Фјодор М. Достојевски, ГОСПОДА НАШИ ПИСЦИ…

Срео сам Карамазинова, „великог писца“, како га је Липутин узносио. Карамазинова сам ја почео читати још у детињству. Његове приповетке и романи познати су у целом прошлом, па чак и нашем нараштају; ја сам се њима заносио, били су ми уживање у мом дечачком и младићком добу. После сам мало охладнео према његовом перу и његови познији романи, с правцем којим је у последње време све писао, већ ми се нису свидели онако као његове прве творевине, са онолико искрене поезије; а његова најновија дела нису ми се уопште допадала.

Ако смем и ја своје мишљење исказати о овако тугаљивој ствари, сва господа наши писци осредње даровитости за живота су, како је то обичај, готово генији у очима савременика; а не само што из сећања људи ишчезавају замало па сасвим, без икаква трага и некако нагло, кад умру, него се то дешава понекад и за њихова живота, само пристигне ли на смену нов нараштај, на који су они још утицали. Непојмљиво брзо их сви занемаре и забораве. Код нас то бива некако наједанпут, као промена декорације на позорници. Наравно, није то оно што се дешавало творцима који су долазили да кажу своју нову реч, као Пушкин, Гогољ, Молијер, Волтер и други такви друштвени радници. Наша господа осредњаци, на заранку свог живота се обично већ и сами, и то на жалостан начин, сасвим „испишу“, и чак то и не запазе. Често се дешава да писац коме су дуго и дуго приписивали изванредну дубину идеја и надали се његовом особитом и озбиљном утицају на друштвени покрет, да он пред крај свој обелодани такву плиткост и сићушност своје основне идејице да нико више и не жали што је умео тако брзо да се испише… Али седи старци то не увиђају и љуте се. Баш на измаку њиховог рада, њихово самољубље дигне се толико да се чудите и дивите. Бог ће знати шта они мисле о себи – држе да су бар богови. Прича се да Кармазинов веома цени своје везе са моћним људима и високим друштвом, готово више него своју душу. Причају, кад се с вама упозна, он вас обаспе похвалама, поласка вам, занесе вас, очара вас својом простодушношћу, особито ако сте му што били потребни и, разуме се, ако сте му пре сусрета прили препоручени. Али пред првим кнезом, првом грофицом, пред првим човеком од кога се боји, он ће сматрати као своју свету дужност да вас заборави, са најувредљивијом немарношћу, као сламку, као муву, да вас заборави одмах ту на месту, док нисте још стигли ни да се удаљите од њега – и озбиљно држи да је то највиши и најлепши тон. Мада он има савршену навику и савршено познавање добрих манира, он је, кажу, толико самољубив, толико нервозан, да никако не може да сакрије своју ауторску осетљивост чак ни у друштвима у којима је мало интересовања за књижевност. Ако га неко случајно зачуди и збуни својом равнодушношћу, он је болесно увређен и гледа се освети.

Лане сам читао у једном часопису његову ствар написану са страшном претензијом на наивну поезију и уз то психологију. Описивао је пропаст једнога брода негде у енглеским водама, доста дуг и многоглагољив, дат је једино у намери да истакне себе. И непрестано се чита између редова: „Интересујте се за мене, гледајте какав сам ја био у тим тренуцима, Шта вас се тиче море, бура, стене, остаци брода? Ја сам вам све то довољно описао својим моћним пером. Што гледате утопљеницу с мртвим дететом у укоченим рукама? Боље је да гледате мене, да видите како ја не могу да поднесем тај призор и окрећем главу да га не видим. Ево, окренуо сам леђа, ево ме страховито потресена, немам снаге да се осврнем, затварам очи – је л’те, то је врло интересантно?“ Изнео сам Степану Трофимовичу своје мишљење о овом напису Кармазинова; и он је имао исто мишљење.

Фјодор М. Достојевски,ЗЛИ ДУСИ, (стр. 94-95), ИП Рад, Београд, 1977.

Превела: Косара Цветковић

Фјодор М. Достојевски, …ТУ „ЦИВИЛИЗАЦИЈУ“ ХОЋЕ ДА ПРЕСАДЕ У НАШ НАРОД! НИКАДА СЕ СА ТИМ НЕЋУ САГЛАСИТИ! ДО ПОСЛЕДЊЕГ ДАНА ЋУ СЕ БОРИТИ СА ЊИМА!

/…/Тако је једног дана, сећам се, док је радио, рекао¹:

– Они тамо пишу о нашем народу: „диваљ је и непросвећен… ни близу европском…“ Да, наш народ је – свȇт у поређењу са тамошњим! Наш народ никада није дошао до таквог цинизма, као у Италији, на пример. У Риму, у Напуљу, мени су на улицама предлагали такве гнусобе – младићи, скоро деца… Одвратне, противприродне пороке – отворено, пред свима и то никога није узнемирило. А нека покушају тако нешто да учине код нас! Цео народ би скочио, осудио зато што је за наш народ то смртни грех, а тамо је, ето – обичај, једноставно навика, – и ништа више. И сад, ту „цивилизацију“ хоће да пресаде у наш народ. Да, никад се са тим нећу сагласити! До последњег дана ћу се борити са њима, – нећу одступити.

– Али не желе они баш ту цивилизацију да нам пренесу, Фјодоре Михаиловичу! – додала сам, сећам се, нисам издржала.

