Јустин Поповић, ЧОВЕК ЖИВИ БОГОМ – ТО ЈЕ ВРХОВНИ ЗАКОН СВЕТОСАВСКЕ И ВИДОВДАНСКЕ ЕТИКЕ

(…) Никада наша душа народна није била тако видовита као на Видовдан, пре 550 година. Тог судбоносног дана, она је кроз светога Кнеза и његове витезове сагледала сву истину неба и земље, и правом ценом оценила земаљско и небеско царство. О томе народна песма потресно казује и прича:

Мисли царе мисли свакојаке:
Мили Боже, што ћу и како ћу?
Да или ћу царству небескоме?
Да или ћу царству земаљскоме?
Ако ћу се приволети царству,
Приволети царству земаљскоме,
Земаљско је за малена царство,
А небеско увек и довека“.
Цар воледе царству небескоме,
А неголи царству земаљскоме.“

Ето нашег народног еванђеља, ето еванђеља програма наше историје: жртвовали привремено ради вечнога, земаљско ради небескога. Ово није ништа друго до наше, народно издање Христовог еванђеља, јер је основни закон Богочовековог еванђеља ово: „Ако ли зрно пшенично не падне у земљу и не умре, једно остане; ако ли умре, много рода роди“. Што важи за појединца, важи и за народ: ако не умре за небеску правду, не може створити велика, вечна дела, нити ће ући у Царство небеско, где вечни живот царује и влада. Кроз смрт за небеску правду, улази се у праву бесмртност и божанску вечност. Васкрсења не бива без смрти, али смрти за небеску правду, небеску истину. Такво је наше лазаревско, наше видовданско, наше косовско еванђеље!

Зашто је свети Кнез претпоставио небеско Царство земаљскоме? Зато што небеско Царство представља и јесте Царство вечних божанских вредности. Ту је све бесмртно, божанско и вечно: и правда, и истина, и љубав, и доброта, и радост, и живот. Ту нема ничег ни злог, ни греховног, ни смртног. Све сама бескрајност до бескрајности, и савршенство до савршенства. Живети ради вечних вредности небеског Царства и умирати за њих јесте суштина наше лазаревске, наше косовске, наше народне вере. Та вера синтетизује све што је најузвишеније, најбоље, најсветије у свима световима. За њу радосно гину сви косовски витезови, сви: од честитога Кнеза до последњега себра.

Али, откуда њима оваква видовданска етика, овакво видовданско еванђеље? Откуда? Од родоначелника свега великог, свега узвишеног, свега најбољег, свега бесмртног у нашем народу: од Светога Саве! Он је отац видовданске етике, он је писац видовданског еванђеља. Кнез Лазар је на Косову изабрао и за себе и за народ исто што је, давно пре њега, Свети Сава изабрао у Хиландару за себе и за народ. Шта је изабрао? Христа Бога и Његово Еванђеље. И народ је радосно ишао за својим светим вођама: кроз земаљско хитао небеском, кроз пролазно непролазном, кроз смртно бесмртном. И тако остваривао основну еванђелску истину: земаљско осветити небеским, временско вечним, људско Божијим. Јер је Свети Сава сав у томе: Христом Богом осветити и просветити све народно: и државу, и просвету, и пољопривреду, и занатство, и уметност, и философију. По њему народ постоји да би се осветио и просветио вечном истином Христовом и вечним животом. Без тога – народ је без вечне вредности; без тога – народ је поворка ходајућих лешева. Гинући за крст часни и веру хришћанску, косовски витезови су најочигледније показали да је наш народ неустрашив носилац и бранилац светосавског еванђеља.

