Свети Јустин Ћелијски, НОВОЗАВЕТНО УЧЕЊЕ О ЉУБАВИ

Новозаветно учење о љубави може се најкраће дефинисати овако: Новозаветно учење о љубави исцрпљује се Личношћу Богочовека Христа. На првом месту Нови Завет је нова личност, ново дело, нова љубав. Појавом Богочовека Христа на свет јавила се нова љубав, сушаствено нова. Акт оваплоћења Христовог најкраће синтезира љубав Божју према свету. Не може се рећи да је Христос постао љубав. Он је од вечности био љубав, и остаје. Љубав није акцидент, није атрибут Божанства, већ суштина Божанства.

Да, Христа љубити значи бити, постојати. Христос је љубав. То је доказао Својим оваплоћењем, страдањем и васкрсењем. Говорећи о љубави, Он је само рашчлањавао Своју Личност. Љубав, коју је Христос открио и поклонио свету, има искључиво карактер Богочовечански. У љубави су најважније две ствари: Бог и човек. Прво Бог, па онда човек. Човек се неминовно формира према Богу. Прва заповест је: „Љуби Господа Бога свога свим срцем својим и свом душом својом и свим умом својим и свом снагом својом, а друга је као и ова: Љуби ближњега свог као себе самога“ (Мт.22, 37-40; Мк.12, 30-31; Лк.10,27-28).

Прва заповест преноси у природу Божанства сву личност човекову, сав ум, сву душу, сву силу и снагу његову. Упражњавањем прве заповести, човек постаје учесник у Божјој природи (2Петр.1,4). У човеку се постепено врши процес обожења душе, срца, ума и целокупне личности његове. Преживљавајући прву заповест, живећи у Богу, (човек) очишћава себе од грехова; уклања оно што дели срце од ума, и ум од душе, и љубав их сједињује до једносуштности. Тада престаје свака раздељеност царства човечје природе: престаје рат између ума и срца, и срца и воље. Љубав Божја везом савршенства везује све што је човечје и Божје. Ту престаје свако непријатељство према Богу. Из прве заповести истиче, исходи друга заповест.

Само човек који је сав обожен, сјединосуштен је љубављу Божјом, може истински љубити свог ближњег. Човек који љубав Божју преживљава као суштину свога срца, своје душе, свога ума, све личности своје, добија моћи да ближње своје љуби Богом, из Бога, и у Богу. Свака љубав, која не истиче из бесмртног Бога, из вечног Бога — смртна је, људска је, без корена је. Друга заповест је немогућа без прве. Сву животворну силу своју друга заповест црпи из прве. Само у тој свепреданости Богу човек сазнаје себе, долази до себе, налази себе у себи. Само чинећи то, човек живи, и сваки ближњи је жив за њега: у сваком ближњем он налази образ (лик) Божји, то вечно живо у човеку, то вечно Божје. Јер је Спаситељ рекао: „То чини и бићеш жив“ (Лк.10,28).

Само у Богу и кроз Бога човек може љубити себе несебичном љубављу. Једино у том случају љубав није егоизам. Тада познавши себе, своју боголику суштину, човек је љуби, јер види да је то једини корен којим он залази у вечног Бога, у природу Божју. И то себе самог открива у ближњем свом и љуби његово себе по себи: јер је за њега оно вечно и свевредносно, ако и није за његовог ближњег, који није дошао до познања себе у Богу и кроз Богопознање у љубави. Само таква Богочовечанска љубав не престаје, непролазна је и вечна је. Спаситељ је рекао: „И што ће се безакоње умножити, охладнеће љубав многих“ (Мт.24,12). То је Спаситељ рекао, када је говорио о апокалиптичким ужасима кроз које ће пролазити Његови следбеници.

Само љубав, која је дубоко укорењена у природи Божанској, има сву своју снагу у Богу: снагом Божјом она се држи и траје. Све је у њој од Бога и све бива по Богу, и сва је безакоња не могу охладнети и умањити, јер она види и зна да је корен свих безакоња бог мржње — ђаво, који је у суштини ништа, јер је мржња, а речено је: „Бог је љубав и љубав никад не престаје“ (1Јн.4,8; 1 Кор.13,8). И само та љубав не очајава, не боји се врата адових. А многи, чија је љубав неукорењена у Богу, доживљавају то да их безакоње, које и јесте чупање човека из корена, тј. из закона Божјег, охладни и у очајање баци. Љубав је Божји закон, а мржња је безакоње, безбожје.

Спаситељ је оличење, апсолутно оличење Богочовечанске љубави. Спаситељ је постао човек и тиме је показао Божију љубав према грехољубивом и грехоиманом човечанству, јер бити грехољубив у самој ствари значи бити непријатељ Богу, а пријатељ ђаволу. Говорећи: „Љубите непријатеље своје“ (Мт.5,44; Лк.6,24), Спаситељ је преводио у речи оно што је већ имао у животу, и у делу и у Личности Својој. Дајући ову заповест о љубави према непријатељима, Спаситељ је у основи променио не само појам о љубави, већ и суштину љубави. Богочовечанска љубав нема граница, јер „ако љубите оне који вас љубе, какву награду имате“, вели Спаситељ (Мт.5,46). Љубав је лествица према свему што је савршено, што је Божје.

У новозаветној љубави Спаситељ не допушта релативност. Њен је циљ да човека учини савршеним, као што је Бог савршен, јер је речено: „Будите, дакле, ви савршени као што је савршен Отац ваш небески“ (Мт.5,48). Љубав је знак, по коме се може познати да човек припада Богу. А мржња је знак да човек припада ђаволу и његовим кумирима (=идолима). „Нико не може два господара служити, јер ће на једнога мрзити, а другога љубити; или једноме волети, а за другога не марити. Не можете Богу олужити и мамону“ (Мт.6,24; Лк.16,13). А то значи: Хришћанство не допушта златну средину, компромис између мржње и љубави, компромис између добра и зла. Зато је потребна подвижничка одлучност за службу Богу. А љубити Христовом љубављу и значи служити Богу без резерве. Љубав не трпи грех. Христос је оваплоћење апсолутне, савршене љубави, зато у Њему нема греха, зато је Он безгрешан. Љубав изгони грех, удаљује грех. Љубав одашиље, отпушта, опрашта грех, јер је Безгрешни Спаситељ рекао: „Опраштају јој се греси (који су) многи, јер возљуби много; а коме се мало опрашта, мало љуби“ (Лк.7,47). Зато што је Христос највише љубио, највише је и човечанству опростио.

Ко много љуби, много и опрашта. Мало љубити, значи трпети грехе у себи. Човек који љуби себе Богом и у Богу, не може узнети и грехе своје у Божју природу. Зато, што је у Богу такав човек љуби много, очистио се од грехова, од нељубави, од мржње која дели од Бога, која привлачи себи. Љубав је она центрипетална сила, која оно што је вечно у човеку вуче Богу, узноси, шаље, одвлачи к Богу, а двоји од небога, — од грехова. Љубав дели човека од грехова, двоји грехе од грешника; никада не идентификује грех са човеком по себи. Што већа љубав према Христу, то мања према греху, то већа мржња према греху.

Љубав је чистилиште од грехова. Најбитнији карактер Богочовечанске љубави јесте оваплотљивост. Љубав је узрок Христовог оваплоћења: “ Јер Бог тако љуби свет, да и Сина Свог Јединородног даде, да ниједан који Га верује не погине, него да има живот вечни“ (Јн.3,16). Само савршена љубав може дати и предати Јединородног. Само је љубав способна да се оваплоћава, да даје себе другима, остајући собом, само увећана животом других. У Христовом смислу љубити значи оваплотити се у љубљеног, оједносуштити се с љубљеним; изгубити себе, душу своју за друге, да би је нашао оживљену вечним животом. Христос је из љубави постао једносуштан са човеком и тиме једном за свагда дао садржину и метод хришћанске љубави.

Светлост је еманација љубави; љубав зрачи светлошћу, која осветљава сва зла и сва добра у васељени, која открива таму злих дела, којом се обавијају злотвори (Јн.з,19). „А суд је овај што видело (=светлост) дође на свет и људима омиле већма тама, него ли видело; јер њихова дела беху зла“. Син Јединородни је љубав и живот вечни и светлост, а зло је мржња, и тама, и смрт. Главна карактеристика новозаветне љубави јесте: жртвеност, апсолутно себедавање љубећег љубљеном. „Отац љуби Сина и све даде у руке Његове“ (Јн.3,35). Отуда љубити значи изаћи из себе и прећи у другог, предати себе другоме. Бог је љубав (1Јн.4,8), и то апсолутна љубав тиме што не ограничава Себе, већ ту љубав преноси у твар. Немати у себи љубави Божје значи немати у себи знања о Богу. Богопознање долази кроз Богољубље. Спаситељ вели Јеврејима: „Знам вас да ви у себи немате љубави Божје“ (Јн.5,42), „И зато нећете да дођете к Мени да имате живот“ (Јн.5,40). Значи, љубав је та сила која човека вуче из смртног ка бесмртном, из временог ка вечном. Када човек нема љубави Божје у себи, не може доћи ка Христу. „Нико не може доћи к Мени, ако га не привуче Отац Који Ме посла“(Јн.6,44).

Отуда, познање Свете Троице бива самом Светом Троицом. Човек сам по себи без помоћи Троичнога Божанства, или човечанство као колективна јединица, не може никада доћи до истинитог познања Троичног Божанства. Немогуће је љубити Бога, не љубећи Сина Божјег. “ Кад би Бог био ваш Отац љубили бисте Мене; јер Ја од Бога изиђох и дођох“ (Јн.8,42). Ко не љуби Христа доказује да није рођен од Бога, да му Бог није отац. Ко осећа себе сином Бога Оца, мора љубити Сина Божјег, тј. брата свог, јер је Христос, по бескрајној смирености Својој, постао брат наш. Савршено жртвовање себе самог, жртвоваше слободно и неизнуђено, јесте језик којим говори новозаветна љубав. „Зато Ме Отац љуби, јер Ја душу своју полажем да је опет узмем. Нико је не узима од Мене, него је Ја сам од Себе полажем, власт имам положити је и власт имам узети је опет“ (Јн. 10,17-18). Да је ова слободна жртвеност неопходна пројава хришћанске љубави показују следеће Христове речи: „Ову сам заповест примио од Оца“ (Јн 10,18). Жртвовати своју душу у Хришћанству је не само савет, већ и заповест. Пуна слобода воље полаже душу, да је опет узме. Кроз самопожртвовање најбоље се и најпуније пројављује слобода човечје личности. То је надлогично, али је истинито. Ту неизнуђену жртву Бог љуби, а љубав за Бога значи наградити вечним блаженством. Наћи душу кроз жртвовање душе јесте страшна новозаветна антиномија! Она постаје јасна једино кроз животни подвиг Спаситељев. Он је жртвовао Себе на крсту и нашао Себе прослављеног у васкрсењу.

Тајну Троичног Божанства и тајну васељене Спаситељ је открио на Тајној Вечери. Блаженство Троичног Божанства је у једносуштности љубављу. Исто тако и блаженство човечанства јесте у једносуштности појединих чланова човечанства љубављу (Јн.17,21). На Тајној Вечери Спаситељ је открио оно што Нови Завет чини новим. То што Нови Завет чини новим јесте љубав нова. Зато што је Нови Завет немогућ без те нове љубави, Христос и назива ту нову љубав Новом Заповешћу. „Нову вам заповест дајем, да љубите један другог“ (Јн 13,34). Без те нове љубави Нови Завет губи своје обележје, престаје да буде нов. Љубав је увек нова, јер је суштина Божја, а суштина Божја не стари. Ова новозаветна љубав не може се мешати ни с једном другом врстом љубави.

Специфична одлика њена је у томе, што је и садржином и методом богочовечанска, што је сва ограђена и условљена Личношћу Богочовека Христа. Тај њен искључиви карактер Спаситељ је изразио речима: „Као што вас Ја љубим, да ви тако љубите један другога“ (Јн 13,34). Из ових Спаситељевих речи очигледно је да се ни такозвани алтруизам, ни хуманизам не могу назвати љубављу у Новозаветном смислу. Само љубећи из Христа, љубећи као што Он љуби, човек поседује љубав која никада не стари, која је увек нова, која Нови Завет чини увек свежим, новим и живим. Та Христолика љубав је знак правих следбеника Христових. „По томе ће сви познати да сте Моји ученици, ако имате љубав међу собом“ (Јн 13,35). Речено је сви, да би се тиме показало, да је Христолика љубав језик хришћанске личности, језика, који разуме сваки човек и свака твар.

Чиме човек доказује да љуби Христа? На то питање Спаситељ одговара: држањем заповести. “ Ако љубите Мене, заповести Моје држите“ (Јн.14,15). Љубав је увек делатна, активна; увек у делима. Она је увек сила и моћ којом се свака реч Христова оваплоћава у дело. Љубав не само сједињује човека са Христом, већ га сједињује са Богом Оцем и са људима. Љубав изазива љубав; ко љуби, бива љубљен. Љубав је најчистије око коме се открива сва чар Личности Христове. Једино Христољубивој личности даје се неисказано Христопознање. Човеку који љуби Христоликом љубављу открива се Бог и јавља се Христос. У суштини својој љубав је Теофанија и Христофанија — Богојављење и Христојављење. Све је ово рашчлањење једне Христове мисли: „Ко има заповести Моје и држи их, он је тај што љуби Мене, а који љуби Мене биће љубљен од Оца Мог, и Ја ћу га љубити и јавићу му се сам“ (љ.14,21). И Христос се заиста јављао многобројним Светитељима и Подвижницима, а нарочито Мученицима и Великомученицима, када су били мучени и убијани за Христа и због љубави према Христу.

Завршни стадијум савршенства човечје личности постиже се пуноћом Богочовечанске љубави. Кроз пуноћу те љубави постиже се реално јединство човечје личности са Светом Троицом. Та љубав низводи Троично Божанство у душу човечју и душа постаје дом и обиталиште Свете Троице. Ту пуноћу блаженства постижу само најпуније хришћанске личности, а не свет као целина уопште. Апостол Јуда пита Христа на Тајној Вечери: „Господе, шта је то што ћеш се јавити нама, а не свету?“ (Јн.14,22-24). Исус одговори и рече му: „Ако ко љуби Мене, држаће реч Моју и Отац Мој љубиће њега и к њему ћемо доћи и у њега начинићемо обитељ“ (Јн 14,24). Подвигом Богочовечанске љубави човек постиже последњи и вечни циљ свога живота и своје милости. Света Троица усељује се у њега и он се сав креће, и бива, и живи у Светој Троици. Ко не љуби Христа не може испуњавати речи Његове, јер речи Христове човек својим сопственим силама испунити не може. Да би их испунио, неопходно је потребна благодатна помоћ Христова. Спаситељ вели: „Ко Мене не љуби, не држи речи Моје“(Јв 14,24). Свети Јован Еванђелист ове заповести Христове своди на заповест о љубави: „и ово је љубав“ вели он, „да живимо по заповестима Његовим. Ова је заповест као што чусте из почетка, да у њој живимо“ (2 Јн.6).

Савршена љубав Божја према човечанству открила се једино у Христу, јер Он љуби људе као што Њега Отац љуби. Нема никакве разлике између љубави Очеве према Њему и Његове према нама. „Као што Отац љуби Мене и Ја љубим вас: пребивајте (μείνατε) у љубави Мојој“. Пребивањем у љубави Христовој, следбеници Христови живе божанским, вечним животом овде на земљи. Да човек заиста пребива у љубави Христовој, познаје се по томе, што он испуњује заповести Христове. „Ако заповести Моје уздржите, пребиваћете у љубави Мојој, као што ја одржах заповести Оца Мога и пребивам у љубави Његовој“ (Јн.15,10). Значи, живот следбеника Христових има за једини образац живот Свете Троице. Као што Троично Божанство живи, тако су дужни и следбеници Христови живети.

