С.Н. Лазарев – ПУТ ЋЕ ПРЕЋИ ОНАЈ КОЈИ ХОДА

Озбиљне болести проузрокују најдубља осећања. Проблеми душе могу се претворити у озбиљно оболење после 10, 20, 40 година. Сан који сте сањали представља само упозорење да вас у будућности чекају проблеми и напомену да је потребна озбиљна промена карактера. А карактер је повезан са храном, начином живота, умећем конфликта.

Човек који себе поистовећује са телом у конфликту је сличан стаклу. Такав човек је спреман да уништи онога који га је увредио и свети му се због сваке ситнице.

Човек који себе поистовећује са свешћу сличан је камену. За таквог човека није најважније да растргне особу која га је повредила већ да докаже да је у праву. Такав човек је несавитљив, крут, стално љут, навикао да осуђује своју околину.

Човек који себе доживљава као душу, током конфликта не мисли само о себи већ и о интересима човека са којим је у сукобу. Сличан води, тешко га је увредити. Он може бити попустиљив у ситним стварима, прилагодљив, може ићи на компромис, али при свему томе штити своје интересе. Таквог човека можемо назвати праведником.

Следећи ниво човека душе, можемо назвати – свецем. У конфликту је сличан ваздуху, немогуће га је увредити, а главни циљ му је да помогне другоме.

Ако говоримо о највишем нивоу човека душе, можемо га назвати сином Божијим. У конфликту је сличан ватри. Његов главни задатак је – помоћи другоме и не повредити га својом снагом, енергијом својих жеља и тежњи.

Сунце не можемо увредити. Оно сија свима подједнако; али ако човек осећа агресивност према њему (а то се дешава када осуђујемо оца), онда боравак на сунцу може довести до озбиљних болести.

Вратимо се Вашој болести. Свака болест је позив судбине да се променимо. Многи људи су се излечили од најтежих оболења променивши своје пребивалиште, исхрану, посао, начин живота. Ствар је у следећем: спољашње промене су помагале човеку да реално измени свој карактер.

Удаљавање од свог спољашњег „ја“ са његовм страховима и бригама, многим људима је омогућило да учине чудеса. У сваком случају, треба тежити, покушавати, а пут ће прећи онај који хода.

С.Н. Лазарев – Искуство преживљавања 7

Превео: Александар Мирковић

С.Н. Лазарев – ЧИМЕ СЕ ОЧИШЋУЈЕ ДУША

….Схватио сам да је потребно…. не само заборавити ситуацију када су нас увредили, и не само кајати се за увреде које смо другима нанели молећи за опроштај, већ се треба једноставно ватити у прошлост и сачувати љубав према човеку који те је увредио, схватајући да те Бог преко њега лечи. Изгледа као да је реч о истом али разлика је суштинска: не треба мумлати речи покајања, већ осетити љубав према својој судбини која може бити несрећна, према блиском човеку који те је увредио свесно или несвесно, према непријатељу који ти је нанео штету; све је то од Творца, све је то од Бога, сви смо ми једно на фином плану. Једнобожје подразумева да смо сви ми једно. Ако смо сви апсолутно једно, онда, мрзећи другога убијам себе и Бога. Зато на спољашњем плану имам право на конфликт, а на унутрашњем имам право на љубав. Без тога ништа нећемо постићи.

Дакле, по здравим људима из будућности који су се „закачили“ за мене, видео сам који програм први испливава и који је најопаснији. Који је то програм, шта ви мислите? …Гласови из сале….Када сви на мене пребаце своје проблеме, они се у мени увеличају; ја нисам гледао све те људе, гледао сам себе; долази до резнонаце, почиње да јача неки опасан програм. Како је он изгледао у мојој интрепретацији, шта мислите?…. Из публике: Као агресија!… Наравно да је агресија, али агресија према коме? ….Гласови из публике...Први и најопаснији програм је агресија према женама. У женској варијанти према мушкарцима. Питање: зашто је тај програм најопаснији и најобимнији шта ви мислите? Гласови из сале… Овде имамо врло важан моменат. Веома важан. Погледајте, шта је то болест? Болест је пад енергије. Ваша енергија је опала, болест компензује пад енергије, болест је помоћник; да нема болести енергија би настављала да опада и ми би смо неприметно умрли. Болест је знак, она је наш спасилац, зато се са болешћу не треба борити, не треба је уништити као непријатеља, већ са њом треба сарађивати. Она је дакле, све у свему, знак. Дакле, када код човека дође до пада енергије, појављује се болест.

Реците ми, како се организам бори са болешћу? Који су природни методи борбе са болешћу? Гласови из слале…. Шта? Повећање темературе… Шта још? Упала…Одуство апетита…Не, снижење имунитета изазива болест…Сан, тачно! Шта још? Одвезаност…Шта још? Слабост, тако је… Шта још? Недостатак апетита…На посао нам се не иде, јесте ли мислили о томе… (смех) Јесте ли о томе размишљали некада? Одсуство жеља… Знате ли како све ово изгледа када систематизујемо: то се зове економисање енергијом. Зашто? Зато што се наша енергија непрекидно троши на два основна инстинкта: инстинкт продужења рода – то је секс, храна, телесно задовољство и тако даље… Инстинкт самоодржања – то је посао, комуникација, планови, циљеви, задаци…Према томе, у нама се одмах укључује жеља да реализујемо инстинкте економијом енергије, то је прво.

Даље, повећање температуре, шта је то? То је осећање смрти, и то појачава наше одвезивање од нагона и смањује нашу везаност. А када се наша везаност за свет смањује, наша љубав према Богу се повећава и ми добијамо више енергије и имамо веће шансе да оздравимо. Значи, наш интуитивни, да тако кажем, на нивоу…не просто првобитном, већ на нивоу милијарди година еволуције, наш инстинктивни механизам спасења налази се у обуздавању нагона. И оживљавању душе. Разболевамо се онда када душа почне да се суши. Када душа почне да умире тада се ми разболевамо; а онда обуздавамо наше нагоне, душа оживљава, и ми оздрављујемо. То је оно што ради организам. То је природни начин оздрављења. Када се повећа енергија човек почиње да оздрављује. Тако ми говоримо о очишћењу које је природно и које се појављује као облик економисања енергијом. Постоји још један природни начин очишћења душе, знате ли како он изгледа? Душа се очишћује: болешћу – болест је доводи до ослобађања од везаности; душа се очишћује смрћу, то уопште није лоше… Чиме се још душа чисти? Страдањем и непријатностима, чиме се још душа чисти? Из публике: Љубављу! Љубављу се она увек очишћује, сада говоримо о принудним облицима очишћења. Душа се чисти увредама, неправдом, издајом. Да ли се слажете? Дакле, шта добијамо? Главна човекова функција на спољашњем нивоу….човек има два нагона, самоодражања и продужења врсте, при чему се нагон продужења врсте често показује као значајни од нагона самоодржања, јер ако победи нагон самоодржања, врста се неће продужити. Али данас је многима срећна судбина важнија од деце. Не желе да имају децу младе породице, желе да путују, уживају итд. То јест, њима је један нагон угушио други. А када је човеку важније да продужи врсту тада ће се род наставити да живи, продужиће се, и човек ће преживети. Зато постоји стална конкуренција нагона.

….Без продужења врсте човечанство ће изумрети, да би човечанство преживело морају се рађати деца и то хармонична. Слажете се? А да би се појавило хармонично дете, шта је потребно? Очистити тату и маму. Како очистити? Тата и мама морају чистити једно друго. Наизменично. То јест, они ће унизити једно другом тело, дух и душу. С телом је лако, то нам је јасно, дух – то су појмови праведности, стабилности, одговорности итд, душа – то су нафинија осећања. Према томе, што човек мање верује у Бога, што мање тежи Богу, тим је чистка снажнија, то је проста логика. И још један важан моменат: ако је у човековој души мало љубави, њему је све теже и болније да пролази кроз процес очишћења. На крају крајева он и неће да пролази кроз њу, тада остаје хомосексуалац, или му се рађају болесна деца, или се уопште не рађају. То јест, чистке се не дају одозго уколико човек није у стању да их прође. Данас је много породица које не могу да имају децу. Тако, да би очистили душу….најефикасније очишћење душе које ће омогућити да се појаве потомци јесте бол од блиске особе; јер највећа задовољства добијамо од најближих, и природно, највећи бол. Због тога, када не умемо да опростимо, то јест сачувамо љубав према ономе који нас је увредио, посебно када је реч о блиском човеку, када не умемо да осетимо да нас Бог преко њега лечи, када не можемо да видимо Божанску вољу, сачувамо љубав према Творцу и прихватимо његову вољу, када не знамо то да учнимо, онда нам се затвара могућност рађања здраве деце. Зато је данашња атеистичка цивилизација осуђена на немање деце, на неплодност, што ће се после неког времена и десити, о томе говорим и пишем у својоим књигама. Ја видим по пацијентима да им је буквално сваке године све теже и теже да прихвате трауматске ситуације, све теже им је да прихвате душевни бол, особито кад и не знају шта је душа…

Атеистичка цивилизација живи вођена само нагонима; у таквом случају потребне су или сталне болести, патње и несреће, дакле уобичајени механизам који омогућавају пролажење кроз нездраву ситуацију, или просто човек неће издржати такву ситуацију. Тако да је показатељ здравља деце – умеће да волимо онога ко нас је увредио, особито када је реч о блиском, вољеном човеку. Умеће да му опростимо. И показало се, само жеља да опростимо и прихватимо бол од вољеног човека није довољна, не може се реализовати; жеља ће се реализовати само онда када у том болу осећамо Божанску вољу, када прихватамо бол не као бол од човека, већ као бол од Бога. И када схватимо да је унижење – бол душе, и да се душа чисти љубављу према Богу у тренуцима када се руши наша људска срећа до темеља, а темељ је наша душа; тек тада у нама јача потреба за Богом и јединством са Њим, тек тада постоји шанса за добијање нове пориције љубави, нове енергије, коју онда предајемо деци да би она могла нормално даље да живе. Дакле, најопаснији програм, који ретко ко успева да савлада………треба сачувати……то није једноставно опростити, то није само покајати се за нанесене увреде, то је сачувати љубав према ближњем који вас је свесно или несвесно увредио…