Да није Светог Саве не би било ни Светога Кнеза. Да није Светог Саве, не би било величанствене косовске драме. Не треба се заваравати: својим првосвештеничким и државничким генијем Свети Сава је судбински предодредио драму наше историје. Ни косовска етика, ни народна етика не могу се схватити ни објаснити без Светога Саве. Свети Сава се не само одрекао земаљског и приволео небеском Царству, него је и целом нашем народу удахнуо еванђелске силе да тако поступа у свим судбоносним часовима своје историје. Доказ тога: Косово! Нема сумње, све што је велико и судбоносно у нашој историји долази од Светог Саве, посредно или непосредно. Тако и Косово, као свеколико страдање народа нашег за Христову веру и небеско Царство на трновитим путевима његове паћеничке историје. Ако останемо верни логици чињеница у нашој историји, морамо рећи: Свети Сава је више него судбина наше историје; он је њена главна суђеница. Одмах за њим – Свети косовски кнез. Два лика највише владају нашом историјом: Свети Сава и Свети Лазар. Они су у свему и на свему што је битно наше.

Наша Немањићка држава почела је светитељима, а завршила се – мученицима. Такав је закон еванђелског живота; небеска се правда мора светитељски и мученички одстрадавати. На том парадоксу стоји вечна правда божја у овом нашем маленом људском свету. Треба пострадати за небеску правду да би се вечно живело у небеском Царству. То је еванђелска антиномија наше светосавске, наше видовданске етике. То је регулативна идеја наше историје. Чим она ослаби, ми тонемо у себичност, у саможивост, у бездушност. Само верност светосавском, видовданском еванђељу чува нашу народну душу од трулежи и распадања у ситницама и пролазностима. Без видовданске етике наш би се народ удавио у живом песку европског релативизма и његовог рођеног брата – нихилизма, и заједничког им оца – атеизма, и праоца – материјализма. Само благи Христос проширује мисли људске и продубљује осећања људска до човечанске љубави и свеопштег братства. На овој планети има места за све народе само када се човечанство посматра са небеских, са светосавских, са лазаревских висина. Деси ли се да који народ себичност прогласи за своје врховно божанство, он се претвара у људождерску машину која најзад саму себе уништава. Јер, Бог на чудесан начин води народе. Он учини да народ велики по броју, но себичан по души, прогута слона, а задави се од комарца. Земља живи небом – то је основни физички закон. Чак и за живот једне травчице потребни су сунце, месец, звезде и сва небеса. А за живот човека, потребно је све то и још нешто несравњено више: Бог! Јер, човек живи Богом. Човек и јесте човек – Богом! То је основни закон људског живота. Људи и јесу виша бића, а не бедне инфузорије (трепљари), само када живе Богом и небеском правдом. То је врховни закон наше светосавске и видовданске етике.

Постоји само једна провера за све што је истински наше: то је видовданско еванђеље и видовданска етика. Јеси ли учитељ, ти си заиста народни учитељ ако си веран видовданском еванђељу и одан видовданској етици. Јеси ли свештеник, ти си заиста народни свештеник ако си оличење видовданског еванђеља и видовданске етике. Јеси ли војсковођа, ти си заиста народни војсковођа ако се непрекидно жртвујеш за видовданско еванђеље и видовданску етику. Јеси ли чиновник, ти си заиста народни чиновник ако се у свом раду руководиш начелима видовданског еванђеља и видовданске етике. Јеси ли занатлија, ти си заиста народни занатлија ако занат свој обављаш по правди видовданског еванђеља и видовданске етике. Јеси ли владика, ти си заиста народни владика ако собом представљаш живо видовданско еванђеље и живу видовданску етику. Јеси ли државник, ти си заиста народни државник ако те у свим пословима твојим руководе вечна начела видовданског еванђеља и видовданске етике. Без овог еванђеља и ове етике, нити је свештеник прави свештеник, нити учитељ прави учитељ, нити државник прави државник, нити војсковођа прави војсковођа. Нити владика прави владика. Што је тело без душе, то је наш човек без видовданског еванђеља и видовданске етике. Оно што нашег човека и наш народ чини великим и пред Богом и пред осталим народима јесте ово једно, само ово једно: видовданско еванђеље и видовданска етика.