– Да, управо ту, баш ту! – са огорчењем је продужио. – Зато што никакве друге и нема. Тако је било увек и свуда. И тако ће бити и код нас ако почну вештачки да нам пресађују Европу. И Рим је страдао зато што је почео да пресађује Грчку у себе… То пресађивање увек је почињало ропским подражавањем раскоши, моде, разних тамо наука и уметности, а завршавало се содомским грехом и свеопштим бешчашћем…

– А како онда народи да живе? Да саграде кинески зид?

Фјодор Михајлович ме је испод ока суморно погледао, и одсечно рекао:

– Ништа ви не разумете! – и тог дана више није хтео са мном да разговара. Но, прошао је још један дан и ми смо остали сами, и поново ми је поверио своје мисли. Он је, очигледно, патио због своје духовне усамљености. Нису га схватали, погрешно су га тумачили, и тражећи утеху, није сумњао у моју саосећајност и разумевање, шта год да каже.

А мени је, временом, било све теже и теже да саосећам, па чак и да разумем његове мисли. И, понекад ми је био потребан велики напор да задржим невољни осмех као одговор на његова „прорицања“…

Са стидом се сећам, како ми је „дивљачки“ изгледао, када је једном, читајући коректуру свог чланка о Пруској, о Бизмарку и папи – изненада проговорио тоном… оним тоном којем су се тако злобно, али и тако оштроумно, подсмевали мени познати „либерали“…

– Они и не наслућују да ће ускоро доћи крај свему… свим њиховим „прогресима“ и брбљањима! Они не виде да се антихрист већ родио… и долази! – Изговорио је то таквим гласом и изразом лица, као да ми обзнањује страшну и велику тајну, а онда ме брзо погледао и строго упитао:

– Да ли ми верујете или не верујте? Ја вас питам, одговарајте! Верујете или не?

– Верујем вам, Фјодоре Михајловичу, али мислим да сте у заносу и зато несвесно преувеличавате.

Он је ударио руком по столу тако да сам се тргла, и, подигавши глас, повикао, као мула са минарета:

– Долази нам антихрист! Долази! И крај света је близу – ближе него што мислите!

Тада ми је то изгледало као „бунцање“, халуцинација епилептичара… „Манија једне идеје… марот… (опсесија, мономанија од франц. Marotte)“ – као да сам чула одјек нечијих речи… Но, како поверовати у крај света и долазак антихриста када тек почињеш да мислиш и живиш, и када видиш пред собом неисцрпни рудник разнородног знања, када се будућност – Бог зна зашто! – представља као некакав лучезарни пут ка сунцу.

И седела сам преко пута њега, са ружним, ироничним осмехом… А може бити, – ко зна! – може бити да му се баш те ноћи јавио „Сан смешног човека“ или поема „Велики инквизитор!“…

Варвара В. Тимофејева (О. Починовска), Године рада са знаменитим писцем (одломак)

Превео: Александар Мирковић

Извор: http://dostoevskiy-lit.ru/dostoevskiy/memory/v-vospominaniyah-sovremennikov/timofeeva-god-raboty-s-znamenitym-pisatelem.htm

НАПОМЕНА:

1. О раду са великим писцем пише Варвара Васиљевна Тимофејева (О. Починовска, 1850-1931) писац, преводилац, аутор романа, прича, мемоара. Почетком седамдесетих година деветнаестог века радила је у штампарији Трашнел, где се штампао недељник Мерешковског „Грађанин“. А 1873. и првих месеци 1874. уређивао га је Достојевски (прим.прев.)

Сергеј Фудељ, КЊИЖЕВНИК ДОСТОЈЕВСКИ ЈЕ ВИДЕО СВОГ ХРИСТА

Предсмртна болест Достојевског је почела изненада крварењем плућа 26. јануара 1881. Смрт је наступила 28. јануара (по старом календару), на дан спомена на преподобног Јефрема Сирина у чијој покајничкој молитви је писац видео суштину хришћанства. Смрт Достојевског нас запањује својом лакоћом, која је налик на милосрђе. Сетимо се како је страшно умирао Тургењев. Достојевски је већ увече позвао свештеника како би се исповедио и причести. „Кад је свештеник отишао, — сећа се Ана Григорјевна, — ушла сам с децом у кабинет да честитам Фјодору Михајловичу причешћивање Светим Тајнама, он је благословио мене и децу, молио их је да живе у миру, да се воле, да мене воле и чувају. Опростивши се са децом Фјодор Михајлович ми се захвалио за срећу коју сам му дала и замолио ме је да му опростим ако ме је нечим ражалостио. Стајала сам ни живи, ни мртва, немајући снаге да било шта одговорим.“ Кћерка Достојевског се сећа да је отац опраштајући се с децом заповедио њиховој мајци да наглас прочита 15. главу Јеванђеља по Луки — причу о блудном сину коју је изузетно волео. Коначно се враћао у Очев Дом. 

