Љубомир Симовић – КОВАЧНИЦА НА ЧАКОВНИ (белешке)

О поезији
За мене је поезија нешто изузетно, и изузетно важно. Она је много више од литературе, она је или начин живота и животни став, или ништа. За песника, сва питања се постављају и решавају у песми, или нигде. Песници немају других доказа, осим стихова. Поезије нема без инспирације, а инспирација није само један тренутак…инспирација је перманентна концентрација. Она ни у каквој прилици не престаје, што значи да ви у свакој прилици говорите из те инспирације, то јест увек мислите и говорите као песник, као неко чија се тачка гледишта налази у песми. (стр. 8)

„Кров на две воде“
Знате код нас постоји израз „кров на две воде“ и „кров на четири воде“…На врховима планина, тамо где су развођа, може да се догоди да, падајући на неки кров, једна иста киша низ два његова нагиба отиче у два слива, и у два мора…У једној шетњи по Миљанића брду и Ђаковом камену, врховима између Јелове горе, Спасовњаче и Кадињаче, то се код мене претворило у „видик на две воде“. Не може се описати какв је, и колико је велики и дубок, видик који се пружа са тих брда. Огроман је, али вас не умањује. Тај видик вас напросто носи увис! Као да се у тој песничкој слици дефинисала двосмисленост и двозначност свих ствари. Све што видимо, све је поливалентно, окренуто је истовремено према оба света, испуњено је разним значењима, могућностима и „хоризонтима“. Познато је препуно непознатог, ограничено бескрајног, црно плавог и златног…О томе можда најотвореније говори песма „Јеремија“, у којој је овај затвореник нашао „у тесном ширину, у плитком и ниском дубину и висину“. Да би се допрло до неког од тих тајних, неочекваних видика, који су садржани у стварима, каткад се морају преживети највећа искушења. У песми Цвеће до појаса, тако, расте цвеће „које не види глава са рамена, него глава са пања“. Неки видици постоје и откривају се само кад их гледате из најтежих углова. Покушавао сам, у тој књизи, да из таквих, најтежих углова – рат, вешала, тамнице, смрт, итд. – гледам обичне, сто пута виђене ствари: тањир пасуља, обарено јаје, пијацу, стручак мирођије који се сушђи на сунцу, колут сира, храст. Осећамо сам да те ствари садрже, и у неким критичним тренуцима откривају, неки неочекивани „видик“, који може да понесе далеко, и увис. (стр. 8-9)

О поеми „Субота“
Те свакодневне ствари, то је наш свет. У Суботи сам покушавао да откријем то што сам касније назвао „видик на две воде“, видик на два света, на две могућности, на живот и смрт. Субота се, мислим, и развија на два плана: она говори да смо заробљени, опчињени, осуђени и ограничени овим светом, али истовремено говори и о жудњи и нужи да се из ово света изађе. Неки критичари су констатовали да се ја у Суботи и Чуду у „Шаргану“ бавим „периферијом“ и „приземљем“. То можда јесте периферија у односу на Теразије, али није периферија у односу на звезде. За мене то приземље није само приземље, него једна раван, један ниво на коме живи велики, можда највећи, број људи. Мислим да се човек и са те равни може пројектовати увис. Ти људи, зато што живе на тој равни, нису изгубљени за питања историјског и космичког идентитета. Веровати да је испуњење човека могуће само на „највишем нивоу“, а при том још мислити да је „највиши ниво“ могућ само тамо где је највише новца и власти, значило би отписати милионе људи, и милионе животних могућности. Остварење човековог идентитета у свој његовој пуноћи мора да је могуће на свим нивоима, иначе би живот био бесмисленији него што ико може да замисли. (стр. 9-10)

Драма и поезија
Драмски говор нису само речи. Том говору, поред речи, припада и глумац, са својим изгледом, гласом и костимом, са својим талентом и шармом, гестовима и мимиком; том говору припада и сценографија, светлост, музика, чак и публика. Речи су можда у драмском говору основне, али нису једине. Понекад нису ни најпресудиније. А у поезији нема ничега осим речи. Према томе, то су у принципу два језка. Један не може да замени други. Различити су, да тако кажем, и циљеви та два говор. Драмски говор је упућен мноштву, песнички појединцу,. Драмски говор вам упућује неко други, са сцене, из неке спољашње животне ситуације. Поезија, међутим, долази изнутра. Њу не чујете са сцене или трибине, она се више чак и не пева као некад, него се чита у себи, или за себе. Као да вам се не обраћа неко други, него неко из вас.

Таква ситуација, отприлике, кад је реч о однус између поезије и драме уопште. Међутим,када је реч о песничкој драми, тај однос је другачији. Магбет је, по мени, ближи Цвећу зла него Господи Глембајевима или Хеди Габлер. У песничкој драми се драмски и песнички говор природно додирују, понегде се чак и преклапају, као што се, уосталом, преклапају и у неким врстама поезије. Драмски говор може песничком језику да дâ извесну живост и драматичност, неке јаче боје, неке живље интонације, чак и неке згодне форме – дијалог, на пример, или симултано постојање више језичких слојева у једној песми. Језик песме, заузврат, може драмском да омогући највеће усијање, највећи семантички интензитет. Драмски говор, кад треба да достигне то врхунско усијање, претвара се у песники, то јест постаје гушћи, кондензованији. Наравно, драма, чак ни песничка, не може цела да буде тако написана.Драмски говор би убила она густина без које би се песнички говор распао. Обе своје драме сам написао у стиховима, и знам да је струкутра стиха у драми једна, а у песми сасвим друга ствар. О тој разлици треба водити рачуна. Међутим, границе између лирског, епског и драмског језка се стално померају, зависно од случја до случаја, и та су померања плодна. И за драмски, и за песнички језик. (стр. 11)

Мит и поезија
Митске ситуације су у својим изворним облицима и функцијама биле нераздвојно повезане са сводневним животом. Погледајте афричку пластику. Предмети којима се служи афички, и уопште архаични, човек, пуни су митског и религиозног садржаја. Митска или религиозна вредност присутна је у поклопцу, у лонцу, у вратима амбара, у брави, у музичком инструменту, у облику ножа, у кутлачи, у шари на вратима, у свему што човек додирне. Мит је био свакодневно ту,што значи да је нека виша суштина била свакодневно ту, да је човек свакодневно живео у присности са апсолутним или промрдијалним, да није био сам и изолован у свом усамљеном историјском времену. Све га је у животу подсећало на нешто веће од њега, што је и њега самог увећавало. Очито, митови данас не могу на исти начин да се доводе у везу са свакодневним животом. Човек, на пример, више не једе кашиком коју је сам издељао, и чија функција није била само да пуни његово желудац, него и да храни његово сећање, и његову духовност. Митови се мењају, мења се даљина с које они емитују своје поруке, мењају се знаци које нам шаљу, и средства којима се изражавају. Али оно што је битно, то је да је свакодневни живот и даље циљ митског зрачења. И позитивног и негативног.

Поезију, по мом осећању, занима онај живи мит преко кога човек може да успоставља везе са светом, у свим правцима и значењима; и занима је оно свакодневно које садржи и које може да понесе митске, то јест универзалистичке, поруке. Ако је поезија израз тежње ка егзистенцијалној пуноћи, а надам се да бар она то јесте, онда јој мит помаже да ту тежњу изрази. Или можда чк и више: да та егзистенцијална пуноћа, или свест о њој, буде остварена у самој песми, и да се из песме прелива у свакодневни живот. (стр. 16)

„Реално“ и „надреално“
…У исто време, у тим драмама има догађаја, ликова, односа, који се могу сматрати „нереалним“, „надреалним“ или, како неки кажу, „фантастичним“. Пре него што се приступи обради (или, у овом случају, изостављању) тог „реалистичког“ слоја, треба видети какав је одност тог „реалног“ и тог „фантастичног“ и „нереалног“. Прво, у позоришту које ја замишљам, дужност „реалног“ је, између осталог, да садржи „нереално“ и да у представи доказује и омогућава реалност тог „нереалног“. Једну невероватну сцену може да учини вероватном свежањ ротквица. Изостављајући један слој, према томе, остављамо и онај други без подлоге. Друго, када се каже да у овим драмама има елемента фантастике, долазим у искушење да кажем: нема. Нема, зато што фантастика не постоји: само наше осећање стварности покушава да буде шире од уобичајног. Али када бисмо пристали на термин „фантастично“ , ја бих рекао да мене не занима „фантастично“ у фантастичном, него у реалном и конкретном свету. Нити ме „универзално“ занима у апстрактном свету, и као апстрација. Зато се питам: где ћу наћи универзално ако га не тражим у криворечком аутобусу и у ковачници на Чаковини? И зато кажем: универзално полаже јаја у сва гнезда. (стр. 30-31)
1986.

Предање, мит…
Са митовима се у наше време догађа много што-шта. Имамо, с једне стране, јаке тенденције ка демитизацији, а та демитизација најчешће није ништа друго до маска за стварање нове митологије, или за преоријентацију и прилагођавање митова неким новим циљевима и потребама. У старе песме стављају се имена нових јунака, у старе митске и религијске калупе сипа се нови лив. Модерни револуционарни песник, на пример, не укида оно што пише у Откривењу Јовановом: „Благодет вам и мир од онога који јест, који бјеше, и који ће доћи“, него ото преиначује, и уместо Бог каже Лењин: „Лењин је живео, Лењин је жив, и жив ће Лењин бити.“ Форма је остала наизглед иста, али су се променили ниво и садржај мита. Мит више не говори о почетку и стварању света – он о почетку једне епохе, или једне владавине, говори као о почетку света. Демитизација мит не укица, него га фалсификује.

С друге стране, изворно митско мишљење постоји још увек. Не само у литератури. Неке митске слике и ситације налазимо и као свакодневне животне чињенице. Једном, на пример, на Јеловј гори, видео сам на једном гумну старца како, пред невреме, стоји високо на гомили крстина, и слаже их и покрива. Нешто сам га у вези с тим послом питао, а он ми је одозго одговорио: „Треба ово отимати од облака!“ У тој слици, и у тој реченици, за мене је, из свакодневља, заискрило зрнце чистог и живог мита, који прича о борби са змајевима и небеским силама…Или један другачији пример…прошлог лета, по великој врућини, ишао сам врхом планине, далеко од сваке воде. Прво сам крај пута угледао мртвог рака. Мало касније, срео сам мртвог даждевњака. Да се није појваио тај даждевњак, ја бих рака брзо заборавио. Овако, они су представљали једну концентрацију која је будила посебну пажњу. Тако концентрисани на јендом необичном месту, они за мене више нису били даждевњак и рак, већ слова, знаци неке митске приче…Упркос природним и вештачким сметњама, до нас допире велики број митских порука, једноставно зато што модерни човек, и модерни песник,није престао да буде жедан прве воде. А шта та давна искуства говоре песнику данас, зависи од песника. Зависи од тога да ли ће тог рака и даждевњака доживети као рака и даждевњака, или као слова неке поруке коју му неко из неких давнина упућује. (стр. 33-34)
1986.

