св. Јустин Ћелијски, СВЕТОСАВСКА ПРОСВЕТА И ДОСИТЕЈЕВШТИНА

/…/ Свети Сава је највећи српски просветитељ, јер је највећи српски светитељ. Просвета је само пројекција светости, зрачење светлости; светитељ светли, и тиме просветљује, просвећује. Просвета је свим својим бићем условљена светошћу; прави просветитељ је у ствари само светитељ. Без светитеља нема просветитеља; без светости нема просвете; без просветљења нема просвећења. Светост је светост божанском светлошћу. Истинска просвећеност није друго до зрачење светости; само су светитељи истински просвећени. Јер су божанску светлост разлили по целом бићу свом практикујући еванђелске врлине и тиме потисли из себе сваки мрак греха и таму порока. Еванђелска светост, еванђелска праведност и живи, и дише, и зрачи, и дела светлошћу. Освећујући, она у исто време осветљује и просветљује. To нам казује и сама етимологија српске речи: просвета, која долази од црквенословенске речи: просвјешченије; а свјет значи светлост, те просвета значи просветљење.

/…/ Просвету без светости, просвету без освећења Духом Светим, просвету без усавршења и довршења човека Богочовеком, просвету без Бога – измислила је Европа у своме хуманистичком идолопоклонству. Свеједно је да ли се то идолопоклонство појављује у обожавању папе или у обожавању културе, науке, цивилизације, технике, политике, моде. У свему томе главно је једно: и човека, и друштво и свет уредити без Бога, без Христа. Тако и у просвети, главно је: просветити човека и човечанство без Христа Бога. У том смеру хуманистичка просвета се дала на стварање новог човека. План за тог новог човека је класично прост и једноставан: у новом човеку не сме бити Христа нити ичег Христовог. И Европа се дала на посао: почела је стварати човека без Бога, друштво без Бога, човечанство без Бога.

/…/ Ренесанс је многа срца залио надом. Та ватиканизам је сасушио био европског човека: својим вампирским схоластицизмом у философији и људождерским језуитизмом у етици, он је испио европском човеку стваралачке животне силе. Најпреча је потреба: обновити европског човека хуманистичким духом старе Јеладе, и тако спречити његову смрт. To се може извести, прво: удаљавањем европског човека од Христа, друго: кидањем свих веза које га везују са горњим, невидљивим световима.

Јавља се Русо: човека треба вратити природи, а протерати из њега све што је натприродно; што је природно,то је и добро; природан човек је најбољи човек, – у томе је сва Русовљева емилска етика и педагогика.

Русо је много захватио од природе и унео у човека. Али, настаје питање: шта је то што чини природу самог човека?Чула, одговара сензуалистичка философија у лицу Лока и Јума. Човек као чуло, — то је прави човек. Сва природа човека изводи се из чула и своди на чула. Када се одбије оно што није потребно човеку, онда остају чула која и чине човека човеком.

Али, човек сведен на чула, сувише је примитиван, рапав, груб, непосредан. Насупрот њему, рационалистичка философија, на челу са Декартом и Кантом предлаже нов тип човека. To је: човек као разум. Човек је пре свега и изнад свега рационално биће; разум и чини човека човеком; а све остало у човеку и сувише је споредно, да би могло претендовати на главно место у његовом бићу.

Пропуштено је оно што је најглавније у човеку, протествују волунтаристи у философији, које предводе Шопенхауер и Штирнер; човек се не може свести ни на чула ни на разум; он није ни једно ни друго; он је на првом месту воља. Да, човек као воља, то је прави, истински човек; то је — нови човек.

Тражећи новог човека, Европа је затим кренула међу нижа бића од човека, и у њима почела да трага за пореклом човека, е да би, ослањајући се на животињски свет, створила на неки начин човека без Бога. Било је не мало радости, а и хистеричне вриске, када је Европом прогрмела хипотеза да је човек постао од мајмуна и од других сисара. Тада је у свет европске троме и сушичаве мисли улетео Ниче са својим олујама, бурама и земљотресима. И са заносом пророка и пламеног песника, објавио свету своје еванђеље о надчовеку.

Страснији у мислима него у осећањима, он је из Шопенхауеровог волунтаризма иДарвиновог еволуционизма извео смео и логичан закључак: ако је мајмун прелаз ка човеку,зашто да човек не буде прелаз ка надчовеку? Да, човек је прелаз и пролаз ка надчовеку. Да, човек је нешто што треба савладати, превазићи. „Шта је мајмун за човека? Смех и жалосни стид. И то исто треба да буде човек за надчовека: смех и жалосни стид“. Надчовек је смисао земље и циљ историје. Надчовек, од чега је сачињен? Сачињен је од четири главна принципа. Први је: треба убити Бога. „Ви виши људи, обраћа се Заратустра својим ученицима, овај Бог био је ваша највећа опасност“. Али, не бојте се: „умро је Бог, — објављује Заратустра, — нема више опасности по вас, нема више сметње да се јави надчовек.Други принцип: He штеди ближњега; што пада, то треба још гурнути. — Трећи принцип: главно је — воља за моћ, безобзирна и непоштедна воља за моћ. — Четврти принцип: све је допуштено; за надчовека нема ни добра ни зла; он живи с оне стране добра и зла, с оне стране истине и заблуде, с оне стране савести и одговорности.

Господо, завршена је драма хуманизма: створен је нови човек — надчовек. Од Русовљевог ембриона хуманистички човек се развио у надчовека; ренесански човек завршио се надчовеком. Али, шта је у суштини надчовек; од чега. је саграђен?Само од једног инстинкта, инстинкта самоодржања. Али, допустите, зар се од једног инстинкта може саградити и најмања бубица, акамоли најкомпликованије на земљи биће — човек? Та у целом животињском свету, у коме има преко шест стотина хиљада врсти животиња, нема ни једне мушице ни прамушице, која би била искована само од једног инстинкта, па макар то био иинстинкт самоодржања. А Ниче је један једини инстинкт прогласио за — надчовека. Отуда је надчовек уствари подчовек, a то значи нечовек. Ако хоћете, надчовек је најдаровитија карикатура човека на овој звезди помраченој.

Што важи за надчовека, важи и за све његове хуманистичке претке. Русовљев природни човек није друго до получовек, јер му је одузето све што је натприродно; а получовек је исто што и подчовек, јер су у њему несметано узрасла сва природна зла, па још мажена од хуманистичке просвете.

А локовски човек као чуло, шта је он? Разломак човека проглашен за човека. A то је већ нови подчовек, нова наказа од човека. Јер шта су чула без душе? -—Виолина са пет жица, али без виолинисте.

А кантовски човек као разум, шта претставља он? Исечак човека проглашен за човека. А где је свет, бескрајни свет људских осећања, у којима је и наш рај и наш пакао, — зар без тога човек може бити човек? He, не и кантовски човек је карикатура од човека.

А шопенхауеровско-ничеовски човек као воља, чиме личи на човека? Где је ту душа са својим бескрајностима, па савест, па самилост? и зар без свега тога човек може бити човек? Ах, и то је карикатура од човека, само нова карикатура.

Разгледајте хуманистичку изложбу нових људи: получовек до получовека, подчовек до потчовека, нечовек до нечовека, a то значи: карикатура до карикатуре. Све сам човечуљак до човечуљка. Зар не примећујете, хуманистичка просвета европска створила је све неке човечуљке и њима населила Европу. Човечуљак је Русовљев природни човек, човечуљак је човек као чуло, човечуљак је човек као разум, човечуљак је надчовек. Све сам закржљали човек; све сами одломци и разломци човека; нигде целог, интегралног човека. Ми присуствујемо трагичној изложби: европски човек без Бога кроз хуманистичку просвету дегенерисао је у човечуљке, у патуљке.

Господо, европски хуманизам је извршио своју мисију: створио је новог човека, човека без Бога и душе. Али, где је тај нови човек, где — надчовек? Гле, он не постоји као индивидуална личност, али постоји као колективна сила, која пустоши Европу и кроз хуманистичку философију, и кроз хуманистичку науку, и кроз хуманистичку просвету и кроз хуманистичку културу, и кроз хуманистичку цивилизацију. Тако се изградио специфичан тип европског човека: холбаховски l’homme-machine, homo faber, homo technicus. To је, по свему, човек без Бога и без душе. Другим речима: обезбожен и обездушен човек -—робот. А робот је тиме робот што не признаје ни Бога ни душу. У томе га нарочито подржава, знате ли ко? — Експериментална психологија, Psychologie ohne Seele. To је европска хуманистичка наука о души. Наука о души која не признаје постојање душе! Може ли бити већег апсурда? Али тај апсурд је неприкосновена палата у којој живи њено божанско величанство: европска хуманистичка Psychologie ohne Seele!… А пред њом клањају многобројни европски роботи као пред непогрешивим божанством.

Господо, фабрика робота, ето у шта се претварала, и најзад претворила, Европа од Ренесанса до данас. А робот, то је најбеднији тип човека. Ко има очи да види, може видети: на овој планети није било беднијег, наказнијег и нечовечнијег човека од европског робота.

Стид и срамота, вечни стид и вечна срамота Европе, то је њен „нови човек“, човек без Бога и душе, човек = робот.

Пошто је убио Бога и душу у себи, европски човек већ неколико деценија врши постепено самоубиство. Јер је самоубиство неуклоњиви пратилац богоубиства… Просвета без Бога увукла је Европу у такав мрак, у какав ниједан континент није запао никад. У том мраку нико никога не распознаје, нико никога за брата не признаје…

Господо, шта је циљ просвете, ако не: просветити човека, осветлити све његове поноре и јаме, и протерати из њега све таме. А човек без Бога, без Христа, без те једине неугасиве светлости, како ће развејати космички мрак који са свих страна наваљује на њега, и како ће протерати таму из себе? Са свима својим светлостима човек без Бога није друго до свитац у бесконачном мраку ове васионе. А његова наука, његова философија, његова просвета, његова култура, његова техника, његова цивилизација, то су ситне свећице које он пали у помрчини земаљских и космичких збивања. А све те свећице шта значе у бескрајној ноћи и мрклом мраку индивидуалних, социјалних, националних, интернационалних, проблема и збивања? Зар се већ нису све погасиле, и Европом је полегао густ и тежак мрак и попала је непрозирна тама?

ДОСИТЕЈЕВШТИНА

Кроз доситејевштину та тама је захватила донекле и нас Србе. Јер доситејевштина и јесте лакомислена вера у свећом хуманистичке науке, у свемоћ хуманистичке просвете, у свемоћ хуманистичке културе, у свемоћ хуманистичке технике, у свемоћ хуманистичке цивилизације. Под трагичним утицајем доситејевштине европска хуманистичка просвета створила је у нас сукоб између цркве и школе, који за наш народ значи, и увек је значио, катастрофу. Под утицајем доситејевштине и наш се човек почео механизовати, роботизовати.

Да бисмо избегли завршну катастрофу, постоји само један излаз. Који? -—Прихватити светосавску просвету, и потпунце је спровести у свима школама, од најниже до највише, и у свима просветним, народним и државним установама, од прве до последње. Светосавска просвета зрачи, светли и просвећује једином неугасивом светлошћу и једином истинитом светлошћу у свима световима: Богочовеком Христом. Њу никаква тама, па ни тама Европе, не може ни угасити ни обузети. Она једина прогони све таме и из човека, и из друштва, и из народа, и из државе. Она, једина истинита светлост, осветљава до дна свакога човека, и у свакоме нам открива нашег бесмртног, нашег божанског брата и вечног сабрата. И она нас учи да се и проблем човека, и проблем друштва, и проблем нације, и проблем човечанства, могу лако и јасно и схватити и решити само када се и човек, и друштво, и нација, и човечанство прочитају у контексту са Богочовеком Христом.

Господо, главне смернице и одлике светосавске просвете могле би се формулисати
овако:

1. Човек је биће које се најидеалније и најреалније може усавршити и довршити
Богочовеком;
2. усавршавање човека Богочовеком бива помоћу еванђелских врлина;
3. просвећен човек у сваком човеку види свог бесмртног брата и вечног сабрата;
4. свака људска делатност: философија, наука, занатство, земљорадња, уметност, просвета, култура, добија своју непролазну вредност када се освети и осмисли Богочовеком;
5. истинска просвећеност се постиже светим животом по Христовом Еванђељу;
6. светитељи су најсавршенији просветитељи; што светије човек живи, то је бољи васпитач и просветитељ;
7. школа је друга половина срца Богочовекова, а Црква је прва;
8. у центру свих центара, свих идеја, свих делатности стоји Богочовек Христос и његов Богочовечански колектив: Црква.

Јустин Поповић, СВЕТОСАВЉЕ КАО ФИЛОСОФИЈА ЖИВОТА (одломак из поглавља: Светосавка филосфија просвете) 

св. Јустин Ћелијски, ТРИ ГЛАВНА ПАДА У ИСТОРИЈИ ЉУДСКОГ РОДА: АДАМ, ЈУДА И ПАПА

4. У историји рода људског постоје три главна пада: Адамов, Јудин, папин. Суштина грехопада је увек иста: хтети помоћу себе постати добар; хтети помоћу себе постати савршен, хтети помоћу себе постати бог. Но, тиме се човек несвесно изједначује са ђаволом. Јер и он је хтео да помоћу себе постане бог, да собом замени Бога. И у том гордоумљу одједном се обрео као ђаво, потпуно одвојен од Бога, и — сав против Бога. У тој гордој самообмани и састоји се суштина греха, свегреха. У томе је суштина и самог ђавола, свеђавола: сатане. А то није ништа друго него: хтети остати при својој природи, не хтети у себи ништа осим себе. Ђаво је сав у томе што уопште неће Бога у себи, хоће да буде увек сам, увек сав у себи, сав за себе, увек херметички затворен према Богу и свему Божјем. А то? — Себичност и самољубље загрљени на сву вечност. Такав је, у суштини, и хуманистички човек: сав остаје у себи, при себи, за себе; увек осионо затворен према Богу. У томе — сваки хуманизм, сваки хоминизам. Врхунац је ођавољеног хуманизма: хтети помоћу зла постати добар, помоћу ђавола постати бог. Отуда и ђавоље обећање нашим прародитељима у рају да ће помоћу њега — постати као богови (1. Мој. 3,5). 

Свечовекољубивим Богом човек је створен као потенцијални богочовек: да на темељу боголикости свога бића добровољно изгради себе Богом у богочовека. Али човек је по своме слободном избору кренуо кроз грех у безгрешност, кроз ђавола Богу. И сигурно би тим путем постао своје врсте ђаво да Бог, по безмерном човекољубљу Свом и „великој милости“ Својој, није интервенисао поставши човек — Богочовек, те човека повео ка Богочовеку: увео га Црквом, телом Својим, у подвиг обогочовечења кроз свете тајне и свете врлине. И тако омогућио човеку да узрасте у човека савршена, у меру раста висине Христове (Еф. 4,11). И на тај начин постигне своје божанско назначење. постане добровољно благодатни богочовек. 

Папин пад: хтети заменити Богочовека човеком.

7. Други ватикански концил је ренесанс свих европских хуманизама, ренесанс лешева. Јер откако је  Богочовека Христа у земаљском свету, сваки хуманизам је — леш. А све је то тако зато што је Концил упорно остао при догмату о непогрешивости папе = човека. Гледани из вечноживог Богочовека, историјског Господа Исуса, сви хуманизми, мање-више, личе на злочиначке утопије, јер, у име човека, на разне начине убијају и уништавају човека у његовом психофизичком бићу. Сви они раде један безмуно трагичан посао: оцеђују комарца — гутају камилу. А догматом о непогрешивости папе тај посао је догматизиран. Све је то језиво, до завршног ужаса језиво. Зашто? Зато што сам догмат о непогрешивости човек није друго до језиво опело сваком хуманизму: од ватиканског догматизираног па све до сартровског сатанизираног. У хуманистичком пантеону Европу сви су богови мртви, на челу са европским Зевсом. Мртви све док им у спарушеном срцу не гране свесамоодречно покајање, са својим голготским муњама и мукама, са својим васкрсним земљотрсима и преображајима, са својим плодоносним олујама и вазнесењима. Тада? — Тада не би било краја њиховим славопојима увек животворном и чудотворном Богочовеку, ваистину Једином Човекољупцу у свим световима. 

8. Шта је срце догмата о непогрешивости папе = човека?Обезбогочовечење човека. На томе раде сви хуманизми, па и они верски. Сви они враћају човека у незнабоштво, у многобоштво, у двоструку смрт; у духовну и физичку. Удаљујући се од Богочовека, сваки хуманизам се постепено претвара, и најзад претвори у нихилизам. То илуструје савремени крах свих хуманизама, на челу са папизмом, посредним и непосредним, вољним и невољним родитељем свих европских хуманизама. А крах, катастрофални крах папизма је у догмату о непогрешивости папе. Тај догмат и јесте — врхунац нихилизма. Њиме је европски човек на догматски одлучан начин објавио догмат о автакичности (самодовољности) европског човека, и тако коначно обелоданио да њему Богочовек није потребан, и да Богочовеку нема места на земљи: Vicarius Chiristi га у потпуности замењује. Уствари, тим догматом живи, држи га се, и упорно исповеда сваки европски хуманизам. 

Сви хуманизми европског човека у суштини нису дррго до непрекидни устанак против Богочовека Христа. На све могуће начине врши се пагубни Umwertung aller Werte (превредновањем свих вредности): Богочовек се свуда замењује човеком; на све европске престоле устоличује се европски хуманистички човек. Отуда, не један Vikarius Christi већ њих безброј, само у разним одорама. Јер, у крајњој линији, догматом о непогрешивости папе проглашен је непогрешивим човек уопште. Отуда широм Европе безброј папа. И ватиканских и протестанских. Међу њима нема битне разлике. Јер: папизам је — први протестантизам, по речима истиновица Хомјакова. 

Арихмадрит Јустин Поповић, ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА И ЕКУМЕНИЗАМ, (стр. 117-120) Манастир Хиландар, Света Гора Атонска, 2009.

св. Јустин Ћелијски, НАША ИНТЕЛИГЕНЦИЈА И ЦРКВА

Од Канта па кроз Ничеа до у нас путује једна иста неман-жеља: скратити човека, сузити га, свести га на чула, на чулни интелект. Човек осамнаестог века је по преимућству човек разума; човек деветнаестог века је по преимућству човек чула; а човек двадесетог века је по преимућству човек једнога чула. Систематски је сужаван човек: чупане су из њега све мисли које премашају земљину сферу, прогањане су све жеље које прекорачавају међу између два света, исмевани су сви полети ка оностраним тајнама. Да би био савремен, човек је морао да се земљизира, морао је постати послушни роб теже земљине; небо над њим – не сме га привлачити својом тајанственом тежом. Постепено је копана раселина између човека и неба, и најзад је небо постало претеће чудовиште за човека, за нашег једночулног човека. И човек је постао пијавица земљина; и на наше очи та пијавица умире од пресићености крвљу земљином. Човек – изданак земље, која живи тиме што је сунце непрестано држи у свом огњеном загрљају, човек – постао је највећи непријатељ неба. И сав се зарио у земљу, зарио се свим умом, свим срцем, свим чулима, сав се оземљио и постао sensorium terrae. Ако има духа у њему, он је – гној земљин. Једночулни човек лучи мисао из тела, цеди је из те крваве иловаче, и његова је мисао висока колико и тело. Сто седамдесет сантиметара – то је просечна висина мисли код нашег савременог човека.

