Св. Јустин Ћелијски, ЧОВЕК ЖИВИ БОГОМ — ТО ЈЕ ВРХОВНИ ЗАКОН СВЕТОСАВСКЕ И ВИДОВДАНСКЕ ЕТИКЕ

(…) Никада наша душа народна није била тако видовита као на Видовдан, пре 550 година. Тог судбоносног дана, она је кроз светога Кнеза и његове витезове сагледала сву истину неба и земље, и правом ценом оценила земаљско и небеско царство. О томе народна песма потресно казује и прича:

Мисли царе мисли свакојаке:
Мили Боже, што ћу и како ћу?
Да или ћу царству небескоме?
Да или ћу царству земаљскоме?
Ако ћу се приволети царству,
Приволети царству земаљскоме,
Земаљско је за малена царство,
А небеско увек и довека“.
Цар воледе царству небескоме,
А неголи царству земаљскоме.“

Ето нашег народног еванђеља, ето еванђеља програма наше историје: жртвовали привремено ради вечнога, земаљско ради небескога. Ово није ништа друго до наше, народно издање Христовог еванђеља, јер је основни закон Богочовековог еванђеља ово: „Ако ли зрно пшенично не падне у земљу и не умре, једно остане; ако ли умре, много рода роди“. Што важи за појединца, важи и за народ: ако не умре за небеску правду, не може створити велика, вечна дела, нити ће ући у Царство небеско, где вечни живот царује и влада. Кроз смрт за небеску правду, улази се у праву бесмртност и божанску вечност. Васкрсења не бива без смрти, али смрти за небеску правду, небеску истину. Такво је наше лазаревско, наше видовданско, наше косовско еванђеље!

Зашто је свети Кнез претпоставио небеско Царство земаљскоме? Зато што небеско Царство представља и јесте Царство вечних божанских вредности. Ту је све бесмртно, божанско и вечно: и правда, и истина, и љубав, и доброта, и радост, и живот. Ту нема ничег ни злог, ни греховног, ни смртног. Све сама бескрајност до бескрајности, и савршенство до савршенства. Живети ради вечних вредности небеског Царства и умирати за њих јесте суштина наше лазаревске, наше косовске, наше народне вере. Та вера синтетизује све што је најузвишеније, најбоље, најсветије у свима световима. За њу радосно гину сви косовски витезови, сви: од честитога Кнеза до последњега себра.

Али, откуда њима оваква видовданска етика, овакво видовданско еванђеље? Откуда? Од родоначелника свега великог, свега узвишеног, свега најбољег, свега бесмртног у нашем народу: од Светога Саве! Он је отац видовданске етике, он је писац видовданског еванђеља. Кнез Лазар је на Косову изабрао и за себе и за народ исто што је, давно пре њега, Свети Сава изабрао у Хиландару за себе и за народ. Шта је изабрао? Христа Бога и Његово Еванђеље. И народ је радосно ишао за својим светим вођама: кроз земаљско хитао небеском, кроз пролазно непролазном, кроз смртно бесмртном. И тако остваривао основну еванђелску истину: земаљско осветити небеским, временско вечним, људско Божијим. Јер је Свети Сава сав у томе: Христом Богом осветити и просветити све народно: и државу, и просвету, и пољопривреду, и занатство, и уметност, и философију. По њему народ постоји да би се осветио и просветио вечном истином Христовом и вечним животом. Без тога – народ је без вечне вредности; без тога – народ је поворка ходајућих лешева. Гинући за крст часни и веру хришћанску, косовски витезови су најочигледније показали да је наш народ неустрашив носилац и бранилац светосавског еванђеља.

Да није Светог Саве не би било ни Светога Кнеза. Да није Светог Саве, не би било величанствене косовске драме. Не треба се заваравати: својим првосвештеничким и државничким генијем Свети Сава је судбински предодредио драму наше историје. Ни косовска етика, ни народна етика не могу се схватити ни објаснити без Светога Саве. Свети Сава се не само одрекао земаљског и приволео небеском Царству, него је и целом нашем народу удахнуо еванђелске силе да тако поступа у свим судбоносним часовима своје историје. Доказ тога: Косово! Нема сумње, све што је велико и судбоносно у нашој историји долази од Светог Саве, посредно или непосредно. Тако и Косово, као свеколико страдање народа нашег за Христову веру и небеско Царство на трновитим путевима његове паћеничке историје. Ако останемо верни логици чињеница у нашој историји, морамо рећи: Свети Сава је више него судбина наше историје; он је њена главна суђеница. Одмах за њим – Свети косовски кнез. Два лика највише владају нашом историјом: Свети Сава и Свети Лазар. Они су у свему и на свему што је битно наше.

Наша Немањићка држава почела је светитељима, а завршила се – мученицима. Такав је закон еванђелског живота; небеска се правда мора светитељски и мученички одстрадавати. На том парадоксу стоји вечна правда божја у овом нашем маленом људском свету. Треба пострадати за небеску правду да би се вечно живело у небеском Царству. То је еванђелска антиномија наше светосавске, наше видовданске етике. То је регулативна идеја наше историје. Чим она ослаби, ми тонемо у себичност, у саможивост, у бездушност. Само верност светосавском, видовданском еванђељу чува нашу народну душу од трулежи и распадања у ситницама и пролазностима. Без видовданске етике наш би се народ удавио у живом песку европског релативизма и његовог рођеног брата – нихилизма, и заједничког им оца – атеизма, и праоца – материјализма. Само благи Христос проширује мисли људске и продубљује осећања људска до човечанске љубави и свеопштег братства. На овој планети има места за све народе само када се човечанство посматра са небеских, са светосавских, са лазаревских висина. Деси ли се да који народ себичност прогласи за своје врховно божанство, он се претвара у људождерску машину која најзад саму себе уништава. Јер, Бог на чудесан начин води народе. Он учини да народ велики по броју, но себичан по души, прогута слона, а задави се од комарца. Земља живи небом – то је основни физички закон. Чак и за живот једне травчице потребни су сунце, месец, звезде и сва небеса. А за живот човека, потребно је све то и још нешто несравњено више: Бог! Јер, човек живи Богом. Човек и јесте човек – Богом! То је основни закон људског живота. Људи и јесу виша бића, а не бедне инфузорије (трепљари), само када живе Богом и небеском правдом. То је врховни закон наше светосавске и видовданске етике.

Постоји само једна провера за све што је истински наше: то је видовданско еванђеље и видовданска етика. Јеси ли учитељ, ти си заиста народни учитељ ако си веран видовданском еванђељу и одан видовданској етици. Јеси ли свештеник, ти си заиста народни свештеник ако си оличење видовданског еванђеља и видовданске етике. Јеси ли војсковођа, ти си заиста народни војсковођа ако се непрекидно жртвујеш за видовданско еванђеље и видовданску етику. Јеси ли чиновник, ти си заиста народни чиновник ако се у свом раду руководиш начелима видовданског еванђеља и видовданске етике. Јеси ли занатлија, ти си заиста народни занатлија ако занат свој обављаш по правди видовданског еванђеља и видовданске етике. Јеси ли владика, ти си заиста народни владика ако собом представљаш живо видовданско еванђеље и живу видовданску етику. Јеси ли државник, ти си заиста народни државник ако те у свим пословима твојим руководе вечна начела видовданског еванђеља и видовданске етике. Без овог еванђеља и ове етике, нити је свештеник прави свештеник, нити учитељ прави учитељ, нити државник прави државник, нити војсковођа прави војсковођа. Нити владика прави владика. Што је тело без душе, то је наш човек без видовданског еванђеља и видовданске етике. Оно што нашег човека и наш народ чини великим и пред Богом и пред осталим народима јесте ово једно, само ово једно: видовданско еванђеље и видовданска етика.

Јустин Поповић: Видовданска етика о небеском царству у навечерје нашег 600-ог Видовдана“ (одломак из књиге Сетве и жетве“Београд 2007, манастир Ћелије)

 

 

Advertisements

Св. Јустин Ћелијски, ТАЈНА СВЕСЛОВЕНСТВА И СВЕЧОВЕЧАНСТВА

Над човеком пламте плаве небеске тајне, а под њим тутње потумуле понорнице непознатог и вечног. У овако загонетном свету човек не може бити прави човек, ако биће своје не веже са плавим бескрајностима неба и тајанственим понорницама земље. И потече кроз крвоток свих бића у свим световима и поживи у свима њиховим срцима. Само тако човек доживљује пуноћу свога бића и осећа себе као неко свебиће. Јер у свима бићима он налази себе, али и сва бића види судбински уткана у себи. Сва су му бића своја: он искрено учествује у свему њиховом: и у радостима и у жалостима, и у усхићењима и у очајањима. У царству постојања ништа му није туђе; нешто бескрајно и неодољиво везује га са свим и свачим: све у њему и он у свему. Сврх свега, он пламено осећа да је на тајанствен начин реално присутан у свима људима и да су сви људи органиски део његовог бића: он плаче с плачнима, тугује с тужнима, радује се с радоснима. Једном речју: свима је све. Чиме и киме? — Богочовеком Христом. Јер Он човекову душу разлива по свим срцима, дајући јој свечовечанску ширину и свечовечанску дубину. И Христов човек се осећа као свечовек, коме су сва људска бића присна и своја: своја и у осећању, и у сазнању, и у љубави. Нема границе између њега и њих, јер их божанска сила његове свељубави растапа као врело сунце лед. Испуњен богочовечанском љубављу, Христов човек је увек свечовечански расположен: у сваком људском створу види свог бесмртног, божанског брата, и готов је да му служи свим својим бићем. 