Традиција…образовање…
Планови наставе књижевности не заснивају се на вредностима, него на договoрима и ценкањима, као и све друго, уосталом. Имамо те сталне шокове у васпитању и образовању…Чак је и Његош, као да је малолетан, добио старатеља и намеснике који га спасавају од незнања и заблуда…На тај начин ми не добијамо само књижевно необразоване генерације, већ нешто много горе: добијамо генерације са трагичним празнинама у колектвној свести. Често у оваквим приликама помишљам на Паундову песму „Cantico del sole“: „Кад само помислим на шта би Америка личила/ да се класици више растурају/…од тога да заспим не могу…“ Број наших духовних упоришта је страховито сужен и осиромашен. А ми морамо бити свесни, увек, у сваком тренутку, не своје филтриране и редуковане, него своје целокупне културне и духовне историје. Тек кад будемо свесни те целине, те целокупности, која не почиње у двадесетом, ни у деветнаестом, него у деветом веку, моћи ћемо евентуално да разговарамо о томе о чему ме питате: о стварању своје сопствене, личне, традиције, и о бирању својих сопствени претходника и предака.(стр.35-36)
1986

Родољубива поезија
Термин „родољубива поезија“ је, по мом мишљењу, једна од оних школских одредница које сви употребљавају по навици, не питајући се шта те одреднице данас значе и колико су данас употребљиве. Ако се у новијој поезији, и у поезији песника које помињете – а тај списак би могао бити и знатно дужи – нешто променило, онда је то управо ово: несводљивост песме на родољубље. Није, дакле, разграђен само клише традиционалног типа овог песништва, него је разграђено и само то песништво. Површном читаоцу поезија вероватно и пруже неке разлоге да је он, у жељи да све класификује, и да класификовањем све учини прегледнијим, сврста у категорију родољубивог песништва. Али то што у песми има историје, што се у њој помињу имена неких брда, па ако хоћете и имена неких битака, и што она говори о колективној угрожености и борби за опстанак, све то још није разлог да се песма прогласи родољубивом. Родољубивом, и више никаквом. Песму морате да скратите и сузите, да је пресујете, да бисте је у то угурали. Човек носи, и покушава да изрази, нека осећања, искустава, страхове, неке успомене и полууспомене, снове и плуснове, халуцинације, слике, слутње, и неку своју, и њему самом нејасну, стварност. Али све то нејасно, неизрециво, замагљено, све то неисторијско, постоји у неком негде, и неком сад, дакле у некој историји. И храни се том историјом. По оном Хамлетовом: „Ал у том спавању смртном/какви би снови могли доћи/кад живота ово клупче одмотамо…“ Што је најважније све то постоји у једном одређеном језику. Мени је врло занимљиво оно што о поезији каже Елиот. Он каже да је поезија много локалнија од прозе, да је прва почела да истиче употребу народног уместо латинског језика, и да ниједна уметност није „упорније национална“ од поезије. Међутим, Елиот каже „да се дужност песника као песника само индиректно везује за његово народ: његова је директна дужност везана за његов језик…“ Ту везаност за језик наглашава и Роман Јакобсон, кад каже да се Запад диви руским иконама, филмовима, балету, музици, роману, позоришту, али да „можда највећа руска уметност – поезија – још није постала извозни артикал. Она је сувише присно и нераскидиво везана за руски језик да би могла да преброди искушења превода.“ Иза једне песме стоји цео језик на коме је написана. Прави потпун превод песме није могућ – могу се преводити можда само идеје, можда само један, и то површински, слој песме, Да би се једна песма превела са српског на француски, требало би на француски превести цео српски језик! Према томе, ради се о једном врло сложеном односу иземђу поезије, историје и језика, а један тако сложен однос не може да изрази такво упрошћавајући израз као што је „родољубиво песништво“. (стр. 37)

О љубавној поезији
О термину „љубавна поезија“ мислим исто што и о термину „родољубива…“ А еротика, и њен највиши спрат, љубав, за мене су, као и за сваког човека, представљали и велику радост, и начин да се доживе дубина и пуноћа егзистенције. Написао сам прилично песама о лепоти и еротичности женен, и о тим светлим женским пејзажима, али ми се чини да сам најпунији доживљај жене изразио у Источницама и Тројеручици. Источнице би, на пример, могле да дају сасвим ново значење Његошевом стиxу „Не зна жена ко је какве вјере…“ Ту особину, неразликовања људи по вери, коју је Његош сматрао негатвном, и која у контексту у коме је он посматарао и јесте била негативна, у једном другом контексту, у Источницама, може да се открије као нешто што је у жени најпозитивније и најживотније. Источнице жену посматрају у некој ситуацији пре било какве етичке и идеолошке диференцијације. Те жене облежавају, и бране, једино диференцијацију од јаловости, пустоши и ништавила. Оне се баве голим постојањем, и боре се на некој далекој граници на којој се не зна ни за какве друге разлике осим разлика између живота и смрти. А то онда подразумева и посебан морал. (str. 39-40)

О позоришту
На местима на којима се одвија наш свакодневни живот позориште се, као сукоб, дијалог, заплет, као забуна и неспоразум, као сценографија, као нека игра, као „представљање“ нечега, и као нека мешавина оног што „јесте“ и оног што „није“, стално зачиње, али се никада стварно и до краја не зачне и не развије: расплине се у стварности. То је као река која стално остаје само као извор. Да би тај извор постао река, тј. да би та стварност у уметничком смислу постала стварна, треба је попети на неки пањ, на неку столицу, у неки излог, на неку сцену…треба је урамити и издвојити сценом, сажети је сценом…Као драмски писац, ја сам медијум те велике позоришности свега што чујем и видим. (стр. 47)
1986.

Завичај и језик

За мене, завичај је место на коме најдубље и најнепосредније осећам цео свет. И све друге светове, чак и оне невидљиве…Завичај за мене није само одређена географија и историја, него нешто што је и све то, али и нешто много више од свега тога: језик. Ништа није толико везано за један народ, за његову судбину и егзистенцију, као језик. Ви, на пример, у поезији не можете имати Бодлера, ако немате Париз. Нити можете имати Доментијана и Теодосија, ако немате Хиландар и Студеницу. Хоћу да кажем да нема језика који би нас, такве какви смо, изразио тачније и потпуније од овог језка којим говоримо, и који смо сами створили. А ја сам тај језик научио у завичају. И када кажем језик, то за мене нису само гласови, речи, реченице, него, још увек, предели, догађаји, лица, куће, алати, дрвеће, ваздух. За мене су, као и за дивљака, речи још увек везане за ствари, и још увек су провидне. Кад кажем шума, ја у тој речи заиста, непосредно, видим и чујем шуму. Реч шума је за мене још увек зелена. Кад кажем облак, то је за мене више стварни облак, него реч која га означава и заборавља и, заорављајући га, постаје апстракција. Завичај је за мене та изворност и непосредност свега: и звезда и језика. /стр. 55/

О миту
Мој однос према миту није теоријски, него практичан. Никада нисам покушавао да дефинишем шта је мит, и на који је начин присутан, и каква је и колика његова улога, у мојим песмама. Али знам да мој однос према миту произилази из моје жеље да осећам и видим почетак и крај, лице и наличје, дно и врх,целовитост и пуноћу света…из моје жеље да с том пуноћом будем у непосредном односу, и из моје потребае да свој доживљај те целовитости изразим. /стр. 55/

„Мерити високом мером“
Понекад ми се чини да се налазимо на ивици помирености са чињеницом да је судбина света у рукама најгорих. И више него та чињеница плаши ме та помиреност с њом.

Ако већ не може да утиче на судбину света, песник бар покушаа да утиче на судбину језика, и на субину поезије. Питајући се, све чешће, о смислу и путевима поезије у оваквим временима, питајући се шта би поезијом могло да се спасе, и шта би поезија морала да ради да би допринела спасењу језика, а са спасењем језика и спасењу човека и света, све чешће као да чујем глас Марине Цветајеве:
Висока мера. Мерити високом мером.
Адам Михњик, човек са искуством стеченим у свету дириговане естетике, и у мокотовском затвору, у свом есеју о сликарском и књижевном делу Јузефа Чапског, каже и ово: „Поштовање према сликарском занату учинило га је отпорним према уметничкој лажи тоталитарних система.“

Песнички занат и висока мера: то је једнино песниково оружије. /стр. 78-79/

Апокалипсе не стижу у бујицама и потопима, него у капима….
Завршивши, године 1492, „у крајевима љубостињским“, преписивање Четворојеванђеља, светогорски монах и писар Инок из Далше записао је, у једној придодатој аутобиографској забелешци, једну чудну молитву, коју не упућује ни Богу ни Богородици, нити икоме од светаца, већ свом будућем, непознатом и неизвесном, читаоцу: „А и ово молим и говорим: Сачувајте књигу ову од прљања и од свећа покапања и горења, и проливања зејтина од кандила…“
У сред пропасти српског царства и народа, док се над земљом надносе и харају иноверне азијске војске, и док се шире несреће у којима и он сам трпи силне мука и једва спасава главу, Инок из Далше страхује да капи воска и зејтина не оштете његов рукопис. У сред страшног ратног пораза он страхује од небриге, и више од војсковођа и ратника страхује од небрижљивих читалаца. Он као да зна да права опасност није троглава и рогата, већ обична, свакондевна и неупадљива. И као да зна да апокалипсе не стижу у бујицама, поплавама и потопима, него у капима.
Пет и по векова касније, пишући песму под насловом. „Одвећ брзо“, Десанка Максимовић зна да за наше ишчезнуће „није потребна сила оркана“:
развејаће нас скорих дана
и поветарац који не чује ухо.
Слично Иноку из Далше, Десанка Максимовић зна да апокалипса не стиже севајући и грмећи, него неприметно и нечујно. Инок из Далше и Десанка Максимовћ не седе у истом веку, али ипак сачињавају и деле неко заједничко данас. Али то њихово заједничко данас није у истом времену, него у истом знању и страху. /стр. 79/
1987.

Уз песму „Вага Вука Караџића“
Вуков лик, онакав какав сам и нехотице замишљао читајући његове списе, никако се није поклапао са атрибутима његовог канонизованог портрета: са штулом, фесом и великим брковима. И са обрвама, великим као бркови. Гледајући те портрете по читанкама и на разгледницама, некако нисам успевао да продрем до лица које бих могао да прихватим као стварно Вуково. Том стварном Вуковом лицу мени се најприближнијим чини оно које је забележено 1850. године на талботипији Анастаса Јовановића, на којој видимо једног старог, болесног и уморног човека, на коме све – и реденгот и фес, и положај руке спуштене на неки сточић – делује прашњаво, уморно и угашено. Све, осим очију, које, упркос очигледном умору, пламте неким тамним, дубоким, усредсређеним сјајем. Из чега, из каквог знања и искуства, из какве слутње или вере, из какве грзнице, долази тај сјај?

Као што обично бива, ово питање сам поставио тек онда када сам на њега већ знао одговор. Неколико месеци пошто сам написао песму Вага Вука Караџића, поново сам се зауставио пред талботипијом Анастаса Јовановића. И тада, као да сам је видео први пут. Или као да сам је први пут видео правим осветљењем. Могуће је чак и то да ја данас ту талботипију гледам „кроз“ ту песму, и „из“ те песме. А песма, очито, види и приказује једног Вука који нема ни фес, ни штулу, ни бркове, ни обрве које личе на бркове. Та песма Вука види сажетог у један његов покрет: у некој сумрачној бечкој собици, у неком јесењем или зимском сутону, Вук на сто ставља мастионицу. Цео апсурдно устројени свет је против тог покрета. Или је тај покрет против целог апсурдно устројеног света. Мени се чинило да сам правог Вука успео да угледам у тренутку када је он покушао да „тежином“ те мастонице одржи равнотежу са буздованом и ђулетом, са гавраном, са силом, са злочином, са влашћу, са апокалипсом и апсурдом, са ништавилом. Чинило ми се да Вук, пишући граматику, или неко писмо, или неку рецензију, не обавља само само неки филолошки или књижевни посао, него покушава да избори и успостави равнотежу између живота и срти, смисла и бесмисла. Та мастионица, коју видим као један прави Вуков атрибут, то је можда једина наша противтежа бесмислу егзистенције. Она ј слаба, лака, ништавна, она је крхка, али она ту равнотежу, бар у психолошком смислу, ипак успоставља и одржава.

