Фјодор М. Достојевски, ПОНЕСИТЕ КАКВУ ЛЕПУ УСПОМЕНУ…

Кад је реч о томе, ја сам већ споменуо о њему да оставши после матере у четвртој години, он ју је после памтио целог живота, њено лице, њено миловање, “баш као да стоји преда мном жива”. Такве се успомене могу памтити (и то је свима познато) чак и из ранијег доба, већ од две године, али само тако да се оне у току целог живота истичу као неке светле тачке из мрака, као откинут крајичак из читаве огромне слике, која се сва угасила и нестала, осим тога крајичка. Исто је тако било и с њим: он је запамтио једно вече – летње, тихо; отворен прозор, коси зраци сунца на заласку (те косе зраке је запамтио понајбоље), у соби, у углу, икона, пред њом упаљено кандило, а пред иконом на коленима његова мати рида као у хистерији са поцикивањем и подвикивањем, држећи га у наручју, грлећи га снажно до бола, молећи се за њега Богородици и пружајући га из свога наручја обема рукама према икони као под покров Богородичин… и, наједном, трчи дадиља и у страху га отима од ње. Ето слике! (прва књига, стр. 25-26)

Из родитељске куће понео сам само драгоцене успомене, јер човек нема драгоценијих успомена него из првог детињства у кући родитељској, и то је скоро увек тако кад у породици има макар мало љубави и слоге. И од најгоре породице могу се сачувати драгоцене успомене ако је само твоја душа способна да тражи што је драгоцено. (прва књига, стр. 369)

Господе: „Како може он“ – рекао би човек – „заволети ту нову децу кад нема оне пређашње, кад ју је изгубио. Сећајући се оне, зар може бити потпуно срећан са овом децом, па ма како да су му она мила?“ Може, може: стара туга помоћу велике тајне живота људског прелази постепено у тиху дирљиву радост; место младе, узавреле крви, наступа кротка, ведра старост: благосиљам свакидашње рађање сунца, и срце му моје као и пре пева; али већ више волим његов залазак, дуге косе зраке његове, а с њима и тихе, кротке, дирљиве успомене, миле ликове из целог свог дугог и благословеног живота – а над свим тим је правда божја, која нас разнежава, која примирује, која све прашта! Завршава се живот мој, ја знам и осећам то, али осећам сваког преосталог дана како се живот мој земни додирује са новим, бесконачним, незнаним животом, но који је већ ту, пред којим раздрагано трепти душа моја, сија ум и радосно плаче срце… (прва књига, стр. 371-372)

Голубови моји – дајте да вас тако назовем – голубовима, јер сте сви ви веома налик на њих, на те лепе и сиве птице, сада, у овом тренутку, кад гледам ваша добра, мила лица – мила моја дечице, ви можда нећете ни разумети шта ћу вам казати, јер ја често говорим неразумљиво. Но ипак упамтите, па ћете се после, некад, сложити са мојим речима. Знајте да нема ничега вишег, и јачег, и здравијег, и кориснијег за будући живот него каква лепа успомена, а нарочито која је понесена још из детињства, из родитељске куће. Вама се много говори о вашем васпитању, а једна тако дивна, света успомена, очувана из детињства, можда је баш најбоље васпитање. Ако човек понесе много таквих успомена са собом у живот, онда је тај човек спасен за цео живот. А ако макар и само једна лепа успомена остане у нашем срцу, и то нам некад може послужити као спас. Ми ћемо после можда постати и рђави, нећемо можда имати снаге да се одупремо рђавим поступцима, смејаћемо се сузама људским и онима који говоре као што је Коља ту скоро узвикнуо: „Хоћу да страдам за све људе!“ – можда ћемо се и тим људима злобно подсмевати. Али ма како да постанемо зли, што не дао Бог – кад се сетимо како смо сахрањивали Иљушу, како смо га волели последњих дана и како смо, ето, сад разговарали тако сложно и тако пријатељски код овога камена – и најсуровији између нас, и најподругљивији, ако ми такви постанемо, неће смети да се у себи смеје томе што је био добар и честит у овом тренутку!  Па не само то, него ће га та успомена можда задржати од неког великог зла и он ће се предомислити и рећи: „А тада сам био добар, смео и частан.“ Нека се и подсмехне у себи, то није ништа, човек се често смеје оном што је добро и ваљано; то је само из лакомислености;али вас уверавам, господо, тек што се подсмехне, одмах ће у срцу рећи: „Рђаво сам урадио што сам се подсмехнуо јер се томе не треба смејати!“ (друга књига, стр. 566-567)

Фјодор М. Достојевски, БРАЋА КАРАМАЗОВИ (прва и друга књига), ИП Рад, Београд, 1977.

