Ђуро Шушњић, РАЗЛИКА ИЗМЕЂУ ПОЈАВЕ И СУШТИНЕ, ЧУЛНОГ И НАДЧУЛНОГ

„Да ли је видљиво маска невидљивог,
познато магла око непознатог
– тешко нама ако није!

тешко нама ако није
овај кромпир варка која крије
нешто од кромпира храњивије!“

Љ. Симовић, Видик у слутњи

Наш свет се састоји од оног што се види и од оног што се не види: видљиво и невидљиво тек заједно чине стварност! Видљиво је само делић онога што је стварно. Ово видљиво је доступно оку, оно невидљиво доступно је духу. Крст је видљив знак, али његово значење је невидљиво. Оно што се не види битније је од онога што се види. Слика света коју нуде очи није слика света коју открива дух. Око се задржава на појави, дух на значењу: око је усмерено на физичко, дух на метафизичко! Наша чула су у додиру са светом, али не и са суштином света, јер она није чулна. Ово појавно није битно, оно битно није појавно. Човек може да гледа, а да не види; гледа појаву, али не види суштину! Ниче виче: „Много тога је скривено пред нашим погледом.“

Наука почива на претпоставци или начелу  о разлици између појаве и суштине: појавно није суштинско, суштинско није појавно. Ако укинете ову разлику, укинули сте могућност постојања науке. Искуствену науку, такорећи иза њених леђа, подупиру надискуствена начела и осветљавају пут којим се она креће. „Свака би наука била излишна када би се појавни облик и суштина ствари непосредно подударали.“ (Карл Маркс, Капитл, III, Просвета, Београд, 1972) Идеја о суштини која се налази иза појаве не може се логички бранити како се укине разлика између појаве и суштине. Хегел је давно уочио: оно што се појављујуе није истинито, оно што је истинито то се не појављује. Опажање појава захтева једно становиште, разумевање суштине захтева друго. „Оцењивање према самој појави не може одговарати суштини, и зато се оно у највише случајева завршава одузимањем вредности.“(К.Г. Јунг, Психолошки типови, МС, Нови Сад, 1997)

Ако се пође од претпоставке да постоје само чулни облици искуства, онда ова претпоставка искључује сваки говор о над-чулном искуству. Чим се дух усмери на истраживање чулног на рачун надчулног, он на самом почетку сужава стварност, губи увид у целину искуства. Веровати у надчулну стварност, значи бити свестан да чулни свет није све. Ако научник прекорачи границу чулног (појавносг) света, онда тек постаје мислилац, који заиста нешто разуме, а не само нешто зна. Наука омогућава да се види и оно што обично око не види, иако цело време гледа. Оно се наивно креће у свету појава, иза којих не види ништа непојавно.

Уско је мислити о стварности на начин здравог разума. Ако нешто постоји, онда се оно може опазити, ако се не може опазити, онда оно ни не постоји! Али могуће је да нешто постоји за што још нисмо открили методе којима ће се оно открити, што је ствар развоја наших сазнајних моћи. Опседнутост тзв. здравог разума објективношћу показује да је он повезан са једним погледом на свет у коме предмет има предност у односу на посматрача: питање субјекта и субјективности је потиснуто у корист објекта и објективности. Обузетост предметним светом значи одбијање да се човек суочи са собом: порицање свести о себи и значења које предмети имају за нас.

(…) Ако неко тврди да стварно постоји само оно појавно, а да је оно непојавно само привиђење, онда нека чује Достојевског: „Ја се слажем да се привиђења јаваљају само болесницима; али то једино доказује да се привиђења могу јављати само болеснима, али не доказује и да привиђења самих по себи нема“ (Ф. Достојевски Злочин и казна, Рад, Боеград, 1967)

Суштина ствари је нешто што није ствар, али јесте стварно. Стварно је оно што делује, што изазива последице, без обзира да ли је по свом пореклу чулно или надчулно, појавно или непојавно, („Претпоставка да егзистенција може да буде само телесна је једна скоро смешна предрасуда“. К.Г. Јунг, Психолошке расправе, Матица српска, Нови Сад, 1977) видљиво или невидљиво. Мисао се не види али она изазива видљиве последице, што значи да је стварна. Вера може бити колективни или лични сан, али је она по својим последицама стварна: и сан је стваран, и шала је збиља! Рећи шта је стварно у исто време значи повући границе према нестварноме: оно што не делује ни на шта и ни на кога, то није стварно, јер не изазива стварне последице.

Наука открива законе, нешто невидљиво иза видљивих појава: она је сама „потврда ствари невидљивих“. Невидљиво (научни закони) објашњава видљиво (свет појава). Нема разлога да човек науке не усвоји оно што каже човек вере: „Нама који не гледамо на ово што се види, него на оно што се не види, јер је ово што се види, за вријеме, а оно што се не види вјечно“ (Коринћанима посланица друга 4,18). Шта друго говори будизам него ово: са становишта највише стварности, ова чулна стварност је маја, привид, илузија! Чулна стварност није једина стварност: свет је богатији од онога што се може чулима опажати.

Човек из науке, који није кадар да повеже видљиво и невидљиво (чулно и надчулно, појавно и непојавно итд.) у целину, негде је учинио омашку, испустио истину. Отуда данас велико разочарање у такозвану позитивну науку. Али до тога не би дошло да није било велике очараности науком на њеном почетку. Истински задатак науке није да понуди једну реалистичну слику света – јер је наука у бити надреалистична или нереалистична – већ да покаже један могући начин на који човек себе разуме у свету. Наше сазнање је релационо, то јест добијено као резултат односа човека према свету појава. Ми не дефинишемо појаве, већ наше односе према њима, наше проблеме у вези са њима.

Ђуро Ђуђњић, МЕТОДОЛОГА, (стр. 18-20),Чигоја штампа, Београд, 2007

Ђуро Шушњић, УЧИТЕЉ И УЧЕНИК

„Учитељи нам могу бити само они
са којима смо унапред у сродству.“

К. Кемењ

          Човек би требало да говори само онда кад је оно што говори значајније од онога што прећути. Када сте ухваћени између за и против, нисте ни свесни колико је ваш дух на губитку, јер све друге могућности мишљења, веровања и делања, између ове две крајности, остају запуштене и напуштене. У сваком образовном систему те две крајности могу се лако уочити: то су учитељ и ученик. Дански филозоф Серен Кјеркегор је негде записао: „Бити учитељ, то не значи сећи као на пању тврдњама, ни давати лекције да се науче; бити учитељ, то значи заиста бити ученик. Учење почиње кад ти, учитељу, учиш од ученика, кад се ти сместиш у оно што је он разумео.“ „Разговор, то големо, то једино задовољство за неко продуховљено биће“ (Шарл Бодлер). (…)

          Прави учитељ, духовно сунце, не уме да говори о стварима које није сам дубоко доживео, проживео и преживео. Зато у свакој речи и мисли препознаје свога учитеља. (…)

          Колико ми је познато, у старогрчком језику није било две речи за учитељ-ученик, него само једна, зато што учитељ учи ученике и учи од ученика. Ово сам проверио и потврдио на властитом искуству. Од својих ученика током пола века, ја сам пуно научио, толико да сам то и јавно признао, посветивши им књигу Знати и веровати. На улазним вратима те књиге стоји: „Студентима које сам учио и од којих сам учио.“ Они су ме, колико својим питањима, толико и својим одговорима, подстицали да о неком проблему размислим и са другога и другачијег становишта, усмеравали ме да мислим у правцу у коме пре тога никада нисам мислио, и долазио до закључака до којих без њих никад не бих дошао. То је била истинска школа дијалога и толеранције из које смо сви излазили некако блистији и чистији – неку катарзу или духовно прочишћење и олакшање свако је осетио, јер смо нешто ново научили или бар нешто старо оспорили. Учионица је била мислионица. То ја зовем узајамна настава!

Ђ. Шушњић, Теорије културе, Завод за уџбенике, 2015.

Извор: Блог Марије Јефтимијевић Михајловић, Santa Maria Della Salute

Ђуро Шушњић – СВЕТАЦ

Изабрани на све четири стране света, они су  манифестације Божје моћи: у њима је Бог постао сличан човеку и човек налик на себе! Питање о Богу не може се разумети без везе са човеком: ко је он и колико вреди његова реч и дело! Велики Бог јавља се преко маленог човека, а не преко надменог моћника. Сви свеци су симболи онога што је у народу најбоље: ако се упореде њихови животи и њихова дела, види се да је то заправо живот и дело једног светог човека!

