју свести. У оној мери у којој човек не везује осећање љубави за сексуалност, у тој мери ће му бити лакше да људско преобрази у Божанско.

Сам по себи секс није грех. У Старом завету је речено да се после секса треба опрати, и да је човек нечист неко време после интимних односа. Зато су многи религиозни људи сматрали да је секс – грех, то јест зло. Природно, морали су се појавити и други, они који су тврдили да је секс радост и срећа. Целокупна савремена наука и медицина говоре да нам секс доноси само добро. А заправо, човек има право на сексуално задовољство, али не науштрб љубави. Задовољство само по себи није грех, али ако се неправилно односимо према њему, постоји опасност губитка главног – Божанске љубави. Грех је све чему се клањамо науштрб љубави.

Сексуални осећај не треба гушити; потребно га је обуздати и претворити у заљубљеност, у љубав, која се потом преображава у веру у Бога. Ако покушамо једноставно да угушимо жељу, то ће бити облик самоуништења и може довести до болести. Јер жеља је енергија; гушећи своје жеље губимо енергију и заустављамо се у развоју. Ако не гушимо, већ ограничавамо, обуздавамо жеље у име љубави, тада почетна енергија жеља помаже развоју виших функција.

Пошто је секс један од највећих извора задовољства, његово упражњавање може убијати љубав и наносити велику штету души, и по дубини и по ширини.

Ако је човеков једини циљ у интимним односима задовољство које секс доноси, онда такав приступ почиње да уништава његову душу, његову будућност и његове потомке. Секс доводи до максималне привезаности душе, јер се током тог чина издваја  огромна количина енергије за обезбеђивање потомака. Уколико се та огромна енергија не усмери ка деци, троши се за насладу. Ако човек потврђује неправилну оријентацију своје душе својим понашањем, неуздржаношћу (предбрачни секс, секс током трудноће, чест секс, секс са великим бројем партнера итд.), долази до убрзаног пустошења стратешких резерви душе. Човек искоришћава своју резерву будућности, и то не само своју, већ и резерве  своје деце.

Зашто су опасне многобројне сексуалне везе пре брака? Прва енергија је најснажнија. У периоду полног сазревања, код девојчица се накупља огромна количина енергије, која ће се користити за формирање не само тела будућег детета, већ и његовог карактера, судбине, способности, талената – за све то је потребна енергија. Ако се та енергија преведе у чисто сексуално задовољство, ако при томе девојка не жели зачеће, не жели да роди, не жели да дȃ енергију будућем детету, тада ће њен страх од трудноће расти пропорционално њеној усредсређености на сексуалне насладе. И онда ће, испоставља се, сваки сексуални чин у таквој младој жени формирати програм одрицања од будуће деце. Истовремено сва енергија се усмерава не на развој духовних и физичких способности будућег детета, већ се концентрише на задовољство и жеље. А онда, у једном трентку, жена пожели да роди – и не може. Животињско осећање је до крајњих граница задовољено, а за људско и Божанско енергије практично није остало.

У друштву у којем морал забрањује секс пре венчања, целокупна сексуална енергија се усмерава не ка задовољствима, већ ка будућој деци. Она стимулише стваралаштво, комуникацију, она се троши за стварање породице. Породични односи захтевају много енергије, и сексуална уздржаност омогућава да се будућа породица испуни неопходном енергијом, а такође јача енергију будуће деце. Свако друштво које је одбацило сексуална ограничење, било је осуђено на дегенерацију и смрт.

Секс у браку, пре рађања деце, такође може да одузме енергију здравља и судбине будућој деце. Ако се прво дете не роди до 25. године, женин организам се преоријентише на пожуду и насладу науштрб здравља и судбине детета.

Подсвесна усредсређеност на секс, у породичним односима, код жена је много виша него код мушкараца, зато што су жене предодређене за рађање деце. Жена се у највећој мери преко секса везује за људску срећу. То је нормално, то је нопходно, али само до оног тренутка док не дође у противречје са љубављу. Ако је у жениној подсвести зависност од сексуалних жеља повећана, онда учестала сексуална задовољства могу појачати такву зависност и десетак пута. Сексуални односи могу неприметно, као конкурент, истиснути љубав према Богу.