Има ли наш интелигент интелект, онда је то у већини случајева – чулни интелект, који чулима мисли и дела. Такав једночулни човек и јесте тип наше интелигенције. Веран – осамнаестом веку, веран – деветнаестом веку, веран – двадесетом веку. Но у Европи човек разума извршио је самоубиство у хуци Француске Револуције; човек чула извршио је самоубиство у ломњави Европског рата; човек једнога чула непрестано врши самоубиство и дању и ноћу. Но по неки се пробуди и узбунтује против тако карикатурно једностраног човека; доживи сву прошлост и будућност таквог човека, и позива ка пуном, ка потпунијем човеку, ка човеку ширем и дубљем и вишем, ка човеку мање смртном, а више бесмртном.

Како се осећа такав човек, када се пробуди из чула својих? То нам искрено и дирљиво казује г. Ст. Живадиновић у своме чланку: Наша данашња црква.[2] Иза тога чланка стоји душа која се пробудила за Вечност, мада је спавала у колевци од иловаче. Осетила је да релативне вредности којима Европа храни човека никад не засићују бездану глад душе човекове; бездану, – да, јер и та безданост глади показује да је човек душом бескрајан и бездан. Његова се мисао пробила кроз чауру тела и узлетела високо, високо до чежње за светлобелим православним Господом Христом. Хоће да прошири себе, да удуби, да се косне мистичних дубина живота и чудесних висина. Он то хоће да учини кроз нашу Цркву. И пише ту жељу своју.

Знате, ја се осећам као да сам на Страшном Суду. Врши се најсавеснија, подробна, атомска, електронска анализа сазнања и свега што је икада могло рећи: ја јесам. Савест ти гори у пожару, али не сагорева; а једно осећање пали ти душу и тело: најстрашнија зла су зла учињена у име Христа или под именом Христа. То је оно што је најстрашније сада, но то је оно што ће бити најстрашније и тада – на Страшном Суду. У та зла спада и наше зло, наше српско зло, зло у нашој Цркви и око наше Цркве. Јер ако ишта наше може пропутовати историју човечанства до њене крајне ивице, до њеног завршетка, ако ишта наше може досећи до Страшнога Суда – досећи ће наше зло. Ако се ишта наше види са високог неба, види се наше зло. Замислите, гледана са наше планете, из угла наше отаџбине, наша се Црква и не види; авај, не само не види, већ и не осећа да постоји. „Она, безмало, не постоји“, – то пише г. Живадиновић; то су почетне речи његове. Није ли то апокалиптички ужасно и страшно, апокалиптички одлучно и болно? – Не осуђујте га одмах; то говори човек који се осмелио да себе пренесе на ивицу времена, тамо где престаје време и настаје вечност загонетна и неиспитана, и да са те ивице погледа у себе и у свет око себе.

Погледао је, уздрхтао је од језе вечности, и вапајно зажелео Цркву, да њу осети, да се наслони на њене груди мајчинске, да одахне од бесплодне одисејаде кроз пустињу живота, и научи од ње – шта је то вечност, а шта време. И он говори… Његове речи повлаче ми сузе из срца у очи. Не говори ли то човек који се отрже да му мољци времена не изгризу срце, човек који се из кврга простора и времена отима ка вечности и вечном смислу живота? Што је написао, ући ће у Апокалипсис нашега доба; а можда ће то и сачињавати прву главу у нашем Апокалипсису на дан Страшнога Суда. Преведе ли се на језик Јовановог Апокалипсиса, његов чланак гласиће: А анђелу Српске цркве напиши: ти, безмало, и не постојиш, безмало, мртав си. Знам дела твоја, да имаш име да си жив, а мртав си (ср. Откр.3,1).

„Она, безмало, и не постоји“… Ужасније осуде нема, јер долази из срца које страда и пати волећи Цркву. А он то није писао као судија, најмање као страшни судија. Бол је био перо којим је писао свој чланак. А свака реч – сасирена кап крви из срца рањеног вечним проблемима живота. А када моје око сузом пита моје срце, оно вели: он личи на јадно младунче, које је рођено за Вечност, али га је мајка напустила пре но што су му паперја никла, а камо ли крила. И сав бескрилан, он чезне зе тајанственим Господом Христом, али нема ко да му крила узрасте, да га окрили за велики лет и полет ка вечном смислу живота, јер наша Црква „безмало, не постоји“.

Испод сваке речи по суза, испод сваке сузе по уздах, а испод свих суза и уздаха – лелек за Богом. Нама, званичним представницима Цркве, не личи ли његов чланак на Страшни Суд, онда смо ми толико умрли, толико безнадежно мртви, да нас никакво васкрсење не може разбудити из мртвих. Иза наше смрти – нема васкрсења; наше душе – лешеви наши, и сувише су мртве да би могле зажелети васкрсење.

Зар су у прашуму зарасли сви путеви између наше интелигенције и Цркве? Зар су све артерије покидане; зар ниједна од њих више не везује срце Цркве са срцем њиховим? Сваки нехат, сваки нерад, сваки испад, сваки грех званичних представника Цркве кида по артерију; а сви греси скупа – нису ли покидали све артерије? И они се осећају осамљени, напуштени у пожарној пустињи живота, и никаква артерија да им у спарушено срце спусти коју кап живих сокова Вечности. Изгрувани нерешљивим проблемима које нико не може решити без Христа, они жедно траже трајнији смисао животу, смисао непролазни, неуцрвљиви. И ако им Црква не покаже Христа, коме ћемо ићи ми, словенски очајници? Зар наш измучени словенски очајник, страсни боготражитељ – да остане без Бога, у беспутној прашуми европских противречности? И то нашом кривицом. Пријатељу, разбуди сва срца у себи, и реци: да, нашом кривицом. Јесмо ли ми помрачење Бога и Христа? Изгледа да јесмо. А зар не знате да за словенско очајање, када у боготражењу сиђе на последње дно, као што је у Достојевског и Николаја Велимировића, постоји само једна дилема: или – вера у чудесног, православног, неонакаженог Христа, или – самоубиство. Јер је Он – Бог сваке утехе, и зато – Бог словенских очајника. Само обесловењени Словени, оплићани рационализмом, механизирани механичком европском културом, као слепе ларве могу животарити у тескобној чаури тела свог.

Док наша интелигенција лута хранећи се отпатцима европске културе, док се у њено сасушено срце убризгава серум атеизма, индиферентизма, масонства, дотле ми, представници Цркве, прелазимо из дремежа у дремеж, из сна у сан, из наркозе у наркозу. Најамници се пријатеље с вуцима, јер им овце нису своје. И краду им душе, и краду им срца, а чиме ћемо откупити једну украдену душу, када вреди више него сва сазвежђа, више него сви светови горњи и доњи?

Индиферентизам који иде до окамењене неосетљивости за све што је надчулно, атеизам који иде до страсне вере у неверје, црквоборство које иде до дивљег Христоборства – пустоше душу наше интелигенције. Ко је томе посредно или непосредно највише крив? – На првом месту ми, званични представници Цркве. Нашу интелигенцију ствара наша школа. А крајеугаони камен данашње школе није ли атеизам? њен дух – није ли систематско ратовање против Цркве? У њој је наука о Богу сведена на минимум, да би се ваљда добило више времена за науку о бубашвабама и рододендронима, о крволочним Џингис-ханима и троглодитским подвизима. Систематски поступно, а понекад и анархистички безобзирно, потискује се из школе дух Христов. Закони о школи се стварају и усвајају, и озакоњују, а наш Архијерејски Сабор – да ли је постојао у то време? да ли га је заболела душа за судбину многих поколења која ће кроз атеистички настројену школу, и душу изгубити? да ли га је узмучила савест што ће на дан Суда дати одговор за сваку од тих душа, коју су могли спасти, а нису учинили што су могли учинити да је спасу? Зашто се двадесет и три митроносне главе (=Епископа) нису узбудиле и узбуниле, када се школски закон стварао, усвајао, озакоњавао? зашто се нису узбуниле до колективне оставке, до апела на народ? зашто нису, ако треба, и босоноги, и гоњени, светосавски смело пошли кроз народ да му објасне да им долази школа без Бога, људи без Бога, а то ће рећи: људи без душе? зашто нису апостолски озбиљно питали народ: пристаје ли на такву школу?Ја држим у одговору „за то“ скрива се неревност, нехат, индиферентизам. За павловску веру нема немогућег, јер све може у Христу Исусу Који јој моћи даје (ср. Флб. 3, 13); за јовановску љубав нема страха, јер савршена љубав изгони сваки страх, и страх од људи, и страх од демона (ср. 1 Јн.4,18).

Наша школа плански сужава човека, смањује га, снижава га, јер систематски изгони из њега све што је вечно, све што символизира бесконачност и бесмртност, све што носи у себи дубину и висину, и због тога је наш интелигент постао – човечуљак, хомункулус, крњ човек, непотпун и очајно неготов. Аргусовски се видовито стара да човека обзида оним што је времено и привремено, што је досежно за чула и овострано, а остало се прогони из човека до у недођин. Зато је наш интелигент постао времен и привремен; зато је кратких мисли, сушичавих осећања, анемичних жеља. Разлио је душу у плићаке, који не могу не постати бара. Обездушени школом, робови релативизма, када се пробуде за виши смисао живота, за Христа, где ће га наћи?

Ево човека који се пробудио из иловаче. И обратио се Цркви; и са болом исповеда да је после рата „у превирању и тражењу нових путева Црква наша изгубила компас“. – Да ли зато што је крманош ослепио, и лађари оглувели, и охромали, огубали? „Изгубила компас“, а небо живота над нама је помрачено, ломе се светови над нама и око нас, и распадају у хаос и вихор. Ко ће онда нашег човека, очајног и богочежњивог, водити ка пристаништу Вечности по валовитом мору овог живота? Окраћала је рука, згрчена је маловерјем рука, која треба да подигне човека да челом додирне небо и уснама целива звезданим прахом засуто крило Херувима.

Разиграла се у дивљу игру сва зла у свету, завитлала нашег човека у самоубиствену вртоглавицу, и никако да је се ослободи. Захваћени дивљом игром зла, многи су званични представници Цркве изгубили компас, и не знају куда иду; а њих жудно питају њихови верни: куда ћемо ићи? коме ћемо ићи? Они траже да се дохвате ма чега што би их спасло очајне усамљености. Усамљен је наш човек; наслоњен на нашу ружну звезду, а шупље као лобања небо зјапи над њим. Под таквим небом на оваквој звезди, Црква је наша изгубила компас. Зашто? Госп. Живадиновић одговара: „Велика противница спољашњих форми, скоро до убогости конзервативна, она никада није умела да нам наметне верске обавезе“.

Да, велика противница спољашњих форми, и то у лицу многих свештенослужитеља, јер велика противница унутрашњих норми, и то опет – у лицу многих свештенослужитеља. Опустошени унутрашње – како би могли бити неопустошени спољашње? Убоги вером, како могу бити богати у манифестовању вере? Како ће зрачити светлошћу, који сунце у себи нема? Како ће искрено, нефарисејски славити Бога спољашње човек, који Га не слави унутрашње, не слави душом својом? Убоги православним Христопознањем, неки се још хвастају тиме што су противници спољашњих форми, јер веле – Господ Христос није марио за то. Само ти неуки апологети своје опустошености заборављају да је Господа Христа ревност јела за дом Божји, те није допуштао да се суд пронесе кроз храм (Мк.11,16), да се не би кварило благољепије храма и молитве; и још заборављају оно што ни у сну не треба заборављати: да је Господ Христос избацио трговце из храма, јер су кварили лепоту храма и молитве. И још заборављају ти свештенослужитељи недељни прокимен, који сваке недеље певају – претпоставља се да сваке недеље служе: Господь воцарися вь лепоту облечеся (= Господ се зацари, у лепоту се обуче“ – Пс.92,1). А ми смо грубо и ружно свукли с Њега сву лепоту; нисмо ли тиме скинули с Њега тело Његово Богозрачно? Гледан кроз нас, Бог је наш – убог, осиромашили смо Га, оружњали смо Га, онаказили смо Га. А Невеста Његова Црква Његова, дивна и преукрашена, Невеста Цара Небеског, зар Она да не буде обучена у лепоту Његову раскошну и неисказану? Сетите се еванђелске приче да је са пира у Царству Небеском избачен онај са похабаним, подераним хаљинама душе. И још заборављају да је Господ мисли Своје обукао у звезде и дивна сазвежђа, у милионе сунаца и безброј Анђела и Арханђела; заборављају чудну чаробном лепотом својом апокалиптичку визију Цркве: Жена обучена у сунце, а месец под ногама њезиним. Где је храм вечне Лепоте, ако не у њој, ако не – Она сама? и храм вечног Добра? и храм вечне Истине?

Господ је узео тело човечије, учинио га најунутрашнијом садржином Божанства и кроза њ осветио и обожио материју, – а ко сте ви да Господа Христа поправљате? Сетите се одеће Његове чудотворне, јер који се ње дотицаху – оздрављаху, јер и кроз њу зрачи Његова богочовечанска сила (Лк.8,44-48). Зар има веће лепоте за тело човечије од Христа у њему? Бог је ушао у тело, зар није ушла и сва Лепота с Њим? И тело је за Господа: прославите дакле Бога у телима својим и у душама својим, што је Божије (1Kop.7,20). – Зар смо све то заборавили ми, свештенослужитељи? Зар не знате да смо ми свештенослужитељи не само апсолутне Доброте и Истине, него и апсолутне Лепоте? У свом небеском аспекту Црква и јесте тело апсолутне Лепоте, јер је Тело Богочовека Христа; а у свом земаљском аспекту она је то исто, у колико сте ви Христозрачни. Не знате ли да Тело Цркве има своја чула? Свештени обреди, сви – од првог до последњег, и јесу чула Цркве, кроз њих чујемо и видимо Бога и Господа, кроз њих преносимо себе из црвињака релативизма у Царство вечних вредности, кроз 1?их удубљујемо себе до божанских дубина, и проширујемо себе, и узвишујемо. Све што је Господ узео на Себе од човека, све је то начинио не само апсолутно добрим и истинитим, него и апсолутно лепим. Узео је тело човечије, и учинио га апсолутно лепим. Тело Његово и јесте мерило апсолутне лепоте тела човечијег, јер је оно – Тело Богочовека. Циљ тела човечијег је да се обуче у Господа Христа, и Његову апсолутну Лепоту, да постане Христоносно, и тиме Христолико. Сваки други циљ одводи тело у ружноћу, расипа га у – црве. На завршетку историје, када се добро буде опростило зла за увек, боголике ће душе, по дубокој мисли Светог Макарија Великог, и васкрсла тела своја учинити боголиким, а то значи: апсолутно лепим, божански лепим и вечним.

Благољепије богослужења зависи непосредно од благољепија душе, коју свештенослужитељ носи у себи и уноси у богослужење. Је ли свештенослужитељ омолитвио себе – познаћеш га у храму на молитви и по молитви: он зрачи молитвеним расположењем, све одише тајанственим усхићењем, и радошћу, и утехом. Његов живот је путовање из тајне у тајну. Господ се облачи у величанство; облачи се у Свете Тајне, у Свете Иконе; оне су пуне живога Бога и Господа; ако си вером оживео око своје, то ћеш видети; за оживљене вером и љубављу – Свете Иконе су живе, а за мртве? – мртвима је све мртво. Иконе Васнецова могу одвести безрезервној вери и неисказаној љубави према Христу. Лепотом говори Христос.

Разбуђен за Христа Словенин осећа да је Христос недомислива Личност, зато хоће благодатну мистику, да њоме осети онај свет, да осети нерве који га везују за небо и за све горње светове. Загледа ли човек у себе, у жилице свога бића, видеће да су многе од њих покидане, а неке га још везују за небо. И по тим умреженим у небо жилицама спуштају се у душу његову тајне горњих светова. Ако Црква сасвим не веже човека са оним светом, ако овај свет не приближи оном, ако их не здружи, ако их не сједини, зар је испунила завет свој? Она је у овом свету из онога света, да би нас упознала са оним светом, да би изгладила противречности између овог и оног света, да би испунила раселине, премостила провалије. Чудно се ткиво тка на разбоју између неба и земље. Свештеници, ви сте главни ткачи, – да ли паучину уткивате? Зар се може човек пењати у небо по паучини, по концу од паучине?

Када наш интелигент дигне поклопац времена са душе своје, на њега са свих страна јуришају вековечни проблеми, и он чежњиво погледа на нашу Цркву. Ишчеле му очи погледајући на њу; измучен и растужен он суморно исповеда: „Ако у данашњем веку позитивних знања нема места мистицизму нигде до само у индијској џунгли, украјинској степи, или у руској цркви крај храма Светог Марка, усред Београда, у чијем служењу има апокалиптичке лепоте, има ипак нечега што наша Црква мора да нам да. Јер ми, ратна и поратна генерација, прилазимо јој нови, мучени сумњом више него ма иједно покољење из прошлости нашега народа. Ми смо издржали највише. Нико толико душевних бура није поднео као ми. Нико није мање живео. Нико није у толикој мери лишен младости истинске. Ниједна генерација није имала толико сагорених душа, као ми, и нико толико не заслужује да буде прихваћен од Цркве као ми, који још увек верујемо“.

Гоњени олујама животних противречности, наши интелигенти „који још верују“, питају у лицу г. Живадиновића: „Шта смо добили од Цркве откад смо се вратили у земљу? Шта нам она доноси новога у новом времену, са новим душама и новим сумњама? На који начин мисли да нас сачува себи? Шта нам пружа? – Ништа“.
Чујете ли: ништа! Она која све треба да има, постала је као да ништа нема. Опустошена је, сатерана у ништа. Зар смо толико свемоћни нихилисти да и Господа Христа претварамо у ништа? А у томе је чудотворство, само не божанско већ сатанско, јер Бог из ничега ствара све, а ми Богочовечанско све претварамо у ништа. Довршен је главни подвиг Сатане, неимари његове огромне куле, његове огромне – Нуле.

Да нас не клевета? Неко ми одлучно рече: не, он нас само слика, фотографише. Дођи и види. Шта ти пружа наша Црква? “ Литургију лишену сваке лепоте, мистике и тумачења истинске вере. Не проповеда се жива реч Исусова, него се читају текстови из књига. Не пева се за певницом, него се јауче, ко ће више да викне. Нестрпљиви свештеник прекида хор усред Саборне Цркве да би одржао реч: без личне вере, без убедљивости, без говорничке вештине. У Цркву се долази на разговор уз читање Еванђеља. Венчања у нашој Цркви, најсвечанији и најрадоснији тренутак у животу свакога од нас, то је нешто најболније што се може видети у једној богомољи од смеха, од неуздржалих разговора, док се призива Божји благослов и венчавају се животним мукама двоје младенаца. О сахранама и да не говоримо“.