„Око седам ујутро (28. јануара) видела сам, — пише Ана Григорјевна, — да муж гледа према мени… ‘Знаш Ања, — рече Фјодор Михајлович полушапатом — већ три сада не спавам и стално мислим и тек сад сам постао потпуно свестан да ћу данас умрети… Упали свећу, Ања, и додај ми Јеванђеље.’ Ово су Јеванђеље Фјодору Михајловичу у Тобољску (кад је ишао на робију) поклониле жене декабриста. Увек се налазило у мужевљевом видокругу, на писаћем столу, и он би често, замисливши се о нечему или кад би осетио недоумицу, отварао Јеванђеље где се отвори и читао је оно што би се налазило на првој страници (с леве стране). И сад је Фјодор Михајлович желео да своју сумњу провери по Јеванђељу. Сам је отворио свету књигу и замолио да му прочитам. Отворило се Јеванђеље по Матеју, гл. III, ст. 14—15: ‘А Јован му брањаше говорећи: Ти треба мене да крстиш, а ти ли долазиш мени? А Исус одговори и рече му: Остави сада, јер тако нам треба испунити сваку правду’ ‘Чујеш? — ‘остави сада’ значи, умрећу,’ — рекао је муж и затворио књигу… Око девет ујутру Фјодор Михалович је мирно уснуо не испуштајући моју руку… У осам сати и тридесет осам минута увече Фјодор Михајлович је отишао у вечност.“

/…/ „Никада раније нико није имао такву сахрану; Петербург ништа слично није видео, — пише И. Аксаков неколико дана после погреба. — Све ове изненадне, неприпремљене, непланиране и зато несумњиво искрене изјаве саучешћа, захвалности и поштовања, — све ово указивање части, до чега је дошло тако  изненада, само по себи је надахнуто — и испуњено важним смислом.“

Убрзо после сахране, у фебруару 1881. године И. Аксаков је писао Победоносцеву: „Смрт Достојевског је права казна Божија. Тек сад се у потпуности открива његов морални значај као учитеља младих душа. У њему су ослонац и смелост имали највиши, морални идеали, које је нејасно и бојаживо у души носио овај или онај младић. Јер, у суштини, ‘пониженим’ и ‘увређеним’ треба сматрати религиозно и морално осећање у средини руске интелигенције. Младом човеку је потребно много храбрости и самосталности да се усуди да га гаји и исповеда.„

„Отишао сам да се поклоним његовом праху, — пише Кони. — На полумрачном и непријатном степеништу куће на углу Јамске и Кузнечне улице, где је покојник живео било је већ много људи који су се кретали ка вратима опшивеним похабаном мушемом. Иза њих се налазило мрачно предсобље с истим таквим оскудним и неугледним намештајем који сам већ имао прилике да видим. Фјодор Михајлович је лежао на ниском одру, тако да су сви могли да виде његово лице. Какво лице! Оно се не може заборавити… На њему није било ни оног као зачуђеног, ни оног камено-спокојног израза који имају мртви људи… Ово лице је било речито, изгледало је продуховљено и дивно… Трулеж га се још није дотакла и на њему се није видео печат смрти, већ као да је на њему био одсјај другог, бољег живота… Дуго нисам могао да одвојим поглед од овог лица које је изгледало као да свим својим изразом говори: „Па да! Тако је — увек сам говорио да мора бити тако, а сад знам.“ 

И Ана Григорјевна се сећа: „Нешто пред поноћ наш драги покојник је већ лежао на смртном одру насред свог кабинета. Покрај узглавља је стајала полица с иконом и упаљеним кандилом. Покојниково лице је било мирно и чинило се да није умро, већ спава и осмехује се у сну некој ‘великој истини’ коју је сад сазнао.“ 

Постоји још један документ који  у потпуности потврђује речи и Ане Григорјевне и Конија — изванредан цртеж оловком „Ф.М. Достојевски на смртном одру“ који је Кримски урадио сутрадан после смрти. На лицу покојника је ‘мир суботњег дана’. 

Књижевник Достојевски је видео свог Христа и Његов Васкрс. 

Сергеј Фудељ, НАСЛЕДСТВО ДОСТОЈЕВСКОГ, (одломак, стр. 208-212) Панонске нити, Крушчић, 2019.
Превели: Драган Буковички и Марина Тодић

Фјодор М. Достојевски, ЛЕПОТА ЋЕ СПАСИТИ СВЕТ

„Кнез тврди да ће лепота спасити свет… Која ће лепота спасити свет?…  Јесте ли ви ревностан хришћанин? Коља каже да ви себе називате хришћанином…“ (Ф.М. Достојевски, Идиот)

„Естетски почетак зависи од религије. Религија од себе саме, од откровења и непосредне Божије интервенције. Тајна Христова.“ (Ф.М. Достојевски, белешке уз роман „Зли дуси„)

„Морално је само оно што се подудара са вашим осећајем за лепоту и с идеалом који оваплоћујете… Моралне идеје постоје. Оне израстају из религиозног осећања“ (Ф.М. Достојевски, Белешке) 

„Свети  Дух је непосредно поимање Лепоте, пророчанско упознавње хармоније, дакле, стално стремљење ка њој“.  (Ф.М. Достојевски, Белешке)

„Ако при томе не буде духовног живота, идеала Лепоте, човек ће почети да тугује, умреће, полудеће, убиће се или ће се упустити у паганске фантазије. А пошто је Христос у Себи и у Својој Речи носио идеал Лепоте, одлучио је: боље је да у душе утка идеала Лепоте…“ (Ф.М. Достојевски, одломак из писма) 

„Највиша лепота није спољашња него унутрашња“. (Ф.М. Достојевски, белешке уз „Браћу Карамазове“)

„Чудесно лице! И сад не знам је ли она добра? Ах, кад би била добра! Све би било спасено!“ (Ф.М. Достојевски, Идиот, кнез Мишкин)

„Лепота је хармонија“ (Ф.М. Достојевски, 1861. у часопису Време)

„Свет ће спасити лепота Христова…“ (Ф.М. Достојевски, белешка из 1870.)

„Лепота ће спасити свет!“ 

(Цитирано према књизи Сергеја Фудеља, НАСЛЕДСТВО ДОСТОЈЕВСКОГ, Панонске нити, Крушчић, 2019.)