Зато жени, која је везана за секс, природа уништава потомке. Они се изопачују душевно, духовно и телесно. Ако је неко у породици претеривао у сексуалним насладама, тада, да би се спасила деца, у жени се укључује механизам блокирања сексуалане привлачности. Сада је то све чешће фригидност; може  бити и смањивање мужевљеве потенције или његово одбијање сексуалних односа са женом. Такво спасење могу бити и сталне инфекције, које се због нечега не могу излечити. Да не би убио сопствену децу и да не би наудио жени, муж може подсвесно покушати да пронађе љубавницу. Постоји много варијанти спасења. Ради преживљавања и доношења потомства на свет, човекова подсвест веома сужава његове могућности да буде срећан.

Ако је код жене љубав према мушкарцима и сексуалним задовољствима много снажнија од љубави према Богу, онда долази до врло сурове блокаде: силовањем, опасним венеричним болестима, неплодношћу. Судбина може такве жене учинити проституткама, да би сузбила привлачност ка телесним задовољствима.

Ако и поред свега, таква жена роди, њену децу ће привлачити разврат, хомосексуализам, чешће ће оболевати од венеричних болести. Осим тога женина сексуална распојасаност може довести до шизофреније и аутизма њених потомака. Са будућношћу општимо преко свести, и ако није довољно енергије остало за децу, она се могу родити са оштећеном свешћу. Питање је да ли таква деца могу имати нормалну породицу.

Жени која је везана за насладе, деца постају непотребна. Она јој једноставно сметају. Ако секс жени превише значи,  лако ће се одлучити за абортус. Троваће себе хормонским контрацептивним средствима, и њена унутрашња тежња ка стварању породице ће атрофирати. Јер породица је и одговорност, и старање о ближњима, и пожртвованост, и патња, и мучне преваре, и неопходност да се прашта и воли несавршено људско биће.

Многи мушкарци и жене, у потрази за насладом, често почињу да мењају сексуалне партнере. А онда примећују да живот са једним човеком, чак и ако им се он свиђа, постаје бљутав и неподношљив. Наслада је постала накротик, потребна је све већа доза.

Када људи опште душом и свешћу, настају сложени и високоразвијени односи. Ако их срежемо и сву енергију бацимо на секс, онда ће, у почетку, задовољство бити много веће. Човек ће прво осетити нарастајућу еуфорију после које наступа закономерна деградација. Тело нема одакле да узима енергију када душа престане да функционише. Зато мушкарци, који стално мењају сексуалне партнерке неизбежно срљају у превремену импотенцију. Слично понашање логично води и у педофилију, тј. такве особе немају своју енергију, а код детета је она на максималном нивоу; води и у хомсексуализам, тј. код сексуалних изопачености смањена је могућности добијања деце и целокупна енергија се троши на задовољство.

Похота на фином плану изгледа као четвороструко нарушавање друге, шесте и седме заповести. Непоштовање појединих заповести доводи од кршења и свих осталих; то значи и до прекида контакта са финим плановима и недостатка фине енергије, а следствено томе и до болести, несрећа итд.

С друге стране, обуздавање сексуаланости ради љубави, обрнуто, изгледа као седмоструко јачање подсвесне вере у Бога, тј. испуњење прве заповести.

Постоји још један важан моменат. За време секса душе људи се отварају једна према другој, долази до међусобног проницања. Са похотним човеком веома је опасно имати сексуални контакт. Тенденција уништења душе због нагона, негативно утиче на потомство. Ако човек уђе у резнонацу са особом којој је секс – смисао живота, питање је да ли ће после тога моћи да има породицу и здраву децу.

Ако је брак заснован само на сексуалној привлачности не може бити дуговечан. Привлачност слаби, долазе преваре и брак се распада. Брачне преваре јачају зависност човека од сексуалног задовољства, јер у случају да један од супружника није задовољан сексом у браку, потрага за партнерима ван брака му постаје важније од пријатељства, топлих односа са супругом, тј. у сутштини – важнија од љубав.