Када ово не би била искрена исповест, можда би и нашли смелости да се правдамо; али пошто је исповест, изазвана болним чињеницама, она је тиме и оптужба, од које нас нико одбранити не може. И зби се пророштво Христово на нама: На Мојсејеву столицу седоше… (Мт. 23,2). – Ја не могу да не саосећам г. Живадиновићу. Зар збиља нисмо лишили сваке лепоте и мистике Свету Литургију, ту Службу над службама, коју Анђели желе служити, у којој се реално понавља и доживљава чудесни живот и спасоносни подвиг Господа Христа? Зар нисте толико пута и сами гледали свештенослужитеље, где служе Свету Литургију механички, без имало узбуђења, ако не усхићења? Зар нисте виђали како самовољно скраћују Свету Литургију, и тиме осакаћују кроткога Христа? Зар нисте виђали како се за време богослужења наслањају на Свету Трпезу као на кафански сто? Зар нисте чули како се за време богослужења разговарају у олтару свештеници? Зар нисте видели како неки од њих у столовима за певницом стоје или седе као да су на неком концерту? Зар нисте наишли на много храмова, у којима свештенослужитељ годишње служи две до три Свете Литургије? Зар нисте са ужасом слушали не појање него кревељење у многим храмовима? Зар нисте са тугом у срцу слушали у престоничким храмовима појање по једног појача? Зар нисте толико пута уздрхтали од свештеног гњева слушајући разговоре у храму за време богослужења?… И колико би се ових „зар“ могло ставити иза дела нас званичних преставника Цркве! Али ми ћемо скратити њихов број избраних ради, да се и они не би саблазнили.

Тешко ономе кроз кога долази саблазан (Мт.18,7); а кроз нас долази, и саблажњавамо ове мале који верују у Христа; није ли нам боље обесити камен воденични о врат, и потонути у дубину морску? Они “ још увек верују“, и траже да им се умножи вера, да узрасте до краја бескрајности, да осмисле своју веру, да сазнаду у шта верују. Знање о вери може им се дати само из живе вере. А у нас мало њих учи по мери вере; нису ли многи који уче по мери невере?

Измешај речи г. Живадиновића са речима Апостола Павла, и оне ће гласити: устани ти који спаваш, и васкрсни из мртвих, и обасјаће те Христос (Еф.5,14); и тако обасјан, моћи ћеш и друге обасјати. Треба најпре себе васкрснути из мртвих, па онда друге васкрсавати, васкрсавати оне који од нас траже васкрсење. Нама се то предлаже, јер се још има поверења. А све што узиштете у својој молитви верујући – добићете (ср. Мк.11,24).

Сви смо криви за све; ми смо криви што је интелигенција оваква; ингелигенција је делимично крива што смо ми овакви. Не само грех подељен лакше се подноси, већ и радост, и утеха, и бол. Своју дирљиву исповест г. Живадиновић завршава предлогом који пружа средства за повратак интелигенције Цркви, и Цркве интелигенцији. „Одстрањени од Цркве грешком свију нас, ми би смо хтели да јој се вратимо, али да је видимо живу, обновљену, иницијаторку уметности, подстрекача узвишенога. Нека се обрати мало већа пажња на форму, на свечаност, на збиљу хришћанску. Нека нам се наметну дисциплина и дужности. Нека се кроз лепо у музици одстрани наша душа за који тренутак од гнуснога тла у тим кратким часовима молитве, као што је то у убогој руској цркви у Марковој порти, без иконостаса, без сјаја на одеждама, али где Христос при свакој молитви показује на Своје ране са крста“…

Овај предлог је у исто време и програм. Све је у њему просто и озбиљно. Но све се то ипак своди на лични подвиг: свештенослужитељ треба најпре себе да преради, да би могао прерађивати друге; треба најпре душу своју да украси красотом Духа Светога, да би могао при богослужењу зрачити том красотом; треба најпре себе да оживи Христом, да би могао друге оживљавати; треба најпре себе да омолитви, да би могао друге побуђивати на молитву; треба најпре сам да стекне осећање и сазнање да је Света Литургија уметност над уметностима, да би могао постати иницијатор уметности небеске наовој помраченој звезди; треба најпре да пожаром вере запали себе, да би могао и друге вером палити. Ледом се не пали ништа, а најмање вера. Светим животом стиче се свето знање; свето искуство претходи познању светих Истина; познању Христа претходи живот у Христу. „Треба најпре себе очистити, па онда друге, – учи Св. Григорије Богослов; најпре себе опремудрити, па онда друге учити мудрости; најпре сам постати светлост, па онда друге просветљавати; најпре себе приближити Богу, па онда друге приближавати; најпре себе учинити светим, па онда друге учити светости“.[3]

„Нико толико душевних бура није поднео као ми“, и ко ће утишати те буре? А Црква тихо и благо шапуће у уво које хоће да чује: Он је (=Христос) „пристанище обуреваемыхь“; Он је, нико до Он – „отишiе бурныхь“[4]… Гле, Он иде по мору, и речју смирава буру на мору, и буру у души (Мр.6,48-51). Само треба завапити, дављенички завапити: Учитељу, изгибосмо! И Он ће се јавити на вапај, као што се јавио… као што се јављао… као што се јавља… У бури садашњице ми смо заборавили на Њега, ми званични представници Цркве, а и ви због нас и попут нас. Он се не види због многих од нас, а можда и због нас. Неко ми рече: ми смо помрачење Њега – Сунца Правде; ми слепило Њега – Свевидећег; ми хромост Њега – Брзог на добро; ми онакажење Њега – Апсолутне Лепоте… Красень би добротою (=диван је био лепотом – Пс. 44,3)… Да је Господ Христос у нама и на нама, ко Га не би видео? Ко Га не би чуо? Ко Га не би заволео? И чула би свачија видела Бога, јер је и чула створио Бог да буду боговидна. Зар их је створио да се увек скрива од њих? зар да не виде свога Творца?

А они траже Бога, и нема ко да им Га покаже, јер је Бог наш – Бог живих, а не мртвих (Мт.22,32). Зар смо толико убоги?Ох, да. Замислите докле иде наше религиозно убоштво: у нас нема ниједног манастира за који би се без двоумљења могло рећи: ово је дом молитве. Има ли страшније дијагнозе за наше душевно здравље? А христочежњива душа жуди да се загњури у слатке мистерије Сладчајшег Господа Исуса, да потоне у дубине богаства и мудрости Божије… Где је Христос? Где? Он је као благо сакривено у огромном пољу живота, које нашавши човек сакри и од радости за то отиде и све што има продаде и купи поље оно… (Мт 13,44). Да,… и све што има продаде и купи поље оно, поље живота, које нема вредности, док се у њему не пронађе једина Вредност, једино Благо – чаробни Господ Христос…

(1926)

св. Јусти, СЕТВЕ И ЖЕТВЕ, Манастир Ћелије код Ваљева, 2007

Напомене:

  1. „Хришћански живот“, 1926, бр. 10-12, стр.385-396. – Прим.прир.
  2. Нови Живот, бр. 46, од 11. септ. 1926.
  3. Orat. 11, 71. PG35,480B
  4. Акатист Исусу Сладчајшем (=тишина захваћених буром).

 

св. Јустин Ћелијски, ЧЕЖЊА ЗА БЕСКРАЈЕМ

/…/ Откуда у духу људском та чежња и тежња и бескрајношћу у свим правцима? Шта је што мисао људску гони из проблема у проблем, из бескрајности у бескрајност? Ако се ова чежња за бескрајношћу и може наметнути слабијем човеку, онда откуд она код најсамосталнијих мислилаца? Штавише, она је у њих разрађена у најсложенију проблематику. Све то показује да се чежња за бескрајношћу налази у самој природи духа људског. Природа самог сазнања тежи за бескрајним знањем; природа самог осећања тежи за бескрајношћу осећања; природа самог живота тежи за бескрајним животом. Сав дух човеков: и кроз сазнање, и кроз осећање, и кроз вољу, и кроз живот хоће да је бескрајан, а то значи: бесмртан…

Очигледно је да ову чежњу за бескрајношћу није могла наметнути човеку вештаствена природа, пошто је сама ограничена, и нема у себи те чежње. Исто је тако очигледно, да је духу људском није могло наметнути ни тело човечје, пошто је и само огранично. Као једни логичан излаз остаје поставка: људска чежња за бескрајношћу, за бесмртношћу налази се у самој суштини духа људског. Саздан по лику Божјем, човек је сав у тој чежњи. Јер боголикост и јесте оно у бићу људском што чезне за бескрајним Божјим истинима у свима световима. Иманентна духу људском, ова боголикост подстиче човека да се богочежњиво пружа и сеже за свима бескрајностима Божјим. 

Природно је за боголику душу да чезне за Богом као за својим оригиналом. Ово није априористички закључак, већ по свему апостериористички, јер свеколико искуство рода људског сведочи о тој моћној и тајанственој чежњи духа људског за бескрајношћу, за бесмртношћу, за вечним животом, било у овом или оном свету. Ако се ослонимо на свеопште искуство рода људског и сведемо човека на његове основне елементе, на праелементе, сигурно ћемо наићи на ову чежњу за бесмртношћу као на најосновнији елемент, на коме почива и у коме се онтолошки састоји сав човек. 

Стварајући човека по лику свом, Бог је самим тим по бићу његовом разлио чежњу за божанском бесмртношћу живота, за божанском бескрајношћу сазнања, за божанском бескрајношћу савршенства. Стога се ова неизмерно гладна чежња бића људског не може потпуно задовољити и заситити ничим до Богом. Објављујући божанско савршенство као главни циљ човековог постојања у свету: „Будите савршени као што је савршен Отац ваш небески“ (Мт. 5,48), Господ Христос је одговорио на основни захтев и потребу боголиког и богочежњивог бића човековог. 

Боголикост људске природе има свој онтолошки и телеолошки смисао: онтолошки, јер је у њој дата суштина бића човековог: телеолошки, јер је њоме одређен човеку циљ живота: Бог са свима својим божанским савршенствима. Боголикост је суштина суштине човековог бића, на којој и по којој човек има да израђује и изграђује себе у овом свету. У самој ствари: у човековом бићу Бог је прво, а човек — друго; другим речима човек је саздан као потенцијално богочовечанско биће, које је имало задатак да, вођено боголиком душом, у свему уподоби себе Богу, и тако стварно изради себе у богочовечанско биће, т.ј. биће у коме је човек идеално сједињен са Богом и живи у његовим божанским, бескрајним савршенствима. Али уместо да боголикошћу душе прожме сав свом емпиријски живот, човек је одвојио свој дух од свега Божјег у себи, и отиснуо се кроз тајанства овога света без Бога, т.ј. без свога природног путовођа. И наишао у овоме свету на непремостиве провалије и језиве раселине. 

У суштини својој пад се човеков састојао у томе што је човек устао против боголиког устројства свога бића, напустио Бога и Божје, и свео себе на чисто вештаство, на чистог човека. Првом побуном против Бога, човек је донекле успео да истера Бога из себе, из свог сазнања, из своје воље и да остане при чистој човечности, при чистом хуманизму. Horribile dictu, но — хуманизам је  у ствари основно зло, провбитно зло човеково. У име тог првобитног хуманизма човек је протерао Бога у надчовечанску трансцендентност, и сав остао при себи и у себи. Али при свему томе, човек није могао да потпуно обезбожи себе, да потпуно избаци из себе боголике одлике свога духа; — оне су остале да се и у његовом хуманизму појављују у облику чежње за бескрајним прогресом, за бескрајним знањем, за бескрајним усавршавањем, за бескрајним постојањем. Свесно и несвесно, у свим борбама које човек води у своме хуманизму, он тежи да поврати себи изгубљену боголикост. И у томе делимично успева, успева толико колико је потребно да осети и сазна, како он сам по себи, при својој чистој обезбоженој човечности, не може никад исправити дух свој, реинтегрирати боголикост бића свог. Кроз све своје хуманистичке носталгије човек уствари вапије за — Богочовеком. 

Свети Јустин Ћелијски, ФИЛОСОФСКЕ УРВИНЕ, (Невидљиво у видљивом, одломак, стр. 315-318), манастир Ћелије код Ваљева, Београд, 1999.

свети Јустин Ћелијски, НЕВИДЉИВО У ВИДЉИВОМ

О, Свете невидљиви
ми те видимо,
О, Свете недодирљиви,
ми те додирујемо,
О, Свете несазнатељни,
ми те знамо,
Непојмљиви,
ми те схватамо!

Francis Thopmson, The Kingdom of god

Невидљиво је срце видљивог, језгро видљивог.
Видљиво није ништа друго до љуска око невидљивог.
Безборјни су облици у које се облачи невидљиво.
Облачи и пресвлачи. Видљиво је сунце,
али је невидљива сила која га загрева.
Видљива су многобројна сазвежђа,
али је невидљива сила која их мудро креће
и води кроз бескрајна пространства те се не сударају.
Видљив је магнет, али је сила његова невидљива.
Видљива је земља, али је тежа невидљива.
Видљив је славуј, али је невидљива животна сила
која га држи у постојању.
Видљива су многа бића на земљи,
али је невидљива сила која их уводи у живот
и држи у границама живота.
Видљива је трава, видљиво је биље, видљиво је цвеће,
али је неивдљива сила која из једне исте земље
производи разноврсне траве, разнолико цвеће, различите плодове.

Видљиво стоји на невидљивом,
и састоји се из невидљивог.

Свети Јустин Ћелијски, ФИЛОСОФСКЕ УРВИНЕ, (Невидљиво у видљивом, одломак, стр. 347), манастир Ћелије код Ваљева, Београд, 1999.

Приредио: Александар Мирковић

св. Јустин Ћелијски, ШТА ЈЕ БЕСМРТНОСТ?

/…/ Једина стварност стварнија од свију стварности у свету то је: смрт. О томе нам нећутно и немилосрдно сведочи и сазнање човеково, и осећање човеково, и чула човекова. У самој ствари, последња и завршна стварност људског живота на земљи јесте смрт…

Нашу планету стално пустоши општа хронична епидемија смрти; нема медицине која нас може спасити ове епидемије; нема карантина, где би се људи могли потпуно очистити од микроба смрти. Шта је људски живот на земљи ако не: стално грчевито отимње од смрти, борба са смрћу, и најзад — пораз од смрти? Јер ми у медицини, у науци, у философији побеђујемо не саму смрт већ њене претече: болести и недуге. И то их побеђујемо делимично и привремено. Шта су тријумфи науке, философије, технике пред страхотним фактором свеопште смртности свега људског? Ништа друго до муцање збуњене преплашене деце.

/…/ Кроз историју се у човеку израдило једно убеђење: ако има ичег неопходног у овом свету, онда је то смрт. То убеђење постало је догма сваке историјске епохе. Језива и неуклоњива реалност смрти приморала је човечанство да то убеђење формулише у догму: смрт је неопходност. Ту немилу догму предавао је у наседство отац сину, човек човеку, поколење поколењу.

/…/ Реците, може ли човек са таквим тестаментом бити спокојан и срећан у овој воденици смрт? Је ли могућан прогрес, је ли логичан, је ли оправадан, је ли потребан прогрес у свету, у коме је смрт — најнеодољивија неопходност? А то питање значи: има ли смисла овакав свет, овакав живот, овакав човек? Питање прогреса питање је смисла животног. Ако је у воденици смрти могућан смисао живота, могућан је и прогрес. Одговор пак на ово питање могућан је једино кроз одговор на питање смрти.

Решење проблема смрти у самој ствари решава централи проблем људскога бића. Посредно или непосредно, сви се проблеми у крајњој линији своде на проблем смрти. Продужите ма који проблем до краја, он ће се неминовно извити у проблем смрти. Отуда, од решења проблема смрти зависи правилно решење свих осталих проблема. Силом своје свуда присутне реалности кобна догма: смрт је неопходност, — постала је лозинком човечанства.

/…/ Ако ико реши то питање, онда је то — истинити Бог, и нема других богова, и — не требају нам. Али решити то питање може само онај који омогући прогрес у оваквом свету. Омогућити пак прогрес значи победити смрт. Да ли то може учинити наука, или философија, или нека религија.

Суочите проблем смрти са савременом позитивистичком науком. Да би решила проблем смрти наука је мобилисала све своје силе, али се резултат свих научних напора сабира у један закључак: у свету владају природни закони, они су неопходни  и неизменљиви; и смрт је закон, и то закон неопходан и неизменљив; у оваквом свету и оваквом човеку: смрт је неопходност.

/…/ Неопходност смрти је за науку неуклоњива и непобедива. То значи: наука није у стању нити да нађе нити да дâ смисао животу. Пред проблемом смрти издише и сама наука.

/…/ Ставите проблем смрти лице у лице са свима старим и новим философијама. Кратко речено, сва се логика свих философија слива у један принцип: категорије људског мишљења доказују да је немогуће победити смрт; смрт је логична последица физичке трошности човековог бића, стога је смрт неизбежна неопходност.

Овакав одговор дражи ме на питање: како философије могу дати смисао животу, када тако решавају кобни проблем смрти? У самој ствари, философије нису друго до аритметика песимизма.

Суочите проблем смрти са европском хуманистичком културом. Многе је наивне европска култура надом окрилила. Али слаба су то крила, да би могла тешко биће човеково дићи изнда смрти… Култура не чини човека победиоцем смрти, јер је и сама дело смртних људи. На свему њеном налази се печат смртнога човека.  … Све њене тековине смрт полако нагриза и рони, док их све не одрони и однесе у мрачни амбис. Зар култура, која није у стању да победи смрт, у самој ствари представља силу која јој се од многих приписује? Зар култура, која не може да осмисли смрт, може бити смисао животу?

/…/ Вредност, праву вредност сваке науке, сваке философије, сваке религије, сваке културе пронаћи ћете, ако их прочитате у контексту са смрћу. И кроз науку, и кроз философију и кроз многобројне религије човек покушава да победи смрт и никако не успева, никако да пронађе полугу којом ће и тело своје моћи да подигне у бесмртну реалност. Отуда оне банкротирају на проблему тела.

Проблем смртности људског тела и јесте проба и провера свих религија, свих философија и свих наука: која банкротира на проблему тела, неминовно банкротира и на проблему духа. Ко победи смрт тела, ко дâ и осигура бесмртност телу — то је многожељени Бог и Спаситељ, то је смисао живота и света, то — радост и утеха човека и човечанства.

/…/ Васкресење Христово је преврат, први радикални преврат и револуција у историји човечанства. Оно је поделило историју на два дела; у првом делу владала је девиза: смрт је неопходност; у другом почиње да влада девиза.:васкрсење је неопходност, бесмртност је неопходност. Васкрсење Христово је вододелница људске историје: до Њега — истински прогрес је био немогућан, од Њега — он постаје могућан. 