Приредио: Александар Мирковић

Фјодор М. Достојевски, БЕЗ ОБЗИРА НА СВЕ ГУБИТКЕ, ЈА ВОЛИМ ЖИВОТ ВАТРЕНО…

31. јануар 1873. запис у албуму Олге Козлове

Прегледао сам Ваш албум и позавидео Вам. Колико је Ваших пријатеља уписало у ту раскошну књигу сећања своја имена! На колико живих магновења проживљеног живота подсећају ти листови! Ја чувам неколико фотографија људи које сам највише волео у животу, — и шта? никада не гледам те слике: за мене су, због нечега, — успомене једнаке патњи, и чак, што је трен којег се присећам срећнији, муке које ми причињава су веће. У исто време, без обзира на све губитке, ја волим живот ватрено, волим живот због живота и, озбиљно, још увек се спремам да почнем свој живот. Мени је скоро педесет година, а још увек никако не могу да разаберем: завршава ли се мој живот или тек почиње. То је главна црта мог карактера; може бити и делатности.

Фјодор М. Достојевски

Превод: Александар Мирковић

Фјодор М. Достојевски, О ВАСКРСЕЊУ

Н.П. Петерсону

Петербург, 24. марта 1878.

Милостиви господине Николаје Павловичу,

/…/ Али ево позитивног и тешког питања, које сам још у децембру решио да Вам поставим: У изложеним идејама мислиоца суштина је несумњиво у дугу васкрсавања предака који су раније живели; дугу, који би, будући испуњен, зауставио рађање деце, и наступило би оно што је у Јеванђељу и Апокалипси означено као прво васкрсење. Па ипак, код Вас, у Вашем излагању, уопште није наведено како Ви поимате то васкрсавање предака, у каквој га форми замишљате и да ли у њега верујете? То јест да ли га Ви поимате некако мислено, алегоријски, на премер, као Ренан, који га је поимао као до те мере разбистрену човекову свест на крају живота човечанства, да ће уму тих будућих људи бити у потпуности јасно колико је неки, на пример, предак утицао на човечанство, чиме је утицао, како и сл., и то до те мере да ће се улога сваког човека који је раније живео сасвим разјаснити, откриће се његова дела (науком, помоћу аналогије); и све то до те мере да ћемо, разуме се, спознати и то колико су се сви ти људи који су пре битисали, утичући на нас самим тим поново оваплотили у нама, а изгледа и у тим хармоничним коначним људима, који су све спознали и којима ће се завршити човечанство. 

Или: 

Ваш мислилац директно и буквално замишља да ће васкрсавање, као што алудира религија, бити реално, лично; да ће се провалија која нас дели од душа предака наших засути, да ће бити побеђена смрт, и они ће васкрснути не само у нашој свести, не само алегоријски, већ стварно, лично и реално у телима. (N.B! Наравно, не у садашњим телима, јер већ сама та чињеница да ће наступти бесмртност, да ће се окончати брак и рађање деце, сведочи да ће тела у првом васкресењу, одређеном да буде на земљи, бити друга тела, не садашња, односно можда онакава као што је Христово тело након његовог васкрсења до вазнесења на Педесетницу. 

Одговор на ово питање је неопходан, јер у супротном ништа неће бити јасно. Упозоравам да ми овде, односно Соловјов и ја, у најмању руку верујемо у реално, буквално, лично васкрсење и у  то да ће се оно десити на земљи. 

Фјодор М. Достојевски, ПИСМА (том III, одломак из писма, стр. 238-240), Логос, Графичар, Београд-Ужице, 2015.

 