У словенском свету Достојевски је највећи пророк и најревноснији апостол Свесловенства. Свесловенска идеја је једно од главних његових пророштава и једна од галвних његових благовести. Богочовечански дух православља не може се сатерати у уску чауру национализма, јер својом свечовечанском садржином он гравитира свеопштем уједињењу људи Христом и у Христу. Национализам, освећен и просвећен Богочовеком Христом, постаје еванђелски прелаз ка Христовом Свечовечанству. Само освећено и просвећено Христом, Словенство добија свој непролазни значај и историји света, и кроз Свесловенство води Свечовечанству. Једноме циљу тежи све што је православно: свебратском уједињењу људи, и то путем еванђеоске љубави и сампорегорног служења свим људима.

По схватању Достојевскога, словенска идеја у њеном највишем смислу јесте, пре свега, жртва, потреба жртвовати себе за браћу, да би се тиме основало велико свесловенско уједињење у име Христове истине, то јест на корист, љубав и служење свему човечанству, на заштиту свих слабих и потлачених у свету. (1) Уједињење свих Словена није уједињење ради завојевања и ради насиља,него ради служења свему човечанству. У сампорегорном Русије овој идеји и састоји се сва њена моћ, тако рећи — сва њена личност и сва будућност руског позива. (2) Свако дело, и мисао, и реч, и осећање, којим човек смирава себе и постаје слуга своме слузи „послужиће као основ за будуће великолепно уједињење људи, када човек неће себи тражити слуге и као сада желети да себи сличне људе претвара у слуге, него ће, напротив, из све снаге желети да сам постане слуга свима, по Еванђељу. (3)

За људе хуманистичког, механичког, римокатоличког склопа духа, овако еванђелско уједињење људи у свечовечанско братство, претставља утопију и немогућно чудо на земљи. Али за православног човека, обогочовеченог и освечовеченог Христом, такво уједињење људи је не само ватрена потреба вере и молитве, него и неопходност еванђелског осећања живота. То је једна од основних стварности, на којој стоји и ради које постоји Христов човек у овом свету. Служити људима из еванђелске љубави, ради свебратског уједињења, није машта за Христовог човека већа провбитна стварност. Христолики Зосима вели: „И зар је само машта: да ће човек напослетку налазити уживање и радост једино у подвизима просвећења и милосрђа, а не у радостима грубим, као данас — у сувишном јелу, блуду, охолости, хвалисању, и завидљивом уздизању једног над другим? Ја чврсто верујем да то и није машта, и да је близу време кад ће се то и збити. Смеју се и питају: па кад ће то време настати, и има ли изгледа да ће оно настати? А ја мислим да ћемо ми са Христом то велико дело решити. Јер, колико је идеја било на замљи, које су на десет година пре свога остварења изгледале незамисливе, а које су се наједаред јављале кад би им дошао тајанствени рок, и разилазиле се и распростирале по свету! Тако ће и код нас бити, и засијаће свету народ наш, и казаће сав свет: „Камен који су одбацили зидари постао је каменом темељцем.“ А исмеваче би требало запитати: ако је ово наша машта, а кад ли ћете ви подићи своју зграду, и кад ли ћете удесити свој живот правично само помоћу ума свога, а без Христа? И премда они тврде да баш они иду ка сједињењу, то ваистину у то верују само најпростодушнији између њих, тако да се човек просто чудити мора тој простодушности. Доиста, у њих има маштаве фантазије више него у нас! Они мисле да удесе живот и уреде свет правилно, одбацивиши Христа; али свршиће тиме што ће свет залити крвљу, јер крв изазива крв, а ко извуче мач тај ће од мача и погинути“. (4)

(…) За душу која живи Христом, свечовечанске чежње и тежње су сасвим природне и логичне. Све што је богочовечанско, у суштини је свечовечанско. Једини  прави свечовек јесте Богочовек. Јер је једино у богочовеку све човечије достигло своје божанско савршенство. Све човечанско нашло је у Њему своју бесмртност и своју вечност. Свака свечовечанска особина код човека или код народа долази од Богочовека, посредно или непосредно. Достојевски је први почео говорити о свечовеку и свечовечанству. То је његово пророштво и његово еванђеље.

Врхунац Достојевсковог пророчког надахнућа и апостолске благовести претставља његов „Говор о Пушкину“. То је, уистини, најпророчанскије еванђеље и најеванђелскије пророштво Русије и Словенства. Еванђеље и пророштво о свечовеку и свечовечанству. По том пророштву и по том еванђељу: призвање руског човека је свеевропско и свечовечанско. Постати прави Рус, постати потуни Рус, то можда једино значи — постати брат свима људима, постати свечовек. (5)

(…) Сила којом се човек изједначује са другим човеком, па чак и преоваплоћује у дух његов, јесте љубав. Она даје човеку моћи да, преоваплоћујући се у друга људска бића, човек достиже пуноћу и савршенство своје личности. Што више даје, човек све више има, јер све више прима. Смело тврдим, вели Достојевски, да није било песника са таквом свесветском одзивљивошћу, као Пушин. И ту није ствар само у одазивљивости, него у страховитој дубини тога, у преображњу, у преоваплоћењу свога духа у дух других народа, у преоваплоћавању готово савршеном и због тога чудесном. То је једино Пушкинова особина, и он је у том смислу, понављам, невиђена и нечувена појава, а по моме мишљењу и пророчанска јер… јер се кроз то баш највише изразила његова национална руска снага, народност његове поезије, народност у даљем свом развићу, народност наше будућности која се већ скривала у садашњици и изразила се пророчки. Јер, шта је друго духовна снага руске народности ако не њена тежња, у коначним циљевима, ка свесветкости и свечовечности? Пошто је постао прави национални песник, Пушкин је, чим се дотакао народне снаге, преодсетио велики будући значај те снаге. Ту је он видовит, ту је он пророк. (6)

Ми Руси, изјављује Достојевски, имамо две отаџбине: нашу Русију и Европу, чак и у случају кад себе називамо словенофилима. Највећи међу највећим позивима, кога су Руси свесни у својој будућности, то је општечовечаски позив, служење целоме човечанству — не само Русији, не само Словенству — него свечовечанству. Свечовечанство је најглавнија лична одлика и позив сваког Руса.

Свечовечност се, пре свега, састоји у поштовању људских вредности, ма у коме се човеку или народу налазиле. А сврх свега, свечовечност се састоји у поштовању човека, сваког човека као апсолутне и незаменљиве вредности. Ношен свечовечанском љубављу, Достојевски изјављује: „Ми не желимо да будемо Руси, него свељуди... Европа је наша друга отаџбина — ја први страстно то исповедам, и увек сам исповедао. Европа је свима нама исто тако драга као и Русија; у њој је све Јафетово племе, а наша је идеја: уједињење свих народа тога племена, па чак и даље, много даље, до Сима и Хама. Како то да постигнемо? — Да постанемо Руси, на првом месту и пре свега. Ако је свечовечност национална руска идеја, онда свако од нас треба да постане Рус, то јест оно што јесте, и тада ће се одмах све променити. Постати Русом, значи престати презирати свој народ. И заиста, што се јаче и самосталније развијемо у свом националном духу, то ћемо јаче и ближе схватити европску душу; а зближивши се са њом, постали бисмо јој разумљивији. Поставши своји, добили бисмо, најзад облик човечански, а не мајмунски; изглед слободног бића, а не роба, не слуге. И говорили бисмо с њима паметније него пре тога; јер бисмо у свом народу и у његовом духу нашли нове речи, које би Европљанима неизоставно биле разумљивије. Чак бисмо и ми сами тада увидели: да много од онога што смо у свом народу презирали — није тама, него баш светлост, није глупост, него баш ум; а разумевши то, сигурно бисмо у Еворпи казали такву реч какву тамо још нису чули. Уверли бисмо се тада: да праву социјалну реч не носи у себи ниједан други до баш наш народ; да у идеји његовој, у духу његовом, постоји жива потреба за свеуједињењем човечанства, свеуједињењем са потпуним поштовањем за националне личности и за њихово одржање; за одржање потпуне слободе људи, са указивањем на то у чему се та слобода баш састоји — уједињење кроз љубав, загарантвоано делом, живим примером, потребом за правим братством; а не гилотином, не милионима отсечених глава“… (7)

(…) Пишући мало касније објашењење за свој „Говор о Пушкину“ Достојевски вели: „… У свом говору ја сам нарочито подвукао: да и не покушавам упоређивати руски народ са западним народима у сферама њихове економске или научне славе. Само сам казао да је руска душа, гениј рускога народа, можда способнији од генија ма ког другог народа да смести у себи идеју свечовечанског уједињења, братске љубави, трезвеног погледа, који опрашта непријатељство, разликује и извињава равнолико, брише противуречности. То није економска особина, нити која друга, то је само морална особина,и ко би могао одрицати спорити да је руски народ има?… Ми тврдимо: да се дух љубави и свеопштег уједињења може имати, и носити у себи, и уз нашу садашњу економску сиротињу, па још и у горој сиротињи неого што је сад: имао се он, и носио, и уз сиротињу каква је била после најезде Татара под Батије, или после погрома оног бунтовног доба, када је Русија била спасена једино свеуједињујућим духом народним“. (8)

Тајна Свесловенства је — еванђелско служење свечовечанству ради свеопштег уједињењења свих људи у Христу. Тајна свечовечанства је у свечовку који силом своје свељубави налази у сваком човеку и свако народу вечне божанске вредности и драгоцености. Тајна свечовека је у Богочовеку који непролазним божанским савршенствима краси све што је човечије у свим људским световима. 

Преподобни Јустин Поповић, ДОСТОЈЕВСКИ О ЕВРОПИ И СЛОВЕНСТВУ (одломак из поглавља „Тајна Свесловенства и Свечовечанства“ стр. 476-484), Манастир Ћелије, Београд, 1999.