/…/ Васкрсењем својим Господ Христос је пробио порочни круг смрти: извршио је прелаз из смрти у бесмртност, из времена у вечност. У Његовој Личности извршио је тај прелаз и човек, али не као човек већ као Богочовек. Зато је васкрсење централни факт: из њега се изводи и на њега се своди сва хришћанска прагматика. Од човека се тражи једно: да усвоји тај факт, да доживи тај доживљај, да васкрсне себе из гроба свега онога што је смртно, сједињујући вером душу своју са васкрслим Богочовеком. 

Васкресењем својим Господ Исус је осмислио и тело, осмислио материју, осмислио дух. Јер је васкрсењем Његовим први пут завршено и славно решен страшан проблем смрти, проблем тела и смрти. Решен је на овај начин: тело је људско створено за бесмртност и богочовечанску вечност, са телом и материја сва, јер је сва твар заступљена у телу људском. Васкрсењем својим Богочовек је дао телу човечијем вечни смисао и вечну вредност.

До Спаситељевог васкрсења материја је била обесцењена и потцењена, јер је била смртна. Васкрсењем својим Господ Исус је први правом ценом, вечном ценом оценио тело и показао да је и оно за Бога, да је и оно достојно да вечно седи с десне стране Бога Оца. До васкресења Христовог у човеку је била, ако не реална бесмртност, оно несумњиво — символ бесмртности, који се изражавао у чежњи за бесмртношћу. Осећање бесмртности је било закржљало у човеку и пралазиовано; васкрсењем својим Господ га је подмладио и освежио, и на тај начин оспособио човека да стекне и осигура себи бесмртност и живот вечни. 

Христова победа над смрћу васкрсењем омогућила је бескрајни прогрес човека и човечанства ка божанском савршенству. Уствари: истински се прогрес састоји у победи над смрћу, у обесмрћенњу и душе и тела, у спасењу од смрти, а то ће рећи: у спасењу од греха и зла, који су једини творци смрти. 

/…/ Једини прави смисао људског постојања у овој воденици смрти јесте лична бесмртност сваког људског бића. Без тога, наша ми прогрес и усавршавање? нашта ми добро и зло, истина и љубав? нашта ми небо и земље? нашта ми Бог и свет?

Осетити се бесмртан још за живота у телу, то је блаженство које се ничим не може пронаћи и осигурати осим Господом Исусом. Развијање осећања бесмртности и његово претварање у сазнање бесмртности, посао је Христовог човек у овом животу. Изгледа ми да Спаситељево Еванђеље и није друго до практично упутство како човек може себе смртна прерадити у бесмртна…

Практикујући еванђелске врлине, човек савлађује све што је срмтно у њему; и уколико еванђелскије живи утолико јаче потискује из себе смрт и смртност, и ураста у бесмртност и живот вечни. Осећати Господа Христа у себи је исто што и осећати се бесмртним. Јер осећање бесмртности извире из осећања Бога, јер је Бог извор бесмртности и вечног жвиота. 

Шта је бесмртност? — пита велики хришћански философ свети Исак Сирин, и одговара: „Бесмртност је осећање Бога.“ Осећати Бога значи: осећати се бесмртним. Бог и бесмртност душе су два корелативна појма, јер су два корелативна факта. Једно је немогућно без другога. Осећати Бога у себи стално, у свакој мисли, у сваком осећању, у сваком поступку — и јесте бесмртност. Стећи то осећање Бога и значи: осигурати себи бесмртност и живот вечни. Отуда само из вере у Бога, из осећања бога истиче и осећање личне бесмртности човекове. Богочовечански прогрес се и састоји у томе што у људима развија и усавршава то осећање личне бесмртности човекове, јер до максимума развија у њима осећање Бога. 

/…/ Загледајте се у основне принципе европског хуманистичког прогреса, у његову метафизику. Зар не видите да хуманистичка култура систематски затупљује у човеку осећање бесмртности док га сасвим не затупи, те човек европске културе одлучно тврди: човек сам и само човек? А када се ово тврђење преведе на мало простији језик, оно гласи: тело сам и само тело, земља сам и само земља. И у једном и у другом случају европски човек тврди једно: смртан сам и само смртан. Тако је хуманистичком Еворпом завладала девиза: човек је смртно биће. То је формула хуманистичког човек, и суштина његовог прогреса. 

Најпре несвесно, а потом систематски свесно и намерно, у европског човека је и кроз науку, и кроз философију, и кроз културу убризгавано сазнање да човек — смртан без остатка. То се сазнање поступно уобличило у убеђење које гласи: смрт је нопходност. Смрт — неопходност…

Опустошен је хуманистички човек, страховито опустошен, јер је из њега протерано сазнање и осећање личне бесмртност. А без осећања личне бесмртност, зар је човек — потпун човек? Или боље, зар је човек — уопште човек?... О сужен је еврпоски човек, феноменално сужен, и опатуљен, и осакаћен, и смањен и сведен на разломак и одломак човека, јер је из њега истерано свако осећање бескрајности и бесконачности. А без бесконачности, може ли човек уопште постојати? И ако може постојати, има ли смисла његово постојање? Зар без тог осећања бесконачности није он — мртва ствар међу стварима, и пролазна животиња међу животињама?

/…/ Према хуманистичком човеку и његовом прогресу стоји Христов човек са својим богочовечанским прогресом. Основно је начело богочовечаснског прогреса: човек је прави човек једино Богом, једино Богочовеком; или другим речима: човек је прави човек једино бесмртношћу, то јест победом над смрћу, савлађивањем свега смртнога и сваке смртности. Савлађујући у себи грех и зло, Христов човек савлађује тиме  смрт и смртност у своме сазанању и осећању, и сједињује се са Једино Бесмртним: Богочовеком Христом. 

Ко је сјединио своје осећање и сазнање са Богочовеком Исусом, већ је бесмртан, у овом свету бесмртан: његово сазнање већ мисли мисао Христову, мисао бесмртну и вечну; а његово осећање већ осећа у себи живот Христов, живот бесмртан и вечан… По вашим очима као да тумара питање: како се то постиже у овој проклето воденици смрти? — Једино вером у васкрслог Гопсода Исуса, и живљењем по основним начелима вере. 

/…/ Осећати Господа Христа као душу своје душе, као живот свога живота, и јесте бесмртност човекова, јер је тиме осигурана бескрајност и бесконачност мисли, осећања, живота. За право хришћанина, бесмртност је и природна и логична, а са њом и у њој бескрајности и бесконачност. То је оно што омогућава и осигурава бескрајно морално усавршавање, бескрајни морални прогрес ка Богу, који је збир свих бескрајности, свих бесконачности, свих савршенстава. 

/…/ Савлађујући грех и смрт, Христов човек пролази у овом животу три главне етапе хришћанског еволуционизма: рођење у Христу, преображење у Христу, васкрсење у Христу. Крајњи циљ његове борбе јесте: васкрснути са Христом. 

/…/ Уствари Црква и није друго до божанска радионица у којој се непрестано подмлађује, освежује и окрепљује човеково осећање и сазнање личне бесмртности и бесконачности. Зар молитва не обесконачује душу сједињујући је са Богом? Зар љубав не обесмрћује душу везујући је за Бога? Зар милосрђе, зар доброта, зар кроткост, зар пост не обесмрћују човека преносећи му и срце и душу у вечно царство Христове Истине? Не  варајмо себе: свака молитва побеђује помало смрти у теби, и свака еванђелска врлина; а све скупа дају победу над смрћу и осигуравају живот вечни. 

/…/ Богочовечански прогрес од човека до Богочовека, од смрти до бесмртности остварује се прерађивањем себе помоћу еванђелских подвига, јер се помоћу њих савлађује смрт и обесмрћује душа, обесмрћују мисли, обесмрћују осећања. 

ПРЕПОДОБНИ ОТАЦ ЈУСТИН, ФИЛОСОФСКЕ УРВИНЕ, (Прогрес у воденици смрти, одломци, стр. 291-313), манастир Ћелије код Ваљева, Београд, 1999.

 

 

 

Свети Јустин Ћелијски, НОВОЗАВЕТНО УЧЕЊЕ О ЉУБАВИ

Новозаветно учење о љубави може се најкраће дефинисати овако: Новозаветно учење о љубави исцрпљује се Личношћу Богочовека Христа. На првом месту Нови Завет је нова личност, ново дело, нова љубав. Појавом Богочовека Христа на свет јавила се нова љубав, сушаствено нова. Акт оваплоћења Христовог најкраће синтезира љубав Божју према свету. Не може се рећи да је Христос постао љубав. Он је од вечности био љубав, и остаје. Љубав није акцидент, није атрибут Божанства, већ суштина Божанства.

Да, Христа љубити значи бити, постојати. Христос је љубав. То је доказао Својим оваплоћењем, страдањем и васкрсењем. Говорећи о љубави, Он је само рашчлањавао Своју Личност. Љубав, коју је Христос открио и поклонио свету, има искључиво карактер Богочовечански. У љубави су најважније две ствари: Бог и човек. Прво Бог, па онда човек. Човек се неминовно формира према Богу. Прва заповест је: „Љуби Господа Бога свога свим срцем својим и свом душом својом и свим умом својим и свом снагом својом, а друга је као и ова: Љуби ближњега свог као себе самога“ (Мт.22, 37-40; Мк.12, 30-31; Лк.10,27-28).

Прва заповест преноси у природу Божанства сву личност човекову, сав ум, сву душу, сву силу и снагу његову. Упражњавањем прве заповести, човек постаје учесник у Божјој природи (2Петр.1,4). У човеку се постепено врши процес обожења душе, срца, ума и целокупне личности његове. Преживљавајући прву заповест, живећи у Богу, (човек) очишћава себе од грехова; уклања оно што дели срце од ума, и ум од душе, и љубав их сједињује до једносуштности. Тада престаје свака раздељеност царства човечје природе: престаје рат између ума и срца, и срца и воље. Љубав Божја везом савршенства везује све што је човечје и Божје. Ту престаје свако непријатељство према Богу. Из прве заповести истиче, исходи друга заповест.

Само човек који је сав обожен, сјединосуштен је љубављу Божјом, може истински љубити свог ближњег. Човек који љубав Божју преживљава као суштину свога срца, своје душе, свога ума, све личности своје, добија моћи да ближње своје љуби Богом, из Бога, и у Богу. Свака љубав, која не истиче из бесмртног Бога, из вечног Бога — смртна је, људска је, без корена је. Друга заповест је немогућа без прве. Сву животворну силу своју друга заповест црпи из прве. Само у тој свепреданости Богу човек сазнаје себе, долази до себе, налази себе у себи. Само чинећи то, човек живи, и сваки ближњи је жив за њега: у сваком ближњем он налази образ (лик) Божји, то вечно живо у човеку, то вечно Божје. Јер је Спаситељ рекао: „То чини и бићеш жив“ (Лк.10,28).

Само у Богу и кроз Бога човек може љубити себе несебичном љубављу. Једино у том случају љубав није егоизам. Тада познавши себе, своју боголику суштину, човек је љуби, јер види да је то једини корен којим он залази у вечног Бога, у природу Божју. И то себе самог открива у ближњем свом и љуби његово себе по себи: јер је за њега оно вечно и свевредносно, ако и није за његовог ближњег, који није дошао до познања себе у Богу и кроз Богопознање у љубави. Само таква Богочовечанска љубав не престаје, непролазна је и вечна је. Спаситељ је рекао: „И што ће се безакоње умножити, охладнеће љубав многих“ (Мт.24,12). То је Спаситељ рекао, када је говорио о апокалиптичким ужасима кроз које ће пролазити Његови следбеници.

Само љубав, која је дубоко укорењена у природи Божанској, има сву своју снагу у Богу: снагом Божјом она се држи и траје. Све је у њој од Бога и све бива по Богу, и сва је безакоња не могу охладнети и умањити, јер она види и зна да је корен свих безакоња бог мржње — ђаво, који је у суштини ништа, јер је мржња, а речено је: „Бог је љубав и љубав никад не престаје“ (1Јн.4,8; 1 Кор.13,8). И само та љубав не очајава, не боји се врата адових. А многи, чија је љубав неукорењена у Богу, доживљавају то да их безакоње, које и јесте чупање човека из корена, тј. из закона Божјег, охладни и у очајање баци. Љубав је Божји закон, а мржња је безакоње, безбожје.

Спаситељ је оличење, апсолутно оличење Богочовечанске љубави. Спаситељ је постао човек и тиме је показао Божију љубав према грехољубивом и грехоиманом човечанству, јер бити грехољубив у самој ствари значи бити непријатељ Богу, а пријатељ ђаволу. Говорећи: „Љубите непријатеље своје“ (Мт.5,44; Лк.6,24), Спаситељ је преводио у речи оно што је већ имао у животу, и у делу и у Личности Својој. Дајући ову заповест о љубави према непријатељима, Спаситељ је у основи променио не само појам о љубави, већ и суштину љубави. Богочовечанска љубав нема граница, јер „ако љубите оне који вас љубе, какву награду имате“, вели Спаситељ (Мт.5,46). Љубав је лествица према свему што је савршено, што је Божје.

У новозаветној љубави Спаситељ не допушта релативност. Њен је циљ да човека учини савршеним, као што је Бог савршен, јер је речено: „Будите, дакле, ви савршени као што је савршен Отац ваш небески“ (Мт.5,48). Љубав је знак, по коме се може познати да човек припада Богу. А мржња је знак да човек припада ђаволу и његовим кумирима (=идолима). „Нико не може два господара служити, јер ће на једнога мрзити, а другога љубити; или једноме волети, а за другога не марити. Не можете Богу олужити и мамону“ (Мт.6,24; Лк.16,13). А то значи: Хришћанство не допушта златну средину, компромис између мржње и љубави, компромис између добра и зла. Зато је потребна подвижничка одлучност за службу Богу. А љубити Христовом љубављу и значи служити Богу без резерве. Љубав не трпи грех. Христос је оваплоћење апсолутне, савршене љубави, зато у Њему нема греха, зато је Он безгрешан. Љубав изгони грех, удаљује грех. Љубав одашиље, отпушта, опрашта грех, јер је Безгрешни Спаситељ рекао: „Опраштају јој се греси (који су) многи, јер возљуби много; а коме се мало опрашта, мало љуби“ (Лк.7,47). Зато што је Христос највише љубио, највише је и човечанству опростио.

Ко много љуби, много и опрашта. Мало љубити, значи трпети грехе у себи. Човек који љуби себе Богом и у Богу, не може узнети и грехе своје у Божју природу. Зато, што је у Богу такав човек љуби много, очистио се од грехова, од нељубави, од мржње која дели од Бога, која привлачи себи. Љубав је она центрипетална сила, која оно што је вечно у човеку вуче Богу, узноси, шаље, одвлачи к Богу, а двоји од небога, — од грехова. Љубав дели човека од грехова, двоји грехе од грешника; никада не идентификује грех са човеком по себи. Што већа љубав према Христу, то мања према греху, то већа мржња према греху.

Љубав је чистилиште од грехова. Најбитнији карактер Богочовечанске љубави јесте оваплотљивост. Љубав је узрок Христовог оваплоћења: “ Јер Бог тако љуби свет, да и Сина Свог Јединородног даде, да ниједан који Га верује не погине, него да има живот вечни“ (Јн.3,16). Само савршена љубав може дати и предати Јединородног. Само је љубав способна да се оваплоћава, да даје себе другима, остајући собом, само увећана животом других. У Христовом смислу љубити значи оваплотити се у љубљеног, оједносуштити се с љубљеним; изгубити себе, душу своју за друге, да би је нашао оживљену вечним животом. Христос је из љубави постао једносуштан са човеком и тиме једном за свагда дао садржину и метод хришћанске љубави.

Светлост је еманација љубави; љубав зрачи светлошћу, која осветљава сва зла и сва добра у васељени, која открива таму злих дела, којом се обавијају злотвори (Јн.з,19). „А суд је овај што видело (=светлост) дође на свет и људима омиле већма тама, него ли видело; јер њихова дела беху зла“. Син Јединородни је љубав и живот вечни и светлост, а зло је мржња, и тама, и смрт. Главна карактеристика новозаветне љубави јесте: жртвеност, апсолутно себедавање љубећег љубљеном. „Отац љуби Сина и све даде у руке Његове“ (Јн.3,35). Отуда љубити значи изаћи из себе и прећи у другог, предати себе другоме. Бог је љубав (1Јн.4,8), и то апсолутна љубав тиме што не ограничава Себе, већ ту љубав преноси у твар. Немати у себи љубави Божје значи немати у себи знања о Богу. Богопознање долази кроз Богољубље. Спаситељ вели Јеврејима: „Знам вас да ви у себи немате љубави Божје“ (Јн.5,42), „И зато нећете да дођете к Мени да имате живот“ (Јн.5,40). Значи, љубав је та сила која човека вуче из смртног ка бесмртном, из временог ка вечном. Када човек нема љубави Божје у себи, не може доћи ка Христу. „Нико не може доћи к Мени, ако га не привуче Отац Који Ме посла“(Јн.6,44).

Отуда, познање Свете Троице бива самом Светом Троицом. Човек сам по себи без помоћи Троичнога Божанства, или човечанство као колективна јединица, не може никада доћи до истинитог познања Троичног Божанства. Немогуће је љубити Бога, не љубећи Сина Божјег. “ Кад би Бог био ваш Отац љубили бисте Мене; јер Ја од Бога изиђох и дођох“ (Јн.8,42). Ко не љуби Христа доказује да није рођен од Бога, да му Бог није отац. Ко осећа себе сином Бога Оца, мора љубити Сина Божјег, тј. брата свог, јер је Христос, по бескрајној смирености Својој, постао брат наш. Савршено жртвовање себе самог, жртвоваше слободно и неизнуђено, јесте језик којим говори новозаветна љубав. „Зато Ме Отац љуби, јер Ја душу своју полажем да је опет узмем. Нико је не узима од Мене, него је Ја сам од Себе полажем, власт имам положити је и власт имам узети је опет“ (Јн. 10,17-18). Да је ова слободна жртвеност неопходна пројава хришћанске љубави показују следеће Христове речи: „Ову сам заповест примио од Оца“ (Јн 10,18). Жртвовати своју душу у Хришћанству је не само савет, већ и заповест. Пуна слобода воље полаже душу, да је опет узме. Кроз самопожртвовање најбоље се и најпуније пројављује слобода човечје личности. То је надлогично, али је истинито. Ту неизнуђену жртву Бог љуби, а љубав за Бога значи наградити вечним блаженством. Наћи душу кроз жртвовање душе јесте страшна новозаветна антиномија! Она постаје јасна једино кроз животни подвиг Спаситељев. Он је жртвовао Себе на крсту и нашао Себе прослављеног у васкрсењу.

Тајну Троичног Божанства и тајну васељене Спаситељ је открио на Тајној Вечери. Блаженство Троичног Божанства је у једносуштности љубављу. Исто тако и блаженство човечанства јесте у једносуштности појединих чланова човечанства љубављу (Јн.17,21). На Тајној Вечери Спаситељ је открио оно што Нови Завет чини новим. То што Нови Завет чини новим јесте љубав нова. Зато што је Нови Завет немогућ без те нове љубави, Христос и назива ту нову љубав Новом Заповешћу. „Нову вам заповест дајем, да љубите један другог“ (Јн 13,34). Без те нове љубави Нови Завет губи своје обележје, престаје да буде нов. Љубав је увек нова, јер је суштина Божја, а суштина Божја не стари. Ова новозаветна љубав не може се мешати ни с једном другом врстом љубави.