Покушавајући да задовољи своје жеље са стране, жена често наноси огромну штету својој деци и унуцима, иако тога није свесна.

Љубав треба водити због Бога. Ако се душевна топлина и унутрашња лепота не виде, онда секс, чак и са сопственом женом, можемо назвати чином прељубе – чином који се ставља изнад љубави. Секс мора бити последњи делић у мозаику љубави, душевне топлине и среће.

Када је човеков главни циљ – похота, секс, наслада, онда он не може прихватити превару, увреду од блиске особе. У том случају на енергетском телу таквог човека се појваљују блокаде.

Енергија се подиже одоздо и пролази кроз цело тело. Ако је човек осећао снажно униније и жељу да не живи, у случајевима када је у личним односима био повређен, онда енергетски блок настаје у области гениталија. То може довести до озбиљних болести урогениталног система. Ако постоји снажан блок у пределу пупка, то значи да је човек сувише волео секс. Или, није могао да поднесе бол који доноси превара или одлазак вољене особе другоме.

Ако постоји љутња и незадовољство партнером због тога што није довољно сексуално привлачан, или обрнуто, зато што је хиперсескуалан, онда се блокаде и вртлози, такође појављују у пределу пупка. Тада се човекова сексусална енергија не подиже нагоре и не трансформише у виша осећања. Повећана сексуалност у таквом случају представља патологију, неспособност да се груба енергија претвори у суптилнију. У таквим случајевима повишена сексуалност не сведочи о високој енергији и хармонији, већ обрнуто, о незнању да се воли и озбиљним проблемима на финим плановима који воде у деградацију.

Већа оријентација на сексуалност смањује могућност правилног пролажења кроз стрес у тој сфери. Што се више усредсредимо на циљеве, болније је њихово неостваривање. Агресивност према сексуалној сфери снижава локални имунитет у реону гениталија. Једноставније говорећи, опада енергија и одмах се активира инфекција. Појављују се вирусне инфекције као што су: херпес, хламидије, трихомонаде, гинеколошке болести. Упале јајника, ендометриоза, цисте на јаницима, побачаји, неплодност – све је то резултат снижене енергетике у урогениталној области. Ако је неприхватање стреса и сама болна ситуација огромних димензија, тада се програм самоуништења блокира не инфекцијом, већ тешком болешћу.

Уколико човек не може да обузда своје сексуалне жеље, онда он не може да обузда ни остале своје жеље, а то је директан пут у злочин.

Ако је човек пожелео да поново постане животиња – не по форми, већ садржини – то представља супротствљање току догађаја у Васељени. То је рушење јединства Васељене. Човеку одозго не дозвољавају да се претвори у животињу – у таквом случају, пре свега биће уништени, не само он и његови потомци, већ и рођаци, као и друштво које је допустило такву деградацију.

Да би се превазишла зависност од сексуланог задовољства потребно је непрестано обуздавати у себи животињско начело и помагати Божанском да се рашири. Главно је да душа не очекује задовољство, већ да почне да даје енергију. Деструктивну срећу од секса и других облика насладе треба заменити срећом стварања. Стваралаштво, спорт, старање о другима, екстремне ситауције, несебичан – рад без накнаде – све су то облици давања енергије који очишћују душу. После тога ће бити лакше да се пређе на оно што зовемо љубав према Богу, која је заиста највећа срећа. Јер, Богу можемо давати колико год желимо енергије у облику љубави, захвалности; и то не само да нас неће ослабити, већ обрнуто, учниће нас слободним и срећним.

С.Н. Лазарев

Извор: http://www.lazarev.ru/index.php?option=com_content&view=article&id=2945&Itemid=35

Превео: Александар Мирковић

С.Н. Лазарев – ПРОБЛЕМИ СА БУБРЕЗИМА

Према источњачкој медицини, човекова главна животна енергија се налази у бубрезима. Проблеми са бубрезима су проблеми недостатка енергије.

Човекова животна енергија опада када он изгуби унутрашње јединство са Богом, то јест, при повећаној везаност за свет.