Јустин Поповић: Видовданска етика о небеском царству у навечерје нашег 600-ог Видовдана“ (одломак из књиге Сетве и жетве“Београд 2007, манастир Ћелије)

 

 

Advertisements

Јустин Поповић, ОДГОВОРНОСТ

….Сваки појединац носи у себи не само судбину своје личне већ и народне душе. Сваки је одговоран за све. У телу народа нашег, душе сачињавају један недељиви организам. Ако је душа моја загнојила чиром егоизма, зар се отровни гној њен неће разлити по целом организму народне душе? Ако је срце твоје заражено саможивошћу, зар ниси постао гангрена у организму народне душе, гангрена коју треба одмах одсећи?

Навикавај себе на мисао: народна душа није нешто одвојено од нас појединаца; она је органско јединство свих душа свију појединаца. Ма шта ти радио, ма шта мислио, ма шта осећао – твој рад, твоја мисао, твоје осећање, прониче сву народну душу, улази у њу са свима својим пороцимаи врлинама, гадостима и радостима. За здравље наше народне душе одговоран је сваки од нас, и највећи и најмањи, и најученији и најнеписменији и највиђенији и и најпониженији.

Јустин Поповић, Философске урвине (Манастир Ћелије)

Јустин Поповић – ОСЕЋАЊЕ

Осећање!…. Реците, каква је то тајна у мени: осећање? У ономе што ми називамо осећањем, Бог је сјединио, стопио и слио ко зна какве загонетке и ко зна каква тајанства…. Осећање! Диван и страшан дар. Њиме је рај – рај, и пакао – пакао; њиме је бол – бол, и блаженство – блаженство; њиме је туга – туга, и радост – радост; њиме је очајање – очајање, и усхићење – усхићење.

Логосност је првобитна одлика осћеања. Одстраните њу из осећања, и оно се претвара у пакао. Јер, шта је пакао? – Осећања без Бога Логоса; осећање из кога је потиснут Бог. А рај? Осећеање Бога, осећање прожето и испуњено Богом Логосом. Уствари: пакао је обезбожено, „чисто осећање“, а рај је ологосено, охирстосено, обогочовечено осећање.

Бог Логос је постао човек, да би човеково осећање вратио првобитној логосности која је потиснута грехом. У очовеченом Богу Логосу наше се осећање враћа своме логосу, своме смислу, своме свемислу. Враћа се својој боголикости, христоликости и духоликости. Својом најинтимнијом тајном људско осећање ишчезава у понорним дубинама Тросунчаног Бога и Господа. А то значи: оно је потпуно и савршено само онда када се преобрази у богоосећањее, у Христоосећање, у Духоосећање. бог Логос је и постао човек да ологоси људскко осећање.. Враћајући се логосности, људско се осећање ослобађа греха, безумља, лудила, смрти. И тиме долази себи, својој прасуштини. Тада је самоосећање испуњено богоосећањем, христоосећањем.

Људско осећање је у правом смислу осећање једино Богом, Христом, то јесто Богоосећањем, Христоосећањем. Без Бога Логоса оно луди, грчи се и умире у страстима, у греху, у бунилу, у бесмислу, у беснилу, у очајању, у себичности, у вечном постојању и никаднепосталости. Увек постаје, а никад не постоји стварно, интегрално. Обезбожено, обезлогосено људско осећање увек умире, и никако не може да умре. То је онај евађелски црв који не умре, и огањ које се не гаси – пакао.

Преподобни Отац Јустин – ФИЛОСОФСКЕ УРВИНЕ (Манастир Ћелије, Београд, 1999.)

Јустин Поповић – НА ВОДОДЕЛНИЦИ КУЛТУРА

Европска култура почива на човеку као на темељу. Човеком се ицсрпљује њен програм и циљ, њена средства и садржина. Хуманизам је њен главни архитект. Сва је изграђена по софистичком принципу и критеријуму: човек је мера свих ствари, видљивих и невидљивих, и то – европски човек. Он је врховни стваралац и давалац вредности. Истина је оно што он прогласи за истину; смисао живота је оно што он прогласи за смисао; добро и зло је оно што он прогласи за добро и зло. Кратко и искрено речено: европски човек је себе прогласио за бога. Зар нисте приметили, како он неизмерно водли да богује, да богује макар – мачем и огњем, макар – троглодитством и људождерством? Он је језиком своје хуманистично-позитивистичке науке објавио да – нема Бога. И онда је из тога смело извео закључак: пошто Бога нема, онда сам ја – бог!

