Свети Јустин Ћелијски, ТРИ ГЛАВНА ПАДА У ИСТОРИЈИ ЉУДСКОГ РОДА: АДАМ, ЈУДА И ПАПА

3. Хуманизми европски, сви: од најпримитивнијег до најсуптилнијег, од фетишистичког до папистичког, заснивају се на вери у човека, човека онаквог какав је у својој психофизичкој датости и историчности. У ствари, сваком хуманизму сва је суштина: човек = homo. Сведен на своју онтологију, сваки је хуманизам не друго него хоминизам (homo-hominis), човек – највиша вредност, свевредност; највиши критеријум, свекритеријум: „човек – мера свих бића и ствари”. То је, in nuce, сваки хуманизам, сваки хоминизам. Отуда су сви хуманизми, сви хоминизми, у последњој линији, незнабожачког, многобожачког порекла. Сви европски хуманизми, од оних преренесансних, па ренесансних, па надаље: протестантских, философских, религијских, социјалних, научних, културних, политичких, радили су свесно и несвесно, и непрекидно раде на једном: да вером у човека замене веру у Богочовека, да еванђељем по човеку замене Еванђеље Богочовека, да философијом по човеку замене философију по Богочовеку, да културом по човеку замене културу по Богочовеку; једном речју: да животом по човеку замене живот по Богочовеку. И све вековима тако, док се све то y прошломе веку, 1870. године, на Првом ватиканском концилу није слило: у догмат ο непогрешивости папе. Од тада је овај догмат постао сведогмат папизма. Зато је на Другом ватиканском концилу наших дана тако упорно и вешто третирана и брањена његова неприкосновеност и неизменљивост. Овај догмат је од најепохалнијег значаја за васцелу судбину Европе, првенствено за њен апокалипсис, у који је она већ крочила. Овим догматом су сви европски хуманизми дошли до свог идеала и идола: човек је проглашен за врховно божанство, свебожанство. Европски хуманистички пантеон добио је свога Зевса.

Искреност је језик Истине: догмат ο непогрешивости папе човека, није друго до ренесанс незнабоштва и многобоштва. Ренесанс незнабожачке аксиологије и критерилогије. Horribile dictu, али се и то мора рећи: догматом ο непогрешивости папе догматизиран је незнабожачки хуманизам, на првом месту јелински. Догматизирана је свевредност, догматизирано свемерило јелинске културе, јелинске цивилизације, поезије, философије, уметности, политике, науке: πάνηυν σπημάηυν μέηπον ἄνθπυπορ. Α све то? Догматизирано незнабоштво. И тиме догматизирана автаркија европског човека, за којом су вековима чезнули сви европски хуманизми.

Догмат ο непогрешивости папе је ничеовско „Ја – Sasung” (потврда) целокупном стваралаштву европског хуманистичког човека. „Ја – Sasung” његовој култури и цивилизацији. Α оне су по циљевима и по методима претежно незнабожачке и многобожачке. Богочовекова је благовест и заповест: Иштите најпре Царства Божјег и правде његове, и остало ће вам се све додати (Мт.6,33). Α европска хуманистичка култура и цивилизација шта све није објавила као циљ човекова постојања и као метод његова рада! Богочовек = Једини Спас човека од греха, смрти и ђавола; Једини Обновитељ и Обесмртитељ и Васкрситељ и Вазнеситељ и Овечнитељ и Обожитељ и Обогочовечитељ човека у свима световима, изричито и свејасно прописује као свециљ човекова бића и живота: постати савршен као Бог (Мт.5,48). Α европски хуманистички човек шта све није место тога поставио и озаконио као циљ човекова бића! Евангелска је необорива истина: сав свет лежи у злу, и после Богочовекова подвига у нашем земаљском свету (1.Јн.5,19-21). Штавише, по светом Апостолу Павлу, ђаво је: бог овога света (2.Кор.4,4). Између таквог света који добровољно лежи у злу и Богочовековог следбеника нема компромиса. Богочовеков следбеник не може на рачун Истине еванђелске правити компромис са хуманистичким човеком који све то оправдава и догматизира. Ту је увек посреди судбоносна, и свесудбоносна, дилема и избор: Богочовек или човек. Јер хуманистички човек кроз све своје делатности иступа и поступа као автаркичан делатељ, као врховна вредност и врховно мерило. Ту нема места за Богочовека. Зато у хуманистичком царству место Богочовека Христа заузима Vicarius Christi (Заменик Христов), а Богочовек је потиснут на небо. Свакако, то је своје врсте разоваплоћење Богочовека Христа. Зар не?

Догматом ο непогрешивости присвојивши себи, човеку, сву власт и сва права која припадају једино Богочовеку – Господу Христу, папа је, у ствари, прогласио себе црквом у Папистичкој цркви, и постао у њој све и сва. Своје врсте сведржитељ. Зато је догмат ο непогрешивости папе и постао сведогмат папизма. И папа се њега не може одрећи ни но коју цену, све док је папа хуманистичког папизма.

4. У историји рода људског постоје три главна пада: Адамов, Јудин, папин. Суштина грехопада је увек иста: хтети помоћу себе постати добар; хтети помоћу себе постати савршен; хтети помоћу себе постати бог. Но, тиме се човек несвесно изједначује са ђаволом. Јер и он је хтео да помоћу себе постане бог, да собом замени Бога. И у том гордоумљу одједном се обрео као ђаво, потпуно одвојен од Бога, и – сав против Бога. У тој гордој самообмани и састоји се суштина греха, свегреха. У томе суштина и самог ђавола, свеђавола: сатане. Α то није ништа друго него: хтети остати при својој природи, не хтети у себи ништа осим себе. Ђаво је сав у томе што уопште неће Бога у себи, хоће да буде увек сам, увек сав у себи, сав за себе, увек херметички затворен према Богу и свему Божјем. Α то? – Себичност и самољубље загрљени на сву вечност. Такав је, у суштини, и хуманистички човек: сав остаје у себи, при себи, за себе; увек осионо затворен према Богу. У томе – сваки хуманизам, сваки хоминизам. Врхунац је ођавољеног хуманизма: хтети помоћу зла постати добар, помоћу ђавола постати бог. Отуда и ђавоље обећање нашим прародитељима у рају да ће помоћу њега – постати као богови (1.Мој.3,5).

Свечовекољубивим Богом човек је створен као потенцијални богочовек: да на темељу боголикости свога бића добровољно изгради себе Богом у богочовека. Али човек је по своме слободном избору кренуо кроз грех у безгрешност, кроз ђавола Богу. И сигурно би тим путем постао своје врсте ђаво да Бог, по безмерном човекољубљу Свом и „великој милости” Својој, није интервенисао поставши човек – Богочовек, те човека повео ка Богочовеку: увео га Црквом, телом Својим, у подвиг обогочовечења кроз свете тајне и свете врлине. И тако омогућио човеку да узрасте у човека савршена, у меру раста висине Христове (Еф.4,11). И на тај начин постигне своје божанско назначење: постане добровољно благодатни богочовек.

Папин пад: хтети заменити Богочовека човеком.

5. У нашем човечанском свету, по речима светог тајновидца Јована Дамаскина, само је Богочовек Христос – Једино ново под сунцем. И то – вечито ново: и Својом Богочовечанском Личношћу, и Својим Богочовечанским подвигом, и Својим Богочовечанским телом – Црквом. Α и човек је једино у Богочовеку – нов, увек нов, вечито нов: у свима својим богочовечанским доживљајима на путу спасења, освећења, преображења, обожења, обогочовечења. У овом земаљском свету све стари, и све умире; само не стари и не умире убогочовечени и обогочовечени човек: „сутелесник” Христов. Богочовеком уцрквењен и оцрквењен, јер је постао живи, органски делић светог и вечног Богочовечанског тела Христовог – Цркве, у којој се личност развија и непрекидно расте растом Божјим (Кол.2,19) – у човека савршена, у меру раста висине Христове (Еф.4,13). Α то значи: расте и развија се бескрајно и безгранично, према боголиким димензијама Божанских бескрајности и безграничности, датих људскоме бићу Тросунчаним Господом при стварању човека боголиким.

Богочовек Христос је тако изузетно нов, и изузетно један, и изузетно једини да је у ствари „Истина” – од Њега постала (Јн. 1,17), и кроз Њега остала у нашем човечанском свету. Све до Њега, и без Њега, и сада и увек – Истине као да и нема. И стварно је нема, јер је само Богочовечанска Ипостас – Истина: Ја сам Истина (Јн.14,6). Нема човеку Истине без Богочовека. Јер нема човека без Богочовека.

Све је ново у Богочовеку, и од Богочовека: најпре Он сам, па онда и спасење, и учење ο спасењу, и метод спасења. По новини изузетна је у роду људском Богочовечанска благовест: одвојити грех од грешника; убијати грех – спасавати грешника; не изједначавати грешника са грехом; не убијати грешника због греха већ спасавати од греха. Потресна илустрација тога: жена ухваћена у прељуби. Свемилостиви Спас: одвојио женин грех од њеног боголиког бића, осудио грех – помиловао грешницу: Ни ја ме не осуђујем; иди, и од сада не греши (Јн.8,11). То је „догматизирани” метод Православља у спасавању грешника од греха; светопредањски метод, богомудро разрађен и озакоњен у Православној Цркви од стране светих Отаца. И богонадахнуто израţен светим Симеоном Новим Богословом: „Добро које се не учини на добар начин – καλῶρ – није добро”.

У светлости овог еванђелског светог Предања православног антиеванђелска је, антихристовска страхота: убијати грешника због греха. Ту никаква инквизиција не може бити промовисана за свету. У крајњој линији, сви хуманизми убијају грешника због греха, уништавају човека са његовим грехом. Јер – неће Богочовека, у коме је једино спасење човека и од греха, и од смрти, и од ђавола. Ко није за Богочовека, самим тим је против човека; и још: самим тим је убица човека; и још: самим тим је и самоубица. Јер: оставља човека на милост и немилост греху, смрти и ђаволу, од којих само Богочовек може спасти, и нико други под небом. Поступајући тако са грешником, хуманистички човек неминовно врши самоубиство: убија душу своју, себе сама предаје паклу на вечито друговање с ђаволом, тим човекоубицом од искони (Јн.8,44). Α кроза све то апсолутистички царује и влада наказни језуитско-хуманистички сведогмат етички: „циљ оправдава средства”.

6. Шта Богочовек даје човеку, а други му нико дати не може? – Победу над смрћу, грехом и ђаволом, вечни Живот, вечну Истину, вечну Правду, вечно Добро, вечну Љубав, вечну Радост: сву пуноћу Божанства и Божанских савршенстава. Апостолски речено: Богочовек даје људима оно што око људско не виде, и ухо људско не чу, и у срце човеку не дође. То уготови Бог онима који Га љубе (1.Кор.2,9). Отуда ваистину само Он, чудесни Богочовек, и јесте једино потребно човеку у свима његовим световима и у свима његовим животима (ср.Лк.10,42). Отуда само Богочовек и има право да тражи од људи оно што се нико други није усудио тражити: да сваки човек више воли Њега него родитеље, него браћу, него сестре, него децу, него пријатеље, него земљу, него Анђеле, него ма кога или ма шта у свима световима видљивим и невидљивим (Мт.10,37-39; Лк.14,26; Рим.8,31-39).