НАПОМЕНЕ:

  1. Дневник писца, том 10, стр. 296
  2. тамо, стр. 223
  3. Браћа Карамазви, стр 366
  4. тамо, стр. 366-7
  5. тамо, 80
  6. Дневник писца, т. 11, стр. 468
  7. тамо, том 11, стр. 25-26
  8. тамо, том 11, стр. 448-449

Св. Јустин Ћелијски, ТАЈНА ЕВРОПЕ

Све људске мисли, сва људска осећања, сва људска дела, ако се продуже до краја, имају само два завршетка: један је — човекобог, а други — Богочовек. Између тога креће се целокупна стваралачка делатност рода људског, и на духовном и на материјалном плану. Хтео или не, сваки човек служи или човекобогу или Богочовеку, доприноси напретку или човекобоштва или богочовештва. Не само главне него и једине детерминанте свеколиког људског живота на земљи јесу: човекобоштво и богочовештво. Сва божанства свих религија на овој нашој планети уствари су само разноврсна уобличења и преображења двају божанстава: човекобога и Богочовека.

Ово су увек осећали снажно и схватали јасно само челници људске мисли. Међу њима, на првом месту, Достојевски. Свеколике пролбеме духа људског он је свео на два главна проблема: на проблем Бога и проблем човека. Па и ова два проблема претстављају у ствари само један проблем: „проклети проблем“ човечије личности. Ко реши овај проблем, решио је њиме и све остале проблеме, — то је основно убеђење Достојевскога. Човек је хиљадама година решавао „проклети проблем“ човечије личности, и није га решио. Завршно и потпуно решио га је само Богочовек. И то решио својим богочовештвом, а не човек својим човекобоштвом.

Вековима се Европа мучи да реши „проклети проблем“ човечије личности, и никако не успева. Јер га увек решава човеком и човекобогом, а не Богочовеком. Достојевског је страшно мучио идејни и морални хаос Европе; дуго му је тражио узрок, и најзад га пронашао у — римокатолицизму.

Зашто, зашто у римокатолицизму? узнегодоваће многи. Зар римокатолицизам не проповеда Христа? — Да, проповеда, одговара Достојевски, али унакаженог Христа, Христа поевропљеног, Христа пресазданог по слици и прилици европског човека. У безмерној гордости европски човек није хтео да себе прилагоди Богочовеку, већ је Богочовека прилагодио себи. На разне начине европски човек је дуго и систематски прецењивао човека на рачун Богочовека, док у своме самољубљу није дошао до врха безумља: до гордог догмата о непогрешивости човека. А овај догмат синтезира дух Европе, све њене вредности, све њене идеале, сва њена стремљења. Човек је најзад потиснуо и готово сасвим заменио Богочовека. Дуго и напорно европски човек је обоготворавао себе и кроз философију, и кроз науку, и кроз религију (папизам), и кроз културу, и кроз цивилизацију. Али у свему томе и кроза све то дела један и исти дух — дух римокатолицизма. Пошто је догматом о непогрешивости човекаобоготворио човека и прогласио га за врховно мерило у свету човечанских вредности, римокатолицизам је посредно и непосредно, постао узрок атеизма, социјализма, анархизма и свеколике европксе културе, човекобошке и човекопоклоничке. Европски човекобог потиснуо је Богочовека. Догматом о непогрешивости човека римокатолицизам је санкционисао човекобоштво у свим његовим функцијама и манифестацијама. Европа се свим силама труди да то човекобоштво зацари у свима областима људске делатности и стваралаштва. Отуда све њене муке, све њене трагедије, све њене смрти.

Проблем Еворпе је уствари проблем римокатолицизма, — то је закључак до кога је видовити Достојевски дошао изучавајући Европу. У многим својим делима он се бави тим проблемом. Али да бисмо добили што потпунију слику његових схватања у овом погледу, ми ћемо се држати хронолошког реда. Достојевски се први пут опширније бави овим проблемом у свом роману Идиот (1868. год.). За експонента своје идеје он узима свог омиљеног јунака кнеза Мишкина.

Римокатолицизам је исто што и нехришћанска вера, вели кнез Мишкин. Пре свега — нехришћанска! То прво, а друго, римокатолицизам је гори од атеизма… Атеизам проповеда само нулу, док римокатолицизам иде даље: он унакаженог Христа проповеда, Христа кога су они сами облагали и наругали му се,изопаченог Христа! Они проповедају антихриста, кунем вам се, уверавам вас! То је моје лично и давнашње убеђење и оно ме је много наљутило… Римокатолицизам верује да се без свесветске државне власти Црква не може одржати на земљи па виче: Non possumus! По мом мишљењу, римокатолицизам није уопште ни вера, него непосредан одлучан наставак Западне римске Империје, и код њега је све потчињено тој мисли, почевши од вере. Папа је заузео змеље, земаљско царство, и узео мач. И од тога доба непрестано све тако иде, само су мачу додали још лаж, подмуклост, превару, фанатизам, празноверицу, злочин; титрају се најсветијим, праведним, простдушним, пламеним осећањима народним! Све, све су за новац продали, за ниско земљско царство! Па зар то није антихристова наука?! Зар је могло да то не одведе у атеизам? Атеизам је од њих рођен, од тог само римокатолицизма! Атеизам се и зачео први пут код њих: јер, зар су могли они веровати сами себи? Неверовање у Бога је ухватило корена услед општег гнушања према римокатолицизму; оно је производ језуитске лажи и слабости духовне! Атеизам! Код нас, не верују само извесни, искључиви сталежи; они што су изгубли везу са нашим народним кореном, али тамо, у Еворпи, тамо већ страшне масе самог народа почињу да не верују — некад због римокатоличког мрачњаштва и лажи, а сад већ из фанатизма, из мржње према Цркви и хришћанству. 

— Ви много претерујете, примећује кнезу Мишкину Иван Петровић; и њихова Црква има својих претставника, достојних сваког поштовања, и пуних врлина. 

Ја никада ни  говорио нисам о појединим претставницима Цркве. Говорио сам о римокатолицизму у његовој суштини, говорио сам о Риму. Зар може Цркве сасвим нестати са света? Ја то никад нисам рекао!

—Слажем се, али све је то познато, па, па и — непотребно и…спада у богословље…

А, не! А, не! Не само у богословље, уверавам вас да није тако! То се свију нас тиче, много више него што ви мислите. У томе баш сви ми и грешимо, што још никако не увиђамо да то није само, и искључиво, богословска ствар! Јер и социјализам је поред римокатолицизма и римокатоличког порекла! И он је, као и његов брат атеизам, поникао из очајања, као морални отпор римокатолицизму да собом замени изгубљену власт религије, да утоли духовну жеђ ожеднелог човечанства, и да га спасе не помоћу Христа, него насиљем! И то је слобода преко насиља, то је уједињење помоћу мача и крви. „Не смеш веровати у Бога, не смеш имати својине, не смеш имати личност, и, fraternité ou la mort, — два милиона глава!“ „По делима њиховим познаћте их“ — тако је речено у Еванђељу. (Ф.М. Достојевски, Идиот, стр. 583-584)

(…) Нема у Европи политичког и социјалног питања, које на посредан или непосредан начин не би било у вези само римокатоличким питањем. По мишљењу Достојевског, у Еворпи је римокатоличко питање — најважније питање. Све негативне христоборске силе еворпског духа састале су се у догми о папској непогрешивости као у жижи, и добиле своју неизменљиву религиозну санкцију. У своме Дневнику Достојевски пише 1873. годие: „Римска Црква, у оваквом виду у каквом је сада, постојати не може. Она је то сама громко објавила, када је изјавила да је њено царство од овага света и да њен Христос „не може опастати у свету без земаљског царства“. Идеју римске световне владавине римокатоличка Црква је подигла изнад правде и Бога. Са тим циљем је она прогласила и непогрешивост свога вођа, и то прогласила онда када је у Рим — већ куцала и улазила световна власт: подударност значајна и сведочи о „крају крајева“…

(…) Све мале и велике тајне европског духа састале су се и слиле у једну огромну и неизменљиву догму: догму о непогрешивости човека. Тиме су остварене главне тежње свеколиког европског хуманизма: и световног и религиозног. Човек је проглашен за човекобога. У самој ствари, догма о непогрешивости човека отркила је главну тајну европског човека. Кроз њу, европски се човек јавно и  искрено исповедио и земаљском и небеском свету, и казао шта је, шта хоће, чему стреми. Том догмом, он је одлучно и потпуно протерао из Европе Богочовека а зацарио човекобога. Тиме је заувек предодредио будућност Еворпе: она се неминовно мора кретати по начелима и смерницама непогрешивог човека — европског човекобога. 

(…) Догмом о својој непогрешивости, пише Достојевски, папа је уједно с тим прогласио и тезу: да без световне валсти хришћанство не може опстати на земљито јест, у ствари, прогласио се владарем света, а римокатолицизму наметнуо, сасвим догматски, као прави циљ: свесветску монархију, којој је препоручио да тежи слави божјој и Христовој на земљи. Та идеја о свесветској монархији, једна је од највећих идеја света, идеја која је поникла од ђавола за време Христовог кушања у пустињи, та идеја не може и неће лако умрети. (Ф.М. Достојевски, Дневник писца, т. 11, стр.  191,192)

Када се човек, ма који човек, прогласи за непогрешивог, онда он даје себи права да може чинити све што му је по вољи. То је сасвим природно и логично. Јер, када сам непогрешив, онда све што урадим — најбоље је. Непогрешивом човеку све је допуштено, зато што је непогрешив. Ако му је потребно да за остварење извесних циљева санкционише грех, он ће то и учинити. На његовим путевима нема моралних препона и препрека. Његова „непогрешива“ савест дела самосатлно, аутаркично и независно од свију, свакога и свачега. Ако је „непогрешивом“ човеку потребно да, ма из којих разлога, уклони или прода и највећу вредност наше планете -—Богочовека Христа, он ће то и учинити, ношен охолим човекобошким заносом. 