Мени се данас чини да Вуков поглед са талботипије Анастаса Јовановића сија од тог открића и сазнања. /стр. 89-90/
1987.
ВАГА ВУКА КАРАЏИЋА
На тас стављају масло, слажу сир,
сипају шећер, пиринач, сипају орасе,
на тас изручују укљеве, стављају смокве,
сипају бибер, сипају семе и со,

на тас стављају доказе, стављају печате,
слажу Законике, Уставе, слажу Пресуде,
на тас стављају топуз, стављају ђуле,
на тас слеће гавран с Небојше куле,

на тас из мрака долећу коњаници,
и с коња који се пропињу и пене,
док им бичеви секу сапи, а узде их даве,
на тас из зобница бацају крваве главе;

на тас се слажу оранице, слажу се гробља,
на тас се слажу планине и вулкани,
на планине се спуштају облаци,
и, док се гасе облаци који нас памте,

на тас ветрови
навејавају пустиње,
плиме на тас
доносе ледене санте.
да допуни
тежину света,
на тас,
на све то,
из руку висина,
капље крв,
на крв
прамиња
снег.

Вук Караџић
на сто,
на други тас,
мастионицу ставља

Потреба за песмом
Увек сам веровао да потреба за песмом није само књижевна и естетска. И да нам поезија омогућава један доживљај света који нам ништа друго не може омогућити, а који нам је суштински потребан. Рене Шар је негде поменуо песме „у којима се може препознати нужност коју од нас захтева тајанствени ток вашег живљења“…Песма не постоји само због лепоте песничких слика, неог због неке дубље потребе која те слике ствара, и због онога чему би те слике требало да воде. Песма је нешто што је потребно не само култури, не само књижевности, не само језику, него нечему због чега постоје и култура, и књижевност, и језик. Можда баш том „тајанственом току живљења“, који помиње Рене Шар. Ја бих, као песник, осето велико испуњење кад бих видео да је неко моју књигу песама ставио уз свој тањир и хлеб, уз свој сланик, уз свој алат, уз своју кутију шибица. То јест кад би његова потреба да живи, и да изрази, ону нужност коју од нас захтева „тајанствени ток нашег живљења“ била не изузетна, него свакоднавна, равноправна са осталим животним потребама, и кад би моја књига могла ту потребу да задовољи. (стр. 91-92)

Поезија и стварност
„Ниси ти овај напуштао свет,
био си само у његовој јаснијој слици.“

То је стих из песме Послепоноћница, у којој описујем како ме Вијон води кроз пакао и, на крају, кад ме из њега изведе, каже ми да ја, одлазећи у пакао, нисам напуштао овај свет, него сам био у његовој јаснијој слици. У извесном смислу, пакао и није ништа друго до јаснија, изоштренија слика овога света. У неком другом смислу, и на неки други начин, могло би се рећи да је и песма јаснија слика света. Или, боље рећи потпунија. Ја верујем да је песма начин на који свет постаје сушаствен. Везе између поезије и света су многоструке, разноврсне, неочекиване, и опасно је кад се оне своде само на један однос. Код нас је, на пример, уведен термин „стварносна проза“, а „стварносном“ се проглашава она проза која се бави само најнижим слојевима стварности. Зашто би само иловача била стварност? И зашто би стварно било само оно што је очигледно? У модерним временима као да поново преовладава уверење да је реализам натурализам. То се види и у савременој америчкој поезији, барем у оном што се код нас преводи, и што има утицаја на приличан број наших песника. А ја мислим да је и симболизам реализам, да је и такозвана фантастика реализам. Мене реализам занима у оном смислу и обиму у коме га налазим у поезији, рецимо, Емили Дикинсон. Занима ме реализам Десанка Максимовић, када пева о зрну које је погодило „птицу које никад није било“. Занима ме реализам Магбета, кад каже:

Мањи је
Страх што је сада нечим изазван
Од страха што га улива човеку
Замишљен ужас,

и када каже да је његова мисао

Тек замишљено вршећи убиство,
У толкој мери уздрамла царство
Кукавног људског бића мога, да се
Делатна моја моћ расплинула
У слућењима и нагађањима,
Те ничега и нема осим оног
Што не постоји.

Зашто би оно што постоји „у слућењима и нагађањима“ било мање стварно од онога што је остварено у материјалима који се могу опипати и месити? Поезија статус реалног, статус опипљивог, признаје и сновима, слутњама, нагађањима, магли, речима, сенкама, полусенкама, аурама. Поезија садржи, хвата, лови, и покушава да изрази, неке слојеве и неке тренутка стварности који нису очигледни, али у којима се збива нешто суштинско. Кад „уђем“ у песму, било да је пишем, било да је читам, ја сам из једног редукованог света ушао у свет суштина, у стање једне другачије егзистенције, која је можда сећање, можда слутња, можда, како ви кажете, чежња. Помоћу поезије се и на овај свакидашњи свет гледа другим очима, и у њему се открива много више од онога што је очигледно. Мене, на пример, веома привлачи да сланик, виљушку, напрстак, дугме, иглу, шило, млин за кафу, доживљавам не само као предмете, него и као слова неке метафизичке азбуке. Да из те азбуке, из тих слова, читам неке поруке. Можда и због тога толико волим старе холандске и фламанске сликаре. Они неколико кухињских предмета насликају тако да они делују озбиљно, садржајно и потпуно, као да су сав свемир. А при том је тај свемир са вама веома присан. (92-94)

О обесвећењу
Као и сви, оптерећен је (саваремени песник), с једне стране, лажним величинама и вредностима. И, с друге стране, оптерећен је обесвећењем многих вредности без којих цивилизована егзистениција није могјћа. Сви ми знамо да обесвећење може да буде здраво, ако отрежњава, и ако ослобађа од притиска лажних светаца. Али обесвећење код нас није полод отрежњења, него незнања. Није плод демистификације, него деградације и деструкције. Код нас у систему вредности као да влада нека организована конфузија. И шта да супротставите тој конфузији, и свим тим санктификацијама без покрића? Рене Шар тај проблем решава поруком: „Покоравајте се вашим свињама, које постоје, ја ћу мојим боговима које не постоје.“

Очигледно да то није довољно. Хумор може мало да освежи, да смањи притисак, али је потребно и нешто више од тога. Потребне су нам стварне и високе вредности. И потребни су нам критеријуми којма се не може манипулисати. А како утврдити те критеријуме? Откад сам је прочитао, једна реченица Чеслава Милоша не избија ми из главе. Он каже: „Вероватно је само оно вредно што је способно да постоји за човека у тренутку кад је он угрожен непосредном смрћу.“ Ништа мање! Овим је мера постављена врло високо, и врло мало ствари може да је издржи. У таквом једном тренутку тешко да ће за било шта друго, осим за животни нагон и Бога, бити места. Не знам да ли песник сме да се нада да би поезија могла да буде толико вредна, и толико потребна, и толико моћна, да и у таквом тренутку, и у таквим околностима, постоји, то јест да постоји са истим интензитетом са којим постоје можда само жудња за животом и Бог. Али, било њено присуство у таквом тренутку видљиво или не, било оно призивано или не, она треба да буде ту негде у близини, да се одазове ако је позову. (стр. 94-95)

Како настаје песма
Плашим се да ћу вас својим одговором разочарати. Ја знам само да сам стално у процесу стварања песме, чак и онда кад месецима ништа не пишем. Тај процес се никада не прекида, чак ни у сну. Само писање је тек један део тог компликованог процеса. Песму некад пишете и дописујете месецима, а некад је целу напишете одједном без икаквог поправљања и дописивања, као да вам је дата. Наравно, и то што доживљавате као да вам је дато, дошло је на основу оног невидљивог рада који никад не престаје, и који вас чини спремним да у сваком тренутку примите то што ће вам бити „дато“. Песник заправо стално иде у сусрет таквом давању…(98)

Да ли је поезија маргинална
Да ли је поезија маргинална зависи и од тога шта сматрате магистралним. Или шта вам се намеће као магистрално. Ако се савремена српска поезија бави нашом судбином – а бави се; ако чува и развија наш језик – а чува га, и развија га; ако савремена поезија одржава нашу главу изнад мочваре у коју нас гњурају – а одржава је; ако у време обезвређивања свега покушава да сачува свест о аутентичним вредностима, и да ствара вредности – а покушава, и не ретко успева у тим покушајима; ако у време безнадежних депресија нуди неку наду која не обмањује – а нуди; ако у време кад губимо свој морални, национални и културни идентитет, чува тај идентитет – а чува га; да ли је она, после свега тога, маргинална? Она је можда на маргини дневне политике, али њој у дневној политици и није место. Она је, такође, на мрагини интересовања ширих слојева, али бити на маргини интересовања ширих слојева не значи бити и на маргини судбине, историје, свести, морала, вредности. Ми се налазимо у времену катастрофалног опадања и свести, и знања, и укуса. Изложени смо експериментима који нас, као друштво, не преобликују, него изобличују. Ево, кажу да је у Вуковој години искорењена неписменост! А ми никада нисмо били неписменији него данас! Српски сељаци некада нису умели да пишу и читају, али су умели да стварају, или барем да слушају, „Женидбу Милића барјактара“, „Зидање Скадра“, „Бановић Страхињу“. А шта стварају, и шта слушају, данас? Данас, кад су „писмени“, они читају исто онолико колико и онда када су се потписивали крстом или отиском палца. Ми, с цивилизацијске тачке гледишта, никада нисмо били толико запуштени, толико деградирани, као данас. Па код нас и неписмени, и полуписмени, пишу латиницом, и зато што је све око њих – и „Не нагињи се кроз прозор!“, и „Пази градилиште!“ – исписано латиницом, и зато што мисле да је писати латиницом више нобл, али и зато што су васпитани да се стиде и својих победа, и своје азбуке. Нама је тако систематски усађивано осећање кривице пред свима, да је та наша кривица на крају схваћена као једина истина о нама. Ми скоро да смо сами себе убедили да је Југославија могућа једино као антисрпска. То је довело до једног односа према нашој култури, историји, и према нашој судбини, који нас је изложио многим понижењима. До онога што се догађа наКосову није дошло случајно, и није дошло без нашег учешћа и доприноса…Понекад ми се чини да су књижевност, сликарство, позориште, данас наша једина домовина. А те осуде „шире јавности“, које помињете…Поезија је и иначе у некој врсти сталне и природне опозиције према свету. Према оваквом свету поготову. Према томе, те осуде нису само природне, него и заслужене. Свеједно што се те осуде „шире јавности“ кувају тајно, у врло уским круговима. Коначно, и те осуде су на неки начин доказ виталности и непоткупљивости поезије. И доказ да она није маргинална…премда ја лично више ценим неку другу врсту доказа о улози и значају поезије данас. (стр. 100-103)

Појам песника
Сам појам песника за мене се током времена мењао, почев од врло наивних представа…Али било шта да је за мене значило бити песник, било колико да се моја зрела представа о песнику и његовом задатку мењала, у њој је увек живело уверење да је песма прозор отворен у нешто друго. Прозор, који омогућава да неки неочекивани зрак светлости, под неким неочекиваним углом, на тако неочекиван начин пада на ствари да нам открива њихов неочекиван изглед и садржај.