Проблеми са парним органимма – бубрезима, плућима, јајницима, штитном жлездом итд. – увек су резултат изузтено високог нивоа и гордости и љубоморе истовремено.
Гордост и љубомора су супротности, које се преливају једна у другу. На фином плану оба нагона се стапају у један: очување ега у времену и простору.

Проблеми са бубрезима су последица повишене страствености, привезноасти за своје физичко и духовно „ја“. Наше жеље почињиу на нивоу стомака и гениталија, и када је у њима све мање љубави а све више страсти, енергија у урогениталном систему опада: због смањивања енергије у бубрезима – појављују се инфекције, тумори, слаби сексуална функција.

Патологија бубрега – блокирање је програма самоуништења. Што су човекове претензије према свету у коме живи и људима веће, повећава се и агресивност у његовој подсвести. Када та агресивност продре дубоко у душу, тада није више усмерена ка људима, већ ка Богу. Онда се враћа назад, своме творцу, и настаје програм самоуништења. Да тај програм не би уништио потомке и да не би нанео штету будућим човековим животима, он се повезује са болестима тела – у основи са повредама главе и болестима урогениталног тракта. „Нежнија“ варијанта блокаде овог програма се одвија преко коже и преко поремећаја рада црева – што је чешћи случај код деце. Грубом, суровом и бескомпромисном човеку често страдају управо бубрези.
Тема гордости је тема велике унутрашње напетости. Горди човек као да се непрестано бори са светом у коме живи. Резултат тога је пад енергије, и почињу проблеми са бубрезима.

Када дође до пада енергије појављује се бол. Ако енергија опада великим интензитетом, почиње рушење функција органа. А ако енергија одлази још брже, онда се појављује тумор и оштећење или одумирање ткива. Тумор је компензација пада енергије у органу.

Стварање камена у бубрезима повезано је такође, и са човековом гордошћу: ако је ниво городости мали, у бубрезима се образује песак; ако је ниво виши – образују се каменчићи које је могуће, како-тако, одстранити. Али, ако се човек не мења, то јест ако је проблем стално присутан, онда одстрањивање камена може довести до појаве оноколошког оболења. Уколико је ниво гордости толико висок, да угрожава и потомке, онда камен не сме бити уклоњен, па се образује се тзв. корални камен, који испуњава читав бубрег. Ако у том случају лекари одлуче да човеку изваде бубрег, онда му се може добити другачију врста блокаде – мождани удар или слепило.

Повишена гордост изгледа не само као осећај надмоћи над другима, већ и као клањање срећној судбини, као самопрезир, као униније. Шта је то зависност од срећне судибне? То неспособност да се прихвати губитак, то је жалост за прошлим; то је апсолутно не прихватање онога што се десило, неспособност да се поднесу ударци судбине. Све то, такође, рађа неконтролисану, прекомерну потрошњу фине енергије.

Везаност за срећну судбину доводи до нервно-психичке и физичке преоптерећености. Ако човек дуго времена ради под оптерећањем да би обезбедио материјално благостање, и у његовој души, при томе, нема радости и љубави, нема осећања полета – могу оболети бубрези, који реагују на губитак фине енергије. Када дође до физичког и нервног преоптерећења, за које није обезбеђен потребни вишак фине енергије, тада се она узима из човекових стратешких резерви, а бол у бубрезима представља знак да се човек налази у опасној ситуацији.

Клањање срећној судбини значи и тежњу да од судбине добијемо много више него што дајемо.

Опчињеност богатством, везаност за блага овог света, такође снажно утиче и на јачање усредсређености на срећну судбину, и може бити урзок изненадних болова у бубрезима. Целокупни данашњи маркетинг чини све да у људима распламса обожавање лепог, угодног, удобног и срећног живота, задовољстава и наслада. Чак и мала деца, подвргнута дејству рекламе – почињу више да једу, добијају алергије итд. A онда родитељи не схватају откуда детету проблеми са здрављем.