(…) Главне идеје и покрети у Западној Европи, посредно или непосредно, у битној су зависности од римокатоличке идеје. Она је у њима невидљиво присутна, као душа у телу, али је и силна као душа. Ма којим путевима ишла мисао еврпског човека, она свесно и несвесно изграђује све на човеку као на темељу, а избегава Богочовека и његово Еванђеље. Из свега провирује или чежња за непогрешивошћу и аутаркичношћу човека, или самозвана непогрешивост и охола самодовољност. На срцу свега је печат римокатолицизма. Говорећи о римокатолицизму, Достојевски не говори само о римокатоличкој религији, већ о целој римокатоличкој идеји, о судби нација, које су се сложиле под том идејом у току хиљадугодишњице, које су њоме прожте скроз. … 

(…) Човек је најмање механичко биће међу земаљским бићима. Главне особине и основне функције његовог бића немају у себи ничег механичког. Само непознавање психофизичког устројства човечијег бића или свесно порицање слободе човековог духа, сврстава човека у механизме и хоће да га подвргне механичким законима развића и делатности. А када  је реч о уједињењу људи, оно се ни на који начин не може извести механички. Људи су, пре свега, много више духовна него физичка бића, зато је проблем уједињења људи — духовни проблем. Док се не пронађу, и не усвоје, и не спроведу начела и силе које ће духовно ујединити људе, сваки покушај да се људи уједине на неки други начин, обично се остварују мачем и огњем. Идеја о уједињењу људи у свесветску империју ма којим путемидеја је старог, паганског Рима. Насупрот њој стоји хришћанска идеја о духовном уједињењу људи као деце једног небеског Оца и браће међу собом, и то уједињење путем еванђелских средстава. Идеју старог Рима усвојио је римокатолицизам са извесним, не битним, изменама. 

То је за Достојевског јасно и несумњиво, јер као ретко ко он уме да чита најзагонетније јероглифе људске историје. Он пише: „Стари Рим је први дао идеју свеопштег уједињења људи, и први је мислио (чврсто веровао) да ће је практично остварити у облику светске монархије. Али је та формула пред хришћанством пала — само формула, а не и идеја. Јер та идеја је идеја европског човечанства, од ње се створила европска цивилизација, због ње Еворпа само и живи. Срушила се једино идеја светске римске монархије, а место ње дошао нови идеал светског уједињења у Христу. Тај се нови идеал разделио на источни, то јест идеал потпуног духовног уједињења људи; и на западно-европски, римокатолички, папски, потпуно супротан источноме. То западно римокатоличко оваплоћење идеје испунило се на свој начин, али је изгубило хришћанско духовно начело, јер се везало са староримским наследством. Римско папство је објавило да се хришћанство и његова идеја без владања над свим земљама и народима, не може оставарити; али не у духовном смислу, него државном — другим речима без остварења на земљи нове светске римске монархије, на челу које не би био римски император, већ папа. И зато је опет почео покушај са светском монархијом, потпуно у духу сатроримског света, само у другом облику. Док у источном идеалау имамо — прво, духовно уједињење човечанства у Христу, а тек после, због духовног уједињења свих у Христу, несумњиво има да проистекне и правилно државно и социјално јединстводотле по римском тумачењу имамо, прво спајање држава чврстим јединством у облику светске монархије, па тек после духовно јединство под вођством папе, као владара овог света. „…. (Дневник писца, т. 11, стр. 183-185)

(…) Када је у западној Европи непогрешивост човека у принципу догматски санкционисана, зашто да се њоме не користи сваки Европљанин? Главно је да је човек у начелу непогрешиво биће, и има права да све проблеме и све муке свога духа решава по своме нахођењу. То у толико пре, што је лик Богочовека Христа, то једино истински непогрешиво руководство за људско биће кроз чудесне тајне светова, унакажен римокатолицизмом. У томе је баш извор свих недаћа и заблуда европског човечанства. У замену за Христа, европски човек је понаизмишљао себи безброј теорија, идеја, хопотеза, илузија, утеха. Међу њима: материјализам, атеизам и социјализам. У праву је Достојевски када каже: „Римокатолицизам, који је већ одавно продао Христа за земаљско господство, који је тиме принудио људе да се окрену од њега, и, на тај начин био главни узрок материјалнизма и атеизма у Европи — тај римокатолицизам, природно, зачео је у Европи социјализам. Јер социјализму је задатак да реши судбину човечанства не са Христом, него мимо Бога и мимо Христа; он се дакле природно зачео у Европи као замене за хришћанско начело које је у њој пало: и напредовао упоредо са изопачавањем и нестанком хришћанства у римокатоличкој цркви.“ (Дневник писца, т. 11, стр. 384)

Преподобни Јустин Поповић, ДОСТОЈЕВСКИ О ЕВРОПИ И СЛОВЕНСТВУ (одломак из поглавља „Тајна Европе“ стр. 434-447), Манастир Ћелије, Београд, 1999.

Св. Јустин Ћелијски, ФИЛОСОФИЈА ЉУБАВИ

Кроз надумне подвиге вере, молитве, смирености човек упражњује себе, износи сву садржину свога бића из челичне лопте времена и простора и потапа је у Вечност и беспросторност. Човек постаје ускок, који самоодречним салто мортале ускаче из времена у Вечност, одриче се свега временог и просторног, одриче се душе своје, срца свог, ума свог, одриче се свога ја, свога егоистичког закона: ја=ја, и прелази у не-ја. Подвигом вере човек сеје зрно личности своје у неиспитане дубине Вечног и Невидљивог. Подвигом молитве зрно се рашчињава, умире и ураста у срце Невиљивог. Подвигом смирености човек долази до пламеног осећања и жеравичног сазнања да је зрно његовог бића неизмерно мало, сићушно и безвредносно према бескрајној и апсолутној вредности личности Христове, да оно добија своју непролазну вредност стапајући се органски са Христом. Но сав тај процес самоодречног упражњења себе, преношења себе из временог у вечно, сав тај кенозис, није ништа друго до рашчлањена и примењена „прва и највећа заповест“: Љуби Господа Бога свог свим срцем својим и свом душом својом и свим умом својим и свом снагом својом. (1) Кроз ово молитвено упоражње себе: све срце, сва душа, сав ум, сва снага човечје личности умире, ишчезава у Богу. Сав човек обитава у Богу, молитвено се сједињује с Њим до чудесне интимности. Васпитаван молитвом он поступно стиче све већа и већа молитвена искуства, све светије и светије врлине, док најзад не стекне суштину свих врлина: љубав. 

„Љубав је већа од молитве“ (2), већа од свих осталих врлина, у толико већа уколико је Бог већи од свих врлина, „јер Бог је љубав“ (3) Бог не само има љубав, већ јесте љубав, „јер љубав није име, већ Божанска суштина“. (4) Љубав није само „res Dei“, већ „substanitia Dei“, Његово „esse“ (5). Као љубав — Бог је апсолутан. Он не би био апсолутна љубав, када би био само љубав према другоме, према условноме, према пролазноме, према свету; тада би љубав Божја зависила од условних бића и била би не апсолутна, већ случајна. Бог је апсолутно биће зато што је Он — супстанцијални акт љубави, акт — супстанција. Љубав је суштина Божја, Његова сопствена природа, а не само атрибут Његов. (6) Отуда је немогуће стећи осећање и познање те Апсолутне Љубави, ако човек лично и опитно не преживи „прву и највећу заповест“, ако супстанцијалним актом христочежњиве љубави све биће своје не пренесе у Христа. Суштина Божја иште суштину човечју. Не може се доћи до познања Истине путем рационалистичким, кожним, несушаственим, феноменалистичким, аријанским. До стварног познања Вечне Истине долази се путем стицања љубави која је суштина Божја, путем реалног сједињења с Богом, путем обожења. Другим речима: личним преживљавањем и усвајањем „прве и највеће заповести“ човек улази у природу Божју, постаје „учесник у Божјој природи“. (7) Погружен сав у Богу он постепено и тајанствено проходи процес обожења: обожује му се срце и душа, ум и све моћи. У колико дубље и јаче прониче Божја природа у његову природу, у толико се више испуњујуе богочовечанском љубављу, у толико више понире у неиспитане дубине Троичног Божанства, где тајну Божанства открива људима Дух Свети. (8) Јер осим Духа Божјег нико не зна шта је у Богу. (9) Човек као човек, не може реално, суштаствено познати Бога. „Али као што је писано: што око не виде, и ухо не чу, и у срце човеку не дође, оно уготови Бог онима који Га љубе“, (10) и само онима који Га љубе, који су учесници у Његовој природи. Љубав уводи човека у дубине Божје и оспособљава га да може познати оно што је небогољубивим људима непознато. Љубав је пут и метод истинског богопознања. Кроз веру, молитву и смиреност — човек казује себе Богу; кроз љубав — Бог казује Себе човеку. Кроз веру, молитву и смиреност — човек упражњује себе, уноси себе у Бога; кроз љубав — Бог упражњује Себе, уноси себе у човека. Кроз веру, молитву и смиреност — човек предаје себе Богу; кроз љубав — Бог предаје Себе човеку. Кроз веру, молитву и смиреност — човек верује у Бога; кроз љубав — Бог верује у човека. Кроз веру, молитву и смиреност — човек прима Бога; кроз љубав — Бог прима човека. Љубав је одговор Божји на човеку веру, молитву и смиреност. У односу према Богу: човек је вера и молитва и смиреност; у односу према човеку: Бог је љубав и милост и жалостивост. Човек може бити творац вере, но никад љубави; Бог је једини Творац љубави. Вера је подвиг; љубав је дар. Кроз веру, молитву и смиреност — човек усваја Бога за садржаину, смисао и циљ своје личности; кроз љубав — Бог усваја човека за садржину Свога живота: сједињује се с њим до богочовечанског јединства: постаје човек, да би човека учинио Богом, постаје оно што човек јесте, да би човек постао оно што Бог јесте. 