Он је позван од самог божанства да проповеда, али не своју реч, већ реч Божју, како би друг опоменуо и навео да се клоне греха. Он није члан неке скупине, већ стоји као усамљено дрво живота међу смртиницима. Иако прориче шта ће људима донети сутрашњи дан, ако се не буду придржавали божјих заповеди, он се ипак обраћа својој браћи и сестрама који су његови савременици: та они и не би обраћали пажњу на њега да се и њих не тиче оно што он говори. А кад се његове речи обистине, и кад се људи увере да је он живео у складу са својом вером и учењем, и сами постају склони да га следе, бар у време великих невоља. Његов живот је сам по себи симбол онога начина живота који Бог жели да га и други остварјују. Његово име и данас светли у нашем мраку. „Светло које свету светли“ – ко иде са њим или за њим, не ходи по тами, не пипа мрак! Ако је и било лажних светаца, довољан је један прави, да би се поверовало у светост.

(…) У животу сваког свеца понавља се и обнавља прича о спасењу кроз осамљивање, патњу и страдање: они су страдалници за истину и веру! Искуство које нам они износе на светло дана, јесте могуће искуство свих нас, а не само њихово лично: зато они и јесу верски генији од општег значаја и значења. Они су за нас сви проживели живот који нико не би упознао да њих није било: њихове речи, мисли и дела имају онај значај и значење које им придају потомци. Један народ се не цени по броју становника, него по броју духовних људи које је донео на свет, и који припадају свим народима, јер су они већ оно што народи могу бити, ако се досете и сете њих.

(…) Они су мера за друге, па се не могу мерити према другима. У њима је човек вере достигао највиши облик: показали су својим примером како се реч претвара у дело, духовни став у духовни живот, морални идеал у моралну особу! Они су посредници између светог и световног живота: настоје исправити оно грешно у световном животу и вратити вернике на пут истине. У свакоме од њих обнавља се вера у спасење. Мудраци нам поклањају истину, свеци нуде спасење: први нас уче вештини мишљења, други умећу живљења! Наука пита шта је истина, вера пита ко је истина. „Ја сам пут, истина и живот“. Истина је лична а не безлична: онај је истина ко је увек исти, а не онај ко се стално мења (човек без става, без погледа на свет, чије понашање је одређено вањским околностима). Нису били пасивни посматрачи света, гледаоци драме егзистенције, који су затим стварали теорије о ономе што се догађа: били су учесници те драме, доживљавајући је целим својим бићем, а не само разумом. При томе остају свесни да оно што казују није њихово, већ од Бога добијено: он прима од бога да би дао људима. Заједница откупљених преко које Бог делује у повести: средство спасења.

Они пате, јер жале свој народ; коре га, јер га воле; прете му казном, јер желе да је избегне. Кад сви извори пресахну, из њихова ока још капне суза. Када се удружи реч онога ко воли и воља онога ко пати, тада се покрећу планине и ништа није немогуће. Људи-судбине, тихи као нада, помажу да се ведрије гледа у стурашњи дан. Како су на свет гледали, тако су у њему живели: у складу са својим ставовима! Зато и јесу узор својим народима и моралне судије. Најбоље главе једног народа у исто време су узор и опомена: идеал и судија! Религија је начин гледања на свет у себи и око себе, и начин живљења тога начина гледања. Света повест је истинска повест света осало је јад и чемер.

(…)Свеци нису учени. Није филозоф, јер своје истине не доказује мишљу већ животом; није песник, иако из његови уста излазе мисли којима се диве уметници речи; није верски стручњак јер није завршио високу школу за разумевање и опраштање; није војник, јер му је реч једино оружје; није законодавац, иако нуди норме исправног понашања; није етичар, премда живи моралним животом; није политичар јер је његова политика поштење, правда и мир на земљи; није Бог, иако глас Божји чује и преноси људима. Он је једно велико срце, које хоће да сагради дому другим срцима. У свакој души постоји празан простор одређен да се у њега усели божанско. Срцем се верује а језиком сведочи. Људи науче свете речи, али их не живе. Свеци нису били учени, али су ономе што је битно за живот и веру дали право име. Апостол Павле вели да знање надима, а љубав надзиђује.

(…) За разлику од свих оних који су мењањем спољашњих прилика желели да измене и човеков начин живота, свеци иду обрнутим путем: они настоје да измене унутрашњи свет човеков, да утичу на његову душу, дакле, да у њу усаде веру и моралне вредности које уз њу иду. Ако и долази до неких промена у вањском свету, оне имају смисла само ако помажу човеку да буде бољи, иначе су безвредне. Тако манастир није био само свето место где се верује и моли, него и читаоница за радознале, свратиште за уморне поутнке намернике, школа за оне са вишим духовним потребама, сигурно место боравка…

(…) Наше време не примећује свеце, иако и оно има своје мученике, то су масе које стрепе, док је светац усамљеник који побеђуе страх. Он побеђује стари страх од смрти, а тиме и све друге страхове, мање страшне од најстрашнијег („свети страх“). Зато су и данас живи више од многих живих, чије присуство и није нужно: пре су терет него радост животу!

Ђуро Шушњић – Жетва значења, Чигоја штама, Београд, 2005 /одломак из есеја Сличности међу светим људима, стр. 98-103/

Ђуро Шушњић – ЛИЧНА ПАТЊА И НОВЕ ИСТИНЕ

Кад пати друштво, говоримо о друштвеној кризи; кад је појединац у кризи, говоримо о личној патњи. Патња је увек нарушен склад између јединке и средине, макар та патња била и самоужитак човека. И друштвена криза и лична патња непресушни су извор нових сазнања (1), нарочито када је реч о духовима чија је жеља за новим истинама јача од страха од очекиваних болова. Јер они знају: најдубље мисли и најдубљи болови иду заједно. Ко не пати, тај не мисли. Ви мени претите болом, а ја вама истином. „У патњи постоји идеја“. (2)

Из личног искуства знам да има таквих тренутака када сам потпуно сам, напуштен од свих, без ичега изван мене или у мени за шта би се ухватио и на шта би се ослонио, и, баш тада, о Боже, баш тада, иако тога нисам никад био свестан, био сам потпуно слободан од свега, јер ништа нисам имао, и зато слободан да кренем у било ком правцу, да ставим будћност пред ноге, да пођем за оним унутрашњим гласом који ме позива у још неискушане просторе живота. „Јер шарене и веселе могућности живота почињу заправо тек после оне катастрофе која је све збирсала и која се тачно назива грађанском смрћу, а од свих положаја у животу највише нам изгледа пружа онај кад нам је тако рђаво да нам горе више бити не може.  Верујте то човеку, пријатељице драга, коме је тај положај, ако не из материјалног а оно из унутрашњег искуства, познат не може боље бити! Уосталом, ви се у њему још заправо и не налазите, а то је, извесно, и разлог који спутава крила вашег духа.“ (3)

Патња је извор идеје, она својом окрутном руком дарива човеку још окрутније истине. Сваку патњу човек претвара у једну истину. Живот је патња и зато је живот истина. Патим – дакле постојим! О, кад би задовољни знали, шта уопште значе они страшни тренуци када се најдубља патња претвара у најузившенију истину!  Када се из дубине очаја вади бисер истине! Ништа узвишено и дубоко не пада човеку на памет ако није рањен до дна своје осетљивости! Мисао се рађа на болним местима телесне и душевне напетости, у некој плодној грозници. Дубину своје љубави меримо величином наше патње кад ту љубав изгубимо; значења и значаја слободе за наш живот постајемо болно свесни када упаднемо у ропске ланце; живот знамо ценити кад нам је опасно угрожен… Све су то прилике кад нам је лакше наћи речи за изражавање губитка или пораза него их смоћи за описивање среће. Опет из искуства говорим: више ме чине писцем и човеком моји порази него моје победе, јер из пораза сам учио о величини и дубини људске душе, из победа сам излазио сиромашнији за плодну људску патњу. Зато позивам у бој који је унапред изгубљен за оне који очекују победу, а који значи добитак за оне који знају да се окористе искуством што га црпемо из људских пораза. Идеје су награде за јаде. Никад нисам био без јада, никад нисам био без идеја.

О ближњима можеш нешто дубље сазнати (4) само ако с њима живиш и радиш, а то је веома тешко и веома болно, укратко, то је патња. Али кроз патњу ми најдубље упознајемо наше ближње. Патња није особина мене као живог бића, већ облик у коме ми се свет јавља и открива – начин сазнавања света око мене и у мени. Истином зовом свако искрено давање облика своме болу. Без осећања патње не бих знао да сам жив, и био бих лишен најдрагоценијих истина о себи и другима (5). Не може се ући у истину осим кроз врата бола.