Ако се мушкарац клања женској лепоти и сексуалности, за њега може бити фатално ако пронађе жену из своје маште: отказаће му бубрези, или срце неће издржати. Поседовање жељеног, може појачати зависност хиљадоструко. Зато одозго често не дозвољавају да се наша маштања остваре, а нама не дозвољавају да се реализујемо.
Стање бубрега један је од показатеља везаности за другог човека, немогућности да се поднесе душевни бол који настаје у међуљудским односима.

До губитка енергије доводи преузбуђеност великог мозга, свести. Киропрактичари су приметили изненађујућу везу: при слабљењу функције бубрега појављују се блокаде и напетости у области врата. Могу настати и деформације пршљенова, проблеми са каротидама, отоци и грчеви у мишићима, слабљење гласа, ангина, повреде врата итд. Таква веза несумњиво постоји, али њене узроке специјалисти не могу да објасне.

А заправо, све је потпуно логично и закономерно. Превелика узбуђеност великог мозга, свести, доводи до губитка енергије. Када ниво енергије опадне до критичног нивоа, организам покушава да пригуши, свест, да је блокира, стварајући проблеме у области врата.

Повећана везаност негативно утиче на бубреге; због недостатка енергије они почињу лоше да раде. Крв се не пречишћава и човек може умрети – тада срце, да би пумпало крв, мора да подигне притисак. Затим, да би се поправио квалитет филтрирања, у бубрезима се сужавају канали који пречишћавају крв. И срце, као пумпа, подиже притисак, да би крв текла истом брзином. Пораст броја кардиоваскуларних болести у свету изазван је, пре свега, оболевањем бубрега; с обзиром да привезаност људи расте, ускоро ће тих проблема бити још више.

Ако бубрези раде лоше, може оболети и јетра, јер она, делимично преузима функцију бубрега на себе. Организам је јединство, целина.

Да би превазишли проблем са бубрезима, треба довести душу у ред.

За то је, пре свега, потребно да научимо да прихватимо Божију вољу, да у свакој ситуацији схватимо да је Божија воља, у крајњој линији, разумна, благотворна и усмерена да помогне нашој души. Такође, треба да научимо да свет и људе посматрамо као своје несавршено дете: без осуде, без презира, с љубављу. И наравно, да их васпитавамо!

Неопходно је да се вратимо Богу, одвезавши се од свих задовољстава, везаности и проблема. У свакодневним ситуацијама то је тешко, јер људска срећа нас обично „прогута“. А када нам се приближи тешка болест или смрт, лакше је опростити се са својим жељама. Све људско, одједном се показује илузорним, а Божанско све реалнијим.

Потребно је учинити напор и блокирати функицје свога ега: јело, секс, дисање, мишљење. Једном недељно постити, осамљивати се, одбацити све мисли, више се кретати, мање мислити. Треба радити са карактером, пронаћи технике које помажу да се умири свест.

Ако човек тежи Богу, ако се труди да сачува своју душу, може се, већ на првим корацима ка деградацији, разболети или упасти у невољу. Међутим, ако љубав и моралност одлучно одбацује зарад насладе – може се десити, да такав човек не добије спасоносне болести и несреће. Тада долази до његове потпуне деградације и смрти; штавише за то време успева да својим отровом затрује и децу и унуке. Према томе, у највећем броју случјева, несрећа и болест представљају милост послату од Бога за спасење душе.

С.Н. Лазарев
Извор: Официальный сайт С.Н. Лазарева http://www.lazarev.ru/index.php?option=com_content&view=article&id=2911&Itemid=35

Превео: Александар Мирковић

С.Н. Лазарев – О КУЛТУРИ

„Култура омогућава човеку да буде духовно независан, а тада је теже њиме управљати. Када се човек обема рукама држи за парче хлеба, онда, управљајући тим парчетом, управљамо и човеком. Савремена цивилизација покушава да створи светски поредак поричући веру и морал. Главни задатак је постала контрола и управљање, а култура томе само смета. Активно уништавање културе започето је пре неколико деценија; последице су већ приметне. У таквим условима сваки човек мора спасавати веру, љубав и душу, настојећи да се морално понаша, чак и у наизглед безначајним ситуацијама. Јер на фином плану, све је повезано, једно.