Извор: https://www.youtube.com/watch?v=cJW…

Превео и прилагодио: Александар Мирковић

С.Н. Лазарев – ОНКОЛОГИЈА * УЗРОЗИ * ПРЕВАЗИЛАЖЕЊЕ

Научници целог света троше огромна средства да би пронашли узроке настанка онколошких оболења. Али и узрок и начин лечења познати су већ више од хиљаду година, о томе је речено у Библији: „И зато што ће се умножити безакоње, охладнеће љубав многих“ (Мт. 24,11)

Онколошка оболења се појављују код човека који мисли и понаша се слично малигној ћелији. Ћелија сваког организма живи у два режима: у режиму рада за себе и у режиму рада за организам. Свака команда организма ограничава личне интересе ћелије и тада она мора да заборави на себе и мисли само на организам. У кратком временском периоду њихови интереси су различити, али у дужем – исти. Умеће ћелије да прихвати трауматску ситуацију, то јест наредбу организма, представља показатељ њеног здравља. Одбијање ћелије да прихвати трауматску ситуацију чини је малигном и тада је организам мора уништити. Да ли ћелија треба да ради за себе? Природно. Али за организам увек мора да ради још више. Ствар је у међусобном односу.

Човек је ћелија Васељене. Умеће да прихватимо сваку ситуацију, све непријатности и несреће као од Бога дате за очишћење душе и увећање безусловне љубави у души – то тражи од нас јединствени организам – Бог. Најчешћи узрок онколошких болести јесте – неприхватање трауматске ситуације, непрестани унутрашњи протест против ње. Унутрашање противљење било којој ситуацији – протест је против воље Творца.

Када човек није у стању да правилно прође кроз болну ситуацију у њему се рађа агресија према прошлости или будућности. Агресија се испољава као непраштање увреда, неприхватање губитака, незадовољство собом и судбином, униније. Агресија са накупља и претвара у програм самоуништења. Ниво фине животне енергије опада и прво страда најслабије место у организму. Када у неком органу енергија почне да опада онда долази или до нарушавање његове функције, или до повећања органа образовањем тумора – што представља покушај организма да подигне ниво енергије у органу.

Неприхватање прошлости рађа жељу да се прошлост промени и доводи до неконтролисаног губитак енергије која се усмерава на промену те прошлости, а последица је појава тумора.

Униније, незадовољство собом и судбином често доводи до онколошких болести, јер човек у том случају убија своју будућност. Судбина је наш живот разгранат у времену. Незадовољство судбином представља незадовољство својим животом у прошлости, садашњости и будућности.

По правилу, онкологија је последица озбиљног преступа против љубави. То може бити одбијање да се роди дете коме је предодређено да се роди; одрицање од љубави према ближњима и себи; навика непрестаног осуђивања и презира других и себе.

Онкологија – то је готово увек преузимање негативних програма од деце. Ако родитељи нису умели да сачувају љубав у очишћујућим болним ситуацијама, онда свака болна ситуација која се приближава детету на фином плану, код њега производи експлозију самоуништења. Програм се затим враћа назад, родитељима, ниво њихове енергије почиње да опада, и, када се спусти испод критичне тачке, настаје малигни тумор. То је обична помоћ: да не би умрла деца, умиру родитељи. Понекад негативни програми који изазивају онколошке болести, захватају неколико поколења сродника и за, уницима и праунуцима пренету неспособност да сачувају љубав, плаћају деде и бабе.

Када мало дете има онколошко оболење, онда оно највероватније има озбиљних проблема са душом, а такође и са својом будућом децом. На фином плану дете пролази кроз будуће догађаја; правилно пролажење кроз њих помаже да се на свет појаве његова будућа деца, но уместо љубави у њему је само бес и осуђивање.

Сваки човек болује на свој начин, у складу са својом психичком конституцијом. Ипак, постоји одређена веза између карактера агресивне емоција и облика онколошког оболења коју је изазвала.

Код жена велике дубоке увреде повезане са темом људске љубави обично изазивају рак дојке, код мушкараца – рак плућа. Рак плућа је облик протеста, неприхватања света. То је најгора варијанта борбе – не спољашња, већ унутрашња. Ако човек непрестано оцењу, критикује, може имати рак јетре. Ако је човек строго , лоше, агресивно мислио о људима, може добити рак желуца. Ако је човек презирао или мрзео може имати рак мозга; ако је навикао да стално осуђује и окривљује све око себе, може се појавити рак ректума. Увређеност на жене и судбину могу изазвати код мушкарца рак простате. Ако је човек непрестано себе критиковао може имати рак грла; ако је вербално вређао, понижавао вољену особу, може имати рак усана, језика или десних.

Зашто су многи свеци умрли од рака? Са једне стране, они су, одвезавши се од свега, ишли ка Богу, а са друге стране сматрали су себе ништавним и грешним бићима. Али, презирући самога себе, ти почињеш да презиреш и Бога у себи – и управо то осећање било је блокирано болешћу.

Ћелије рака се у човековом организму стално појављују, а онда, или се мењају, трансформишу, или бивају уништене. Такве ћелије почињу да расту и да се издвајају када организам на фином плану губи јединство. Нарушава се енергетска хијерархија чија суштина је проста: главна порција енегије прво се даје души, затим – свести, а онда – телу. Ако, пре свега тело, добија енергију, оно почиње да ради само за себе. Ако човек не усмерава главну енергију на старање о својој души и периодично не умирује тело, онда му енегетика измиче контроли и тело почиње да исисава енергију из душе, изгубивши оријентацију. Даље долази до изопачења и смрти.

Шта учинити у таквој ситуацији? Рак је болест душе, а не тела, и треба лечити душу. За почетак потребно је видети у свему Божију вољу, довести себе у стање љубави и формирати рефлекс стремљења ка љубави у свакој ситуацији. Стермљење ка Богу и љубави мора да постане циљ и смисао живота. Треба поживети у том стању неко време да би оно постало уобичајено. Примарна навика формира се током четрдесет дана. Основна тенденција се учвршћује после пола године. Када тежња ка љубави и Богу постане уобичајена, потребно је више пута поново проћи кроз свој живот и захвалити Богу за бол и за радост. Ми смо несавршени и недостаје нам љубави у души, али немамо право да због тога себе презиремо. Смисао покајања није у самоуништењу, већ да себе променимо набоље. Не у тугу, већ у радост – јер кроз љубав према Богу можемо се променити, постати другачији људи, људи који не чине недостојне ствари. Потребно је усредсредити се не на своју грешност, већ на спознају да смо љубав, да смо део Творца. Треба разумети да сви наши проблеми настају због недостатка љубави и виђења Божије воље у свему. Треба запамтити једноставну ствар: нема лоше прошлости. Све што се десило – закономерно је. Свака ситуација у нашем животу „радила“ је за љубав. Од прошлости треба да остане само осећање љубави, среће и захвалности. Не треба жалити због догађаја из прошлости – потребно је изменити однос према њима.

Потребно је проћи кроз неколико реалних ситуација, да би се потврдила реалност тежње ка Богу. После тога може се почети са молитвм за децу, и кроз молитву пренети им рефлекс очувања љубави.

Да би се обратили Богу треба одбацити све људско. Треба отпустити страх, одбацити бриге, заборавити на жалост. Треба прихватити све што се десило и све што се још може десити. Треба се одвезати од најближих, од своје породице, од себе и свог живота, и остати у потуној унутрашњој тишини. Да би се сјединили са Богом потребно је прекинути све везе, макар на кратко. Кроз веру, кроз усредсређеност на Творца, можемо отпустити такву количину енергије која је у стању да нас препороди за јако кратко време.

Понекад, човек почиње да преиспитује свој живот, мења односе према свим догађајима и малигни тумор се повлачи. Али човеков карактер се још није порменио. То значи да је добио аванс за будуће стварне промене. А многи, не схватајући то, престају да се мењају и онда не могу да се досете зашто се болест вратила. Човек не оздрављује када му је иза леђа чисто, већ онда када престане да прља своју душу у садашњости и будућности.

Када плаћамо за себе, извор болести је у нама и медицина нам може помоћи. Али, ако плаћамо за оно што смо пренели потомцима, ситуација је много сложенија. Уколико су већи прекшаји које смо учинили, прљавија је наша душа и душа наших потомака, и утолико су мање шансе да се помогне телу. У том случају човек има утисак да су сви његови напори доживели крах. А заправо, он је савладао само први степеник – довео је себе у ред. После тога треба наставити даље са радом, да би довели у ред и душе потомака.

Што се тиче дијета, лекова, хемиотерапије, зрачења – у критичној ситуације све треба користити. Али може се десити да то не помогне ако код човека не дође до дубинске пормене. И обрнуто, ефекат може бити веома велики или се све поменуто може показати непотребним ако је човек осетио који смер је исправан.

Зашто је акупунктура неефикасна у лечењ малигних тумора? Акупунктура довди у ред гушће енергетске нивое. А фине нивое може довести у ред само човек, лично, својим стремљењем ка Богу и љубави.

Лекари су анализирали неколико хиљада случајева спонтаног излечења од рака – сви случајеви имају заједнички именилац: пре но што је дошло до излечења, свим људима су се десиле велике промене у животу, то јест дошло је до напуштања уобичајеног животног ритма који је узимао сву енергију и напуштања претходног живота као таквог. Ако имамо у души љубав можемо почети нови живот и тада ће болест постати прошлост.