Да би то што јаче истакао Својим ученицима, Спаситељ непрестано наглашава, да је то заповест Његова Његовим следбеницима. „Ово је заповест Моја да љубите један другога као што Ја вас љубиш“ (Јн. 15,12). Сва љубав ваша нека бива од Мене, кроз Мене и Мноме. Преживљавајући љубав Христову као циљ и садржину свога живота, човек све боље и боље упознаје неисказане чари Личности Христове. Пребивајући у љубави Христовој, човек се зближава, срођава са Христом, опријатељује се с Њим и постаје пријатељ Христов.Од ове љубави нико нема веће да ко душу своју положи за пријатеље своје. Ви сте пријатељи Моји, ако творите што год вам Ја заповедам“ (Јн. 15, 13-14). Свакоме је отворена могућност и дата средства, помоћу којих може постати пријатељ Христов. Средство се садржи у испуњавању свега онога што Христос заповеда. Он заповеда да љубав Његових следбеника буде као што је љубав међу Личностима Троичног Божанства. Спаситељ опет понавља: „Ово вам заповедам да љубите један другога“ (љ.15,17). Љубав је суштина Троичног Божанства; у љубави је једносуштност Троичног Божанства. Зато је Богочовечанска љубав сила која оједносуштава и сједињује душе верних у јединство, које је слично јединству између Три Лица Свете Троице.

Циљ следбеника Христових је — да међу собом постигну то једносушно јединство.Оче Свети, сачувај их у име Своје, оне које си Ми дао, да буду једно као и Ми (καυώςήμεΐς), тј. као Ја, и Ти, и Дух Свети.“ У самој ствари, у овим речима Спаситељ је дао једину могућу формулу хришћанског уједињења људи. Свака друга формула сједињења људи лажна је, нехришћанска је, и непостојана је. Ван Свете Троице нема реалног јединства, јер нема љубави, која је једина синтетична сила, једина кохезивна сила, једина сила која сједињује суштину са суштином (без сливања). Без тог јединства љубављу у Светој Троици, немогуће је међу људима братство. „Да сви једно буду као Ти, Оче, што си у Мени и Ја у Теби, да и они једно у Нама буду… Да буду једно као и Ми што смо једно: Ја у њима и Ти у Мени, да буду савршени у једно, и да позна свет, да си Ме Ти послао, и да их љубиш као што си Ти Мене љубио“ (Јн.17,2-3). У овим Спаситељевим речима је сва теологија (и еклисиологија) Хришћанства.

Циљ је Хришћанства да следбенике Христове унесе у сферу Троичног Божанства, да их учлани у живот Троичног Божанства, да их овековечи вечношћу Троичног Божанства. Сви они који скраћују и сужавају и ограничавају циљ Хришћанства само на овај свет, они онакажују Христа, нису Христови, већ антихристови. Ове Христове речи не значе да хришћани могу и треба да постану једносушни са Троичним Божанством, не, већ оне само значе да хришћани треба да буду једносушни међу собом, а то могу бити ако буду у Троичном Божанству, ако буду као што је Троично Божанство. Значи, циљ је хришћана да се уподобе Троичном Божанству, да буду као Троично Божанство. Христова љубав према људима је неупоредљива са ма којом врстом љубави на овој планети. То показује тиме, што је његова жеља да сви Његови следбеници буду онде, где је и Он, тј. у вечном блаженству Троичног Божанства. „Оче, хоћу да они, које си Ми дао, буду са Мном где сам Ја, да виде славу Моју коју си Ми дао, јер си Ме љубио пре постања света, и показах им име Твоје и показаћу: да љубав којом си Ме љубио у њима буде и Ја у њима“ (Јн.17,24 и 26).

Богочовечанска љубав је по преимућству љубав духовна и света, љубав Духа Светог, она ни у ком случају није од човека и по човеку, већ од Оца и Сина и Духа Светога, по Духу Светом. Она ј е дар Духа Светога, она се излива у срца верујућих Духом Светим. „Љубав се Божја излива у срца наша Духом Светим, Који је дат нама“ (Рм.5,5). Шта значе те речи? Један Свети подвижник, Ава Јован, вели да овде реч љубав значи Бог: Бог се Духом Светим излива у срца наша, јер Бог је љубав.

Оваплоћење Сина Божјег највећи је и најјачи доказ љубави Божје према свету. Љубав према непријатељима изражава не само завршетак, већ и почетак односа Божјег према човеку. Грешити значи бити непријатељ Богу (Рм.8,7). „Али Бог показује Своју љубав к нама што Христос још кад бесмо грешници умре за нас“ (Рм.5,8). Оваплоћујући се у човека грешног и умирући као безгрешан за грешног човека, Спаситељ је доказао да је Бог љубав и да Га ништа од човека раставити не може. Богочовечанска љубав сједињује хришћанина са Христом, јединством неисказаним. Она тако присно, тако интимно, тако органски уједињује хришћанина са Христом, да га нико, ништа, никада, нигде не може раставити од љубави Христове. Христоликом љубављу човек постаје непобедив, непобедив за смрт, за муке, за страдања, за анђеле, за ђаволе. Имајући ту љубав, хришћанин има у себи Бога љубави Христа и Њиме побеђује сваки грех, сваки порок и сваку напаст. „Ко ће нас раставити од љубави Христове, пита Апостол Павле: невоља ли, или туга, или гоњење, или глад, или голотиња, или страх, или мач; као што стоји написано: за Тебе нас убијају ваздан, држе нас као овце које су за клање. Али у свему овоме побеђујемо кроз Онога Који нас је љубио; јер сам уверен да ни смрт, ни живот, ни Анђели, ни поглаварства, ни силе садашње, ни будуће, ни висина, ни дубина, ни друга каква твар може нас раздвојити од љубави Божје, која је у Христу Исусу Господу нашем“ (Рм.8,35-39).

Богочовечанска љубав исцељује човека од најужаснијих недуга — од лицемерства. Она прожима сву личност човекову, не допушта дволичност. Постане ли лицемерна, престаје бити хришћанска. Зато Апостол Павле наређује: „Љубав да не буде лицемерна“ (Рм.12,9). Све дужности хришћанина сабирају се у једну централну дужност, у једну вечну дужност; та дужност је — љубити Богочовечанском љубављу. Испуњавајући ту дужност, човек испуњава сав закон. Љубав је не само пуноћа закона, већ пуноћа личности хришћанске. „И не будите никоме ништа дужни осим да љубите један другога, јер који љуби другога, закон испуни. Јер ово не чини прељубе, не уби, не укради, не сведочи лажно, не зажели, и ако има још каква друга заповест, у овој се речи садржи, тј. љуби ближњег свог као себе самог. Љубав не чини зла ближњему. Дакле, љубав је пуноћа (=испуњење) закона (Рм.13,8-10).

Зато што је љубав пуноћа закона, чини спасење ближњему: „Јер нам је сад ближе спасење него кад веровасмо“ (Рм. 13,11). Поверовати значи поћи путем који води Богу, а љубити значи бити у Богу. Љубав је по преимућству љубав Духа Светога. У њој је све свето и све духовно (Рм.15,30). Имати љубав значи имати у себи ону центрипеталну силу, која проналази и привлачи све оно што је добро у васељени. Када Богочовечанска љубав ради, њој сарађује оно што је добро. Љубав је једина способна да успавано добро у душама људским пробуди на подвиг и на дело. Својом Богозданом суштином сва твар (πάντα) отима се ка љубави и сарађује јој. Човек који љуби љубављу Христовом, налази многобројне сараднике у овоме свету, ако не међу људима, онда несумњиво међу животињама и осталим тварима: „Јер знамо да онима који љубе Бога све (πάντα) сарађује на добро“ (Рм.8,28). Љубав је новозаветни метод Богопознања. Узрастањем у љубави условљено је узрастање нашег знања о Богу. Љубављу се стиче истинско Богопознање, чија је природа не само надчулна, већ и надумна: „Што око не виде, и ухо не чу, и у срце човеку не дође, то уготови Бог онима који Га љубе“ (1 Кор.2,9). Значи, знање је резултат и плод љубави. Богољубљем се стиче Богопознање. Дух Свети је по преимућству Дух Љубави (Рм.5,5). Љубав према Богу низводи Духа Светога у душу човекову и Он богољубивој души открива то што око човечије не виде, што ухо човечије не чу, што у срце човеково не дође (1 Кор.2,9), тј. открива дубине Божје (ταβάθη του Θεοϋ). Кроз то откривење човеку се даје истинско и непогрешно Богопознање. Имајући Духа Светога, Духа Љубави у себи, човек се испуњава надчовечанским Богопознањем, јер нико не зна шта је у Богу, осим Духа Божијег (1Кор.2,10-11). Само неисказаним Христољубљем, човек може у срце своје низвести Духа Божијег и Духом познати сву вредност, важност и вечност дарова, које је Христос даривао човечанству, јер је речено: „Ми не примамо Духа Светог овога света, него Духа Који је из Бога (έχΘεού), да знамо шта нам је даровано од Бога“ (1Кор.2,12). Као природни карактер Богочовечанске љубави Христове чини и човека надприродним и оспособљава га за познање надприродних ствари (ψυχικός άνθρωπος, πνευματικός άνθρωπος). Док љубављу Духа Светога не преради природу своју, (човек) остаје „ψυχικός άνθρωπος“ — природни човек. И њему све, што је надприродно, што је богочовечанско, што је Христово, што је од Духа Светога изгледа глупо и лудо (исор.2,14). Такав човек не може да зна спасоносну важност и апсолутну вредност Личности Христове, јер се то може познати једино љубављу Духа Светога, која је једино Богодано оруђе (орган) којим човек може познати Бога и Христа. Само човек, који је љубављу Духа Светога прерадио себе од природног у надприродног човека, који је постао Духоносан и Духоношен, може познати тајне Христом откривене, може видети оно што око природног човека не види, и чути што ухо природног човека не чује (1 Кор.2,14). Таквог човека Апостол Павле назива πνευματικός — духовни (1 Кор.2,15).

Ум Духоносног човека обогочовечује се, добија својства Ума Христовог, зато је и способан да зна и разуме тајне Христове: „Ми Ум Христов имамо“ (1 Кор.2,16). Природан човек може доћи само до кожног познања и знања, до феноменалног познања. Знање духовног човека је суштаствено, субстанцијално. Знање које није стечено љубављу, одликује се гордошћу и распознаје се по гордости. Знање пак које је стечено љубављу Духа Светога познаје се по смирености (ή γνώσις αγάπη). Γνώσΐξ знање надима, тј ή αγάπη – љубав назидава (1 Кор.8,1). Духовни човек увек је гладан знања Божанског, зато је увек смирен; он увек осећа да је и његово знање, иако Богодано, ипак бескрајно мало и сиромашно према Мудрости Божјој. Човек сам по себи, не одухотворен, не може ништа знати као што треба знати: „Ако ли ко мисли да што зна, не зна још ништа као што треба знати“ (1 Кор.8,2).

Љубав према Богу је читава наука којој постепено сам Бог учи човека (1 Кор.8,3). У мистерији љубави даје се знање љубећем од љубљеног. Љубљени открива себе љубећем, дарује себе љубећем. Љубав је дар Божји, дар Духа Светога. Љубав је суштина свих дарова које Дух Свети дарује хришћанима. Љубав је суштина вере, суштина наде, суштина кротости, суштина смирености, суштина знања, суштина добра, суштина милостивости, суштина молитве, суштина вечности, суштина савршенства. Љубав је та која свим хришћанским врлинама даје суштину и вечну вредност. Ма која хришћанска врлина, ако нема љубав као своју суштину, без вредности је, неспасоносна је, ништа је. „Ако језике човечије и анђелске говорим, а љубави немам, онда сам као звоно које звони, или прапорац који звечи“ (1Кор. 13,1). Знати све тајне и све знање (παααν την γνώσιν), целокупно знање, имати сву веру, а љубави Богочовечанске немати, значи бити ништа (ουδέν): „И ако имам пророштво и знам све тајне, и све знање, и ако имам сву веру да и горе премештам, а љубави немам, ништа сам“(1Кор.13,2) – (ουδένείμ’ΐ – ништа сам).

Значи, човек је у Хришћанству једно метафизичко ништа све дотле док не стекне Богочовечанску љубав; значи, љубав је не само суштина личности, већ њен почетак и њен завршетак. Љубав једина чини личност личношћу; може се рећи љубав је личност личности. Мржња је та сила која расипа човекову личност, која је обезличава. И највеће пожртвовање, ако није изазвано и спроведено љубављу Христовом — ништа не помаже човеку: „И ако раздам све имање своје, и ако предам тело своје да се сажеже, ништа ми не помаже“ (1Кор.13,3). Љубав нормира целокупни живот сваког истинитог хришћанина; за сваку мучну и тешку ситуацију у животу љубав има свој богомудри излаз: „Љубав дуго трпи, милокрвна је, љубав не завиди, љубав се не величава, не надима се, не чини што не ваља, не тражи своје, не срди се, не мисли зло — не само не чини зло, већ не мисли зло —, не радује се неправди, а радује се истини, све може, све верује, свему се нада, све трпи“ (1Кор.13,4-7).

Нема смрти која може усмртити Богочовечанску љубав. Љубав не зна за време; у сваком моменту свом она је вечна зато што је Богочовечна. Љубећи Христовом љубављу хришћанин реално доживљава истинитост апокалиптичких речи: времена неће бити (Откр.10,6). Љубав је суштина Божја, зато је вечна, зато и човека чини вечним, зато је и речено љубав у човеку не престаје (1 Кор 13,8; ср. Рм.8,35-39): „и пророштва ако ће престати, и језици ако ће умукнути, знање ако ће нестати“. Јер знање, ако не бива љубављу, делимично је, времено је, смртно је. Исто тако и пророштва. Љубав је савршена пуноћа, пуноћа вечности и савршенства. Кад она нестане, онда престаје све што је делимично, све што је времено. „Јер делимично знамо и делимично пророкујемо, а кад дође оно што је савршено (το τέλειον), – тј. љубав , онда ће престати оно, што је делимично (1Кор.13,9-10). Једино љубав доводи човека лице у лице са вечним смислом живота, са Троичним Божанством. Савршена љубав савршено зна последњу тајну живота и егзистенције. Када човек нема ту Богочовечанску љубав у себи, онда му сав живот изгледа као неодгонетљива загонетка: „Тако сада видимо као кроз стакло у загонетци, а онда ћемо лицем к лицу; сада знам делимично, а онда ћу знати као што сам познат“ (1 Кор. 13,12). Зато што је љубав суштина и вредност, и мерило, и темељ, и пуноћа, и савршенство свих хришћанских добродетељи највећа је међу њима. И када се највећа међу хришћанским врлинама издвоји, она је и онда највећа међу тим највећима: „А сад пребива вера, нада и љубав ово троје: али је љубав највећа међу њима“. Зато, саветује Апостол Павле “ држите се љубави“ (1 Кор. 13,13; 14,1). Зато: „све да вам бива у љубави“ (1Кор.16,14).

Када човек стекне новозаветну љубав, онда се оспособљава да велику тајну смрти Христове схвати као чињеницу, која има васељенски карактер и значај. Љубав је средство, којим се да осетити и познати васељенкост Личности Христове. Љубав Божја нагони нас, кад расуђујемо ово: „Ако један умре за све, онда, дакле сви умреше“ (2Кор.5,14). Љубав је Божанска сила која уклања из душе сваки грех и низводи у њој небески мир и покој. „Бог је Бог мира“ зато што је Он „Бог љубави“ (2Кор.13,11). Љубав није својство, већ суштина Троичног Божанства. Зато је она нераздвојна од благодати, помоћу које Дух Свети општи са вернима: “ Благодат Господа нашега Исуса Христа и љубав Бога и Оца и заједница Светога Духа са свима вама. Амин“ (2 Кор13,13).