7. Други ватикански концил је ренесанс свих европских хуманизама, ренесанс лешева. Јер откако је Богочовека Христа у земаљском свету, сваки је хуманизам – леш. Α све је то тако зато што је Концил упорно остао при догмату ο непогрешивости папе = човека. Гледани из вечноживог Богочовека, историјског Господа Исуса, сви хуманизми, мање-више, личе на злочиначке утопије, јер, у име човека, на разне начине убијају и уништавају човека у његовом психофизичком бићу. Сви они раде један безумно трагичан посао: оцеђују комарца – гутају камилу. Α догматом ο непогрешивости папе тај посао је догматизиран. Све је то језиво, до завршног ужаса језиво. Зашто? Зато што сам догмат ο непогрешивости човека није друго до језиво опело сваком хуманизму: од ватиканског догматизираног па све до сартровског сатанизираног. У хуманистичком пантеону Европе сви су богови мртви, на челу за европским Зевсом. Мртви све док им у спарушеном срцу не гране свесамоодречно покајање, са својим голготским муњама и мукама, са својим васкрсним земљотресима и преображајима, са својим плодоносним олујама и вазнесењима. Тада? – Тада не би било краја њиховим славопојима увек животворном и чудотворном Богочовеку, ваистину Једином човекољупцу у свима световима.

8. Шта је срце догмата ο непогрешивости папе = човека? – Обезбогочовечење човека. На томе раде сви хуманизми, па и они верски. Сви они враћају човека у незнабоштво, у многобоштво, у двоструку смрт; у духовну и физичку. Удаљујући се од Богочовека, сваки хуманизам се постепено претвара, и најзад претвори у нихилизам. То илуструје савремени крах свих хуманизама, на челу са папизмом, посредним и непосредним, вољним и невољним родитељем свих европских хуманизама. Α крах, катастрофални крах папизма је у догмату ο непогрешивости папе. Тај догмат и јесте – врхунац нихилизма. Њиме је европски човек на догматски одлучан начин објавио догмат ο автаркичности [самодовољности] европског човека, и тако коначно обелоданио да њему Богочовек није потребан, и да Богочовеку нема места на земљи: Vicarius Christi га у потпуности замењује. У ствари, тим догматом живи, држи га се, и упорно га исповеда сваки европски хуманизам.

Сви хуманизми европског човека у суштини нису друго до непрекидни устанак против Богочовека Христа. На све могуће начине врши се погубни Umwertung aller Werte (превредновање свих вредности): Богочовек се свуда замењује човеком; на све европске престоле устоличује се европски хуманистички човек. Отуда, не један Vicarius Christi већ њих безброј, само у разним одорама. Јер, у крајњој линији, догматом ο непогрешивости папе проглашен је непогрешивим човек уопште. Отуда широм Европе безброј папа. И ватиканских и протестантских. Међу њима нема битне разлике. Јер: папизам је – први протестантизам, по речима истиновидца Хомјакова.

9. Непогрешивост је природно Богочовечанско својство и природна Богочовечанска функција Цркве као Богочовечанског тела Христовог, коме је вечна глава – Истина = Свеистина: Друга Ипостас Пресвете Тројице: Богочовек Господ Исус Христос. Догматом ο непогрешивости папе папа је, у ствари, проглашен за цркву, и он, човек – заузео место Богочовека. То је завршни тријумф хуманизма. Али у исто време и друга смрт (Отк.20,14; 21,8) папизма, а кроз њега и са њим и сваког хуманизма. Но, према Истинитој Цркви Христовој, која од појаве Богочовека Христа постоји у нашем земаљском свету као Богочовечанско тело, догмат ο непогрешивости папе је не само јерес већ свејерес. Јер ниједна јерес није тако радикално и тако интегрално устала против Богочовека Христа и Цркве Његове, као што је то урадио папизам кроз догмат ο непогрешивости папе – човека. Нема сумње, то је јерес над јересима. То – страхота над страхотама. То – невиђена побуна против Богочовека Христа. То, авај! – најјезивије протеривање Господа Христа са земље. То – поновна издаја Христа. То – поновно распињање Господа Христа, само не на дрвеном већ на златном крсту папског хуманизма. Α све је то – пакао, пакао, пакао за јадно биће земљино што се човек зове.

10. Има ли излаза из тих безбројних паклова хуманистичких? Има ли васкрсења из тих безбројних гробова европских? Има ли лека од тих безбројних болести смртоносних?

Има, има, има: покајање. Таква је бесмртна благовест Вечног Еванђеља Богочовековог: покајање – за познање Истине – μεηάνοια εἰρ ἐπίγνυζιν ἀληθείαρ (2.Тим.2,25). Друкчије се и не може поверовати у свеспасоносно Еванђеље Богочовеково: Покајте се и верујте Еванђеље (Мк.1,15). Покајање пред Богочовеком је једини лек за сваки грех, једини свелек за сваки грех, па чак и за свегрех. Нема сумње, покајање је лек и за овај „свегрех” папизма, садржан у гордоумном догмату ο непогрешивости папе. Α кроз то несумњиво лек за сваки грех сваког хуманизма посебно, и свих хуманизама укупно. Да, да, да; од свог милог свегреха „непогрешивости”, европски „непогрешиви” човек, европски хуманистички човек, може се спасти једино свесрдним и свепреображајним покајањем пред чудесним и свемилостивим и свеблагим Господом Исусом Христом, Богочовеком, ваистину јединим Спаситељем рода људског од сваког греха, од сваког зла, од сваког пакла, од сваког ђавола, од сваког хуманистичког рационализма, и yопште од свих грехова које људска машта измаштати може.

Са тих разлога: сви свети, богоносни и богомудри Оци свих седам светих Васељенских сабора, све проблеме у Цркви Христовој своде на проблем Личности Богочовека Христа, као на највећу и једину сведрагоценост за свако људско биће, па било оно на земљи или у неком другом од Божјих светова. Да, за њих је Богочовек Христос све и сва у људским световима. Христолошки проблем је њихов свепроблем. Богочовек Христос је за њих једина свевредност Цркве Христове у свима световима. Њихова је непрекидна и бесмртна девиза: све за Христа, Христа ни за шта! – Α свуда око ове њихове свете девизе бруји њихова неућутна благовест: Не хуманизам – већ теохуманизам! Не човек – већ Богочовек! Христос пре свега и изнад свега!

Архимандрит Јустин, ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА И ЕКУМЕНИЗАМ, (одломак, стр. 115-122), Манастир Хиландар, 2009

Свети Јустин Ћелијски, ЦАРЕВИ САВЕСТИ НАШЕ

Када се из тела извуче душа, остаје леш; када се из душе извуче Бог, остаје леш. Без душе тело није друго до леш; без Бога душа није друго до леш. Душу нашега народа сачињавају Светитељи наши; уклоните их из народа нашег, шта остаје од нас ако не леш? Још нешто: Светитељи су савест наше народне душе. Одбаците ли њих, одбацили сте савест, и отворили пут у народну душу свима пороцима и злочинима, свима страстима и гадостима. Величина наше народне душе je у светитељству наших Светитеља, у томе што наш народ сматра своје Светитеље за своје вође и путовође, за своје учитеље и наставнике, за своје утешитеље и просветитеље, за своју савест и правду, за своју истину и радост. Ко уме да пронађе било народне душе, да осети чиме наш народ живи у најсветијим тренуцима свога живота, нарочито овде на Југу, мора увидети да су бесмртни цареви наших душа: Свети Прохор Пчињски и Свети Гаврило Лесновски, Свети Јоаникије Девички и Свети Петар Коришки, Свети Наум Охридски и Свети Јoаким Осоговски, Свети Нектарије Битољски и Свети Стеван Дечански.

На који су начин ови Свети Испосници постали савест наше народне душе и неопходност нашег народног живота? Шта је то што их је наметнуло за цареве наше савести и за вође наше душе? Ништа друго до њихова светост и праведност, њихова бесмртност и просвеһност Духом Светим. Jер они су дух свој људски преобразили, и осветили, и просветили Светим Духом Божјим. Немоћни, трошни и смртни као људи, они су кроз сједињење са Духом Светим постали свемоћни, непролазни и бесмртни. Јер је циљ хришћанина: задобити Духа Светога, и Њиме препородити дух свој, и испунити, и обесмртити, и овековечити. Све што је чо- вечје, Свети Испосници су помножили Божјим, осветили Божјим, узвисили Божјим, обесмртили Божјим, и у свему се добило: Богочовечје, Христово.

Не треба замишљати да је светост наших Светих Испосника дар који су они одједном добили од Бога. Не, они су до тога дошли дугим, многотрудним подвигом. Њихов живот је био непрекидна борба са нечистим мислима и осeћањима помоћу поста, молитве, милостиње, богољубља, братољубља, родољубља и осталих врлина. Радеhи тако они су исцелили себе од греха и смрти, и на тај начин постали творци православне културе. Јер је циљ православне културе: исцељење душе од греха и смрти; а средства се састоје у практикованьу еванђелских врлина. Израдивши од себе бића бесмртна и света, Свети Испосници су и у смрти живи, јер су за навек сјединњени са вечно живим Богом и Господом. Ако су нам Светитељи туђи, то долази отуда што смо кроз грехе и пороке одлутали далеко од Бога Живог и Истинитог, јер сваки грех производи смрт у души и телу, у осeћању и сазнању. Грехољубиви, ми се и у животу осећамо мртви и смртни, а не живи и бесмртни, јер осећање бесмртности извире из осећања Бога. Ко не осeћа Бога у себи, тај се не може осећати бесмртним и вечним. Покаткад се говори о неактивности, о некорисности, па чак и о непотребности Светих Испосника. У ствари, по среди је огроман неспоразум. Замислите, ми поричемо активност и корисност Светом Испоснику Прохору Пчињском, који се 33 године подвизавао у пештери, да би хиљаду година до данас, и ко зна колико хиљада година од данас активно учествовао својим молитвама и чудесима у животу многих милиона православних хришћана Јужне Србије. А шта да рекнем о Светом Науму Охридском и Joаникију Девичком, о Светом Петру Коришком и Јоакиму Осоговском? Jедно, само једно: ваистину, ваистину Дивенъ Богъ во Святыхя своихъ. (Диван је Бог у Светима Својим).

У чудотворној делатности својој они су и данас живљи од нас живих, од свију живих. Они непрестано продужују Еванђеље Христово. Христос је почео Еванђеље, да би се оно кроз Његове Светитеље и следбенике продужило све до Страшнога суда, зато не може стати ни у сав свет (Јн. 21,25). Зар наши Свети Испосници нису жива Еванђеља? Зар нису они чудотворни и животворни као Еванђеље? Од њихових Светих Моштију слепи прогледају, глуви чују, хроми ходају, болесни се исцељују, луди се опамећују, гле – нисте ли у Палестини? не хода ли међ нама чудесни Господ Исус?

Међу истинским Бесмртницима, и они нас воде из смрти у бесмртност. Без њих, без Животворног Христа у њима, овај свет је леденица смрти у којој се смрзава и душа наша, и тело наше, и савест наша. Са њима, нама je осигуран и излет и узлет у бесмртност и живот вечни. Испунимо ли себе духом њиховим светим и бесмртним, ми ћемо оживети себе животом иза кога нема смрти. Напуштајући њих, ми напуштамо живот и умиремо кроз све поре смрћy, иза које нема васкрсења. У њима је наше славље, јер je у њима наше Православље. Они су први словенски видиоци, који су пронашли да је једино у Православљу моћ и свемоћ за сваку словенску душу. И још су показали и доказали да само у Православљу словенска душа узрасте у све божанске висине, спусти сеу све божанске дубине, рашири се у све божанске ширине и процвета у све цветове божански неувенљиве. А без њих, ми смо патуљци и човечуљци, изгубљени у шареној гардероби европској…

(1933)

Свети Јустин Поповић, ОН МЕЂУ ЊИМА, („Цареви савести наше“, стр. 91-94), СКЗ, Београд, 2020.