Ми зависимо од свега онога према чему се озбиљно односимо. Уобичајени поглед на свет добро руши хумор. Оно што обично осуђујемо, од чега клонемо духом, чега се бојимо или оно за чим жалимо, у анегдотама изазива само смех. Зато је хумор често ближи Божанској логици од озбиљних поука. Сада многи лекари почињу да користе хумор као лек. Већ је у уџбенике ушао случај човека који је, безнадежно оболео од рак, одлучио да поново погледа своје омиљене комедије, после чега је оздравио.

Ми не можемо замислити колико често у нашем телу отпочињу процеси који воде у онкологију и како брзо ишчезава тумор, када појачамо контакт са Творцем и развијамо љубав у својој души. Треба добро и заувек запамтити једну ствар: осећање љубави нам не припада, ми немам право да га искоришћавамо, ми немамо права да га потчињавамо себи, њиме се не може управљати. Ми смо део љубави – део који се налази унутар Целине, а део нема право да посегне за Целином. Осећање љубави је свето и неприкосновено. Ми служимо њему, а не оно нама. Ми немамо право да убијамо љубав, ни у другим људима, ни у себи – то је кажњиво. Ако то прихватимо и осетимо, нећемо имати проблема.

Излечење онколошких оболења зависи од тежине поступака учењених у прошлости, од степена деформације карактера и погледа на свет, од тога колико је негативности пренесено потомцима. Али најважније је следеће: излечење зависи од тога у којој мери човекова душа тежи Богу, колико дубоке ће се показати његове унутрашње позитивне промене.

С.Н. Лазарев

Извор: Званични сајт С.Н. Лазарева http://www.lazarev.ru/index.php?opt…

Превео: Александар Мирковић

С.Н. Лазарев – ПРОБЛЕМИ СА СРЦЕМ

У целом свету непрестано расте број болести које су повезане са срцем. Огромна средства се троше за лечење срца али често узрок није само у њему. Срце се претерано напреже и оболева када лоше раде крвни судови, а крвни судови престају правилно да функционишу онда када у подсвести постоји непревладан стрес или када крв мења свој састав, што се такође јавља као последица стреса.

Ствар је у томе што наша подсвест оперише огромним временским интервалима. Пре хиљаду година човека су могли једноставно убити и појести – стрес је био повезан са опасношћу од рањавања, губитка руку, ногу, живота. Зато је имуни систем аутоматски укључивао заштитни механизам – сви крвни судови су се нагло скупљали да би се смањио губитак крви у случају рањавања или губитка екстремитета. У крв су убацивани протеини, који би појачавали упални процес, а упални процес је помагао зарастању ране, заустављању крварења, стварању заштитне красте.

Данас медицина признаје да стрес значајно доприноси настанку болести. Даље медицина треба да дође до закључка, да главни узрок болести ипак није стрес, већ неправилан однос према њему.

Неправилан однос према стресу је неизбежна последица губитка љубави и вере. Ако видимо Божију вољу у свакој ситуацији, ако схватамо да се све дешава ради љубави, тада нас непријатности и болести јачају, и очишћују нашу душу. Али, ако на стрес реагујемо страхом, осуђивањем или унинијем, онда га не превазилазимо, негативна осећања се гомилају и постепено продиру у подсвест. У том случају крвни судови се сужавају, сада већ, на дуже време, и упални процеси се појављују на многим меситима нашег организма. Почињу болести, човек гуши упале лековима, покушавајући да излечи кардио-васкуларне болести таблетама, а резултати су све гори.

Као што је сваки човек другачији, посебан, тако је и свака његова болест другачија, посебна. Ипак одређене корелације постоје.

Основни узрок срчаних проблема је неподношљивост бола који нам наноси блиска особа. То је тема везаности за блиског и вољеног човека, тема љубоморе, увређености на друге и себе при унижењу жеља и живота. Један од показатеља везаности за другу особу је стање бубрега. Везаност делује на бубреге – они се стежу, скупљају и тада је срце, да би испумпало крв, принуђено да подигне притисак.

Срце страда онда када се човек одрекне особе коју воли, особе која му је судбином предназначена, када због тога неће бити рођено дете које им је предодређено. Било је случајева када је мушкарац покушао да заборави на вољену жену, а после неколико дана појавили би му се озбиљни срчани проблеми и он би умирао пред очима најближих. Зато, исходећи из логике морала и савести, ми не можемо увек да дамо правилан одговор на питања везана за љубав између мушкарца и жене.

Повећана усредсређеност на идеале, обожавање вољеног човека, често рађају огромну подсвесну увредјеност, а човек то чак и не наслућује.

У подсвест продире све оно што се често понавља, све што се дешава праћено бурним осећањима. Подсвест не зна за рок трајања – например, ако жена мисли да ју је муж јако увредио и направи скандал, примивши све што се десило превише к срцу, онда ће она, фактички, много година наставити да прави скандале унутра, у себи, у подсвести, и не знајући да то чини. Сва наша осећања се преносе деци и да не би осакатио живот и здравље деце, погубни, деструктивни процес се код родитеља зауставља болешћу.

Ако се за време трудноће родитељи свађају и мајка осећа незадољство судбином – код детета се може јавити жеља да не живи, а онда срчани мишић може престати да се развија. Код детета се може појавити урођена мана срца зато што су родитељи, међусобним увредама и претензијама, код њега формирали програм самоуништења.

Често се срчаним болом блокира подсвесна агресија према блиској особи. У том случају, лекови ће помоћи самом човеку, али ће нанети штету његовим ближњим. Узимање лекова је дозвољено ако се паралелно ради на себи – моли се и очишћује душа.

Зашто мушкарци чешће имају проблеме са срцем, а код жена се ређе срећу срчана оболења? Код свих „срчаних“ мушкараца може се видети једна иста слика: њих су свесно или несвесно убијале жене. Испоставило се, уколико се жена плаши да изгуби мушкарца, узнемирана је, брине да њихова заједничка судбина може доживети крах, она подсвесно уништава његове главне енергетске структуре, и на то одмах реагује срце.

Срце је повезано са судбином. Енергија наше судбине, прошлих и будућих живота, контактира са срцем. Увређеност на људе које нам је судбина дала, то јест на родитеље, децу, вољеног човека – истовремено представља увређеност на судбину, скривену агресију према својој судбини. Сагласно томе, страда срце.

Ако је жена везана за мужа онда га убија својим страхом, љубомором, бригом, узнемиреношћу. Чак и када је спремна да се повуче, потчини, опрости, свеједно га уништава.

Треба схватити да је наша воља увек у другом плану. Ако је одозго суђено да се растанемо, ништа нећемо моћи да променимо и наши страхови су бескорисни. Ако је мушкарцу суђено да буде са неком женом, од ње не може побећи. Али, ако љубав почне да се претвара у очекивање, зависност, рађа страх и униније, онда је то најгора варијанта да се задржи вољени човек.

Нагло побољшање здравља мушкараца оболелих од срчаних болести наступало је управо онда када су, пре свега, на себи радиле њихове жене.

Али постоје и друге чињенице које сведоче да, уколико би мушкарац успео себе да доведе у ред, агресивност његове жене некако је нестајала, иако она за то време није радила на себи. То се објашњава чињеницом да мушкарац ради као антена, а жена као предајник. Мушко начело је оријентисано на фине планове, на будућност. У тој тежњи преовладава информациона компонента. Код жене је снажније изражен енергетски, чулни, материјални аспект. Ако мушкарац има неправилан поглед на свет, поремећену скалу вредности, онда жена, користећи ту информацију и реализујући је на енергетском нивоу, свесно или несвесно, почиње да уништава мушкарца као даваоца неквалитетне информације. Значи, огормни број кардио-васкуларних болести у свету, као и рак, као и дијабетес, сведочи не само о агресивности, везаностима жена, већ и о неправилном погледу на свет мушкараца.

Не тако давно научници су дошли до закључка да преједање може довести до кардио-васкуларних болести. А религија о томе говори већ неколико хиљада година.

После тридесете године човеков метаболизам се успорава. После четрдест-четрдесет пете успоравање је још веће. Раније нормална, уобичајена количина хране, сада се претвара се у вишак. Треба се кретати више, а јести мање. А у целом се свету последњих деценија дешава супротно. Као резултат тога у крвним судовима се таложи шљака, капилари се зачепљују, срце почиње да ради под оптерећењем. А лекари га неуморно лече смишљајући нове лекове. Предложити човеку да мало гладује, посаветовати му да држи дијету, научити га да мирно прихвата стрес – многи специјалисти доживљавају као губитак посла. Ако не умемо или нећемо правилно да мислимо бићемо због тога кажњени.

Често једући преко сваке мере, човек „једе“ свој стрес, свој унутрашњи бол.

Човеково срце одмах реагује на сваки губитак енергије и зато му наноси штету све што је повезано са физичким и умним пренапрезањем. Срце страда и када је човек превише везан за посао. Срце страда и онда када човек дуго трпи физички бол, то јест бол је губитак енергије. Када дође до дуготрајног одлива енергије, срце може отказати. Инфаркт, експлозија срца – у суштини је заштитна функција чији је циљ да благовремено спречи губитак човекове фине енергије која замењује претерану потрошњу енергије физичког тела и свести.

Код стреса значјно помаже ритмично кретање, ходање, пливање, одлазак у природу. Вежбе дисања (заустављање дисања), гладовање, искључивање логике, критике, анализе, то јест свести, одрицање од жеља – све то, такође, помаже, али не гарантује избављење од болести већ само ствара благотворан фон за излечење.

Ако човек начини корак ка добродушности, ка љубави и Богу, онда доалзи до оздрављења, а ако настави да се плаши, жали, да буде огорчен, озлојеђен, тада шанси за оздрављење и преживљавање, у случају озбиљнијих срчаних проблема, практично нема. Кроз жаљене за прошлошћу и страх од будућносити губи се огромна количина фине животне енергије.