Превео: Јован Максимовић

Advertisements

Ф.М. Достојевски – ЈЕДНО СЛОВЦЕ О СЛОВЕНИМА

ДВА ЈЕДИНСТВА

Из препуњене Господњим гневом чаше,
 Крв се прелива, и по Западу лије,
 Шикнуће крв браћо и на груди ваше!
             Словенски свете збиј се тесније...

„Јединство – оракул наших дана рече, -
 Крвљу и гвожђем исковаће се само...“*
 Али, хајде да га ми љубављу саздамо,
             Па да видимо шта је јаче...

Ф. Тјутчев - Песме
  Препевао: Аалександар Мирковић
 НАПОМЕНА:
* Алузија на Бизмаркове речи:„Немачка се неће ујединити 
речима већ крвљу и гвожђем“
„Велика питања времена се не решавају речима и резолуци-
јама већине, већ крвљу и гвожђем.“ (Прим.прев.)

ЈЕДНО СЛОВЦЕ О СЛОВЕНИМА

Узгред, рећи ћу једно посебно „словце“ о Словенима и словенском питању. Већ одавно хоћу да га искажем. Сада су сви код нас одједном почели да говре о могућности да се словенско питање брзо реши колико било. Пустимо машти на вољу и замислимо да је одједном све већ завршено, да су Словени напорима и крвљу Русије већ ослобођени, и штавише, да Труска империја већ не постоји, да је Балканско полуострво слобдно и живи новим животом. Наравно, тешко је до последњихх детаља предсказати у којој конкретно форми ће се испољити та слобода Словена бар у први мах, тј. хоће ли то бити некаква федерација мањих ослобођених племена (чини се да федерације неће бити још дуго, веома дуго), или ће се појавити мањи засебни поседи у виду малих држава где ће на трону бити владари позвани из разних владарских династија.

Такође се не може претпоставити хоће ли Србија најзад раширити своју територију, или ће Аустрија то спречити, колика ће бити Бугарска, шта ће бити са Херцеговином, Босном, какве односе ће мали новоослобођени словенски народи успоставити, на пример, са Румунима или чак са Грцима – константинопољским Грцима и оним другим, атинским. Хоће ли најзад све те земље и земљице бити потпуно независне, или ће бити под покровитељством и надзором „концерта европских сила“ међу којима је и Русија (ја мислим да ће сами ти мали народи сви обавезно измолити да им покровитељ буде европски концерт, па макар и заједно са Русијом, али с тим да им буде покровитељ и да их штити од властљубља Русије).

Све је то немогуће прецизно и унапред рештити, и ја то и не покушавам. Па ипак, вероватно се и сада могу знати две ствари: 1. да ће брзо, а можда и не тако брзо, али да ће сва словенска племена Балканског полуострва на крају крајева неизоставно бити ослобађена од труског јарма и започеће нов, слободан и можда независан живот, и 2. …Е то друго, што ће се вероватно, и у ствари сигурно догодити, одавно сам хтео да искажем.

А друго се састоји у томе да по мом унутрашњем уверењу, и то потпуном и неодољивом, Русија неће имати и никада није ни имала такве мрзитеље, завидљивце, клеветнике, па чак и отоворене непријатеље, као што су сва та словенска племена чим их Русија ослободи, а Европа призна да су ослобођена! И нека ми нико не противречи и не оспорава ово што кажем, и нека нико не виче на мене и не говори да преувеличавам и да сам мрзитељ Словена! Напротив, ја много волим Словене, а уосталом, нећу ни да се браним јер знам да ће све управо овако бити као што говорим, и то не због некаквог наводно ниског или незахвалног карактера Словена – уопште није то разлог. У том смислу је њихов карактер исти као карактер свих осталих. Разлог је у томе што такве ствари другачије не могу ни да се дешавају у свету.

Нећу да ширим тему, али знам да ми никако не треба да тражимо од Словена захвалност и унапред треба да се припремимо за то. Они ће после ослобођења свој нови живот почети, понављам, управо тиме што ће измолити од Европе, од Енеглеске и Немачке на пример, покровитељство и гаранције њихове слободе. И мада ће у концерту европских држава бити Русија, они ће то учинити како би били заштићени управо од Русије. Обавезно ће почети од тога што ће у себи, а можда и отворено, наглас, сами себе убедити и прогласити да Русији не дугују ни најмању захвалност, него су се, напротив, приликом склапања мира једва спасили од властљубља Русије, и то захваљујући интервенцији европског концерта. Да се Европа није умешала, Русија би их отела од Турака и одмах би их прогутала, „имајући у виду ширење граница и оснивање велике Свесловенске империје путем поробљавања Словена. То ће све учинити похлепно, лукаво и варварско, велико руско племе.“