Разлика између песничког и свакодневног језика
Та два језика имају различите задатке, и из тога, наравно, проистичу и њихове разлике. Међутим, та два језиа су везана спојеним судовима, кроз које хране један другог. Има тренутака, као што је овај данашњи, када је ниво језика којим говоримо све нижи, када је језик све ружнији, све празнији, све немоћнији, све безличнији, када нема никакв мирис ни укус, кад ништа не може да саопшти и изрази. И сад долази поезија, и том језику каже: „Лазаре, устани!“ Та два језика су један другом отац и син. (106-107)

Језик и ствари које именује
Очито је да између речи и ствари истовремено постоје и блискости и дистанца, и веза и раскол. Реч једну ствар истовремено и изражава, и изневерава. Тај размак између речи и ствари наизменично се повећава и смањује. У новије време он се продубљује. Ствар некада као да је незадовољна начином на који је њена реч изражава, а самој речи као да је дојадило да служи ствари, као да жели да се ослободи ствари коју имену, и као да жели да изрази саму себе. Однос између речи и ствари је врло загонетан, врло двосмислен, и врло напет. Напет од те несагласности речи и ствари. Веза иземђу њих понекад изгледа произвољна. Зашто се шљива зове баш шљива, дуња дуња, а јабука јабука? Зашто баш ти сугласнисци, зашто баш ти самогласници, и зашто баш у таквом распореду? Ја верујем да нека суштинска веза иземђу речи и ствари ипак постоји, да речи из те везе не настају произвољно, него по неком природном закону, који ми не знамо, али у који верујемо. Бар онда кад смо песници. Мислим да нека појава, или нека ствар, нису неутралне у тренутку кад се рађа и ствара рча којом ће бити именоване. Мислим да би без учешћа ствари у стварању речи језик био превише произвољан. Изгледао би можда онако као код Кодера, код кога речи рађају речи. (109) 1987.

Где је Србија
1.
На гробове предака српски народ оставља крушке, јабуке, пите и осталу храну, коју, уместо предака поједу птице и просјаци. Недавно, међутим, на једном сеоском гробљу, видео сам да је неко на камени споменик ставио банану и јабуку од пластике. Гледајући ту карикатуру жртве духовима предака, и помишљајући како ми своју културу понекад заборављамо, а из туђе примамо само оно најгоре, човек се и нехотице запита где је онај народ који је некада у својим средњовековним црквама гледао она сјајна распећа, успења, тајне вечере и поклоњења краљева, и оне умне и племените главе мученика и еванђелиста? Где је онај народ који је некада певао песме о Сунчевој сестри, о девојци коју просе Сунце, Месец и Муња, и којој су кумови и сватови св. Илија, св. Никола, и св. Петар и Павле? Зар се стваралачи дух српског народа, који је створио и велику епску поезију, и не мање лепу и велику лирику, и велелепне манастире, задовољио формулама изливеним у бетону и пластици? Зар му није тесно у тим формулама? И зар је та јалова и лажна жртва једина жртва на коју је спреман? Зар је она једини начин комуникације са духовима предака, и са свим оним што ти духови симболизују и представљају? И зар је потреба за комуникацијом са духовима предака на тако ниском нивоу да се може изразити једном туђом воћком, бананом, за наш свет без икаквог митског садржаја, и једним неприродним и празним материјалом, пластиком? Најважније од ројева ових суморних питања било је: да ли ће стваралачки дух српског народа успети да нађе излаз из тих формула и карикатура? Да ли ће опет наћи садржај коме ће бити потребан неки виши облик којим би се изразио?
2.
Двадесет осмог јуна 1989. навршиће се шест стотина година од Косовске битке, која не представља само најдраматичнију раскрсницу српске историје,него и највише и најузвишеније место српске легенде и митологије. Иако историја још увек не зна поуздано која је војска, српска или турска, победила у овом боју 1389. године, ни да ли је победника у њему уопште било, народ је Косово доживео и запамтио као свој највећи историјски пораз. Иако је српска држава, као деспотовина, у несмањеном обиму, постојала још седамдесет година, спрски народ је као тренутак њене пропасти упамтио Косовски бој. Не само зато што је српска деспотовина после Косова живела са самњениим суверенитетом, као турски вазал – имала је она и својих цветних и звезданих тренутака – него зато што је народ пропаст своје државе и погибију свог кнеза, Лазара Хребељановића, кога ће касније прогластити свецем, разумео као изабрану жртву. Као жртву принесену највишим духовним и моралним сазнањеима.

То изабрано, свесно жртвовање, сагласно описују и усмено, народна, и писана, црквена, књижевност. Најаутентичнију дефиницују тог косовског опредељења и жртвовања налазимо у „Похвали кнезу Лазару“ Патријарха Данила, написаној непосредно после Косовског боја (крајем 1392, или почетком 1393. године), у једном драматичном дијалогу између кнеза Лазара и његових витезова, у коме је, поред осталог, речено и ово:

„Боље је нама у подвигу смрт, него ли са стидом кроз живот…Не поштедимо себе, знајући да имамо и после овог отићи и с прахом помешати се. Умримо да свагда живи будемо. Принесимо себе Богу као живу жртву, не као пре маловремених и обмамљивим гошћењем наслађењу нашем, но у подвигу крвљу својом. Не поштедимо живот наш, да живописан пример после овог другима будемо. Не бојмо се страха који је дошао на нас, ни устремљења нечаствих непријатеља, који скачу на нас. Ако бисмо заиста на страх и губитак мислили, добра не бисмо се удостојили. Ако бисмо о сваком од пустошних погрешења помишљали, ништа од часних подвига не би се учинило. Ми с Исмаилћанима борити се имамо. Ако и мач главу, и копље ребро, и смрт живот, ми са непријатељима борити се имамо. Ми, о другови и саборци, узимамо пређашњих војина бреме који су од Христа, да Христом се прославимо. Ми смо једна природа човечанска, потчињена истим страстима. И један гроб да нам буде. И једно поље тела наших с костима да прими, да едемска насеља светло нас приме.“

Због ове одлуке, којом се на себе преузима Христово бреме, и којом ратници приносе „себе Богу као живу жртву“, Косово у колективном памћењу српског народа има највишу сакралну вредност, из које извиру све моралне вредности. Једна лирска народна песма Косово дефинише овако:

На сред мора најдубље дубљине,
На сред неба највише висине,
На сред поља најшире ширине,
На Косовоу највише бојиште…

Косово је „највише бојиште“ зато што су на њему побеђени страх за живот, и страх од смрти, и што се на њему кнез Лазар, заједно са својом војском и својим народом, определио, и мучеништвом изборио, за „царство небеско“, за живот вечни, за Христа и Христово бреме, за духовне и моралне принципе, за „горње венце“. Место на коме је српски народ доживоео свој највећи исторјиски пораз, истовремено је и место на коме је извојевао и своју највишу духовну победу.

Љ. Симовић Ковачница на Чаковини (Београдска књига, 2008.)

Глуви језик

Лазарево опредељење за царство небеско, које је изражено не само узвишеним, него и јасним и недвосмисленим језиком косовског завета, представља врхунац духовности српског народа. Испод тог врха шире се многи психолошки слојеви, а на самом дну те пирамиде, на коме се живот одржава у неким редукованим, тињајућим облицима, постоји и једна тамна, замуничка психолошка црта, која се изражава тамним, празнимм, намерно „глувим“ и бесмисленим језиком. Тај језик су створили паничан страх и непрекидна брига: страх да се говором нешто не ода, и брига да се речима нешто сакрије. Како изгледа тај језик најбоље ће се видети из три сусрета која сам последњих година доживео и записао на Јеловој гори.
а) Ове јесени, после неколико јалових година, шљива је добро понела и у шљивицима Момчила Папића, па је и он пекао ракију. Питам га:
– Колико сте испекли ракије?
– Иха!
– Ко вам је пекао?
– Ма каки!

б) Једног дана, дижући прашину, на белом неоседланом коњу, наиђе мали Јоцо Радојев. Чујем како га Момчило пита са дрвљаника:
– Докле си то пошо, Јоцо?
– Донекле!

в) После скоро две недеље боравка на Јеловој гори, баш кад смо се већ спремали натраг за Београд, наиђе од Ужица Ђекна жена, натоварена пртеним торбама. Поздравља нас с пута, и пита:
– Кда сте то дошли?
– Дошли смо још пре дванаест дана! Већ се спремамо и да одемо!
– Ја била на пута, па вас нисам виђела!
– А где си путовала?
– Била сам ви ја на делоком путу!

Психологија једног вековима прогањаног народа као да се огледа у овом избегавању тачних одговора. Српска историја је увек била пуна видљивих и невидљивих непријатељ и претњи, пред којима је човек морао да се крије и замеће трагове. То неповерење и опрезност, који су вековима били основни услов егзистенције, одржали су се и до данас у подсвести, понашању и језику. Можда се тим скривањем правих намера и чињеница понекад понешто и спасло. Међутим, и тако заваравајући друге, заварали смо и сами себе, и одједном се нашли у једном свету који је и нама, а не само онима од којих смо зазирали, постао нејасан. Као да смо и сами постали жртва тог нашег избегавања тачних одговора, за које смо веровали да нас спасава, а које нас је одвело у нејасност и кофузију, у којима смо остали без оријентира и ослонца, и у којима више ни сами нисмо видели ни ко смо, ни шта смо. 1988. (113-114)

Поезија није бежање
Поезија није „бежање“ у нешто друго, него откривање и освајање тог нечег другог, и покушај да се то „друго“, непознато, прихвати, и освоји, као стварност. Нашем свету не припада само оно што је очигледно. Најлепши и најсадржајнији слојеви реалности су неопипљиви, непроверљиви, нејасни, али то што су неочигледни, непроверљиви и нејасни, не значи да нису стварни. Не значи да припадају неком „другом“ свету. То се нама чини друго и туђе зато што смо појам реалности драстично сузили, па је више стварности остало изван обима тог појма, него у њему.

Питање: У неким песмама као да отварате нове димензије, прелазите у магични реализам: „Из ког се мрака ово цвеће бели?/Да л га неки слепац/овако златно и плаветно сања?/Куд сам то зашао?“ (Цвеће до појаса)

Љ. Симовић: Кажете: „магични реализам.“ Неки кажу: „алтернативна стварност“. У великој је моди реч „фантастика“. А ја бих реекао да је за све то довољна једна једина реч: стварност! Под условм да тај појам употребљавамо у његовом најпунијем обиму. И да ту реч изговарамо у свој њеној пуноћи. Ја мислим да фантастика не постоји, и да смо ми тим именом назвали оне појаве које нисмо умели да прихватимо као стварност. Реч „фантастика“ смо измислили зато да бисмо појаве које не разумемо држали на дистанци, и да провала непознатих слојева и облика реалности не би разнела нашу рационалну представу реалности…Иначе, песму „Цвеће до појаса“, која открива неку тачку гледишта с које се указује један неочекиван видик овог света, сматрам за једну од мојих важнијих песама, песма „са открићем“…(стр. 125, 1988.)

Косово
Прво, Косово је средишња тачка наше историје. Средишња тачка наше историјске, националне и егзистенцијалне свести. Као такво, оно има и одговарајућу психолошку вредност. Оно је наше морално раскршће, и наш духовни врхунац, место на коме смо се определили за неке више вредности, и за неке више облике постојања. То је место с кога смо погледали увис, и с кога смо се обратили некоме кога смо слутили у висинама. А без тог погледа увис пада се у понор. У понор, у којим смо доспели управо сада. И то је онај други разлог због кога се бавим Косовом. Наиме, данашње Косово није само Косово: Косово је цела наша стварност. (стр. 125)

Кварење језика
У једном тренутку, језику је одузета његова сврха, која га створила. Циљ језика је да нешто некоме каже, да саопшти, да дефинише, а код нас се у последње време развио један језик који не жели да каже, него да сакрије, који не жели да разјасни, и да преноси информацију, него да замути и замагли, и да информацију онемогући. У есеју „Где је Србија?“ говорио сам подробније о том механизму који омогућава да се са што више речи каже што мање, и да се причањем одврати пажња од онога о чему се прича. Ту сам питање језика поставио као питање опстанка. То питање, на тај начин, нисам поставио ни први, ни једини. Кварење језика морамо посматрати у склопу целокупноег нашег живота, јер се језик не квари само од себе: њега захвата кварење нашег мишљења, нашег морала, наших односа, наших емоција, наших знања. Зато ни поправљање нашег језика неће доћи из самог језика, него из целокупног нашег живота. (стр.131)

Моја поетика
…Ја, наиме, нисам осећао потребу да своју поетику дефинишем експлицитно. Чинило ми се довољним оношто се о мојој поетици могло закључити на основу читања самих песама. Осим тога, ја сам од тог посла зазирао, зато што сам одавно схватио да су све дефиниције одређног схватања поезије много уже неого сама та поезија. Ма колико била тачно дефинисана, поетика се врло брзо мора разићи са песмом на основу које је дефинисана. Јер она песму не може да прати у свим њеним значењима, облицима и метаморфозама. Кад кажем „метаморфоза“, мислим на моје уверење да је песма жив организам, и да се, у неким својим слојевима, развија и мења и много година пошто је написана. Она се развија и мења докле год је жива као песма. А поетика те промене не може да прати. Још горе: она их спречава.