Љубав је пут, којим Господ Христос улази у душу и тело човеково. Љубављу Он уноси себе у човека, оваплоћује се у њега, предаје Себе за њега. Христос љубављу живи у човеку. Љубав Христова је нераздвојна од Личности Христове. Човек је не може стећи, ако не живи безрезервном вером у Христа, као Сина Божјег и Бога. Христос показује према људима љубав, а од њих тражи да према Њему показују веру. Кроз љубав Спаситељ предаје Себе за човека; кроз веру дужан је човек да преда себе Христу:А ја више не живим, него живи у мени Христос. А што сад живим у телу, живим вером Сина Божјег, Који ме љуби и предаде Себе за мене“ (Гал.2,20).

Хришћанска вера љубављу живи. Љубав је тело, у коју се облачи вера. Хришћанска љубав немогућа је без хришћанске вере, као што је и вера немогућа без љубави. Вера и љубав су нераздвојне и једносушне. Ако вера не дела љубављу и кроз љубав — није Христова. Љубав је живот вере: „Јер у Христу Исусу нити што помаже обрезање, ни необрезање, него вера, која кроз љубав дела“ (Гал.5,6). Вера је дело слободе човекове, човек може веровати, ако хоће, и може неверовати, ако хоће. Када човек поверује у Христа, његова се слобода проширава до неслућености. Љубав је једна (једина) гарантија да та слобода не буде злоупотребљена од стране хришћанина. Човек, који верује у Христа зато што га Христос љуби, и љуби Христа зато што у Њега верује, увек ће слободу своју нормирати Личношћу Христовом: „Браћо, позвани сте на слободу, само да ваша слобода не буде на жељу телу, него љубављу служите један другоме“ (Гал.5,13). Христос је Своју љубав показао људима служећи им, и хришћанин не може показати своју љубав према Христу до служећи Му, и своју љубав према људима до служећи им. Неисцрпну моћ за такво служење љубављу људима човек добија од Духа Светога: “ Јер Дух Свети ствара љубав“ (Гал.5,22).

Спаситељ је из љубави и љубављу објавио свету последње откривење Божје. Нема дара којим Он није обдарио човечанство; нема небеског благослова којег он није излио на људе. До Његовог оваплоћења свет је био, може се рећи, ван Бога; у ваплоћењу Његовом свет се јавља као нешто Божје, као нешто у Богу. Љубав Христом откривена, увек је света и непорочна. Светост и непорочност немогући су ван љубави Богочовечанске, и ван Личности Христове. Човек хришћанин може бит свет и непорочан, ако је у љубави Христовој. То је пут, који је Богом одређен пре постањасвета: „Бог нас изабра у Њему, тј. у Христу, пре постања света, да будемо свети и непорочни пред Њим у љубави“ (Еф.1,3-4). Христос је носилац и доносилац Троичне љубави Божанске. Он се назива Љубљени и као љубљен Богом Оцем и Духом Светиш, Он доноси човечанству благодат, којом облагодаћује све оне који у Њега верују. Љубав хришћанска је увек благодатна и благодат хришћанска је увек љубећа.

Кроз етичку триаду човек низводи у своју душу Божанску Триаду. Љубав је у основи својој увек троична. Природом својом она је увек и вера и нада. Вером се човек усељује у Хриота, а љубављу се Христос усељује у човека. Вера, љубав и нада тако се суштином самопрожимају, да је немогуће логички, аналитички поставити граничну меру између вере и љубави и љубави и вере. Етичка тријада својом Божанском природом субстанциализира сва свој ства човечиј е природе. Она прерађуј е и преображава ум и срце, и вољу човекову. Она постаје главним делом Богопознања и тварипознања. За правог хришћанина знање је само плод, који се рађа на дрвету етичке триаде.

Љубављу се човек утемељује и укорењује у Христа и у исто време најинтимније сједињује са свима Светима (Еф.3,18). Сједињујући човека са Христом и са свима Светима, љубав проширава разум људски до неслућене ширине, удубљује га до Богочовечанске дубине, узвишава га до Анђелске висине. Човеково знање љубављу расте у бескрајну Богочовечанску висину, у дубину, и ширину. Но не само знање, већ и сав човек и сва личност човекова расте тим растом, док не узрасте до Божанске пуноће, док се не испуни сваком пуноћом Божјом: „Да се Христос усели вером у срца ваша, да бисте, будући у љубави укорењени и утемељени, били потпуно способни разумети са свима Светима шта је ширина и дужина, и дубина и висина – Троичног Божанства, Личности Христове и свега што живи, – и познати (γνωναι) превазилазећу знање (γνώσεως) љубав Христову, да се испуните сваком Пуноћом Божјом“ (ίνα πληρωδητε είς πάν τό πλήρωμα τοΰ Θεού – Еф. 3, 17-29). Етичка триада испуњује човека сваком пуноћом Божјом. Значи, да је етичка триада та сила која остварује Спаситељеву новозаветну заповест: „Будите савршени као што је Отац ваш небесни савршен“ (Мт.5,48). Етичка триада изводи човека из уских граница човечности, човечјег „ја“, и проширава човека до Божанства, удубљује га до Божанотва и узвишује до Божанства. Само онда човек постиже последњу пуноћу свога развића, постаје васељенском личношћу, и стварно постаје цар мироздања (свега света). Човек који се љубављу укорени и утемељи у Христу, најзад се испуњује сваком пуноћом Божанства.

Ако би се могла поставити схема хришћанског прогресирања човека к Богу, она би гласила овако: Веровати-љубити-познати-разумети-обожити се. Једно се органски извија из другог. Не може се постићи познање, пре него што се верује и љуби. Разумевање земаљских и небесних тајни само је последица вере и љубави.

Црква је Тело Христово. У то тело човек узидава себе хришћанским подвизима; но сваки подвиг и свака врлина мора бити од љубави, у љубави и љубављу. Тело је једно зато што је органска целина. Тело је свето зато што је Христово, и само свети људи могу учествовати у сазидавању Тела Христовог. Само сједињен са свима Светима, човек може узрастати ка јединству вере, узрастати у познању Сина Божјег, узрастати у човека савршена. Циљ је човекове личности да узрасте у меру раста пуноће Христове. Но једино живети у љубави и љубављу, човек може у свему узрастати у Ономе Који је Глава Христос. У Цркви, у том Телу Христовом, Христос сам очувава јединство. Од хришћанина се једно тражи: да љубављу учлани себе у Тело Христово и да љубављу изграђује себе у човека савршеног. И апостолство, и пророштво, и еванђелство, и пастирство, и учитељство имају љубав као стваралачку силу и као суштину. Само човек који је постао органски део Тела Христовог, који је љубављу достигао у човека савршена и у познање Божје, сигуран је да га никакав ветар учења људског, науке људске не може поколебати: „Христос је дао једне апостоле, и једне пророке, и једне еванђелисте, и једне пастире и учитеље; да се свети усаврше за дело службе, за сазидање Тела Христовог. Докле достигнемо сви у јединство вере и познања Сина Божјег, у човека савршена, у меру раста пуноће Христове, да не будемо више мала деца, коју витла и заноси сваки ветар учења (=науке), лажју човечјом, путем преваре, него истинујући у љубави άληθεΰοντες εν αγάπη), да у свему узрастамо Ономе Који је Глава Христос; из Кога све тело састављено и сједињавано оним што сваки зглавак даје (=доприноси), по мери свакога уда, твори узрастање тела на сазидавање самога себе љубављу“ (Еф.4, 11-16). Због свега тога Апостол Павле саветуј е Ефесцима: “ Живите у љубави као што је и Христос љубио нас и предао Себе за нас у принос и жртву Богу на слатки мирис“ (Еф.5,2, ср. Гал.2,20). Хришћани су дужни да себе предају на жртву ради Цркве, као што је и Христос то чинио: „Христос љуби Цркву и Себе предаде за њу“(Еф.5,25).

Осећање које није порођено и прожето љубављу, није хришћанско; то важи и за знање: „И зато се молим Богу, да љубав ваша још више и више изобилује у знању и у сваком чувству (= осећању); да кушате шта је боље, да будете чисти без спотицања на дан Христов“ (Флб.1,9-10). Љубав даје непролазну вредност и знању и осећањима и вољи. Љубав синтезира све психофизичке особине човечје личности, али се она не може синтезирати никаквом синтезом: она има све, али не може бити сваимана ни од чега и ни од кога, сем од Свете Троице. Љубав може ољуботворити и разум и вољу и срце, али њу разум никада не може рационализирати. Хришћани који живе Христовом љубављу: „исто мисле једномислени су, исту љубав имају — једнодушни су, пуни су смиреноумља, мисле само оно што је у Христу Исусу, смиравају себе Христовом смиреношћу“ (Флб.2,17).

У Хришћанству је љубав та сила која саборнозира разуме свих верних и срца свих верних, и оспособљава их на слободно познање Тајне Христове, и на познање тајне Цркве Христове, „у којој су све ризнице мудрости и знања сакривене“ (Кол.2,2-3).

Кроз оваплоћење Сина Божјег у природу људску усељује се сва пуноћа Божанства. Нема ничег Божјег што није постало људско; зато нема ничег човечјег, што не може постати Божје (Кол.1,19). Усвајајући Христа за природу своје природе, човек васпоставља допадно јединство Божјег и човечјег, и почиње да живи Богочовеком и по Богочовеку. Кроз грехопад човек је уништио (унаказио) богочовечански карактер свога живота на земљи и усвојио ђаволски метод, ђаволски план живота. Од грехопада до Христа човечанство живи не по Богочовечанском плану живота, већ по ђавочовечанском. Од разних ђаволских зала и порока човек је створио читавог човека у себи, човека сазданог по образу и подобију ђаволском. Зато је први подвиг оваплоћења Бога: да уништи тог ђаволског човека у човеку; а други подвиг: да човека обуче у новог човека, у човека сазданог по Богу (Еф.4,24).

Природа старог ђаволиког човека изаткана је од блуда, нечистоте, сладострашћа, зловоље, лакомства, идолопоклонства, гњева, љутине, пакости, хулења, срамотних речи и свих осталих порока (Кол.3,5-8). То је стари човек. Спаситељ тражи од Својих следбеника да тог старог човека свуку са себе и да се обуку у новог човека. Нови човек је сав саздан од Христа и по Христу, за њега је Христос све у свему. У природу таквог човека, као састојци улазе све Богочовечанске врлине: срдачна милост, благост, смиреноумље, кротост, трпљење, молитва, опраштање, мир. Но сила и моћ, која омоћује све ове богочовечанске врлине, која их једносуштава, која их спаја у једно јединство, која их узводи до личности, јесте Христолика љубав: „Свуците старога човека с делима његовим и обуците новога, који се обнавља у познању по образу κατ’ εικόνα Онога Који га је саздао тј. по образу Тоичног Божанства (ср.Еф.4,25); где нема Грка ни Јеврејина, обрезања ни необрезања, дивљака, ни скита, роба или слободњака, него све и у свему Христос. Обуците се, дакле, као изабрани Божји свети и љубљени у срдачну милост, благост, смиреноумље, кротост и трпљење, сносећи један другога и опраштајући један другоме, ако има ко тужбу на кога, као што је и Христос вама опростио, тако и ви. А сврх свега тога обуците се у љубав, која је свеза савршенства“ (ό σύνδεσμος της τελειόητος) (Кол.3,9-14). Значи љубав је свеза свих савршенстава у Светој Троици; љубав је свеза Божјег и човечјег, свеза која одржава савршену равнотежу између Бога и човека, у Христу-Богочовеку; свеза, која све новозаветне врлине везује у ново и савршено јединство и од човека ствара новог човека.

Братољубље је последица Богољубља, као што је друга заповеет последица прве. Христос је не само љубав, већ Бог човекољубља, Бог братољубља. Он је тај Који новозаветном човеку даје моћи да љуби браћу и Који га учи братољубљу. Никада човек не може себе самога научити истинском братољубљу, а још мање истинском Богољубљу. „А за братољубље не требујте да вам се пише, јер сте сами Богом научени, да љубите један другога“ (1Сол.4,9).

Љубав ће бити и на дан Страшног Суда — знак, по коме ће се познати Христови следбеници. И у само предворје Страшног Суда, када се антихрист буде зацарио на земљи и саблазнио многе хришћане, прави хришћани ће се одржати правом љубављу и вером. Љубав ће и у те страшне дане чинити праве хришћане буднима и трезнима за све што је Христово. Само обучени у окове вере и љубави, хришћани ће моћи угасити све стреле нечастивог (1Сол.5,8).

Љубав и вера стоје увек у правој сразмери. Ако вера расте, расте и љубав; ако љубав опада, опада и вера (2Сол.1,3). Љубав Христова је у самој ствари љубав Истине, јер је Христос Истина. Истина се налази љубављу; и та љубав Истине јесте средство, којим се човек спасава (2Сол. 2,10).

Богочовечанску љубав луче из себе чисто срце, добра савест и вера нелицемерна. Љубав је саборна врлина, у којој се сабирају све новозаветне врлине. Она је централна заповест, која обухвата све новозаветне заповести. Она је циљ и крај новозаветних врлина. Ако се нека новозаветна врлина не заврши љубављу, није новозаветна: „Крај и циљ (τό χελος) заповести је љубав од чистог срца и добре савести и вере нелицемерне“ (1Тим.1,5).

Кроз веру и љубав умножава се и благодат. Што човек више верује у Христа и више има љубави према Њему, у толико више благодати добија. На човеков подвиг вере и љубави Бог одговара благодаћу (1Тим.1,14).

Без љубави спасење је немогуће. Љубав је увек верујућа, увек света и увек целомудрена. Без такве љубави спасење је немогуће (1Тим.2,15). Од свештенослужитеља нарочито се тражи: да буде углед вернима у љубави и да иде за љубављу (1 Тим.4,12; 6,11; ср. 2 Тим.1,1З; 2,22; 3,10).

Од Христа, однос људи према Богу не нормира се страхом, него љубављу. Однос хришћана према Богу одређује се не духом човечјим, него Духом Светим: “ Бог нам не даде духа страха, него силе и љубави, и чистоте и здравоумља“(σωφρονισμο). Дух Свети је сила која исцељује људски ум, која га оздрављује од болести. Ако човек нема у себи те силе, те љубави, те чистоте и тог здравоумља — нема Духа Светог у себи.

Љубав се прекаљује у искушењима, у страдањима, у мукама. „Господ често кара оног, кога љуби“ (Јевр.12,6), да би искушао љубав и веру човекову, и да би дао пример другима. Љубављу према Богу човек побеђује искушења и недаће, које га сналазе у животу. Ко љуби живот вечни овде на земљи, а на небу добија вечни живот, нераскидљив и непропадљив венац. „Онима који љубе Бог обрече венац Живота“ (Јк. 1,12). Поданици Царства Небеског могу бити само они који су у животу свом имали љубав, као цара. Љубављу човек — хришћанин једино осигурава свој улазак у Царство Небеско и постаје наследник Царства Небеског. Једино онима који љубе Бога, Бог је обећао Царство Небеско (Јк.2,5). Царство Небеско има свој царски закон. Тај је закон: љуби ближњег свог као себе самог (Јк.2,8). Извршујући тај царски закон, човек стиче право на живот у Царству Небеском.

Љубав према Христу је непријатељство према греху. У колико човек низведе у себе Богочовечанску љубав, у толико и истера из себе грехове. Што човек више љуби, више му се прашта и он сам опрашта: „Љубав покрива мноштво грехова“. (1 Петр.4,8; ср. Лк.7,47).