Или идемо ка љубави и Богу, живимо и цветамо, или губимо љубав и веру ради благостања и почињемо неприметно да умиремо. Прво умиру вера и љубав, затим умире култура, а онда – цивилизација. Од нас зависи да ли ће се родити нова култура или неће. А времена није много остало.“

С.Н. Лазарев – Искуство преживљавања

Превео: Александар Мирковић

С.Н. Лазарев – УМЕТНОСТ ЖИВОПИСА

Недавно сам причао ћерки како се слика мртва природа. Многи сматрају да је довољно разместити предмете, стати преко пута, сликати оно што видиш, и настаће ремек-дело. Објаснио сам јој да на платну никада не стварамо оно што видимо у реалности, јер је реалност је тродимензонална, а платно је дводимензионално. Стварамо нешто друго, нешто што је слично ономе што видимо.

Тако, хтели ми то или не, на платну стварамо свој свет, свет који је сличан ономе који видимо. Ако покушамо да опонашамо реални свет, нећемо добити слику, мртву природу, већ лоше обојену фотографију.

Дакле, прво  је потребно разумети следеће : на платну стварате свој свет, на платну се појављују сасвим другачији предмети од оних које сликате; они  су само слични онима који су испред нас. Друго, на платну се реконструише не само форма предмета, већ пре свега, њихова садржина, њихова суштина. Када уметник црта мртву природу или портрет, форму користи само да би изразио, пренео њихову суштину, садржину онога што види. Ако цртамо само форму, добићемо мртву, беживотну фотографију.

Како пренети суштину ствари које сликамо? Потребно је осетити њихову  прошлост, садашњост и будућности, а онда све то сажети у једну тачку. Сваки предмет треба опипати, помирисати, преметати га у рукама, погледати га са свих страна, осетити његову тежину, материјал од кога је сачињен, његову структуру. Затим, много пута премештајући предмете будуће слике мртве природе, осетити како они утичу један на другог, какав је њихов међусобни однос.

После тога, када су предмети које ћемо сликати распоређени, треба им прићи са једне стране, па са друге, посматрати их са две, три, пет тачака; затим одоздо, одозго, да би могли да осетимо у времену и простору све оно што се налази испред нас. А онда, када смо са разних страна и тачака осмотрили све те предмете, осетили њихове међусобне везе – тада, гледајући мртву природу из једне тачке, можемо на дводимензионалном плату створити то што живи, дише, креће се….

Потребно је схватити да уметник, пре свега описује своја осећања побуђена оним што посматра – а не оно што види. Оно што види може приказати и фотографија, а уметникова осећња никаква фотографија не може да пренесе. Наравно, могуће је направити неколико десетина фотографија, које све заједно, делимично могу пренети човекова осећња, али сликарство на том плану има далеко веће могућности.

Да бих објаснио ћерки како се слика мртва природа узео сам букет цвећа и показао јој како треба да га посматра, а онда направио 20-30 фотографија. Када смо букет погледали са различитих тачака гледишта, са разних позиција, могли само да га осетимо на другачији начин. Осетили смо његов мирис, осетли смо гипкост, мекоћу његове стабљике. Донедавно се налазио у продавници; после неког времена ови ће цветови увенути – али сада, сада је букет жив, сада је срећан. Управо тај тренутак среће преносимо сликајући мртву природу, задржавајући истовремено у свести сазнање да је то само тренутак, и да он није бесконачан…. Сликајући мртву природу описујемо осећање среће због тога што је цвет у овом тренутку жив, а истовремно и нашу спознају о краткорајности његовог живота; управо ово двојство нам и омогућава да створимо прелепу слику мртве природе.

Наш живот је уметност, а свако од нас је уметник; и према свакој ситуацији коју нам живот донесе, можемо се одности као према сликању мртве природе. Ако хоћемо да проценимо и схватимо ситуацију посматрајући је само са једне тачке гледишта можемо запасти у невољу, не схватајући шта се дешава. Ствар је у следећем: разумевање се формира помоћу слике, а слика настаје као резултат многобројних понављања различитих ситуација. Да би настала стабилна слика, потребно је понекад 50-так понављања, са различитих позиција.