Специфична одлика њена је у томе, што је и садржином и методом богочовечанска, што је сва ограђена и условљена Личношћу Богочовека Христа. Тај њен искључиви карактер Спаситељ је изразио речима: „Као што вас Ја љубим, да ви тако љубите један другога“ (Јн 13,34). Из ових Спаситељевих речи очигледно је да се ни такозвани алтруизам, ни хуманизам не могу назвати љубављу у Новозаветном смислу. Само љубећи из Христа, љубећи као што Он љуби, човек поседује љубав која никада не стари, која је увек нова, која Нови Завет чини увек свежим, новим и живим. Та Христолика љубав је знак правих следбеника Христових. „По томе ће сви познати да сте Моји ученици, ако имате љубав међу собом“ (Јн 13,35). Речено је сви, да би се тиме показало, да је Христолика љубав језик хришћанске личности, језика, који разуме сваки човек и свака твар.

Чиме човек доказује да љуби Христа? На то питање Спаситељ одговара: држањем заповести. “ Ако љубите Мене, заповести Моје држите“ (Јн.14,15). Љубав је увек делатна, активна; увек у делима. Она је увек сила и моћ којом се свака реч Христова оваплоћава у дело. Љубав не само сједињује човека са Христом, већ га сједињује са Богом Оцем и са људима. Љубав изазива љубав; ко љуби, бива љубљен. Љубав је најчистије око коме се открива сва чар Личности Христове. Једино Христољубивој личности даје се неисказано Христопознање. Човеку који љуби Христоликом љубављу открива се Бог и јавља се Христос. У суштини својој љубав је Теофанија и Христофанија — Богојављење и Христојављење. Све је ово рашчлањење једне Христове мисли: „Ко има заповести Моје и држи их, он је тај што љуби Мене, а који љуби Мене биће љубљен од Оца Мог, и Ја ћу га љубити и јавићу му се сам“ (љ.14,21). И Христос се заиста јављао многобројним Светитељима и Подвижницима, а нарочито Мученицима и Великомученицима, када су били мучени и убијани за Христа и због љубави према Христу.

Завршни стадијум савршенства човечје личности постиже се пуноћом Богочовечанске љубави. Кроз пуноћу те љубави постиже се реално јединство човечје личности са Светом Троицом. Та љубав низводи Троично Божанство у душу човечју и душа постаје дом и обиталиште Свете Троице. Ту пуноћу блаженства постижу само најпуније хришћанске личности, а не свет као целина уопште. Апостол Јуда пита Христа на Тајној Вечери: „Господе, шта је то што ћеш се јавити нама, а не свету?“ (Јн.14,22-24). Исус одговори и рече му: „Ако ко љуби Мене, држаће реч Моју и Отац Мој љубиће њега и к њему ћемо доћи и у њега начинићемо обитељ“ (Јн 14,24). Подвигом Богочовечанске љубави човек постиже последњи и вечни циљ свога живота и своје милости. Света Троица усељује се у њега и он се сав креће, и бива, и живи у Светој Троици. Ко не љуби Христа не може испуњавати речи Његове, јер речи Христове човек својим сопственим силама испунити не може. Да би их испунио, неопходно је потребна благодатна помоћ Христова. Спаситељ вели: „Ко Мене не љуби, не држи речи Моје“(Јв 14,24). Свети Јован Еванђелист ове заповести Христове своди на заповест о љубави: „и ово је љубав“ вели он, „да живимо по заповестима Његовим. Ова је заповест као што чусте из почетка, да у њој живимо“ (2 Јн.6).

Савршена љубав Божја према човечанству открила се једино у Христу, јер Он љуби људе као што Њега Отац љуби. Нема никакве разлике између љубави Очеве према Њему и Његове према нама. „Као што Отац љуби Мене и Ја љубим вас: пребивајте (μείνατε) у љубави Мојој“. Пребивањем у љубави Христовој, следбеници Христови живе божанским, вечним животом овде на земљи. Да човек заиста пребива у љубави Христовој, познаје се по томе, што он испуњује заповести Христове. „Ако заповести Моје уздржите, пребиваћете у љубави Мојој, као што ја одржах заповести Оца Мога и пребивам у љубави Његовој“ (Јн.15,10). Значи, живот следбеника Христових има за једини образац живот Свете Троице. Као што Троично Божанство живи, тако су дужни и следбеници Христови живети.

Да би то што јаче истакао Својим ученицима, Спаситељ непрестано наглашава, да је то заповест Његова Његовим следбеницима. „Ово је заповест Моја да љубите један другога као што Ја вас љубиш“ (Јн. 15,12). Сва љубав ваша нека бива од Мене, кроз Мене и Мноме. Преживљавајући љубав Христову као циљ и садржину свога живота, човек све боље и боље упознаје неисказане чари Личности Христове. Пребивајући у љубави Христовој, човек се зближава, срођава са Христом, опријатељује се с Њим и постаје пријатељ Христов.Од ове љубави нико нема веће да ко душу своју положи за пријатеље своје. Ви сте пријатељи Моји, ако творите што год вам Ја заповедам“ (Јн. 15, 13-14). Свакоме је отворена могућност и дата средства, помоћу којих може постати пријатељ Христов. Средство се садржи у испуњавању свега онога што Христос заповеда. Он заповеда да љубав Његових следбеника буде као што је љубав међу Личностима Троичног Божанства. Спаситељ опет понавља: „Ово вам заповедам да љубите један другога“ (љ.15,17). Љубав је суштина Троичног Божанства; у љубави је једносуштност Троичног Божанства. Зато је Богочовечанска љубав сила која оједносуштава и сједињује душе верних у јединство, које је слично јединству између Три Лица Свете Троице.

Циљ следбеника Христових је — да међу собом постигну то једносушно јединство.Оче Свети, сачувај их у име Своје, оне које си Ми дао, да буду једно као и Ми (καυώςήμεΐς), тј. као Ја, и Ти, и Дух Свети.“ У самој ствари, у овим речима Спаситељ је дао једину могућу формулу хришћанског уједињења људи. Свака друга формула сједињења људи лажна је, нехришћанска је, и непостојана је. Ван Свете Троице нема реалног јединства, јер нема љубави, која је једина синтетична сила, једина кохезивна сила, једина сила која сједињује суштину са суштином (без сливања). Без тог јединства љубављу у Светој Троици, немогуће је међу људима братство. „Да сви једно буду као Ти, Оче, што си у Мени и Ја у Теби, да и они једно у Нама буду… Да буду једно као и Ми што смо једно: Ја у њима и Ти у Мени, да буду савршени у једно, и да позна свет, да си Ме Ти послао, и да их љубиш као што си Ти Мене љубио“ (Јн.17,2-3). У овим Спаситељевим речима је сва теологија (и еклисиологија) Хришћанства.

Циљ је Хришћанства да следбенике Христове унесе у сферу Троичног Божанства, да их учлани у живот Троичног Божанства, да их овековечи вечношћу Троичног Божанства. Сви они који скраћују и сужавају и ограничавају циљ Хришћанства само на овај свет, они онакажују Христа, нису Христови, већ антихристови. Ове Христове речи не значе да хришћани могу и треба да постану једносушни са Троичним Божанством, не, већ оне само значе да хришћани треба да буду једносушни међу собом, а то могу бити ако буду у Троичном Божанству, ако буду као што је Троично Божанство. Значи, циљ је хришћана да се уподобе Троичном Божанству, да буду као Троично Божанство. Христова љубав према људима је неупоредљива са ма којом врстом љубави на овој планети. То показује тиме, што је његова жеља да сви Његови следбеници буду онде, где је и Он, тј. у вечном блаженству Троичног Божанства. „Оче, хоћу да они, које си Ми дао, буду са Мном где сам Ја, да виде славу Моју коју си Ми дао, јер си Ме љубио пре постања света, и показах им име Твоје и показаћу: да љубав којом си Ме љубио у њима буде и Ја у њима“ (Јн.17,24 и 26).

Богочовечанска љубав је по преимућству љубав духовна и света, љубав Духа Светог, она ни у ком случају није од човека и по човеку, већ од Оца и Сина и Духа Светога, по Духу Светом. Она ј е дар Духа Светога, она се излива у срца верујућих Духом Светим. „Љубав се Божја излива у срца наша Духом Светим, Који је дат нама“ (Рм.5,5). Шта значе те речи? Један Свети подвижник, Ава Јован, вели да овде реч љубав значи Бог: Бог се Духом Светим излива у срца наша, јер Бог је љубав.

Оваплоћење Сина Божјег највећи је и најјачи доказ љубави Божје према свету. Љубав према непријатељима изражава не само завршетак, већ и почетак односа Божјег према човеку. Грешити значи бити непријатељ Богу (Рм.8,7). „Али Бог показује Своју љубав к нама што Христос још кад бесмо грешници умре за нас“ (Рм.5,8). Оваплоћујући се у човека грешног и умирући као безгрешан за грешног човека, Спаситељ је доказао да је Бог љубав и да Га ништа од човека раставити не може. Богочовечанска љубав сједињује хришћанина са Христом, јединством неисказаним. Она тако присно, тако интимно, тако органски уједињује хришћанина са Христом, да га нико, ништа, никада, нигде не може раставити од љубави Христове. Христоликом љубављу човек постаје непобедив, непобедив за смрт, за муке, за страдања, за анђеле, за ђаволе. Имајући ту љубав, хришћанин има у себи Бога љубави Христа и Њиме побеђује сваки грех, сваки порок и сваку напаст. „Ко ће нас раставити од љубави Христове, пита Апостол Павле: невоља ли, или туга, или гоњење, или глад, или голотиња, или страх, или мач; као што стоји написано: за Тебе нас убијају ваздан, држе нас као овце које су за клање. Али у свему овоме побеђујемо кроз Онога Који нас је љубио; јер сам уверен да ни смрт, ни живот, ни Анђели, ни поглаварства, ни силе садашње, ни будуће, ни висина, ни дубина, ни друга каква твар може нас раздвојити од љубави Божје, која је у Христу Исусу Господу нашем“ (Рм.8,35-39).

Богочовечанска љубав исцељује човека од најужаснијих недуга — од лицемерства. Она прожима сву личност човекову, не допушта дволичност. Постане ли лицемерна, престаје бити хришћанска. Зато Апостол Павле наређује: „Љубав да не буде лицемерна“ (Рм.12,9). Све дужности хришћанина сабирају се у једну централну дужност, у једну вечну дужност; та дужност је — љубити Богочовечанском љубављу. Испуњавајући ту дужност, човек испуњава сав закон. Љубав је не само пуноћа закона, већ пуноћа личности хришћанске. „И не будите никоме ништа дужни осим да љубите један другога, јер који љуби другога, закон испуни. Јер ово не чини прељубе, не уби, не укради, не сведочи лажно, не зажели, и ако има још каква друга заповест, у овој се речи садржи, тј. љуби ближњег свог као себе самог. Љубав не чини зла ближњему. Дакле, љубав је пуноћа (=испуњење) закона (Рм.13,8-10).

Зато што је љубав пуноћа закона, чини спасење ближњему: „Јер нам је сад ближе спасење него кад веровасмо“ (Рм. 13,11). Поверовати значи поћи путем који води Богу, а љубити значи бити у Богу. Љубав је по преимућству љубав Духа Светога. У њој је све свето и све духовно (Рм.15,30). Имати љубав значи имати у себи ону центрипеталну силу, која проналази и привлачи све оно што је добро у васељени. Када Богочовечанска љубав ради, њој сарађује оно што је добро. Љубав је једина способна да успавано добро у душама људским пробуди на подвиг и на дело. Својом Богозданом суштином сва твар (πάντα) отима се ка љубави и сарађује јој. Човек који љуби љубављу Христовом, налази многобројне сараднике у овоме свету, ако не међу људима, онда несумњиво међу животињама и осталим тварима: „Јер знамо да онима који љубе Бога све (πάντα) сарађује на добро“ (Рм.8,28). Љубав је новозаветни метод Богопознања. Узрастањем у љубави условљено је узрастање нашег знања о Богу. Љубављу се стиче истинско Богопознање, чија је природа не само надчулна, већ и надумна: „Што око не виде, и ухо не чу, и у срце човеку не дође, то уготови Бог онима који Га љубе“ (1 Кор.2,9). Значи, знање је резултат и плод љубави. Богољубљем се стиче Богопознање. Дух Свети је по преимућству Дух Љубави (Рм.5,5). Љубав према Богу низводи Духа Светога у душу човекову и Он богољубивој души открива то што око човечије не виде, што ухо човечије не чу, што у срце човеково не дође (1 Кор.2,9), тј. открива дубине Божје (ταβάθη του Θεοϋ). Кроз то откривење човеку се даје истинско и непогрешно Богопознање. Имајући Духа Светога, Духа Љубави у себи, човек се испуњава надчовечанским Богопознањем, јер нико не зна шта је у Богу, осим Духа Божијег (1Кор.2,10-11). Само неисказаним Христољубљем, човек може у срце своје низвести Духа Божијег и Духом познати сву вредност, важност и вечност дарова, које је Христос даривао човечанству, јер је речено: „Ми не примамо Духа Светог овога света, него Духа Који је из Бога (έχΘεού), да знамо шта нам је даровано од Бога“ (1Кор.2,12). Као природни карактер Богочовечанске љубави Христове чини и човека надприродним и оспособљава га за познање надприродних ствари (ψυχικός άνθρωπος, πνευματικός άνθρωπος). Док љубављу Духа Светога не преради природу своју, (човек) остаје „ψυχικός άνθρωπος“ — природни човек. И њему све, што је надприродно, што је богочовечанско, што је Христово, што је од Духа Светога изгледа глупо и лудо (исор.2,14). Такав човек не може да зна спасоносну важност и апсолутну вредност Личности Христове, јер се то може познати једино љубављу Духа Светога, која је једино Богодано оруђе (орган) којим човек може познати Бога и Христа. Само човек, који је љубављу Духа Светога прерадио себе од природног у надприродног човека, који је постао Духоносан и Духоношен, може познати тајне Христом откривене, може видети оно што око природног човека не види, и чути што ухо природног човека не чује (1 Кор.2,14). Таквог човека Апостол Павле назива πνευματικός — духовни (1 Кор.2,15).

Ум Духоносног човека обогочовечује се, добија својства Ума Христовог, зато је и способан да зна и разуме тајне Христове: „Ми Ум Христов имамо“ (1 Кор.2,16). Природан човек може доћи само до кожног познања и знања, до феноменалног познања. Знање духовног човека је суштаствено, субстанцијално. Знање које није стечено љубављу, одликује се гордошћу и распознаје се по гордости. Знање пак које је стечено љубављу Духа Светога познаје се по смирености (ή γνώσις αγάπη). Γνώσΐξ знање надима, тј ή αγάπη – љубав назидава (1 Кор.8,1). Духовни човек увек је гладан знања Божанског, зато је увек смирен; он увек осећа да је и његово знање, иако Богодано, ипак бескрајно мало и сиромашно према Мудрости Божјој. Човек сам по себи, не одухотворен, не може ништа знати као што треба знати: „Ако ли ко мисли да што зна, не зна још ништа као што треба знати“ (1 Кор.8,2).

Љубав према Богу је читава наука којој постепено сам Бог учи човека (1 Кор.8,3). У мистерији љубави даје се знање љубећем од љубљеног. Љубљени открива себе љубећем, дарује себе љубећем. Љубав је дар Божји, дар Духа Светога. Љубав је суштина свих дарова које Дух Свети дарује хришћанима. Љубав је суштина вере, суштина наде, суштина кротости, суштина смирености, суштина знања, суштина добра, суштина милостивости, суштина молитве, суштина вечности, суштина савршенства. Љубав је та која свим хришћанским врлинама даје суштину и вечну вредност. Ма која хришћанска врлина, ако нема љубав као своју суштину, без вредности је, неспасоносна је, ништа је. „Ако језике човечије и анђелске говорим, а љубави немам, онда сам као звоно које звони, или прапорац који звечи“ (1Кор. 13,1). Знати све тајне и све знање (παααν την γνώσιν), целокупно знање, имати сву веру, а љубави Богочовечанске немати, значи бити ништа (ουδέν): „И ако имам пророштво и знам све тајне, и све знање, и ако имам сву веру да и горе премештам, а љубави немам, ништа сам“(1Кор.13,2) – (ουδένείμ’ΐ – ништа сам).

Значи, човек је у Хришћанству једно метафизичко ништа све дотле док не стекне Богочовечанску љубав; значи, љубав је не само суштина личности, већ њен почетак и њен завршетак. Љубав једина чини личност личношћу; може се рећи љубав је личност личности. Мржња је та сила која расипа човекову личност, која је обезличава. И највеће пожртвовање, ако није изазвано и спроведено љубављу Христовом — ништа не помаже човеку: „И ако раздам све имање своје, и ако предам тело своје да се сажеже, ништа ми не помаже“ (1Кор.13,3). Љубав нормира целокупни живот сваког истинитог хришћанина; за сваку мучну и тешку ситуацију у животу љубав има свој богомудри излаз: „Љубав дуго трпи, милокрвна је, љубав не завиди, љубав се не величава, не надима се, не чини што не ваља, не тражи своје, не срди се, не мисли зло — не само не чини зло, већ не мисли зло —, не радује се неправди, а радује се истини, све може, све верује, свему се нада, све трпи“ (1Кор.13,4-7).

Нема смрти која може усмртити Богочовечанску љубав. Љубав не зна за време; у сваком моменту свом она је вечна зато што је Богочовечна. Љубећи Христовом љубављу хришћанин реално доживљава истинитост апокалиптичких речи: времена неће бити (Откр.10,6). Љубав је суштина Божја, зато је вечна, зато и човека чини вечним, зато је и речено љубав у човеку не престаје (1 Кор 13,8; ср. Рм.8,35-39): „и пророштва ако ће престати, и језици ако ће умукнути, знање ако ће нестати“. Јер знање, ако не бива љубављу, делимично је, времено је, смртно је. Исто тако и пророштва. Љубав је савршена пуноћа, пуноћа вечности и савршенства. Кад она нестане, онда престаје све што је делимично, све што је времено. „Јер делимично знамо и делимично пророкујемо, а кад дође оно што је савршено (το τέλειον), – тј. љубав , онда ће престати оно, што је делимично (1Кор.13,9-10). Једино љубав доводи човека лице у лице са вечним смислом живота, са Троичним Божанством. Савршена љубав савршено зна последњу тајну живота и егзистенције. Када човек нема ту Богочовечанску љубав у себи, онда му сав живот изгледа као неодгонетљива загонетка: „Тако сада видимо као кроз стакло у загонетци, а онда ћемо лицем к лицу; сада знам делимично, а онда ћу знати као што сам познат“ (1 Кор. 13,12). Зато што је љубав суштина и вредност, и мерило, и темељ, и пуноћа, и савршенство свих хришћанских добродетељи највећа је међу њима. И када се највећа међу хришћанским врлинама издвоји, она је и онда највећа међу тим највећима: „А сад пребива вера, нада и љубав ово троје: али је љубав највећа међу њима“. Зато, саветује Апостол Павле “ држите се љубави“ (1 Кор. 13,13; 14,1). Зато: „све да вам бива у љубави“ (1Кор.16,14).