Да срце не би болело треба се пре свега ослободити увређености на блиске људе. Треба унапред прихватити сваку увреду и издају блиске особе чувајући при томе љубав, проћи у мислима кроз могућу смрт вољене особе и кроз сопствену смрт. Треба понављати да волимо Бога у вољеном човеку и да ћемо сваки пут када дође до краха људске среће сачувати љубав према Богу.

Ако сте се разболели не мислите о томе хоћете ли успети да се промените или нећете. Једноставно чините све да помогнете својој души. Потребно је довести у ред не само себе, већ и своје потомке.

Ако не желимо да пирхватимо бол и покушамо да побегнемо од вољеног човека, покушавајући да испровоцирамо растанак, обезвређујући, дискредитујући своје осећање, покушавајући да управљамо њиме, онда, да би спасили своју душу, морамо изгубити све оно због чега смо се одрекли љубави.

Прихватити Божију вољу, потчинити се љубави, сачувати љубав у тренутку губитка свега људског, живети осећањем љубави, непрекидно стремити њему – то су основна правила живота и опстанка.

С.Н. Лазарев

Превео: Александар Мирковић

Извор: Званични сајт С.Н. Лазарева – http://www.lazarev.ru/index.php?opt…

С.Н. Лазарев – ЉУАВНИ ТРОУГАО

Љубавни троугао не настаје случајно, то је форма очишћења душе, заштитна форма за све који се у њему нађу. Љубавни троугао пре свега наноси душевни бол, и његова основна намена је да научи човека да прихвати патњу при унижењу људске среће, чувајући при томе љубав. Љубавни троугао често замењу болести или развод.

Ситуацију љубавног троугла увек треба разликовати од ситуације у којој човеком управља елементарна похота.

Љубавни троугао лечи прекомерну привезаност.

Са једне стране осећање љубави је жеља за сједињењем са вољеном особом, растакањем у њој, а са друге стране је и срећа због огромне експолозије енергије која је усмерена ка тој особи. Да то осећање не би довело до срастања и пропасти душе, потребно је у себи задржати дистанцу према вољеној особи. Лишће на дрвету не треба да срасте, већ да своје јединство осети преко корена дрвета.

На фином плану, вољена особа, изгледа сасвим другачије. У почетку тамо сија Божанско „Ја“ сваког човека, затим његова емотивна и духовна опна и на крају физичка опна. Сходно томе, осећање љубави мора бити усмерено ка човековом истинском „Ја“, затим ка његовој души и тек потом телу. Уколико је сва енергија усмерена ка телу, долази до брзог срастања енергетских опни. Својом привезаношћу ми затварамо човека, скривамо га од Бога, његова душа престаје да добија највишу, Божанску енергију, почиње да болује и изопачује се.

Што више човек крши другу заповест – више се удаљава од Бога и љубави. У души расте агресивност, а енергија се смањује. Што брже човек губи тежњу ка Творцу , брже се љубав претвара у страст, постаје потрошачка, рађа претензије и увреде.

На пример, мушкарац има жену која се лако увреди, љубоморна је и за њега везана. Покушава да поштује религиозне заповести и не вара је. Она се још снажније везује за њега, још је љубоморнија и муж предосећа да ће се разболети и ускоро умрети. Онда нађе љубавницу и осети да му је много лакше. Мање зависи од жене, она га не „пробија“ више својом агресијом. Настали љубавни троугао спасава мушкарца од болести и смрти, а породицу од распада.

Друга варијанта: млада, лепа, богата девојка хоће да се уда. Здрава логика говори: уколико хоће удаће се за годину-две и све ће бити предивно. Али, у њој постоји безумна везаност за вољеног човека. Ако га добије, својом ће га љубомором, страхом или унинијем убити.

Питање гласи: зашто је она таква? Зато што је у претпрошлом жвиоту заборавила на Бога, а у прошлом се лудо заљубила и када је, због очишћења њене душе, вољени отишао са другом или је преварио, окончала је живот самоубистовм. И сада, у овом животу, бол због губитка вољеног, бол због губитка здовољства, не може да издржи. Према томе, она не треба да има породицу, вољеног човека и децу. Значи, њу треба да вређају и унижавају мушкарци, да би се у њеној подсвести потепено учврстио осећај: мушкарац није само задовољство већ и бол; не треба му се клањати и везивати се за њега; и однос са њим не може бити циљ и смисао живота.

Која варијанта је за њу најбоља? Колико год чудно изгледало, најбоља варијанта је љубавни троугао, тј. ситуација када нема никакво право на вољеног човека, када мора непрестано да превазилази гордост, љубомору, страх и униније.

Ако мушкарац на подсвсном нивоу обожава, везује се за жену, у том случају срећни односи са једном женом ће га убити. Зато га треба лечити или издајом, или увредма, понижењем од стране вољене жене, после чега ће умрети; или потпуним крахом приватног живота, немогућношћу да има породицу, болестима, после чега ће дуго боловати, и на крају умрети. Или му дају љубавни троугао па онда мора свакој жени да даје много љубави, да међу њима скаче као зец, мучи се – и то ће му, такође, очистити душу.

Код сваког човека могу се уочити циклуси раста привезаности, и то не само породичне. Душа сваких 7-10 година снажно урања у људску срећу и тада почињу непријатности, болести, несреће, разводи – и љубавни троуглови.

Љубавни троугао лечи од везаности за срећну судбину и стабилност.

Љубавни троугао – то је стални осећај несигурности, незаштићености и сумње у будућност.

Када муж не може да повећа унутрашњу дистанцу према жени, када јој, омогућивши сувише комфорне услове живота, наноси штету, она може почети да тражни некога са стране и при томе неизбежна мучења и понижења помажну њеном мужу.

Троугао може настати и у оним случајевима када жена тежи ка повећаној заштићености и стабилности. Да би се зауставио тај патолошки процес обожавања срећне судбине, преко мужа јој шаљу дестабилизацију односа кроз настали љубавни троугао.

Љубавни троугао спасава децу.

Ако човек дубоко у себи не може да прихвати унижење људске љубави, крах судбине, онда се његово дете, које је наследило и појачало тај програм, може тешко разболети и умрети. Да би га спасили родитељи се морају изменити, и зато им дају бол који им наносе други људи кроз љубавни троугао. Стремљење ка Богу и јачина љубави морају се у њима значајно увећати, а бола мора бити много – тачније, онолико колико је потребно да се спаси дете.

Стање у коме се налази мајка посебно снажно утиче на децу. Ако је жена јако усредсређена на мужа и заборавља Бога, и ако то продире у њену подсвест – може децу коштати живота. И онда јој такође дају љубав са друге стране, да би се на тај начин одвојила од мужа. Уколико то осећање (према другом мушкарцу) не убија, долази до повећавања унутрашње дистанце према мужу и енергија се обнавља. Ако се она при томе моли, тада се одвајање, оријентација на другог мушкарца, претвара у стремљење ка Богу и осећања према мужу се обнављају, али сада већ уз очување унутрашње дистанце.

Обично „троугао“ постоји док дете не дође на свет – затим односи, у некој мери, опстају, али на здравље мужа то сада већ мање утиче.

Љубавни троугао не треба посматрати као несрећу, али га не треба га гледати ни као искључиво позитивну ствар.

Човек најчешће иде у крајности. Или покушава да савлада, угуши осећање које се појавило и остане веран супружнику – но гушење љубави може довести до болести. Или иде у другу крајност – потчињава се осећању које се претвара у страст.

Фразу „Идите за љубављу!“ испоставило се, свако разуме на свој начин. За већину људи љубав је сексуална привлачност или опчињеност лепотом, или просто привлачност коју осећа према другом човеку. Говорећи једноставно – потреба да осети срећу и задовољство.

У мери у којој је човек човек усмерен ка насладама и задовољству у односима са новим објектом своје пажње, у тој мери ће и његов однос према сопственом мужу или жени бити агресивнији и испуњенији незадољством. Љубав и муке се замењују насладама. Таква ституција може бити штетна за све. Тада троугао“ губи смисао.

Ако је човеку веома комфорно са особом коју је срео, може се дестити да напусти породицу. Следи развод; но изненада, после неког времена, човек са великим изненађењем схвата да ту другу особу никада није волео, да је то било оно што се зове страст. А заправо воли, као и пре, свог бившег супружника. При томе пате сви: и његова деца, и он сам, и његов вољени бивши супружник. И више од тога – он или његова деца почињу да се разболевају. Временом побољшавајући ситуацију, такав „троугао“ је у перспективи одржава. Треба ићи за љубављу, али не на такав начин.

У свакој болној ситуације нама се одозго даје енергија за њено разрешење. А ако ми ту енергију трошимо у кревету, онда је неће преостати за спасење душе.

Основну енергију човек мора да усмери, не на потрагу за срећом и задовољством, већ на потрагу за истинском срећом, коју је немогуће достићи без пуно мучних промена сопствене душе. Из љубавног троугла човек може изаћи када се заиста промени, постанете други човек.

Ако је човек, који се нашао у „троуглу“, незадовољан собом и ситуацијом, ако често осећа страх и униније, ако дозвољава себи да се акумулирају претензије према блиској особи, тада лек који је преписала судбина престаје да делује. Ако нема унутрашњих промена, онда искачући из једног „троугла“ човек ће, вероватно, упасти у сличну ситауацију.

Ако је љубавни троугао створен, прво што треба учинити је – довести своју душу у ред.

Пре свега треба схватити да се са осећањем љубави не можемо борити – њему треба помагати, превазилазећи зависност од људске среће. Осећање љубави, само по себи, важније је од особе коју волимо. Вољени човек је само опна; ми волимо, заправо, његову душу, а у његовој души волимо Творца. Осећање љубави је у својој најдубљој суштини безадресно, и највеће задовољство је љубав према Творцу, а не одређеном човеку.