У животу ме често храбрило сазнање да и други пате, да су њихове патње можда много теже и дуже, али да нас све заједно ипак очекује награда за претрпљене болове у облику неке младе и дубље истине, коју без муке не бисмо никад упознали (6). „Поред оног ја које пати, смјеста никне оно ја које ту патњу окрутно запажа и хладно зарезује. А из те страсне запажачке ангажираности ниче извјесно мало олакшање. Мало , али ипак такво да значи надрастање. И при том као да наше право, дубље и аутентичније ја лежи не у оном ја које се свија и грчи, него, бар за трунку више, у оном ја које му преко рамена радознало вири у рану“. (7)

Знам да се позитивна наука сумничаво односи према истинама које долазе изнутра, из унутрашњег човека, и да ће ми упутити многа питања на која нећу моћи да одговорим њеним језиком. Она тврди да је истинит само онај исказ који се слаже са спољашњим чињеницама, а ја питам: шта је са исказима који се слажу са унутршањим чињеницама? Зар је стварност у нама мање стварна од стварности изван нас? Шта смета једном исказу што није научан ако је истинит. Научни исказ мора бити истинит, истинит исказ не мора бити научан.

Ко не говори из свог искуства боље је да ћути! Сваки пут говорим из свога искуства, јер је то једино искуство које имам, али не и непоновљиво, пошто се моје искуство, очигледно, понавља у другим људима и њихово у моме, и тако проверава. Искуство патње је универзално људско искуство, начин на који свет улази у свест. Кога вуче неодољива жеђ за сазнањем, тај је пристао на патњу као пратњу. Велики истраживач људске душе сјајно је запазио: „Ма шта чинио ја се бола свога ослободити не могу; ту нема бијега и нема повратка, јер он је увијек пода мном као бескрајан оцеан под уморном птицом.“ (8)

Патња је највиши врх нашега искуства, и са тога врха, као са неке животне осматрачнице, могу се једино сагледати и изрећи неке истине о људском животу и јасније него гледањем одоздо, са дна живота сапетог у свакодневне навике и робовање ужицима. У болоном протицању времена, сви који су мислили, искусили су патњу, и добро су знали да је патња била неопходна цена истине. „Све велико што познајемо долази нам од нервозних. Они су, и нитко други, основали вјере и створили ремек дјела. Никада свијет неће знати се што им дугује, а још мање што су они претрпјели да му то даду. Ми уживамо у красним музичким композицијама, у лијепи сликама, у тисућу њежних ствари, али не знамо колико су оне стајале своје творце бесаница, суза, грчевита смијеха, свраба, асме, падавице, тјескобе умиривања.“(9) Ми уживамо у туђем болу!

(…) Човек живи у друштву али, пати сам, што значи да није само друштвено биће. Друштвени догађаји урезују се у његову душу на осебујан начин, и зато је његова прича о њима само његова. То што је његова прича испричана на сличан или чак истоветан начин као и прича неког другог, ништа не говори о истоветности доживљаја, већ само о томе да се доживљаји преводе у најбаналнији језик, који, својим правилима намеће сличне или идентичне обрасце изражавања. Али нађе се међу њима, на нашу срећу, танана и осетљива душа, која своје патње преводи у одговарајући језик, износећи пред нас облике од речи, боја и звукова, који се нашој погашеној свести чине као да су пали са другога света. (11) Ту префињену душу здрав разум зове чудаком. „То  је као нека врста првог осамљена појединца обдарена једном врстом осјетила које људски род у његово доба још не посједује“(12)

Веснику нове истине, по правилу се не приређује добродошлица, јер он осећа, мисли и делује другачије него што налажу писана и неписана правила заједнице у којој и сам живи. Овај побуњени анђео, који „жели да извикује истину која га пече“, не може се контролисати на уобичајене начине, и зато се често ставља ван закона – прогласе га лудим. На основу чега? Само због тога што осећа, мисли и делује друкчије него огромна већина вођена навиком. Али тој већини, која после извесног времена и сама осећа, мисли и чини као што је овај ретки човек осећао, мислио и чинио, не пада на памет да сада себе прогласи лудом и да се лечи. Не треба схватити само као шалу онај натпис на душевној болници који су истакли сами болесници: „Ми смо луди јер смо у мањини!“ „Кажу да једна ласта не чини пролеће; али зар зато што једна ласта не чини пролеће та ласта која осећа пролеће не треба да лети, већ да чека. Тако би онда требало да чекају пупољак и трава, па пролећа никад не би ни било.“ (13)

Та задовољна већина која „проповеда спокојство сите краве“, не може да схвати због чега се њихов брат узбуђује и зашто тако пати. Ова маса, састављена од робова својих навика, не може да разуме просту чињеницу: за овог усамљеника није важна величина догађаја; за њега је одлучујућа величина доживљаја. Ако је он неку ситну увреду, преко које би сви други олако прешли, доживео дубоко и болно, његов доживљај је јак као да се ради о највећој увреди. За њега важи оно: мали грех и велика патња. Могуће је чак и да узорци његове патње не буду стварни, али тиме патња није мање стварна. Када Леопарди каже да „исто вреди сањано уживање колико и стварно“, тада се с истим правом може рећи да човек дрхти од нестварних или уображених бића колико и од оних од крви и меса, чак и више. Чим видимо човека у страху, следи да мора бити нешто чега се он плаши, макар то нешто било природно или неприродно, видљиво или невидљиво, стварно или измишљено, у њему или изван њега. Оно јесте, у најмању руку, једно стање душе, ако није ништа друго. „Можда сасвим ретко гледате муке човека коме се душа из корена чупа“, (14) без видљивог разлога! Ако ова душа, која зна само за страх и дрхтање, успе да ова осећања преточи у одговарјуће симболе („стручно вођење бола“) човечанство добија могућност да ужива у облицима искованим у патњи и „преко патње иде истини и добру у сусрет“ (15). „Не треба гледати на несрећу само с њене рђаве стране“.(16)

Ђуро Шушњић, ЦВЕТОВИ И ТЛА, Чигоја штампа, Београд, 1995, стр. 107-111

___________________________________________________________________

 1. „Јер патња је једини узрок и извор сазнања. Иако сам у почетку казао да је сазнање, по мом мишљењу, велика несрећа за човека, ипак знам да га човек воли и да га неће заменити ни за каква задовољства“ (Ф.М. Достојевски, Записи из подземња, стр. 339).
2. Ф.М. Достојевски, Злочин и казна, стр. 498
3. Т. Ман, Исповест варалице Феликса Крула, стр. 59
4. У ствари, иза сваког покушаја да упознаш друге, крије се тежња, које често ниси ни свестан, да упознаш самог себе, јер друге можеш разумети само у аналогији са самим собом, што значи да је сазнавање других друга реч за самоупознавање.
5. „Без болова се не може постати свесним“ (К.Г. Јунг, Дух и живот, стр. 351). „Кад трпим бол, свестан сам да се покреће једно питање“ (И. Илич, Медицинска немезис, Вук Караџић, Београд, 1976, стр. 122). „Кад не би било патње, човек не би знао своје границе, не би познавао самог себе“ (Л.Н. Толстој, Рат и мир, 2, стр. 314).
6. „Без мука не рађа ни духовни плод“ (Л.Н. Толстој, Публицистички списи, стр. 360.                      7. В. Десница, Прољећа Ивана Галеба, СКЗ, Београд, 1967, стр. 189-190. „Ономе тко сам није двадесет година патио, забранио бих да се бави филозофијом“ (А. Солженицин, У првом кругу, стр. 356). „Несрећа учи истини чак и недаровитог“ (Л. Леонов, Лопов, II, стр. 133).                                   8. Иво Андрић, Ex ponto, стр. 79. „Има сазнајних, касних, дубоких, која су суђена као дар људима који мисле и пате“ (Оп. цит. стр. 96).                                                                                                                9.  Марсел Пруст, У трагању за изгубљеним временом, 5, стр. 285. „Као да се напредак, уколико га има, нема  да захвали једино болести, то значи генију – који није ништа друго него болест. Као да здрави нису у сва времена живели од тековина болести. Било је људи који су се свесно и хотимице разболевали и лудели да би  за човечанство извојевали сазнања, која ће претворитиу здравље, пошто су претходно стечена лудилом“ (Томас Ман, Чаробни брег, стр. 580).
11. М. Пруст, У трагању за изгубљеним временом, 13, стр. 18
12. „Истина се понекад јавља у облицима на које нисам припремљен“ (С. Белоу, Хендерсон, краљ кише, стр. 260).                                                                                                                                                       13. М. Пруст, У трагању за изгубљеним временом, 5, стр. 199. „Ако сте обраћали пажњу на новине у мишљењу само за вашег живота, свакако сте морали запазити да скоро све доиста нове идеје, када се први пут излажу, носе у себи понешто будаласто“ (А.Н. Втхјед, Наука и модерни свет, Нолит, Београд, 1976, стр. 92).                                                                                                               14. Л.Н. Толстој, Дневници, 1, стр. 543. „И сложили смо се да свако лудило престаје то да буде оног часа кад постане колектвно, када се претоври у лудило целог једног народа, или пак целог људског рода“ (Мигел де Унамуно, Живот Дон Кихота и Санча Пансе, Култура, Београд, 1969, стр. 13).
15. И. Секулић, Писма из Норвешке, стр. 122.
16. И. Андрић, Ex Ponto, (репринт) Београд, 1975, стр. 37
17. „Има нечег истински великог, за ум и душу великог, у свакој правој несрећи. Само у њој постоји једна истина живота које се више не би лишило. Никад. (Д. Ћосић, Време смрти, 3, Београд, 1975, стр. 48).