Приредила: Сунчица Денић

Свети Јуситин Ћелијски, ЧОВЕК ЈЕ ДЕВЕДЕСЕТ ДЕВЕТ ОД СТО С НЕБА

Предрага ми у Христу чеда,[1]
 
Од Господа Вам сваког дана по благослов с неба, и у њему увек по читаво небо. А људском бићу на земљи, сваког тренутка на земљи, потребније је небо неголи сва земља и што је на њој. Јер човек је деведесет и девет од сто с неба, а само један од сто са земље. Зато је наша свакотренутна дужност: пењати се ка небу, пузити ка небу, трчати ка небу, летети ка небу. А томе нас до танчина учи Свето Еванђеље чудесног Господа Исуса, и свако свето житије сваког светитеља Спасовог. Као духовна деца небеска на земљи ми најпре учимо пузити ка небу, па онда ходати, па трчати, па летети. А у томе – шта дајемо од себе? – Нашу ревност, наше христочежњиво хтење. И то дајемо: кроз нашу ревност у молитвама, у посту, у љубави, у доброти, у смирености, у кротости, у трпљењу, у благости. Када у свим тим светим врлинама ревнујемо, и кроз њих водимо све наше мисли, наша осећања, наша расположења, ми несумњиво хитамо ка небу и све смо ближи и ближи к њему. Док најзад, уз свестрану благодатну помоћ Утешитеља Благог, душу искрцамо на небеску обалу, и сав живот свој пренесемо на небо. Тада у свој пуноћи својој почиње ,,наше живљење на небесима“ иако смо телом на земљи. Тада смо ми уствари изнад свега земаљског, изнад свих земаљских сласти и страсти. И онда, све вечности Христове почињу бивати наше: ми по дару благодати Божје почињемо осећати да је и Вечна Истина наша, и Вечна Правда, и Вечна Љубав, и Вечни Живот. И у том сладосном и радосном живљењу нашем ми свом душом, свим срцем, свом вољом, свим умом хитамо из подвига у подвиг, из врлине у врлину. Хитамо и кроз туге и кроз радости, хитамо и дању и ноћу, еда најзад у бескрајном усхићењу осетимо да смо потпуно Христови, и да смо свим бићем молитвено прострти пред Њим: Њему служимо, Њему јединоме живимо.

Шта је то: бити хришћанин? – Бити хришћанин значи бити без греха. А то значи: бити сав Христов, свом душом, свим срцем, свим умом, свом вољом. То се пак постиже када вером, љубављу, молитвом, надом и осталим светим врлинама предамо Господу Сладчајшем и ум свој, и душу, и срце, и вољу. И Он их онда обради и преради у нову душу, у ново срце, у нов ум, у нову вољу. . .

Чеда моја и миле сестре, победу над грехом и смрћу Ви сте много пута осетиле, и неисказану радост од тога раскошно доживеле по благодати Божјој. Дај Боже да ту радост што чешће доживљујете, и да се она претвори у бесмртног ждрала – челника свих Ваших мисли и осећања и расположења! Благи Господ вавек са свима Вама.
 
Ваш у Господу отац – архим. Јустин

---

НАПОМЕНЕ:

1. Писмо Ћелијским сестрама монахињама (27. августа 1964. г. из Лесковца).

Свети Јустин Ћелијски, ПИСМО БУДУЋЕМ МОНАХУ

Драго чедо,[1]

Ваше писмо – ваистину благовест за мене! Најглавнији проблем свога бића решили сте заиста најсавршеније, земаљски и небески најсавршеније. Решавајући га, Ви сте гледали себе с неба, и угледали себе – небеског, себе – вечног,себе – бесмртног. И у себи – боголико и богочежњиво језгро свога небоземног бића. И тиме обрадовали сав небески свет, који с неба љубављу бди над сваким људским бићем у нашем земаљском свету. По моме осећању, и – свеосећању, за Вас је сада главно, и најглавније: омолитвити ум. Тако, да се касније свака мисао сама собом извије у молитву, заврши молитвом. Из омолитвљеног ума, као из чистог и бистрог извора, увек ће извирати и лити се чисте и свете мисли: богомисли, христомисли. За христочежњивог трудбеника достижан је још на земљи идеал: сваку мисао завршити и савршити Богом, Христом Богом – Богочовеком. Са тим циљем треба се у почетку молити на бројанице кратким молитвама, као: 1) Господе свеблаги, омолитви ме грешнога; 2) Господе свемилостиви, научи ме молити се; 3) Господе, дај ми молитвени однос к свету. Овакве, и сличне, молитве упућивати к Пресветој Богородици, омиљеним светитељима, нарочито Св. Златоусту. Задржавати се нарочито на молитви која прионе срцу, или загреје срце. – Толико за сада.

НАПОМЕНЕ:

1. Писмо будућем монаху (пред Божић, 25. 12. 1964, Ристу Радовићу).

Свети Јустин Ћелијски, ХРИСТОЛИКО СРЦЕ СВЕТА

И овде[1] се ради, но немолитвено ради; и овде се мисли, но немолитвено мисли. Изгледа да се сви свесно или несвесно труде да Христодану економију црквеног живота промене, да је створе по образу и по подобију своме, да свој лик утисну место Христовог, да иконско место заузму. Но све то мање-више граничи хајдуковањем; избацили су Христоназначеног економа – молитву – из дома молитве, и нервозно увлаче законско-указне, научно-философске економе, неблагодатне и немолитвене. Плашљиво и страсно многи, премноги адорирају (= обожавају) „дух времена“, интронирају га на трон ума свог, клањају му се као цару и богу, приносе му себе на жртву всесоженија, и мисле да Христу службу служе. Време им је критеријум Вечности, а не Вечност критеријум времена. Не осећају да је време без Вечности најужасније метафизичко чудовиште, које из физичког простора изфигурава ругобне фигуре живота, меси материју као тесто и халапљиво је прождире и сатире. А Христос? Чудесни Христос? – То је прича одбунцана пијаним устима наше трагизмом опијене планете, – вели христоборско гордоумље. То је самозвани, кајући се Бог, закључан у пет чула, који је стално био у мученичком делиријуму гледајући кроз свој пет-чулни физички апарат све ужасе живота, сву вапајну мизерију човека и твари, – додаје христоборској симфонији свој храпави, овој промукли глас христогонитељска Европа.

А за мене, за мене мизерног и најмањег – Христос је чудесно и чаробно Све. Без Њега – сав би живот био неоправдив ужас, атмосфера наше планете, нашег сунчаног система била би страшан лудачки експеримент, који би неоповргљиво сведочио да је Творац банкротирао и – полудео. Са Христом, Сладчајшим и Чаробним, све се облаговештава, свака твар добија ново срце, ново и благо. У Њему, једино у Њему, таинство физичког и метафизичког разрешава се до благовести, постаје благовест; горка тајна живота постаје слатка; време се венчава с Вечношћу; простор се стапа са вечном беспространошћу.

Драги мој, како срце уздише и тужи, када Господа мог, Господа нашег разуравнотежавају, разоваплоћавају, када говоре да је Он несавремен, неживотан. Нема веће хуле од те; Он је са-времен; Он је увек време-вечан; Он је етернизација времена, осмишљење времена; Његов сваки покрет, свака Његова мисао и дело и осећање су време-вечни; у Њему и кроз Њега време узраста у Вечност, сраста се са Вечношћу, добија свој последњи, свој завршни смисао. Христоборци су не-са-вечни, у томе је њихова трагедија и корен пометње; они су маказама хамартичног рационализма одсекли време од Вечности, прогласили га самосталним opraнизмом. Не сишући својим корењем сок из срца Вечности, време се суши, сушичави, солипсизира и – умире, и све христоборско с њим. Није Христос несавремен, но христоборци су не-са-вечни, – то је моје осећање, то је моја мисао и убеђење.

Драги мој, кроткога Христа ради, опрости моје многоречије. Осмељујем се да ти пишем много, јер пишем парче свога Символа (вере). Ти желиш да знаш чиме живи твој друг, брат. Ако бих хтео да сумирам, да синтезирам свој живот овогодишњи, онда бих га најприближније сабрао овом реченицом: молитва је метод живота и метод философије. Молити се, молитвом приступати сваком човеку, свакој твари – то је сва моја „социологија“. На молитви изграћивати себе као на темељу – то је мој напор. На голубијим ногама молитве улазити у сваку болну твар, болну душу сваке твари – моја је интимна чежња.

Свака твар је за мене символ Бесконачног, символ Бескрајног, јер се свака твар завршава бескрајношћу, свака коначна твар залази једним крајем својим у бесконачност. Ништа није крајно, ништа сопствено своје, све је тајанствено и бескрајно. Мени изгледа да свака твар прича неку тајну Божју, тајну Логоса. Необјашњиво и, можда смешно, свака моја мисао о ма којој твари завршава се спонтано молитвом; неосетно свака мисао прелази у молитву. Ја осећам и знам да могу да мислим о твари, но да домислим недомислиму тајну твари, то није моје, не припада мени; мисао се моја еманира у молитву. Све је компликовано, све тако чудесно, свака твар има срце, живо и уздисајно срце, и како ми је тешко што нисам омолитвио себе, да свакој твари коленачки приступим, да јој се молим, да христообразно срце њено адорирам. Да није мог Сладчајшег Исуса – ја не бих имао тачку ослонца на овој планети; душа би моја ишчилела у безумљу. Јасно ми је, молитвено јасно, да је Христу било неопходно назвати Себе и Своју науку Еванђељем = Благовешћу. Заиста, до Христа и без Христа сав је свет до дна био загорчан горчином зла; име му је било горковешће; од Христа надаље свет се облаговешћује, заслаћује, обезгрешује.

Драги мој, Христос, Његово прионо присуство, Његово чаробно лице, за мене је најнеопходнија неопходност. Желећи непрестано Њега – како да ми не ишчезне душа у молитви? И да ли могу обраћати се Њему друкче него кроз молитву? Ко сам ја да философирам, да немолитвено философирам о Њему?

НАПОМЕНЕ:

1. Део сачуваног писма јерођакона Јустина, од 4. августа 1921 године упућеног из Србије своме другу на студијама у Оксфорду. Наслов писма, као што рекосмо, припада редакторима.

св. Јустин Ћелијски, СВЕТОСАВСКА ПРОСВЕТА И ДОСИТЕЈЕВШТИНА

/…/ Свети Сава је највећи српски просветитељ, јер је највећи српски светитељ. Просвета је само пројекција светости, зрачење светлости; светитељ светли, и тиме просветљује, просвећује. Просвета је свим својим бићем условљена светошћу; прави просветитељ је у ствари само светитељ. Без светитеља нема просветитеља; без светости нема просвете; без просветљења нема просвећења. Светост је светост божанском светлошћу. Истинска просвећеност није друго до зрачење светости; само су светитељи истински просвећени. Јер су божанску светлост разлили по целом бићу свом практикујући еванђелске врлине и тиме потисли из себе сваки мрак греха и таму порока. Еванђелска светост, еванђелска праведност и живи, и дише, и зрачи, и дела светлошћу. Освећујући, она у исто време осветљује и просветљује. To нам казује и сама етимологија српске речи: просвета, која долази од црквенословенске речи: просвјешченије; а свјет значи светлост, те просвета значи просветљење.

/…/ Просвету без светости, просвету без освећења Духом Светим, просвету без усавршења и довршења човека Богочовеком, просвету без Бога – измислила је Европа у своме хуманистичком идолопоклонству. Свеједно је да ли се то идолопоклонство појављује у обожавању папе или у обожавању културе, науке, цивилизације, технике, политике, моде. У свему томе главно је једно: и човека, и друштво и свет уредити без Бога, без Христа. Тако и у просвети, главно је: просветити човека и човечанство без Христа Бога. У том смеру хуманистичка просвета се дала на стварање новог човека. План за тог новог човека је класично прост и једноставан: у новом човеку не сме бити Христа нити ичег Христовог. И Европа се дала на посао: почела је стварати човека без Бога, друштво без Бога, човечанство без Бога.