Даље, потребно је уклонити и најмање претензије према мужу или жени и молити се, прихватајући унижење људских жеља као помоћ у достизању Божанског. Накупљене увреде и претензије, често скривају од нас љубав према ближњем. Са губитком вере у подсвести многих људи накупили су се само агресија и проблеми, па потпуна брачна срећа за њих постаје немогућа.

Ако поштујемо заповести, учимо да праштамо и прихватамо бол који нам наноси вољени човек, онда Божанска енергија, пролазећи кроз душу, неће дозволити срастање са људском срећом. Тада ће се ситауација разрешити сама од себе.

Потребно је још напоменуту да је сваки случај посебан. Никада наша свест и наше мисли не могу дати правилан одговор у свим ситуацијама. Потребно је оријентисати се на своја осећања, пошто је осећање мудрије од мисли. Понекад дете, ван сваке логике и здравог смисла, мора да буде рођено од одређене жене или мушкарца – у том случају не треба газити осећање љубави и одрицати се односа, јер се може завршити смрћу.

У мери у којој је у нашој души Божанско постало приоритет, у тој мери ће нам бити лакше да осетимо који је правилан изалз из ситуације љубавног троугла. Тада нам одозго могу дати да појмимо треба ли ићи за насталим осећањем љубави према другом човеку.

Што је човек искренији у ситуацији љубавног троугла, узвишенија су његова осећања и тој мери се он мање везује за земаљску срећу, па ће се лакше разрешити проблем.

С.Н. Лазарев

Извор: Званични сајт С.Н. Лазарева http://www.lazarev.ru/researchmenu/…

Превео: Александар Мирковић

С.Н. Лазарев – КАДА СТРАДА ШТИТНА ЖЛЕЗДА

Проблеми са штитном жлездом настају, по правилу, као последица повећане човекове тежње да контрлолише своју околину и као последица његовог покушаја да „чврстом руком“ управља ситуацијама које настају из односа са најближима, пре свега – с вољеном особом супротног пола. Штитна жлезда страда превише љубоморним и осетљивим људима, који се лако увреде, који уз то имају и немале амбиције, људима чији је степен гордости и љубоморе прилично висок. Обично се то догађа када љубомора и увредљивост иду по роду.

Неприхватање трауматске ситуације, која настаје у односу са ближњима, изазвано је везаношћу за односе, човековом привезаношћу за личне аспекте људске среће.

Која ће болест блокирати душевну патологију – одређено је степеном неприхватања трауматске ситуације, а такође и човековом личношћу. Бурно неприхватање ситуације код једних може изазвати повишен притисак, код других – после експолозије мржње – почиње да слаби вид или долази до можданог удара, код трећих ће се појавити проблем са штитном жлездом. Но суштна свих проблема је иста: неприхватање бола, неостварене жеље у личним односима

Сви наши осети и осећања су повезани са жлездама.

Шта се дешава када мислимо на човека кога волимо? Сваком мисаоном процесу претходе и прате га дубока осећања. Када желимо да видимо вољену особу, пре свега, укључују се пљувачне жлезде. То је механизам који постоји милијарду година. Док смо још били једноћелијски организами, главни физички, информациони контак са средином остваривали смо преко хране. Зато чак и данас, после милијарду година, при сваком контакту са спољашњим светом долази до активирања пљувачних жлезда. При томе, што је контакт за нас важнији – интензивније је лучење пљувачке. Због тога љубоморним људима страдају или зуби, или вид, то јест, и вид, и слух, и зуби – резултат су еволуције пљувачних жлезда.

При контакту са спољашњим светом човеку прво прораде пљвачне желзде, онда се укључи и штитна жлезда а после тога гуштераче (панкреаса).

Штитна жлезда, котролишући и управљајући ситауцијом, помаже нам да реализујемо жеље. Ако наиђемо на препреке у остваривању својих жеља, то јест ако дође до њиховог унижења, у оној мери у којој пружамо отпор, не прихватамо ситуацију, у тој мери штитна жлезда бурније реагује, повећавајући своју активност. Таква неконтролисана експлозија енергије опасна је за организам. Трудећи се да „пробијемо“ ситуацију по сваку цену, ми покушавамо да њоме управљамо не само на површинском, већ и на унутрашњем, дубинском нивоу.

Али, свака ситуација на фином плану представља део васељене; на том нивоу, колико год се трудили, наш напор не доноси резултате. Чак и ако увидимо узалудност сопствених покушаја да на спољашњем плану нешто променимо, може се десити да се на суптилном нивоу и даље боримо са ситуацијом, трошећи велику количину енергије, што може одвести не само нас у смрт, већ и нашу деце и унуке. Такође, може се десити да „исисамо“ енергију из својих будућих живота.

У почетку проблем настаје у жлезди као енергетском органу, а онда проблеми избијају и на физичком нивоу. Ако хиперактивност штитне жлезде постане опасна, доћи ће до нагле блокаде њене активности. Често се код човека појави осећај као да му је застао залогај у грлу.

Што се више „лепимо“ за људску срећу, то више енергије губимо да би је задржали. Непрестани напор доводи до дегенерације органа, појављују се чворићи: органске промене ограничавају неконтролисано трошење енергије.

Код жена, проблеми са штитном жлездом пре свега су повезани са огромном привезаношћу за вољеног човека, када се жена буквално „залепи“ за мушарца и апсолутно није у стању да прихвати унижење своје пожуде. Чворови на штитној жлезди, који се у последње време све чешће појављују код жена, сведоче да уместо љубави жене осећају страст. Одрицање од љубави према мужу, који није испунио нека женина очекивања, изгледа као жеља да се са њим растане, као превара, као да не жели са њим децу, као абортус. Све је то неприхватање унижења срећне судбине и пожуде.

Ако жена не може добровољно да прихвати унижење пожуде, онда унижење долази у принудном облику, када се појаве гинеколошки проблеми или настане дисфункција штитне жлезде.

Један од фактора који могу избацити човека из колосека и довести до болести штитне жлезде је проблематично дете. Ако родитељи нису своје дете научили да се прилагоди животу, онда ће у периоду сложених, дуготрајних болних ситуација, бити принуђени да непрестано троше енергију да би сапсили дете и то може довести до хормоналних поремећаја.

На нивоу поља често се може видети, како је деформисана структура у пољу проблематичног детета, финим нитима повезана са штитном жлездом родитеља. То значи да се неправилна реакција на животне стресове, која је пренесена деци, сада се враћа. Ако дете не може да прође кроз ситуцаију која му је на фином плану задата, родитељи одговорају за његове грешке. Када је дете мало, то, готово да не може да се примети, али када уђе у период полног сазревања и када његова неправилна реакција на долазеће догађаје почне да разара душе његове будуће деце, тада се код родитеља појављују озбиљни проблеми са здрављем, у овом случају – са штитном жлездом. При томе, раније, када проблеми још нису дотицали дете, лекови су помагали, но сада не дају никакав ефекат. Јер лекови које човек узима не могу да излече његову децу и унуке. Лекови не побољшавају човеков карактер и не мењају његов однос према животу.

Ако штитна жлезда не успе да изађе на крај са оптерећењем, онда, да би се избегло њено оштећење, прво што треба учинити је – спречити губитак енергије.

Даље, потребно је поново проћи корз све болне, лековите ситуације које смо добијали преко блиских особа. Треба да научимо како да прихватимо губитак људске среће, треба стећи рефлекст очувања љубави. Треба се непрестано молити за себе и своје потомке.

Потребно је, такође, да научимо како да осетимо првенство Божанске воље, да заиста у потпуности пустимо блиског човека, ослободимо се свих претензија према њему и свих страхова за њега. Било би добро, периодично, да вољена особа за нас „нестане“ као секусални партнер и да је посматрамо као пријатеља, брата, дете. Задовољство се мора заменити одвезаношћу, тада се љубав не претвара у привезаност и не доноси душевене и физичке муке.

У односу са блиским људим треба разумети главно: унутра, дубоко у себи, ближњег треба прихватити онаквог какав јесте. Недопуство је тежити да његова судбина у потпуности постане идентична нашој. Судбина сваког човека одређена је одозго и ми немамо права да њом управљамо, то је исто као покушај да управљамо Богом. Понашање блиског човека према нама, оређено је Божанском логиком.

Да би изменили другога потребно је пре свега променити себе. Споља, треба штити своја права, са ближњима се треба сукобљавати, иначе ће однос изгубти енергију.. Ако се потрудимо при томе да у души стално одржимо осећање љубави, тада захтеви и оштре мере могу дати резултат.

Клањање најузвишенијим осећањима рађа љубомору и нетрпељвост у односу са најближима, не само у породици, већ и на послу. Када човек покуша да побегне од породичних проблема у посао, то је, у суштини, замена љубоморе гордошћу, и тада се, у и тој сфери, постепено накупљају проблеми. Чврста контрола и „пробијање“ на послу, такође доводе до преоптерећења штитне жлезде и ствара даље проблеме са њом.

Љубав је највећа срећа у васељени, и зато љубав према другом човеку може неприметно да заклони љубав према Богу. Верујући човек, који поштује заповести, који се жртвује и зна како да се не веже, осећа и види Божије присуство у свему, и у својој подсвети вољеног човека посматра као инструмент за спознају Бога. Он у човеку воли његово истинско „Ја“, то јест Божанско, зато је његова љубав практично лишена везаности и зато не убија ни онога кога воли, ни себе самог.

Ми не знамо шта се дешава у нашој подсвести, у каквом су стању најдубљи слојеви наше душе. Али, ако је душа прирасла за вредности овога света, онда нам вољени вољени човек мора наносити бол, зарад спасења наше душе. То је потребно схватити и прихватити благовремено. Степен бола и потреса кроз које морамо да прођемо одређени су величином наших унутрашњих проблема.