Ђуро Шушњић – ЦЕО СВЕТ ЈЕ СИМБОЛИЧКА БАШТА

Стварност око нас не треба гледати као пуке ствари: све ствари су симболи! Свака ствар има надстварно значење: она није само нешто телесно, него и нешто духовно! Свака ствар је једно писмо које ваља умети читати: она упућује на виша значења! Ствааност без значења не може се појмити него као стварност без човека. Ствар која не упућује на нешто изнад себе саме није ништа, јер ништа не значи. Ствар постоји јер нешто значи, а не значи ништа тиме што постоји. Ми смо уверени да смо окружени стварима, а у ствари смо опкољени значењима: све сама невидљива значења умотана у видљиве облике! Цео свет је симболичка башта.

Ми се варамо ако мислимо да живимо само у чулном свету. Ми живимо и у симбличком свету. Све што људско око види, уво чује, рука додирне, нос омирише, или језик окуси, све је прерађено у симбол. Симбол претвара ствар у нешто друго но што је она у свом обичном постојању. Он није ту да удвостручи ствар, већ да је осветли и прикаже, сваки пут са неочекиване стране. Све што постоји у свету открива се као симболички језик, јер све ствари говоре. Све из природне и друштвене стварности може се узети као симбол једне друге стварности. Свака ствар је запис кога неко може и треба да прочита. Све(т) је говор (језик). Неш дух се мора поново навикнути на узајамно прожимање симбола и ствари, како се не би отуђио од више стварности. Симбол изриче оно што би у души остало немо, јер се не може огласити ни на који други начин. Зато ваља вратити достојанство метафизици, које јој је позитивизам одузео на власиту штету.

Позитивистички присутп свету истиче чињенице на рачун значења, објашњење уместо разумевања, догађаје уместо доживљаја, униформност природе насупрот разноликости култура, спољашњу структуру уместо личне одлуке, научне законе насупрот културним нормама, узрок, услов и повод наспрам мотива, разлога и сврхе, људску јединку као објект уместо личности као субјект, човека као природно биће уместо човека као духовно и душевно биће. Песник има оштрије око од научника, јер осећа да чињенице и њихова значења заједно чине стварност: „Људи су бића са коренима и крилима.“

(…)Позитивна наука је сваку ствар лишила њене тајновитости и узвишености, порекла њено духовно порекло (напр. већ сам чин именовања). Симбол повезује две стварности, искуствену и надискуствену, јаву и сан, свесно и несвесно: отуда је могућ говор о свесној и несвесној симболици! Несвесни слој симбола садржи дубинска значења, свесни површинско значење: овај одмах препознамо, онај откривамо.

Ђуро Шушњић – ЖЕТВА ЗНАЧЕЊА (Чигоја, Београд, 2005)

Ђуро Шушњић – РЕЛИГИЈА И НАУКА: ЗБИРКА СУВИШНИХ УВРЕДА

„Огромно освешћивање
после ужасног земљотреса,
помоћу нових питања”
Ф. Ниче

Наука је необична појава у људском искуству: рационална је, али почива на вери; није догматична, али има претпоставке; цени ауторитете, али није ауторитарна; јесте организација, али сваки њен члан је слободан; јесте установа, али сумња у све; није идеологија, али брани своје интересе; није политика, а доноси судбоносне одлуке; није право, а има строге норме; није етика, а захтева морално владање; није религија, а верује у своју методу; није филозофија, а не може без ње и са њом се стално спори; није уметност, а открива склад света; није мит, а ипак то постаје; није магија, а ствара чуда; открива законе, али их не прописује; испитује појединачну појаву, али јој сазнање појединачног није циљ; упознаје делове стварности, али јој целина увек измиче; проучава човека, али га не разуме; открива истине о њему, али се оне често покажу као заблуде. С. Фројд каже: последња заблуда у науци назива се истином! У Ecce homo (Ево човека) филозоф воље за моћ се пита: „Зашто сам тако паметан? Зато што не постављам себи питања која то нису”. Важност питања за науку је непроцењива, јер онај ко постави право питање, може да се нада и исправном одговору. Сада следе неке мисли пуне

ПИТАЊА ЗА ЧУЂЕЊЕ

1. Ако је религија израз незнања, како то да напредак у научном сазнању не потисне религију као незнање? Ако су религијски искази научно неистинити, зашто огромна већина људи у њих ипак верује?
2. Ако су религијски искази научно неистинити, да ли су они онда и бесмислени?
3. Ако је религија стварно илузија, да ли је могућа стварност којој илузије нису потребне?
4. Ако је вера противна разуму, како то да већина умних глава из науке није налазила опреке између разума и вере?

Ево сада одговора на ова питања, истим редом којим су питања следилаједно друго. Одговори ће да укажу на моћ и немоћ науке у критици религије и да пруже основу на којој се може градити сношљивији однос једне према другој. Истина није само на једној страни, и, како добро рече А. Вајтхед, нити је религија увек грешила, нити је наука увек била у праву.

ОДГОВОРИ

1. Ако би критика религије са становишта науке била пресудан чинилац у одумирању религије, онда би, по тој логици, требало очекивати да упоредо са невиђеним развитком научних сазнања престаје потреба за религијским односом према свету. А то, како показују подаци и свакодневно искуство, просто није истина. Јер у друштвима где је наука највише развијена, наилазимо и на највећи број верника.

Неоснован закључак о одумирању религије под утицајем развоја науке једино се могао наслутити из искуствених података о све мањем броју верника који јавно врше верске обреде. Али из података да, рецимо, од 98% верника у САД свега 43% врше обред једном недељно, у Шведској од 60% свега 9%, а у Финској од 83% верника само 5% одлази у цркву, било би погрешно закључити да религија одумире

[1]. Може се само рећи да слаби црквени облик вере, али да тиме није погођена вера верника. Ако број верника који врше верске обреде опада, то још не значи да су они престали да верују. Вршење верских обреда није довољан доказ вере, јер неко може да редовно обавља верски обред, а да не верује, а неко може да верује а да. никад не врши верски обред. Ово је знао већ св. Августин када је говорио: „Бог има многе које црква нема и црква има многе које бог нема”
[2]. Критичари религије знали су да мисле о религији само у два правца: или да она јача или да одумире, али да мења облик, то углавном нису претпоставили. Сваки отклон од црквене религије био је протумачен као одумирање религије, иако је сам Маркс упозорио да повлачење религије из јавног живота не значи њено нестајање, него само премештање у приватни живот. Не може се верски однос свести на припадање цркви. Појава особне вере доказ је да верников избор није окончан припадањем цркви. Верник може да. напусти цркву остајући веран своме богу. Иста вера може да се живи на различите начине. Од сада ћемо морати да сe навикавамо да верска осећања, идеје и вредности не тражимо само у досадашњим облицима вере, већ и поред њих, изван њих, па и против њих. Усамљени верник све је чешћи: сваки је себи црква, сваки је себи папа! Сваки за себе шапуће жеље свом невидљивом богу. Тзв. историјски сукоб између науке и религије јесте криво разумевање обеју. Извори религије нису само у незнању, па само научно знање не може да је угрози. Зато и они који много знају, могу да верују. У нашој духовној традицији научно знање је сувише увеличано, али његова вредност није тако велика како се обично мисли. Наше знање не укида нашу тајну: знање о животу не исцрпљује живот. Остаје неки вишак живота који не може стати у научне појмове. Знање је наша опасна навика: ми не можемо поднети оно што не знамо! Ми смо образовани, али не и васпитани; ми смо озбиљни, али не и радосни; ми смо учени, али не и мудри; ми знамо много, али немамо чула за тајну.
Човек није само разумно него и неразурнно биће: зато он сваку идеју и веровање вреднује бар на два начина, гносеолошки и психолошки. Појединци и групе вреднују идеје (и веровања) не само с обзиром на то да ли су оне научно истините или не, већ и с обзиром на то да ли те идеје (и веровања) одговарају њиховим потребама, интересима и жељама. Психолози то изражавају на следећи начин: 1) „Оно што тај човек каже изгледа истинито, али налазим да је то непријатно и зато нећу више да га слушам”; 2) „Оно што тај човек говори, сигурно није истинито, али налазим да је пријатно и зато ћу да га слушам”. Истинитост идеје (или веровања) није довољан услов да би се идеја (веровање) прихватила, као што неистинитост идеје (веровања) није никаква препрека да је људи прихвате, следе и живе. Ко идеје (веровања) искључиво вреднује са становишта научне истине, тај себи ускраћује могућност да их разуме у функцији других, бројних људских потреба. Ако идеје (и веровања) не би задовољавале и друге личне и друштвене потребе и жеље, осим потребе за сазнањем истине, онда би у историји значајну улогу имале само истините идеје (и веровања). Историјско искуство говори да су неистините идеје (и веровања) одиграле бар исто толико значајну улогу као и истините, ако не и већу. Чињеница да се једна идеја (или веровање) шири, прихвата и остварује у масовним размерама, ништа не говори о томе да је она истинита или неистинита (она је само привлачна), па се њено остваривање не може узети као доказ њене истинитости. Ваља разликовати истину вере од вере у истину. У првом случају битно је доказати, у другом убедити. Јака вера не мора бити истинита вера. Једно веровање не мора да буде рационално и истинито, али може да буде функционално и смислено: када једно племе верује да брбљива жена неће имати порода, онда се жене устежу да пуно говоре, па их је лакше поднети! Ово веровање сигурно није истинито, али има смисла, функционално је.