Оваплоћењем Својим Спаситељ је физички позвао људе да постану учесници у Божјој природи (2Петр 1,4). Он је дао и средства за то, средства помоћу којих ће Његови следбеници заиста моћи постати учесници у Царству Божјем.

Та средства су: вера и у вери добродетељ, у добродетељи знање, и у знању уздржљивост, у уздржљивости трпљење, у трпљењу побожност, у побожности братољубље, у братољубљу љубав (2 Петр. 1,4-7). Ако човек нема ове врлине, ова средства, слеп је за Христопознање и за Богопознање (2Петр 1,9).

Онај кога Исус љубљаше, најбоље је знао тајну љубави и најбоље је изразио — то је Апостол Јован. Он се с правом може назвати Апостолом љубави. Он нам је казао тајну Троичног Божанства; тајна та садржи се у љубави. Љубав није само својство, већ је суштина Божанства: „Бог је љубав“ (1Јн.4,8,16). Бог је љубав и постао је човек да би човек постао љубављу. Љубав нам казује Бога, упознаје нас с тајнама Божјим. Ко љуби Бога, тај познаје Бога, тај зна Бога. Богопознање је увек условљено Богољубљем. Но да би човек могао љубити ближњег, мора се нај пре родити од Бога: „Љубав је од Бога, и сваки, који љуби, од Бога је рођен и зна Бога; а који не љуби, не позна Бога, јер је Бог љубав“ (1Јк.4,78). „Ко љубави има Бога има. Бог је љубав, и који пребива у љубави, у Богу пребива и Бог у њему пребива“ (1Јн.4,16).

Човек може истински љубити само Богом и у Богу. Зато је немогућа (права) љубав за онога који се најпре не сједини с Богом. Када се човек сједини с Богом, када је у Богу, тада једино и може љубити, јер му Бог даје моћи за то. Само живећи у Богу и добијајући моћи од Бога, човек се оспособљава да држи, испуњује и извршује реч Христову. Човек који у себи има љубав Божју савршену, пројављује се кроз држање заповести Христове, кроз живљење Христоликим животом: „Који држи реч Његову, у њему је заиста љубав Божја савршена; по томе знамо да смо у Њему. Који говори да у Њему пребива, сам треба тако да ходи, као што је Он ходио“ (1Јн.2,5-6).

Љубав и светлост су синоними, мржња и тама су такође синоними. „Који љуби брата свога, у светлости живи и саблазни у њему нема. Који говори да је у светлости, а мрзи брата свога, још је у тами. Који мрзи свога брата у тами је и у тами ходи и не зна куда иде, јер му тама заслепи очи“ (1Јн.2,9-11). Апостол љубави даје две дефиниције Божанства: једна је — Бог је љубав, а друга је — Бог је светлост (1Јн.1,5). Зато што је љубав светлост, осветљује све тајне Божанства и све тајне живота, и оспособљава човека да може видети оно што је дотле било невиђено и невидљиво. Зато Апостол Јован одлучно тврди: „Сваки који љуби, зна Бога“ (1Јн.4,7), зна истину, види и зна Господа Христа, уме да ,,разликује Духа Божјег и духа лажног“(1Јн.4,1-3). Бог је показао љубав Своју према роду људском, што је кроз Сина Свог Јединородног дао људима моћи да могу постати деца Божја, да се могу родити од Бога (1 Јн.3,1). Ко је рођен од Бога, не може не љубити брата свога, јер је рођен од љубави. Зато Апостол љубави поставља јасно правило: „Који не љуби брата свога, није од Бога“ (1Јн.3,10). Није од Бога, јер не испуњава заповест најглавнију и најважнију: заповест о међусобној љубави (1Јн.з,11).

Зато што живот човеков сједињује са животом Божјим, што душу човекову сједињује са душом Христовом, што личност човекову спаја с вечношћу — љубав је победа над смрћу: „Ми знамо да пређосмо из смрти у живот, јер љубимо браћу; ко не љуби брата, остаје у смрти“ (Јн.3,11). Ако човек има у себи Бога, има живот вечни; и својом љубављу оживљава и браћу. Ако човек мрзи браћу, значи да нема Бога у себи, да нема вечног живота у себи. „Сваки који мрзи — человекоубица је“ (1Јн.3,15). Хришћани су дужни, да у свему поступају, као што је Христос поступио, да љубе људе, као што их је Христос љубио: „По том/е/ познасмо љубав, што Он за нас душу Своју положи; ми смо дужни полагати душе за браћу. Који дакле има богатства овога света и види брата свога у невољи и затвори срце своје од њега, како љубав Божја пребива у њему“ (1 Јн.3,16-17).

Бог јавља Своју љубав према свету кроз оваплоћење Свога Јединородног Сина. Божји Син је постао човек, живео у човеку, живео кроз човека, да би и ми живели кроза Њ. Своју љубав према човеку Бог показује у томе што Син Његов живи у човеку. Исто тако и човек показује своју љубав према Богу у томе што живи у Христу (1Јн.4,9-10). Где је Бог, тамо је и љубав, љубав према Богу и према људима. „Бога нико, никада видео није; али ако имамо љубав међу собом не само Бога видимо, већ Бога у себи имамо: Бог у нама обитава и љубав је Његова савршена у нама“ (1Јн.4,12). Љубав чини Бога иманентним човеку, чини га душом његове душе и животом његовог живота: “ Бог је љубав, и који обитава у љубави, у Богу обитава, и Бог у њему обитава“ (1Јн.4,16).

Зато што је Бог љубав, љубав је свемоћна и свеслободна: „У љубави нема страха, него савршена љубав изгони сваки страх“ страх од живота, страх од смрти, страх од људи, страх од зла, страх од порока, страх од ђавола (1 Јн.4,18). Братољубље није ништа друго него љубав Божја, окренута према људима. Немогуће је љубити Бога, а не љубити људе. Љубав према људима није ништа друго до видљива манифестација наше невидљиве унутрашње љубави према Богу (1 Јн. 4,20-21).

Зато што је Бог љубав, зато што је љубав светлост и живот, и вечни живот, и победа над смрћу, и спасење, Апостол Павле баца под анатему (=одлучење) све оне, који не љубе Христа: “ Ако ко не љуби Господа Исуса Христа, да буде анатема“ (1Кор.16,22).

(око 1925)

——————————————————————————– Напомене:

Рукопис веров. предавање богословима умножаван (шапирографом) од ђака у Карловачкој богословији, око 1925.г., необјављиван

Преузето са: http://www.atlantaserbs.com/learnmore/library/Ucenje-o-ljubavi.htm

 

Св. Јустин Ћелијски, ЧОВЕК ЖИВИ БОГОМ — ТО ЈЕ ВРХОВНИ ЗАКОН СВЕТОСАВСКЕ И ВИДОВДАНСКЕ ЕТИКЕ

(…) Никада наша душа народна није била тако видовита као на Видовдан, пре 550 година. Тог судбоносног дана, она је кроз светога Кнеза и његове витезове сагледала сву истину неба и земље, и правом ценом оценила земаљско и небеско царство. О томе народна песма потресно казује и прича:

Мисли царе мисли свакојаке:
Мили Боже, што ћу и како ћу?
Да или ћу царству небескоме?
Да или ћу царству земаљскоме?
Ако ћу се приволети царству,
Приволети царству земаљскоме,
Земаљско је за малена царство,
А небеско увек и довека“.
Цар воледе царству небескоме,
А неголи царству земаљскоме.“

Ето нашег народног еванђеља, ето еванђеља програма наше историје: жртвовали привремено ради вечнога, земаљско ради небескога. Ово није ништа друго до наше, народно издање Христовог еванђеља, јер је основни закон Богочовековог еванђеља ово: „Ако ли зрно пшенично не падне у земљу и не умре, једно остане; ако ли умре, много рода роди“. Што важи за појединца, важи и за народ: ако не умре за небеску правду, не може створити велика, вечна дела, нити ће ући у Царство небеско, где вечни живот царује и влада. Кроз смрт за небеску правду, улази се у праву бесмртност и божанску вечност. Васкрсења не бива без смрти, али смрти за небеску правду, небеску истину. Такво је наше лазаревско, наше видовданско, наше косовско еванђеље!

Зашто је свети Кнез претпоставио небеско Царство земаљскоме? Зато што небеско Царство представља и јесте Царство вечних божанских вредности. Ту је све бесмртно, божанско и вечно: и правда, и истина, и љубав, и доброта, и радост, и живот. Ту нема ничег ни злог, ни греховног, ни смртног. Све сама бескрајност до бескрајности, и савршенство до савршенства. Живети ради вечних вредности небеског Царства и умирати за њих јесте суштина наше лазаревске, наше косовске, наше народне вере. Та вера синтетизује све што је најузвишеније, најбоље, најсветије у свима световима. За њу радосно гину сви косовски витезови, сви: од честитога Кнеза до последњега себра.

Али, откуда њима оваква видовданска етика, овакво видовданско еванђеље? Откуда? Од родоначелника свега великог, свега узвишеног, свега најбољег, свега бесмртног у нашем народу: од Светога Саве! Он је отац видовданске етике, он је писац видовданског еванђеља. Кнез Лазар је на Косову изабрао и за себе и за народ исто што је, давно пре њега, Свети Сава изабрао у Хиландару за себе и за народ. Шта је изабрао? Христа Бога и Његово Еванђеље. И народ је радосно ишао за својим светим вођама: кроз земаљско хитао небеском, кроз пролазно непролазном, кроз смртно бесмртном. И тако остваривао основну еванђелску истину: земаљско осветити небеским, временско вечним, људско Божијим. Јер је Свети Сава сав у томе: Христом Богом осветити и просветити све народно: и државу, и просвету, и пољопривреду, и занатство, и уметност, и философију. По њему народ постоји да би се осветио и просветио вечном истином Христовом и вечним животом. Без тога – народ је без вечне вредности; без тога – народ је поворка ходајућих лешева. Гинући за крст часни и веру хришћанску, косовски витезови су најочигледније показали да је наш народ неустрашив носилац и бранилац светосавског еванђеља.

Да није Светог Саве не би било ни Светога Кнеза. Да није Светог Саве, не би било величанствене косовске драме. Не треба се заваравати: својим првосвештеничким и државничким генијем Свети Сава је судбински предодредио драму наше историје. Ни косовска етика, ни народна етика не могу се схватити ни објаснити без Светога Саве. Свети Сава се не само одрекао земаљског и приволео небеском Царству, него је и целом нашем народу удахнуо еванђелске силе да тако поступа у свим судбоносним часовима своје историје. Доказ тога: Косово! Нема сумње, све што је велико и судбоносно у нашој историји долази од Светог Саве, посредно или непосредно. Тако и Косово, као свеколико страдање народа нашег за Христову веру и небеско Царство на трновитим путевима његове паћеничке историје. Ако останемо верни логици чињеница у нашој историји, морамо рећи: Свети Сава је више него судбина наше историје; он је њена главна суђеница. Одмах за њим – Свети косовски кнез. Два лика највише владају нашом историјом: Свети Сава и Свети Лазар. Они су у свему и на свему што је битно наше.

Наша Немањићка држава почела је светитељима, а завршила се – мученицима. Такав је закон еванђелског живота; небеска се правда мора светитељски и мученички одстрадавати. На том парадоксу стоји вечна правда божја у овом нашем маленом људском свету. Треба пострадати за небеску правду да би се вечно живело у небеском Царству. То је еванђелска антиномија наше светосавске, наше видовданске етике. То је регулативна идеја наше историје. Чим она ослаби, ми тонемо у себичност, у саможивост, у бездушност. Само верност светосавском, видовданском еванђељу чува нашу народну душу од трулежи и распадања у ситницама и пролазностима. Без видовданске етике наш би се народ удавио у живом песку европског релативизма и његовог рођеног брата – нихилизма, и заједничког им оца – атеизма, и праоца – материјализма. Само благи Христос проширује мисли људске и продубљује осећања људска до човечанске љубави и свеопштег братства. На овој планети има места за све народе само када се човечанство посматра са небеских, са светосавских, са лазаревских висина. Деси ли се да који народ себичност прогласи за своје врховно божанство, он се претвара у људождерску машину која најзад саму себе уништава. Јер, Бог на чудесан начин води народе. Он учини да народ велики по броју, но себичан по души, прогута слона, а задави се од комарца. Земља живи небом – то је основни физички закон. Чак и за живот једне травчице потребни су сунце, месец, звезде и сва небеса. А за живот човека, потребно је све то и још нешто несравњено више: Бог! Јер, човек живи Богом. Човек и јесте човек – Богом! То је основни закон људског живота. Људи и јесу виша бића, а не бедне инфузорије (трепљари), само када живе Богом и небеском правдом. То је врховни закон наше светосавске и видовданске етике.

Постоји само једна провера за све што је истински наше: то је видовданско еванђеље и видовданска етика. Јеси ли учитељ, ти си заиста народни учитељ ако си веран видовданском еванђељу и одан видовданској етици. Јеси ли свештеник, ти си заиста народни свештеник ако си оличење видовданског еванђеља и видовданске етике. Јеси ли војсковођа, ти си заиста народни војсковођа ако се непрекидно жртвујеш за видовданско еванђеље и видовданску етику. Јеси ли чиновник, ти си заиста народни чиновник ако се у свом раду руководиш начелима видовданског еванђеља и видовданске етике. Јеси ли занатлија, ти си заиста народни занатлија ако занат свој обављаш по правди видовданског еванђеља и видовданске етике. Јеси ли владика, ти си заиста народни владика ако собом представљаш живо видовданско еванђеље и живу видовданску етику. Јеси ли државник, ти си заиста народни државник ако те у свим пословима твојим руководе вечна начела видовданског еванђеља и видовданске етике. Без овог еванђеља и ове етике, нити је свештеник прави свештеник, нити учитељ прави учитељ, нити државник прави државник, нити војсковођа прави војсковођа. Нити владика прави владика. Што је тело без душе, то је наш човек без видовданског еванђеља и видовданске етике. Оно што нашег човека и наш народ чини великим и пред Богом и пред осталим народима јесте ово једно, само ово једно: видовданско еванђеље и видовданска етика.

Јустин Поповић: Видовданска етика о небеском царству у навечерје нашег 600-ог Видовдана“ (одломак из књиге Сетве и жетве“Београд 2007, манастир Ћелије)

 

 

Св. Јустин Ћелијски, ТАЈНА СВЕСЛОВЕНСТВА И СВЕЧОВЕЧАНСТВА

Над човеком пламте плаве небеске тајне, а под њим тутње потумуле понорнице непознатог и вечног. У овако загонетном свету човек не може бити прави човек, ако биће своје не веже са плавим бескрајностима неба и тајанственим понорницама земље. И потече кроз крвоток свих бића у свим световима и поживи у свима њиховим срцима. Само тако човек доживљује пуноћу свога бића и осећа себе као неко свебиће. Јер у свима бићима он налази себе, али и сва бића види судбински уткана у себи. Сва су му бића своја: он искрено учествује у свему њиховом: и у радостима и у жалостима, и у усхићењима и у очајањима. У царству постојања ништа му није туђе; нешто бескрајно и неодољиво везује га са свим и свачим: све у њему и он у свему. Сврх свега, он пламено осећа да је на тајанствен начин реално присутан у свима људима и да су сви људи органиски део његовог бића: он плаче с плачнима, тугује с тужнима, радује се с радоснима. Једном речју: свима је све. Чиме и киме? — Богочовеком Христом. Јер Он човекову душу разлива по свим срцима, дајући јој свечовечанску ширину и свечовечанску дубину. И Христов човек се осећа као свечовек, коме су сва људска бића присна и своја: своја и у осећању, и у сазнању, и у љубави. Нема границе између њега и њих, јер их божанска сила његове свељубави растапа као врело сунце лед. Испуњен богочовечанском љубављу, Христов човек је увек свечовечански расположен: у сваком људском створу види свог бесмртног, божанског брата, и готов је да му служи свим својим бићем. 