Често се болна ситуација, споља несавладива, временом утапа у нашу подсвест и више нам не наноси велики бол. Ми кажемо: време лечи све. А заправо, само подсвест не осећа бол, но енергија наставља да отиче, губимо је. Када таква ситуација, уроњена у подсвест, дође до слојева физичког здравља, психе или судбине, почињемо безболно да се распадамо или, да би се спасили, тешко се разболевамо не схватајући при томе шта се дешава.

Треба схватити: време не лечи. Лечи љубав. Време разара ситуацију и ствара илузију излечења. Али на финим плановима нема рока трајања и оно што смо учинили, каткад је невидљиво присутно, ту покрај нас. Оно никуда не одлази. Оно се мења или ишчезава када се променимо ми.

С.Н. Лазарев

Превео: Александар Мирковић

Извор: http://www.lazarev.ru/index.php?opt…

С.Н. Лазарев – ДИЈАБЕТЕС

Постоји распрострањено мишљење да је главни узрок дијабетеса неправилна исхрана, преједање – посебно слаткишима. У одређеној мери и јесте тако: преоптерећење великим количинама хране слаби панкреас, који је одогворан за регулисање нивоа шећера у човековој крви. Ипак, то није главни узрок дијабетеса. Главни узрок дијабетеса је стрес који нисмо успели да превазиђемо.

Човеков организам је током еволуције изградио реакцију на стрес у виду рефлексног сужења крвних судова, чији је циљ да се избегне, као прво, велики губитак крви у случају повреде у борби за преживљавање и, као друго, убацивање у крв велике количине шећера, јер управо шећер даје енергију мишићима када постоји потреба за активним деловањем.

Стрес представља човекову емоционалну реакцију на неки проблем. Ако човек реши проблем, смирује се; ако не успе да га реши онда у себи носи стрес, што доводи до хроничног сужавања крвних судова и повећавања количине шећера у крви. Тако да је узрок дијабетеса и кардио-васкуларних оболења један исти: неспособност да се правилно прође кроз стресне ситуације.

У основи сваког стреса лежи неподношљивост душевног бола. Данас у свету имамо огроман број дијабетичара, више од половине становништва има дијабетес у почетном стадијуму. Ствар је у томе што душа, везана за људске вредности, осећа бол и страх, и пошто не може да превлада стрес непрестано га осећа. Везаност за другог човека, везаност за храну и друге изворе задовољства, подсвесна пожуда и сладострашће, привезују душу за живот и жеље, чинећи човека гордим и љубоморним. Док је човеков општи имунитет висок, то јест док је душа у хармонији, снижење локалног имунитета, које се испољава у облику проблема тела или духа, може се лечити. Али, пре или касније, то се завршава на исти начин – оболевају не само тело и дух, већ и душа. У том случају човекова љубомора и гордост расту до крајњих граница. Када је душа тешко болестна, настају оболења које медицина практично не лечи. Управо у такве болести спада дијабетес. Дијабетес, као и друге базичне болести савременог човека, пре свега је болест која проистиче из неправилног односа према себи и свету.

Дијабетес је у суштини блокада пожуде, која је постала опасна за душу. То је нарушавање прве, друге, седме и десете заповести, то јест, губитак стремљења ка Богу, обожавање лажних кумира, везаност за секс, и завист која прелази у љубомору. Култ физичког задовољство неизбежно води у дијабетес и друге тешке, неизлечиве боелсти. Дијабетес унижава нагоне, блокира жеље и подстиче душу ка љубави, постајући на тај начин најбољи лек за спасење душе, заштиту душе од распада.

Како спасити човека коме је у подсвести пожуда закрила љубав? Потребно је да му јело постане отров, могући извор смрти. Потребно је да се тај процес убрза и тада ће човек подсвесно осетити да клањање пожуди води у смрт. На нивоу душе, одрицање од љубави због пожуде, дешава се неприметно и доноси задовљство. Исти процес, када се спусти на ниво тела, не само да се може видети и осетити, већ доноси бол и патњу. Особеност тешких болести је у томе што човек непрестано осећа смрт поред себе, и схвата, пре свега, да више нема будућност. Ако се човек ослобди страха и обожавања свог тела и својих жеља, може победити болест.

Наше жеље имају не само физичку, већ и енергетску функцију. Сви наши осети, емоције повезани су са жлездама. Правилан рад наших жлезда указује да смо се правилно прилагодили свету јер се прилагођавање врши преко осећања. Када човек мисли о некоме, активира се гуштерача (панкреас). Ако је човек сувише везан, љубоморан –непрестано покушава да контролише вољену особу бојећи се да је не изгуби. У таквом случају гуштерача (панкреас) је стално преоптерећена, долази до њеног „хабања“, и жлезда престаје да производи инсулин. То је механизам појаве дијабетеса на енергетском нивоу.

Појава дијабетеса повезана је са слабим радом јетре – о томе сада већ почињу да говоре и представници медицине. Јетра реагује на будућност, гуштерача (панкреас) на садашњост. Јетра скенира будући стрес, гуштерача (панкреас) – садашњи. Ако јетра не испуњава функцију скенирања будућности, онда се са закашњењм укључује гуштерача (панкрас) и убрзо долази до њеног преоптерећење. Зато, ако јетра почне да слаби, гуштерача такође слаби. Зашто јетра престаје да осећа будућност? Будућност се открива човеку који живи љубављу. Наша подсвест зна све и ако у човековој души има љубави, тада се будућност открива, човек осећа шта ће се десити и прилагођава се наступајћим догађајима. Ако човеку љубав није најважнија, већ праведност, исправност, тада он почиње да се везује за будућност и, због спасења љубави у души, почиње да је губи. Све је међусобно повезано.

Дијета, физичке вежбе, спорт, сталне инјекције инсулина – то је све што је у стању да понуди савремена медицина за лечење дијабетеса. Но, такво лечње може само да олакша стање болеснику, али не решава његов проблем. Дијабетес је болест душе и треба лечити душу.

По правилу, дијабетес, као и рак, као и кардио-васкуларне болести, резултат је озбиљног преступа против љубави. Зато прво правило лечења гласи: кроз покајање неопходно је уклонити све облике агресије према љубави. Два основна аспекта која нам стрес чине неподношљвим су: увређеност на родитеље и увређеност на вољену особу супротног пола. Потребно је опростити најближима, опростити у себи. Потребно је живети са осећањем да сутра можемо умрети. Потребно је кроз покајање уклонити сву увређеност, љубомору и осуђивање ближњих. Посебно је важно сачувати љубав у оним ситуацијама, када су се према нама неморално понели, када су била повређена наша најузвишенија осећања, када су биле унижене све наде у будућност. Потребно је живети са осећањем да наша душа и наша будућност могу бити унижени сваки дан, и да људска срећа и цео овај свет представлају само илузију. Тада ћемо поново почети да се ослањамо само на љубав, а то и јесте главни извор здравља.

Ако човек има дијабетес, то готово увек значи, да су његови потомци злосрећни, „проблематични“, то је увек „чистка“ потомака. Треба поново, са осећањем љубави проћи кроз све периоде живота који врло снажно утичу на потомке: период полног сазревања, прве љубави, три године пре зачећа детета, период трудноће – и молити се за себе и за дете.

Чињенице сведоче да на фону поштовања заповести и промене сопствене душе, на фону ограничења наслада и задовољства, добре резултате у лечењу дијабетеса даје исхрана сировом храном и различите форме ограничења исхране, дијете. Са енергетске тачке гледишта, то има смисла: организам учи да се пребаци са спољашње енергије на фину, суптилну. Када душа оживљава и телу постаје лакше.

Да би преживели у данашњем свету, у условима када нас просто трују храном, треба знати елементарне ствари. На пример, да воћни сокови који се продају у продавницама садрже неколико кашичица шећера по чаши; у Русији рецимо, велики проценат становништва има дијабетес у различитим облицима; такође, много деце има склоност ка дијабетесу. Треба да знамо – не смемо јести у „Мекдоналдсма“. У тој храни налази се максимум калорија и минимум фине енергије. Када се један Немац, који се три месеца хранио у овим ресторанима, претворио из здравог човека у импотентног, са дијабетесом и још неколико хроничних болести, било је то потпуно закономерно (као што је познато, пре овог експеримента лекари су га прегледали и утврдили да је савршено здрав).

Потребно је схватити: човек који се непрестано преједа и једе много слатикиша, врло брзо ће добити дијабетес, пошто таква храна вишеструко појачава пожуду.

Знаци неиспољеног дијабетеса могу бити: страх од висине, мрака, усамљености, страх од крви – јер све то говори о везаности за живот.

Ми сада улазимо у зону нестабилности и не можемо замисилити колико велики стрес за организам то представља. Потребно је да научимо како да прихватимо тај стрес. А да би га прихватили морамо сачувати у души љубав. Зато је потребно да научимо да живимо у два режима: спољашњем (у њему је могућа агресија, конкуренција, конфликт) и у унутрашњем (у њему постоје само љубав и јединство). Ми морамо живети у режиму љубави и прихватања Божанске воље. Периодично, потребно је прелазити у режим одвезаност, блокирати спољашњу енергију да би се у већој мери активирала унутрашња.

Принудно очишћење, које нам долази у облику болести, можемо заменити добровољним. Ако се озбиљно позабавимо спасењем своје душе и најтеже болести могу нестати.

С.Н. Лазарев

Извор званични сајт С.Н. Лазарева: http://www.lazarev.ru/index.php?option=com_content&view=article&id=2708&Itemid=35

Превео: Александар Мирковић

С.Н. Лазарев – ПРОБЛЕМИ СА ЖЕЛУЦЕМ И ЦРЕВИМА

Желудац и црева заједно са јетром и гуштерачом представљају главна енергетска „постројења“ нашег тела. На нивоу поља главно енергетско„постројење“ је душа. Оба „постројења“ су међусобно енергетски повезана.