2. Ако би религијске идеје (и веровања) биле само ствар погрешног мишљења, како то да су људи свих времена и на свим местима на сличан начин грешили, иако су живели у веома различитим природним и друштвеним околностима? Било би превише и за једну заблуду да траје толико дуго као и сам човек: ако би заблуда трајала тако дуго, онда би и сам човек био нека обмана. Није ли религија ипак нешто више од пуке погрешке у мишљењу? Ако није истинита, са научног становишта, има ли она неког другог смисла?

Узмимо прво пар примера који упућују на битну разлику између истине и смисла. Бајка не мора бити истинита, али бајка има смисла, јер да га нема, не би је причали нашој деци и једни другима. Фашистичка идеологија сигурно није научно истинита, али она има неког смисла, јер да га нема, људи је не би масовно следили. Лаж сигурно није истина, али лаж има смисла, јер да га нема, људи не би толико лагали. Оснивачи великих религија и идеологија нису били посве сигурни да ли њихове идеје и веровања одговарају стварности, то јест да ли су оне научно истините или нису, али су. били сигурни да њихове идеје и веровања имају смисла. Стварност не мора да има смисла, али прича о њој мора, макар не била истинита. Неистинито се не сме бркати са бесмисленим и истинито са смисленим. Услови које мора да задовољи један исказ да бисмо га сматрали научно истинитим разликују се од услова које мора да задовољи један исказ да бисмо га сматрали смисленим. Разлика између научних и теолошких исказа не може се свести на разлику између смисла и бесмисла, зато што теолошки искази јесу смислени премда не морају бити научно истинити или се уопште не могу научно проверити. Искуствена наука не може да говори о надискуственим појавама, ако не жели да напусти своју методу: на пример, идеја о загробном животу не може да се провери научном методом. Закључак је јасан: један истинит исказ мора имати смисла, један смислен исказ не мора бити истинит. Порицати истинитост теолошких исказа незначи порицати смисленост религије.

Искази о богу, ђаволу, анђелима, духовима итд. нису чињенички искази, већ вредносни искази, и зато на њих не треба примењивати мерила за оцењивање исказа о чињеницама. Чињенички искази могу бити истинити или неистинити, а вредносни смислени или бесмислени. То су два реда исказа који се не смеју бркати. Свете књиге нису науке о човеку, већ упуте о његовом спасењу. А никакве упуте не следе ни из које искуствене науке. Из научне анализе слободног пада тела ништа не може да закључи се о моралном паду човека. Када Христ учини да слепац прогледа, то није чињенички исказ већ вредносни, то јест једна метафора која може да значи: ако усвојиш моју веру, прогледаћеш! Неки симболички системи пружају знање, други нуде спасење. Радосне вести о спасењу не морају бити истините, као што ни истините вести не морају бити радосне. Изван спознајних система, човеку није стало до истине колико до спаса од истине. Понекад није битно да ли су одговори на људске патње тачни, битно је да су утешни. Душа не може да се испуни одговорима науке на нека питања.

3. Неки људи су сигурни да је оно што запажају својим чулима и закључују својим разумом једина стварност. За људе који дубље мисле, то би била увреда. Јер они су свесни да нас чула често варају, а добро се сећају и погрешних закључака које дугујемо разуму. Како онда неко може рећи да је нешто у религији неистина, кад није сигуран ни у оно што у систему свога мишљења назива истином? То да није видео или чуо бога, пре би требало да припише немоћи својих чула, него да посумња у његово постојање: површан створ, као било која страна новина!

Можда је оно што научни говор именује као илузију само један слој тајне живота, тајне која је стварна као и сам живот, али остаје недохватљива и несхватљива за научни језик. Има толико стварности којих нисмо свесни или које не можемо описати и изразити научним појмовима, а које делују у нама и изван нас. „Нека је благословено то мало џунгле у нама” – вели Е. М. Ремарк. Људско биће може да осети и доживи оно што не може да разуме и објасни: и сан је стварност, и шала је збиља [3]! Зато људи верују а апсолутну и мистичну стварност, иако она није чулима дохватљива и разумом схватљива.

Наука говори о религији својим језиком, то јест рационалним појмовима. У мери у којој садржај религије није рационалан, у тој је мери наука не разуме. А све што она не разуме својим појмовима, који описују неке чињенице – она прогласи илузијом. Отац психоанализе, који је дубоко веровао у моћ научног разума, морао је да призна самоме себи да илузија није исто што и заблуда, да не мора бити нужно лажна и неостварива, или у сукобу са стварношћу. Можда је највећа илузија уверење да се може живети без илузија. „У свету без илузија човек је странац” – упозориo је Албер Ками. „Понекад се илузије оплакују с истом тугом с каквом се оплакују и покојници” – истакао је Мопасан. С друге стране, ако једна верска традиција сматра да су мистично искуство, интуиција и исихазам надмоћни разуму, логици и науци, онда никакав више разговор између ње и науке није могућ од самог почетка: ако је начин живота мистичан, онда он није логичан!

4. Већ су стари грчки филозофи правили разлику између онога што се може знати и онога што остаје ствар вере и слутње. Ако смо било шта са сигурношћу искусили у стварима разума и вере, онда је то искуство границе до које нас доводи разум, и искуство прекорачивања границе разума, куда нас одводи вера. Другим речима, има питања на која се може дати разуман одговор, а има питања на која се не може дати разуман одговор. Ако верске истине (то јест одговори на питања) нису разумне, не значи да су оне против разума. Ако искуство верника не може увек разумом да се схвати, то још не значи да га треба одбацити, јер има толико вредних искустава у животу која нису разумна, али чине со нашега живота и састојак без кога би живот био празна љуска (на пример, искуство љубави, наде, вере итд.). Ј. Гордер додаје: „Јер кад човек схвати да има нешто што не схвата, онда је, у ствари, на најбољем путу да схвати разноразне ствари”.

Поред система знања постоје системи веровања. Верујемо кад више не знамо. Кад би све могли знати, не би имали у шта веровати. Вера говори о ономе о чему разум не говори, или не може да говори. Није тачно да вера престаје где разум почиње, тачно је да вера почиње где разум престаје. О ономе што је апсолутно и мистично не може се имати позитивно знање него само веровање: баш зато постоје различита веровања! Неке проблеме човек решава разумом (техничке), а неке вером (смисао живота). Он је логичан и теологичан у исто време. Где разум посустане, вера охрабри. Вера и разум су две моћи једне те исте душе. Вера није против разума, већ изван разума. Ванразумско није исто што и непознато, јер за оно разуму непознато знамо преко других душевних и духовних моћи. Оно што не можемо разумом сазнати, нећемо прогласити непостојећим, безвредним, пуком илузијом.

Најразумнији народи у нашој повести веровали су у најчудесније ствари, што само доказује да разум не може бити и није природни противник вере. Вера је први додир са драгим светом: оним бољим делом нас самих, кога нисмо свесни! Несвесно скрива: оно зна много тога што свесно не можемо знати. Када неко уместо знам каже верујем, онда то значи да он напушта законе мишљења обичне, формалне логике, и да следи правила друкчије логике, где супротности могу безтешкоћа да се измире у вишем јединству.

Човеков однос према свету није само разуман, него и неразуман: осећајни, вољни, вредносни, искуствени, итд. То значи да човек стиче не само когнитивно, већ и емоционално и вредносно искуство, па и мистично. Она искуства, или они слојеви његова искуства, који се не могу описати, објаснити и разумети разумским путем, јесу за њега области неисцрпних тајни. Има искустава која не можемо изрећи речима и појмовима, а ипак су то искуства о нечему и са нечим, јер да се не односе на нешто – не би их било. То су тзв. мистична искуства. Мистично овде значи само то да нешто не може рационално да се изрази, објасни и разуме. Не може се тврдити да је искуство мистика нешто празно, јер свако искуство мора да буде искуство о нечему. И кад се о нечему ћути, то нешто није ништа, само нема речи да се нешто каже, па испада да ћутимо ни о чему. И ћутање упућује на нешто о чему се ћути.