Љубав је суштина Бога, суштина Троичног Божанства, суштина Хришћанства. Та љубав је прва и највећа заповест. А друга је као и она: „љуби ближњег свога као себе самог“.(11) О овим двема заповестима виси сав закон и пророци, сви истински зналци Бога и човека. О овим двема заповестима виси сав живот и учење свих православних Светитеља; о овим двема заповестима виси сав живот и учење свих христоликих личности Достојевскових, виси сав живот и учење и самог Достојевског. 

Ове две заповести су једносушне. Прва заповест је увек прва и увек највећа; дурга је увек друга. Друга је  само видљива пројава прве, објективација лично стечене божанске љубави. Љубав према људима је онтолошки условљена љубављу према Богу; без ове друге — прва је немогућа. То је основна богочовечанска истина, проповедана, осведочена и доказана Христом. Достојевски свецело усваја ту Христову истину и страсно је проповеда. За њега: врлина је немогућа без Бога; најмање је могућа без Бога суштина свих врлина: љубав. Само жутокљуни моралисти могу тврдити да је љубав према људима могућа без љубави према Богу. (12) Љубити истинском, непролазном љубављу могуће је у Богу и Богом. Љубав је суштина Божја, „свеза савршенства“ (13) Троличног Божанства. Приопштити се тој љубави, причестити се њоме, учинити је садржином своје душе: то је „прва и највећа заповест“. „А друга је као и она“, т.ј. љуби ближњег свог љубављу=суштином; љубављу која сједињује твоју суштину са суштином ближњег твог, која чини од вас готово једносушно биће. „Љуби ближњег свог, као себе самог“. Као себе самог? А ако ја мрзим себе самог из хришћанске смирености? Онда: љубити билижњег свог као себе самог значило би: мрзети ближњег свог као себе самог! — Да, то би заиста значило то, када друга заповест не би била сушаствена еманација прве, једносушни део њен. Али „као себе самог“ значи: као твоје „себе“, као твоје „ја“, које је преживело „прву и највећу заповест“, које је свим срцем својим, свом душом својом, свим умом својим, свом снагом својом обитавало у дубинама Божјим и тамо се обложило. „Љуби ближњег свог као себе самог“ значи: љуби ближњег свог као што љубиш своје очишћено, обожено ја; љуби ближњег свог у Богу, Богом и кроз Бога. — Само тако постаје јасна једносушност прве и друге заповести, и загонетна друга заповест добија своју праву, вечну вредност. „Другим речима: љубити невидљивог Бога значи: пасивно откривати пред Њим своје срце и чекати Његово активно откривење, чекати да у срцу низађе енергија Божанске љубави. Узрок љубави према Богу јесте Бог: causa diligendi Deum Deus est. (14) Напротив, љубити видљиву твар значи давати примљеној енергији да се пројављује кроз примаоца, да се пројављује око њега и ван њега онако као она дејствује у Троличном Божанству, значи: давати јој да прелази на другог, на брата. За сопствене људске напоре љубав према брату је апсолутно немогућа. То је дело силе Божје. Љубећи ми љубимо Богом и у Богу. Само онај који је познао Тријединог Бога може љубити истинском љубављу. Ако ја нисам познао Бога, ако се нисам приопштио Његовом Бићу, онда ја не љубим. И обратно: ако ја љубим, онда сам се приопштио Богу, знам Њега; а ако не љубим, онда се нисам приопштио и не знам Га“ (15)

Ван Бога љубав је немогућа; ван љубави познање Бога је немогуће. „Љубав је од Бога, и сваки који љуби од Бога је рођен и зна Бога. А који не љуби не зна Бога: јер Бог је љубав.“ (16) Да би могао љубити људе, човечанство, твар, човек се мора свим срцем својим, свом душом својом, свим умом својим, свом снагом својом родити од Бога=Љубав. Ко је од љубави не може — не љубити. Ко се сједини с Богом — не може бити не сједињен с људима, сушаствено сједињен. Ко је удаљен од Бога, удаљен је од људи. Што је неко ближи Богу, ближи је људима. То је новозаветна истина, посведочена многовековним православним опитом. „Замислите један круг, — вели велики благодатни философ, Св. ава Доротеј, — у средини његовој центар и радијусе — зраке који излазе из центра. Претпоставите сада да је круг — свет, центар круга — Бог, а праве линије (радијуси) које иду од центра ка прериферији, или од периферије ка центру — животи људи, путеви живота људских. У колико светитељи, желећи да се приближе Богу, улазе у унутрашњост круга, у толико постају ближи Богу и један другоме. И у колико се приближују Богу, у толико се приближују један другоме; и у колико се приближују један другоме, у толико се приближују Богу. Тако разумите и удаљење. Када се удаљују  од Бога и окрећу ка спољашности, ка периферији круга, јасно је да у колико се удаљују од Бога, у толико се удаљују и један од другога; и у колико се удаљују један од другога, у толико се удаљују од Бога. Таква је природа љубави: у колико смо ван и не љубиомо Бога, у толико је свкаи удаљен и од ближњег. А ако љубимо Бога, онда у колико се приближујемо Богу кроз љубав према Њему, у толико се љубављу сједињујемо и с ближњима, и у колико се сједињујемо са ближњима, у толико се сједињујемо са Богом“. (17)

…………………………………………………….

По природи својој љубав је васељенска, саборна и сабирна сила. Она је та центрипетална сила која сву душу васељене привлачи Богу, том вечном центру велике тајне живота. Свака твар је оваплоћена мисао Божја, зато је свак твар богочежњива, чезне за Творцем својим и Оцем својим. Љубав има чудесну способност да у сваком човеку и у свакој твари пронађе оно што је Божје, што је савршено. „Љубав је свеза савршенства„, (21) свеза свега оног што је савршено у човеку, твари, у човечанству, у васељени. Савршено је у човеку и у твари оно што је боголико и богоздано, што је од Једино Савршеног. Љубав везује, спаја, сједињује боголике душе, расејане по људским телима и Божје мисли, расејане по свим тварима. Будући суштина Бога, љубав је неминовно суштина и човека, јер Бог не би био Бог љубави, да љубав није учинио суштином човека. Бог је Љубав, — то је прва и највећа новина хришћанска; а друга је као и она: човек је љубав. Без љубави — Бог није Бог; без љубави — човек није човек. Љубав чини Бога Богом и човека човеком. Без љубави — Бог је ништа; у сваком случају — ништа за измучене житеље наше несрећне планете; без љубави — човек је ништа. У љубави и љубављу личност је једино могућа: љубав је суштина, садржина и стил личности. Без љубави ја је ништа; а ако је ишта, онда је то ишта: хаотична маса бесмислених сензација и ненужних болова. „Ако језике човечје и анђелске говорим, а љубави немам, онда сам као звоно које звони или прапорац који звечи. И ако имам пророшто и знам све тајне и сва знања,  и ако имам сву веру да и горе премештам, а љубави немам — ништа сам“. (22). Нека сам свезнајући, нека знам сва знања, нека разумем све тајне — ништа сам, ако љубави христолике немам. Кроз подвиг богочовечанске љубави христочежњива личност васкрсава из гроба безличног ништа, из гроба небића у живот Свебића, у живот Вечне Љубави. Категорија небића и смрти побеђена је: личност се учлањује у живот благе и кротке Вечности, те једине категорије љубави; спасава се ужасног метафизичког ништа  и етернизира себе. Без љубави — нема личности. У подвигу вере човек сувише осећа себе, своју беличност, у подвигу љубави христолике он сувише осећа Бога и Његову Личност, јер је љубав једина сила која открива Лице Божје, која показује и доказује Бога личног, која оспособљава човека за лично општење с Богом, за општење „лицем к лицу“, (23) за присно јединство с Богом. Човек који љуби богочовечанском љубављу — никад не престаје, никад не умире, јер христолика љубав никад не престаје, никад не разочарава. (24) Та љубав обесмрћује човека, уводи га у оно што је „савршено“, (25) што никад не умире, што личност чини вечном. Бог је љубављу постао човек, да би човек љубављу постао Бог, но не Бог по природи, већ по благодати. Стичући богочовечанску љубав, човек кроз њу стиче све богочовечанске врлине, сва богочовечанска осећања и мисли. Бог љубављу мисли; човек који љуби христоликом љубављу — љубављу мисли; Бог љубављу осећа; човек који љуби — љубављу осећа; Бог љубављу живи и љубављу зна; човек који љуби — љубављу живи и љубављу зна. Љубављу мислити, осећати, живети, знати — то је божански, богочовечански, православни метод живота. Христос је Своју богочовечанску љубав учинио не атрибутом, већ суштином човечје личности, — у томе је главно Његово дело. До Њега — љубав је буила тангента на кругу људског живота; од Њега — она постаје центар живота, центар личности и друштва. Он је љубав учинио суштином и методом личности и друштва, суштином и методом богопознања и човекопознања. Љубав је не само осећање, већ и суштина духа, душе и воље; она је главна стваралачка сила, којом личност новозаветна компонује себе. У љубави се садржи тајна новозаветне гносеологије, тајна чаробне личности Христове. Богочовечанска љубав је нови пут познања: љуби, да би познао; буди љубљен да би био познан. Истинско знање се зачиње у љубави, узраста љубављу, достиже совје савршенство љубављу. На свима сутпњевима свога развића знање потпуно зависи од љубави. Ја љубим, значи: ја знам. Знање је еманација љубави. Сва суштина и све најсуптилније нијансе философије познања садрже се у филосовији љубви. Љубиш ли христоликом љубављу — ти си истински философ, и знаш тајну и постићићеш тајну мироздања. Љубав је Божја философија; Бог љубављу философира, Бог љубављу богјује, отуда је у хришћанству љубав једина сила која ствара истинске философе, која потпуно решава вечне проблем. 