Не само да зазирем од дефинисања песничких програма – ја осећам велику резерву и према дефинисању неких песничких врста. Већ сам негде писао против термина „родољубива поезија“, „љубавна поезија“…Мислим да ти термини песму сужавају, и да је класификују на погрешан начин. Навешћу ти само један пример. Негде током 1981. и 1982. године, припремајући за коло СКЗ изабране песме Змајеве, поново сам, месецима, ишчитавао све оно што је овај плодни песник написао. Читајући поново његове дебеле „певаније“, највећа изненађење сам доживео тамо где сам га најмање очекива: у његовој дечјој поезији. Једноставно, схватио сам да нас одредница „дечје песме“ упућује у погрешном правцу, и да те песме, кад их те одреднице ослободимо, дакле кадих читамо не као „дечје“, него као све остале, одраслима намењене, песме, откривају неке дотад непримећене, неочекиване, мрачне, сатиричне, чак кафикијанске и орвеловске, садржаје. Открио сам да је држање ових Змајевих песама у фиоци на којој је писало „дечје песме“ деценијама од нас сакривало њихове праве садржаје и праву природу. О томе сам, у чак у два маха, опширније писао: у предговору Змајевим изабраним песмам и, касније, у есеју „Змајева политичка поезија“.

Песма не трпи никаве фиоке и картотеке, никаве експликације и упутства за читања: песма се у томе гуши.

Кад пишем песму, ја желим да створим један језики организам који ће превазићи своју језичку природу, и који ће бити нешто живо, што ће истовремено моћи и да ме испуни, и да ме прими у себе. И који ће само једним својим делом припадати књижевности. Ако не рачунамо само писање песама, највеће узбуђење као песник доживео сам кад ми је у фоајеу ЈДП пришла једна непозната жена и казала ми да „Десет обраћања Богородици Тројеручици хиландарској“ употребљава као молитву! Она, дакле, ту песму не чита као литературу, него као нешто што јој је од литературе важније и потребније! Песма је, дакле, изашла из оквира разговора о метафори, песничким сликама, интонацијама и стиловима, из оквира историје и теорије књижевности, критике и естетике, и почела је да учествује, као жива чињеница, у нечијем животу. Можда је тај ванлитерарни живот песме мој највиши естетички идеал. Песма се „гради“ од речи, од језика, и од песничких слика, али није сводљива на речи, на језик, и на песничке слике. (А још мање је сводљива на оно што би хтело да се наметне као њен „програм“, њена „поетика“!) Можда је прави „мотор“ песме, можда је права срж, права суштина, права природа песме управо оно нејасно нешто чиме она превазилази језички, емотивни и ментални „материјал“ од кога је саграђена. Можда песма постаје песма тек на оној граници на којој престаје да буде литература, и постаје кључ за неки други свет и другу ствараност, и постаје пута у ту другу стварност…или сама постаје та нека друга, пре песме непозната и невидљива, стварност…(1989. 132-134)

Косовски бој
Сећајући се косовских бораца и мученика, српски народ се сећа свог правог лица, и враћа се свом правом и највишем, и најскупље плаћеном, опредељењу. Поново се са пута који силази враћа на пут који се успиње. Сећа се својих највиших духовних и етичких вредности, и великих жртава којима је те вредности платио, и тим жели да испуни, и обнови, и помакне увис, или да некој вишој светлости изложи, свој данашњи свакодневни живот. Ако се један народ окреће ономе што је врхунац његове историјске свести, његове етичности, и његове духовности, то може да буде веома плодотворно. Та плодтворност се не постиже ни романтизовањем, ни идеализовањем. (1989. 138)

Иронија према миту
Улога ироније у општењу са митовима може да буде веома здрава и корисна. Иронија би могла да буде кључ којим се у митском обрасцу откључавају нека неочекивана врата, иза којих се крију неки неочекивани садржаји. Међутим, и иронија је мач са две оштрице. Она може да буде и лакши пут, којим се зобилазе тешкоће у читању и тумачењу мита. Ништа лакше него показати ироничан однос према важним стварима и светињама. То не мора да буде увек ни знак велике памети, ни велике храбрости. Храброст би била кад бисте иронисали на рачун неке живе и владајуће светиње, а не кад сте иронични према једном старом миту иза кога не стоји никаква владајуће сила, и према коме, чак, владајућа идеологија гаји нерасположење. То иронисање са српским светињама и тековинама до недавно је било чак и пробитачно, и убрзавало је неке каријере. Нема тога догађаја из српске културе или политичке прошлости који није не само десакрализован, него и омаловажен. Такав однос је био пожељан, и подстицан, и човек је с том ироничном гримасом на лицу могао чак да оставља утисак извесне модерности, слобдоумности, независности. А најчешће је то иронизирање било у служби неке друге идолатрије. Значи да није увек било знак храбрости и независности, него удвориштва и кукавичлука. Што се тиче мог односа према косовској теми, мислим да сада није време за иронију. Што не значи да мислим да је време за идеализацију. Обе те крајности, и иронија, и иделизација, најчешће су знак недостатка стварних идеја.

Два песничка ослонца

Ми имамо бар два велика ослонца: нашу усмену поезију (мислим при том не само не епску, него и на лирску), и нашу средњовековну књижевност. У те ослонце убрајам и нашу средњовековну архитектуру и зидно сликарство, али и саму српску историју, као и легенду која ту историју прати. На томе се може веома чврсто стајати и у модерним временима. Морам, међутим, да кажем да у том споју традиционалног и модерног ја не видим ништа парадоксално. Не видим где је граница иземђу једног и другог. Кад Пастернак, на пример, у једној песми каже: „Хтео бих огромност у кући“, зар се у томе не осећа оно „безгранично море битности“ Јована Дамаскина? Мислим да је та подела на традиционално и модерно помало исфорсирана, помало неприродна. Мене занима један другачији однос између њих: не однос конфротације, него питање колико традиционално храни модерно, и колико модерно реактуелизује, и ревитализује, традиционалне вредности. (145)

Унутрашње и спољашње

Ми стално све делимо на унутрашње и спољашње, на реално и фантастично, на традиционално и модерно, на свето и профано, а ја сам најсрећнији кад осетим да је једно препуно другог. Ја све то доживљавам, и покушавам да изразим као једно и јединствено. То јединство је веома лепо осећао Лаза Костић. То што називате „крхотинама свакодневнице“ и привлачи моју пажњу зато што у тим свакидашњим и обичним предметима слутим неке несвакидашње и необичне садржаје. Некад је неки обичан предмет, нека алатка, или кашика, учествовао као реквизит у магији, бајањима, обредима. Ја хоћу да верујем, а у то ме неки предмети и уверавају, да ти неки „други“ садржаји нису сасвим ишчезли из премета који употребљавамо, и да и данас у неком ножу, или брави, или игли, можемо да осетимо живо присуство митског света. Такав мој однос према предметима из свакодневног живота можда се може испитивати на неким примерима из Путујућег позоришта Шопаловић, на томе какав садржај и какве улоге добијају, на пример, једно корито, или једна шајкача. О том претварањеу обичних ствари у симболе, у Шопаловићима, веома је лепо писао Јован Христић. Ја томе могу, евентуално, да додам да не желим да мој читалац, или гледалац примети кад су ствари које га окружују и којима се свакодневно служи, почеле да значе нешто друго, различито од онога што му значе сваки дан. Не желим да он примети кад сам га из „овог“ света пренеу у неки „други“: тај прелаз не сме да се приемти, јер га ја укидам, а укидам га зато што је вештачки створен. (147)

Косовско опредељење
Косовски мит је веома инспиративан, и веома је актуелан, зато што се у њему налази највиша тачка наше историјске и духовне свести. У косовском миту су дефинисани и наши етички критеријуми, и наше схватање егзистенције. Једном речју, најпресудније и најважније ствари у историји српског народа речене су ту. А како свака генерација мора да се бави најпресуднијим стварима, природно је да мора да консултује и косвски мит.

Сви наши путеви воде преко оне раскрснице коју представља то наше косовско „бити или не бити“. Пред алтернативом: да преживе, жртвујући свој етички, национални, религиозни и цвилизацијски идентитет, или да умру бранећи тај иденититет, Срби су изабрали ово друго. Према речима патријарха Данила, написаним убрзо после Косовске битке, српски витезови су своју дилему разрешили реченицом која ће постати славна, и која ће се, у разним варијантама, понављати и кроз каснију историју српског народа: „Боље нам је у подвигу смрт, неголи са поругом живот“. Определили су се за један морални принцип, и за тај морални принцип су се жртвовали. Своју личну и колективну егзистенцију постоветили су са егзистенцијом европске цивилизације и хришћанске вере, и погинули су бранићи ту цвилизацију и ту веру. И живи су, зато што је жив њихов допринос тој вери и тој цивлизацији. И што је жив тај њихов морални и егзистенцијални принцип. Кад год се нека од нових генерација нађе пред таквим избором – да изабере моралност и духовност, или потчињавање и обезличење – она понавља и актуелизује ону ситуацију на којој се заснива
косовска легенда, и косовско опредељење. Били ми тога свесни или не, сви наши путеви иду преко те косовске раскрснице.. 162-163

Свето и профано Косово
Ја волим кад је световно прожето светим, кад је свето живо присутно у световном и профаном. Волим да светост тражим и препознајем у сваком дану, не само у празнику. А Косово и има тако велики значај зато што је на њему, на Видовдан 1389, била тако велика концентрација светости, и што је светост прожимала и обајсавала све ученике и догађаје Косовске битке, па и сам косовски предео. Непознати песник „Косовског боја“ не каже случајно на крају песме: „Све је свето и честито било/и миломе Богу приступачно.“ Кроз косвоско опредељење, и кроз косвоски подвиг, светост је постала приступачна, то јест постала је свуда присутна. Ја сам покушао да изразим то присуство.(стр. 164)

Актуелно
Када се каже „актуелно“, обично се мисли искључиво на политчку актуелност, као да нека емоција, или неки филозофски став, или неки доживљај света, или нека митска ситуација, не могу такође бити актуелни. (стр.165)

ВЕСТ О КОСОВСКОМ БОЈУ

Током прославе 600-годишњице Косвске битке не ретко смо могли чути питање, постављено с великим чуђењем, и с намерним или ненамерним неразумевањем: како је могуће да један народ највећи пораз у својој историји прославља као свој највећи празник? Како је могуће да, с више пијетета него иједну од својих великих победа, прославља тренутак своје пропасти?

На ова питања ми бисмо одговорили питањем: да ли су пораз и пропаст заиста, у свакој својој последици, пораз и пропаст?