Црева се налазе у врло тесној вези са нашом душом. Главна енергија и инфомације са финих планова примају се, усвајају, управо цревима. На који начин су црева повезана са душом? Одговор је једноставан. Душа се прва појавила, то јест она је старија од свести и тела. А на нивоу тела најстарији орган су црева. Зато ми пре свега мислимо и осећамо цревима, а тек потом – мозгом, при чему црева реагују на будуће догађаја, о којима наш мозак и не слути. Свима је позната изрека: „Осећам у утроби…“. Главна информација из будућности обрађује се прво цревима, затим – јетром, и тек после тога – великим мозгом.

Ако наша душа почне да се привезује за нагоне, ако се појача пожуда, страст, гнев, похлепа – „искључује се напајање“ душе, и њени енергетски обриси постепено се гасе. Последица тога је да црева добијају мање енергије неопходне, између осталог, и за одржавање имунитета. Данас су научници дошли до закључка да око 80% имунитета организма обезбеђују црева. Пре или касније, научници ће бити принуђени да повежу појмове имунитета и унутрашње човекове енергије. Ако се руши имуни систем, онда то наноси ударац многим оргаима, а који ће органи страдати, одређује човеков карактер и његов поглед на свет.

Црева која слабо раде – то је накупљена шљака и отров у организму. Ослабљена црева блокирају функцију бубрега и гениталија.

Црева и желудац страдају онда када човек лоше мисли о људима, када је према њима агресиван.

Када лоше, са презиром мислимо о некој особи, долази до пада енергије у нашем дебелом цреву. Отпадне маса, фекалије, које се сакупљају у нижим деловима црева могу затровати организам. Да не би дошло до тога, укључује се фактор „вештачког“ повећања енергије. То је бол, непријатност, то су израштаји, тумори. У таквом случају човек је принуђен да енергију из других зона, подсвесно пребаци до болесног органа, поправљајући тако његову функцију. Ми смо принуђени да се усредсредимо на оно што нам причињава бол и непријатност. Тако се појављују хемороиди и тумори у цревима.

Приближно исти процес се одиграва и при преједању. У том случају, такође долази до одлагања отпадних материја, слаби функција дебелог црева, а даље – хемороиди, израштаји, тумори. Механизам је исти, али су узроци, на први поглед различити: у првом случају то су проблеми са душом, а у другом – преједање. Али преједање је последица везаности човека за сопствене жеље, последица пожуде – а то је, опет, проблем душе. На крају све се своди на неопходност правилог поглед на свет и на потребу схватања међусобне повезаности свега постојећег.

Проблеми са желуцем почињу онда када се човек јако увреди на некога и онда оштро, агресивно реагује; покушава да себи потчини другу особу; вређа људе мислима, речима и својим понашањем. Желудац страда када човек хоће, сликовито речено, да поједе другога. Какво је агресивно осећање, таква је и болест коју је изазвало; оно што уништавамо то нас и боли.

Проблеми са желуцем указују на велико незадовољство не само другим људима, већ и собом, својом судбином.

Груба, оштра реакција на животне догађаје својствена је идеалистима. Што је човеку осећање љубави безначајније у поређењу са идеалима, то ће снажније бити његово одбијање да прихвати трауматску ситуацију. Ако су честитост, праведност за човека на првом месту, онда ће се увређеност, осуђивање људи и презир према њима аутоматски појавити.

Потребно је схватити да светом управља Бог, и да ми никада у потпуности не можемо спознати Божаске законе и Божанску логику – све док се не вратимо у Бога. То значи да је наша праведност у свакој ситуацији увек релативна. Када покушавамо да „стиснемо“ свет који нас окружује у своју људску логику и људску праведност, то се увек заврши тужно. Људска логика, безусловно је потребна, и праведност – такође, али оне морају имати своје границе.

Проблеми са желуцем и цревима могу бити повезани са децом. Ако је у души наше деце мало љубави – тада она не могу да прођу тестове ситуацијама које им приситжу на фином плану и реагују на њих програмом самоуништења. Програм се враћа назад ка родитељу, ниво његове енергије почиње постепено да опада, и, када се спусти испод критичне тачке, настају цисте, полипи или малигни тумор.

У том случају, да би се избавили од проблема, треба изменити карактер детета, изменити његов поглед на свет и осећања. А потребно је почети од себе. Да би се променио, човек не сме у себи носити агресију према садашњости, прошлости и будућности. Неопходно је проживети поново младост и свако унижење тела, духа и душе прихватити као спасење детета. Потребно је прихватити свако унижње судбине, среће, издају, обману, неправедност и захвалити Бога за спасење и очишћење љубави.

Ако се дете, коме је било предодређено да дође на свет, није родило – поље се деформише у пределу прве чакре, а то значи да је у таквим случајевима могућ рак црева или дебелог црева.

Преко црева информација делује на најдубље слојеве подсвести. Зато је храна не само извор разноврстних информација, већ и средство за промену човекових информационих структура. Јело може бити корисно, а може бити и отров.

Већ неколико хиљада година ајурведа, индијска наука о здрављу, говори да се пре јела треба помолити, принети унутрашњу жртву Богу. На тај начин душа се очишћује, испуњава енергијом, а то делује и на структуру свега што се налази у човековој близини. Прехрамбеним производима се може изменити структура тако да они постају укуснији и корисинији. Ако се човек помоли пре јела, онда отров, присутан у храни, може бити уништен и на њега неће негативно деловати. И обрнуто, врло квалитетна храна се може претворити у отров, ако ју је спремила особа која носи у себи снажна негативна осећања. Такође, нездраво је јести у лошем разположењу. Ове истине одавно су познате. Но ми смо заборавили смисао многих појава и почели да се „лепимо“ за форму, руководећи се материјалистичким представима о здравој исхрани и начину живота, умножавајући тако број болести.

Од информационе структуре хране која доспева у црева зависи и физичко и емционално човеково стање. Правилно одабрана храна, биљни екстракти могу помоћи да се излечимо од најразличитијих болести, и, обрнуто – некавалитетна или неправилно употребљена храна нагло снижава наш имунитет и може довести до настанка великог броја разнородних болести.

Неопходно је знати и поштовати елементарна правила припремања хране. Црева се преоптерећују и њихова функција слаби када човек не сажваће храну, када једе у журби, када једе стојећи, када једе сувише хладно јело итд. Веома много енергије узимају разноврсна, деликатесна јела. Људи који дуго живе, хране се по правилу мањим количинама једноличне хране. Посебан начин исхране такође нам помаже у лечењу многих болести. Не треба јести између оброка: после скока енергије следи њен пад. У периодима између оброка жлезде и црева треба да се одморе.

Варење информационе хране је много тежи процес него варење материјалне хране. Али захваљујући томе ми се и развијамо.

Слично као што се музички инструмент мора повремено штимовати, тако и наша душа, уроњена у таштину свакондевља заборавља на Божанско и неприметно се удаљава од својих интереса, па се мора наштимовати, у додиру Божанским. Пошто се информација најширег обима прима преко црева, тада она морају бити празна. Ако човек није гладовао или постио, започиње принудни начин његовог очишћења: слаби апетит, почње кључање у стомаку. Човек почиње да гута таблете и „доводи стомак у ред“. Али, остварујући спољашњи позитиван ефекат, он руши своју будућност.

Зашто у старости често долази до застоја и прекида у раду црева? Нова информација представља рушење, измену старе. Са старом, нова информација се може објединити само кроз љубав. Ако недостаје љубави долази или до рушења старе структуре, то јест болести или брзе смрти, или блокирања нове. Тада човек који је стар престаје да усваја основну, нову информацију, а површну, споља гледано разнородну, али безначајну, наставља да прима свешћу и чулима.

Функција црева тесно је повезана са кретањем. Пре много хиљада година Веде су саветовале: ујутро треба шетати око сат времена, и увече, пре сна, неопходна је получасовна лака шетња. Тек сада су људи почели да схватају добра дијета – није само одређен начин исхране, већи кретање које омогућује цревима да нормално функционишу.

Проблеми са цревима и желуцем помажу очишћењу и спасењу душе. Али то не значи да се тим проблемима треба радовати, волети их и захваљивати се за њих. Пацијент не мора да воли хирургов скалпел. Болест је бич који нас приморава да се удаљимо од пута који води у смрт. Свака болест напомиње да је време да се позабавимо душом и да се присетимо да је највећа срећа – љубав , која нам омогућава јединство са Творцем.

С.Н. Лазарев

Превео: Александар Мирковић

Извор: Званични сајт С.Н. Лазарев http://www.lazarev.ru/index.php?option=com_content&view=article&id=2762&Itemid=35

С.Н. Лазарев – ШТА ЈЕ ТО САВЕСТ?

Шта је то савест? Савест је универзални камертон,* оцена наших поступака. Савест може имати човек који осећа љубав; љубав може осећати човек који верује у Бога; иначе, свака друга „љубав“ рађа привезаност. Према томе, човек коме је блиска Божанска логика, који уме да воли, увек може осетити да ли оно што чини убија љубав у његовој души или души друге особе. И управо се то осећање губитка љубави – назива се савешћу. Она је универзална, има је свако живо биће, углавном…но најразвијенија је управо код човека. И то осећање савести, рађа затим појмове морала, одговорности и осталог…Овде нема припадности одређеној религији, као, рецимо, што постоји хришћански морал, исламски морал, будистички морал…..према томе морал је ужи појам, а савест је универзална. Савест указује на губитак љубави, то је све.