У словенском свету Достојевски је највећи пророк и најревноснији апостол Свесловенства. Свесловенска идеја је једно од главних његових пророштава и једна од галвних његових благовести. Богочовечански дух православља не може се сатерати у уску чауру национализма, јер својом свечовечанском садржином он гравитира свеопштем уједињењу људи Христом и у Христу. Национализам, освећен и просвећен Богочовеком Христом, постаје еванђелски прелаз ка Христовом Свечовечанству. Само освећено и просвећено Христом, Словенство добија свој непролазни значај и историји света, и кроз Свесловенство води Свечовечанству. Једноме циљу тежи све што је православно: свебратском уједињењу људи, и то путем еванђеоске љубави и сампорегорног служења свим људима.

По схватању Достојевскога, словенска идеја у њеном највишем смислу јесте, пре свега, жртва, потреба жртвовати себе за браћу, да би се тиме основало велико свесловенско уједињење у име Христове истине, то јест на корист, љубав и служење свему човечанству, на заштиту свих слабих и потлачених у свету. (1) Уједињење свих Словена није уједињење ради завојевања и ради насиља,него ради служења свему човечанству. У сампорегорном Русије овој идеји и састоји се сва њена моћ, тако рећи — сва њена личност и сва будућност руског позива. (2) Свако дело, и мисао, и реч, и осећање, којим човек смирава себе и постаје слуга своме слузи „послужиће као основ за будуће великолепно уједињење људи, када човек неће себи тражити слуге и као сада желети да себи сличне људе претвара у слуге, него ће, напротив, из све снаге желети да сам постане слуга свима, по Еванђељу. (3)

За људе хуманистичког, механичког, римокатоличког склопа духа, овако еванђелско уједињење људи у свечовечанско братство, претставља утопију и немогућно чудо на земљи. Али за православног човека, обогочовеченог и освечовеченог Христом, такво уједињење људи је не само ватрена потреба вере и молитве, него и неопходност еванђелског осећања живота. То је једна од основних стварности, на којој стоји и ради које постоји Христов човек у овом свету. Служити људима из еванђелске љубави, ради свебратског уједињења, није машта за Христовог човека већа провбитна стварност. Христолики Зосима вели: „И зар је само машта: да ће човек напослетку налазити уживање и радост једино у подвизима просвећења и милосрђа, а не у радостима грубим, као данас — у сувишном јелу, блуду, охолости, хвалисању, и завидљивом уздизању једног над другим? Ја чврсто верујем да то и није машта, и да је близу време кад ће се то и збити. Смеју се и питају: па кад ће то време настати, и има ли изгледа да ће оно настати? А ја мислим да ћемо ми са Христом то велико дело решити. Јер, колико је идеја било на замљи, које су на десет година пре свога остварења изгледале незамисливе, а које су се наједаред јављале кад би им дошао тајанствени рок, и разилазиле се и распростирале по свету! Тако ће и код нас бити, и засијаће свету народ наш, и казаће сав свет: „Камен који су одбацили зидари постао је каменом темељцем.“ А исмеваче би требало запитати: ако је ово наша машта, а кад ли ћете ви подићи своју зграду, и кад ли ћете удесити свој живот правично само помоћу ума свога, а без Христа? И премда они тврде да баш они иду ка сједињењу, то ваистину у то верују само најпростодушнији између њих, тако да се човек просто чудити мора тој простодушности. Доиста, у њих има маштаве фантазије више него у нас! Они мисле да удесе живот и уреде свет правилно, одбацивиши Христа; али свршиће тиме што ће свет залити крвљу, јер крв изазива крв, а ко извуче мач тај ће од мача и погинути“. (4)

(…) За душу која живи Христом, свечовечанске чежње и тежње су сасвим природне и логичне. Све што је богочовечанско, у суштини је свечовечанско. Једини  прави свечовек јесте Богочовек. Јер је једино у богочовеку све човечије достигло своје божанско савршенство. Све човечанско нашло је у Њему своју бесмртност и своју вечност. Свака свечовечанска особина код човека или код народа долази од Богочовека, посредно или непосредно. Достојевски је први почео говорити о свечовеку и свечовечанству. То је његово пророштво и његово еванђеље.

Врхунац Достојевсковог пророчког надахнућа и апостолске благовести претставља његов „Говор о Пушкину“. То је, уистини, најпророчанскије еванђеље и најеванђелскије пророштво Русије и Словенства. Еванђеље и пророштво о свечовеку и свечовечанству. По том пророштву и по том еванђељу: призвање руског човека је свеевропско и свечовечанско. Постати прави Рус, постати потуни Рус, то можда једино значи — постати брат свима људима, постати свечовек. (5)

(…) Сила којом се човек изједначује са другим човеком, па чак и преоваплоћује у дух његов, јесте љубав. Она даје човеку моћи да, преоваплоћујући се у друга људска бића, човек достиже пуноћу и савршенство своје личности. Што више даје, човек све више има, јер све више прима. Смело тврдим, вели Достојевски, да није било песника са таквом свесветском одзивљивошћу, као Пушин. И ту није ствар само у одазивљивости, него у страховитој дубини тога, у преображњу, у преоваплоћењу свога духа у дух других народа, у преоваплоћавању готово савршеном и због тога чудесном. То је једино Пушкинова особина, и он је у том смислу, понављам, невиђена и нечувена појава, а по моме мишљењу и пророчанска јер… јер се кроз то баш највише изразила његова национална руска снага, народност његове поезије, народност у даљем свом развићу, народност наше будућности која се већ скривала у садашњици и изразила се пророчки. Јер, шта је друго духовна снага руске народности ако не њена тежња, у коначним циљевима, ка свесветкости и свечовечности? Пошто је постао прави национални песник, Пушкин је, чим се дотакао народне снаге, преодсетио велики будући значај те снаге. Ту је он видовит, ту је он пророк. (6)

Ми Руси, изјављује Достојевски, имамо две отаџбине: нашу Русију и Европу, чак и у случају кад себе називамо словенофилима. Највећи међу највећим позивима, кога су Руси свесни у својој будућности, то је општечовечаски позив, служење целоме човечанству — не само Русији, не само Словенству — него свечовечанству. Свечовечанство је најглавнија лична одлика и позив сваког Руса.

Свечовечност се, пре свега, састоји у поштовању људских вредности, ма у коме се човеку или народу налазиле. А сврх свега, свечовечност се састоји у поштовању човека, сваког човека као апсолутне и незаменљиве вредности. Ношен свечовечанском љубављу, Достојевски изјављује: „Ми не желимо да будемо Руси, него свељуди... Европа је наша друга отаџбина — ја први страстно то исповедам, и увек сам исповедао. Европа је свима нама исто тако драга као и Русија; у њој је све Јафетово племе, а наша је идеја: уједињење свих народа тога племена, па чак и даље, много даље, до Сима и Хама. Како то да постигнемо? — Да постанемо Руси, на првом месту и пре свега. Ако је свечовечност национална руска идеја, онда свако од нас треба да постане Рус, то јест оно што јесте, и тада ће се одмах све променити. Постати Русом, значи престати презирати свој народ. И заиста, што се јаче и самосталније развијемо у свом националном духу, то ћемо јаче и ближе схватити европску душу; а зближивши се са њом, постали бисмо јој разумљивији. Поставши своји, добили бисмо, најзад облик човечански, а не мајмунски; изглед слободног бића, а не роба, не слуге. И говорили бисмо с њима паметније него пре тога; јер бисмо у свом народу и у његовом духу нашли нове речи, које би Европљанима неизоставно биле разумљивије. Чак бисмо и ми сами тада увидели: да много од онога што смо у свом народу презирали — није тама, него баш светлост, није глупост, него баш ум; а разумевши то, сигурно бисмо у Еворпи казали такву реч какву тамо још нису чули. Уверли бисмо се тада: да праву социјалну реч не носи у себи ниједан други до баш наш народ; да у идеји његовој, у духу његовом, постоји жива потреба за свеуједињењем човечанства, свеуједињењем са потпуним поштовањем за националне личности и за њихово одржање; за одржање потпуне слободе људи, са указивањем на то у чему се та слобода баш састоји — уједињење кроз љубав, загарантвоано делом, живим примером, потребом за правим братством; а не гилотином, не милионима отсечених глава“… (7)

(…) Пишући мало касније објашењење за свој „Говор о Пушкину“ Достојевски вели: „… У свом говору ја сам нарочито подвукао: да и не покушавам упоређивати руски народ са западним народима у сферама њихове економске или научне славе. Само сам казао да је руска душа, гениј рускога народа, можда способнији од генија ма ког другог народа да смести у себи идеју свечовечанског уједињења, братске љубави, трезвеног погледа, који опрашта непријатељство, разликује и извињава равнолико, брише противуречности. То није економска особина, нити која друга, то је само морална особина,и ко би могао одрицати спорити да је руски народ има?… Ми тврдимо: да се дух љубави и свеопштег уједињења може имати, и носити у себи, и уз нашу садашњу економску сиротињу, па још и у горој сиротињи неого што је сад: имао се он, и носио, и уз сиротињу каква је била после најезде Татара под Батије, или после погрома оног бунтовног доба, када је Русија била спасена једино свеуједињујућим духом народним“. (8)

Тајна Свесловенства је — еванђелско служење свечовечанству ради свеопштег уједињењења свих људи у Христу. Тајна свечовечанства је у свечовку који силом своје свељубави налази у сваком човеку и свако народу вечне божанске вредности и драгоцености. Тајна свечовека је у Богочовеку који непролазним божанским савршенствима краси све што је човечије у свим људским световима. 

Преподобни Јустин Поповић, ДОСТОЈЕВСКИ О ЕВРОПИ И СЛОВЕНСТВУ (одломак из поглавља „Тајна Свесловенства и Свечовечанства“ стр. 476-484), Манастир Ћелије, Београд, 1999.

НАПОМЕНЕ:

  1. Дневник писца, том 10, стр. 296
  2. тамо, стр. 223
  3. Браћа Карамазви, стр 366
  4. тамо, стр. 366-7
  5. тамо, 80
  6. Дневник писца, т. 11, стр. 468
  7. тамо, том 11, стр. 25-26
  8. тамо, том 11, стр. 448-449

Св. Јустин Ћелијски, ТАЈНА ЕВРОПЕ

Све људске мисли, сва људска осећања, сва људска дела, ако се продуже до краја, имају само два завршетка: један је — човекобог, а други — Богочовек. Између тога креће се целокупна стваралачка делатност рода људског, и на духовном и на материјалном плану. Хтео или не, сваки човек служи или човекобогу или Богочовеку, доприноси напретку или човекобоштва или богочовештва. Не само главне него и једине детерминанте свеколиког људског живота на земљи јесу: човекобоштво и богочовештво. Сва божанства свих религија на овој нашој планети уствари су само разноврсна уобличења и преображења двају божанстава: човекобога и Богочовека.

Ово су увек осећали снажно и схватали јасно само челници људске мисли. Међу њима, на првом месту, Достојевски. Свеколике пролбеме духа људског он је свео на два главна проблема: на проблем Бога и проблем човека. Па и ова два проблема претстављају у ствари само један проблем: „проклети проблем“ човечије личности. Ко реши овај проблем, решио је њиме и све остале проблеме, — то је основно убеђење Достојевскога. Човек је хиљадама година решавао „проклети проблем“ човечије личности, и није га решио. Завршно и потпуно решио га је само Богочовек. И то решио својим богочовештвом, а не човек својим човекобоштвом.

Вековима се Европа мучи да реши „проклети проблем“ човечије личности, и никако не успева. Јер га увек решава човеком и човекобогом, а не Богочовеком. Достојевског је страшно мучио идејни и морални хаос Европе; дуго му је тражио узрок, и најзад га пронашао у — римокатолицизму.

Зашто, зашто у римокатолицизму? узнегодоваће многи. Зар римокатолицизам не проповеда Христа? — Да, проповеда, одговара Достојевски, али унакаженог Христа, Христа поевропљеног, Христа пресазданог по слици и прилици европског човека. У безмерној гордости европски човек није хтео да себе прилагоди Богочовеку, већ је Богочовека прилагодио себи. На разне начине европски човек је дуго и систематски прецењивао човека на рачун Богочовека, док у своме самољубљу није дошао до врха безумља: до гордог догмата о непогрешивости човека. А овај догмат синтезира дух Европе, све њене вредности, све њене идеале, сва њена стремљења. Човек је најзад потиснуо и готово сасвим заменио Богочовека. Дуго и напорно европски човек је обоготворавао себе и кроз философију, и кроз науку, и кроз религију (папизам), и кроз културу, и кроз цивилизацију. Али у свему томе и кроза све то дела један и исти дух — дух римокатолицизма. Пошто је догматом о непогрешивости човекаобоготворио човека и прогласио га за врховно мерило у свету човечанских вредности, римокатолицизам је посредно и непосредно, постао узрок атеизма, социјализма, анархизма и свеколике европксе културе, човекобошке и човекопоклоничке. Европски човекобог потиснуо је Богочовека. Догматом о непогрешивости човека римокатолицизам је санкционисао човекобоштво у свим његовим функцијама и манифестацијама. Европа се свим силама труди да то човекобоштво зацари у свима областима људске делатности и стваралаштва. Отуда све њене муке, све њене трагедије, све њене смрти.

Проблем Еворпе је уствари проблем римокатолицизма, — то је закључак до кога је видовити Достојевски дошао изучавајући Европу. У многим својим делима он се бави тим проблемом. Али да бисмо добили што потпунију слику његових схватања у овом погледу, ми ћемо се држати хронолошког реда. Достојевски се први пут опширније бави овим проблемом у свом роману Идиот (1868. год.). За експонента своје идеје он узима свог омиљеног јунака кнеза Мишкина.

Римокатолицизам је исто што и нехришћанска вера, вели кнез Мишкин. Пре свега — нехришћанска! То прво, а друго, римокатолицизам је гори од атеизма… Атеизам проповеда само нулу, док римокатолицизам иде даље: он унакаженог Христа проповеда, Христа кога су они сами облагали и наругали му се,изопаченог Христа! Они проповедају антихриста, кунем вам се, уверавам вас! То је моје лично и давнашње убеђење и оно ме је много наљутило… Римокатолицизам верује да се без свесветске државне власти Црква не може одржати на земљи па виче: Non possumus! По мом мишљењу, римокатолицизам није уопште ни вера, него непосредан одлучан наставак Западне римске Империје, и код њега је све потчињено тој мисли, почевши од вере. Папа је заузео змеље, земаљско царство, и узео мач. И од тога доба непрестано све тако иде, само су мачу додали још лаж, подмуклост, превару, фанатизам, празноверицу, злочин; титрају се најсветијим, праведним, простдушним, пламеним осећањима народним! Све, све су за новац продали, за ниско земљско царство! Па зар то није антихристова наука?! Зар је могло да то не одведе у атеизам? Атеизам је од њих рођен, од тог само римокатолицизма! Атеизам се и зачео први пут код њих: јер, зар су могли они веровати сами себи? Неверовање у Бога је ухватило корена услед општег гнушања према римокатолицизму; оно је производ језуитске лажи и слабости духовне! Атеизам! Код нас, не верују само извесни, искључиви сталежи; они што су изгубли везу са нашим народним кореном, али тамо, у Еворпи, тамо већ страшне масе самог народа почињу да не верују — некад због римокатоличког мрачњаштва и лажи, а сад већ из фанатизма, из мржње према Цркви и хришћанству. 

— Ви много претерујете, примећује кнезу Мишкину Иван Петровић; и њихова Црква има својих претставника, достојних сваког поштовања, и пуних врлина. 