Мистик ћути, не зато што нема шта да каже, него зато што не може ништа да каже: мудро ћутање које надилази свако разумевање! Шта је ћутање него говор који ми не чујемо ухом, али осећамо духом. Мистик зна да бог јесте (у њему), али не зна шта јесте. Он може да говори о свом односу према њему, а не шта бог по себи јесте, јер се то и не може сазнати. То је нешто што није изрециво, али јесте присутно, и захтева да се призна. Хегел није био у праву када је тврдио да људи играју мит и религију зато што не знају да их испричају рационалним појмовима. Они то не могу. Обред је тајна која се игра. У истину спада оно што је речено и оно што није речено, то јест оно неизрециво, о чему се мора сведочити ћутањем. Човек говори и кад ћути: израз је шири од језичког израза. О. Паз вели: мало речи довољно је за оног ко добро разуме!

Религијским симболима наслућује се једна стварност која је по својој нарави посве различита од нама познатих стварности. Помоћу религијских симбола човек покушава да се приближи тој стварности, да је осети кроз обред, сан, интуицију, машту… Према томе, религијски симбол у суштини не објашњава већ наговештава сасвим друкчију стварност од оне која може да се појмовно изрази. Религијски језик није језик за описивање спољашњих чињеница, већ језик за изражавање значења која тајновита стварност има за човека. Догађаји о којима се говори у светим списима нису битни сами по себи, али значења тих догађаја (стварних, могућих или измишљених) за вернике и њихов живот од највећег су значаја. Догађаји су се могли десити у било које време и на било ком месту, па и у машти, што је посве неважно, јер ту нису битне историјске чињенице него надисторијска значења.

ВЕРА ЗАСНОВАНА НА СУМЊИ

Чиме су то били очарани или разочарани велики умови да су се приклонили вери након свих пустоловина кроз које их је провео разум? Као духови који у све сумњају, они не могу а да не посумњају и у верску догму, а као људи са личним и друштвеним жељама и потребама они имају порив за несумњивим истинама и бесконачним трајањем. Тако они живе један живот препун сумњи и тражења [4], да би се при крају живота често приклонили некој вери која обећава више од (релативне, научне) истине. „Амен” на свим језицима углавном значи „тако је”, „извесно”, „сигурно”. Тек када је наука о човеку јавно признала своје ограничености у разумевању човека, могла је она да ступи у дијалог са другим покушајима разумевања човека и његове судбине у свету. Они који чине разум једног друштва окрећу се вери кад се увере да разум омогућава веома ограничене увиде у бит живота и смрти: вера се рађа и из сазнања о границама разумске спознаје. Религија говори о ономе о чему наука не говори и не може да говори. Образовање не искључује веровање. Ако је некада вера била вера сиромашних духом, има знакова да она постаје вера богатих духом. То да нам они који верују чине мањину више је знак духовног сиромаштва него знак отварања за нове и боље духовне могућности живота. Будућност религије ваља везати за будућу судбину духовног у друштву, јер је религија само део те целине која је данас угрожена са свих страна. Све што кажемо о односу научника и вере више је опрезно размишљање него проверено и доказано знање. Одговори на оваква питања, као што је већ речено, само смањују степен објективне неодређености и субјективне несигурности, али их не отклањају. Чињеница да је огромна већина научника у прошлости и око половине њих у садашњости религиозна, упућује на то да су они, поред моћних метода социјализације у световном духу, дубоко искусили ограниченост науке и приклонили се вери као смисленом оквиру оријентације. Својим животом и радом они су доказ да је религија могућа и у рационалном друштву, у чијем темељу лежи идеја рационалности. Ово је у складу са мишљењем чувеног физичара Хајзенберга да „људска друштва могу живети и поред оштре разлике између знања и вере”. А Ф. Капра у Тао физике додаје: „Науци није потребан мистицизам и мистицизму није потребна наука; али човеку је потребно једно и друго”. Ако човек из науке открива ред у свету или логос, онда је наука логичан начин обожавања, појмовно исповедање на једном другом олтару. Без обзира на то што око 60% врсних научника – међу њима су и такви као Ајнштајн, Бор, Хајзенберг, Планк – верује у бога, ипак се са довољно разлога може рећи да су научници, у односу на целокупно становништво, мање склони вери и вршењу верских обреда. Питање је у овоме: релативна равнодушност научника према традиционалној или црквеној вери још ништа поуздано не говори о њиховој вери.

Један истраживач је нашао да међу научницима природних наука има већи број верника него међу онима који се баве друштвеним наукама, а међу овим последњим психолози су најмање склони да верују у бога. Он то објашњава тако што каже да су ови људи изабрали да се баве проучавањем људског понашања, а свуда наилазе на разлике и релативизам веровања, што, их онда нагони да тако гледају и на властиту веру. Иако научници, као и остали верници, верују у истог бога, врше исте обреде итд., ваља знати да су они дошли до своје вере кроз сумње, интелектуалне борбе и размишљања која воде рачуна о разлозима сваке врсте. Тек кад се има у виду ова сложеност, богатство и организација њихових разлога, може се запазити да њихово религијско понашање, иако се битно не разликује по спољашњим знацима од понашања других верских група, има сасвим другу унутрашњу 666666666666структуру, мотивацију и логику развоја.

У својој искуственој спознаји, човек се бави овостраним и коначним, тј, просторно – временским појавама; у својој надискуственој спознаји, човек је заокупљен оностраним и бесконачним, тј. појавама изнад простора и времена. Ова друга спознаја омогућава ону прву, јер без свести о надискуственом не бисмо имали свест о искуственом. Људски дух као да има два ока: око вере и око разума, и тиме је задовољан! „Човек је биће које схвата оно што не може видети и верује оно што не може схватити”. Религија почиње тамо где наука оставља човека на цедилу: немоћ науке отвара непрегледну област вере. Нема разлога да некоме замеримо што верује где не може знати. Вера прелеће где разум не долеће. Разум доводи у сумњу веру кроз неуспех да је разуме. Вера је најсмелија хипотеза која се не може проверити другачије него веровањем. То је истина која се схвата и дохвата без учења и мучења: вечни доказ саме себе! Јер, „те су ствари скривене ученима, а јасне малој деци”. Тако се човек из науке, који истражује веру, сусреће са слојевитошћу саме стварности, стичући свест не само о границама научне спознаје него и о бесконачности света. Аналитичка метода раскида са другим приступима стварности, али и себе затвара за њено потпуније разумевање. За научну методу постојање тајне само је доказ о незнању.

Има увида у структуру стварности који се не могу проверити методама позитивне науке, али ваљда нешто значи то да ти увиди не противрече науци. Ако не противрече науци, нема разлога да их она одбацује, иако има разлога да их узме озбиљно, јер упозоравају на њене границе у спознаји стварности. Ако једно искуство не може да се оспори научном методом, нема разлога да се у њега не верује. Чим се пође од једног чисто рационалног система, онда свако искуство, које се не уклапа у тај систем, нужно пада испод „духа времена”: то је онда пад у „предповест”, „митологију” и сл. У мери у којој се религија појављује у чулним облицима, у мери у којој је она друштвена чињеница, у мери у којој је доступна посматрању итд., могуће је о њој говорити у научним појмовима; али у мери у којој она садржи надчулне слојеве, у мери у којој је она унутрашње (мистично) искуство, у мери у којој није доступна посматрању итд., о њој не може да се говори у научним појмовима, већ је потребан један други језик, намењен откривању онога
што појмовном језику остаје скривено.

ЗАКЉУЧАК

Дијалог између науке и религије омогућен је постојањем рационалне димензије у оба система идеја, веровања и праксе. Критика религије са становишта науке захвата само, рационални (интелектуални, когнитивни) слој религије, то јест догматску или рационалну теологију, док други слојеви остају изван домашаја те критике. У мери у којој се религија ослања на нерационалне слојеве у верниковом искуству, у тој истој мери рационална критика религије не може бити успешна [5].