Али постоји још један важан моменат. Већина људи савест посматра као шта? Као жаљење, као грижу савести. Учинивши нешто неправилно, човек почиње себе да мрзи, осуђује итд…И онда долази до самоуништавања, па испада да су савесни људи болеснији, да имају више непријатности. А безобзирни и дрски људи су здрави и све им иде од руке…Зашто? Зато што би савестан човек требао да усмери своју енергију не на самоуништење, и не на незадовољство собом, већ на то да такве поступке више не понови. То јест, реч је о томе да енергија савесног човека треба да се усмери ка стварању, ка увећавању љубави, а ово многи не схватају…

С.Н. Лазарев – Семинар у Доњецку, 3-4 новембар 2005.

НАПОМЕНА: Звучна виљушка која при удару даје увек један, основни, камерни тон, који се користи за штимовање инструмената. Пренесено значење: нешто што даје општи, заједнички тон, опште усмерење, опште расположење.

Извор: Званични YОУТУБЕ канал С.Н. Лазарева – https://www.youtube.com/watch?list=PLXkyFGigVhPzmg5xdx85BUby9SrBiNaDY&v=mhQadaoVCUk

Превео: Александар Мирковић

С.Н. Лазарев – ПРОБЛЕМИ СА ЈЕТРОМ

Наше тело је повезано са два временска тока: десна страна је оријентисана према будућности, лева – према прошлости. Јетра је орган који је повезн са будућношћу. Ако човек у себи носи агресивност према будућности, јетра почиње да страда. Када човек нема будућности долази до слабљења функције јетре као органа повезаног са будућношћу.

Нама је будућност много вреднија од садашњости. Све људске вредности, вредности људског плана, добијамо из будућности. Будућност ствара наша душа. Ако човек не живи душом, љубављу, већ свешћу, почиње себи да гради идеалну слику света, непрестано цртајући раличите схеме развоја догађаја, које се боре са реалношћу створеном од Бога. Све што не одговара идеалној слици света бива одбачено. У таквом случају крах нада, идеала, праведности, невоље и непријатности, тј. крах будћности, човек не може да прихвати.

Осећање сопствене исправности, осуђивање људи, страх за будућност, униније, лоше мисли о људима и о свету у будћности – знаци су зависности од будућности, који се неизбежно појављу код човека који живи свешћу. Све набројано можемо назвати: неприхватање Божије воље. Када је човеку сопствена воља на првом месту, а Божија на другом, онда је то основни показатељ присуства велике гордости. Зато су проблеми са јетром директо повезани са гордошћу.

Није случајно што постоји мит о Прометеју, који је највероватније, дошао у Стару Грчку из Индије. Прометеј је дао људима ватру и они су стекли моћ. Кажњен је тако што му је орао сваки дан кљуцао јетру, јер је својим поклоном одузео људима будућност. Њихова воља и њихове жеље су оснажене, стабилност и благостање су постали уобичајени и постојани. Повећане могућности су им ојачале гордост ослабивши веру и понизност пред вишим силама.

Што је људска воља снажнија, што веће могућности човек стиче, све му је лакше да заборави на Божију вољу. Уколико више зависи од стабилности и благостања, утолико се човек више се боји да ту стабилност изгуби. Онај ко осећа страх од будућности – будућност уништава, то јест, подсвесно жели да уништи оно чега се боји. Богатство које човек има не сме да премаши резерву љубави и вере у његовој души. Ако благостање, срећа, знатно превазилазе морал, љубав и веру, то је пут у сигурну смрт.

Испод гордости се крије клањање пожуди, клањање души. Ако заборавимо на љубав према Богу, смисао нашег живота постаће љубав према ближњем. Тада наша осећања према њему за нас постају апсолутна вредност. То се зове „клањање души“.

Симбол заштићености душе је – исправност. Управо осећај да смо у праву, доводи до тога да почињемо да осуђујемо друге људе. Ако сте у праву, не морате се мењати. Док осећате да сте исправни, док осећате како сте у праву, неко мора бити крив. А кривца треба уништити. Осећање исправности је неспојиво са љубављу. Човека, који стално осећа да је у праву, увек окружују кривци, посебно међу најближима – да би, превладавајући осећање исправности, научио да их воли. Јетра страда оним људима који воле да критикују своје ближње. Дете може одболовати хепатитис, да би се тако блокирале његове грубе мисли и криткчке примедбе на рачун вољене особе у будућности, кроз 10-15 година.

Појмови „невин“ и „крив“ односе се на људске законе. Божански законе, никада у потпуности не можемо спознати, све док се не вратимо Творцу. Зато, није могуће говорити о нашој апсолутној исправности.

Научници су установили да свест директно утиче на рад јетре. Према последњим истраживањима, јетра је синхронизована са великим мозгом, тј. ови органи функционишу у истом ритму. Претерано узбуђена, сувише активна свест, доводи до превелике побуђености јетре, а свако претерано узбуђење доводи до губитака енергије. Ако орган губи енергију долази до нарушавања његове функције, пада имунитета, појављују се инфекције и тумори.

Деца су, такође, наша будућност. Проблеми са јетром код родитеља почињу и у оним случајевима, када је њиховој деци затворена будућност. Ако су човеку – идеали, праведност, узвишена осећања – највиша вредност, онда се његово дете, да би преживело, мора одрећи свега тога; па ће му бити лакше да осети љубав када псује, користи наркотике који му уништавају будућност, када лаже и краде. Одрећи се љубави према својој деци због њиховог недостојног понашања – посебно је опасно, то је директна агресија према својој будућности и често води у тужан крај.

Ако је човек алкохоличар, укључује му се програм уништења деце. Његова јетра не успева да се избори са отровима и непрестано захтева већу количину енергије за њихову неутрализацију; ако нема љубави, онда се та енергија може узети само од потомака. Затим, такав човек, свеједно, враћа оно што је узео – а тај повраћај ће изгледати као немогућност да добије децу или губитак будућности, или и једно и друго истовремено.

Јетра је највећа жлезда у човековом организму. Наше жлезде испуњавају не само физиолошке функције, већ и енергетске. Јетра ради у пару са гушерачом: јетра скенира будући стрес, гуштерача – садашњи. Ако јетра не испуњава своју функцију – скенирања будућности, онда се гуштерача укључује са закашњењем и долази до њеног преоптерећења. Због тога, уколико јетра почиње да слаби, слаби такође, и гуштерача. Лекари су почели, не без основа, да повезују појаву дијабетеса са лошим радом јетре.

Зашто јетра престаје да осећа будућност? Будућност се открива ономе ко живи љубављу. Наша подсвест зна све, и ако у човековој души има љубави, онда му се будућност открива, човек осећа шта се мора десити, и прилагођава се будућим догађајима. Ако човек живи свешћу, ако је за њега љубав није најважнија, већ исправност, праведност, онда почиње да се везује за будућност и, ради спасења љубави у души, почиње ту будућност да губи. Сматра се да цироза јетре настаје због алкохола. Али то није сасвим тачно: ако човек дубоко у себи осуђује цео свет, људе, своју судбину, љубав напушта његову душу, а он своју муку дави у алкохолу.

Што је талентованији, духовнији, лепши, човек ће бити у већем искушењу да своје савршенство, своје способности, постави изнад душе и љубави, и утолико ће опасније за њега бити да поседује таленте, духовност и лепоту.

Сада нам се приближава нова будућност. Ми је опажамо прво својим пољем, затим – цревима, а онда – јетром. Када се деси нова, неочекивана ситуација, јетра постаје преоптерећена. Такође, јетру преоптерећују и алкохол и месо; ако је раније одређену количину алкохола и меса човек подносио без проблема, сада га, када долази нова будућност, тј. јетра је преоптерећена, иста количина може довести до нежељених последица.

За јетру је, такође, штетна и храна препуна беланчевина: јер управо јетра синтетизује беланчевине у човековом организму, па и у том случају постаје преоптерећена. Осим тога, на фином плану, храна пуна беланчевна јача усредсређеност на срећну судбину и свест; зато вишак беланчевина, заједно са калоријама, повећава концентрацију на будућност.

Будућност ствара наша душа, а она се разболева онда када изгубимо јединство са Богом; губитак једниства са Богом доводи до губитка најфиније, суптилне енергије, без које је будућност немогућа; затим, ту енергију почиње да губи и наша судбина и тело. Према томе, потребно је прво лечити душу.

Такође је важно да научимо како да прихватимо душевни бол и сачувамо љубав. Ако заборавимо да је наша суштина Божанска, онда ће нам душевни бол бити неподношљив и крах најузвишенијих осећања нећемо успети да превазиђемо.

Потребно је осетити љубав и у тренутку када се будућност руши: када су се према нама неправедно понели, када су се срушиле наше наде, када се неко неморално према нама понаша. Потребно је поново проћи кроз све животне ситуације, проживети их, и у свему видети Божију вољу – и у добру и у злу. И добро и зло, морају су да нас подстичу ка љубави.

Пошто најчешће јетра страда људима који се ослањају на своју вољу, који теже да непрестано контрлолишу све око себе, потребно је да научимо да се одрекнемо управљања ситуацијом. Можемо једноставно понављати: „Ја не контролишем ситуацију, ничим не управљам, све је дато од Бога“. Затим, треба да научимо да волимо људе и свет око нас – као своје несавршено дете.

Треба се бринути о сутрашњем дану, али из тога не произилази да морамо бити узнемирени због сутрашњег дана. Пре две хиљаде година Христос је рекао: „И што ће се безакоње умножити, охладнеће љубав многих“ (Мт.24,12) Под умножавањем безакоња подразумева се непоштовање заповести. „Зато се не брини о сутрашњем дану (Мат. 6, 31-33).“ Смисао ове изреке је једноставан: не треба се уздати у будућност већ у Творца. Љубав треба да буде важнија од будућности.

Да оздрави и преживи може само онај човек који има у души љубави, који се не плаши будућности, који не очајава, који не осуђује људе. Онај, коме је душа важнија од будућности, живота, принципа и благостања.

С.Н. Лазарев
Извор: Официальный сайт С.Н. Лазарева http://www.lazarev.ru/index.php?opt…
Превео: Александар Мирковић