„Мит није фикција већ се састоји од чињеница које се
непрекидно понављају и увке наново могу посматрати.
Мит се збива са човеком и људи имају исто тако митске
судбине као и грчки хероји. То што је живот Христа у
великој мери мит, то још у том виду ништа не говори
против његове чињеничности; ја бих чак рекао напротив,
јер митски карактер једног живота управо изражава његову
опште људску важност.“ К.Г. Јунг
Античко Ја и његова свест о себи било је друкчије него наше, мање искључиво, мање оштро омеђено. Оно као да је било отворено уназад и узимало у се од прошлога много шта што је понављало у својој садашњости и што је с њим „поново бивало“. Шпански културни филозоф Ортега и Гасет изражава то тако да антички човек, пре но што ће учинити што, узмакне за један корак, слично тореру кад узмахује да зада смртоносни ударац. Он тражи у прошлости узор, па се увуче у њ као у роначко звоно, да би се тако, заштићен и изобличен у исти мах, бацио у савремени проблем. Отуд је његов живот био на известан начин оживљавање, једно архаизирајуће понашање. – А баш тај живот као оживљавање, поновно оживљавање, живот је у миту. Александар је ишао стпопама Милтијадовим, а о Цезару су његови антички биографи, с разлогом или без разлога, били уверени да хоће да подражава Александру. А то „подражавање“ много је више но што га данас има у овој речи; то је митска идентификација, која је у антици била нарочито блиска, али прелази далеко у ново доба а психички је у свако доба могућа. Античко обележје личности Наполеонове често је наглашавано. Њему је било жао што му модерно стање свести не допушта да се издаје за сина Јупитера-Амона, као Александар. Али да се, у време својих источњачких подухвата, митски замењивао бар с Александром, није потребно сумњати, а доцније, кад се био одлучио за запад, изјавио је: „Ја сам Карло Велики:“ Пазите доборо – не можда: „Ја подсећам на њ; нити: „Мој положај је сличан његову.“ Па ни: „Ја сам као он“; него просто: „Ја сам то:“ То је образац мита.
Живот, бар значајан живот, био је дакле у антички временима телесно васпостављање мита; он се на њ односио и позивао; тек кроза њ, тек преко односа према прошломе, показивао се он као живот прави и значајни. Мит је легитимација живота; тек кроза њ и у њему стиче он самосвест, постаје оправдан и освештан. Све до у смрт спроводила је Клеопатра афодитинску своју карактерну улогу свечано – а да ли је могуће значајније, је ли могуже достојанственије живети и умрети него целебрирајући мит? Помислите и на Исуса и на његов живот, који је био живот, „да се испуни што је писано.“
………….
Један је пример лик египатске Клеопатре, која је сасвим лик Иштар-Астарте, Афродите у подобију, – тако Бахофен у својој карактеристици баховског култа, дионизијске културе, види у краљици савршену слику једне диознизијске стимуле, која је, према Плутарху, много више еротичком културом духа него телесним дражима, репрезентовала жену развијену у земаљско оваплоћење Афордитино. Али то њезино афордитинство, њезина улога као Хатор-Изис, није само нешто критички-објективно, што су о њој рекли тек Плутарх и Баховен, него је то била садржина њене субјективне егзистенције, она је живла у тој улози. Начин на који је умрла указује на то: она се, веле, убила ставивиши сама себи отровницу на груди. А змија је била и животиња богиње Иштар, египатске Изис, која се и сама приказује у змијској одећи с крљуштима, и зна се за једну статуету овде богиње како држи змију на грудима. Ако је дакле, начин Клеопатрине смрти био исти као и у легенди, онда би он био демонстрација њеног митског осећања свога Ја. Зар није она носила украс за главу богиње Изис, капу у виду орла, и зар се није украшавала инсигнијама Хаторе, крављим роговима с плочом сунчаном између њих? А значајна је алузија била то што је своју децу од Антонија назвала Хелиос и Селена. Сумње нема, она је била жена знатна – у античком смислу „знатна“ – која је знала ко је и по чијем трагу корача!
Томас Ман – Фројд и будућност (Одабрана дела Томаса Мана, Есеји I, Матица српска, Н. Сад, 1980.)
СРОДСТВО ПО ИЗБОРУ 