Наука и религија јесу два различита пута. којима човек корача према истини о себи и свету у коме живи. Два различита, а никако два непријатељска пута: два подједнако вредна напора људског духа! Ова умна и човечна претпоставка о равноправности у дијалогу искључује сва она гледишта која подразумевају да религиозне идеје, веровања и обреди представљају нижи степен у развоју човековог односа према свету и према себи самом, и да ће тај степен у развоју бити превладан када човек овлада научним методама разумевања и владања светом и собом. Религија је својство људског духа, а не нижи степен у његовом развоју. Између науке и религије било би мање интелектуалних спорова и друштвених сукоба да су једна и друга, пре свега, изнеле своја начела, а затим, у равноправном дијалогу, уочиле и оцениле могућности и границе својих начела и врсту питања и одговора које она омогућавају. Онда би обе стране увиделе да спорови и сукоби настају када се једна или друга усуди да изађе изван оквира зацртаних њиховим начелима, унутар којих искључиво вреде њихови појмови и симболи. Тако би, уместо непријатељског обрачуна науке са религијом, имали разговор о питањима мерила или критеријума разграничења између научних и религијских исказа.

Сваки покушај да се мерилима једног система идеја, веровања и праксе вреднује други систем може да доведе до збрке, неразумевања и сукоба. Сваки покушај да се мерила једног система наметну као важећа за други систем или ситеме идеја, веровања и праксе, води у ауторитарно схватање истине. Ваља поћи од тога да су сви облици изражавања човекових искустава подједнако вредни и да мерилима једног облика не би требало оцењивати све друге, ако хоће да се објасни и разуме њихова права природа. Ако религија није у стању да јасно истакне критеријуме за доказивање и проверавање својих идеја и веровања, то још не даје право науци да ове идеје и веровања мери властитим мерилима. Била би то неопростива грешка ако бисмо сваку идеју, веровање или став, који се покажу као научно неистинити, прогласили неистинитим, илузорним или уопште бескорисним, јер има идеја и веровања која не задовољавају мерила научне истине, али су смислена и вредна на други начин. Људи не изражавају своја искуства само научним појмовима, што значи да сва људска сазнања нису појмовног типа. Помоћу религијских идеја, веровања и праксе човек доказује да на питања, на која не може пружити научни одговор, може да понуди одговор друге врсте.

Религија може бити занимљива за науку утолико што отвара нова и непозната поља људског искуства, открива појаве које значе изазов за научна истраживања и поставља питања на која наука често не може да. одговори. Религија доводи научника пред теоријске проблеме на које он није спреман и због којих мора потражити помоћ са друге стране (филозофије и других наука). Религија је привлачна за науку бар утолико уколико стално упућује на границе науке и њене методе. Једна живи од недостатка друге [6]. У том смислу може се рећи да је граница између науке и религије повесно промењива, што не значи да она може нестати. То чини гипком и делатном не само научну него и религијску мисао. Критика религије са становишта науке одвија се тако као да је у науци све у реду, а у религији није: и у науци има доста неодређених појмова, непроверених теорија, брзоплетих уопштавања, погрешних предвиђања, заблуда, илузија итд.

Разлика између научних и религијских исказа не може се наћи на подручју логике, јер теолошки искази могу да буду изванредно логични, баш као и научни [7]. Нелогичност се може узети као први знак да није реч о научним исказима. Е. Фром је упозорио да и параноично мишљење може да буде логично – логика не искључује лудило. Логика обезбеђује правилно мишљење и закључивање, методологија осигурава истинито мишљење и закључивање. Ако неистинити искази могу бити исто тако логични као и истинити искази, онда се разлика између њих не може наћи на подручју логике. Другим речима, истинито мишљење мора бити правилно, правилно мишљење не мора бити неистинито. Све може бити логично и правилно, ништа не мора бити истинито.

Разлика између научних и религијских исказа не може се свести на разлику између смисла и бесмисла, јер су теолошки искази изванредно смислени, баш као и научни. Разлика између научних и религијских исказа не може се утврдити ни с обзиром на истинитост, јер су обе врсте исказа истинити унутар својих области и мерила истине који у њој важе: само кад се теолошки искази односе на искуствене чињенице, наука може да их провери, оповргне и одбаци или прихвати, док у сваком другом случају наука не може било шта рећи о вредности тих исказа, ни да су истинити, ни да нису. Разлика између научних и религијских исказа може се једино наћи у области људских потреба: научни искази задовољавају потребу за рационалним сазнањем, теолошки искази задовољавају вансазнајне потребе (за крајњим смислом живота и смрти, утехом [8], спасењем [9] итд.). У неким условима човеково понашање је руковођено идејама за које зна да су научно проверене, у неким условима његово понашање је вођено потребама за које он осећа да морају бити задовољене. Свако веровање, које не задовољава неке људске потребе и жеље, осуђено је на изумирање. Религија није изумрла. Она задовољава неке потребе и жеље. Религија није наука у повоју, која ће да оде у музеј када наука одрасте, већ је то независан начин мишљења, веровања и делања, којим верник решава неке своје проблеме, оне које не може да реши на друге начине, укључујући и помоћ науке и њене методе. Религија није облик недовољно развијене науке. Кад би наука одводила у неверу, онда би научници били одреда неверници, а то просто није истина.

Ако се каже да је религија заблуда, још се није рекло да је она лаж; ако се каже да она није истина, још се није рекло да она нема смисла; ако се каже да је она илузија, још се ништа не говори о њеној вредности за живот; ако се вели да је стара, не вели се да је застарела.

Ako је ово излагање почело питањима у која сам положио своје наде и своје сумње, онда је разумљиво што одговоре нисам тражио искључиво у једном смеру и уочљиво заокружене. Филозоф воље за моћ истиче: „Сувише сам знатижељан, сувише питалица, сувише необуздан, да би ми се допао неки одговор груб као песница”.

ЛИТЕРАТУРА
[1] Истраживања показују и доказују да у Европи од близу 60% верника само нешто више од 25% одлазе у цркву једном недељно. Припадати једној вери још не значи и учествовати у верским радњама. (О овоме шире: Ш. Бахтијаревић, Религијско припадање, Народно свеучилиште града Загреба, Загреб, 1975).
[2] Боље са богом без цркве, него са црквом без бога. „Од како су скупа, хришћанство и свет се никада нису разумели” (Карл Левит, „Атеизам као филозофски проблем” у Искушења атеизма, Градина – Јунир, Ниш, 1997, стр. 106). Тако, на пример, у Данској од 80% верујућих свега 13% одлази у цркву једном недељно, у Енглескојод 60% свега 3%, у Португалу од 80% једва 30% итд.
[3] Једном приликом су неки руски астронаут и неки руски неурохирург расправљали о религији. Неурохирург је био хришћанин, а астронаут није. „Ја сам много пута био у свемиру, правио се важан астронаут, али никада нисам срео ни Бога ни анђеле”; „А ја сам оперисао многе паметне мозгове”, одговори неурохирург, – „али никада нисам видео ни једну мисао” (Ј. Гордер, Софијин свет, Роман о историји филозофије, Центар за геопоетику, Београд, 1996, стр. 227).
[4] Понекад је човек присиљен да мисли против разума и да смишља неочекиване излазе. О томе говори Достојевски у Младићу. Једном генералу у мировини умрле су две кћери, једна за другом, од шарлаха. Он је био толико потресен да јенепрестано жалио, толико жалио да га је било тешко гледати – и свршио тиме што је и сам умро, већ после пола године. „А, међутим, какве му све дивне разлоге нису износили: како је живот пролазан, да су сви људи смртни, износили му статистичке податке колико деце умире од шарлаха…” Сличну причу написао је Л. Н. Толстој о Ивану Иличу. За њега је силогизам: сви су људи смртни, Сократ је човек, Сократ је смртан, био веома лочитан и разумијив, све док се он сам није нашао на самртној постељи. – Наука је човеку открила свет неосетљив на људско срце. Наука није вреднија од религије, јер у разуму нема. више мудрости но у срцу: свака наука остаје равнодушна на наше сузе! Наука о човеку је једно, а живот човека друго: зато неко може да све зна из науке, а скоро ништа из живота! „Не млати ријечи, стара слуго, јер су празна слама!… Не говори ми споља, него ми говори из дуге, друго ништа не могу да поднесем” (Т. Ман, Легенда о Јосипу, I, Отокар Кершовани, Ријека, 1960, стр. 712). „Не може се презирати наука а да се не презре разум; не презире се разум а да се не презре човек; не презире се човек а да се не вређа бог” (А. Франс, Савремена историја, I, Просвета, Београд, 1948, стр. 51).
[5] „Због тога сам осјећао колико има много дијелова свемира које моје немоћно
запажање не би било уопће опазило да ми их он није приближио, те сам живо
желио да имам његово мишљење, његову метафору о свакој ствари” (М. Проуст, У
трагању за изгубљеним временом, I, Зора, Загреб, 1965, стр. 142). „Геометрија не
замењује митове” (О. Паз, Лавиринт самоће, Центар за геопоетику, Београд 1995,
стр. 107). „Јер сазнање неће овладати митом тако што ће га просто изгнати изван
својих граница” (Е. Касирер, Филозофија симболичких облика, II, Књижевна
заједница – Дневник, Нови Сад, 1995, стр. 10). „Само анализом његове духовне
структуре може се одредити, с једне стране, својствени му смисао и, с друге
стране његова граница” (оп. цит. стр. 11).
[6] „где логика на крају мора да се обеси о пертле за ципеле” (Х. Кортасар, Школице,
Бата – Орбис, Београд 1993, стр. 546).
[7] Против смрти могу да се борим само утехом или обманом која се не може да
провери: нужно је да сваки човек има мало наде и утехе! „Само она превара. има
изгледа да успе и да животно међу људима делује која назив преваре никако не
заслужује, него је само начин да се једна истина, жива али која још није ступила у област стварнога, снабде оним материјалним обележјима која су јој потребна да би је свет препознао и уважио” (Т. Ман, Исповести варалице Феликса Крула, Рад,
Београд 1964, стр. 31). „Трајна илузија има. сва својства истине, и да човек није
никада. преварен, ако није изагао из заблуде” (А. Франс, Савремена историја, II,
Просвета, Београд 1948, стр. 96). „На посљетку, шта мари је ли истина или није
када успијева да. ме увјери?” (М. Проуст, У потрази за изгубљеним временом, XII,
стр. 127). „У сваком случају, истинита или лажна, та је ријеч извела свој учинак”
(оп. цит. стр. 235). „Све књиге на свету требале би да буду књиге утехе, толико има
несрећних на земији” (Ј. Дучић, Благо цара Радована, Свјетлост, Сарајево, 1969,
стр. 19).
[8] Вера у спасење има смисла само ако се живот схвати као патња и бол. Цела та
прича о спасењу, коју није потребно разумети, већ у њу слепо веровати, добро ће
доћи када нам наиђе крај, кад све препустимо богу, јер ми више ништа не можемо да учинимо за себе. Надам се чак и онда кад нема било какве наде, јер ми је остала могућност да мислим о нади.