/…/ Ренесанс је многа срца залио надом. Та ватиканизам је сасушио био европског човека: својим вампирским схоластицизмом у философији и људождерским језуитизмом у етици, он је испио европском човеку стваралачке животне силе. Најпреча је потреба: обновити европског човека хуманистичким духом старе Јеладе, и тако спречити његову смрт. To се може извести, прво: удаљавањем европског човека од Христа, друго: кидањем свих веза које га везују са горњим, невидљивим световима.

Јавља се Русо: човека треба вратити природи, а протерати из њега све што је натприродно; што је природно,то је и добро; природан човек је најбољи човек, – у томе је сва Русовљева емилска етика и педагогика.

Русо је много захватио од природе и унео у човека. Али, настаје питање: шта је то што чини природу самог човека? — Чула, одговара сензуалистичка философија у лицу Лока и Јума. Човек као чуло, — то је прави човек. Сва природа човека изводи се из чула и своди на чула. Када се одбије оно што није потребно човеку, онда остају чула која и чине човека човеком.

Али, човек сведен на чула, сувише је примитиван, рапав, груб, непосредан. Насупрот њему, рационалистичка философија, на челу са Декартом и Кантом предлаже нов тип човека. To је: човек као разум. Човек је пре свега и изнад свега рационално биће; разум и чини човека човеком; а све остало у човеку и сувише је споредно, да би могло претендовати на главно место у његовом бићу.

Пропуштено је оно што је најглавније у човеку, протествују волунтаристи у философији, које предводе Шопенхауер и Штирнер; човек се не може свести ни на чула ни на разум; он није ни једно ни друго; он је на првом месту воља. Да, човек као воља, то је прави, истински човек; то је — нови човек.

Тражећи новог човека, Европа је затим кренула међу нижа бића од човека, и у њима почела да трага за пореклом човека, е да би, ослањајући се на животињски свет, створила на неки начин човека без Бога. Било је не мало радости, а и хистеричне вриске, када је Европом прогрмела хипотеза да је човек постао од мајмуна и од других сисара. Тада је у свет европске троме и сушичаве мисли улетео Ниче са својим олујама, бурама и земљотресима. И са заносом пророка и пламеног песника, објавио свету своје еванђеље о надчовеку.

Страснији у мислима него у осећањима, он је из Шопенхауеровог волунтаризма иДарвиновог еволуционизма извео смео и логичан закључак: ако је мајмун прелаз ка човеку,зашто да човек не буде прелаз ка надчовеку? Да, човек је прелаз и пролаз ка надчовеку. Да, човек је нешто што треба савладати, превазићи. „Шта је мајмун за човека? Смех и жалосни стид. И то исто треба да буде човек за надчовека: смех и жалосни стид“. Надчовек је смисао земље и циљ историје. Надчовек, од чега је сачињен? Сачињен је од четири главна принципа. Први је: треба убити Бога. „Ви виши људи, обраћа се Заратустра својим ученицима, овај Бог био је ваша највећа опасност“. Али, не бојте се: „умро је Бог, — објављује Заратустра, — нема више опасности по вас, нема више сметње да се јави надчовек. — Други принцип: He штеди ближњега; што пада, то треба још гурнути. — Трећи принцип: главно је — воља за моћ, безобзирна и непоштедна воља за моћ. — Четврти принцип: све је допуштено; за надчовека нема ни добра ни зла; он живи с оне стране добра и зла, с оне стране истине и заблуде, с оне стране савести и одговорности.

Господо, завршена је драма хуманизма: створен је нови човек — надчовек. Од Русовљевог ембриона хуманистички човек се развио у надчовека; ренесански човек завршио се надчовеком. Али, шта је у суштини надчовек; од чега. је саграђен? — Само од једног инстинкта, инстинкта самоодржања. Али, допустите, зар се од једног инстинкта може саградити и најмања бубица, акамоли најкомпликованије на земљи биће — човек? Та у целом животињском свету, у коме има преко шест стотина хиљада врсти животиња, нема ни једне мушице ни прамушице, која би била искована само од једног инстинкта, па макар то био иинстинкт самоодржања. А Ниче је један једини инстинкт прогласио за — надчовека. Отуда је надчовек уствари подчовек, a то значи нечовек. Ако хоћете, надчовек је најдаровитија карикатура човека на овој звезди помраченој.

Што важи за надчовека, важи и за све његове хуманистичке претке. Русовљев природни човек није друго до получовек, јер му је одузето све што је натприродно; а получовек је исто што и подчовек, јер су у њему несметано узрасла сва природна зла, па још мажена од хуманистичке просвете.

А локовски човек као чуло, шта је он? Разломак човека проглашен за човека. A то је већ нови подчовек, нова наказа од човека. Јер шта су чула без душе? -—Виолина са пет жица, али без виолинисте.

А кантовски човек као разум, шта претставља он? Исечак човека проглашен за човека. А где је свет, бескрајни свет људских осећања, у којима је и наш рај и наш пакао, — зар без тога човек може бити човек? He, не и кантовски човек је карикатура од човека.

А шопенхауеровско-ничеовски човек као воља, чиме личи на човека? Где је ту душа са својим бескрајностима, па савест, па самилост? и зар без свега тога човек може бити човек? Ах, и то је карикатура од човека, само нова карикатура.

Разгледајте хуманистичку изложбу нових људи: получовек до получовека, подчовек до потчовека, нечовек до нечовека, a то значи: карикатура до карикатуре. Све сам човечуљак до човечуљка. Зар не примећујете, хуманистичка просвета европска створила је све неке човечуљке и њима населила Европу. Човечуљак је Русовљев природни човек, човечуљак је човек као чуло, човечуљак је човек као разум, човечуљак је надчовек. Све сам закржљали човек; све сами одломци и разломци човека; нигде целог, интегралног човека. Ми присуствујемо трагичној изложби: европски човек без Бога кроз хуманистичку просвету дегенерисао је у човечуљке, у патуљке.

Господо, европски хуманизам је извршио своју мисију: створио је новог човека, човека без Бога и душе. Али, где је тај нови човек, где — надчовек? Гле, он не постоји као индивидуална личност, али постоји као колективна сила, која пустоши Европу и кроз хуманистичку философију, и кроз хуманистичку науку, и кроз хуманистичку просвету и кроз хуманистичку културу, и кроз хуманистичку цивилизацију. Тако се изградио специфичан тип европског човека: холбаховски l’homme-machine, homo faber, homo technicus. To је, по свему, човек без Бога и без душе. Другим речима: обезбожен и обездушен човек -—робот. А робот је тиме робот што не признаје ни Бога ни душу. У томе га нарочито подржава, знате ли ко? — Експериментална психологија, Psychologie ohne Seele. To је европска хуманистичка наука о души. Наука о души која не признаје постојање душе! Може ли бити већег апсурда? Али тај апсурд је неприкосновена палата у којој живи њено божанско величанство: европска хуманистичка Psychologie ohne Seele!… А пред њом клањају многобројни европски роботи као пред непогрешивим божанством.

Господо, фабрика робота, ето у шта се претварала, и најзад претворила, Европа од Ренесанса до данас. А робот, то је најбеднији тип човека. Ко има очи да види, може видети: на овој планети није било беднијег, наказнијег и нечовечнијег човека од европског робота.

Стид и срамота, вечни стид и вечна срамота Европе, то је њен „нови човек“, човек без Бога и душе, човек = робот.

Пошто је убио Бога и душу у себи, европски човек већ неколико деценија врши постепено самоубиство. Јер је самоубиство неуклоњиви пратилац богоубиства… Просвета без Бога увукла је Европу у такав мрак, у какав ниједан континент није запао никад. У том мраку нико никога не распознаје, нико никога за брата не признаје…

Господо, шта је циљ просвете, ако не: просветити човека, осветлити све његове поноре и јаме, и протерати из њега све таме. А човек без Бога, без Христа, без те једине неугасиве светлости, како ће развејати космички мрак који са свих страна наваљује на њега, и како ће протерати таму из себе? Са свима својим светлостима човек без Бога није друго до свитац у бесконачном мраку ове васионе. А његова наука, његова философија, његова просвета, његова култура, његова техника, његова цивилизација, то су ситне свећице које он пали у помрчини земаљских и космичких збивања. А све те свећице шта значе у бескрајној ноћи и мрклом мраку индивидуалних, социјалних, националних, интернационалних, проблема и збивања? Зар се већ нису све погасиле, и Европом је полегао густ и тежак мрак и попала је непрозирна тама?

ДОСИТЕЈЕВШТИНА

Кроз доситејевштину та тама је захватила донекле и нас Србе. Јер доситејевштина и јесте лакомислена вера у свећом хуманистичке науке, у свемоћ хуманистичке просвете, у свемоћ хуманистичке културе, у свемоћ хуманистичке технике, у свемоћ хуманистичке цивилизације. Под трагичним утицајем доситејевштине европска хуманистичка просвета створила је у нас сукоб између цркве и школе, који за наш народ значи, и увек је значио, катастрофу. Под утицајем доситејевштине и наш се човек почео механизовати, роботизовати.

Да бисмо избегли завршну катастрофу, постоји само један излаз. Који? -—Прихватити светосавску просвету, и потпунце је спровести у свима школама, од најниже до највише, и у свима просветним, народним и државним установама, од прве до последње. Светосавска просвета зрачи, светли и просвећује једином неугасивом светлошћу и једином истинитом светлошћу у свима световима: Богочовеком Христом. Њу никаква тама, па ни тама Европе, не може ни угасити ни обузети. Она једина прогони све таме и из човека, и из друштва, и из народа, и из државе. Она, једина истинита светлост, осветљава до дна свакога човека, и у свакоме нам открива нашег бесмртног, нашег божанског брата и вечног сабрата. И она нас учи да се и проблем човека, и проблем друштва, и проблем нације, и проблем човечанства, могу лако и јасно и схватити и решити само када се и човек, и друштво, и нација, и човечанство прочитају у контексту са Богочовеком Христом.

Господо, главне смернице и одлике светосавске просвете могле би се формулисати
овако:

1. Човек је биће које се најидеалније и најреалније може усавршити и довршити
Богочовеком;
2. усавршавање човека Богочовеком бива помоћу еванђелских врлина;
3. просвећен човек у сваком човеку види свог бесмртног брата и вечног сабрата;
4. свака људска делатност: философија, наука, занатство, земљорадња, уметност, просвета, култура, добија своју непролазну вредност када се освети и осмисли Богочовеком;
5. истинска просвећеност се постиже светим животом по Христовом Еванђељу;
6. светитељи су најсавршенији просветитељи; што светије човек живи, то је бољи васпитач и просветитељ;
7. школа је друга половина срца Богочовекова, а Црква је прва;
8. у центру свих центара, свих идеја, свих делатности стоји Богочовек Христос и његов Богочовечански колектив: Црква.