Што се тиче војничког и политичког исхода Косовске битке, опрезна учитељица историја, држећи се опипљивих чињеница, чију опипљивост непрекидно проверава, с правом сумњајући и у оно што изгледа несумњива, допушта скоро све могућности осим спрске победе: битка је можда била и нерешена, можда изгубљена, можда полуизгубљена. Судећи по каснијим последицама, очито је да Србија, која се на Косовоу сасвим истрошила, после Косова није могла да се обнови и одржи као независна држава. Војни и политички резултат Косвоске битке није се показао на Видовдан 1389, него седамдесет година касније, уочи видовдана 1459, са падом Смедерева. Али морлани и духовни резултат Косовске битке показао се још пре њеног почетка. Онај ко уочи битке каже: „Боље је у подвигу смрт, неголи са проугом живот“, и ко каже: „Не поштедимо живот наш, да живописан пример после овога дугима будемо“, победио је пре него што је битка почела. Кога је победио? Победио је свој људски страх, и своју људску ограниченост и трошност. А тиме је, на крају, победио и те непријатељске ратника који су у обалацима прашине дојахали из Азије. Косовска битка није била само војничка и политичка, и њен резултат и није омогао бити само војнички и политички. Врло вероватни турски војни и политички тријумф није био и апсолутни тријумф. Још мање је то био тријумф смрти и пораза. Срби на Косову нису изгинули зато што су се, како неки мисле, определлили за смрт, него зато што су се определили за најскупљи живот. Гинући на Косову, они су казали да коа једину могућу егзистенцију признају највишу егзистенцију. Они су највиши степеник хришћанске цивилиизације узели за свој темељ. Они су на Косову изгубили војску, изгубили државу, изгубили своје животе, али су одбранили принцип без кога нема ни живота, ни државе. Бар не на оном моралном и духовном нивоу на коме је, по њиховом уверењу, вредно живети. Величина косвоских ратника је у томе што су они изабрали највише циљеве, и што су при томе знали да се ти највиши циљеви не могу плаћати ценом мањом од највише. Тај избор, и то сазнање, и спремност да се прихвате све последице тог избора и тог сазнања, били су њихова највећа победа.

Најважнија вест коју рањени гласник доноси из Косовске битке није: „И погибе српски кнез Лазаре“; и није: „И његова сва изгибе војска.“ Најважнија вест коју гласник доноси са Косова гласи: „Све је свето и честито било!“ (стр.175)

Поезија и стварност и савременост
Савременост и стварност су често оруђа помоћу којих се поезија притерује уза зид. Мислим на вредност коју ти појмови имају у идеологизованој, догматизованиј, свести. Нема већег непријатеља поезији од савремености и стварности у том суженом стању. Што не заначи да су ти појмови, у свом правом обиму, према поезији непријатељски. Кад кажемо стварност, кад кажемо савременост, ми не ретко имамо у виду сасвим различите ствари. Да бисмо могли да разговарамо о стварности, ми бисмо претходно морали да видимо шта ко под тим појмом подразумева. Морали бисмо прво да одговримо на питање шта је стварност. Поезија то питање стално поставља, и стално покушава да на њега да другачији одговор. Поезија верује да је стварност много већа од оног што је опипљиво и проверљиво. У једној ТВ емисији о афричким религијама чуо сам овакву реченицу: „Понекад Свевишњи стави маску да бисмо га могли видети!“ Можда је и песма нека врста „маске“ коју нека невидљива стварност ставља на лица да бисмо је могли видети. У сваком случају, помоћу песме можемо имати увид у неке недоказиве, „непостојеће“, светове. Према томе, моја веза са стварношћу не доказује се само мојим песмама о догађајима на Косову, на које вероватно мислите, него и песмама о ономе што се „није“ догодило, о ономе што се само наслутило и сањало, о ономе што се збива у непознатим, непризнатим и недоказивим областима стварности, које нису мање стварне зато што су мање очигледне. Мени су најдраже оне песничке књиге које покушавају да појам стварности прошире, и после којих је стварност много већа него пре. (стр.178)

Свакодневница
Шта је свакодневница? За мене је свакодневница део вечности који нам је дат на располагање. И све у том пролазном делићу вечности сматрам садржајним и драгоценим. Зато се веома везујем за то што звоете „детаљи“ свакидашњице. Од тих „детаља“ покушавам да изграђујем чак и песничке симболе. У новој књизи песама, на пример, пишем о игли, о напрстку, о древној кашици, о мастионици, о штиту, о кантару. Ја покшавам да у тим предметима, који су нам на дохват руке, осетим присуство нечег недохватног. Верујем да су пролазне ствари препуне непролазног, и да то непролоазно преносе у нове пролазне ствари, које их наслеђују. Те ствари – кашике, мастионице, игле – то су наши ослонци, наше полазне тачке. У поезији увек покушавам да пођем од нечега што нам је близу, и да од њега одем што даље – у нестварност, као у нову стварност. 179

Универзално и појединачно
Ја пишем српским језиком, то јест пишем свим оним што је створило српски језик. Део тога су и национални мит и дух, и легенда, и фолкор, и историја, и свакодневни живот…Осим тога, мислим да се у мојим песмама и драмама све развијало тако како се развијало зато што сам ја увек веровао да се универзално заснива на личном, локалном и посебном, и да се о општељудском може говорити само на основу личног искуства. Увек сам се опирао уверењу да универзализација подразумева деперсонализацију и денационализацију, и да је универзално само оно што је апстрактно. Ја покушавам да тражим жице којима универзално прожима сваку појединачну судбину, и покушавам да нађем оно чиме свака појединачна судбина допуњава универзално, и чиме учествује у њему. (стр.191)

Поезије је свколико јединство
У књизи Дупло дно говорио сам и о песницима којим ми нису много блиски, чак и о онима који су врло далеко од мене, али чије сам дело сматрао важним за равој поезије на српском језику. Што се утицаја тиче, они су веома сложена појава, и не верујем да би иједан писац могао да регистује, а камоли да преброји, све утицаје којима је био изложен. Можда су чак најјачи и најпресуднији они утицаји које не осећате, којих нисте свесни…ми и не слутимо у какве све односе и контексте долази оно што пишемо. На пример, Љермонтвљев „Сан“ и Рембоов „Спавач у долу“ могу се читати као једна песма! Кад пишем, моја рука није сама. И не пишем само своју књигу. Поезија, не само она која је написана на једном језику, него свеколика поезија, представља једно велико јединство, а у оквиру тог јединства постоје многобројна струјања, у свим правцима, и на свим нивоима. Песме једна дургу могу да оплођују, да допуњавају, да активирају, чак без обзира на језичке, временске или стилске разлике и препреке. (стр.192)

Љубомир Симовић Ковачница на Чаковни (Београдска књига, Београд, 2008.)

Љубомир Симовић – ЖИВА ПОЕЗИЈА

Скоро сваки разговор који се данас води о поезији почиње од закључка да се поезија чита све мање. Или да се не чита никако. Од закључка да се поезија не чита логично се стиже до питања зашто се она уопште и пише.

Поезију прати мноштво предрасуда, које рађају незнање и неупућеност. Неретко се срећемо са уверењем да је поезија нешто ексклузивно, нешто за упућене и посвећене, нешто што нема везе ни са нашим животом ни са нашим језиком. Неко ће већ при првом додиру с поезијом закључити да је она нешто превазиђено, и отписаће је за сва времена. Прави разлози за равнодушност према песништву су, чини ми се, много обзиљнији: људи не читају зато што не осећају потребу за перцепцијом другачијом од конвенционалне. Зато што не осећају потребу да виде невидљиву, и да открију непознату, страну ствари. Давно сам написао, и много пута сам поновио: „Знајући шта од поезије добивам ја, који је читам, знам шта губе они који је не читају.“

Наша школа не развија свест о томе да се ствари могу видети и на неочекиван начин. Напротив, школа све утерује у конвенционално, у очигледно, у недвосмислено. У мртво. Измалтретирани школском лектиром, људи једва чекају да се тог мртвила и те досаде ослободе. Бојим се да се настава књижевности и данас изводи на нивоу термина „родољубива“, „социјална“, „љубавна поезија“, и сличних. Те термине је, у интересу поезије, требало давно укинути. Поезија није изјава љубави, ни домовини, ни жени, није пропаганда патриотизма, није дидактика. Поезија је: „ХИималаји су колена других планина.“

Много забуна о поезији, и много штете, створили су и неки тумачи поезије, поготову они који су читање и тумачење песма тренирали на састанцима идолошких комисија. (Те комисије можемо наћи и на неочекиваним адресама.) Ипак, рекао бих да су незаинтересованости за поезију највише доприносили писци рђавих стихова. Ових дана Раша Попов је објавио занимљиву књигу, иза чијег се провокативног наслова – Како написати најгору песму – крије много драгоцених истина, корисних и за песнике, и за читаоце.

Подозрење које осећам према терминима устаљеним у школским теоријама књижевености неретко осећам и према неким терминима авангарде. Укључујући и саме термине авангарда и авангардно. Од оног што ми се нудило као авангардно често сам добијао мање него што сам очекивао: увек сам очекивао нешто авангардније. Авангардно је најчешће било шокантно и провокативно, чак и фасцинантно, али ја од поезије не очекујем да ме шокира и фасцинира него да ме одведе тамо где нисам био.

Тамо где други кажу „авангардни“ или „модерна“ поезија, ја користим један термин који не звучи нимало учено: ја кажем „жива поезија“. Жива у језику, жива у проблему, у мотиву, у слици, жива у изразу, жива у открићу, жива у чињеници да казује и открива нешто чега пре ње није било! Песма ништа не сме да поправља. Мора да открива. Да би се открило то „нешто друго“ и ново, и да би се створио неки нови језик и израз, треба гледати све, слушати све, читати све. Кад кажем све, не мислим само на све песнике. Мислим на свејезичке нивое, од пијаце и улице до Џојса или Музила, од уличних графита до Илијаде и Одисеје. А шта желим да нађем читајући и слушајући то бескрајно и непрегледно све? Мислим на оно што је написао песник Цантоса: „у изучавању физике почињемо од једноставних механизама, од полуге, ћускије, ослонца, котура и стрме равни, и све то је корисно као што је било и у часу када је пронађено.“ По мом осећању, песник тражи слике и симболе који ће у поезији бити оно што су у физици полуга, ослонац, котур и стрма раван. Тражећи оно што неће бити „корисно“ и „ново“ само једном, само први пут. Што ће увек да нас води тамо где нисмо били. А тамо желе да стигну и неки читаоци. Нису сви људи дигли руке од себе.

2008.

Љубомир Симовић – “Титаник” у аквараијуму, Издавачки центар Матице српски, Н. Сад, 2013

Љ. Симовић – МАШИНА ЗА МЕСО

Машина за месо представља неку врсту високе куле, у коју
се улази с крова, а из ње се излази у приземљу. Оно што у
њу уђе никад из ње не изађе у оном облику у које је у њу
ушло. У њеној невидљивој унутрашњости се, на врло тајанствен
начин, обавља нека метаморфоза, која, с обзиром на то шта
у шта претвара, делује застрашујуће. Срећа је што машина за
месо има тако мале димензије, и што су њене могућности,
па и амбиције, тим димензијама ограничене. Када би, којиом
несрећом, имала, на пример, величину куће, или школе, или народ-
не банке, или парламента, и када би уз то сама могла да сипа
месо у отвор на својој глави, и сама да окреће своју ручицу
за млевење, могла би цео народ да преобрази у безоблично
крваво предиво које се из ње цеди у белу чинију.

Љ. Симовић

(Из књиге „Течни кристал – Антологија српског микроесеја XX века“ З.Богнар, издавач: Драганић, 2014.)