Када човек стекне новозаветну љубав, онда се оспособљава да велику тајну смрти Христове схвати као чињеницу, која има васељенски карактер и значај. Љубав је средство, којим се да осетити и познати васељенкост Личности Христове. Љубав Божја нагони нас, кад расуђујемо ово: „Ако један умре за све, онда, дакле сви умреше“ (2Кор.5,14). Љубав је Божанска сила која уклања из душе сваки грех и низводи у њој небески мир и покој. „Бог је Бог мира“ зато што је Он „Бог љубави“ (2Кор.13,11). Љубав није својство, већ суштина Троичног Божанства. Зато је она нераздвојна од благодати, помоћу које Дух Свети општи са вернима: “ Благодат Господа нашега Исуса Христа и љубав Бога и Оца и заједница Светога Духа са свима вама. Амин“ (2 Кор13,13).

Љубав је пут, којим Господ Христос улази у душу и тело човеково. Љубављу Он уноси себе у човека, оваплоћује се у њега, предаје Себе за њега. Христос љубављу живи у човеку. Љубав Христова је нераздвојна од Личности Христове. Човек је не може стећи, ако не живи безрезервном вером у Христа, као Сина Божјег и Бога. Христос показује према људима љубав, а од њих тражи да према Њему показују веру. Кроз љубав Спаситељ предаје Себе за човека; кроз веру дужан је човек да преда себе Христу:А ја више не живим, него живи у мени Христос. А што сад живим у телу, живим вером Сина Божјег, Који ме љуби и предаде Себе за мене“ (Гал.2,20).

Хришћанска вера љубављу живи. Љубав је тело, у коју се облачи вера. Хришћанска љубав немогућа је без хришћанске вере, као што је и вера немогућа без љубави. Вера и љубав су нераздвојне и једносушне. Ако вера не дела љубављу и кроз љубав — није Христова. Љубав је живот вере: „Јер у Христу Исусу нити што помаже обрезање, ни необрезање, него вера, која кроз љубав дела“ (Гал.5,6). Вера је дело слободе човекове, човек може веровати, ако хоће, и може неверовати, ако хоће. Када човек поверује у Христа, његова се слобода проширава до неслућености. Љубав је једна (једина) гарантија да та слобода не буде злоупотребљена од стране хришћанина. Човек, који верује у Христа зато што га Христос љуби, и љуби Христа зато што у Њега верује, увек ће слободу своју нормирати Личношћу Христовом: „Браћо, позвани сте на слободу, само да ваша слобода не буде на жељу телу, него љубављу служите један другоме“ (Гал.5,13). Христос је Своју љубав показао људима служећи им, и хришћанин не може показати своју љубав према Христу до служећи Му, и своју љубав према људима до служећи им. Неисцрпну моћ за такво служење љубављу људима човек добија од Духа Светога: “ Јер Дух Свети ствара љубав“ (Гал.5,22).

Спаситељ је из љубави и љубављу објавио свету последње откривење Божје. Нема дара којим Он није обдарио човечанство; нема небеског благослова којег он није излио на људе. До Његовог оваплоћења свет је био, може се рећи, ван Бога; у ваплоћењу Његовом свет се јавља као нешто Божје, као нешто у Богу. Љубав Христом откривена, увек је света и непорочна. Светост и непорочност немогући су ван љубави Богочовечанске, и ван Личности Христове. Човек хришћанин може бит свет и непорочан, ако је у љубави Христовој. То је пут, који је Богом одређен пре постањасвета: „Бог нас изабра у Њему, тј. у Христу, пре постања света, да будемо свети и непорочни пред Њим у љубави“ (Еф.1,3-4). Христос је носилац и доносилац Троичне љубави Божанске. Он се назива Љубљени и као љубљен Богом Оцем и Духом Светиш, Он доноси човечанству благодат, којом облагодаћује све оне који у Њега верују. Љубав хришћанска је увек благодатна и благодат хришћанска је увек љубећа.

Кроз етичку триаду човек низводи у своју душу Божанску Триаду. Љубав је у основи својој увек троична. Природом својом она је увек и вера и нада. Вером се човек усељује у Хриота, а љубављу се Христос усељује у човека. Вера, љубав и нада тако се суштином самопрожимају, да је немогуће логички, аналитички поставити граничну меру између вере и љубави и љубави и вере. Етичка тријада својом Божанском природом субстанциализира сва свој ства човечиј е природе. Она прерађуј е и преображава ум и срце, и вољу човекову. Она постаје главним делом Богопознања и тварипознања. За правог хришћанина знање је само плод, који се рађа на дрвету етичке триаде.

Љубављу се човек утемељује и укорењује у Христа и у исто време најинтимније сједињује са свима Светима (Еф.3,18). Сједињујући човека са Христом и са свима Светима, љубав проширава разум људски до неслућене ширине, удубљује га до Богочовечанске дубине, узвишава га до Анђелске висине. Човеково знање љубављу расте у бескрајну Богочовечанску висину, у дубину, и ширину. Но не само знање, већ и сав човек и сва личност човекова расте тим растом, док не узрасте до Божанске пуноће, док се не испуни сваком пуноћом Божјом: „Да се Христос усели вером у срца ваша, да бисте, будући у љубави укорењени и утемељени, били потпуно способни разумети са свима Светима шта је ширина и дужина, и дубина и висина – Троичног Божанства, Личности Христове и свега што живи, – и познати (γνωναι) превазилазећу знање (γνώσεως) љубав Христову, да се испуните сваком Пуноћом Божјом“ (ίνα πληρωδητε είς πάν τό πλήρωμα τοΰ Θεού – Еф. 3, 17-29). Етичка триада испуњује човека сваком пуноћом Божјом. Значи, да је етичка триада та сила која остварује Спаситељеву новозаветну заповест: „Будите савршени као што је Отац ваш небесни савршен“ (Мт.5,48). Етичка триада изводи човека из уских граница човечности, човечјег „ја“, и проширава човека до Божанства, удубљује га до Божанотва и узвишује до Божанства. Само онда човек постиже последњу пуноћу свога развића, постаје васељенском личношћу, и стварно постаје цар мироздања (свега света). Човек који се љубављу укорени и утемељи у Христу, најзад се испуњује сваком пуноћом Божанства.

Ако би се могла поставити схема хришћанског прогресирања човека к Богу, она би гласила овако: Веровати-љубити-познати-разумети-обожити се. Једно се органски извија из другог. Не може се постићи познање, пре него што се верује и љуби. Разумевање земаљских и небесних тајни само је последица вере и љубави.

Црква је Тело Христово. У то тело човек узидава себе хришћанским подвизима; но сваки подвиг и свака врлина мора бити од љубави, у љубави и љубављу. Тело је једно зато што је органска целина. Тело је свето зато што је Христово, и само свети људи могу учествовати у сазидавању Тела Христовог. Само сједињен са свима Светима, човек може узрастати ка јединству вере, узрастати у познању Сина Божјег, узрастати у човека савршена. Циљ је човекове личности да узрасте у меру раста пуноће Христове. Но једино живети у љубави и љубављу, човек може у свему узрастати у Ономе Који је Глава Христос. У Цркви, у том Телу Христовом, Христос сам очувава јединство. Од хришћанина се једно тражи: да љубављу учлани себе у Тело Христово и да љубављу изграђује себе у човека савршеног. И апостолство, и пророштво, и еванђелство, и пастирство, и учитељство имају љубав као стваралачку силу и као суштину. Само човек који је постао органски део Тела Христовог, који је љубављу достигао у човека савршена и у познање Божје, сигуран је да га никакав ветар учења људског, науке људске не може поколебати: „Христос је дао једне апостоле, и једне пророке, и једне еванђелисте, и једне пастире и учитеље; да се свети усаврше за дело службе, за сазидање Тела Христовог. Докле достигнемо сви у јединство вере и познања Сина Божјег, у човека савршена, у меру раста пуноће Христове, да не будемо више мала деца, коју витла и заноси сваки ветар учења (=науке), лажју човечјом, путем преваре, него истинујући у љубави άληθεΰοντες εν αγάπη), да у свему узрастамо Ономе Који је Глава Христос; из Кога све тело састављено и сједињавано оним што сваки зглавак даје (=доприноси), по мери свакога уда, твори узрастање тела на сазидавање самога себе љубављу“ (Еф.4, 11-16). Због свега тога Апостол Павле саветуј е Ефесцима: “ Живите у љубави као што је и Христос љубио нас и предао Себе за нас у принос и жртву Богу на слатки мирис“ (Еф.5,2, ср. Гал.2,20). Хришћани су дужни да себе предају на жртву ради Цркве, као што је и Христос то чинио: „Христос љуби Цркву и Себе предаде за њу“(Еф.5,25).

Осећање које није порођено и прожето љубављу, није хришћанско; то важи и за знање: „И зато се молим Богу, да љубав ваша још више и више изобилује у знању и у сваком чувству (= осећању); да кушате шта је боље, да будете чисти без спотицања на дан Христов“ (Флб.1,9-10). Љубав даје непролазну вредност и знању и осећањима и вољи. Љубав синтезира све психофизичке особине човечје личности, али се она не може синтезирати никаквом синтезом: она има све, али не може бити сваимана ни од чега и ни од кога, сем од Свете Троице. Љубав може ољуботворити и разум и вољу и срце, али њу разум никада не може рационализирати. Хришћани који живе Христовом љубављу: „исто мисле једномислени су, исту љубав имају — једнодушни су, пуни су смиреноумља, мисле само оно што је у Христу Исусу, смиравају себе Христовом смиреношћу“ (Флб.2,17).

У Хришћанству је љубав та сила која саборнозира разуме свих верних и срца свих верних, и оспособљава их на слободно познање Тајне Христове, и на познање тајне Цркве Христове, „у којој су све ризнице мудрости и знања сакривене“ (Кол.2,2-3).

Кроз оваплоћење Сина Божјег у природу људску усељује се сва пуноћа Божанства. Нема ничег Божјег што није постало људско; зато нема ничег човечјег, што не може постати Божје (Кол.1,19). Усвајајући Христа за природу своје природе, човек васпоставља допадно јединство Божјег и човечјег, и почиње да живи Богочовеком и по Богочовеку. Кроз грехопад човек је уништио (унаказио) богочовечански карактер свога живота на земљи и усвојио ђаволски метод, ђаволски план живота. Од грехопада до Христа човечанство живи не по Богочовечанском плану живота, већ по ђавочовечанском. Од разних ђаволских зала и порока човек је створио читавог човека у себи, човека сазданог по образу и подобију ђаволском. Зато је први подвиг оваплоћења Бога: да уништи тог ђаволског човека у човеку; а други подвиг: да човека обуче у новог човека, у човека сазданог по Богу (Еф.4,24).

Природа старог ђаволиког човека изаткана је од блуда, нечистоте, сладострашћа, зловоље, лакомства, идолопоклонства, гњева, љутине, пакости, хулења, срамотних речи и свих осталих порока (Кол.3,5-8). То је стари човек. Спаситељ тражи од Својих следбеника да тог старог човека свуку са себе и да се обуку у новог човека. Нови човек је сав саздан од Христа и по Христу, за њега је Христос све у свему. У природу таквог човека, као састојци улазе све Богочовечанске врлине: срдачна милост, благост, смиреноумље, кротост, трпљење, молитва, опраштање, мир. Но сила и моћ, која омоћује све ове богочовечанске врлине, која их једносуштава, која их спаја у једно јединство, која их узводи до личности, јесте Христолика љубав: „Свуците старога човека с делима његовим и обуците новога, који се обнавља у познању по образу κατ’ εικόνα Онога Који га је саздао тј. по образу Тоичног Божанства (ср.Еф.4,25); где нема Грка ни Јеврејина, обрезања ни необрезања, дивљака, ни скита, роба или слободњака, него све и у свему Христос. Обуците се, дакле, као изабрани Божји свети и љубљени у срдачну милост, благост, смиреноумље, кротост и трпљење, сносећи један другога и опраштајући један другоме, ако има ко тужбу на кога, као што је и Христос вама опростио, тако и ви. А сврх свега тога обуците се у љубав, која је свеза савршенства“ (ό σύνδεσμος της τελειόητος) (Кол.3,9-14). Значи љубав је свеза свих савршенстава у Светој Троици; љубав је свеза Божјег и човечјег, свеза која одржава савршену равнотежу између Бога и човека, у Христу-Богочовеку; свеза, која све новозаветне врлине везује у ново и савршено јединство и од човека ствара новог човека.

Братољубље је последица Богољубља, као што је друга заповеет последица прве. Христос је не само љубав, већ Бог човекољубља, Бог братољубља. Он је тај Који новозаветном човеку даје моћи да љуби браћу и Који га учи братољубљу. Никада човек не може себе самога научити истинском братољубљу, а још мање истинском Богољубљу. „А за братољубље не требујте да вам се пише, јер сте сами Богом научени, да љубите један другога“ (1Сол.4,9).

Љубав ће бити и на дан Страшног Суда — знак, по коме ће се познати Христови следбеници. И у само предворје Страшног Суда, када се антихрист буде зацарио на земљи и саблазнио многе хришћане, прави хришћани ће се одржати правом љубављу и вером. Љубав ће и у те страшне дане чинити праве хришћане буднима и трезнима за све што је Христово. Само обучени у окове вере и љубави, хришћани ће моћи угасити све стреле нечастивог (1Сол.5,8).

Љубав и вера стоје увек у правој сразмери. Ако вера расте, расте и љубав; ако љубав опада, опада и вера (2Сол.1,3). Љубав Христова је у самој ствари љубав Истине, јер је Христос Истина. Истина се налази љубављу; и та љубав Истине јесте средство, којим се човек спасава (2Сол. 2,10).

Богочовечанску љубав луче из себе чисто срце, добра савест и вера нелицемерна. Љубав је саборна врлина, у којој се сабирају све новозаветне врлине. Она је централна заповест, која обухвата све новозаветне заповести. Она је циљ и крај новозаветних врлина. Ако се нека новозаветна врлина не заврши љубављу, није новозаветна: „Крај и циљ (τό χελος) заповести је љубав од чистог срца и добре савести и вере нелицемерне“ (1Тим.1,5).

Кроз веру и љубав умножава се и благодат. Што човек више верује у Христа и више има љубави према Њему, у толико више благодати добија. На човеков подвиг вере и љубави Бог одговара благодаћу (1Тим.1,14).

Без љубави спасење је немогуће. Љубав је увек верујућа, увек света и увек целомудрена. Без такве љубави спасење је немогуће (1Тим.2,15). Од свештенослужитеља нарочито се тражи: да буде углед вернима у љубави и да иде за љубављу (1 Тим.4,12; 6,11; ср. 2 Тим.1,1З; 2,22; 3,10).

Од Христа, однос људи према Богу не нормира се страхом, него љубављу. Однос хришћана према Богу одређује се не духом човечјим, него Духом Светим: “ Бог нам не даде духа страха, него силе и љубави, и чистоте и здравоумља“(σωφρονισμο). Дух Свети је сила која исцељује људски ум, која га оздрављује од болести. Ако човек нема у себи те силе, те љубави, те чистоте и тог здравоумља — нема Духа Светог у себи.

Љубав се прекаљује у искушењима, у страдањима, у мукама. „Господ често кара оног, кога љуби“ (Јевр.12,6), да би искушао љубав и веру човекову, и да би дао пример другима. Љубављу према Богу човек побеђује искушења и недаће, које га сналазе у животу. Ко љуби живот вечни овде на земљи, а на небу добија вечни живот, нераскидљив и непропадљив венац. „Онима који љубе Бог обрече венац Живота“ (Јк. 1,12). Поданици Царства Небеског могу бити само они који су у животу свом имали љубав, као цара. Љубављу човек — хришћанин једино осигурава свој улазак у Царство Небеско и постаје наследник Царства Небеског. Једино онима који љубе Бога, Бог је обећао Царство Небеско (Јк.2,5). Царство Небеско има свој царски закон. Тај је закон: љуби ближњег свог као себе самог (Јк.2,8). Извршујући тај царски закон, човек стиче право на живот у Царству Небеском.

Љубав према Христу је непријатељство према греху. У колико човек низведе у себе Богочовечанску љубав, у толико и истера из себе грехове. Што човек више љуби, више му се прашта и он сам опрашта: „Љубав покрива мноштво грехова“. (1 Петр.4,8; ср. Лк.7,47).

Оваплоћењем Својим Спаситељ је физички позвао људе да постану учесници у Божјој природи (2Петр 1,4). Он је дао и средства за то, средства помоћу којих ће Његови следбеници заиста моћи постати учесници у Царству Божјем.

Та средства су: вера и у вери добродетељ, у добродетељи знање, и у знању уздржљивост, у уздржљивости трпљење, у трпљењу побожност, у побожности братољубље, у братољубљу љубав (2 Петр. 1,4-7). Ако човек нема ове врлине, ова средства, слеп је за Христопознање и за Богопознање (2Петр 1,9).

Онај кога Исус љубљаше, најбоље је знао тајну љубави и најбоље је изразио — то је Апостол Јован. Он се с правом може назвати Апостолом љубави. Он нам је казао тајну Троичног Божанства; тајна та садржи се у љубави. Љубав није само својство, већ је суштина Божанства: „Бог је љубав“ (1Јн.4,8,16). Бог је љубав и постао је човек да би човек постао љубављу. Љубав нам казује Бога, упознаје нас с тајнама Божјим. Ко љуби Бога, тај познаје Бога, тај зна Бога. Богопознање је увек условљено Богољубљем. Но да би човек могао љубити ближњег, мора се нај пре родити од Бога: „Љубав је од Бога, и сваки, који љуби, од Бога је рођен и зна Бога; а који не љуби, не позна Бога, јер је Бог љубав“ (1Јк.4,78). „Ко љубави има Бога има. Бог је љубав, и који пребива у љубави, у Богу пребива и Бог у њему пребива“ (1Јн.4,16).

Човек може истински љубити само Богом и у Богу. Зато је немогућа (права) љубав за онога који се најпре не сједини с Богом. Када се човек сједини с Богом, када је у Богу, тада једино и може љубити, јер му Бог даје моћи за то. Само живећи у Богу и добијајући моћи од Бога, човек се оспособљава да држи, испуњује и извршује реч Христову. Човек који у себи има љубав Божју савршену, пројављује се кроз држање заповести Христове, кроз живљење Христоликим животом: „Који држи реч Његову, у њему је заиста љубав Божја савршена; по томе знамо да смо у Њему. Који говори да у Њему пребива, сам треба тако да ходи, као што је Он ходио“ (1Јн.2,5-6).