Ја никада ни  говорио нисам о појединим претставницима Цркве. Говорио сам о римокатолицизму у његовој суштини, говорио сам о Риму. Зар може Цркве сасвим нестати са света? Ја то никад нисам рекао!

—Слажем се, али све је то познато, па, па и — непотребно и…спада у богословље…

А, не! А, не! Не само у богословље, уверавам вас да није тако! То се свију нас тиче, много више него што ви мислите. У томе баш сви ми и грешимо, што још никако не увиђамо да то није само, и искључиво, богословска ствар! Јер и социјализам је поред римокатолицизма и римокатоличког порекла! И он је, као и његов брат атеизам, поникао из очајања, као морални отпор римокатолицизму да собом замени изгубљену власт религије, да утоли духовну жеђ ожеднелог човечанства, и да га спасе не помоћу Христа, него насиљем! И то је слобода преко насиља, то је уједињење помоћу мача и крви. „Не смеш веровати у Бога, не смеш имати својине, не смеш имати личност, и, fraternité ou la mort, — два милиона глава!“ „По делима њиховим познаћте их“ — тако је речено у Еванђељу. (Ф.М. Достојевски, Идиот, стр. 583-584)

(…) Нема у Европи политичког и социјалног питања, које на посредан или непосредан начин не би било у вези само римокатоличким питањем. По мишљењу Достојевског, у Еворпи је римокатоличко питање — најважније питање. Све негативне христоборске силе еворпског духа састале су се у догми о папској непогрешивости као у жижи, и добиле своју неизменљиву религиозну санкцију. У своме Дневнику Достојевски пише 1873. годие: „Римска Црква, у оваквом виду у каквом је сада, постојати не може. Она је то сама громко објавила, када је изјавила да је њено царство од овага света и да њен Христос „не може опастати у свету без земаљског царства“. Идеју римске световне владавине римокатоличка Црква је подигла изнад правде и Бога. Са тим циљем је она прогласила и непогрешивост свога вођа, и то прогласила онда када је у Рим — већ куцала и улазила световна власт: подударност значајна и сведочи о „крају крајева“…

(…) Све мале и велике тајне европског духа састале су се и слиле у једну огромну и неизменљиву догму: догму о непогрешивости човека. Тиме су остварене главне тежње свеколиког европског хуманизма: и световног и религиозног. Човек је проглашен за човекобога. У самој ствари, догма о непогрешивости човека отркила је главну тајну европског човека. Кроз њу, европски се човек јавно и  искрено исповедио и земаљском и небеском свету, и казао шта је, шта хоће, чему стреми. Том догмом, он је одлучно и потпуно протерао из Европе Богочовека а зацарио човекобога. Тиме је заувек предодредио будућност Еворпе: она се неминовно мора кретати по начелима и смерницама непогрешивог човека — европског човекобога. 

(…) Догмом о својој непогрешивости, пише Достојевски, папа је уједно с тим прогласио и тезу: да без световне валсти хришћанство не може опстати на земљито јест, у ствари, прогласио се владарем света, а римокатолицизму наметнуо, сасвим догматски, као прави циљ: свесветску монархију, којој је препоручио да тежи слави божјој и Христовој на земљи. Та идеја о свесветској монархији, једна је од највећих идеја света, идеја која је поникла од ђавола за време Христовог кушања у пустињи, та идеја не може и неће лако умрети. (Ф.М. Достојевски, Дневник писца, т. 11, стр.  191,192)

Када се човек, ма који човек, прогласи за непогрешивог, онда он даје себи права да може чинити све што му је по вољи. То је сасвим природно и логично. Јер, када сам непогрешив, онда све што урадим — најбоље је. Непогрешивом човеку све је допуштено, зато што је непогрешив. Ако му је потребно да за остварење извесних циљева санкционише грех, он ће то и учинити. На његовим путевима нема моралних препона и препрека. Његова „непогрешива“ савест дела самосатлно, аутаркично и независно од свију, свакога и свачега. Ако је „непогрешивом“ човеку потребно да, ма из којих разлога, уклони или прода и највећу вредност наше планете -—Богочовека Христа, он ће то и учинити, ношен охолим човекобошким заносом. 

(…) Главне идеје и покрети у Западној Европи, посредно или непосредно, у битној су зависности од римокатоличке идеје. Она је у њима невидљиво присутна, као душа у телу, али је и силна као душа. Ма којим путевима ишла мисао еврпског човека, она свесно и несвесно изграђује све на човеку као на темељу, а избегава Богочовека и његово Еванђеље. Из свега провирује или чежња за непогрешивошћу и аутаркичношћу човека, или самозвана непогрешивост и охола самодовољност. На срцу свега је печат римокатолицизма. Говорећи о римокатолицизму, Достојевски не говори само о римокатоличкој религији, већ о целој римокатоличкој идеји, о судби нација, које су се сложиле под том идејом у току хиљадугодишњице, које су њоме прожте скроз. … 

(…) Човек је најмање механичко биће међу земаљским бићима. Главне особине и основне функције његовог бића немају у себи ничег механичког. Само непознавање психофизичког устројства човечијег бића или свесно порицање слободе човековог духа, сврстава човека у механизме и хоће да га подвргне механичким законима развића и делатности. А када  је реч о уједињењу људи, оно се ни на који начин не може извести механички. Људи су, пре свега, много више духовна него физичка бића, зато је проблем уједињења људи — духовни проблем. Док се не пронађу, и не усвоје, и не спроведу начела и силе које ће духовно ујединити људе, сваки покушај да се људи уједине на неки други начин, обично се остварују мачем и огњем. Идеја о уједињењу људи у свесветску империју ма којим путемидеја је старог, паганског Рима. Насупрот њој стоји хришћанска идеја о духовном уједињењу људи као деце једног небеског Оца и браће међу собом, и то уједињење путем еванђелских средстава. Идеју старог Рима усвојио је римокатолицизам са извесним, не битним, изменама. 

То је за Достојевског јасно и несумњиво, јер као ретко ко он уме да чита најзагонетније јероглифе људске историје. Он пише: „Стари Рим је први дао идеју свеопштег уједињења људи, и први је мислио (чврсто веровао) да ће је практично остварити у облику светске монархије. Али је та формула пред хришћанством пала — само формула, а не и идеја. Јер та идеја је идеја европског човечанства, од ње се створила европска цивилизација, због ње Еворпа само и живи. Срушила се једино идеја светске римске монархије, а место ње дошао нови идеал светског уједињења у Христу. Тај се нови идеал разделио на источни, то јест идеал потпуног духовног уједињења људи; и на западно-европски, римокатолички, папски, потпуно супротан источноме. То западно римокатоличко оваплоћење идеје испунило се на свој начин, али је изгубило хришћанско духовно начело, јер се везало са староримским наследством. Римско папство је објавило да се хришћанство и његова идеја без владања над свим земљама и народима, не може оставарити; али не у духовном смислу, него државном — другим речима без остварења на земљи нове светске римске монархије, на челу које не би био римски император, већ папа. И зато је опет почео покушај са светском монархијом, потпуно у духу сатроримског света, само у другом облику. Док у источном идеалау имамо — прво, духовно уједињење човечанства у Христу, а тек после, због духовног уједињења свих у Христу, несумњиво има да проистекне и правилно државно и социјално јединстводотле по римском тумачењу имамо, прво спајање држава чврстим јединством у облику светске монархије, па тек после духовно јединство под вођством папе, као владара овог света. „…. (Дневник писца, т. 11, стр. 183-185)

(…) Када је у западној Европи непогрешивост човека у принципу догматски санкционисана, зашто да се њоме не користи сваки Европљанин? Главно је да је човек у начелу непогрешиво биће, и има права да све проблеме и све муке свога духа решава по своме нахођењу. То у толико пре, што је лик Богочовека Христа, то једино истински непогрешиво руководство за људско биће кроз чудесне тајне светова, унакажен римокатолицизмом. У томе је баш извор свих недаћа и заблуда европског човечанства. У замену за Христа, европски човек је понаизмишљао себи безброј теорија, идеја, хопотеза, илузија, утеха. Међу њима: материјализам, атеизам и социјализам. У праву је Достојевски када каже: „Римокатолицизам, који је већ одавно продао Христа за земаљско господство, који је тиме принудио људе да се окрену од њега, и, на тај начин био главни узрок материјалнизма и атеизма у Европи — тај римокатолицизам, природно, зачео је у Европи социјализам. Јер социјализму је задатак да реши судбину човечанства не са Христом, него мимо Бога и мимо Христа; он се дакле природно зачео у Европи као замене за хришћанско начело које је у њој пало: и напредовао упоредо са изопачавањем и нестанком хришћанства у римокатоличкој цркви.“ (Дневник писца, т. 11, стр. 384)

Преподобни Јустин Поповић, ДОСТОЈЕВСКИ О ЕВРОПИ И СЛОВЕНСТВУ (одломак из поглавља „Тајна Европе“ стр. 434-447), Манастир Ћелије, Београд, 1999.

Св. Јустин Ћелијски, ФИЛОСОФИЈА ЉУБАВИ

Кроз надумне подвиге вере, молитве, смирености човек упражњује себе, износи сву садржину свога бића из челичне лопте времена и простора и потапа је у Вечност и беспросторност. Човек постаје ускок, који самоодречним салто мортале ускаче из времена у Вечност, одриче се свега временог и просторног, одриче се душе своје, срца свог, ума свог, одриче се свога ја, свога егоистичког закона: ја=ја, и прелази у не-ја. Подвигом вере човек сеје зрно личности своје у неиспитане дубине Вечног и Невидљивог. Подвигом молитве зрно се рашчињава, умире и ураста у срце Невиљивог. Подвигом смирености човек долази до пламеног осећања и жеравичног сазнања да је зрно његовог бића неизмерно мало, сићушно и безвредносно према бескрајној и апсолутној вредности личности Христове, да оно добија своју непролазну вредност стапајући се органски са Христом. Но сав тај процес самоодречног упражњења себе, преношења себе из временог у вечно, сав тај кенозис, није ништа друго до рашчлањена и примењена „прва и највећа заповест“: Љуби Господа Бога свог свим срцем својим и свом душом својом и свим умом својим и свом снагом својом. (1) Кроз ово молитвено упоражње себе: све срце, сва душа, сав ум, сва снага човечје личности умире, ишчезава у Богу. Сав човек обитава у Богу, молитвено се сједињује с Њим до чудесне интимности. Васпитаван молитвом он поступно стиче све већа и већа молитвена искуства, све светије и светије врлине, док најзад не стекне суштину свих врлина: љубав. 

„Љубав је већа од молитве“ (2), већа од свих осталих врлина, у толико већа уколико је Бог већи од свих врлина, „јер Бог је љубав“ (3) Бог не само има љубав, већ јесте љубав, „јер љубав није име, већ Божанска суштина“. (4) Љубав није само „res Dei“, већ „substanitia Dei“, Његово „esse“ (5). Као љубав — Бог је апсолутан. Он не би био апсолутна љубав, када би био само љубав према другоме, према условноме, према пролазноме, према свету; тада би љубав Божја зависила од условних бића и била би не апсолутна, већ случајна. Бог је апсолутно биће зато што је Он — супстанцијални акт љубави, акт — супстанција. Љубав је суштина Божја, Његова сопствена природа, а не само атрибут Његов. (6) Отуда је немогуће стећи осећање и познање те Апсолутне Љубави, ако човек лично и опитно не преживи „прву и највећу заповест“, ако супстанцијалним актом христочежњиве љубави све биће своје не пренесе у Христа. Суштина Божја иште суштину човечју. Не може се доћи до познања Истине путем рационалистичким, кожним, несушаственим, феноменалистичким, аријанским. До стварног познања Вечне Истине долази се путем стицања љубави која је суштина Божја, путем реалног сједињења с Богом, путем обожења. Другим речима: личним преживљавањем и усвајањем „прве и највеће заповести“ човек улази у природу Божју, постаје „учесник у Божјој природи“. (7) Погружен сав у Богу он постепено и тајанствено проходи процес обожења: обожује му се срце и душа, ум и све моћи. У колико дубље и јаче прониче Божја природа у његову природу, у толико се више испуњујуе богочовечанском љубављу, у толико више понире у неиспитане дубине Троичног Божанства, где тајну Божанства открива људима Дух Свети. (8) Јер осим Духа Божјег нико не зна шта је у Богу. (9) Човек као човек, не може реално, суштаствено познати Бога. „Али као што је писано: што око не виде, и ухо не чу, и у срце човеку не дође, оно уготови Бог онима који Га љубе“, (10) и само онима који Га љубе, који су учесници у Његовој природи. Љубав уводи човека у дубине Божје и оспособљава га да може познати оно што је небогољубивим људима непознато. Љубав је пут и метод истинског богопознања. Кроз веру, молитву и смиреност — човек казује себе Богу; кроз љубав — Бог казује Себе човеку. Кроз веру, молитву и смиреност — човек упражњује себе, уноси себе у Бога; кроз љубав — Бог упражњује Себе, уноси себе у човека. Кроз веру, молитву и смиреност — човек предаје себе Богу; кроз љубав — Бог предаје Себе човеку. Кроз веру, молитву и смиреност — човек верује у Бога; кроз љубав — Бог верује у човека. Кроз веру, молитву и смиреност — човек прима Бога; кроз љубав — Бог прима човека. Љубав је одговор Божји на човеку веру, молитву и смиреност. У односу према Богу: човек је вера и молитва и смиреност; у односу према човеку: Бог је љубав и милост и жалостивост. Човек може бити творац вере, но никад љубави; Бог је једини Творац љубави. Вера је подвиг; љубав је дар. Кроз веру, молитву и смиреност — човек усваја Бога за садржаину, смисао и циљ своје личности; кроз љубав — Бог усваја човека за садржину Свога живота: сједињује се с њим до богочовечанског јединства: постаје човек, да би човека учинио Богом, постаје оно што човек јесте, да би човек постао оно што Бог јесте. 

Љубав је суштина Бога, суштина Троичног Божанства, суштина Хришћанства. Та љубав је прва и највећа заповест. А друга је као и она: „љуби ближњег свога као себе самог“.(11) О овим двема заповестима виси сав закон и пророци, сви истински зналци Бога и човека. О овим двема заповестима виси сав живот и учење свих православних Светитеља; о овим двема заповестима виси сав живот и учење свих христоликих личности Достојевскових, виси сав живот и учење и самог Достојевског. 