Ништа тако не воли европски човек но да се представља као бог, мада је у овој васељени као миш у мишоловци. Да би показао и доказао своје боговство, он је објавио да су сви светови над нама пусти, без Бога и без живих бића. Он пошто-пото хоће да овлада природом, да је подчини себи, зато је и организовао систематски поход на природу, и тај поход назвао културом. У њега је упрегао своју философију и науку, своју религију и етику, своју политику и технику. И успео да углача неку парчад на кори материје, али је није преобразио. Борећи се са материјом, човек није успео да је очовечи, али је она успела да сузи и оповршини човека, да га сведе на материју. И он, обзидан њом, сазнаје себе као материју, само као материју.

Знате ли ко је победио? – Иронија је однела победу, јер је култура учинила човека робом материје, робом ствари. Очигледна је истина; европски човек робује стварима, не богује на њима. Самозвани бог поклонички метанише пред стварима, пред идолима које је сам начинио. У своме походу против свега натрпиродног, он је тековинама своје културе заменио све идеале, све надматеријалне тежње: заменио је небо, заменио душу, заменио бесмртност, заменио вечност, заменио Бога живог и истинитог. И културу промовисао за Бога. Јер на овој помраченој звезди човек не може да издржи без бога, без ма каквог бога, макар био и лажан, – таква је кобна иронија овако устројениг човека.

Зар не примећујете да је европски човек, у својој културоманији, претворио Европу у фабрику идола? Готово свака културна ствар постала је идол. Отуда је наше доба – идолопоклоничко доба пре свега и изнад свега. Ниједан континент није толико поплављен идолима као данашња Европа. Нигде се толико не метанише пред стварима, и нигде се толико не живи за ствари и ради ствари, као у Европи. То је идолопоклонство најгоре врсте, јер је то клањање пред иловачом. Реците, зар човек не клања риђој иловачи, када саможиво љуби земљано, иловачно тело своје, и упорно тврди: тело сам и само тело?

Нема сумње, Европа не пати од атеизма, већ од политеизма; не пати од немања богова, већ од премногих пбогова. Изгубивши правога Бога, она је своју глад за Богом хтела да засити стварањем многих лажних богова, идола. Од науке и њених хипотеза – створила је идоле; од философије и њених система створила је идоле; од технике и њених изума – створила је идоле; од религије и њених представника – створила је идоле; од политике и њених партија – створила је идоле; од моде и њених сателита – створила је идоле. А посред свих идола на васиони трон егоизма посадила европског човека, европског Далај-ламу.

У суштини својој, европска култура је – повампирени фетишизам, фетишизам у европском издању, у европском костиму. „Гурманство за стварима“ је главна одлика европског човека. Но фетишистичка метафизика европске културе практично се изражава фетишистичком етиком. Стари незнабожачки фетишизам одликовао се људождерством. А зар се нови европски фетишизам не одликује исто тако – људождерством, само маскираним, културним људождерством?

Зар европска култура није устима своје науке прогласила као главни принцип живота – борбу са самоодржање? Шта је то ако не позив на људождерство? Не значи ли то: човече, бори се за самоодржање – свим средствима; бори се, ако треба и – људождерством! Главно је: живети! Главно је: одржати се у животу! Како? – То не подилази под контролу савести. Живот је кланица на којој јачи има право да закоље слабијег. Штавише: слабији људи су материјал за јаче. Пошто ни Бога ни бесмртности нема, онда је човеку ради самоодржања – све допуштено. Допуштен је грех, допуштено зло, допуштен злочин. Позитивистичка наука је објавила: све што бива – бива по природним законима. У приорди влада као врхони закон – закон неопходности. Он влада и на људима, и над свима њиховим мислима, осећањима, стремљењима, поступцима. Кад греше, људи греше по неопходнсти. Човече, ти ниси крив,ни за највећи преступ свој – ниси крив, јер све што чиниш, чиниш по природној неопходности…У самој ствари, грех не може постојати за човека, за кога не постији Бог, јер је грех – грех пред Богом. Ако Бога нема, онда – ни греха нема, ни зла нема, ни злочина нема.