Још дуго, веома дуго они неће бити у стању да признању несебичност Русије и њено велико, свето и у свету нечувено подизање барјака најузвишеније идеје, једне од оних идеја које човеку омогућавају да живи и без којих се човечанство кочи, уколико те идеје престану да живе у њему, поостоје наказно и умире у гнојним ранама и немоћи. На пример, садашњи свенародни руски рат, рат који је подигао цео руски народ, са царем на челу, против изрода за ослобођење несрећних народности – да ли су Словени сада најзад схватили тај рат, шта мислите? Али нећу да говорим о садашњем тренутку, јер смо ми сада Словенима још увек потребни, ми њих ослобађамо. Али касније, када их ослободимо и када се они некако среде, хоће ли они признати да је тај рат велики подвиг који је учињен ради њиховог ослобођења? Пробајте да одговорите на то питање. Ма ни за шта на овом свету неће они то признати!

Напротив, приказаће као политику, а затими као научну истину тврдњу да би они, кад не би било ослбодитељке Русије током свих ових стотину година, сами одавно успели да се ослобде од Турака својим јунаштвом или помоћу Европе, која, опет, да није на свету Русије, не само што не би имала ништа против њиховог ослобођења него би их и сама ослободила. То лукаво учење вероватно постоји код њих већ сада, а касније ће се оно неминовно развити у научну и политику аксиому. Штавише, чак ће и о Турцима почети да говоре са већим поштовањем него о Русији. Можда ће читаво столеће, или још и више, они непрекидно страховати за своју слободу и бојати се властољубља Русије. Они ће се додворавати европским државама, шириће клевеете, сплетке и интриге против Русије.

О, ја не говорим о појединцима: биће људи који ће схватити шта је Русија значила, шта значи и шта ће увек значити за њих. Они ће схватити сву узвишеност и сву светост дела које је учинила Русија, и схватиће велике идеје чији ће барјак она оставити у човечанству. Али ти људи ће нарочито у почетку бити у тако јадној мањини да ће бити изложени подсмесима, мржњи и чак политичким прогонима. Ослобођеним Словенима ће бити посебно пријатно да говоре и да трубе целоме свету како су они образована племена, способна за најузвишенију европску културу, док је Русија варварска земља, мрачни северни колос, чији народ чак није исте словенске крви и да је она гонитељ и мрзитељ европске цивилизације.

Код њих ће се, наравно, од само почетка појавити уставна власт, парламенти, одговорни министри, говорници и говори. То ће их изузетно тешити и одушевљавати. Они ће бити опијени читајући у париским и лондонским новнама телеграме посвећене њима, у којима се цео свет обавештава да је најзад после дуге праламентарне буре пало министарство у Бугарској и да је састављено ново од либералне већине, те да је некакав њихов Иван Читфлик најзад пристао да прихвати функцију председника Савета министара.

Русија мора озбиљно да се припреми за то да ће сви ти ослобођени Словени у заносу похрлити у Европу и да ће се до губитка сопствене личности заразити европским формама и политичким, и социјалним, и тако треба да преживе читав и веома дуг период европеизма пре него што сагледају било шта у свом словенском значају и у својој посебној словенској мислији у човечанству.

Те земљице ће се увек међусобно свађати, увек ће једни другима завидети и једно против другога сплеткарити. Разуме се, у тренутку неке веће невоље сви ће се они неизоставно обратити Русији за помоћ. Колико год они сплеткарили, колико год нас мрзели и клеветали у Европи покушавајући да јој се допадну и уверавајући је да су заљубљени у њу, ипак ће они увек инстинктивно осећати (наравно у тренутку невоље, а не раније) да је Еворпа природни непријатељ њиховом једниству, да је то била и да ће то увек остати, а то што они постоје на овоме свету, то је наравно зато што постоји Русија која их као огроман магнет неодољиво привлачи и тиме одржава њихвоу целовитост и јединство.

Биће и таквих трентака када ће они бити у стању да готово свесно признају да би се без Русије – тог великог источног центра и велике привлачне силе – њихово јединство за трен ока растурило и распало на комадиће, и то тако да би и сама њихова националност ишчезла у европском океану као што ишчезава неколико капи воде у мору. Русија ће још дуго морати да тугује и да води бригу о томе како да их помири и уразуми, па чак можда и да истуче на њих мач, ако затреба. Наравно, сада се већ може замислити питање какву корист од тога има Русија, због чега се она стотину година борила за њих и жртвовала своју крв, своје снаге и свој новац. Није ваљда само зато да би пожњела толико мале и смешне мржње и незахвалности?