Љубомир Симовић, АПОКАЛИПСЕ НЕ СТИЖУ У БУЈИЦАМА И ПОТОПИМА, НЕГО У КАПИМА….

Завршивши, године 1492, „у крајевима љубостињским“, преписивање Четворојеванђеља, светогорски монах и писар Инок из Далше записао је, у једној придодатој аутобиографској забелешци, једну чудну молитву, коју не упућује ни Богу ни Богородици, нити икоме од светаца, већ свом будућем, непознатом и неизвесном, читаоцу: „А и ово молим и говорим: Сачувајте књигу ову од прљања и од свећа покапања и горења, и проливања зејтина од кандила…“

У сред пропасти српског царства и народа, док се над земљом надносе и харају иноверне азијске војске, и док се шире несреће у којима и он сам трпи силне мука и једва спасава главу, Инок из Далше страхује да капи воска и зејтина не оштете његов рукопис. У сред страшног ратног пораза он страхује од небриге, и више од војсковођа и ратника страхује од небрижљивих читалаца. Он као да зна да права опасност није троглава и рогата, већ обична, свакондевна и неупадљива. И као да зна да апокалипсе не стижу у бујицама, поплавама и потопима, него у капима.

Пет и по векова касније, пишући песму под насловом. „Одвећ брзо“, Десанка Максимовић зна да за наше ишчезнуће „није потребна сила оркана“:

развејаће нас скорих дана
и поветарац који не чује ухо.

Слично Иноку из Далше, Десанка Максимовић зна да апокалипса не стиже севајући и грмећи, него неприметно и нечујно. Инок из Далше и Десанка Максимовћ не седе у истом веку, али ипак сачињавају и деле неко заједничко данас. Али то њихово заједничко данас није у истом времену, него у истом знању и страху.

1987.

Љ. Симовић – Ковачница на Чаковини (Издавач: Београдска књига, 2008.)

Приредио: Александар Мирковић

Љ. Симовић – „Покоравајте се вашим свињама, које постоје. Ја ћу мојим боговима које не постоје.“

Као и сви, оптерећен је (савремени песник), с једне стране, лажним величинама и вредностима. И, с друге стране, оптерећен је обесвећењем многих вредности без којих цивилизована егзистениција није могућа. Сви ми знамо да обесвећење може да буде здраво, ако отрежњава, и ако ослобађа од притиска лажних светаца. Али обесвећење код нас није полод отрежњења, него незнања. Није плод демистификације, него деградације и деструкције. Код нас у систему вредности као да влада нека организована конфузија. И шта да супротставите тој конфузији, и свим тим санктификацијама без покрића? Рене Шар тај проблем решава поруком: „Покоравајте се вашим свињама, које постоје. Ја ћу мојим боговима које не постоје.“

Очигледно да то није довољно. Хумор може мало да освежи, да смањи притисак, али је потребно и нешто више од тога. Потребне су нам стварне и високе вредности. И потребни су нам критеријуми којма се не може манипулисати. А како утврдити те критеријуме? Откад сам је прочитао, једна реченица Чеслава Милоша не избија ми из главе. Он каже: „Вероватно је само оно вредно што је способно да постоји за човека у тренутку кад је он угрожен непосредном смрћу.“ Ништа мање! Овим је мера постављена врло високо, и врло мало ствари може да је издржи. У таквом једном тренутку тешко да ће за било шта друго, осима за животни нагон и Бога, бити места. Не знам да ли песник сме да се нада да би поезија могла да буде толико вредна, и толико потребна, и толико моћна, да и у таквом тренутку, и у таквим околностима, постоји, то јест да постоји са истим интензитетом са којим постоје можда само жудња за животом и Бог. Али, било њено присуство у таквом тренутку видљиво или не, било оно призивано или не, она треба да буде ту негде у близини, да се одазове ако је позову.

1987.

Љ. Симовић – КОВАЧНИЦА НА ЧАКОВИНИ (Издавач: Београдска књига, 2008.)

Приредио: Александар Мирковић

Љ. Симовић, КОСОВСКИ ПОДВИГ

Боље је нама у подвигу смрт, него ли са стидом кроз живот…Не поштедимо себе, знајући да имамо и после овог отићи и с прахом помешати се. Умримо да свагда живи будемо. Принесимо себе Богу као живу жртву, не као пре маловремених и обмамљивим гошћењем наслађењу нашем, но у подвигу крвљу својом. Не поштедимо живот наш, да живописан пример после овог другима будемо. Не бојмо се страха који је дошао на нас, ни устремљења нечаствих непријатеља, који скачу на нас. Ако бисмо заиста на страх и губитак мислили, добра не бисмо се удостојили. Ако бисмо о сваком од пустошних погрешења помишљали, ништа од часних подвига не би се учинило. Ми с Исмаилћанима борити се имамо. Ако и мач главу, и копље ребро, и смрт живот, ми са непријатељима борити се имамо. Ми, о другови и саборци, узимамо пређашњих војина бреме који су од Христа, да Христом се прославимо. Ми смо једна природа човечанска, потчињена истим страстима. И један гроб да нам буде. И једно поље тела наших с костима да прими, да едемска насеља светло нас приме.“
1392-1393
Патријарх Данило III – СЛОВО О КНЕЗУ ЛАЗАРУ

Косово је средишња тачка наше историје. Средишња тачка наше историјске, националне и егзистенцијалне свести. Као такво, оно има и одговарајућу психолошку вредност. Оно је наше морално раскршће, и наш духовни врхунац, место на коме смо се определили за неке више вредности, и за неке више облике постојања. То је место с кога смо погледали увис, и с кога смо се обратили некоме кога смо слутили у висинама. А без тог погледа увис пада се у понор. У понор, у који смо доспели управо сада. И то је онај други разлог због кога се бавим Косовом….
…..
…Косовски мит је веома инспиративан, и веома је актуелан, зато што се у њему налази највиша тачка наше историјске и духовне свести. У косовском миту су дефинисани и наши етички критеријуми, и наше схватање егзистенције. Једном речју, најпресудније и најважније ствари у историји српског народа речене су ту. А како свака генерација мора да се бави најпресуднијим стваримма, природно је да мора да консултује и косовски мит.

“Данас у Србији нема другог пута
до пута на Косово, или са Косова.“

Сви наши путеви воде преко оне раскрснице коју представља то наше косовско „бити или не бити“. Пред алтернативом: да преживе, жртвујући свој етички, национални, религиозни и цвилизацијски идентитет, или да умру бранећи тај идентитет, Срби су изабрали ово друго. Према речима патријарха Данила, написаним убрзо после Косовске битке, српски витезови су своју дилему разрешили реченицом која ће постати славна, и која ће се, у разним варијантама, понављати и кроз каснију историју српског наорада: „Боље нам је у подвигу смрт, неголи са поругом живот.“ Определили су се за један морални принцип, и за тај морални принцип су се жртвовали. Своју личну и колективну егзистенцију поистоветили су са егзистенцијом европске цивилизације и хришћанске вере, и погинули су бранећи ту цивилизацију и ту веру. И живи су, зато што је жив њихов допринос тој вери и тој цивилизацији. И што је жив тај њихов морални и егзистенцијални принцип. Кад год се нека од нових генерација нађе пред таквим избором – да изабере моралност и духовност, или потчињавање и обезличење – она понавља и актуелизује ону ситуацију на којој се заснива косовска легенда, и косовско опредељење. Били ми тога свесни или не, сви наши путеви иду преко те косовске раскрснице….

…Морални и духовни резултат Косовске битке показао се још пре њеног почетка. Онај ко уочи битке каже: „Боље је у подвигу смрт, неголи са поругом живот“, и ко каже: „Не поштедимо живот наш, да живописан пример после овога другима будемо“, победио је пре него што је битка почела. Кога је победио? Победио је свој људски страх, и своју људску ограниченост и трошност. А тиме је, на крају, победио и те непријатељске ратнике који су у облацима прашине дојахали из Азије. Косовска битка није била само војничка и политичка, и њен резултат и није могао бити само војнички и политички. Врло вероватни турски војни и политички тријумф није био и апсолутни тријумф. Још мање је то био тријумф смрти пораза. Срби на Косову нису изгинули зато што су се, како неки мисле, определили за смрт, него зато што су се определили за најскупљи живот. Гинући на Косову, они су казали да као једину могућу егзистенцију признају највишу егзистенцију. Они су највиши степеник хришћанске цивилизације узели за свој темељ. Они су на Косову изгубили војску, изгубили државу, изгбили своје животе, али су одбранили принцип без кога нема ни живота, ни државе. Бар не на оном моралном и духовном нивоу на коме је, по њиховом уверењу, вредно животи. Величина косовских ратника је у томе што су они изабрали највише циљеве, и што су при томе знали да се ти највиши циљеви не могу плаћати ценом мањом од највише. Тај избор, и то сазнање, и спремност да се прихвате све последице тог избора и тог сазнања, били су њихова највећа победа.

Најважнија вест коју рањени гласник доноси из Косовоске битке није: „И погибе српски кнез Лазаре“; и није: „И његова сва изгибе војска“. Најважнија вест коју гласник доноси са Косова гласи: „Све је свето и честито било“!
….
Ја волим кад је световно прожето светим, кад је свето живо и присутно у световном и профаном. Волим да светост тражим препознајем у сваком дану, не само у празнику. А Косово и има тако велики значај зато што у њему, на Видовдан 1389, била тако велика концентрација светости, и што је светост прожимала и обасјавала све учеснике и догађаје Косовске битке, па и сам косовски предео. Непознати песник „Косовског боја“ не каже случајно на крају песме: „Све је свето и честито било/и миломе Богу приступачно“. Кроз то косовско опредељење, и кроз косовски подвиг, светост је постала приступачна, то јест постала је свуда присутна. Ја сам покушао да изразим то присуство.

Љ. Симовић – КОВАЧНИЦА НА ЧАКОВИНИ (одломци) /Београдска књига, Београд, 2008.)

Приредио: Александар Мирковић

Љ. Симовћ – ДА ЛИ ЈЕ ПОЕЗИЈА МАРГИНАЛНА?

„Савремени узнемирени човек нема времена ни за
молитву и добре помисли, а како би тек имао за поезију. Он,
јутром, прелази улицу, жури, трчи на посао и са посла, хука га
носи и испуњава. Брзина и бука – само то, по цео дан. А код
куће га, навече, чека змајевита жена, сваке злобе барјактар.
Жена или празнина. А сутрадан, опет исто. Нема починка
веселнику, јер жури у Европу. Жури у Европу, у Европу, а већ
га је стигла Америка. Још му треба поезија, па да пресвисне.“
Новица Тадић

Да ли је поезија маргинална зависи и од тога шта сматрате магистралним. Или шта вам се намеће као магистрално. Ако се савремена српска поезија бави нашом судбином – а бави се; ако чува и развија наш језиk – а чува га, и развија га; ако савремена поезiја одржава нашу главу изнад мочваре у коју нас гњурају – а oдржава је; ако у време обезвређивања свега покушава да сачува свест о аутентичним вредностима, и да ствара вредности – а покушава, и не ретко успева у тим покушајима; ако у време безнадежних депресија нуди неку наду која не обмањује – а нуди; ако у време кад губимо свој морални, национални и културни идентитет, чува тај идентитет – а чува га; да ли је она, после свега тога, маргинална?