Метафизички нихилизам европске културе, изражен принципом: „нема Бога“, морао се пројавити као практични нихилизам, чији је принцип: нема греха, све је дозвољено! Обратите пажњу, својом философијом и науком, својом техником и политиком, европска култура из човека потискује све што је бесмртно и вечно, виртуозно парализује осећање бесмртности, самњује душу док је најзад не сведе на – на нулу.

Треба се ослободити Бога, – то је јавна или потајна чежња многих неимара европске културе. Они на томе раде кроз хуманизам и ренесанс, кроз русовљевски натурализам и разбарушени романтизам, кроз позитивизам и агностицизам, кроз рационализам и волунтраризам, кроз парламентаризам и револуционизам. А смелији међу њима стовирли су лозинку: треба убити Бога! Најзад је најдоследнији неимар и најискуснији исповедник европске културе – Ниче, са врха човекоманијске пирамиде егоизма, објавио вест: „умро је Бог!“

Када нема ни вечног Бога, ни бесмртне душе, онда – нема ничег апсолутног, ничег савршеног, онда је све релативно, све пролазно, све смртно. И збиља, протеране су све апсолутне вредности, а зацарене – релативне. Нема сумње, релативизам је и логика, и природа, и душа хуманизма. Ајнштајнова теорија релативитета је завршна, збирна резултанта хуманизма и свих њенгових философских, научних, техничких и политичких огранака. Но не само то, него у последњој линији својој, хуманизам није друго до – нихилизам.

Зар може човек не бити нихилиста, када не признаје никакву апсолутну вредност? Идите коритом логике до краја, и ви ћете морати доћи до закључка, да је релативизам отац – анархизма. Пошто су сва бића релативна, онда – ниједно од њих нема права да себе наметне другима. Покуша ли то, онда треба ратовати до истребљења.

Пошто су све вредности релативне, какво право има која од њих да себе наметне за највећу и врховну?

На основу чега твоја истина, пријатељу, потискује моју, када су и једна и друга релативне? Пошто у човечанским световима нема ничег апсолутног, онда – не постоји ни хијерархија бића, ни хијерархија вредности; постији само анархија.

Очигледна је иситна да су нихилизам и анархизам логички завршетак европске културе, неминовна завршна форма европског хуманизма и релативизма. Хуманизам се неминовно извија у атеизам, пролази кроз анархизам, и завршава нихилизмом. Је ли неко данас атеист, знај, сутра ће бити анархист, а прекосутра нихилисти. А је ли ко нихилист, знај да је до њега дошао од хуманизма кроз атеизам.

Шта остаје од човека, када се из тела његовог извуче душа? – Леш. Шта од Европе, кад се из тела њеног извуче Бог? -Леш. Истериали су душу из васионе, зар није постала – лешина? Шта је човек који пориче душу у себи и у свету око себе? Ништа друго до – униформисана иловача, ходећи мртвачки сандук од иловаче. Резултат је поражавајући: заљубљен у ствари, европски човек је најзад и сам постао – ствар. Личност је обесцењена и разорена; постао је човек = ствар. Нема целог, интегралног, бесмртног човека, већ сами разломци човека, телесна љуштура човека, из које је протеран бесмртни дух. Додуше, љуштура је углачана, политирана, тетовирана, али је ипак љуштура. Европска култура је обездушила човека, овештаствила га и механизирала. Она ми личи на чудовишну машину која гута људа и прерађује их у ствари. Финале је дирљиво тужан и потресно трагичан: човек – бездушна ствар међу бездушним стварима.

Јустин Поповић – Философске урвине – На вододелници култура (одломак) /Манастир Ћелије/

Јустин Поповић – ОСЕЋАЊЕ БОГА

Шта је бесмртност? – пита велики хришћански философ свети Исак Сирин, и одговара: „Бесмртност је осећање Бога“. Осећати Бога значи: осећати се бесмртним. Бог и бесмртност душе су два корелативна појма, јер су два корелативна факта. Једно је немогућно без другога. Осећати Бога у себи стално,у свакој мисли, у сваком осећању, у сваком поступку – и јесте бесмртност. Стећи то осећање Бога и значи: осигурати себи бесмртност и живот вечни. Отуда само из вере у Бога, из осећања бога истиче и осећање личне бесмртности човекове. Богочовечански прогрес се и састоји у томе што у људима развија и усавршава то осећање личне бесмртности човекове, јер до максимума развија у њима осећање Бога.