Фјодор М. Достојевски, ТВРЂЕЊЕ БЕЗ ДОКАЗА

Мој текст о којем се говори односи се на основне и најузвишеније идеје човекова живота: на нужност веровања у бесмртност људске душе. Та исповест човека који одлази у смрт „логичним самоубиством“ означава потребу да се одмах изведе и закључак: без вере у душу и њену бесмртност, човеков живот је неприродан, немогућан и неподношљив. Тада ми се чинило да сам јасно изразио формулу логичног самоубице, да сам успео да је откријем. За њега не постоји вера у бесмртност, и он то сам објашњава одмах, у почетку. Мало-помалао вођен мишљу о бесциљности свога живота и мржњом против неме инертности свега што га оркужују — самоубица долази до неминовног уверења да је човеков живот на земљи апсолутна бесмилица. Њему постаје јасно као дан: на живот пристају само они људи који су налик животињама, који због слабог развитка свести и снажно наглашених телесних потреба стоје близу животињског типа. О, јести, спавати, седети у топлом и на меком — то ће још задуго везивати човека за земљу, али не и човека вишега типа. Али, управо ти виши типови владају на земљи, и увек су владали, и такви су одређеним периодима изводили и водили милионе других људи. Шта, дакле, значи та виша реч и та виша мисао? Такву реч, такву мисао (без чега човечанство не би могло да живи) често казују, међу првима, управо бедни и непримећени људи, они који немају никаквог значаја, и који најчешће бивају прогањани и умиру у прогонству као непознати и заборављени. Али, та мисао и та реч коју су они изрекли не умиру, не пропадају без трага, нити могу пропасти ако су већ једном изречене — и то је оно што у људском роду заслужује дивљење. У покољењу које долази, за двадесет или тридесет година, мисао генија захвата све и свакога, она обузима све — и онда се појављује: нека не ликују милиони људи и материјалистичке силе, силе страшне и непоколебљиве — не новац, не мач, не моћ — долази она мисао у почетку непримећена, а то је често мисао неког незапаженог човека. Господин Енпе тврди да појава онакве исповести у мом Дневнику представља „смешан и јадан анахронизам“… јер је данас „век гвоздених појмова, век позитивних ставова, век који је високо истакао заставу с девизом: живети по сваку цену...!“ (Само тако, вероватно се због тога и повећао у наше време број самоубистава међу интелигенцијом!). Уверавам уваженог г-на Енпеа, и оне који су слични њему, да се то „гвожђе“ претвара у прах и пепео пред неком идејом, ма колико се она у почетку чинила као ништавна тој господи која имају „гвоздене појмове“. Према мом мишљењу, највећа бојазан за нашу будућност, и то за најближу будућност, скрива се управо у томе што се у већем делу нашег образованијег сталежа у Русији, по неком посебном и чудном тако рећи предодређењу, све више и више, с великом брзином која постаје све већа, укорењује и потпуно безверје — неверовање у сопствену душу и њену бесмртност. И још, то безверје се укорењује не само због убеђења (у нас је убеђења у нешто било веома мало), него због неке чудне равнодушности према тој највишој идеји људског постојања, због равнодушности која је понекад и подругљива и која се, ко зна одакле, угнездила у нас, због равнодушности не само према тој идеји него према свему што је живо, према животној истини, и према свему ономе што живот даје и што га храни, што му обезбеђује здравље и што убија труљење и смрад. Та равнодушност је у наше време, у поређењу с другим европским народима, постала нека типично руска особина. То је одавно већ продрло у руску образованију породицу, и готово ју је разорило. Без највише идеје, међутим, не може да постоје ни човек ни нација. А на земљи постоји само једина највиша идеја, и то је идеја о бесмртности људске душе — све остале „више“ идеје живота проистичу из ове једине. Може се о томе спорити (то јест, о том првобитном извору свега што је најузвишеније на земљи), али засад нећу да се упуштам у спор, ја само исказујем своју идеју. Не може се све одједном објаснити; боље је ићи мало-помало. Још има времена. 

Мој самоубица је ватрени присталица своје идеје о неминовности самоубиства, и није неки равнодушан и „гвозден“ човек. Он доиста пати и мучи се, и ја сам то, чини ми се, јасно приказао. Њему је очито јасно да он не може да живи, он зна да је у праву и да није могућно побијати га. Пред њим су јасно истакнута она велика првобитна питања: „због чега живети ако је човек схватио да је живети као животиња недостојно човека, да је то недовољно и ненормално? Шта онда може, у таквом случају, човека да задржава на земљи?“ На та питања он не може да нађе одговора, и он то зна иако је схватио да постоји „хармонија целине“ — како он каже — али, каже он даље, „ја то не схватам, нити ћу имати снаге да икад схватим, и онда то што нећу да суделујем у тој хармонији целине — долази само по себи“. Ето, баш то што му је теко јасно — то га је убило. У чему је невоља? У чему се он вара? Сва је невоља у томе што је изгубио веру у бесмртност. 

Он је страсно тежио (тежио је томе док је био жив и тражио је то с болом) измирењу, хтео је да га нађе у „љубави према човечанству“: „Ако нећу ја, човечанство ће можда бити срећно, оно ће једном достићи хармонију. Та би мисао могла да ме задржи на земљи“ — признаје он. Наравно, то је великодушна мисао, великодушна и мученичка. Али, убеђење да је живот човечанства у целини, у суштни, само један моменат као и његов живот лично, и да ће се сутра, када та „хармонија“ буде остварена (ако се уопште сме веровати да се овај сан може остварити), и човечанство претворити у исту оваквну нулу, као што је и он сâм, према оним спорим природним законима — и то све после толиких невоља које су поднете због остварења онога сна — пред таквом идејом његов дух устаје на побуну до изнемоглости, буни се управо због оне љубави према човечанству, њега то притиска и вређа управо због човечанства у целини и — по закону рефлекса идеја — то у њему убија управо и саму ту љубав према човечанству. 

Ово последење се чешће догађало у породицама које, на пример, умиру од глади. Отац и мајка, кад им најзад невоље њихове деце постану неподношљиве, почињу да мрзе своју дотад вољену децу управо зато што више не могу да поднесу  њихове невоље. И ја, штавише, тврдим: сазанање о вашој потпуној немоћи да дате помоћ, или да учините неку корист или олакшицу човечанству које пати, у исто време док сте ви потпуно уверени у те његове патње — може у вашем срцу и љубав да претвори у мржњу према човечанству. Господа гвоздених појмова, наравно, неће у ово поверовати, нити ће то уопште моћи да схвате: за њих је љубав према човечанству и срећа човечанства нешто јевтино и тако лепо удешено, давно нешто одређено и записано да о томе не би требало ни размишљати. Али, ја имам намере да такву господу докраја насмејем: ја тврдим (засад опет без доказа) да се љубав према човечанству не може замислити нити схватити, да је она апсолутно немогућа без вере у бесмртност људске душе. Они који човека лишавају вере у његову бесмртност, и који ту веру замењују неким смислом вишег циља у живоу — „љубав према човечанству“, на пример — они, ја то тврдим, подижу руку на себе саме, јер уместо љубави према човечанству усађују у срца која су изгубила веру само зачетак мржење према човечанству. Није важно што ће паметњаковићи гвоздених појмова слегати раменима на овако моје тврђење. Та је мисао изнад њихове мудрости, и ја сам чврсто уверен да ће она једног дана бити аксиом за човечанство. 