Љубав и светлост су синоними, мржња и тама су такође синоними. „Који љуби брата свога, у светлости живи и саблазни у њему нема. Који говори да је у светлости, а мрзи брата свога, још је у тами. Који мрзи свога брата у тами је и у тами ходи и не зна куда иде, јер му тама заслепи очи“ (1Јн.2,9-11). Апостол љубави даје две дефиниције Божанства: једна је — Бог је љубав, а друга је — Бог је светлост (1Јн.1,5). Зато што је љубав светлост, осветљује све тајне Божанства и све тајне живота, и оспособљава човека да може видети оно што је дотле било невиђено и невидљиво. Зато Апостол Јован одлучно тврди: „Сваки који љуби, зна Бога“ (1Јн.4,7), зна истину, види и зна Господа Христа, уме да ,,разликује Духа Божјег и духа лажног“(1Јн.4,1-3). Бог је показао љубав Своју према роду људском, што је кроз Сина Свог Јединородног дао људима моћи да могу постати деца Божја, да се могу родити од Бога (1 Јн.3,1). Ко је рођен од Бога, не може не љубити брата свога, јер је рођен од љубави. Зато Апостол љубави поставља јасно правило: „Који не љуби брата свога, није од Бога“ (1Јн.3,10). Није од Бога, јер не испуњава заповест најглавнију и најважнију: заповест о међусобној љубави (1Јн.з,11).

Зато што живот човеков сједињује са животом Божјим, што душу човекову сједињује са душом Христовом, што личност човекову спаја с вечношћу — љубав је победа над смрћу: „Ми знамо да пређосмо из смрти у живот, јер љубимо браћу; ко не љуби брата, остаје у смрти“ (Јн.3,11). Ако човек има у себи Бога, има живот вечни; и својом љубављу оживљава и браћу. Ако човек мрзи браћу, значи да нема Бога у себи, да нема вечног живота у себи. „Сваки који мрзи — человекоубица је“ (1Јн.3,15). Хришћани су дужни, да у свему поступају, као што је Христос поступио, да љубе људе, као што их је Христос љубио: „По том/е/ познасмо љубав, што Он за нас душу Своју положи; ми смо дужни полагати душе за браћу. Који дакле има богатства овога света и види брата свога у невољи и затвори срце своје од њега, како љубав Божја пребива у њему“ (1 Јн.3,16-17).

Бог јавља Своју љубав према свету кроз оваплоћење Свога Јединородног Сина. Божји Син је постао човек, живео у човеку, живео кроз човека, да би и ми живели кроза Њ. Своју љубав према човеку Бог показује у томе што Син Његов живи у човеку. Исто тако и човек показује своју љубав према Богу у томе што живи у Христу (1Јн.4,9-10). Где је Бог, тамо је и љубав, љубав према Богу и према људима. „Бога нико, никада видео није; али ако имамо љубав међу собом не само Бога видимо, већ Бога у себи имамо: Бог у нама обитава и љубав је Његова савршена у нама“ (1Јн.4,12). Љубав чини Бога иманентним човеку, чини га душом његове душе и животом његовог живота: “ Бог је љубав, и који обитава у љубави, у Богу обитава, и Бог у њему обитава“ (1Јн.4,16).

Зато што је Бог љубав, љубав је свемоћна и свеслободна: „У љубави нема страха, него савршена љубав изгони сваки страх“ страх од живота, страх од смрти, страх од људи, страх од зла, страх од порока, страх од ђавола (1 Јн.4,18). Братољубље није ништа друго него љубав Божја, окренута према људима. Немогуће је љубити Бога, а не љубити људе. Љубав према људима није ништа друго до видљива манифестација наше невидљиве унутрашње љубави према Богу (1 Јн. 4,20-21).

Зато што је Бог љубав, зато што је љубав светлост и живот, и вечни живот, и победа над смрћу, и спасење, Апостол Павле баца под анатему (=одлучење) све оне, који не љубе Христа: “ Ако ко не љуби Господа Исуса Христа, да буде анатема“ (1Кор.16,22).

(око 1925)

——————————————————————————– Напомене:

Рукопис веров. предавање богословима умножаван (шапирографом) од ђака у Карловачкој богословији, око 1925.г., необјављиван

Преузето са: http://www.atlantaserbs.com/learnmore/library/Ucenje-o-ljubavi.htm

 

Св. Јустин Ћелијски, ЧОВЕК ЖИВИ БОГОМ — ТО ЈЕ ВРХОВНИ ЗАКОН СВЕТОСАВСКЕ И ВИДОВДАНСКЕ ЕТИКЕ

(…) Никада наша душа народна није била тако видовита као на Видовдан, пре 550 година. Тог судбоносног дана, она је кроз светога Кнеза и његове витезове сагледала сву истину неба и земље, и правом ценом оценила земаљско и небеско царство. О томе народна песма потресно казује и прича:

Мисли царе мисли свакојаке:
Мили Боже, што ћу и како ћу?
Да или ћу царству небескоме?
Да или ћу царству земаљскоме?
Ако ћу се приволети царству,
Приволети царству земаљскоме,
Земаљско је за малена царство,
А небеско увек и довека“.
Цар воледе царству небескоме,
А неголи царству земаљскоме.“

Ето нашег народног еванђеља, ето еванђеља програма наше историје: жртвовали привремено ради вечнога, земаљско ради небескога. Ово није ништа друго до наше, народно издање Христовог еванђеља, јер је основни закон Богочовековог еванђеља ово: „Ако ли зрно пшенично не падне у земљу и не умре, једно остане; ако ли умре, много рода роди“. Што важи за појединца, важи и за народ: ако не умре за небеску правду, не може створити велика, вечна дела, нити ће ући у Царство небеско, где вечни живот царује и влада. Кроз смрт за небеску правду, улази се у праву бесмртност и божанску вечност. Васкрсења не бива без смрти, али смрти за небеску правду, небеску истину. Такво је наше лазаревско, наше видовданско, наше косовско еванђеље!

Зашто је свети Кнез претпоставио небеско Царство земаљскоме? Зато што небеско Царство представља и јесте Царство вечних божанских вредности. Ту је све бесмртно, божанско и вечно: и правда, и истина, и љубав, и доброта, и радост, и живот. Ту нема ничег ни злог, ни греховног, ни смртног. Све сама бескрајност до бескрајности, и савршенство до савршенства. Живети ради вечних вредности небеског Царства и умирати за њих јесте суштина наше лазаревске, наше косовске, наше народне вере. Та вера синтетизује све што је најузвишеније, најбоље, најсветије у свима световима. За њу радосно гину сви косовски витезови, сви: од честитога Кнеза до последњега себра.

Али, откуда њима оваква видовданска етика, овакво видовданско еванђеље? Откуда? Од родоначелника свега великог, свега узвишеног, свега најбољег, свега бесмртног у нашем народу: од Светога Саве! Он је отац видовданске етике, он је писац видовданског еванђеља. Кнез Лазар је на Косову изабрао и за себе и за народ исто што је, давно пре њега, Свети Сава изабрао у Хиландару за себе и за народ. Шта је изабрао? Христа Бога и Његово Еванђеље. И народ је радосно ишао за својим светим вођама: кроз земаљско хитао небеском, кроз пролазно непролазном, кроз смртно бесмртном. И тако остваривао основну еванђелску истину: земаљско осветити небеским, временско вечним, људско Божијим. Јер је Свети Сава сав у томе: Христом Богом осветити и просветити све народно: и државу, и просвету, и пољопривреду, и занатство, и уметност, и философију. По њему народ постоји да би се осветио и просветио вечном истином Христовом и вечним животом. Без тога – народ је без вечне вредности; без тога – народ је поворка ходајућих лешева. Гинући за крст часни и веру хришћанску, косовски витезови су најочигледније показали да је наш народ неустрашив носилац и бранилац светосавског еванђеља.

Да није Светог Саве не би било ни Светога Кнеза. Да није Светог Саве, не би било величанствене косовске драме. Не треба се заваравати: својим првосвештеничким и државничким генијем Свети Сава је судбински предодредио драму наше историје. Ни косовска етика, ни народна етика не могу се схватити ни објаснити без Светога Саве. Свети Сава се не само одрекао земаљског и приволео небеском Царству, него је и целом нашем народу удахнуо еванђелске силе да тако поступа у свим судбоносним часовима своје историје. Доказ тога: Косово! Нема сумње, све што је велико и судбоносно у нашој историји долази од Светог Саве, посредно или непосредно. Тако и Косово, као свеколико страдање народа нашег за Христову веру и небеско Царство на трновитим путевима његове паћеничке историје. Ако останемо верни логици чињеница у нашој историји, морамо рећи: Свети Сава је више него судбина наше историје; он је њена главна суђеница. Одмах за њим – Свети косовски кнез. Два лика највише владају нашом историјом: Свети Сава и Свети Лазар. Они су у свему и на свему што је битно наше.

Наша Немањићка држава почела је светитељима, а завршила се – мученицима. Такав је закон еванђелског живота; небеска се правда мора светитељски и мученички одстрадавати. На том парадоксу стоји вечна правда божја у овом нашем маленом људском свету. Треба пострадати за небеску правду да би се вечно живело у небеском Царству. То је еванђелска антиномија наше светосавске, наше видовданске етике. То је регулативна идеја наше историје. Чим она ослаби, ми тонемо у себичност, у саможивост, у бездушност. Само верност светосавском, видовданском еванђељу чува нашу народну душу од трулежи и распадања у ситницама и пролазностима. Без видовданске етике наш би се народ удавио у живом песку европског релативизма и његовог рођеног брата – нихилизма, и заједничког им оца – атеизма, и праоца – материјализма. Само благи Христос проширује мисли људске и продубљује осећања људска до човечанске љубави и свеопштег братства. На овој планети има места за све народе само када се човечанство посматра са небеских, са светосавских, са лазаревских висина. Деси ли се да који народ себичност прогласи за своје врховно божанство, он се претвара у људождерску машину која најзад саму себе уништава. Јер, Бог на чудесан начин води народе. Он учини да народ велики по броју, но себичан по души, прогута слона, а задави се од комарца. Земља живи небом – то је основни физички закон. Чак и за живот једне травчице потребни су сунце, месец, звезде и сва небеса. А за живот човека, потребно је све то и још нешто несравњено више: Бог! Јер, човек живи Богом. Човек и јесте човек – Богом! То је основни закон људског живота. Људи и јесу виша бића, а не бедне инфузорије (трепљари), само када живе Богом и небеском правдом. То је врховни закон наше светосавске и видовданске етике.

Постоји само једна провера за све што је истински наше: то је видовданско еванђеље и видовданска етика. Јеси ли учитељ, ти си заиста народни учитељ ако си веран видовданском еванђељу и одан видовданској етици. Јеси ли свештеник, ти си заиста народни свештеник ако си оличење видовданског еванђеља и видовданске етике. Јеси ли војсковођа, ти си заиста народни војсковођа ако се непрекидно жртвујеш за видовданско еванђеље и видовданску етику. Јеси ли чиновник, ти си заиста народни чиновник ако се у свом раду руководиш начелима видовданског еванђеља и видовданске етике. Јеси ли занатлија, ти си заиста народни занатлија ако занат свој обављаш по правди видовданског еванђеља и видовданске етике. Јеси ли владика, ти си заиста народни владика ако собом представљаш живо видовданско еванђеље и живу видовданску етику. Јеси ли државник, ти си заиста народни државник ако те у свим пословима твојим руководе вечна начела видовданског еванђеља и видовданске етике. Без овог еванђеља и ове етике, нити је свештеник прави свештеник, нити учитељ прави учитељ, нити државник прави државник, нити војсковођа прави војсковођа. Нити владика прави владика. Што је тело без душе, то је наш човек без видовданског еванђеља и видовданске етике. Оно што нашег човека и наш народ чини великим и пред Богом и пред осталим народима јесте ово једно, само ово једно: видовданско еванђеље и видовданска етика.

Јустин Поповић: Видовданска етика о небеском царству у навечерје нашег 600-ог Видовдана“ (одломак из књиге Сетве и жетве“Београд 2007, манастир Ћелије)

 

 

Св. Јустин Ћелијски, ТАЈНА СВЕСЛОВЕНСТВА И СВЕЧОВЕЧАНСТВА

Над човеком пламте плаве небеске тајне, а под њим тутње потумуле понорнице непознатог и вечног. У овако загонетном свету човек не може бити прави човек, ако биће своје не веже са плавим бескрајностима неба и тајанственим понорницама земље. И потече кроз крвоток свих бића у свим световима и поживи у свима њиховим срцима. Само тако човек доживљује пуноћу свога бића и осећа себе као неко свебиће. Јер у свима бићима он налази себе, али и сва бића види судбински уткана у себи. Сва су му бића своја: он искрено учествује у свему њиховом: и у радостима и у жалостима, и у усхићењима и у очајањима. У царству постојања ништа му није туђе; нешто бескрајно и неодољиво везује га са свим и свачим: све у њему и он у свему. Сврх свега, он пламено осећа да је на тајанствен начин реално присутан у свима људима и да су сви људи органиски део његовог бића: он плаче с плачнима, тугује с тужнима, радује се с радоснима. Једном речју: свима је све. Чиме и киме? — Богочовеком Христом. Јер Он човекову душу разлива по свим срцима, дајући јој свечовечанску ширину и свечовечанску дубину. И Христов човек се осећа као свечовек, коме су сва људска бића присна и своја: своја и у осећању, и у сазнању, и у љубави. Нема границе између њега и њих, јер их божанска сила његове свељубави растапа као врело сунце лед. Испуњен богочовечанском љубављу, Христов човек је увек свечовечански расположен: у сваком људском створу види свог бесмртног, божанског брата, и готов је да му служи свим својим бићем. 

У словенском свету Достојевски је највећи пророк и најревноснији апостол Свесловенства. Свесловенска идеја је једно од главних његових пророштава и једна од галвних његових благовести. Богочовечански дух православља не може се сатерати у уску чауру национализма, јер својом свечовечанском садржином он гравитира свеопштем уједињењу људи Христом и у Христу. Национализам, освећен и просвећен Богочовеком Христом, постаје еванђелски прелаз ка Христовом Свечовечанству. Само освећено и просвећено Христом, Словенство добија свој непролазни значај и историји света, и кроз Свесловенство води Свечовечанству. Једноме циљу тежи све што је православно: свебратском уједињењу људи, и то путем еванђеоске љубави и сампорегорног служења свим људима.

По схватању Достојевскога, словенска идеја у њеном највишем смислу јесте, пре свега, жртва, потреба жртвовати себе за браћу, да би се тиме основало велико свесловенско уједињење у име Христове истине, то јест на корист, љубав и служење свему човечанству, на заштиту свих слабих и потлачених у свету. (1) Уједињење свих Словена није уједињење ради завојевања и ради насиља,него ради служења свему човечанству. У сампорегорном Русије овој идеји и састоји се сва њена моћ, тако рећи — сва њена личност и сва будућност руског позива. (2) Свако дело, и мисао, и реч, и осећање, којим човек смирава себе и постаје слуга своме слузи „послужиће као основ за будуће великолепно уједињење људи, када човек неће себи тражити слуге и као сада желети да себи сличне људе претвара у слуге, него ће, напротив, из све снаге желети да сам постане слуга свима, по Еванђељу. (3)

За људе хуманистичког, механичког, римокатоличког склопа духа, овако еванђелско уједињење људи у свечовечанско братство, претставља утопију и немогућно чудо на земљи. Али за православног човека, обогочовеченог и освечовеченог Христом, такво уједињење људи је не само ватрена потреба вере и молитве, него и неопходност еванђелског осећања живота. То је једна од основних стварности, на којој стоји и ради које постоји Христов човек у овом свету. Служити људима из еванђелске љубави, ради свебратског уједињења, није машта за Христовог човека већа провбитна стварност. Христолики Зосима вели: „И зар је само машта: да ће човек напослетку налазити уживање и радост једино у подвизима просвећења и милосрђа, а не у радостима грубим, као данас — у сувишном јелу, блуду, охолости, хвалисању, и завидљивом уздизању једног над другим? Ја чврсто верујем да то и није машта, и да је близу време кад ће се то и збити. Смеју се и питају: па кад ће то време настати, и има ли изгледа да ће оно настати? А ја мислим да ћемо ми са Христом то велико дело решити. Јер, колико је идеја било на замљи, које су на десет година пре свога остварења изгледале незамисливе, а које су се наједаред јављале кад би им дошао тајанствени рок, и разилазиле се и распростирале по свету! Тако ће и код нас бити, и засијаће свету народ наш, и казаће сав свет: „Камен који су одбацили зидари постао је каменом темељцем.“ А исмеваче би требало запитати: ако је ово наша машта, а кад ли ћете ви подићи своју зграду, и кад ли ћете удесити свој живот правично само помоћу ума свога, а без Христа? И премда они тврде да баш они иду ка сједињењу, то ваистину у то верују само најпростодушнији између њих, тако да се човек просто чудити мора тој простодушности. Доиста, у њих има маштаве фантазије више него у нас! Они мисле да удесе живот и уреде свет правилно, одбацивиши Христа; али свршиће тиме што ће свет залити крвљу, јер крв изазива крв, а ко извуче мач тај ће од мача и погинути“. (4)

(…) За душу која живи Христом, свечовечанске чежње и тежње су сасвим природне и логичне. Све што је богочовечанско, у суштини је свечовечанско. Једини  прави свечовек јесте Богочовек. Јер је једино у богочовеку све човечије достигло своје божанско савршенство. Све човечанско нашло је у Њему своју бесмртност и своју вечност. Свака свечовечанска особина код човека или код народа долази од Богочовека, посредно или непосредно. Достојевски је први почео говорити о свечовеку и свечовечанству. То је његово пророштво и његово еванђеље.

Врхунац Достојевсковог пророчког надахнућа и апостолске благовести претставља његов „Говор о Пушкину“. То је, уистини, најпророчанскије еванђеље и најеванђелскије пророштво Русије и Словенства. Еванђеље и пророштво о свечовеку и свечовечанству. По том пророштву и по том еванђељу: призвање руског човека је свеевропско и свечовечанско. Постати прави Рус, постати потуни Рус, то можда једино значи — постати брат свима људима, постати свечовек. (5)

(…) Сила којом се човек изједначује са другим човеком, па чак и преоваплоћује у дух његов, јесте љубав. Она даје човеку моћи да, преоваплоћујући се у друга људска бића, човек достиже пуноћу и савршенство своје личности. Што више даје, човек све више има, јер све више прима. Смело тврдим, вели Достојевски, да није било песника са таквом свесветском одзивљивошћу, као Пушин. И ту није ствар само у одазивљивости, него у страховитој дубини тога, у преображњу, у преоваплоћењу свога духа у дух других народа, у преоваплоћавању готово савршеном и због тога чудесном. То је једино Пушкинова особина, и он је у том смислу, понављам, невиђена и нечувена појава, а по моме мишљењу и пророчанска јер… јер се кроз то баш највише изразила његова национална руска снага, народност његове поезије, народност у даљем свом развићу, народност наше будућности која се већ скривала у садашњици и изразила се пророчки. Јер, шта је друго духовна снага руске народности ако не њена тежња, у коначним циљевима, ка свесветкости и свечовечности? Пошто је постао прави национални песник, Пушкин је, чим се дотакао народне снаге, преодсетио велики будући значај те снаге. Ту је он видовит, ту је он пророк. (6)

Ми Руси, изјављује Достојевски, имамо две отаџбине: нашу Русију и Европу, чак и у случају кад себе називамо словенофилима. Највећи међу највећим позивима, кога су Руси свесни у својој будућности, то је општечовечаски позив, служење целоме човечанству — не само Русији, не само Словенству — него свечовечанству. Свечовечанство је најглавнија лична одлика и позив сваког Руса.