Научите да ниједну животну ситацију не посматрате са једне тачке гледишта, већ са различитих позиција; не само из свог угла, већ и из угла других људи. Тек тада ћете моћи да схватите живот и да се снађете у свакој животној ситуацији и постанете мого бољи, добродушнији и срећнији.

С.Н. Лазарев

Превео: Александар Мирковић

Извор: http://lazarev.org/ru/author_blog/full_news/obuchenie_iskusstvu_zhivopisi_ot_s.n._lazareva/

С.Н. Лазарев – КАКВИ СМО САДА ТАКВА НАМ ЈЕ БУДУЋНОСТ

Ко је видео садашњост, видео је све: све догађаје који су се збили икада у прошлости и све оне који ће се одиграти у будућности.

Марко Аурелије (Мисли, књига 6, 37)

Питање: Моја шездесетогодишња познаница нема породицу; сада лежи у болници, на онкологији. Целог живота се трудила да живи тако да никога не осуђује итд., прочитала је све Ваше књиге, Ваш је поклоник. Последњих година имала је неколико, за живот опасних, ситуација (умало је није ударио ауто, замало се није угушила у котларници), а сада – болница. Она покушава да схвати зашто се то дешава. Објасните, молим Вас.

С.Н. Лазарев: Код ове жене нема подсвесне агресивности. Она нема везаност за односе, за способности, за идеале. И добродушног је карактера. Али параметар „испуњеност љубављу“ је негативан (-60), и карактеристичан је за онкологију; у пољу јој стоји могућа смрт мужа. То значи да или неће имати мужа, или, ако га буде имала, он се може разболети и умрети. Код ње једна „коцкица“ није у реду, једна, али јако велика. Обожавање вољеног човека. Нарушавање прве заповести Исуса Христа, тј. људско у вољеној особи њој је у потпуности заклонико Божанско. И када су је лечили кроз унижење људске љубави – почела је да гуши љубав у својој души . Људски закони су се поштовали и испуњавали, а Божански нису.

Једноставно, гушити осећање љубави у сопственој души много је опасније него правити изгреде, мрзети и проклињати. Тако да она, пре свега, треба да преиспита свој живот и поново га проживи са осећајем да је осећање љубави у души неприкосновено. Оно је недодирљиво и не смемо га гушити; њиме не можемо управљати, њему се можемо само потчинити. И потребно је убедити своју душу, и осетити, да је највећа срећа и блаженство, увећање љубави према Богу. А вољени човек и љубав према њему само су средства за достизање тог циља. Мислим о добром – деси се супротно, мислим о лошем – деси се моментално. Када човек живи за идеале, планове, нада се, заборављајући при томе да је истинска срећа овде, сада, у души – лече га на различите начине.

Једноме се руше планови и наде, размишљао добро или лоше. Другога почињу стално да издају и неправедно се према њему односе. Трећем се руши судбина, четвртом – карактер, петом – здавље, шестом – односи са најбилижима и њихово здравље. Многи од нас живе у сећањима на прошлости или у плановима и надама за будућност. Али прошлост и будућност су мисли, оне су више свест него осећање, а садашњост – то је љубав у души; и развој – није одрицање од садашњости и покушај да се ускочи у светлу будућност. Развој је када садашњост постаје све већа, све обимнија, када почне да обухвата истовремено и прошлост, и будућност.

На крају, прошлост и будућност се сливају у садашњост. Време ишчезава, свест се зауставља. Свест почиње да ради онда када почнемо да упоређујемо један предмет са другим, када један догађај одвојимо до другог.

Ако је време заустављено, поређење није могуће. Треба осетити да се будућност крије у садашњости; какви смо сада, таква нам је будућност. Значи, ако хоћемо да оставаримо нешто у будућности, морамо себе да преобразимо у садашњости.

С.Н. Лазарев

Превео: Александар Мирковић