О, свакако, Русија ће ипак увек бити свесна да је центар словенског јединства управо она, да ако Словени живе слободан национални живот, то је зато што је она то хтела и то хоће, и што је она све то учинила и створила. Али какву корист ће Русија имати од таквог сазнања осим напора, непријатности и вечитих брига.
Засада је тешко дати одговор на то питање и он не може бити јасан.

Пре свега, Русија, као што нам је свима познато, неће ни помислити – и то се никада не сме догодити – да прошири своју територију на рачун Словена, да их политички присаједини својој територији и да од њихових земаља направи своје губерније и томе слично. Сви Словени чак и сада сумњају да Русија има такве тежње, као што сумња и сва Европа. И сумњаће они још сто година. Али нека Бог сачува Русију од таквих тежњи, и што више потпуне политичке несебичности она испољи према Словенима, утолико ће сигурније постићи да се они уједине око ње, касније, у вековима које долазе, можда кроз сто година. И обрнуто, ако она Словенима од самог почетка пружи што је могуће више политичке слободе и огради се чак и од било каквог старатељства и надзора над њима, и ако им само соапшти да ће она увек искукати мач против оних који покушају да им узурпирају слободу и националност, Русија ће се самим тим избавити од страшних брига и обавеза да силом одржава то старатељство и политички утицај на Словене који је њима наравно мразк, а Европи увек сумњив.

Међутим, ако испољи потпуну несебичност, самим тим ће Русија и победити и привући најзад Словене. Најпре ће они у невољи хрлити ка њој, а затим ће јој се касније, у своје време, вратити и приљубити се уз њу, већ са пуним детињим поверењем. Сви ће се вратити у рођено гнездо.

О, да, наравно, и сада међу многим Русима постоје различита научна, па чак и поетска схватања. Ти Руси очекују да ће нове словенске народности, одлобођене и васкрсле у нови живот, почети од тога што ће се приљубити уз Русијиу као уз рођену мајку и ослободитељку, и да ће несумњиво у најскорије време унети много нових и још невиђених елемената у руски живот, да ће проштири словенство саме Русије и душу Русије, да ће утицати чак на руски језик, књиженост и уопште стваралаштво, да ће духовно обогатити Русију, и да ће јој указати нове хоризонте. Признајем, мени се увек чинило да је то код нас обичан научнички занос. Истина је, ипак, да ће се нешто у том смислу једног дана свакако догодити, али не у наредних стотинак година.

Засада, међутим, а можда још цео век, Русија уопште неће имати шта да узме од Словена – ни од њихових идеја, ни из њихове књижевности. Сви они још нису дорасли да нас било чему уче и страшно су далеко од тога. Напротив, цео овај век ће можда Русија морати да се бори са ограниченошћу и тврдоглавошћу Словена, са њиховим рђавим навикама, са њиховим несумњивом издајом словенства од које нису далеко. Издајом ради европских форми политичког и социјалног уређења, на које ће они халапљиво кидисати.

Када реши Словенско питање, Русија ће очигледно морати да реши и Источно питање. Још дуго неће схватити садашњи Словени шта је то Источно питање! Неће они још дуго схватити ни словенско јединство у братсву и слози. Убудуће ће свагдашњи задатак Русије бити да им то непрекидно објашњава делом и великим примером. И опет ће питати због чега Русија треба све то да ради и зашто да преузима тлику бригу. Због чега? Да би живела узвишеним животом, да би живела великим животом, да би обасјавала свет великом, несебичном и чистом идејом и да би, на крају крајева, оваплотила и створила велики и моћни организам братског савеза племена, али не политичким насиљем, не мачем, него убеђивање, примером, љубављу, несебичношћу, светлошћу. И најзад, да би све „ове најмање“ узнела до своје висине и до њиховог сагледавања њене мајчинске мисије – у томе је циљ Русије, у томе је и њеа корист, ако хоћете.

Ако нације не буду живеле у најузвишенијим, несебичним идејама и са најузвишенијим циљевима служења човечанству, него само буду служиле својим „интересима“, онда нема сумње да ће те нације пропасти, да ће се стврднути, ослабити и умрети. А не постији узвишенији циљеви од оних које има Русија када служи Словенима несебично, не тражећи од њих захвалност, када служи њиховом моралном (а не само политичком) поновном сједињењу у једну велику целину. Тек тада ће свесловенство рећи човечанству своју нову, исцељујућу реч…

На свету и не постоје никакве идеје узвишеније од ових. Према томе, ништа за Русију не може бити „исплативије“ него да има пред собом циљеве, да их сама себи све боље објашњава и да се све више уздиже духом у том свом вечном, неуморном и одважном делу које чини за добробит човечанства.

Ф.М. Достојевски – Дневник писца 1877-1881 (новембар, 1877.)