Ја чак тврдим, и имам храбрости да то и истакнем, да је љубав према човечанству као идеја нешто најнесхватиљвије за људски ум. Управо као идеја. Њу може да правда једино осећање. А то осећање је једино могућно уз истовремено уверење у бесмртност људске душе (и ово тврдим без доказа). 

На крају свега, ово је јасно: самоубиство после губитка идеје о бесмртности јесте нешто потпуно неизбежно, па чак и нужно за сваког ко се макар мало уздигао изнад животиње. Напротив, бесмртност која као идеја нуди вечни живот, много јаче везује човека за земљу. У овоме, наизглед, има противречности — ако већ постоје толики други животи, то јест ако осим земаљског постоји и бесмртни живот, због чега  одна до те мере ценити земаљски живот? Али, излази управо супротно: само уз помоћ вере у своју бесмртност човек може да схвати свој разумни циљ на земљи. Без вере у своју бесмртност, нестају човекове везе са земљом, оне постају тање и као трулије, и губитак смисла живота (па макар се он изражавао у облику несвесне туге) сигурно води у самоубиство. Из овога следи обрнута поука оног мог октобарског текста: „Ако је вера у бесмртност толико потребна за човеков живот, онда је она нормално стање човеково — а кад је већ тако, онда и бесмртност човекове душе несумњиво постоји.“ Речју, идеја о бесмртности — то је сâм живот — живи живот, његова коначна формула и основни извор истине и исправних сазнања за човечанство. Ето, то је био циљ мога текста, и ја сам веровао да ће тај циљ и нехотице разумети свак ко буде прочитао тај напис. 

Фјодор М. Достојевски, Дневник писца 1876, (одломак, стр. 392-395), Партизанска књига, Љубљана, ООУР Издавачко публицистичка делатност, Београд, 1981.

Превео: Мирко Ђорђевић

Фјодор М. Достојевски, „ЈА НИШТА КОД РАФАЕЛА НЕ РАЗУМЕМ“…

(…) Оправдана је примедба једног писца од пре неколико година да се признавање да човек не разуме неке ствари некад сматрало срамотом, јер је говорило о тупости онога који то признаје, о незнању, о лошем уму и срцу које нема осећања, о његовим малим умним способностима. Данас је обрнуто, и све се чешће чује фраза: „Ја то не разумем“ — и то се изговара некако поносно, у најмању руку значајно. Човек помоћу те фразе као да се пење на неки пиједестал, барем мисли да је такав у очима других и, што је још комичније, он себе и сам тако види, не стидећи се при том нимало тог јевтиног пиједестала. Данас речи као што су: „Ја ништа код Рафаела не разумем“, или оне „Ја сам с посебном пажњом прочитао целог Шекспира и, признајем, баш ништа посебно нисам у њему нашао“ — примају се не само као знак дубоке памети, него чак и као неко јунаштво, као нека врста моралног подвига. И нису само Шекспир и Рафаел данас подвргнути таквом расуђивању и изложени таквим сумњама! 

То запажање о поносним незаналицама, које сам овде препричао мојим речима, веома је истинито. Заиста, гордост незналица је добила широке размере. Тупи и заостали људи нимало се не стиде тих својих квалитета, напротив, сада је тако да се то узима и као „знак духа“. Ја сам често истицао да је у књижевности и личном животу дошло време неких партикуларизама и помањкања многостраности знања и образовања: људи који су с пеном на устима оспоравали своје противнике, десетинама година заправо нису прочитали ни редак од онога што су ти њихови противници написали: „Ја“ — вели такав — „не делим таква схватања, и нећу да читам глупости“. Што би се рекло — робе има за грош, а жеља и за целу рубљу! Таква једностраност и таква затвореност, тај партикуларизам и нетрпељивост узели су маха баш у наше време, то јест првенствено у оних последњих двадесетак година. У многих се запажа и некаква безобзирна смелост: људи чија су знања ништавна подсмевају се у очи људима који десет пута боље и више од њих знају и разумеју. Што је најгоре, што више напредујемо — све више узима маха „једносмерност“: приметно се губи чуло за поређења, за преносна значења, за алегорију. Видљиво је да се губи (уопштено говорећи) смисао за шалу, хумор, а то је, према мишљењу једног немачког мислиоца, најбољи знак интелектуалне и моралне кризе једног доба. Напротив, народило се много тих мрачних глупака, чела су наборана и уозбиљена — и све гледа право и само право, све иде једном линијом ка једној тачки. Можда мислите да ја само о младим људима и о либералима говорим? Уверавам вас, то се односи и на старце и на конзервативце. Подражавајући младима (који су сада, уосталом, већ оседели људи), још пре двадесет година су се појавили чудни конзервативци једнога смера, раздражљиви старчићи који апсолутно ништа нису схватали у актуелним проблемима, у новим људима и у самом младом покољењу. Та њихова једносмерност је, ако хоћете, понекад била жешћа, снажнија и ограниченије него она једносмерност у „нових људи“. О, веома је вероватно да је све то у њих од сувишка добрих жеља и од великодушног али огорченог осећања које понекад слепи, и то у већој мери него чак и ове присталице једносмерности најновијег времена. Уосталом, мени се чини да сам ја и сâм, осуђујући ту једносмерност, одвећ отишао у једном правцу — у страну. 

Фјодор М. Достојевски, Дневник писца 1876, (одломак, стр. 389-390), Партизанска књига, Љубљана, ООУР Издавачко публицистичка делатност, Београд, 1981.