Јустин Поповић, СВЕТОСАВЉЕ КАО ФИЛОСОФИЈА ЖИВОТА (одломак из поглавља: Светосавка филосфија просвете) 

св. Јустин Ћелијски, НАША ИНТЕЛИГЕНЦИЈА И ЦРКВА

Од Канта па кроз Ничеа до у нас путује једна иста неман-жеља: скратити човека, сузити га, свести га на чула, на чулни интелект. Човек осамнаестог века је по преимућству човек разума; човек деветнаестог века је по преимућству човек чула; а човек двадесетог века је по преимућству човек једнога чула. Систематски је сужаван човек: чупане су из њега све мисли које премашају земљину сферу, прогањане су све жеље које прекорачавају међу између два света, исмевани су сви полети ка оностраним тајнама. Да би био савремен, човек је морао да се земљизира, морао је постати послушни роб теже земљине; небо над њим – не сме га привлачити својом тајанственом тежом. Постепено је копана раселина између човека и неба, и најзад је небо постало претеће чудовиште за човека, за нашег једночулног човека. И човек је постао пијавица земљина; и на наше очи та пијавица умире од пресићености крвљу земљином. Човек – изданак земље, која живи тиме што је сунце непрестано држи у свом огњеном загрљају, човек – постао је највећи непријатељ неба. И сав се зарио у земљу, зарио се свим умом, свим срцем, свим чулима, сав се оземљио и постао sensorium terrae. Ако има духа у њему, он је – гној земљин. Једночулни човек лучи мисао из тела, цеди је из те крваве иловаче, и његова је мисао висока колико и тело. Сто седамдесет сантиметара – то је просечна висина мисли код нашег савременог човека.

Има ли наш интелигент интелект, онда је то у већини случајева – чулни интелект, који чулима мисли и дела. Такав једночулни човек и јесте тип наше интелигенције. Веран – осамнаестом веку, веран – деветнаестом веку, веран – двадесетом веку. Но у Европи човек разума извршио је самоубиство у хуци Француске Револуције; човек чула извршио је самоубиство у ломњави Европског рата; човек једнога чула непрестано врши самоубиство и дању и ноћу. Но по неки се пробуди и узбунтује против тако карикатурно једностраног човека; доживи сву прошлост и будућност таквог човека, и позива ка пуном, ка потпунијем човеку, ка човеку ширем и дубљем и вишем, ка човеку мање смртном, а више бесмртном.

Како се осећа такав човек, када се пробуди из чула својих? То нам искрено и дирљиво казује г. Ст. Живадиновић у своме чланку: Наша данашња црква.[2] Иза тога чланка стоји душа која се пробудила за Вечност, мада је спавала у колевци од иловаче. Осетила је да релативне вредности којима Европа храни човека никад не засићују бездану глад душе човекове; бездану, – да, јер и та безданост глади показује да је човек душом бескрајан и бездан. Његова се мисао пробила кроз чауру тела и узлетела високо, високо до чежње за светлобелим православним Господом Христом. Хоће да прошири себе, да удуби, да се косне мистичних дубина живота и чудесних висина. Он то хоће да учини кроз нашу Цркву. И пише ту жељу своју.

Знате, ја се осећам као да сам на Страшном Суду. Врши се најсавеснија, подробна, атомска, електронска анализа сазнања и свега што је икада могло рећи: ја јесам. Савест ти гори у пожару, али не сагорева; а једно осећање пали ти душу и тело: најстрашнија зла су зла учињена у име Христа или под именом Христа. То је оно што је најстрашније сада, но то је оно што ће бити најстрашније и тада – на Страшном Суду. У та зла спада и наше зло, наше српско зло, зло у нашој Цркви и око наше Цркве. Јер ако ишта наше може пропутовати историју човечанства до њене крајне ивице, до њеног завршетка, ако ишта наше може досећи до Страшнога Суда – досећи ће наше зло. Ако се ишта наше види са високог неба, види се наше зло. Замислите, гледана са наше планете, из угла наше отаџбине, наша се Црква и не види; авај, не само не види, већ и не осећа да постоји. „Она, безмало, не постоји“, – то пише г. Живадиновић; то су почетне речи његове. Није ли то апокалиптички ужасно и страшно, апокалиптички одлучно и болно? – Не осуђујте га одмах; то говори човек који се осмелио да себе пренесе на ивицу времена, тамо где престаје време и настаје вечност загонетна и неиспитана, и да са те ивице погледа у себе и у свет око себе.

Погледао је, уздрхтао је од језе вечности, и вапајно зажелео Цркву, да њу осети, да се наслони на њене груди мајчинске, да одахне од бесплодне одисејаде кроз пустињу живота, и научи од ње – шта је то вечност, а шта време. И он говори… Његове речи повлаче ми сузе из срца у очи. Не говори ли то човек који се отрже да му мољци времена не изгризу срце, човек који се из кврга простора и времена отима ка вечности и вечном смислу живота? Што је написао, ући ће у Апокалипсис нашега доба; а можда ће то и сачињавати прву главу у нашем Апокалипсису на дан Страшнога Суда. Преведе ли се на језик Јовановог Апокалипсиса, његов чланак гласиће: А анђелу Српске цркве напиши: ти, безмало, и не постојиш, безмало, мртав си. Знам дела твоја, да имаш име да си жив, а мртав си (ср. Откр.3,1).

„Она, безмало, и не постоји“… Ужасније осуде нема, јер долази из срца које страда и пати волећи Цркву. А он то није писао као судија, најмање као страшни судија. Бол је био перо којим је писао свој чланак. А свака реч – сасирена кап крви из срца рањеног вечним проблемима живота. А када моје око сузом пита моје срце, оно вели: он личи на јадно младунче, које је рођено за Вечност, али га је мајка напустила пре но што су му паперја никла, а камо ли крила. И сав бескрилан, он чезне зе тајанственим Господом Христом, али нема ко да му крила узрасте, да га окрили за велики лет и полет ка вечном смислу живота, јер наша Црква „безмало, не постоји“.

Испод сваке речи по суза, испод сваке сузе по уздах, а испод свих суза и уздаха – лелек за Богом. Нама, званичним представницима Цркве, не личи ли његов чланак на Страшни Суд, онда смо ми толико умрли, толико безнадежно мртви, да нас никакво васкрсење не може разбудити из мртвих. Иза наше смрти – нема васкрсења; наше душе – лешеви наши, и сувише су мртве да би могле зажелети васкрсење.

Зар су у прашуму зарасли сви путеви између наше интелигенције и Цркве? Зар су све артерије покидане; зар ниједна од њих више не везује срце Цркве са срцем њиховим? Сваки нехат, сваки нерад, сваки испад, сваки грех званичних представника Цркве кида по артерију; а сви греси скупа – нису ли покидали све артерије? И они се осећају осамљени, напуштени у пожарној пустињи живота, и никаква артерија да им у спарушено срце спусти коју кап живих сокова Вечности. Изгрувани нерешљивим проблемима које нико не може решити без Христа, они жедно траже трајнији смисао животу, смисао непролазни, неуцрвљиви. И ако им Црква не покаже Христа, коме ћемо ићи ми, словенски очајници? Зар наш измучени словенски очајник, страсни боготражитељ – да остане без Бога, у беспутној прашуми европских противречности? И то нашом кривицом. Пријатељу, разбуди сва срца у себи, и реци: да, нашом кривицом. Јесмо ли ми помрачење Бога и Христа? Изгледа да јесмо. А зар не знате да за словенско очајање, када у боготражењу сиђе на последње дно, као што је у Достојевског и Николаја Велимировића, постоји само једна дилема: или – вера у чудесног, православног, неонакаженог Христа, или – самоубиство. Јер је Он – Бог сваке утехе, и зато – Бог словенских очајника. Само обесловењени Словени, оплићани рационализмом, механизирани механичком европском културом, као слепе ларве могу животарити у тескобној чаури тела свог.

Док наша интелигенција лута хранећи се отпатцима европске културе, док се у њено сасушено срце убризгава серум атеизма, индиферентизма, масонства, дотле ми, представници Цркве, прелазимо из дремежа у дремеж, из сна у сан, из наркозе у наркозу. Најамници се пријатеље с вуцима, јер им овце нису своје. И краду им душе, и краду им срца, а чиме ћемо откупити једну украдену душу, када вреди више него сва сазвежђа, више него сви светови горњи и доњи?

Индиферентизам који иде до окамењене неосетљивости за све што је надчулно, атеизам који иде до страсне вере у неверје, црквоборство које иде до дивљег Христоборства – пустоше душу наше интелигенције. Ко је томе посредно или непосредно највише крив? – На првом месту ми, званични представници Цркве. Нашу интелигенцију ствара наша школа. А крајеугаони камен данашње школе није ли атеизам? њен дух – није ли систематско ратовање против Цркве? У њој је наука о Богу сведена на минимум, да би се ваљда добило више времена за науку о бубашвабама и рододендронима, о крволочним Џингис-ханима и троглодитским подвизима. Систематски поступно, а понекад и анархистички безобзирно, потискује се из школе дух Христов. Закони о школи се стварају и усвајају, и озакоњују, а наш Архијерејски Сабор – да ли је постојао у то време? да ли га је заболела душа за судбину многих поколења која ће кроз атеистички настројену школу, и душу изгубити? да ли га је узмучила савест што ће на дан Суда дати одговор за сваку од тих душа, коју су могли спасти, а нису учинили што су могли учинити да је спасу? Зашто се двадесет и три митроносне главе (=Епископа) нису узбудиле и узбуниле, када се школски закон стварао, усвајао, озакоњавао? зашто се нису узбуниле до колективне оставке, до апела на народ? зашто нису, ако треба, и босоноги, и гоњени, светосавски смело пошли кроз народ да му објасне да им долази школа без Бога, људи без Бога, а то ће рећи: људи без душе? зашто нису апостолски озбиљно питали народ: пристаје ли на такву школу? – Ја држим у одговору „за то“ скрива се неревност, нехат, индиферентизам. За павловску веру нема немогућег, јер све може у Христу Исусу Који јој моћи даје (ср. Флб. 3, 13); за јовановску љубав нема страха, јер савршена љубав изгони сваки страх, и страх од људи, и страх од демона (ср. 1 Јн.4,18).

Наша школа плански сужава човека, смањује га, снижава га, јер систематски изгони из њега све што је вечно, све што символизира бесконачност и бесмртност, све што носи у себи дубину и висину, и због тога је наш интелигент постао – човечуљак, хомункулус, крњ човек, непотпун и очајно неготов. Аргусовски се видовито стара да човека обзида оним што је времено и привремено, што је досежно за чула и овострано, а остало се прогони из човека до у недођин. Зато је наш интелигент постао времен и привремен; зато је кратких мисли, сушичавих осећања, анемичних жеља. Разлио је душу у плићаке, који не могу не постати бара. Обездушени школом, робови релативизма, када се пробуде за виши смисао живота, за Христа, где ће га наћи?

Ево човека који се пробудио из иловаче. И обратио се Цркви; и са болом исповеда да је после рата „у превирању и тражењу нових путева Црква наша изгубила компас“. – Да ли зато што је крманош ослепио, и лађари оглувели, и охромали, огубали? „Изгубила компас“, а небо живота над нама је помрачено, ломе се светови над нама и око нас, и распадају у хаос и вихор. Ко ће онда нашег човека, очајног и богочежњивог, водити ка пристаништу Вечности по валовитом мору овог живота? Окраћала је рука, згрчена је маловерјем рука, која треба да подигне човека да челом додирне небо и уснама целива звезданим прахом засуто крило Херувима.

Разиграла се у дивљу игру сва зла у свету, завитлала нашег човека у самоубиствену вртоглавицу, и никако да је се ослободи. Захваћени дивљом игром зла, многи су званични представници Цркве изгубили компас, и не знају куда иду; а њих жудно питају њихови верни: куда ћемо ићи? коме ћемо ићи? Они траже да се дохвате ма чега што би их спасло очајне усамљености. Усамљен је наш човек; наслоњен на нашу ружну звезду, а шупље као лобања небо зјапи над њим. Под таквим небом на оваквој звезди, Црква је наша изгубила компас. Зашто? Госп. Живадиновић одговара: „Велика противница спољашњих форми, скоро до убогости конзервативна, она никада није умела да нам наметне верске обавезе“.