* Рад преузет из књиге: Ђ. Шушњић, Религија II (Чигоја, Београд, 1998), стр 259-271

Објављено у: НАУКА, РЕЛИГИЈА, ДРУШТВО (Богословски факултет СПЦ, Београд, 2002)

Ђуро Шушњић – ИСТИНА ЈЕ ЦЕЛИНА

Ако је бог створио све(т), онда нешто божанско постоји у свему: у води, камену, биљци, животињи, човеку. Ако у сваком облику човек види делић свога лика, онда се према свакоме треба да односи као према делу себе. Зато они који траже бога било како, наћи ће га свакако. Иво Андрић дивно рече: „Бог избија као светло из сваке ствари створене, из сваког живота који се миче… Он је као топлина у даху свега што живи.“ У устројству сваке ствари и бића назире се доказ божје провидности: у структури једног кристала једнако као и у склопу једног цвета, или грађи једног лептира. Све што наше очи виде само су различити облици божјег имена. Сви видљиви облици само су симболи онога што је невидљиво. Ако је бог створио свет помоћу речи, онда је свет једна књига. То и јесте разлог да се бог доживљава не само као творац света, него као симбол синтезе свих наших знања у целину, као регулативно начело спознаје, као методолошки путоказ за човеков ход према целини. Јер истина је целина, а када се целина подели, нема више истине, јер нема целине – према мудрим Хегеловим речима.

Ђ. Шушњић, Огледи о скривеној страни ствари, Службени гласник, Београд, 2012.

Ђуро Шушњић – ДУХОВНА ПЕСМА – МОЋ СВЕТИХ РЕЧИ

„Не труди се да схватиш живот – и он ће онда празник бити.“

Живети значи певати, а не мислити.

….

О људским стварима може се мислити и певати: један те исти живот изазива учењака да о њему мисли а песника да о њему пева. Песник не може без речи, научник је везан за појмове. Реч може да означава више појава, појам само једну. Зато песник никад не излаже неко учење о свету, он ствара естетички угођај: чисту радост која није везана за једно једино значење. Зато Р.М. Рилке има право да каже: „Не труди се да схватиш живот – и он ће онда празник бити.“ Живети значи певати, а не мислити. Има песама у којима мисао није вредна помена или је уопште нема, али стих може бити веома вредан с обзиром на ритам, мелодију, хармонију…Песнички језик претходи рационалном мишљењу. С рационалног становишта могуће је видети интелектуални спор тамо где се одиграва животна драма. Песнику је реч култ. Наравно, љубав према речима не чини песника, као што ни познавање бројева не чини математичара.

Песник, дакле, није учењак који другима нуди објективан поглед на свет, него човек који им дарује свој, субјективни доживљај света. Кад он отвори уста осећамо да смо у близини тајне, која је низрецива у научним појмовима. Појмови повезују појаве између којих постоји нужна повезаност, док речи повезују појаве на начин на који оне не морају бити повезане, нити су повезане у стварности. Песник, преко речи, повезује своје слике о појавама које је доживео на бројне начине, што значи да те везе нису једине и једино могуће, те да неки други може да открије или створи неки нови ред веза, независно од оног првог. Поредак речи у једног песника разликује се од реда речи у другог, иако певају о истом и користе исте речи. „Језик је вечна љубавница“ – вели Ф. Кафка.

…..

А научне истине брзо застаревају. Фројд вели да се последња заблуда у науци назива истином. Зато наука старих народа има само историјски значај, док њихова уметност садржи надисторијска значења. Ако се хтело рећи нешто битно о некој ствари, онда се нису постављала питања о њеном пореклу, структури, функцији, развоју, форми итд., што је обележје научног мишљења, него о њеној етичкој и естетичкој вредности, то о њеном крајњем значењу и значају за живот, што је особина митопоетичног духа. У научним појмовима боља половина људског живота не долази до свога гласа. Зато се овај недохваћен и несхваћен живот буни и оглашава у делима песника, за које су речи постале вредности по себи. „Замерка која се често износила, да је Хомер лажљивац, не умањује ни најмање његово дејство; њему није потребно да полаже право на историјску тачност своје приче, његова стварност је довољно јака; он нас хвата у мрежу, уплиће нас у њу, и то му је довољно. У том „стварном“ свету, који сам због себе постоји, који нас опчињава и нема ничега другог до њега самог, Хомерове песме не крију ништа…“

Хомерове песме су толико моћне да их свако може препознати у свом срцу, души и духу. Речи носе значења, али не јамче истину. Јер песник уопште не доказује већ показује шта је створио помоћу уметничких средстава: он зато не може да лаже. Читаоци или слушаоци препознају у песми оно што расветљава макар један слој њихвог искуства: читалац и слушалац су ловци на зрнца уметничке истине и смисла. Један исказ може да има значење али да се не односи на нешто у спољашњој стварности, јер те стварности уопште нема. Б. Расел у свом стилу вели: „Краљ Француске је ћелав.“ Овај исказ има смисла, али у овој земљи одавно нема краљева.

Кад мислилац каже своје о некој ствари, долази песник да је уздигне до небеске висине, помоћу неуглачани и неиспегланих, невиних и девичанских речи, које заразно делују не само на људе, него и на друге речи, ширећи своје дејство до граница говорног система. Зато његови стихови не подлежу логичком проверавању и емпиријском потрврђивању: по томе је поезија рођена сестра музике. Ако је поезија слична музици, онда је то због тога што се и она чује и што има изражајна својства, посебно мелодичка, ритмичка и вишезначна: стари језик нужно је био метафоричан и алегоричан.

Речи нису ту да опишу нешто што постоји независно од њих, оне заправо стварају један свет значења који пре тога нигде није постојао. Ваља веровати искусној уметници речи када каже да „поезија почиње тако да свему ономе што је изван тебе кажеш: не!“ Језик ставара многе светове а не само један свет. Ови светови постоје на одређен начин захваљујући моћи језика: моћи да речи играју безброј језичких игара. У свакој песми песник поново ствара свој свет. „Путујући без пута, а пут се за њим рађа“ – вели Васко Попа. Ружа о којој говори песник није она ружа што цвета у природи или врту, него ружа у божијој башти, ружа оживљена магичном моћи речи, идеална ружа, која није чулна, него натчулна, припада чистом виђењу духовним оком. То је видљива слика невидљиве руже – идеалне лепоте. Ружа није обична биљка, она је цвет препун значења, које песник открива али не објашњава: он се чуди и своје чуђење преноси на друге. „Таква ружа нема имена. Она је нешто у свести, лепше и богатије од сваког цвета за себе.“

Тајна уметности састоји се у превођењу нечег великог у нешто мало, нечег апстрактоног у нешто конкретно, нечег општег у нешто појединачно. Највеће откриће уметности јесте река која се огледа у капи чисте воде, живот који се открива у живој јединки: у једном једином појединцу прелама се човек уопште, историја уопште, култура уопште.

Одломак из књиге: Ђуро Шушњић – Огледи о скривеној страни ствари (Службени гласник, 2012.)