Свечовечност се, пре свега, састоји у поштовању људских вредности, ма у коме се човеку или народу налазиле. А сврх свега, свечовечност се састоји у поштовању човека, сваког човека као апсолутне и незаменљиве вредности. Ношен свечовечанском љубављу, Достојевски изјављује: „Ми не желимо да будемо Руси, него свељуди... Европа је наша друга отаџбина — ја први страстно то исповедам, и увек сам исповедао. Европа је свима нама исто тако драга као и Русија; у њој је све Јафетово племе, а наша је идеја: уједињење свих народа тога племена, па чак и даље, много даље, до Сима и Хама. Како то да постигнемо? — Да постанемо Руси, на првом месту и пре свега. Ако је свечовечност национална руска идеја, онда свако од нас треба да постане Рус, то јест оно што јесте, и тада ће се одмах све променити. Постати Русом, значи престати презирати свој народ. И заиста, што се јаче и самосталније развијемо у свом националном духу, то ћемо јаче и ближе схватити европску душу; а зближивши се са њом, постали бисмо јој разумљивији. Поставши своји, добили бисмо, најзад облик човечански, а не мајмунски; изглед слободног бића, а не роба, не слуге. И говорили бисмо с њима паметније него пре тога; јер бисмо у свом народу и у његовом духу нашли нове речи, које би Европљанима неизоставно биле разумљивије. Чак бисмо и ми сами тада увидели: да много од онога што смо у свом народу презирали — није тама, него баш светлост, није глупост, него баш ум; а разумевши то, сигурно бисмо у Еворпи казали такву реч какву тамо још нису чули. Уверли бисмо се тада: да праву социјалну реч не носи у себи ниједан други до баш наш народ; да у идеји његовој, у духу његовом, постоји жива потреба за свеуједињењем човечанства, свеуједињењем са потпуним поштовањем за националне личности и за њихово одржање; за одржање потпуне слободе људи, са указивањем на то у чему се та слобода баш састоји — уједињење кроз љубав, загарантвоано делом, живим примером, потребом за правим братством; а не гилотином, не милионима отсечених глава“… (7)

(…) Пишући мало касније објашењење за свој „Говор о Пушкину“ Достојевски вели: „… У свом говору ја сам нарочито подвукао: да и не покушавам упоређивати руски народ са западним народима у сферама њихове економске или научне славе. Само сам казао да је руска душа, гениј рускога народа, можда способнији од генија ма ког другог народа да смести у себи идеју свечовечанског уједињења, братске љубави, трезвеног погледа, који опрашта непријатељство, разликује и извињава равнолико, брише противуречности. То није економска особина, нити која друга, то је само морална особина,и ко би могао одрицати спорити да је руски народ има?… Ми тврдимо: да се дух љубави и свеопштег уједињења може имати, и носити у себи, и уз нашу садашњу економску сиротињу, па још и у горој сиротињи неого што је сад: имао се он, и носио, и уз сиротињу каква је била после најезде Татара под Батије, или после погрома оног бунтовног доба, када је Русија била спасена једино свеуједињујућим духом народним“. (8)

Тајна Свесловенства је — еванђелско служење свечовечанству ради свеопштег уједињењења свих људи у Христу. Тајна свечовечанства је у свечовку који силом своје свељубави налази у сваком човеку и свако народу вечне божанске вредности и драгоцености. Тајна свечовека је у Богочовеку који непролазним божанским савршенствима краси све што је човечије у свим људским световима. 

Преподобни Јустин Поповић, ДОСТОЈЕВСКИ О ЕВРОПИ И СЛОВЕНСТВУ (одломак из поглавља „Тајна Свесловенства и Свечовечанства“ стр. 476-484), Манастир Ћелије, Београд, 1999.

НАПОМЕНЕ:

  1. Дневник писца, том 10, стр. 296
  2. тамо, стр. 223
  3. Браћа Карамазви, стр 366
  4. тамо, стр. 366-7
  5. тамо, 80
  6. Дневник писца, т. 11, стр. 468
  7. тамо, том 11, стр. 25-26
  8. тамо, том 11, стр. 448-449

Св. Јустин Ћелијски, ТАЈНА ЕВРОПЕ

Све људске мисли, сва људска осећања, сва људска дела, ако се продуже до краја, имају само два завршетка: један је — човекобог, а други — Богочовек. Између тога креће се целокупна стваралачка делатност рода људског, и на духовном и на материјалном плану. Хтео или не, сваки човек служи или човекобогу или Богочовеку, доприноси напретку или човекобоштва или богочовештва. Не само главне него и једине детерминанте свеколиког људског живота на земљи јесу: човекобоштво и богочовештво. Сва божанства свих религија на овој нашој планети уствари су само разноврсна уобличења и преображења двају божанстава: човекобога и Богочовека.

Ово су увек осећали снажно и схватали јасно само челници људске мисли. Међу њима, на првом месту, Достојевски. Свеколике пролбеме духа људског он је свео на два главна проблема: на проблем Бога и проблем човека. Па и ова два проблема претстављају у ствари само један проблем: „проклети проблем“ човечије личности. Ко реши овај проблем, решио је њиме и све остале проблеме, — то је основно убеђење Достојевскога. Човек је хиљадама година решавао „проклети проблем“ човечије личности, и није га решио. Завршно и потпуно решио га је само Богочовек. И то решио својим богочовештвом, а не човек својим човекобоштвом.

Вековима се Европа мучи да реши „проклети проблем“ човечије личности, и никако не успева. Јер га увек решава човеком и човекобогом, а не Богочовеком. Достојевског је страшно мучио идејни и морални хаос Европе; дуго му је тражио узрок, и најзад га пронашао у — римокатолицизму.

Зашто, зашто у римокатолицизму? узнегодоваће многи. Зар римокатолицизам не проповеда Христа? — Да, проповеда, одговара Достојевски, али унакаженог Христа, Христа поевропљеног, Христа пресазданог по слици и прилици европског човека. У безмерној гордости европски човек није хтео да себе прилагоди Богочовеку, већ је Богочовека прилагодио себи. На разне начине европски човек је дуго и систематски прецењивао човека на рачун Богочовека, док у своме самољубљу није дошао до врха безумља: до гордог догмата о непогрешивости човека. А овај догмат синтезира дух Европе, све њене вредности, све њене идеале, сва њена стремљења. Човек је најзад потиснуо и готово сасвим заменио Богочовека. Дуго и напорно европски човек је обоготворавао себе и кроз философију, и кроз науку, и кроз религију (папизам), и кроз културу, и кроз цивилизацију. Али у свему томе и кроза све то дела један и исти дух — дух римокатолицизма. Пошто је догматом о непогрешивости човекаобоготворио човека и прогласио га за врховно мерило у свету човечанских вредности, римокатолицизам је посредно и непосредно, постао узрок атеизма, социјализма, анархизма и свеколике европксе културе, човекобошке и човекопоклоничке. Европски човекобог потиснуо је Богочовека. Догматом о непогрешивости човека римокатолицизам је санкционисао човекобоштво у свим његовим функцијама и манифестацијама. Европа се свим силама труди да то човекобоштво зацари у свима областима људске делатности и стваралаштва. Отуда све њене муке, све њене трагедије, све њене смрти.

Проблем Еворпе је уствари проблем римокатолицизма, — то је закључак до кога је видовити Достојевски дошао изучавајући Европу. У многим својим делима он се бави тим проблемом. Али да бисмо добили што потпунију слику његових схватања у овом погледу, ми ћемо се држати хронолошког реда. Достојевски се први пут опширније бави овим проблемом у свом роману Идиот (1868. год.). За експонента своје идеје он узима свог омиљеног јунака кнеза Мишкина.

Римокатолицизам је исто што и нехришћанска вера, вели кнез Мишкин. Пре свега — нехришћанска! То прво, а друго, римокатолицизам је гори од атеизма… Атеизам проповеда само нулу, док римокатолицизам иде даље: он унакаженог Христа проповеда, Христа кога су они сами облагали и наругали му се,изопаченог Христа! Они проповедају антихриста, кунем вам се, уверавам вас! То је моје лично и давнашње убеђење и оно ме је много наљутило… Римокатолицизам верује да се без свесветске државне власти Црква не може одржати на земљи па виче: Non possumus! По мом мишљењу, римокатолицизам није уопште ни вера, него непосредан одлучан наставак Западне римске Империје, и код њега је све потчињено тој мисли, почевши од вере. Папа је заузео змеље, земаљско царство, и узео мач. И од тога доба непрестано све тако иде, само су мачу додали још лаж, подмуклост, превару, фанатизам, празноверицу, злочин; титрају се најсветијим, праведним, простдушним, пламеним осећањима народним! Све, све су за новац продали, за ниско земљско царство! Па зар то није антихристова наука?! Зар је могло да то не одведе у атеизам? Атеизам је од њих рођен, од тог само римокатолицизма! Атеизам се и зачео први пут код њих: јер, зар су могли они веровати сами себи? Неверовање у Бога је ухватило корена услед општег гнушања према римокатолицизму; оно је производ језуитске лажи и слабости духовне! Атеизам! Код нас, не верују само извесни, искључиви сталежи; они што су изгубли везу са нашим народним кореном, али тамо, у Еворпи, тамо већ страшне масе самог народа почињу да не верују — некад због римокатоличког мрачњаштва и лажи, а сад већ из фанатизма, из мржње према Цркви и хришћанству. 

— Ви много претерујете, примећује кнезу Мишкину Иван Петровић; и њихова Црква има својих претставника, достојних сваког поштовања, и пуних врлина. 

Ја никада ни  говорио нисам о појединим претставницима Цркве. Говорио сам о римокатолицизму у његовој суштини, говорио сам о Риму. Зар може Цркве сасвим нестати са света? Ја то никад нисам рекао!

—Слажем се, али све је то познато, па, па и — непотребно и…спада у богословље…

А, не! А, не! Не само у богословље, уверавам вас да није тако! То се свију нас тиче, много више него што ви мислите. У томе баш сви ми и грешимо, што још никако не увиђамо да то није само, и искључиво, богословска ствар! Јер и социјализам је поред римокатолицизма и римокатоличког порекла! И он је, као и његов брат атеизам, поникао из очајања, као морални отпор римокатолицизму да собом замени изгубљену власт религије, да утоли духовну жеђ ожеднелог човечанства, и да га спасе не помоћу Христа, него насиљем! И то је слобода преко насиља, то је уједињење помоћу мача и крви. „Не смеш веровати у Бога, не смеш имати својине, не смеш имати личност, и, fraternité ou la mort, — два милиона глава!“ „По делима њиховим познаћте их“ — тако је речено у Еванђељу. (Ф.М. Достојевски, Идиот, стр. 583-584)

(…) Нема у Европи политичког и социјалног питања, које на посредан или непосредан начин не би било у вези само римокатоличким питањем. По мишљењу Достојевског, у Еворпи је римокатоличко питање — најважније питање. Све негативне христоборске силе еворпског духа састале су се у догми о папској непогрешивости као у жижи, и добиле своју неизменљиву религиозну санкцију. У своме Дневнику Достојевски пише 1873. годие: „Римска Црква, у оваквом виду у каквом је сада, постојати не може. Она је то сама громко објавила, када је изјавила да је њено царство од овага света и да њен Христос „не може опастати у свету без земаљског царства“. Идеју римске световне владавине римокатоличка Црква је подигла изнад правде и Бога. Са тим циљем је она прогласила и непогрешивост свога вођа, и то прогласила онда када је у Рим — већ куцала и улазила световна власт: подударност значајна и сведочи о „крају крајева“…

(…) Све мале и велике тајне европског духа састале су се и слиле у једну огромну и неизменљиву догму: догму о непогрешивости човека. Тиме су остварене главне тежње свеколиког европског хуманизма: и световног и религиозног. Човек је проглашен за човекобога. У самој ствари, догма о непогрешивости човека отркила је главну тајну европског човека. Кроз њу, европски се човек јавно и  искрено исповедио и земаљском и небеском свету, и казао шта је, шта хоће, чему стреми. Том догмом, он је одлучно и потпуно протерао из Европе Богочовека а зацарио човекобога. Тиме је заувек предодредио будућност Еворпе: она се неминовно мора кретати по начелима и смерницама непогрешивог човека — европског човекобога. 

(…) Догмом о својој непогрешивости, пише Достојевски, папа је уједно с тим прогласио и тезу: да без световне валсти хришћанство не може опстати на земљито јест, у ствари, прогласио се владарем света, а римокатолицизму наметнуо, сасвим догматски, као прави циљ: свесветску монархију, којој је препоручио да тежи слави божјој и Христовој на земљи. Та идеја о свесветској монархији, једна је од највећих идеја света, идеја која је поникла од ђавола за време Христовог кушања у пустињи, та идеја не може и неће лако умрети. (Ф.М. Достојевски, Дневник писца, т. 11, стр.  191,192)

Када се човек, ма који човек, прогласи за непогрешивог, онда он даје себи права да може чинити све што му је по вољи. То је сасвим природно и логично. Јер, када сам непогрешив, онда све што урадим — најбоље је. Непогрешивом човеку све је допуштено, зато што је непогрешив. Ако му је потребно да за остварење извесних циљева санкционише грех, он ће то и учинити. На његовим путевима нема моралних препона и препрека. Његова „непогрешива“ савест дела самосатлно, аутаркично и независно од свију, свакога и свачега. Ако је „непогрешивом“ човеку потребно да, ма из којих разлога, уклони или прода и највећу вредност наше планете -—Богочовека Христа, он ће то и учинити, ношен охолим човекобошким заносом. 

(…) Главне идеје и покрети у Западној Европи, посредно или непосредно, у битној су зависности од римокатоличке идеје. Она је у њима невидљиво присутна, као душа у телу, али је и силна као душа. Ма којим путевима ишла мисао еврпског човека, она свесно и несвесно изграђује све на човеку као на темељу, а избегава Богочовека и његово Еванђеље. Из свега провирује или чежња за непогрешивошћу и аутаркичношћу човека, или самозвана непогрешивост и охола самодовољност. На срцу свега је печат римокатолицизма. Говорећи о римокатолицизму, Достојевски не говори само о римокатоличкој религији, већ о целој римокатоличкој идеји, о судби нација, које су се сложиле под том идејом у току хиљадугодишњице, које су њоме прожте скроз. … 

(…) Човек је најмање механичко биће међу земаљским бићима. Главне особине и основне функције његовог бића немају у себи ничег механичког. Само непознавање психофизичког устројства човечијег бића или свесно порицање слободе човековог духа, сврстава човека у механизме и хоће да га подвргне механичким законима развића и делатности. А када  је реч о уједињењу људи, оно се ни на који начин не може извести механички. Људи су, пре свега, много више духовна него физичка бића, зато је проблем уједињења људи — духовни проблем. Док се не пронађу, и не усвоје, и не спроведу начела и силе које ће духовно ујединити људе, сваки покушај да се људи уједине на неки други начин, обично се остварују мачем и огњем. Идеја о уједињењу људи у свесветску империју ма којим путемидеја је старог, паганског Рима. Насупрот њој стоји хришћанска идеја о духовном уједињењу људи као деце једног небеског Оца и браће међу собом, и то уједињење путем еванђелских средстава. Идеју старог Рима усвојио је римокатолицизам са извесним, не битним, изменама. 

То је за Достојевског јасно и несумњиво, јер као ретко ко он уме да чита најзагонетније јероглифе људске историје. Он пише: „Стари Рим је први дао идеју свеопштег уједињења људи, и први је мислио (чврсто веровао) да ће је практично остварити у облику светске монархије. Али је та формула пред хришћанством пала — само формула, а не и идеја. Јер та идеја је идеја европског човечанства, од ње се створила европска цивилизација, због ње Еворпа само и живи. Срушила се једино идеја светске римске монархије, а место ње дошао нови идеал светског уједињења у Христу. Тај се нови идеал разделио на источни, то јест идеал потпуног духовног уједињења људи; и на западно-европски, римокатолички, папски, потпуно супротан источноме. То западно римокатоличко оваплоћење идеје испунило се на свој начин, али је изгубило хришћанско духовно начело, јер се везало са староримским наследством. Римско папство је објавило да се хришћанство и његова идеја без владања над свим земљама и народима, не може оставарити; али не у духовном смислу, него државном — другим речима без остварења на земљи нове светске римске монархије, на челу које не би био римски император, већ папа. И зато је опет почео покушај са светском монархијом, потпуно у духу сатроримског света, само у другом облику. Док у источном идеалау имамо — прво, духовно уједињење човечанства у Христу, а тек после, због духовног уједињења свих у Христу, несумњиво има да проистекне и правилно државно и социјално јединстводотле по римском тумачењу имамо, прво спајање држава чврстим јединством у облику светске монархије, па тек после духовно јединство под вођством папе, као владара овог света. „…. (Дневник писца, т. 11, стр. 183-185)

(…) Када је у западној Европи непогрешивост човека у принципу догматски санкционисана, зашто да се њоме не користи сваки Европљанин? Главно је да је човек у начелу непогрешиво биће, и има права да све проблеме и све муке свога духа решава по своме нахођењу. То у толико пре, што је лик Богочовека Христа, то једино истински непогрешиво руководство за људско биће кроз чудесне тајне светова, унакажен римокатолицизмом. У томе је баш извор свих недаћа и заблуда европског човечанства. У замену за Христа, европски човек је понаизмишљао себи безброј теорија, идеја, хопотеза, илузија, утеха. Међу њима: материјализам, атеизам и социјализам. У праву је Достојевски када каже: „Римокатолицизам, који је већ одавно продао Христа за земаљско господство, који је тиме принудио људе да се окрену од њега, и, на тај начин био главни узрок материјалнизма и атеизма у Европи — тај римокатолицизам, природно, зачео је у Европи социјализам. Јер социјализму је задатак да реши судбину човечанства не са Христом, него мимо Бога и мимо Христа; он се дакле природно зачео у Европи као замене за хришћанско начело које је у њој пало: и напредовао упоредо са изопачавањем и нестанком хришћанства у римокатоличкој цркви.“ (Дневник писца, т. 11, стр. 384)

Преподобни Јустин Поповић, ДОСТОЈЕВСКИ О ЕВРОПИ И СЛОВЕНСТВУ (одломак из поглавља „Тајна Европе“ стр. 434-447), Манастир Ћелије, Београд, 1999.