Да, велика противница спољашњих форми, и то у лицу многих свештенослужитеља, јер велика противница унутрашњих норми, и то опет – у лицу многих свештенослужитеља. Опустошени унутрашње – како би могли бити неопустошени спољашње? Убоги вером, како могу бити богати у манифестовању вере? Како ће зрачити светлошћу, који сунце у себи нема? Како ће искрено, нефарисејски славити Бога спољашње човек, који Га не слави унутрашње, не слави душом својом? Убоги православним Христопознањем, неки се још хвастају тиме што су противници спољашњих форми, јер веле – Господ Христос није марио за то. Само ти неуки апологети своје опустошености заборављају да је Господа Христа ревност јела за дом Божји, те није допуштао да се суд пронесе кроз храм (Мк.11,16), да се не би кварило благољепије храма и молитве; и још заборављају оно што ни у сну не треба заборављати: да је Господ Христос избацио трговце из храма, јер су кварили лепоту храма и молитве. И још заборављају ти свештенослужитељи недељни прокимен, који сваке недеље певају – претпоставља се да сваке недеље служе: Господь воцарися вь лепоту облечеся (= Господ се зацари, у лепоту се обуче“ – Пс.92,1). А ми смо грубо и ружно свукли с Њега сву лепоту; нисмо ли тиме скинули с Њега тело Његово Богозрачно? Гледан кроз нас, Бог је наш – убог, осиромашили смо Га, оружњали смо Га, онаказили смо Га. А Невеста Његова Црква Његова, дивна и преукрашена, Невеста Цара Небеског, зар Она да не буде обучена у лепоту Његову раскошну и неисказану? Сетите се еванђелске приче да је са пира у Царству Небеском избачен онај са похабаним, подераним хаљинама душе. И још заборављају да је Господ мисли Своје обукао у звезде и дивна сазвежђа, у милионе сунаца и безброј Анђела и Арханђела; заборављају чудну чаробном лепотом својом апокалиптичку визију Цркве: Жена обучена у сунце, а месец под ногама њезиним. Где је храм вечне Лепоте, ако не у њој, ако не – Она сама? и храм вечног Добра? и храм вечне Истине?

Господ је узео тело човечије, учинио га најунутрашнијом садржином Божанства и кроза њ осветио и обожио материју, – а ко сте ви да Господа Христа поправљате? Сетите се одеће Његове чудотворне, јер који се ње дотицаху – оздрављаху, јер и кроз њу зрачи Његова богочовечанска сила (Лк.8,44-48). Зар има веће лепоте за тело човечије од Христа у њему? Бог је ушао у тело, зар није ушла и сва Лепота с Њим? И тело је за Господа: прославите дакле Бога у телима својим и у душама својим, што је Божије (1Kop.7,20). – Зар смо све то заборавили ми, свештенослужитељи? Зар не знате да смо ми свештенослужитељи не само апсолутне Доброте и Истине, него и апсолутне Лепоте? У свом небеском аспекту Црква и јесте тело апсолутне Лепоте, јер је Тело Богочовека Христа; а у свом земаљском аспекту она је то исто, у колико сте ви Христозрачни. Не знате ли да Тело Цркве има своја чула? Свештени обреди, сви – од првог до последњег, и јесу чула Цркве, кроз њих чујемо и видимо Бога и Господа, кроз њих преносимо себе из црвињака релативизма у Царство вечних вредности, кроз 1?их удубљујемо себе до божанских дубина, и проширујемо себе, и узвишујемо. Све што је Господ узео на Себе од човека, све је то начинио не само апсолутно добрим и истинитим, него и апсолутно лепим. Узео је тело човечије, и учинио га апсолутно лепим. Тело Његово и јесте мерило апсолутне лепоте тела човечијег, јер је оно – Тело Богочовека. Циљ тела човечијег је да се обуче у Господа Христа, и Његову апсолутну Лепоту, да постане Христоносно, и тиме Христолико. Сваки други циљ одводи тело у ружноћу, расипа га у – црве. На завршетку историје, када се добро буде опростило зла за увек, боголике ће душе, по дубокој мисли Светог Макарија Великог, и васкрсла тела своја учинити боголиким, а то значи: апсолутно лепим, божански лепим и вечним.

Благољепије богослужења зависи непосредно од благољепија душе, коју свештенослужитељ носи у себи и уноси у богослужење. Је ли свештенослужитељ омолитвио себе – познаћеш га у храму на молитви и по молитви: он зрачи молитвеним расположењем, све одише тајанственим усхићењем, и радошћу, и утехом. Његов живот је путовање из тајне у тајну. Господ се облачи у величанство; облачи се у Свете Тајне, у Свете Иконе; оне су пуне живога Бога и Господа; ако си вером оживео око своје, то ћеш видети; за оживљене вером и љубављу – Свете Иконе су живе, а за мртве? – мртвима је све мртво. Иконе Васнецова могу одвести безрезервној вери и неисказаној љубави према Христу. Лепотом говори Христос.

Разбуђен за Христа Словенин осећа да је Христос недомислива Личност, зато хоће благодатну мистику, да њоме осети онај свет, да осети нерве који га везују за небо и за све горње светове. Загледа ли човек у себе, у жилице свога бића, видеће да су многе од њих покидане, а неке га још везују за небо. И по тим умреженим у небо жилицама спуштају се у душу његову тајне горњих светова. Ако Црква сасвим не веже човека са оним светом, ако овај свет не приближи оном, ако их не здружи, ако их не сједини, зар је испунила завет свој? Она је у овом свету из онога света, да би нас упознала са оним светом, да би изгладила противречности између овог и оног света, да би испунила раселине, премостила провалије. Чудно се ткиво тка на разбоју између неба и земље. Свештеници, ви сте главни ткачи, – да ли паучину уткивате? Зар се може човек пењати у небо по паучини, по концу од паучине?

Када наш интелигент дигне поклопац времена са душе своје, на њега са свих страна јуришају вековечни проблеми, и он чежњиво погледа на нашу Цркву. Ишчеле му очи погледајући на њу; измучен и растужен он суморно исповеда: „Ако у данашњем веку позитивних знања нема места мистицизму нигде до само у индијској џунгли, украјинској степи, или у руској цркви крај храма Светог Марка, усред Београда, у чијем служењу има апокалиптичке лепоте, има ипак нечега што наша Црква мора да нам да. Јер ми, ратна и поратна генерација, прилазимо јој нови, мучени сумњом више него ма иједно покољење из прошлости нашега народа. Ми смо издржали највише. Нико толико душевних бура није поднео као ми. Нико није мање живео. Нико није у толикој мери лишен младости истинске. Ниједна генерација није имала толико сагорених душа, као ми, и нико толико не заслужује да буде прихваћен од Цркве као ми, који још увек верујемо“.

Гоњени олујама животних противречности, наши интелигенти „који још верују“, питају у лицу г. Живадиновића: „Шта смо добили од Цркве откад смо се вратили у земљу? Шта нам она доноси новога у новом времену, са новим душама и новим сумњама? На који начин мисли да нас сачува себи? Шта нам пружа? – Ништа“.
Чујете ли: ништа! Она која све треба да има, постала је као да ништа нема. Опустошена је, сатерана у ништа. Зар смо толико свемоћни нихилисти да и Господа Христа претварамо у ништа? А у томе је чудотворство, само не божанско већ сатанско, јер Бог из ничега ствара све, а ми Богочовечанско све претварамо у ништа. Довршен је главни подвиг Сатане, неимари његове огромне куле, његове огромне – Нуле.

Да нас не клевета? Неко ми одлучно рече: не, он нас само слика, фотографише. Дођи и види. Шта ти пружа наша Црква? “ Литургију лишену сваке лепоте, мистике и тумачења истинске вере. Не проповеда се жива реч Исусова, него се читају текстови из књига. Не пева се за певницом, него се јауче, ко ће више да викне. Нестрпљиви свештеник прекида хор усред Саборне Цркве да би одржао реч: без личне вере, без убедљивости, без говорничке вештине. У Цркву се долази на разговор уз читање Еванђеља. Венчања у нашој Цркви, најсвечанији и најрадоснији тренутак у животу свакога од нас, то је нешто најболније што се може видети у једној богомољи од смеха, од неуздржалих разговора, док се призива Божји благослов и венчавају се животним мукама двоје младенаца. О сахранама и да не говоримо“.

Када ово не би била искрена исповест, можда би и нашли смелости да се правдамо; али пошто је исповест, изазвана болним чињеницама, она је тиме и оптужба, од које нас нико одбранити не може. И зби се пророштво Христово на нама: На Мојсејеву столицу седоше… (Мт. 23,2). – Ја не могу да не саосећам г. Живадиновићу. Зар збиља нисмо лишили сваке лепоте и мистике Свету Литургију, ту Службу над службама, коју Анђели желе служити, у којој се реално понавља и доживљава чудесни живот и спасоносни подвиг Господа Христа? Зар нисте толико пута и сами гледали свештенослужитеље, где служе Свету Литургију механички, без имало узбуђења, ако не усхићења? Зар нисте виђали како самовољно скраћују Свету Литургију, и тиме осакаћују кроткога Христа? Зар нисте виђали како се за време богослужења наслањају на Свету Трпезу као на кафански сто? Зар нисте чули како се за време богослужења разговарају у олтару свештеници? Зар нисте видели како неки од њих у столовима за певницом стоје или седе као да су на неком концерту? Зар нисте наишли на много храмова, у којима свештенослужитељ годишње служи две до три Свете Литургије? Зар нисте са ужасом слушали не појање него кревељење у многим храмовима? Зар нисте са тугом у срцу слушали у престоничким храмовима појање по једног појача? Зар нисте толико пута уздрхтали од свештеног гњева слушајући разговоре у храму за време богослужења?… И колико би се ових „зар“ могло ставити иза дела нас званичних преставника Цркве! Али ми ћемо скратити њихов број избраних ради, да се и они не би саблазнили.

Тешко ономе кроз кога долази саблазан (Мт.18,7); а кроз нас долази, и саблажњавамо ове мале који верују у Христа; није ли нам боље обесити камен воденични о врат, и потонути у дубину морску? Они “ још увек верују“, и траже да им се умножи вера, да узрасте до краја бескрајности, да осмисле своју веру, да сазнаду у шта верују. Знање о вери може им се дати само из живе вере. А у нас мало њих учи по мери вере; нису ли многи који уче по мери невере?

Измешај речи г. Живадиновића са речима Апостола Павла, и оне ће гласити: устани ти који спаваш, и васкрсни из мртвих, и обасјаће те Христос (Еф.5,14); и тако обасјан, моћи ћеш и друге обасјати. Треба најпре себе васкрснути из мртвих, па онда друге васкрсавати, васкрсавати оне који од нас траже васкрсење. Нама се то предлаже, јер се још има поверења. А све што узиштете у својој молитви верујући – добићете (ср. Мк.11,24).