………………………………………………………………………………………………………………………………………

Кроз христолику љубав личност човечја узраста ка незаменљиво чаробном идеалу човечанства — ка Богочовеку, узраста растом љубави док не достигне у човека савршена, у меру раста пуноће Христове. (28) До потпуне и завршне реализације своје личности човек долази ако расте растом Божјим, а не растом човечјим. (29) Кроз богочовечанске врлине човек узраста ка највишем синтезу личности — ка богочовечанској љубави, јер је она: највиши синтез личности, јер она последњим и завршнимм сједињењем сједињује човека са Христом. Без те љубави, човек је увек получовек, подчовек и не-човек. Но не само то: без ње човек је „без суштине, ништа је“, (30) човек је без суштине личности. „Љубав и јесте „да“, које Ја говри себи; а мржње је „не“ себи. Нерпеводиво но изразито Р. Хамерлинг (31) изражава ту идеју у формули: љубав је: „das lebhafte Sich — selbst — bejahen des Seins — живо себи — самоме — „да“ бића“. (32)

Биће Божје, биће човечје, биће свако — условљено је љубављу. Љубити, значи: бити. Бог је вечно Биће за то што је Љубав Његова суштина, зато што је Он у сваком моменту Свом — апсолутна Љубав. То откривење донео је Христос свету, но пронео га је кроз свет христочежњиви Апостол Љубави. Љубити христоликом љубављу значи: још овде на земљи живети вечним животом, победити смрт и бити бесмртан. Љубити, значи: васкрснути из мртвих у живот бесмртни; не љубити, значи: бити мртав и остати у смрти: „Ми знамо да пређосмо из смрти у живот, јер љубимо браћу: ко не љуби брата — остаје у смрти“. (33) — Христочежњива душа Достојевскога сва је усхићено проникнута осећањем и убеђењем да љубити значи:  бити. Живот људске личности је сушаствено условљен љубављу. Достојевски идентификује „ја јесам“  са „ја љубим“. Ако љубим — ја јесам; ако не љубим — ја нисам. Но наш христочежњиви словенски Апостол на крилима своје христољубиве душе узлеће у херувимске висине Апостола Љубави, и открива нам велику истину, богочовечанску истину да је пакао: не моћи љубити. 

Преподобни Јустин Поповић, ФИЛОСОФИЈА И РЕЛИГИЈА Ф.М. ДОСТОЈЕВСКОГ (одломак из поглавља „Философија љубави“ стр. 130-140), Манастир Ћелије, Београд, 1999. 

Јустин Поповић, ДОСТОЈЕВСКИ ЈЕ УВЕК СА-ВЕЧАН

Достојевски није увек био савремен, али је увек савечан. Са-вечан је кад мисли о човеку, кад се мучи проблемом човека, јер се страсно баца у неизмерне дубине његове и жудно тражи све што је бесмртно и вечно у њему; са-вечан је кад решава проблем зла и добра, јер се не задовољава површним, кожним, већ суштаственим решењем, које објашњава вечну, метафизичку суштину проблема; са-вечан је кад мудрује о твари, ма којој твари, јер се спушта у корен, којим се твар невидљвио укорењује у дубине вечности; са-вечан је кад се делиријумски мучи проблемом страдања, кад бурном душом својом проходи сву историју и прежвљава трагизам њен, јер се не зауставља на трошном људском решењу проблема, већ на вечном божанском, апсолутном; са-вечан је кад мученички истражује смисао историје, кад се пробија кроз бесмислени хаос њен, јер одбацује сваки временски, пролазни смисао историје, и усваја бесмртни, вечни, бого-човечни. За њега је Богочовек смисао и циљ историје; свечовечанство је смисао и циљ човечанства; свечовек је смисао и циљ човека, али не свечовек начињен од отпада свих религија, већ свечовек = Богочовек. 

Крајње решење ма ког проблема не може не зависити од последњег и апсолутног циља и смисла историје. Сваки и најмањи проблем својим животним, унутрашњим нервом залази у вечне проблеме, уткива се у њих, јер се свака твар и свако биће тајном суштине своје утискује у бескрајност, у вечност. Сва васељена је обучена у тајну, сва васељена и свака твар. То мученички осећа Достојевски, и хиљадооком душом својом нетремице бди над тајном света, бди и непрестано тврди: све је тајна, све је загонетка, све су тајне у органској међусобној вези. Све загонетке и све тајне чине један недељив организам, чије је срце — Бог. In ultima linea, све се тајне, сви се проблеми своде на два централна, „вечна проблема“, — мисли Достојевски, — на проблем егзистенције Бога и бесмртности душе. Они имају себи страшно много центрипеталне силе, којом привлаче к себи све остале проблеме, подређују их себи и условаљавају њихово решење. Од решења вечних проблема зависи решење свих осталих проблема, — учи Достојевски. Решење једног вечног проблема садржи у себи решење и другог. Они се увек крећу у правој сразмери. Ако има Бога — душа је бесмртна; ако нема Бога — душа је смртна. 

Решење тих вечних проблема је главна мука за све негативне и позитивне хероје Достојевскога. Кроз њих они приступају свима осталим проблемима; без њих они су немислими,као што је немислим и сам Достојевски. „Егзистенција Бога је главно питање, — пише Достојевски Мајкову, — којим сам се ја свесно и несвесно мучио целог свог живота.“ — Хероји Достојевскога су оваплоћење те главне муке, тог главног питања. Њихова је животна брига, њихово је неизбежно занимање — решавати то главно, то вечно питање: има ли Бога, има ли бесмртности? Без тих питања — они су немогући; ван њих — они су несвоји. „Ја не могу о другом, — исповеда се Кирилов, — ја сам целог живот о једном мислио. Мене је Бог целог живота мучио.“ Добри, несрећни Мића плаче, рида и страсно се Аљоши исповеда: „Мени Бог мучи. Једино то и мучи„. — И сви остали се муче Богом; све њих разједа та сташна, та вечна мука. Посредно или непосредно, сви они сав живот свој своде на решење проблема егзистенције Бога, и бесмртности душе. „Искание Бога“ је, по мишљењу Достојевског, циљ сивх, не само личних, већ и народних покрета, циљ историје човечанства. 

Позитивно или негативно решење вечних проблема детерминира сав живот човечји, сву његову философију и религију, сав морал, сав смисао живота, — то је основно убеђење Достојевскога. Негативно решење тих проблема, изражено формулом: нема Бога, нема бесмртности, сачињава суштину свих негативних Достојевскових хероја; позитивно пак: има Бога, има бесмртности, сачињава суштину његових позитивних хероја. Негативно решење вечних проблема неминовно повлачи за собом негативна решења свих остали проблема; окренуто ка људима, ка твари, оно се пројављује као нихилизам. Нихилизам и није друго до примењени атеизам. Из философије атеизма неминовно истиче морал нихилизма. То Достојевски доказује путем новим и живим; својим генијалним психолошким анализама и доказим он изнуђава признање да је нихилизам неминовна последица атеизма. Ако нема Бога, ако нема бесмртности, нема ни врлине; у том случају — све је дозвољено. 

Позитивно решење вечних проблема психолошки омогућава решење осталих проблема; окренуто ка људима, ка твари, оно се пројављује као љубав. Љубав је примењено осећање Бога и осећање личне бесмртности. Душа позитивних хероја Достојевскових је изаткана од таквих осећања; отуда је сав њихов живот прекрасно боготкано ткиво. Срца су њихова испуњена Богом и бесмртнишћу, и све што из њих излази — божанско је и бесмртно. Ако има Бога, ако има бесмртности, права љубав је реална могућност; без тога — права љубав је психолошки и онтолошки немогућа могућност. 

Свако осећање, сваку мисао, сваки душевни покрет, Достојевски продужава до крајњих граница, да их затим стопи са вечним проблемима. Сваки проблем, који пронесе кроз метежни дух свој, Достојевски органски сједињује са вечним проблемима, и мучи се њиме док му са гледишта вечности не пронађе вредност. Вечност даје смисао времену; завршно решење ма ког проблема, и изналажење праве вредности ма кога или ма чега, могуће је једино sub speciae aeternitatis, но никако и никада sub speciae temporis. 

Вечни проблеми нису наметнути човеку, већ су иманентни духу људском. Човек је природом својом колико физичан толико и мета-физичан. У самој ствари, ништа није матафизичније од физичког. Преведено на језик Достојевскога то би гласило: ништа није фантастичније од стварности, од реланости. Корење ма кавог физичког процеса увек остаје сакривено у метафизичкој суштини космоса. И сама физика је у основи метафизична, јер се оснива на хипотези о етру, који је „ungreifabar und unbeweglüch, an und für sich überchaupt nicht wahrnehmbar“ („неопипљив и непокретан, по себи за себе неопажљив“).