Превео: Мирко Ђорђевић

Ф.М. Достојевски, НАЈБОЉЕ ЈЕ У ДУШЕ ЉУДСКЕ УСАДИТИ ИДЕАЛ ЛЕПОТЕ…

Петербург, 7. јун 1876.

Поштовани господине,

Извините што тек данас одговарам на Ваше писмо од 3. јуна, али ових данас сам се опорављао од епилептичног напада.

Поставили сте мудро питање које захтева дужи одговор. То је јасна ствар. У искушењу ђавола наилазимо на три колосалне идеје. Прошло је 18 векова, а треба све више труда, то јест мудрости, да би се оне објасниле.

Камење и хлебови, тога је било одувек. „Са чиме изаћи пред јадне просјаке, који су од глади и угњетавања постали више налик зверима него људима, са чиме изаћи пред те гладне људе и почети проповед о уздржавању од греха, смирењу и невиности? Можда би их најпре требало нахранити? То би било хуманије. И ти си чуо те проповеди, али Ти си Син Божји кога је цео свет са нестрпљењем ишчекивао; поступи као најумнији и најправеднији. Дај свима њима храну и кров над главом, дај им такво социјално уређење у коме ће увек бити хлеба и владати ред, па тек онда од њих захтевај да се уздржавају од греха. Ако тада сагреше, биће незахвални, а сада греше јер су гладни. Грешно је од њих тражити да не греше.

Ти си Син Божји, и зато си свемоћан. Ево ти камење, видиш ли колико га је. На Твоју заповест камење ће се претворити у хлебове.

Заповеди такође да убудуће земља рађа без човековог рада, научи људе таквој науци или поретку да њихов живот убудуће буде сигуран и безбрижан. Зар не верујеш да су највећи људски пороци и несреће потекли од глади, хладноће и непрестане борбе за опстанак.“

То је прва идеја коју је злодух изложио Христу. Сложићете се да је ово веома сложено питање. Социјализам који се данас јавља у Европи, па и код нас, непрестано се одриче Христа и брине се пре свега за хлеб и науку, тврдећи да је узрок свих људских несрећа сиромаштво и борба за опстанак. По мишљењу социјалиста „средина их је уништила“.

На то Христ одговара: „Не живи човек само од хлеба“, то јест изриче аксиому о духовном пореклу човека. Ђаволова идеја могла би да буде прихватљива само човеку-животињи, а Христ је знао да људима није довољан само хлеб. Ако поред тога нема и духовни живот, идеал Лепоте, човек ће почети да тугује, умреће или ће полудети, убиће се или ће се препустити сулудим паганским фантазијама. А пошто је Христ у Себи и у Својим речима носио идеал Лепоте, одлучио је: најбоље је у душе људске усадити идеал Лепоте. Имајући тај идеал у души, сви ће постати браћа и почеће да раде један за друге, па ће се обогатити. Ако буду имали само хлеба, од досаде ће постати један другима непријатељи.

А ако се човеку истовремено да и Лепота и Хлеб? Тада ће му се одузети рад, личност, самопожртвовање да чини добро својим ближњима, једном речју, одузеће му се живот, сам идеал живота. Зато је најбоље проповедати само светлост духовну.

Доказ је што је у овом кратком одломку из Јеванђеља било речи и о тој идеји, а не само о томе да је Христ био гладан па га је ђаво посаветовао да узме камен и заповеди му да се претвори у хлеб. У свом одговору Христ разоткрива тајну природе: „Не живи човек само од хлеба“ (то јест као животиња).

Ако се суштина своди на то да Христ само једном утоли глад, чему сав разговор о духовној природи човека? И без ђаволових савета Он је могао да себи нађе хлеба да је хтео. Узгред: присетитие се садашњих теорија које заступају Дарвин и други, о томе да је човек постао од мајмуна. Не удубљујући се ни у какве теорије Христ директно говори да у човек поред оног животињског света постоји и духовни свет. Одакле год да је човек потекао (у Библији није детаљно објашњено како га је Бог вајао од глине и узео од земље) Бог му је удахнуо живот, али лоше је то што се човек због греха поново може претворити у животињу).

Фјодор М. Достојевски

Писарева је студирала и контактирала са савременом омладином која одриче религију и машта о социјализму то јест о таквом свету у коме ће најважније бити хлеб оји ће се свима делити подједнако а својине неће бити. По мом мишљењу, ти социјалисти очекују неко будуће друштвено уређење без личне одговорности, а новац воле и цене прекомерно.

Фјодор М. Достојевски, ПИСМА 1832-1881 (том III, 1874-1881, стр. 135-137), Логос – Графичар, Београд-Ужице, 2015.

Превела: Маја Јончић

Фјодор М. Достојевски, ВОЛИТЕ, ДАКЛЕ, ЈЕДАН ДРУГОГА, СВЕ ОСТАЛО ДОЋИ ЋЕ САМО ПО СЕБИ!