Сви смо криви за све; ми смо криви што је интелигенција оваква; ингелигенција је делимично крива што смо ми овакви. Не само грех подељен лакше се подноси, већ и радост, и утеха, и бол. Своју дирљиву исповест г. Живадиновић завршава предлогом који пружа средства за повратак интелигенције Цркви, и Цркве интелигенцији. „Одстрањени од Цркве грешком свију нас, ми би смо хтели да јој се вратимо, али да је видимо живу, обновљену, иницијаторку уметности, подстрекача узвишенога. Нека се обрати мало већа пажња на форму, на свечаност, на збиљу хришћанску. Нека нам се наметну дисциплина и дужности. Нека се кроз лепо у музици одстрани наша душа за који тренутак од гнуснога тла у тим кратким часовима молитве, као што је то у убогој руској цркви у Марковој порти, без иконостаса, без сјаја на одеждама, али где Христос при свакој молитви показује на Своје ране са крста“…

Овај предлог је у исто време и програм. Све је у њему просто и озбиљно. Но све се то ипак своди на лични подвиг: свештенослужитељ треба најпре себе да преради, да би могао прерађивати друге; треба најпре душу своју да украси красотом Духа Светога, да би могао при богослужењу зрачити том красотом; треба најпре себе да оживи Христом, да би могао друге оживљавати; треба најпре себе да омолитви, да би могао друге побуђивати на молитву; треба најпре сам да стекне осећање и сазнање да је Света Литургија уметност над уметностима, да би могао постати иницијатор уметности небеске наовој помраченој звезди; треба најпре да пожаром вере запали себе, да би могао и друге вером палити. Ледом се не пали ништа, а најмање вера. Светим животом стиче се свето знање; свето искуство претходи познању светих Истина; познању Христа претходи живот у Христу. „Треба најпре себе очистити, па онда друге, – учи Св. Григорије Богослов; најпре себе опремудрити, па онда друге учити мудрости; најпре сам постати светлост, па онда друге просветљавати; најпре себе приближити Богу, па онда друге приближавати; најпре себе учинити светим, па онда друге учити светости“.[3]

„Нико толико душевних бура није поднео као ми“, и ко ће утишати те буре? А Црква тихо и благо шапуће у уво које хоће да чује: Он је (=Христос) „пристанище обуреваемыхь“; Он је, нико до Он – „отишiе бурныхь“[4]… Гле, Он иде по мору, и речју смирава буру на мору, и буру у души (Мр.6,48-51). Само треба завапити, дављенички завапити: Учитељу, изгибосмо! И Он ће се јавити на вапај, као што се јавио… као што се јављао… као што се јавља… У бури садашњице ми смо заборавили на Њега, ми званични представници Цркве, а и ви због нас и попут нас. Он се не види због многих од нас, а можда и због нас. Неко ми рече: ми смо помрачење Њега – Сунца Правде; ми слепило Њега – Свевидећег; ми хромост Њега – Брзог на добро; ми онакажење Њега – Апсолутне Лепоте… Красень би добротою (=диван је био лепотом – Пс. 44,3)… Да је Господ Христос у нама и на нама, ко Га не би видео? Ко Га не би чуо? Ко Га не би заволео? И чула би свачија видела Бога, јер је и чула створио Бог да буду боговидна. Зар их је створио да се увек скрива од њих? зар да не виде свога Творца?

А они траже Бога, и нема ко да им Га покаже, јер је Бог наш – Бог живих, а не мртвих (Мт.22,32). Зар смо толико убоги?Ох, да. Замислите докле иде наше религиозно убоштво: у нас нема ниједног манастира за који би се без двоумљења могло рећи: ово је дом молитве. Има ли страшније дијагнозе за наше душевно здравље? А христочежњива душа жуди да се загњури у слатке мистерије Сладчајшег Господа Исуса, да потоне у дубине богаства и мудрости Божије… Где је Христос? Где? Он је као благо сакривено у огромном пољу живота, које нашавши човек сакри и од радости за то отиде и све што има продаде и купи поље оно… (Мт 13,44). Да,… и све што има продаде и купи поље оно, поље живота, које нема вредности, док се у њему не пронађе једина Вредност, једино Благо – чаробни Господ Христос…

(1926)

св. Јусти, СЕТВЕ И ЖЕТВЕ, Манастир Ћелије код Ваљева, 2007

Напомене:

1. „Хришћански живот“, 1926, бр. 10-12, стр.385-396. – Прим.прир.
2. Нови Живот, бр. 46, од 11. септ. 1926.
3. Orat. 11, 71. PG35,480B
4. Акатист Исусу Сладчајшем (=тишина захваћених буром).

 

св. Јустин Ћелијски, ЧЕЖЊА ЗА БЕСКРАЈЕМ

/…/ Откуда у духу људском та чежња и тежња и бескрајношћу у свим правцима? Шта је што мисао људску гони из проблема у проблем, из бескрајности у бескрајност? Ако се ова чежња за бескрајношћу и може наметнути слабијем човеку, онда откуд она код најсамосталнијих мислилаца? Штавише, она је у њих разрађена у најсложенију проблематику. Све то показује да се чежња за бескрајношћу налази у самој природи духа људског. Природа самог сазнања тежи за бескрајним знањем; природа самог осећања тежи за бескрајношћу осећања; природа самог живота тежи за бескрајним животом. Сав дух човеков: и кроз сазнање, и кроз осећање, и кроз вољу, и кроз живот хоће да је бескрајан, а то значи: бесмртан…

Очигледно је да ову чежњу за бескрајношћу није могла наметнути човеку вештаствена природа, пошто је сама ограничена, и нема у себи те чежње. Исто је тако очигледно, да је духу људском није могло наметнути ни тело човечје, пошто је и само огранично. Као једни логичан излаз остаје поставка: људска чежња за бескрајношћу, за бесмртношћу налази се у самој суштини духа људског. Саздан по лику Божјем, човек је сав у тој чежњи. Јер боголикост и јесте оно у бићу људском што чезне за бескрајним Божјим истинима у свима световима. Иманентна духу људском, ова боголикост подстиче човека да се богочежњиво пружа и сеже за свима бескрајностима Божјим. 

Природно је за боголику душу да чезне за Богом као за својим оригиналом. Ово није априористички закључак, већ по свему апостериористички, јер свеколико искуство рода људског сведочи о тој моћној и тајанственој чежњи духа људског за бескрајношћу, за бесмртношћу, за вечним животом, било у овом или оном свету. Ако се ослонимо на свеопште искуство рода људског и сведемо човека на његове основне елементе, на праелементе, сигурно ћемо наићи на ову чежњу за бесмртношћу као на најосновнији елемент, на коме почива и у коме се онтолошки састоји сав човек. 

Стварајући човека по лику свом, Бог је самим тим по бићу његовом разлио чежњу за божанском бесмртношћу живота, за божанском бескрајношћу сазнања, за божанском бескрајношћу савршенства. Стога се ова неизмерно гладна чежња бића људског не може потпуно задовољити и заситити ничим до Богом. Објављујући божанско савршенство као главни циљ човековог постојања у свету: „Будите савршени као што је савршен Отац ваш небески“ (Мт. 5,48), Господ Христос је одговорио на основни захтев и потребу боголиког и богочежњивог бића човековог. 

Боголикост људске природе има свој онтолошки и телеолошки смисао: онтолошки, јер је у њој дата суштина бића човековог: телеолошки, јер је њоме одређен човеку циљ живота: Бог са свима својим божанским савршенствима. Боголикост је суштина суштине човековог бића, на којој и по којој човек има да израђује и изграђује себе у овом свету. У самој ствари: у човековом бићу Бог је прво, а човек — друго; другим речима човек је саздан као потенцијално богочовечанско биће, које је имало задатак да, вођено боголиком душом, у свему уподоби себе Богу, и тако стварно изради себе у богочовечанско биће, т.ј. биће у коме је човек идеално сједињен са Богом и живи у његовим божанским, бескрајним савршенствима. Али уместо да боголикошћу душе прожме сав свом емпиријски живот, човек је одвојио свој дух од свега Божјег у себи, и отиснуо се кроз тајанства овога света без Бога, т.ј. без свога природног путовођа. И наишао у овоме свету на непремостиве провалије и језиве раселине. 

У суштини својој пад се човеков састојао у томе што је човек устао против боголиког устројства свога бића, напустио Бога и Божје, и свео себе на чисто вештаство, на чистог човека. Првом побуном против Бога, човек је донекле успео да истера Бога из себе, из свог сазнања, из своје воље и да остане при чистој човечности, при чистом хуманизму. Horribile dictu, но — хуманизам је  у ствари основно зло, провбитно зло човеково. У име тог првобитног хуманизма човек је протерао Бога у надчовечанску трансцендентност, и сав остао при себи и у себи. Али при свему томе, човек није могао да потпуно обезбожи себе, да потпуно избаци из себе боголике одлике свога духа; — оне су остале да се и у његовом хуманизму појављују у облику чежње за бескрајним прогресом, за бескрајним знањем, за бескрајним усавршавањем, за бескрајним постојањем. Свесно и несвесно, у свим борбама које човек води у своме хуманизму, он тежи да поврати себи изгубљену боголикост. И у томе делимично успева, успева толико колико је потребно да осети и сазна, како он сам по себи, при својој чистој обезбоженој човечности, не може никад исправити дух свој, реинтегрирати боголикост бића свог. Кроз све своје хуманистичке носталгије човек уствари вапије за — Богочовеком. 

Свети Јустин Ћелијски, ФИЛОСОФСКЕ УРВИНЕ, (Невидљиво у видљивом, одломак, стр. 315-318), манастир Ћелије код Ваљева, Београд, 1999.

свети Јустин Ћелијски, НЕВИДЉИВО У ВИДЉИВОМ

О, Свете невидљиви
ми те видимо,
О, Свете недодирљиви,
ми те додирујемо,
О, Свете несазнатељни,
ми те знамо,
Непојмљиви,
ми те схватамо!

Francis Thopmson, The Kingdom of god

Невидљиво је срце видљивог, језгро видљивог.
Видљиво није ништа друго до љуска око невидљивог.
Безборјни су облици у које се облачи невидљиво.
Облачи и пресвлачи. Видљиво је сунце,
али је невидљива сила која га загрева.
Видљива су многобројна сазвежђа,
али је невидљива сила која их мудро креће
и води кроз бескрајна пространства те се не сударају.
Видљив је магнет, али је сила његова невидљива.
Видљива је земља, али је тежа невидљива.
Видљив је славуј, али је невидљива животна сила
која га држи у постојању.
Видљива су многа бића на земљи,
али је невидљива сила која их уводи у живот
и држи у границама живота.
Видљива је трава, видљиво је биље, видљиво је цвеће,
али је неивдљива сила која из једне исте земље
производи разноврсне траве, разнолико цвеће, различите плодове.

Видљиво стоји на невидљивом,
и састоји се из невидљивог.

Свети Јустин Ћелијски, ФИЛОСОФСКЕ УРВИНЕ, (Невидљиво у видљивом, одломак, стр. 347), манастир Ћелије код Ваљева, Београд, 1999.

Приредио: Александар Мирковић

св. Јустин Ћелијски, ШТА ЈЕ БЕСМРТНОСТ?

/…/ Једина стварност стварнија од свију стварности у свету то је: смрт. О томе нам нећутно и немилосрдно сведочи и сазнање човеково, и осећање човеково, и чула човекова. У самој ствари, последња и завршна стварност људског живота на земљи јесте смрт…

Нашу планету стално пустоши општа хронична епидемија смрти; нема медицине која нас може спасити ове епидемије; нема карантина, где би се људи могли потпуно очистити од микроба смрти. Шта је људски живот на земљи ако не: стално грчевито отимње од смрти, борба са смрћу, и најзад — пораз од смрти? Јер ми у медицини, у науци, у философији побеђујемо не саму смрт већ њене претече: болести и недуге. И то их побеђујемо делимично и привремено. Шта су тријумфи науке, философије, технике пред страхотним фактором свеопште смртности свега људског? Ништа друго до муцање збуњене преплашене деце.

/…/ Кроз историју се у човеку израдило једно убеђење: ако има ичег неопходног у овом свету, онда је то смрт. То убеђење постало је догма сваке историјске епохе. Језива и неуклоњива реалност смрти приморала је човечанство да то убеђење формулише у догму: смрт је неопходност. Ту немилу догму предавао је у наседство отац сину, човек човеку, поколење поколењу.