Многоструком и неподражљивом психолошком анализом људске природе. Достојевски долази до закључка да је идеја Бога иманентна људској свести, и да је човечја смосвест у суштини својој — богосвест. Немилосрднији од Канта аналитик ума људског, немилосрднији од Шопенхауера и Ничеа аналитик воље људске, Достојевски налази да је човек својом психичком организацијом предодређен да се стално и интимно, свесно и несвесно, мучи проблемом Бога. У сваком случају, за Достојевског и његове хероје Бог је мука, страсна мука и страсно мучење. „Страшно је пасти у руке Бога живога“, а човек, самим тим што је човек, пада и мора пасти. Несумњиво, у човеку има нечега што се стално отима ка Богу, што се не може оковати ни потпуно уништити. Када идеја Бога, свест о Богу, не би била супстанцијални део људске самосвести, богоборци би је лако могли уништити у себи и у целом човечанству. Но идеја Бога је у центру људске свести; у томе је мука човечја, у томе и величина. И без дефинитивног решења проблема о Богу, без детаљног одређења свога односа према богу, човек је онтолошки непсособан да дефинитивно реши ма који други проблем. 

На безброј начина Достојевски проба да реши та вечна, та „проклета питања“. Он до пожара распаљује тим питањима душе својих хероја, и оне сагоревају у њима мучећи се страшно. Бог је за њих не само идеја, већ страст — пожар, страст горка или слатка. Бог може бити анемична идеја за сушичаве умове, но за Достојевскове хероје Он је страст физичка и духовна: они се до крви или боре с Богом или посвећују Богу. За њих Бог није библиотека која се да прочитати и простудирати, већ Живи Живот који се мора живети, страдање које се мора одстрадати, бол који семора преболети. Они идеју Бога низводе до страсти, острашћују је, крштавају у крви; њих Бог мучи; они болују проблемом Бога, и њихова је болест заразна. То мора осетити свако ко чита Достојевскога. Сва њихова личност императивно налаже неодложно решење проклетог проблема; и они се грчевито, делиријумски напрежу да га реше позитивно или негативно.

Јустин Сп. Поповић, ФИЛОСОФИЈА И РЕЛИГИЈА  Ф.М. ДОСТОЈЕВСКОГ, Манастир Ћелије код Ваљева, Београд, 1999.

Јустин Поповић, ГЛАВНА БРИГА ЧОВЕКОВА

Човека можеш пронаћи у човеку тек када пронађеш шта он сматра за добро, а шта за зло. И све то измериш мером Христовом. Човек је обично сав присутан у главној бризи својој. Ту га треба и тражити. Све његове вредности и све његове мане су у његовој главној бризи, и око ње. Ту је и његов рај и његов пакао. Пронађеш ли је, пронашао си оно чиме живи и ради чега живи. Људи често проглашавају за главну бригу своју ствари недостојне тога.

Али и ту нам је притекао у помоћ преблаги Исус. Он је објавио као најглавнију бригу човекову у овом свету – шта? Искање царства Божијег и правде његове: Иштите најпре царства Божијег и правде његове (Мт. 6,33). То значи: увек изабери и ишти оно што те најбрже и најсигурније води царству Божијем и правди његовој. Мери себе и све своје по главној бризи својој, по томе колико те приближава центру живота твог: царству Божијем. Будеш ли тако радио, у теби ће се способност разликовања добра и зла развити до великог савршенства

Јустин Поповић – Философске урвине (Манастир Ћелије, 1999.)

Јустин Поповић, ОДГОВОРНОСТ

….Сваки појединац носи у себи не само судбину своје личне већ и народне душе. Сваки је одговоран за све. У телу народа нашег, душе сачињавају један недељиви организам. Ако је душа моја загнојила чиром егоизма, зар се отровни гној њен неће разлити по целом организму народне душе? Ако је срце твоје заражено саможивошћу, зар ниси постао гангрена у организму народне душе, гангрена коју треба одмах одсећи?

Навикавај себе на мисао: народна душа није нешто одвојено од нас појединаца; она је органско јединство свих душа свију појединаца. Ма шта ти радио, ма шта мислио, ма шта осећао – твој рад, твоја мисао, твоје осећање, прониче сву народну душу, улази у њу са свима својим пороцимаи врлинама, гадостима и радостима. За здравље наше народне душе одговоран је сваки од нас, и највећи и најмањи, и најученији и најнеписменији и највиђенији и и најпониженији.

Јустин Поповић, Философске урвине (Манастир Ћелије)

Јустин Поповић – ОСЕЋАЊЕ

Осећање!…. Реците, каква је то тајна у мени: осећање? У ономе што ми називамо осећањем, Бог је сјединио, стопио и слио ко зна какве загонетке и ко зна каква тајанства…. Осећање! Диван и страшан дар. Њиме је рај – рај, и пакао – пакао; њиме је бол – бол, и блаженство – блаженство; њиме је туга – туга, и радост – радост; њиме је очајање – очајање, и усхићење – усхићење.

Логосност је првобитна одлика осћеања. Одстраните њу из осећања, и оно се претвара у пакао. Јер, шта је пакао? – Осећања без Бога Логоса; осећање из кога је потиснут Бог. А рај? Осећеање Бога, осећање прожето и испуњено Богом Логосом. Уствари: пакао је обезбожено, „чисто осећање“, а рај је ологосено, охирстосено, обогочовечено осећање.

Бог Логос је постао човек, да би човеково осећање вратио првобитној логосности која је потиснута грехом. У очовеченом Богу Логосу наше се осећање враћа своме логосу, своме смислу, своме свемислу. Враћа се својој боголикости, христоликости и духоликости. Својом најинтимнијом тајном људско осећање ишчезава у понорним дубинама Тросунчаног Бога и Господа. А то значи: оно је потпуно и савршено само онда када се преобрази у богоосећањее, у Христоосећање, у Духоосећање. бог Логос је и постао човек да ологоси људскко осећање.. Враћајући се логосности, људско се осећање ослобађа греха, безумља, лудила, смрти. И тиме долази себи, својој прасуштини. Тада је самоосећање испуњено богоосећањем, христоосећањем.

Људско осећање је у правом смислу осећање једино Богом, Христом, то јесто Богоосећањем, Христоосећањем. Без Бога Логоса оно луди, грчи се и умире у страстима, у греху, у бунилу, у бесмислу, у беснилу, у очајању, у себичности, у вечном постојању и никаднепосталости. Увек постаје, а никад не постоји стварно, интегрално. Обезбожено, обезлогосено људско осећање увек умире, и никако не може да умре. То је онај евађелски црв који не умре, и огањ које се не гаси – пакао.

Преподобни Отац Јустин – ФИЛОСОФСКЕ УРВИНЕ (Манастир Ћелије, Београд, 1999.)

Јустин Поповић, НА ВОДОДЕЛНИЦИ КУЛТУРА

Европска култура почива на човеку као на темељу. Човеком се ицсрпљује њен програм и циљ, њена средства и садржина. Хуманизам је њен главни архитект. Сва је изграђена по софистичком принципу и критеријуму: човек је мера свих ствари, видљивих и невидљивих, и то — европски човек. Он је врховни стваралац и давалац вредности. Истина је оно што он прогласи за истину; смисао живота је оно што он прогласи за смисао; добро и зло је оно што он прогласи за добро и зло. Кратко и искрено речено: европски човек је себе прогласио за бога. Зар нисте приметили, како он неизмерно воли да богује, да богује макар — мачем и огњем, макар — троглодитством и људождерством? Он је језиком своје хуманистично-позитивистичке науке објавио да — нема Бога. И онда је из тога смело извео закључак: пошто Бога нема, онда сам ја — бог!

Ништа тако не воли европски човек но да се представља као бог, мада је у овој васељени као миш у мишоловци. Да би показао и доказао своје боговство, он је објавио да су сви светови над нама пусти, без Бога и без живих бића. Он пошто-пото хоће да овлада природом, да је подчини себи, зато је и организовао систематски поход на природу, и тај поход назвао културом. У њега је упрегао своју философију и науку, своју религију и етику, своју политику и технику. И успео да углача неку парчад на кори материје, али је није преобразио. Борећи се са материјом, човек није успео да је очовечи, али је она успела да сузи и оповршини човека, да га сведе на материју. И он, обзидан њом, сазнаје себе као материју, само као материју.

Знате ли ко је победио? — Иронија је однела победу, јер је култура учинила човека робом материје, робом ствари. Очигледна је истина; европски човек робује стварима, не богује на њима. Самозвани бог поклонички метанише пред стварима, пред идолима које је сам начинио. У своме походу против свега натрпиродног, он је тековинама своје културе заменио све идеале, све надматеријалне тежње: заменио је небо, заменио душу, заменио бесмртност, заменио вечност, заменио Бога живог и истинитог. И културу промовисао за Бога. Јер на овој помраченој звезди човек не може да издржи без бога, без ма каквог бога, макар био и лажан, — таква је кобна иронија овако устројениг човека.

Зар не примећујете да је европски човек, у својој културоманији, претворио Европу у фабрику идола? Готово свака културна ствар постала је идол. Отуда је наше доба — идолопоклоничко доба пре свега и изнад свега. Ниједан континент није толико поплављен идолима као данашња Европа. Нигде се толико не метанише пред стварима, и нигде се толико не живи за ствари и ради ствари, као у Европи. То је идолопоклонство најгоре врсте, јер је то клањање пред иловачом. Реците, зар човек не клања риђој иловачи, када саможиво љуби земљано, иловачно тело своје, и упорно тврди: тело сам и само тело?

Нема сумње, Европа не пати од атеизма, већ од политеизма; не пати од немања богова, већ од премногих богова. Изгубивши правога Бога, она је своју глад за Богом хтела да засити стварањем многих лажних богова, идола. Од науке и њених хипотеза – створила је идоле; од философије и њених система створила је идоле; од технике и њених изума — створила је идоле; од религије и њених представника – створила је идоле; од политике и њених партија – створила је идоле; од моде и њених сателита — створила је идоле. А посред свих идола на васиони трон егоизма посадила европског човека, европског Далај-ламу.