Ове две заповести су једносушне. Прва заповест је увек прва и увек највећа; дурга је увек друга. Друга је  само видљива пројава прве, објективација лично стечене божанске љубави. Љубав према људима је онтолошки условљена љубављу према Богу; без ове друге — прва је немогућа. То је основна богочовечанска истина, проповедана, осведочена и доказана Христом. Достојевски свецело усваја ту Христову истину и страсно је проповеда. За њега: врлина је немогућа без Бога; најмање је могућа без Бога суштина свих врлина: љубав. Само жутокљуни моралисти могу тврдити да је љубав према људима могућа без љубави према Богу. (12) Љубити истинском, непролазном љубављу могуће је у Богу и Богом. Љубав је суштина Божја, „свеза савршенства“ (13) Троличног Божанства. Приопштити се тој љубави, причестити се њоме, учинити је садржином своје душе: то је „прва и највећа заповест“. „А друга је као и она“, т.ј. љуби ближњег свог љубављу=суштином; љубављу која сједињује твоју суштину са суштином ближњег твог, која чини од вас готово једносушно биће. „Љуби ближњег свог, као себе самог“. Као себе самог? А ако ја мрзим себе самог из хришћанске смирености? Онда: љубити билижњег свог као себе самог значило би: мрзети ближњег свог као себе самог! — Да, то би заиста значило то, када друга заповест не би била сушаствена еманација прве, једносушни део њен. Али „као себе самог“ значи: као твоје „себе“, као твоје „ја“, које је преживело „прву и највећу заповест“, које је свим срцем својим, свом душом својом, свим умом својим, свом снагом својом обитавало у дубинама Божјим и тамо се обложило. „Љуби ближњег свог као себе самог“ значи: љуби ближњег свог као што љубиш своје очишћено, обожено ја; љуби ближњег свог у Богу, Богом и кроз Бога. — Само тако постаје јасна једносушност прве и друге заповести, и загонетна друга заповест добија своју праву, вечну вредност. „Другим речима: љубити невидљивог Бога значи: пасивно откривати пред Њим своје срце и чекати Његово активно откривење, чекати да у срцу низађе енергија Божанске љубави. Узрок љубави према Богу јесте Бог: causa diligendi Deum Deus est. (14) Напротив, љубити видљиву твар значи давати примљеној енергији да се пројављује кроз примаоца, да се пројављује око њега и ван њега онако као она дејствује у Троличном Божанству, значи: давати јој да прелази на другог, на брата. За сопствене људске напоре љубав према брату је апсолутно немогућа. То је дело силе Божје. Љубећи ми љубимо Богом и у Богу. Само онај који је познао Тријединог Бога може љубити истинском љубављу. Ако ја нисам познао Бога, ако се нисам приопштио Његовом Бићу, онда ја не љубим. И обратно: ако ја љубим, онда сам се приопштио Богу, знам Њега; а ако не љубим, онда се нисам приопштио и не знам Га“ (15)

Ван Бога љубав је немогућа; ван љубави познање Бога је немогуће. „Љубав је од Бога, и сваки који љуби од Бога је рођен и зна Бога. А који не љуби не зна Бога: јер Бог је љубав.“ (16) Да би могао љубити људе, човечанство, твар, човек се мора свим срцем својим, свом душом својом, свим умом својим, свом снагом својом родити од Бога=Љубав. Ко је од љубави не може — не љубити. Ко се сједини с Богом — не може бити не сједињен с људима, сушаствено сједињен. Ко је удаљен од Бога, удаљен је од људи. Што је неко ближи Богу, ближи је људима. То је новозаветна истина, посведочена многовековним православним опитом. „Замислите један круг, — вели велики благодатни философ, Св. ава Доротеј, — у средини његовој центар и радијусе — зраке који излазе из центра. Претпоставите сада да је круг — свет, центар круга — Бог, а праве линије (радијуси) које иду од центра ка прериферији, или од периферије ка центру — животи људи, путеви живота људских. У колико светитељи, желећи да се приближе Богу, улазе у унутрашњост круга, у толико постају ближи Богу и један другоме. И у колико се приближују Богу, у толико се приближују један другоме; и у колико се приближују један другоме, у толико се приближују Богу. Тако разумите и удаљење. Када се удаљују  од Бога и окрећу ка спољашности, ка периферији круга, јасно је да у колико се удаљују од Бога, у толико се удаљују и један од другога; и у колико се удаљују један од другога, у толико се удаљују од Бога. Таква је природа љубави: у колико смо ван и не љубиомо Бога, у толико је свкаи удаљен и од ближњег. А ако љубимо Бога, онда у колико се приближујемо Богу кроз љубав према Њему, у толико се љубављу сједињујемо и с ближњима, и у колико се сједињујемо са ближњима, у толико се сједињујемо са Богом“. (17)

…………………………………………………….

По природи својој љубав је васељенска, саборна и сабирна сила. Она је та центрипетална сила која сву душу васељене привлачи Богу, том вечном центру велике тајне живота. Свака твар је оваплоћена мисао Божја, зато је свак твар богочежњива, чезне за Творцем својим и Оцем својим. Љубав има чудесну способност да у сваком човеку и у свакој твари пронађе оно што је Божје, што је савршено. „Љубав је свеза савршенства„, (21) свеза свега оног што је савршено у човеку, твари, у човечанству, у васељени. Савршено је у човеку и у твари оно што је боголико и богоздано, што је од Једино Савршеног. Љубав везује, спаја, сједињује боголике душе, расејане по људским телима и Божје мисли, расејане по свим тварима. Будући суштина Бога, љубав је неминовно суштина и човека, јер Бог не би био Бог љубави, да љубав није учинио суштином човека. Бог је Љубав, — то је прва и највећа новина хришћанска; а друга је као и она: човек је љубав. Без љубави — Бог није Бог; без љубави — човек није човек. Љубав чини Бога Богом и човека човеком. Без љубави — Бог је ништа; у сваком случају — ништа за измучене житеље наше несрећне планете; без љубави — човек је ништа. У љубави и љубављу личност је једино могућа: љубав је суштина, садржина и стил личности. Без љубави ја је ништа; а ако је ишта, онда је то ишта: хаотична маса бесмислених сензација и ненужних болова. „Ако језике човечје и анђелске говорим, а љубави немам, онда сам као звоно које звони или прапорац који звечи. И ако имам пророшто и знам све тајне и сва знања,  и ако имам сву веру да и горе премештам, а љубави немам — ништа сам“. (22). Нека сам свезнајући, нека знам сва знања, нека разумем све тајне — ништа сам, ако љубави христолике немам. Кроз подвиг богочовечанске љубави христочежњива личност васкрсава из гроба безличног ништа, из гроба небића у живот Свебића, у живот Вечне Љубави. Категорија небића и смрти побеђена је: личност се учлањује у живот благе и кротке Вечности, те једине категорије љубави; спасава се ужасног метафизичког ништа  и етернизира себе. Без љубави — нема личности. У подвигу вере човек сувише осећа себе, своју беличност, у подвигу љубави христолике он сувише осећа Бога и Његову Личност, јер је љубав једина сила која открива Лице Божје, која показује и доказује Бога личног, која оспособљава човека за лично општење с Богом, за општење „лицем к лицу“, (23) за присно јединство с Богом. Човек који љуби богочовечанском љубављу — никад не престаје, никад не умире, јер христолика љубав никад не престаје, никад не разочарава. (24) Та љубав обесмрћује човека, уводи га у оно што је „савршено“, (25) што никад не умире, што личност чини вечном. Бог је љубављу постао човек, да би човек љубављу постао Бог, но не Бог по природи, већ по благодати. Стичући богочовечанску љубав, човек кроз њу стиче све богочовечанске врлине, сва богочовечанска осећања и мисли. Бог љубављу мисли; човек који љуби христоликом љубављу — љубављу мисли; Бог љубављу осећа; човек који љуби — љубављу осећа; Бог љубављу живи и љубављу зна; човек који љуби — љубављу живи и љубављу зна. Љубављу мислити, осећати, живети, знати — то је божански, богочовечански, православни метод живота. Христос је Своју богочовечанску љубав учинио не атрибутом, већ суштином човечје личности, — у томе је главно Његово дело. До Њега — љубав је буила тангента на кругу људског живота; од Њега — она постаје центар живота, центар личности и друштва. Он је љубав учинио суштином и методом личности и друштва, суштином и методом богопознања и човекопознања. Љубав је не само осећање, већ и суштина духа, душе и воље; она је главна стваралачка сила, којом личност новозаветна компонује себе. У љубави се садржи тајна новозаветне гносеологије, тајна чаробне личности Христове. Богочовечанска љубав је нови пут познања: љуби, да би познао; буди љубљен да би био познан. Истинско знање се зачиње у љубави, узраста љубављу, достиже совје савршенство љубављу. На свима сутпњевима свога развића знање потпуно зависи од љубави. Ја љубим, значи: ја знам. Знање је еманација љубави. Сва суштина и све најсуптилније нијансе философије познања садрже се у филосовији љубви. Љубиш ли христоликом љубављу — ти си истински философ, и знаш тајну и постићићеш тајну мироздања. Љубав је Божја философија; Бог љубављу философира, Бог љубављу богјује, отуда је у хришћанству љубав једина сила која ствара истинске философе, која потпуно решава вечне проблем. 

………………………………………………………………………………………………………………………………………

Кроз христолику љубав личност човечја узраста ка незаменљиво чаробном идеалу човечанства — ка Богочовеку, узраста растом љубави док не достигне у човека савршена, у меру раста пуноће Христове. (28) До потпуне и завршне реализације своје личности човек долази ако расте растом Божјим, а не растом човечјим. (29) Кроз богочовечанске врлине човек узраста ка највишем синтезу личности — ка богочовечанској љубави, јер је она: највиши синтез личности, јер она последњим и завршнимм сједињењем сједињује човека са Христом. Без те љубави, човек је увек получовек, подчовек и не-човек. Но не само то: без ње човек је „без суштине, ништа је“, (30) човек је без суштине личности. „Љубав и јесте „да“, које Ја говри себи; а мржње је „не“ себи. Нерпеводиво но изразито Р. Хамерлинг (31) изражава ту идеју у формули: љубав је: „das lebhafte Sich — selbst — bejahen des Seins — живо себи — самоме — „да“ бића“. (32)

Биће Божје, биће човечје, биће свако — условљено је љубављу. Љубити, значи: бити. Бог је вечно Биће за то што је Љубав Његова суштина, зато што је Он у сваком моменту Свом — апсолутна Љубав. То откривење донео је Христос свету, но пронео га је кроз свет христочежњиви Апостол Љубави. Љубити христоликом љубављу значи: још овде на земљи живети вечним животом, победити смрт и бити бесмртан. Љубити, значи: васкрснути из мртвих у живот бесмртни; не љубити, значи: бити мртав и остати у смрти: „Ми знамо да пређосмо из смрти у живот, јер љубимо браћу: ко не љуби брата — остаје у смрти“. (33) — Христочежњива душа Достојевскога сва је усхићено проникнута осећањем и убеђењем да љубити значи:  бити. Живот људске личности је сушаствено условљен љубављу. Достојевски идентификује „ја јесам“  са „ја љубим“. Ако љубим — ја јесам; ако не љубим — ја нисам. Но наш христочежњиви словенски Апостол на крилима своје христољубиве душе узлеће у херувимске висине Апостола Љубави, и открива нам велику истину, богочовечанску истину да је пакао: не моћи љубити. 

Преподобни Јустин Поповић, ФИЛОСОФИЈА И РЕЛИГИЈА Ф.М. ДОСТОЈЕВСКОГ (одломак из поглавља „Философија љубави“ стр. 130-140), Манастир Ћелије, Београд, 1999. 

Јустин Поповић, ДОСТОЈЕВСКИ ЈЕ УВЕК СА-ВЕЧАН

Достојевски није увек био савремен, али је увек савечан. Са-вечан је кад мисли о човеку, кад се мучи проблемом човека, јер се страсно баца у неизмерне дубине његове и жудно тражи све што је бесмртно и вечно у њему; са-вечан је кад решава проблем зла и добра, јер се не задовољава површним, кожним, већ суштаственим решењем, које објашњава вечну, метафизичку суштину проблема; са-вечан је кад мудрује о твари, ма којој твари, јер се спушта у корен, којим се твар невидљвио укорењује у дубине вечности; са-вечан је кад се делиријумски мучи проблемом страдања, кад бурном душом својом проходи сву историју и прежвљава трагизам њен, јер се не зауставља на трошном људском решењу проблема, већ на вечном божанском, апсолутном; са-вечан је кад мученички истражује смисао историје, кад се пробија кроз бесмислени хаос њен, јер одбацује сваки временски, пролазни смисао историје, и усваја бесмртни, вечни, бого-човечни. За њега је Богочовек смисао и циљ историје; свечовечанство је смисао и циљ човечанства; свечовек је смисао и циљ човека, али не свечовек начињен од отпада свих религија, већ свечовек = Богочовек. 

Крајње решење ма ког проблема не може не зависити од последњег и апсолутног циља и смисла историје. Сваки и најмањи проблем својим животним, унутрашњим нервом залази у вечне проблеме, уткива се у њих, јер се свака твар и свако биће тајном суштине своје утискује у бескрајност, у вечност. Сва васељена је обучена у тајну, сва васељена и свака твар. То мученички осећа Достојевски, и хиљадооком душом својом нетремице бди над тајном света, бди и непрестано тврди: све је тајна, све је загонетка, све су тајне у органској међусобној вези. Све загонетке и све тајне чине један недељив организам, чије је срце — Бог. In ultima linea, све се тајне, сви се проблеми своде на два централна, „вечна проблема“, — мисли Достојевски, — на проблем егзистенције Бога и бесмртности душе. Они имају себи страшно много центрипеталне силе, којом привлаче к себи све остале проблеме, подређују их себи и условаљавају њихово решење. Од решења вечних проблема зависи решење свих осталих проблема, — учи Достојевски. Решење једног вечног проблема садржи у себи решење и другог. Они се увек крећу у правој сразмери. Ако има Бога — душа је бесмртна; ако нема Бога — душа је смртна. 

Решење тих вечних проблема је главна мука за све негативне и позитивне хероје Достојевскога. Кроз њих они приступају свима осталим проблемима; без њих они су немислими,као што је немислим и сам Достојевски. „Егзистенција Бога је главно питање, — пише Достојевски Мајкову, — којим сам се ја свесно и несвесно мучио целог свог живота.“ — Хероји Достојевскога су оваплоћење те главне муке, тог главног питања. Њихова је животна брига, њихово је неизбежно занимање — решавати то главно, то вечно питање: има ли Бога, има ли бесмртности? Без тих питања — они су немогући; ван њих — они су несвоји. „Ја не могу о другом, — исповеда се Кирилов, — ја сам целог живот о једном мислио. Мене је Бог целог живота мучио.“ Добри, несрећни Мића плаче, рида и страсно се Аљоши исповеда: „Мени Бог мучи. Једино то и мучи„. — И сви остали се муче Богом; све њих разједа та сташна, та вечна мука. Посредно или непосредно, сви они сав живот свој своде на решење проблема егзистенције Бога, и бесмртности душе. „Искание Бога“ је, по мишљењу Достојевског, циљ сивх, не само личних, већ и народних покрета, циљ историје човечанства. 

Позитивно или негативно решење вечних проблема детерминира сав живот човечји, сву његову философију и религију, сав морал, сав смисао живота, — то је основно убеђење Достојевскога. Негативно решење тих проблема, изражено формулом: нема Бога, нема бесмртности, сачињава суштину свих негативних Достојевскових хероја; позитивно пак: има Бога, има бесмртности, сачињава суштину његових позитивних хероја. Негативно решење вечних проблема неминовно повлачи за собом негативна решења свих остали проблема; окренуто ка људима, ка твари, оно се пројављује као нихилизам. Нихилизам и није друго до примењени атеизам. Из философије атеизма неминовно истиче морал нихилизма. То Достојевски доказује путем новим и живим; својим генијалним психолошким анализама и доказим он изнуђава признање да је нихилизам неминовна последица атеизма. Ако нема Бога, ако нема бесмртности, нема ни врлине; у том случају — све је дозвољено. 

Позитивно решење вечних проблема психолошки омогућава решење осталих проблема; окренуто ка људима, ка твари, оно се пројављује као љубав. Љубав је примењено осећање Бога и осећање личне бесмртности. Душа позитивних хероја Достојевскових је изаткана од таквих осећања; отуда је сав њихов живот прекрасно боготкано ткиво. Срца су њихова испуњена Богом и бесмртнишћу, и све што из њих излази — божанско је и бесмртно. Ако има Бога, ако има бесмртности, права љубав је реална могућност; без тога — права љубав је психолошки и онтолошки немогућа могућност. 

Свако осећање, сваку мисао, сваки душевни покрет, Достојевски продужава до крајњих граница, да их затим стопи са вечним проблемима. Сваки проблем, који пронесе кроз метежни дух свој, Достојевски органски сједињује са вечним проблемима, и мучи се њиме док му са гледишта вечности не пронађе вредност. Вечност даје смисао времену; завршно решење ма ког проблема, и изналажење праве вредности ма кога или ма чега, могуће је једино sub speciae aeternitatis, но никако и никада sub speciae temporis. 