Liberte, egalite, fraternite — како то лепо звучи, али шта је то liberte? Слобода, каква слобода? Слобода да свако може чинити што му је воља, наравно, у границама закона. А, кад можеш, међутим, да чиниш све што ти је воља? Само онда кад имаш у џепу милион. Шта је човек без милиона? Човек без милиона није онај који ради шта хоће, већ онај са којим други раде шта хоће. А, шта из тога произилази? Произилази то да поред слободе постоји једнакост пред законом. Међутим, ако је то тако како је у Француској, онда сваки Француз може, и треба, такву једнакост да сматра за личну увреду. Шта је онда остало од лозинке? Братство! Е, тај део лозинке је најинтересантнији, и треба признати да је на Западу све досад представљао главни камен спотицања. Човек са Запада прича о братству као о некаквој великој сили која покреће свет, а притом губи из вида да се братство не може  ни од куда набавити ако га нема у стварности. Отуда мисле да по сваку цену треба братство створити. Међутим, братство се не може створити, јер оно сâмо настаје, оно је Богом дано, налази се у самој природи, али њега у природи код Француза, Немаца, Енглеза, уопште западног света, нема, постоји само индивидуално начело, начело своје властите куће, принцип самоодржања, самопривређивања и ефикасности, самоопредељења свога ја, супротстављња тога ја целој природи, свим осталим људима, као самосталног законитог начела које по вредности стоји потпуно једнако свему што постоји ван њега. Из таквог истицања самог себе (себичности) није се могло, нити се икад може, родити братство. Зашто? Зато што у братству, у правом братству није потребно ја, личност, да се брине о правима једнакости и равнотежи са свима осталима, већ би све то остало морало само да приђе личности која тражи своја права, томе индивидуалном ја, и то без молбе тог ја, да га призна равноправним и по вредности једнаким самом себи, тј. свему осталом што постоји на свету. И не само то, већ побуњена личност која тражи своја права треба да цело своје ја, себе целу, жртвује друштву; дакле, не само што треба да тражи своја права већ је дужна да их без икаквих услова преда друштву. Али личност са Запада није навикнута на такав ток ствари, она хоће све на јуриш за себе и само за себе, она тражи своја права, она хоће да дели целину и узме је за себе — а ту онда нема, нити може бити братства. 

Наравно, човек се може препородити! Али, за тај препород потребно је да прође хиљаду година, јер сличне идеје треба да нам прво уђу у крв да би постале стварност. Дакле, рећи ћете ми ви, човек треба да се одрекне себе, своје личности, да би постао срећан! Зар је спасење у тој безличности? Напротив, кажем ја —  не само да треба да се одрекне личности већ управо треба да постане личност у много већој мери него што је она која се сада формирала на Западу. Треба добро схватити: добровољно, потпуно свесно и без икакве принуде учињено самопожртвовање самог себе у корист свих других људи, то је знак највећег развитка личности, њене највеће снаге, највеће власти над собом, најузвишеније слободне воље. Добровољно дати свој живот за друге, бити разапе за све на крст, поћи на ломачу може само личност која је максимално развијена. 

Човек постоји само зато да употреби себе као жртву другима, да би и сви други исто тако постали слободне и срећне личности. То мора постати природни закон и томе мора да тежи нормалан човек. Међутим, ту постоји једна танка длачица која ако случајно упадне у машину, све за трен ока одлази у парампарчад. Наиме: несрећа је ако се у том случају појави ма какав, макар и најмањи, себичан рачун, лична корист, лични интерес. На пример: ја приносим на жртву свима целога себе, потребно је, дакле, да та жртва буде потпуна, апсолутна, без икакве помисли на било какву корист, без помисли: ето, жртвујем друштву себе, а друштво ће се зато жртвовати за мене. Не, човек треба да се жртвује тако да дâ све и да још пожели да за то ништа не добије заузврат, дакле, да нико за тебе ни црно испод нокта не жртвује…

Човек треба такав да постане у својој природи, да несвесно постоји у природи целог људског рода, тек тада би настало братско начело, начело љубави према ближњем своме. Дакле, човек сам инстинктивно тежи братству, заједници, слози, да га томе вуче све упркос вековном страдању, упркос варварској грубости и незнању укорењеним у људској природи, упркос вековном ропству и најезди других племена, једном речју, потреба братске заједнице треба да буде у самој природи човековој, да се он с њом рађа или да је такву стакао од памтивека. Без икакве принуде, без икаве користи за себе: ми смо јаки само сви заједно, узмите мене целог ако вам је то потребно, немојте мислити на мене прокламујући своје законе, немојте се нимало бринути, ја вам уступам сва своја права и молим вас да са мном располажете. Моја највећа лична срећа је да се жртвујем за све вас, а да ви ништа не жртвујете заузврат. Уништићу самог себе, слићу се потпуно у ништавило, само да се братство одржи и процвета… Братство на то треба да одговори: узми и ти све од нас, ми ћемо се сваког часа трудити свом снагом да ти имаш што је могуће више личне слободе и више права. Не бој се више ни од каквих непријатеља, ни од људи ни од природе. Ми смо сви уз тебе, гарантујемо ти сигурност, неуморно се старамо о теби зато што смо браћа, сви смо ми твоја браћа, много нас је и зато смо силни, буди миран и ведар, ничег се не бој и надај се у нас. 

После тога, разумљиво, нема више ишта да се дели, пошто би све само од себе било подељено. Волите, дакле, један другога, све остало доћи ће само по себи!

Каква утопија! Све је засновано на осећању, на природи, а не на разуму, интересу, користи и рачуну. То је чак у извесном смислу понижење за разум, а цео Запад заснива своје постојање управо на разуму, на рационалности. Шта мислите? Је ли ово утопија или није?

У души западњака нема братског начела, већ, напротив, начело лично, индивидуално, које се стално издваја и с мачем у руци тражи своја права. Егоизам!

Ф.М. Достојевски, СРБИ ИЗМЕЂУ РУСИЈЕ И ЕВРОПЕ, стр. 74-76, Проствета, Београд, 2014.

Приредио: Живота Ивановић