Ако се само додирнула бит, мора се изразити макар и ћутањем које говори.
Јер има неопходност изразити, као клијање што је неопходно клици.
И који доживљују бит, мученици су и хероји израза: дају у патничкој радости давања, и без примисли да им се ма чим узврати.
Излишно је награђивати их, још излишније кажњавати. Доживљеном и казаном истином сами себе и награде и казне.
Проговорити, за њих су болни трзаји у порођају бића.
Проговорити, за њих је извести себе на страшни суд истине, иза чега сможден остати до нове навале себе у реч.
Истина је, дакле, само од оних који би, да се може, најрадије ћутали.
М. Настасијевић, „Белешке о неопходности израза“
I
(…) „Кад размишљам у нашој књижевности о песницима који су давали путање језичним јатима“ – каже Станислав Винавер – „изгледа ми да могу да споменем два имена: једно је Момчило Настасијевић, друго сам ја.“
„Није, дакле“ – наставља Винавер – „питање да се наметне језику једна осећајна визија, као да нам је језик случајно дат и као да нисмо одговорни за њега. У питању је одговорност према језику, и када је реч о путањама, о обртима, онда је у питању како да их другачије организујемо, не само на основу једног осећаја и доживљаја, него на основу нашег личног преустројавања правца и летова. Историја језика, историја израза – о којој немамо ми дефинитивне податке али коју наслућујемо – нагони нас да се бавимо новим прекрајањем. Оно што је морало да се креће, да броди, да гамиже кроз извесну отпорну средину, учини нам се као дотрајало, или нескладно, и ми преображавамо затекнуто стање односа. Можда би простије било да кажем: да полазимо од материје језика, да осећамо коб израза и решавамо се како да је преокреномо, не само ради ћуди и лепоте, него и ради наше најдубље одговорности, да бисмо испунили жељу, завет, па и сам плач језичне грађе, која је тражила други пут, други начин, али јој то нико није дао, јер се нико није наднео с љубављу, са страхом, са осећајем материнским над језиком.“
Такво осећање језика, уз подударање с Винавером у настојањима да се језичка грађа поезијом суштински преобрази, имао је и Момчило Настасијевић. Обојица песника, ма колико да се међусобно разликују (а различити су толико да се, на пример, за једну непотписану Настасијевићеву песму не може нити помислити да је Винаверова – и обрнуто), истрајавала су у тежњи за сржном објавом језика, којег су, чистећи га и пречишћавајући, обделавали до тренутка његовог ослобађања у живи духовни трептај – самобитан и тајанствен. До религиозности посвећени и привржени језику, они су се мученички упорно савијали на његовим најоштријим кривинама и одржавали на његовим најдубљим провалијама. Имајући префињен музички осећај, чули су и хватали унутрашњу језичку мелодију, онај пев којим се ућуткује и далеко премаша површно звучање и који надмоћно сеже иза обичних мисли и крутог разума у простор саме бити. Момчило Настасијевић са Седам лирских кругова и Станислав Винавер с најбољим песмама из збирки Варош злих волшебника, Чувари света и Европска ноћ по лирској мисаоности, емотивној згуснутости, по мелодијским распонима, прочишћености и сажетости израза, по чедности песничкој језика, али и по језичким смелостима, представљају две посебне, нетипичне лирске индивидуалности у српском песништву двадесетог века. Њихова дела по тим одликама измичу једноставним уклапањима у општији опис тог песништва. Настасијевићево схватање песничког учинка као тачке белог усијања, уз подразумевајуће различитости, односи се и на Винаверово певање. „Пред израслим није нам прва мисао, ни питање како? и од чега? него, ово је то и то. Тако се свуда иза остварења грађење не види. У Поезији то је тачка белог усијања. Заиста, дође тренутак кад се силином сржи грађа толико преобрази да се првобитни појам о њој изгуби. То више није боја, није тон, није реч, већ нешто живо, доселе неосећано ни неслућено. Степен више нестане и тога, и нађемо се лице у лице са чистим бивањем Поезије, која као да нам се без материјалног средства и само собом саопштава.“** (М. Настасијевић, „Белешке за апсолутну поезију“, у Целокупна дела, VII: Есеји, Београд: 1939, стр. 97.)