У суштини својој, европска култура је — повампирени фетишизам, фетишизам у европском издању, у европском костиму. „Гурманство за стварима“ је главна одлика европског човека. Но фетишистичка метафизика европске културе практично се изражава фетишистичком етиком. Стари незнабожачки фетишизам одликовао се људождерством. А зар се нови европски фетишизам не одликује исто тако — људождерством, само маскираним, културним људождерством?

Зар европска култура није устима своје науке прогласила као главни принцип живота — борбу са самоодржање? Шта је то ако не позив на људождерство? Не значи ли то: човече, бори се за самоодржање — свим средствима; бори се, ако треба и — људождерством! Главно је: живети! Главно је: одржати се у животу! Како? — То не подилази под контролу савести. Живот је кланица на којој јачи има право да закоље слабијег. Штавише: слабији људи су материјал за јаче. Пошто ни Бога ни бесмртности нема, онда је човеку ради самоодржања — све допуштено. Допуштен је грех, допуштено зло, допуштен злочин. Позитивистичка наука је објавила: све што бива — бива по природним законима. У природи влада као врхони закон — закон неопходности. Он влада и на људима, и над свима њиховим мислима, осећањима, стремљењима, поступцима. Кад греше, људи греше по неопходнсти. Човече, ти ниси крив,ни за највећи преступ свој — ниси крив, јер све што чиниш, чиниш по природној неопходности…У самој ствари, грех не може постојати за човека, за кога не постији Бог, јер је грех — грех пред Богом. Ако Бога нема, онда — ни греха нема, ни зла нема, ни злочина нема.

Метафизички нихилизам европске културе, изражен принципом: „нема Бога“, морао се пројавити као практични нихилизам, чији је принцип: нема греха, све је дозвољено! Обратите пажњу, својом философијом и науком, својом техником и политиком, европска култура из човека потискује све што је бесмртно и вечно, виртуозно парализује осећање бесмртности, самњује душу док је најзад не сведе на — на нулу.

Треба се ослободити Бога, — то је јавна или потајна чежња многих неимара европске културе. Они на томе раде кроз хуманизам и ренесанс, кроз русовљевски натурализам и разбарушени романтизам, кроз позитивизам и агностицизам, кроз рационализам и волунтраризам, кроз парламентаризам и револуционизам. А смелији међу њима стовирли су лозинку: треба убити Бога! Најзад је најдоследнији неимар и најискуснији исповедник европске културе — Ниче, са врха човекоманијске пирамиде егоизма, објавио вест: „умро је Бог!“

Када нема ни вечног Бога, ни бесмртне душе, онда — нема ничег апсолутног, ничег савршеног, онда је све релативно, све пролазно, све смртно. И збиља, протеране су све апсолутне вредности, а зацарене – релативне. Нема сумње, релативизам је и логика, и природа, и душа хуманизма. Ајнштајнова теорија релативитета је завршна, збирна резултанта хуманизма и свих њенгових философских, научних, техничких и политичких огранака. Но не само то, него у последњој линији својој, хуманизам није друго до — нихилизам.

Зар може човек не бити нихилиста, када не признаје никакву апсолутну вредност? Идите коритом логике до краја, и ви ћете морати доћи до закључка, да је релативизам отац — анархизма. Пошто су сва бића релативна, онда — ниједно од њих нема права да себе наметне другима. Покуша ли то, онда треба ратовати до истребљења.

Пошто су све вредности релативне, какво право има која од њих да себе наметне за највећу и врховну?

На основу чега твоја истина, пријатељу, потискује моју, када су и једна и друга релативне? Пошто у човечанским световима нема ничег апсолутног, онда —не постоји ни хијерархија бића, ни хијерархија вредности; постији само анархија.

Очигледна је иситна да су нихилизам и анархизам логички завршетак европске културе, неминовна завршна форма европског хуманизма и релативизма. Хуманизам се неминовно извија у атеизам, пролази кроз анархизам, и завршава нихилизмом. Је ли неко данас атеист, знај, сутра ће бити анархист, а прекосутра нихилисти. А је ли ко нихилист, знај да је до њега дошао од хуманизма кроз атеизам.

Шта остаје од човека, када се из тела његовог извуче душа? — Леш. Шта од Европе, кад се из тела њеног извуче Бог? -Леш. Истериали су душу из васионе, зар није постала — лешина? Шта је човек који пориче душу у себи и у свету око себе? Ништа друго до — униформисана иловача, ходећи мртвачки сандук од иловаче. Резултат је поражавајући: заљубљен у ствари, европски човек је најзад и сам постао — ствар. Личност је обесцењена и разорена; постао је човек = ствар. Нема целог, интегралног, бесмртног човека, већ сами разломци човека, телесна љуштура човека, из које је протеран бесмртни дух. Додуше, љуштура је углачана, политирана, тетовирана, али је ипак љуштура. Европска култура је обездушила човека, овештаствила га и механизирала. Она ми личи на чудовишну машину која гута људа и прерађује их у ствари. Финале је дирљиво тужан и потресно трагичан: човек – бездушна ствар међу бездушним стварима.

Јустин Поповић, ФИЛОСОФСКЕ УРВИНЕ / На вододелници култура, одломак /Манастир Ћелије

Јустин Поповић – ОСЕЋАЊЕ БОГА

Шта је бесмртност? – пита велики хришћански философ свети Исак Сирин, и одговара: „Бесмртност је осећање Бога“. Осећати Бога значи: осећати се бесмртним. Бог и бесмртност душе су два корелативна појма, јер су два корелативна факта. Једно је немогућно без другога. Осећати Бога у себи стално,у свакој мисли, у сваком осећању, у сваком поступку – и јесте бесмртност. Стећи то осећање Бога и значи: осигурати себи бесмртност и живот вечни. Отуда само из вере у Бога, из осећања бога истиче и осећање личне бесмртности човекове. Богочовечански прогрес се и састоји у томе што у људима развија и усавршава то осећање личне бесмртности човекове, јер до максимума развија у њима осећање Бога.

Човек Христове вере живи осећањем и сазнањем да је сваки човек бесмртно и вечно биће, стога не може бити предмет ничије експлоатације и тираније. Осећање бесмртности долази од осећања Бога, а осећање Бога не трпи грех већ га изгони из човека, јер грех производи смрт. Од метафизике безусловно зависи и етика: ако је осећање Бога живо у човеку, живо је са њим и осећање бесмртности, које се немилосрдно бори са свим оним што усмрћује човека, а то је грех, сваки грех и свако зло.

Загледајте се у основне принципе европског хуманистичког прогреса, у његову метафизику. Зар не видите да хуманистичка култура систематски затупљује у човеку осећање бесмртности док га сасвим не затупи, те човек европске културе одлучно тврди: човек сам и само човек? А када се ово тврђење преведе на мало простији језик, оно гласи: тело сам и само тело, земља сам и само земља. И у једном и у другом случају европски човек тврди једно: смртан сам и само смртан. Тако је хуманистичком Европом завладала девиза: човек је смртно биће. То је формула хуманистичког човека, и суштина његовог прогреса.

Најпре несвесно, а потом системтски свесно и намерно, у европског човека је и кроз науку, и кроз философију,и кроз културу убризгавано сазнање да је човек – смртан са без остатка. То се сазнање поступно уобличило у убеђење које гласи: смрт је неопходност. Смрт – неопходност! Има ли већег ужаса, и увреде и подсмеха: највећи непријатељ човеку – неопходан је човеку! Реците, има ли ту логике, макар најмање, макар детињске, макар инсекатске? Да није европски човек, дављен и млевен у воденици смрти, изгубио и последњу трунку разума, и почео да бунца?

Опустошен је хуманистички човек, страхотно опустеншен, јер је из њега протерано сазнање и осећање личне бесмртности. А без осећања личне бесмртности, зар је човек – потпун човек? Или боље: зар је је човек – уопште човек?… О, сужен је европски човек, феноменално сужен, и опатуљен, и осакаћен, и смањен и сведен на разломак и одломак човека, јер је из њега истерано свако осећање бескрајности и бесконачности. А без беконачности, може ли човек уопште постојати? И ако може постојати, има ли смисла његово постојање? Зар без тог осћеања бесконачности није он – мртва ствар међу стварима, и пролазна животиње међу животињама?

Нека ми буде допуштен парадокс: ја држим да су понеке животиње бескрајније у својим осећањим и бесмртније у својим жељама од човека европског хуманистичког прогреса. Смежуран је, закржљао је, спарушен је, овештаствен је хуманистички човек, те је потпуно у праву, у метафизичком праву што је устима својх философа објавио да је постао од мајмуна. Изједначен са животињама по пореклу, зашто да не изједначи себе са њима и у моралу? Припадајући животињам и звероваима по метафизичкој суштини свога бића, он им припада и по моралу.

Зар се грех и злочин све више и више не сматрају у модерном хуманистичком судском правосуђу за неминовност социјалне средине, за непоходност природе? Пошто у човеку нема ничег бесмртног и вечног, то је сва етика, на крају крајева, сведена на нагонске прохтеве. И хуманистички човек, доследан својој логици, изједначио се у етици са својим прецима: мајмунима и зверовима, и у његовом животу завладао је принцип: хомо хомини лупус. Друкчије није ни могло бити, јер се само на осећању човекове бесмртности може заснивати виши и бољи морал од животињског. Ако нема бесмртности и вечног живота, онда – да једемо и пијемо, јер ћемо сутра умрети (ср. 1 Кор. 15,33)

Јустин Поповић – Философске урвине (Манастир Ћелије, 1999.)