/…/ Реците, може ли човек са таквим тестаментом бити спокојан и срећан у овој воденици смрт? Је ли могућан прогрес, је ли логичан, је ли оправадан, је ли потребан прогрес у свету, у коме је смрт — најнеодољивија неопходност? А то питање значи: има ли смисла овакав свет, овакав живот, овакав човек? Питање прогреса питање је смисла животног. Ако је у воденици смрти могућан смисао живота, могућан је и прогрес. Одговор пак на ово питање могућан је једино кроз одговор на питање смрти.

Решење проблема смрти у самој ствари решава централи проблем људскога бића. Посредно или непосредно, сви се проблеми у крајњој линији своде на проблем смрти. Продужите ма који проблем до краја, он ће се неминовно извити у проблем смрти. Отуда, од решења проблема смрти зависи правилно решење свих осталих проблема. Силом своје свуда присутне реалности кобна догма: смрт је неопходност, — постала је лозинком човечанства.

/…/ Ако ико реши то питање, онда је то — истинити Бог, и нема других богова, и — не требају нам. Али решити то питање може само онај који омогући прогрес у оваквом свету. Омогућити пак прогрес значи победити смрт. Да ли то може учинити наука, или философија, или нека религија.

Суочите проблем смрти са савременом позитивистичком науком. Да би решила проблем смрти наука је мобилисала све своје силе, али се резултат свих научних напора сабира у један закључак: у свету владају природни закони, они су неопходни  и неизменљиви; и смрт је закон, и то закон неопходан и неизменљив; у оваквом свету и оваквом човеку: смрт је неопходност.

/…/ Неопходност смрти је за науку неуклоњива и непобедива. То значи: наука није у стању нити да нађе нити да дâ смисао животу. Пред проблемом смрти издише и сама наука.

/…/ Ставите проблем смрти лице у лице са свима старим и новим философијама. Кратко речено, сва се логика свих философија слива у један принцип: категорије људског мишљења доказују да је немогуће победити смрт; смрт је логична последица физичке трошности човековог бића, стога је смрт неизбежна неопходност.

Овакав одговор дражи ме на питање: како философије могу дати смисао животу, када тако решавају кобни проблем смрти? У самој ствари, философије нису друго до аритметика песимизма.

Суочите проблем смрти са европском хуманистичком културом. Многе је наивне европска култура надом окрилила. Али слаба су то крила, да би могла тешко биће човеково дићи изнда смрти… Култура не чини човека победиоцем смрти, јер је и сама дело смртних људи. На свему њеном налази се печат смртнога човека.  … Све њене тековине смрт полако нагриза и рони, док их све не одрони и однесе у мрачни амбис. Зар култура, која није у стању да победи смрт, у самој ствари представља силу која јој се од многих приписује? Зар култура, која не може да осмисли смрт, може бити смисао животу?

/…/ Вредност, праву вредност сваке науке, сваке философије, сваке религије, сваке културе пронаћи ћете, ако их прочитате у контексту са смрћу. И кроз науку, и кроз философију и кроз многобројне религије човек покушава да победи смрт и никако не успева, никако да пронађе полугу којом ће и тело своје моћи да подигне у бесмртну реалност. Отуда оне банкротирају на проблему тела.

Проблем смртности људског тела и јесте проба и провера свих религија, свих философија и свих наука: која банкротира на проблему тела, неминовно банкротира и на проблему духа. Ко победи смрт тела, ко дâ и осигура бесмртност телу — то је многожељени Бог и Спаситељ, то је смисао живота и света, то — радост и утеха човека и човечанства.

/…/ Васкресење Христово је преврат, први радикални преврат и револуција у историји човечанства. Оно је поделило историју на два дела; у првом делу владала је девиза: смрт је неопходност; у другом почиње да влада девиза.:васкрсење је неопходност, бесмртност је неопходност. Васкрсење Христово је вододелница људске историје: до Њега — истински прогрес је био немогућан, од Њега — он постаје могућан. 

/…/ Васкрсењем својим Господ Христос је пробио порочни круг смрти: извршио је прелаз из смрти у бесмртност, из времена у вечност. У Његовој Личности извршио је тај прелаз и човек, али не као човек већ као Богочовек. Зато је васкрсење централни факт: из њега се изводи и на њега се своди сва хришћанска прагматика. Од човека се тражи једно: да усвоји тај факт, да доживи тај доживљај, да васкрсне себе из гроба свега онога што је смртно, сједињујући вером душу своју са васкрслим Богочовеком. 

Васкресењем својим Господ Исус је осмислио и тело, осмислио материју, осмислио дух. Јер је васкрсењем Његовим први пут завршено и славно решен страшан проблем смрти, проблем тела и смрти. Решен је на овај начин: тело је људско створено за бесмртност и богочовечанску вечност, са телом и материја сва, јер је сва твар заступљена у телу људском. Васкрсењем својим Богочовек је дао телу човечијем вечни смисао и вечну вредност.

До Спаситељевог васкрсења материја је била обесцењена и потцењена, јер је била смртна. Васкрсењем својим Господ Исус је први правом ценом, вечном ценом оценио тело и показао да је и оно за Бога, да је и оно достојно да вечно седи с десне стране Бога Оца. До васкресења Христовог у човеку је била, ако не реална бесмртност, оно несумњиво — символ бесмртности, који се изражавао у чежњи за бесмртношћу. Осећање бесмртности је било закржљало у човеку и пралазиовано; васкрсењем својим Господ га је подмладио и освежио, и на тај начин оспособио човека да стекне и осигура себи бесмртност и живот вечни. 

Христова победа над смрћу васкрсењем омогућила је бескрајни прогрес човека и човечанства ка божанском савршенству. Уствари: истински се прогрес састоји у победи над смрћу, у обесмрћенњу и душе и тела, у спасењу од смрти, а то ће рећи: у спасењу од греха и зла, који су једини творци смрти. 

/…/ Једини прави смисао људског постојања у овој воденици смрти јесте лична бесмртност сваког људског бића. Без тога, наша ми прогрес и усавршавање? нашта ми добро и зло, истина и љубав? нашта ми небо и земље? нашта ми Бог и свет?

Осетити се бесмртан још за живота у телу, то је блаженство које се ничим не може пронаћи и осигурати осим Господом Исусом. Развијање осећања бесмртности и његово претварање у сазнање бесмртности, посао је Христовог човек у овом животу. Изгледа ми да Спаситељево Еванђеље и није друго до практично упутство како човек може себе смртна прерадити у бесмртна…

Практикујући еванђелске врлине, човек савлађује све што је срмтно у њему; и уколико еванђелскије живи утолико јаче потискује из себе смрт и смртност, и ураста у бесмртност и живот вечни. Осећати Господа Христа у себи је исто што и осећати се бесмртним. Јер осећање бесмртности извире из осећања Бога, јер је Бог извор бесмртности и вечног жвиота. 

Шта је бесмртност? — пита велики хришћански философ свети Исак Сирин, и одговара: „Бесмртност је осећање Бога.“ Осећати Бога значи: осећати се бесмртним. Бог и бесмртност душе су два корелативна појма, јер су два корелативна факта. Једно је немогућно без другога. Осећати Бога у себи стално, у свакој мисли, у сваком осећању, у сваком поступку — и јесте бесмртност. Стећи то осећање Бога и значи: осигурати себи бесмртност и живот вечни. Отуда само из вере у Бога, из осећања бога истиче и осећање личне бесмртности човекове. Богочовечански прогрес се и састоји у томе што у људима развија и усавршава то осећање личне бесмртности човекове, јер до максимума развија у њима осећање Бога. 

/…/ Загледајте се у основне принципе европског хуманистичког прогреса, у његову метафизику. Зар не видите да хуманистичка култура систематски затупљује у човеку осећање бесмртности док га сасвим не затупи, те човек европске културе одлучно тврди: човек сам и само човек? А када се ово тврђење преведе на мало простији језик, оно гласи: тело сам и само тело, земља сам и само земља. И у једном и у другом случају европски човек тврди једно: смртан сам и само смртан. Тако је хуманистичком Еворпом завладала девиза: човек је смртно биће. То је формула хуманистичког човек, и суштина његовог прогреса. 

Најпре несвесно, а потом систематски свесно и намерно, у европског човека је и кроз науку, и кроз философију, и кроз културу убризгавано сазнање да човек — смртан без остатка. То се сазнање поступно уобличило у убеђење које гласи: смрт је нопходност. Смрт — неопходност…

Опустошен је хуманистички човек, страховито опустошен, јер је из њега протерано сазнање и осећање личне бесмртност. А без осећања личне бесмртност, зар је човек — потпун човек? Или боље, зар је човек — уопште човек?... О сужен је еврпоски човек, феноменално сужен, и опатуљен, и осакаћен, и смањен и сведен на разломак и одломак човека, јер је из њега истерано свако осећање бескрајности и бесконачности. А без бесконачности, може ли човек уопште постојати? И ако може постојати, има ли смисла његово постојање? Зар без тог осећања бесконачности није он — мртва ствар међу стварима, и пролазна животиња међу животињама?

/…/ Према хуманистичком човеку и његовом прогресу стоји Христов човек са својим богочовечанским прогресом. Основно је начело богочовечаснског прогреса: човек је прави човек једино Богом, једино Богочовеком; или другим речима: човек је прави човек једино бесмртношћу, то јест победом над смрћу, савлађивањем свега смртнога и сваке смртности. Савлађујући у себи грех и зло, Христов човек савлађује тиме  смрт и смртност у своме сазанању и осећању, и сједињује се са Једино Бесмртним: Богочовеком Христом. 

… Ко је сјединио своје осећање и сазнање са Богочовеком Исусом, већ је бесмртан, у овом свету бесмртан: његово сазнање већ мисли мисао Христову, мисао бесмртну и вечну; а његово осећање већ осећа у себи живот Христов, живот бесмртан и вечан… По вашим очима као да тумара питање: како се то постиже у овој проклето воденици смрти? — Једино вером у васкрслог Гопсода Исуса, и живљењем по основним начелима вере. 

/…/ Осећати Господа Христа као душу своје душе, као живот свога живота, и јесте бесмртност човекова, јер је тиме осигурана бескрајност и бесконачност мисли, осећања, живота. За право хришћанина, бесмртност је и природна и логична, а са њом и у њој бескрајности и бесконачност. То је оно што омогућава и осигурава бескрајно морално усавршавање, бескрајни морални прогрес ка Богу, који је збир свих бескрајности, свих бесконачности, свих савршенстава. 

/…/ Савлађујући грех и смрт, Христов човек пролази у овом животу три главне етапе хришћанског еволуционизма: рођење у Христу, преображење у Христу, васкрсење у Христу. Крајњи циљ његове борбе јесте: васкрснути са Христом. 

/…/ Уствари Црква и није друго до божанска радионица у којој се непрестано подмлађује, освежује и окрепљује човеково осећање и сазнање личне бесмртности и бесконачности. Зар молитва не обесконачује душу сједињујући је са Богом? Зар љубав не обесмрћује душу везујући је за Бога? Зар милосрђе, зар доброта, зар кроткост, зар пост не обесмрћују човека преносећи му и срце и душу у вечно царство Христове Истине? Не  варајмо себе: свака молитва побеђује помало смрти у теби, и свака еванђелска врлина; а све скупа дају победу над смрћу и осигуравају живот вечни. 

/…/ Богочовечански прогрес од човека до Богочовека, од смрти до бесмртности остварује се прерађивањем себе помоћу еванђелских подвига, јер се помоћу њих савлађује смрт и обесмрћује душа, обесмрћују мисли, обесмрћују осећања. 

ПРЕПОДОБНИ ОТАЦ ЈУСТИН, ФИЛОСОФСКЕ УРВИНЕ, (Прогрес у воденици смрти, одломци, стр. 291-313), манастир Ћелије код Ваљева, Београд, 1999.