Човек Христове вере живи осећањем и сазнањем да је сваки човек бесмртно и вечно биће, стога не може бити предмет ничије експлоатације и тираније. Осећање бесмртности долази од осећања Бога, а осећање Бога не трпи грех већ га изгони из човека, јер грех производи смрт. Од метафизике безусловно зависи и етика: ако је осећање Бога живо у човеку, живо је са њим и осећање бесмртности, које се немилосрдно бори са свим оним што усмрћује човека, а то је грех, сваки грех и свако зло.

Загледајте се у основне принципе европског хуманистичког прогреса, у његову метафизику. Зар не видите да хуманистичка култура систематски затупљује у човеку осећање бесмртности док га сасвим не затупи, те човек европске културе одлучно тврди: човек сам и само човек? А када се ово тврђење преведе на мало простији језик, оно гласи: тело сам и само тело, земља сам и само земља. И у једном и у другом случају европски човек тврди једно: смртан сам и само смртан. Тако је хуманистичком Европом завладала девиза: човек је смртно биће. То је формула хуманистичког човека, и суштина његовог прогреса.

Најпре несвесно, а потом системтски свесно и намерно, у европског човека је и кроз науку, и кроз философију,и кроз културу убризгавано сазнање да је човек – смртан са без остатка. То се сазнање поступно уобличило у убеђење које гласи: смрт је неопходност. Смрт – неопходност! Има ли већег ужаса, и увреде и подсмеха: највећи непријатељ човеку – неопходан је човеку! Реците, има ли ту логике, макар најмање, макар детињске, макар инсекатске? Да није европски човек, дављен и млевен у воденици смрти, изгубио и последњу трунку разума, и почео да бунца?

Опустошен је хуманистички човек, страхотно опустеншен, јер је из њега протерано сазнање и осећање личне бесмртности. А без осећања личне бесмртности, зар је човек – потпун човек? Или боље: зар је је човек – уопште човек?… О, сужен је европски човек, феноменално сужен, и опатуљен, и осакаћен, и смањен и сведен на разломак и одломак човека, јер је из њега истерано свако осећање бескрајности и бесконачности. А без беконачности, може ли човек уопште постојати? И ако може постојати, има ли смисла његово постојање? Зар без тог осћеања бесконачности није он – мртва ствар међу стварима, и пролазна животиње међу животињама?

Нека ми буде допуштен парадокс: ја држим да су понеке животиње бескрајније у својим осећањим и бесмртније у својим жељама од човека европског хуманистичког прогреса. Смежуран је, закржљао је, спарушен је, овештаствен је хуманистички човек, те је потпуно у праву, у метафизичком праву што је устима својх философа објавио да је постао од мајмуна. Изједначен са животињама по пореклу, зашто да не изједначи себе са њима и у моралу? Припадајући животињам и звероваима по метафизичкој суштини свога бића, он им припада и по моралу.

Зар се грех и злочин све више и више не сматрају у модерном хуманистичком судском правосуђу за неминовност социјалне средине, за непоходност природе? Пошто у човеку нема ничег бесмртног и вечног, то је сва етика, на крају крајева, сведена на нагонске прохтеве. И хуманистички човек, доследан својој логици, изједначио се у етици са својим прецима: мајмунима и зверовима, и у његовом животу завладао је принцип: хомо хомини лупус. Друкчије није ни могло бити, јер се само на осећању човекове бесмртности може заснивати виши и бољи морал од животињског. Ако нема бесмртности и вечног живота, онда – да једемо и пијемо, јер ћемо сутра умрети (ср. 1 Кор. 15,33)

Јустин Поповић – Философске урвине (Манастир Ћелије, 1999.)