IX
Момчило Настасијевић с правом важи за песника који је најдубље укорењен у родно тле. То тле вишеструко се одразило у његовом песништву. По пејзажу односно по пејзажном декору, то је до изоштрености типично србијанско поднебље, у које је он иконописачки и ткачко-резбарски зароњен и из којег је, преображавајући га у песничку фреску, извлачио сржне детаље. Из тих пејзажних ознака промаља се искон и здружено ступају и радост и туга постојања. (Настасијевиће пејзаж, тако мени изгледа, првенствено чине централношумадијски и нарочито западносрбијански крајеви). Међутим, родно тле је још дубљи израз нашло у материнским тоновима његовог стиха: ту је оно тек пропевало из тамне дубине и замагљене даљине, гласом дотад и надаље нечувеним. И најзад, оно је промислило, мишљу тешком и судбинском – понекад и пророчком.
Настасијевићева поезија са језичко-стилске стране јединствено је чудо у српском песништву: ни пре ни после њега – да искључимо несуштинске сличности – ниједан наш песник није тако певао. „Настасијевић“ – истиче Станислав Винавер – „има поред осећаја велике одговорности и стрпељиву ведрину математичара, који се смеши на љуску и љуштуру када ова бунца, да је заробила живу формулу што у њој пева. Његов израз мора да изнађе што је најнесводљивије у човеку и у догађају – што их надмашава значајем и слутњом.“ (Станислав Винавер, Момчило Настасијевић, у Момчило Настасијевић, Целокупна дела, I, Београд, 1939. стр. 8) Елиптичност Настасијевићевог израза, уз коришћење фолклорне лекскике и већ увелико архаичне лексике из српског средњовековног књижевног наслеђа, неретко се дотиче крајњих граница разумевања – понекад их и премаша. Честим редукцијама језичке грађе, синтаксичким инверзијама, изостављањима глагола на рачун именица, драстичним изменама реда речи (на чуђење и запрепашћење лингивста и уопште читалаца), он као да је желео, руковођен бајаличким инстинктом, да потпуно сакрије или заштити од злих ушију и урокљивих очију оно о чему пева. Ипак, битно су другачији разлози за такво поступање с језиком. Онај који је, у трагању за сржним исказом, истрајно настојавао да у речима савлада оно што је у њима најжилавије, најтврдокорније, који се упињао да пробије њихов камени мук, морао је немилице рашчишћавати и одбацивати сав сувишни језички нанос, чак и она везивна ткива међу речима која би добро послужила за разумевање песме. Настасијевић је таквим поступком, јединим могућим за остварење сопствених поетичких начела – учинио да му се строго пробране речи, сложене у коренито сажете стихове, најнепосредније погледају лицем у лице и да се огласе својим суштинама. Он их је, силазећи им у корен и испод корена, налазио у тренуцима када су најживље, када се у исконској чистоти отварају и благошћу и језотом, када су митски устрептале и магисјки узрујане, када су у коби здружене…. Из слика зглбљених од таквих речи, односно испод језички безваздушног простора и синтаксичких празнина и ломова (што је битна одлика једног дела Настасијевићевог певања), у светачки умиреном дрхтају дише бит – а изнад њих лебди нешто попут свете тишине. Настасијевићеве песничке слике, то су јата и јата расплашених препелица, ухваћених у росном и гипко окамењеном трену вечности.
Настасијевић је отпевао само оно што се могло и морало извући из тамне ризнице ћутање, из најунутарњијих скривница бића, а чему је, парадоксално, стање муклости или немоте (као немогућност, препрека огалшавању речима) било једини одговарајући подстрек; „Где није неопходна реч, ћутати; где је неопходно ћутање, на изглед и по свему, тек ту проговорити“ – истиче он у есеју „Белешке за стварну реч“. Проговорити с те тачке значи огласити се звуком од суве дреновине, прозборити суштином са дна себе и око себе и приклонити се поезији као вери и ослобођеном постојању у свевремену. Његов песнички свет доживљује се као роморна молитва која, савлађујући милогласјем патничке крикове, негде увире и отуд опет извире. У том свету ћути се тврдо и дубоко.
На жетвеном и жртвеном пољу српског песништва, у његовом свеобухватном распону, песништво Момчила Настасијевћа издвојена је крстина, која, као кроз црну земљу, зрачи из искони кроз памтивек у бескрај.
Милосав Тешић, ПЕВАЊЕ И МЕРА, Књижевно-естетичке и метричке анализе (одломак из есеја „Певање Момчила Настасијевића као сурова и врла мера ћутања“, стр. 35-83) Сл. гласник, Београд, 2016
СРОДСТВО ПО ИЗБОРУ 