Вечни проблеми нису наметнути човеку, већ су иманентни духу људском. Човек је природом својом колико физичан толико и мета-физичан. У самој ствари, ништа није матафизичније од физичког. Преведено на језик Достојевскога то би гласило: ништа није фантастичније од стварности, од реланости. Корење ма кавог физичког процеса увек остаје сакривено у метафизичкој суштини космоса. И сама физика је у основи метафизична, јер се оснива на хипотези о етру, који је „ungreifabar und unbeweglüch, an und für sich überchaupt nicht wahrnehmbar“ („неопипљив и непокретан, по себи за себе неопажљив“).

Многоструком и неподражљивом психолошком анализом људске природе. Достојевски долази до закључка да је идеја Бога иманентна људској свести, и да је човечја смосвест у суштини својој — богосвест. Немилосрднији од Канта аналитик ума људског, немилосрднији од Шопенхауера и Ничеа аналитик воље људске, Достојевски налази да је човек својом психичком организацијом предодређен да се стално и интимно, свесно и несвесно, мучи проблемом Бога. У сваком случају, за Достојевског и његове хероје Бог је мука, страсна мука и страсно мучење. „Страшно је пасти у руке Бога живога“, а човек, самим тим што је човек, пада и мора пасти. Несумњиво, у човеку има нечега што се стално отима ка Богу, што се не може оковати ни потпуно уништити. Када идеја Бога, свест о Богу, не би била супстанцијални део људске самосвести, богоборци би је лако могли уништити у себи и у целом човечанству. Но идеја Бога је у центру људске свести; у томе је мука човечја, у томе и величина. И без дефинитивног решења проблема о Богу, без детаљног одређења свога односа према богу, човек је онтолошки непсособан да дефинитивно реши ма који други проблем. 

На безброј начина Достојевски проба да реши та вечна, та „проклета питања“. Он до пожара распаљује тим питањима душе својих хероја, и оне сагоревају у њима мучећи се страшно. Бог је за њих не само идеја, већ страст — пожар, страст горка или слатка. Бог може бити анемична идеја за сушичаве умове, но за Достојевскове хероје Он је страст физичка и духовна: они се до крви или боре с Богом или посвећују Богу. За њих Бог није библиотека која се да прочитати и простудирати, већ Живи Живот који се мора живети, страдање које се мора одстрадати, бол који семора преболети. Они идеју Бога низводе до страсти, острашћују је, крштавају у крви; њих Бог мучи; они болују проблемом Бога, и њихова је болест заразна. То мора осетити свако ко чита Достојевскога. Сва њихова личност императивно налаже неодложно решење проклетог проблема; и они се грчевито, делиријумски напрежу да га реше позитивно или негативно.

Јустин Сп. Поповић, ФИЛОСОФИЈА И РЕЛИГИЈА  Ф.М. ДОСТОЈЕВСКОГ, Манастир Ћелије код Ваљева, Београд, 1999.

Јустин Поповић, ГЛАВНА БРИГА ЧОВЕКОВА

Човека можеш пронаћи у човеку тек када пронађеш шта он сматра за добро, а шта за зло. И све то измериш мером Христовом. Човек је обично сав присутан у главној бризи својој. Ту га треба и тражити. Све његове вредности и све његове мане су у његовој главној бризи, и око ње. Ту је и његов рај и његов пакао. Пронађеш ли је, пронашао си оно чиме живи и ради чега живи. Људи често проглашавају за главну бригу своју ствари недостојне тога.

Али и ту нам је притекао у помоћ преблаги Исус. Он је објавио као најглавнију бригу човекову у овом свету – шта? Искање царства Божијег и правде његове: Иштите најпре царства Божијег и правде његове (Мт. 6,33). То значи: увек изабери и ишти оно што те најбрже и најсигурније води царству Божијем и правди његовој. Мери себе и све своје по главној бризи својој, по томе колико те приближава центру живота твог: царству Божијем. Будеш ли тако радио, у теби ће се способност разликовања добра и зла развити до великог савршенства

Јустин Поповић – Философске урвине (Манастир Ћелије, 1999.)

Јустин Поповић, ОДГОВОРНОСТ

….Сваки појединац носи у себи не само судбину своје личне већ и народне душе. Сваки је одговоран за све. У телу народа нашег, душе сачињавају један недељиви организам. Ако је душа моја загнојила чиром егоизма, зар се отровни гној њен неће разлити по целом организму народне душе? Ако је срце твоје заражено саможивошћу, зар ниси постао гангрена у организму народне душе, гангрена коју треба одмах одсећи?

Навикавај себе на мисао: народна душа није нешто одвојено од нас појединаца; она је органско јединство свих душа свију појединаца. Ма шта ти радио, ма шта мислио, ма шта осећао – твој рад, твоја мисао, твоје осећање, прониче сву народну душу, улази у њу са свима својим пороцимаи врлинама, гадостима и радостима. За здравље наше народне душе одговоран је сваки од нас, и највећи и најмањи, и најученији и најнеписменији и највиђенији и и најпониженији.

Јустин Поповић, Философске урвине (Манастир Ћелије)

Јустин Поповић – ОСЕЋАЊЕ

Осећање!…. Реците, каква је то тајна у мени: осећање? У ономе што ми називамо осећањем, Бог је сјединио, стопио и слио ко зна какве загонетке и ко зна каква тајанства…. Осећање! Диван и страшан дар. Њиме је рај – рај, и пакао – пакао; њиме је бол – бол, и блаженство – блаженство; њиме је туга – туга, и радост – радост; њиме је очајање – очајање, и усхићење – усхићење.

Логосност је првобитна одлика осћеања. Одстраните њу из осећања, и оно се претвара у пакао. Јер, шта је пакао? – Осећања без Бога Логоса; осећање из кога је потиснут Бог. А рај? Осећеање Бога, осећање прожето и испуњено Богом Логосом. Уствари: пакао је обезбожено, „чисто осећање“, а рај је ологосено, охирстосено, обогочовечено осећање.

Бог Логос је постао човек, да би човеково осећање вратио првобитној логосности која је потиснута грехом. У очовеченом Богу Логосу наше се осећање враћа своме логосу, своме смислу, своме свемислу. Враћа се својој боголикости, христоликости и духоликости. Својом најинтимнијом тајном људско осећање ишчезава у понорним дубинама Тросунчаног Бога и Господа. А то значи: оно је потпуно и савршено само онда када се преобрази у богоосећањее, у Христоосећање, у Духоосећање. бог Логос је и постао човек да ологоси људскко осећање.. Враћајући се логосности, људско се осећање ослобађа греха, безумља, лудила, смрти. И тиме долази себи, својој прасуштини. Тада је самоосећање испуњено богоосећањем, христоосећањем.

Људско осећање је у правом смислу осећање једино Богом, Христом, то јесто Богоосећањем, Христоосећањем. Без Бога Логоса оно луди, грчи се и умире у страстима, у греху, у бунилу, у бесмислу, у беснилу, у очајању, у себичности, у вечном постојању и никаднепосталости. Увек постаје, а никад не постоји стварно, интегрално. Обезбожено, обезлогосено људско осећање увек умире, и никако не може да умре. То је онај евађелски црв који не умре, и огањ које се не гаси – пакао.

Преподобни Отац Јустин – ФИЛОСОФСКЕ УРВИНЕ (Манастир Ћелије, Београд, 1999.)

Јустин Поповић, НА ВОДОДЕЛНИЦИ КУЛТУРА

Европска култура почива на човеку као на темељу. Човеком се ицсрпљује њен програм и циљ, њена средства и садржина. Хуманизам је њен главни архитект. Сва је изграђена по софистичком принципу и критеријуму: човек је мера свих ствари, видљивих и невидљивих, и то — европски човек. Он је врховни стваралац и давалац вредности. Истина је оно што он прогласи за истину; смисао живота је оно што он прогласи за смисао; добро и зло је оно што он прогласи за добро и зло. Кратко и искрено речено: европски човек је себе прогласио за бога. Зар нисте приметили, како он неизмерно воли да богује, да богује макар — мачем и огњем, макар — троглодитством и људождерством? Он је језиком своје хуманистично-позитивистичке науке објавио да — нема Бога. И онда је из тога смело извео закључак: пошто Бога нема, онда сам ја — бог!

Ништа тако не воли европски човек но да се представља као бог, мада је у овој васељени као миш у мишоловци. Да би показао и доказао своје боговство, он је објавио да су сви светови над нама пусти, без Бога и без живих бића. Он пошто-пото хоће да овлада природом, да је подчини себи, зато је и организовао систематски поход на природу, и тај поход назвао културом. У њега је упрегао своју философију и науку, своју религију и етику, своју политику и технику. И успео да углача неку парчад на кори материје, али је није преобразио. Борећи се са материјом, човек није успео да је очовечи, али је она успела да сузи и оповршини човека, да га сведе на материју. И он, обзидан њом, сазнаје себе као материју, само као материју.

Знате ли ко је победио? — Иронија је однела победу, јер је култура учинила човека робом материје, робом ствари. Очигледна је истина; европски човек робује стварима, не богује на њима. Самозвани бог поклонички метанише пред стварима, пред идолима које је сам начинио. У своме походу против свега натрпиродног, он је тековинама своје културе заменио све идеале, све надматеријалне тежње: заменио је небо, заменио душу, заменио бесмртност, заменио вечност, заменио Бога живог и истинитог. И културу промовисао за Бога. Јер на овој помраченој звезди човек не може да издржи без бога, без ма каквог бога, макар био и лажан, — таква је кобна иронија овако устројениг човека.

Зар не примећујете да је европски човек, у својој културоманији, претворио Европу у фабрику идола? Готово свака културна ствар постала је идол. Отуда је наше доба — идолопоклоничко доба пре свега и изнад свега. Ниједан континент није толико поплављен идолима као данашња Европа. Нигде се толико не метанише пред стварима, и нигде се толико не живи за ствари и ради ствари, као у Европи. То је идолопоклонство најгоре врсте, јер је то клањање пред иловачом. Реците, зар човек не клања риђој иловачи, када саможиво љуби земљано, иловачно тело своје, и упорно тврди: тело сам и само тело?

Нема сумње, Европа не пати од атеизма, већ од политеизма; не пати од немања богова, већ од премногих богова. Изгубивши правога Бога, она је своју глад за Богом хтела да засити стварањем многих лажних богова, идола. Од науке и њених хипотеза – створила је идоле; од философије и њених система створила је идоле; од технике и њених изума — створила је идоле; од религије и њених представника – створила је идоле; од политике и њених партија – створила је идоле; од моде и њених сателита — створила је идоле. А посред свих идола на васиони трон егоизма посадила европског човека, европског Далај-ламу.

У суштини својој, европска култура је — повампирени фетишизам, фетишизам у европском издању, у европском костиму. „Гурманство за стварима“ је главна одлика европског човека. Но фетишистичка метафизика европске културе практично се изражава фетишистичком етиком. Стари незнабожачки фетишизам одликовао се људождерством. А зар се нови европски фетишизам не одликује исто тако — људождерством, само маскираним, културним људождерством?

Зар европска култура није устима своје науке прогласила као главни принцип живота — борбу са самоодржање? Шта је то ако не позив на људождерство? Не значи ли то: човече, бори се за самоодржање — свим средствима; бори се, ако треба и — људождерством! Главно је: живети! Главно је: одржати се у животу! Како? — То не подилази под контролу савести. Живот је кланица на којој јачи има право да закоље слабијег. Штавише: слабији људи су материјал за јаче. Пошто ни Бога ни бесмртности нема, онда је човеку ради самоодржања — све допуштено. Допуштен је грех, допуштено зло, допуштен злочин. Позитивистичка наука је објавила: све што бива — бива по природним законима. У природи влада као врхони закон — закон неопходности. Он влада и на људима, и над свима њиховим мислима, осећањима, стремљењима, поступцима. Кад греше, људи греше по неопходнсти. Човече, ти ниси крив,ни за највећи преступ свој — ниси крив, јер све што чиниш, чиниш по природној неопходности…У самој ствари, грех не може постојати за човека, за кога не постији Бог, јер је грех — грех пред Богом. Ако Бога нема, онда — ни греха нема, ни зла нема, ни злочина нема.

Метафизички нихилизам европске културе, изражен принципом: „нема Бога“, морао се пројавити као практични нихилизам, чији је принцип: нема греха, све је дозвољено! Обратите пажњу, својом философијом и науком, својом техником и политиком, европска култура из човека потискује све што је бесмртно и вечно, виртуозно парализује осећање бесмртности, самњује душу док је најзад не сведе на — на нулу.

Треба се ослободити Бога, — то је јавна или потајна чежња многих неимара европске културе. Они на томе раде кроз хуманизам и ренесанс, кроз русовљевски натурализам и разбарушени романтизам, кроз позитивизам и агностицизам, кроз рационализам и волунтраризам, кроз парламентаризам и револуционизам. А смелији међу њима стовирли су лозинку: треба убити Бога! Најзад је најдоследнији неимар и најискуснији исповедник европске културе — Ниче, са врха човекоманијске пирамиде егоизма, објавио вест: „умро је Бог!“

Када нема ни вечног Бога, ни бесмртне душе, онда — нема ничег апсолутног, ничег савршеног, онда је све релативно, све пролазно, све смртно. И збиља, протеране су све апсолутне вредности, а зацарене – релативне. Нема сумње, релативизам је и логика, и природа, и душа хуманизма. Ајнштајнова теорија релативитета је завршна, збирна резултанта хуманизма и свих њенгових философских, научних, техничких и политичких огранака. Но не само то, него у последњој линији својој, хуманизам није друго до — нихилизам.

Зар може човек не бити нихилиста, када не признаје никакву апсолутну вредност? Идите коритом логике до краја, и ви ћете морати доћи до закључка, да је релативизам отац — анархизма. Пошто су сва бића релативна, онда — ниједно од њих нема права да себе наметне другима. Покуша ли то, онда треба ратовати до истребљења.

Пошто су све вредности релативне, какво право има која од њих да себе наметне за највећу и врховну?

На основу чега твоја истина, пријатељу, потискује моју, када су и једна и друга релативне? Пошто у човечанским световима нема ничег апсолутног, онда —не постоји ни хијерархија бића, ни хијерархија вредности; постији само анархија.

Очигледна је иситна да су нихилизам и анархизам логички завршетак европске културе, неминовна завршна форма европског хуманизма и релативизма. Хуманизам се неминовно извија у атеизам, пролази кроз анархизам, и завршава нихилизмом. Је ли неко данас атеист, знај, сутра ће бити анархист, а прекосутра нихилисти. А је ли ко нихилист, знај да је до њега дошао од хуманизма кроз атеизам.

Шта остаје од човека, када се из тела његовог извуче душа? — Леш. Шта од Европе, кад се из тела њеног извуче Бог? -Леш. Истериали су душу из васионе, зар није постала — лешина? Шта је човек који пориче душу у себи и у свету око себе? Ништа друго до — униформисана иловача, ходећи мртвачки сандук од иловаче. Резултат је поражавајући: заљубљен у ствари, европски човек је најзад и сам постао — ствар. Личност је обесцењена и разорена; постао је човек = ствар. Нема целог, интегралног, бесмртног човека, већ сами разломци човека, телесна љуштура човека, из које је протеран бесмртни дух. Додуше, љуштура је углачана, политирана, тетовирана, али је ипак љуштура. Европска култура је обездушила човека, овештаствила га и механизирала. Она ми личи на чудовишну машину која гута људа и прерађује их у ствари. Финале је дирљиво тужан и потресно трагичан: човек – бездушна ствар међу бездушним стварима.

Јустин Поповић, ФИЛОСОФСКЕ УРВИНЕ / На вододелници култура, одломак /Манастир Ћелије