Она је можда на маргини дневне политике, али њој у дневној политици и није место. Она је, такође, на марагини интересовања ширих слојева, али бити на маргини интересовања ширих слојева не значи бити и на маргини судбине, историје, свести, морала, вредности. Ми се налазимо у времену катастрофалног опадања и свести, и знања, и укуса. Изложени смо експериментима који нас, као друштво, не преобликују, него изобличују. Ево, кажу да је у Вуковој години искорењена неписменост! А ми никада нисмо били неписменији него данас! Српски сељаци некада нису умели да пишу и читају, али су умели да стварају, или барем да слушају, „Женидбу Милића барјактара“, „Зидање Скадра“, „Бановић Страхињу“. А шта стварају, и шта слушају, данас? Данас, кад су „писмени“, они читају исто онолико колико и онда када су се потписивали крстом или отиском палца. Ми, с цивилизацијске тачке гледишта, никада нисмо били толико запуштени, толико деградирани, као данас. Па код нас и неписмени, и полуписмени, пишу латиницом, и зато што је све око њих – и „Не нагињи се кроз прозор!“, и „Пази градилиште!“ – исписано латиницом, и зато што мисле да је писати латиницом више нобл, али и зато што су васпитани да се стиде и својих победа, и своје азбуке.

Љ. Симовић – Ковачница на Чаковини (Београдска књига, 2008.)

Приредио: Александар Мирковић

Љ. Симовић – „ГЛУВИ“ ЈЕЗИК

3.
Лазарево опредељење за царство небеско, које је изражено не само узвишеним, него и јасним и недвосмисленим језиком косовског завета, представља врхунац духовности српског народа. Испод тог врха шире се многи психолошки слојеви, а на самом дну те пирамиде, на коме се живот одржава у неким редукованим, тињајућим облицима, постоји и једна тамна, замуничка психолошка црта, која се изражава тамним, празнимм, намерно „глувим“ и бесмисленим језиком. Тај језик су створили паничан страх и непрекидна брига: страх да се говором нешто не ода, и брига да се речима нешто сакрије. Како изгледа тај језик најбоље ће се видети из три сусрета која сам последњих година доживео и записао на Јеловој гори.
а) Ове јесени, после неколико јалових година, шљива је добро понела и у шљивицима Момчила Папића, па је и он пекао ракију. Питам га:
– Колико сте испекли ракије?
– Иха!
– Ко вам је пекао?
– Ма каки!

б) Једног дана, дижући прашину, на белом неоседланом коњу, наиђе мали Јоцо Радојев. Чујем како га Момчило пита са дрвљаника:
– Докле си то пошо, Јоцо?
– Донекле!

в) После скоро две недеље боравка на Јеловој гори, баш кад смо се већ спремали натраг за Београд, наиђе од Ужица Ђекна жена, натоварена пртеним торбама. Поздравља нас с пута, и пита:
– Кад сте то дошли?
– Дошли смо још пре дванаест дана! Већ се спремамо и да одемо!
– Ја била на пута, па вас нисам виђела!
– А где си путовала?
– Била сам ви ја на далеком путу!

Психологија једног вековима прогањаног народа као да се огледа у овом избегавању тачних одговора. Српска истoрија је увек била пуна видљивих и невидљивих непријатеља и претњи, пред којима је човек морао да се крије и замеће трагове. То неповерење и опрезност, који су вековима били основни услов егзистенције, одржали су се и до данас у подсвести, понашању и језику. Мoжда се тим скривањем правих намера и чињеница понекад понешто и спасло. Међутим, и тако заваравајући друге, заварали смо и сами себе, и одједном се нашли у једном свету који је и нама, а не само онима од којих смо зазирали, постао нејасан. Као да смо и сами постали жртва тог нашег избегавања тачних одговора, за које смо веровали да нас спасава, а које нас је одвело у нејасност и кофузију, у којима смо остали без оријентира и ослонца, и у којима више ни сами нисмо видели ни ко смо, ни шта смо.

Љ. Симовић „Ковачница на Чаковини“ (Београдска књига, 2008.)

Приредио: Александар Мирковић

Љ. Симовић – ПОНЕКАД СВЕВИШЊИ СТАВИ МАСКУ ДА БИ СМО ГА МОГЛИ ВИДЕТИ

Унутрашње и спољашње

Ми стално све делимо на унутрашње и спољашње, на реално и фантастично, на традиционално и модерно, на свето и профано, а ја сам најсрећнији кад осетим да је једно препуно другог. Ја све то доживљавам, и покушавам да изразим као једно и јединствено. То јединство је веома лепо осећао Лаза Костић. То што називате „крхотинама свакодневнице“ и привлачи моју пажњу зато што у тим свакидашњим и обичним предметима слутим неке несвакидашње и необичне садржаје. Некад је неки обичан предмет, нека алатка, или кашика, учествовао као реквизит у магији, бајањима, обредима. Ја хоћу да верујем, а у то ме неки предмети и уверавају, да ти неки „други“ садржаји нису сасвим ишчезли из премета који употребљавамо, и да и данас у неком ножу, или брави, или игли, можемо да осетимо живо присуство митског света. Такав мој однос према предметима из свакодневног живота можда се може испитивати на неким примерима из Путујућег позоришта Шопаловић, на томе какав садржај и какве улоге добијају, на пример, једно корито, или једна шајкача. О том претварањеу обичних ствари у симболе, у Шопаловићима, веома је лепо писао Јован Христић. Ја томе могу, евентуално, да додам да не желим да мој читалац, или гледалац примети кад су ствари које га окружују и којима се свакодневно служи, почеле да значе нешто друго, различито од онога што му значе сваки дан. Не желим да он примети кад сам га из „овог“ света пренеу у неки „други“: тај прелаз не сме да се приемти, јер га ја укидам, а укидам га зато што је вештачки створен.

Свакодневница

Шта је свакодневница? За мене је свакодневница део вечности који нам је дат на располагање. И све у том пролазном делићу вечности сматрам садржајним и драгоценим. Зато се веома везујем за то што зовете „детаљи“ свакидашњице. Од тих „детаља“ покушавам да изграђујем чак и песничке симболе. У новој књизи песама, на пример, пишем о игли, о напрстку, о древној кашици, о мастионици, о штиту, о кантару. Ја покшавам да у тим предметима, који су нам на дохват руке, осетим присуство нечег недохватног. Верујем да су пролазне ствари препуне непролазног, и да то непролазно преносе у нове пролазне ствари, које их наслеђују. Те ствари – кашике, мастионице, игле – то су наши ослонци, наше полазне тачке. У поезији увек покушавам да пођем од нечега што нам је близу, и да од њега одем што даље – у нестварност, као у нову стварност.

Поезија, стварност и савременост

Савременост и стварност су често оруђа помоћу којих се поезија притерује уза зид. Мислим на вредност коју ти појмови имају у идеологизованој, догматизованиј, свести. Нема већег непријатеља поезији од савремености и стварности у том суженом стању. Што не значи да су ти појмови, у свом правом обиму, према поезији непријатељски. Кад кажемо стварност, кад кажемо савременост, ми не ретко имамо у виду сасвим различите ствари. Да бисмо могли да разговарамо о стварности, ми бисмо претходно морали да видимо шта ко под тим појмом подразумева. Морали бисмо прво да одговримо на питање шта је стварност. Поезија то питање стално поставља, и стално покушава да на њега да другачији одговор. Поезија верује да је стварност много већа од оног што је опипљиво и проверљиво. У једној ТВ емисији о афричким религијама чуо сам овакву реченицу: „Понекад Свевишњи стави маску да бисмо га могли видети!“ Можда је и песма нека врста „маске“ коју нека невидљива стварност ставља на лица да бисмо је могли видети. У сваком случају, помоћу песме можемо имати увид у неке недоказиве, „непостојеће“, светове. Према томе, моја веза са стварношћу не доказује се само мојим песмама о догађајима на Косову, на које вероватно мислите, него и песмама о ономе што се „није“ догодило, о ономе што се само наслутило и сањало, о ономе што се збива у непознатим, непризнатим и недоказивим областима стварности, које нису мање стварне зато што су мање очигледне. Мени су најдраже оне песничке књиге које покушавају да појам стварности прошире, и после којих је стварност много већа него пре.

Универзално и појединачно

Ја пишем српским језиком, то јест пишем свим оним што је створило српски језик. Део тога су и национални мит и дух, и легенда, и фолкор, и историја, и свакодневни живот…Осим тога, мислим да се у мојим песмама и драмама све развијало тако како се развијало зато што сам ја увек веровао да се универзално заснива на личном, локалном и посебном, и да се о општељудском може говорити само на основу личног искуства. Увек сам се опирао уверењу да универзализација подразумева деперсонализацију и денационализацију, и да је универзално само оно што је апстрактно. Ја покушавам да тражим жице којима универзално прожима сваку појединачну судбину, и покушавам да нађем оно чиме свака појединачна судбина допуњава универзално, и чиме учествује у њему.

Два ослонца

Ми имамо бар два велика ослонца: нашу усмену поезију (мислим при том не само не епску, него и на лирску), и нашу средњовековну књижевност. У те ослонце убрајам и нашу средњовековну архитектуру и зидно сликарство, али и саму српску историју, као и легенду која ту историју прати. На томе се може веома чврсто стајати и у модерним временима. Морам, међутим, да кажем да у том споју традиционалног и модерног ја не видим ништа парадоксално. Не видим где је граница измђу једног и другог. Кад Пастернак, на пример, у једној песми каже: „Хтео бих огромност у кући“, зар се у томе не осећа оно „безгранично море битности“ Јована Дамаскина? Мислим да је та подела на традиционално и модерно помало исфорсирана, помало неприродна. Мене занима један другачији однос између њих: не однос конфротације, него питање колико традиционално храни модерно, и колико модерно реактуелизује, и ревитализује, традиционалне вредности.

Завичај, језик…

За мене, завичај је место на коме најдубље и најнепосредније осећам цео свет. И све друге светове, чак и оне невидљиве…Завичај за мене није само одређена географија и историја, него нешто што је и све то, али и нешто много више од свега тога: језик. Ништа није толико везано за један народ, за његову судбину и егзистенцију, као језик. Ви, на пример, у поезији не можете имати Бодлера, ако немате Париз. Нити можете имати Доментијана и Теодосија, ако немате Хиландар и Студеницу. Хоћу да кажем да нема језика који би нас, такве какви смо, изразио тачније и потпуније од овог језка којим говоримо, и који смо сами створили. А ја сам тај језик научио у завичају. И када кажем језик, то за мене нису само гласови, речи, реченице, него, још увек, предели, догађаји, лица, куће, алати, дрвеће, ваздух. За мене су, као и за дивљака, речи још увек везане за ствари, и још увек су провидне. Кад кажем шума, ја у тој речи заиста, непосредно, видим и чујем шуму. Реч шума је за мене још увек зелена. Кад кажем облак, то је за мене више стварни облак, него реч која га означава и заборавља и, заорављајући га, постаје апстракција. Завичај је за мене та изворност и непосредност свега: и звезда и језика.

Поезија је свколико јединство

У књизи Дупло дно говорио сам и о песницима којим ми нису много блиски, чак и о онима који су врло далеко од мене, али чије сам дело сматрао важним за развој поезије на српском језику. Што се утицаја тиче, они су веома сложена појава, и не верујем да би иједан писац могао да регистује, а камоли да преброји, све утицаје којима је био изложен. Можда су чак најјачи и најпресуднији они утицаји које не осећате, којих нисте свесни…ми и не слутимо у какве све односе и контексте долази оно што пишемо. На пример, Љермонтвљев „Сан“ и Рембоов „Спавач у долу“ могу се читати као једна песма! Кад пишем, моја рука није сама. И не пишем само своју књигу. Поезија, не само она која је написана на једном језику, него свеколика поезија, представља једно велико јединство, а у оквиру тог јединства постоје многобројна струјања, у свим правцима, и на свим нивоима. Песме једна дургу могу да оплођују, да допуњавају, да активирају, чак без обзира на језичке, временске или стилске разлике и препреке.

Љубомир Симовић – Ковачница на Чаковни (Београдска књига, 2008.)

Приредио: Александар Мирковић