Кембел: Ми смо толико заокупљени остваривањем материјалних и социјалних циљева да заборављамо да се једина истинска вредност налази у нама: чиста радост постојања. (…)Како доћи до тога? Читањем митова. Митови нас уче да се окренемо свом унутарњем бићу и покушамо да схватимо поруку коју нам преносе симболи. (…) Мит нам помаже да свој ум доведемо у везу с доживљајем постојања. Он нам одаје природу тог доживљаја. На пример, брак. Шта је брак? Мит нам даје одговор на то питање. Брак је поновно сједињавање двоје који су били растављени. У почетку смо били једно биће. Сада нас је двоје. Брак је спознаја истоветности у духу. Он није исто што и љубавна веза; с њом нема ништа заједничко. То су искуства на различитим митолошким равнима. Ако људи ступају у брак зато што верују да је то дуготрајна љубавна веза, тада ће се они врло брзо развести. Јер све се љубавне везе завршавају разочарањем. Али, брак је и препознавање духовног идентитета. Уколико живимо живот на прави начин, ако су наше мисли усмерене према правим вредностима особе супротног пола, тада ћемо пронаћи себи одговарајућу мушку или женску половину. Међутим, ако нам уплитања чула скрећу пажњу, ући ћемо у брак са погрешном особом. Уласком у брак с правом особом ми обнављамо представу отеловљеног Бога. Брак то и јесте.
Мојерс: Како се налази права особа?
Кембел: То нам говори наше срце, морало би да нам каже.
Мојерс: Наше унутарње биће.
Кембел: То је загонетка.
Мојерс: Ми увек препознајемо своје друго „ја“.
Кембел: Па тако некако. Блесне нека искра и нешто у нама зна да је то Он или Она.
Мојерс: Ако брак представља сједињавање једног „ја“ са другим, спајање с мушким или женским темељем нас самих, због чега је онда у нашем савременом друштву брак толико несигуран?
Кембел: Зато што на њега не гледамо као на брак. Рекао бих: ако брак није најпреча ствар у нашем животу, тада и нисмо у браку. Брак означава двоје који су једно биће; двоје постају једно тело. Ако брак потраје довољно дуго и ако се – уместо личним хировима – непоколебљиво покоравамо његовим захтевима, схватићемо да је истина: двоје постају једно. Првенствено у духовном погледу. Биолошко је извор пометености која нас може одвести до поистовећења са погрешном особом.
Мојерс: Да ли то значи да она нужна функција брака – продужење нас самих у деци – није најважнија?
Кембел: Не, то је заправо само основни апсект брака. Брак се развија током два потпуно различита ступња. Први је младалачки брак који се покорава оној чудесној покретачкој сили коју нам је подарила природа у оквиру узајамног деловања полова и чија је билошка функција рађање деце. После тога наилази доба када деца одлазе из породице, а пар остаје сам. Ја сам био запрепашћен бројем мојих пријатеља који су се раздвојили у својим четрдесетим и педесетим годинама. Они су имали савршено узоран заједнички живот с дететом али су свој брак посматрали кроз призму свог односа према детету. Нису сагледали брак кроз призму сопственог узајамног односа.
Брак је однос. Када су у браку одричемо, ми жртве не приносимо другој особи него јединству нашег односа. Кинеска слика Таоа као узајамног деловања тамног и светлог дела представља однос јана и јинга, мушког и женског, а то је, у ствари, брак: оно што смо ступањем у брак постали. Нисмо више издвојена јединка; наш идентитет садржан је у односу. Брак није обична љубавна веза. То је тешко искушење које се састоји у одрицању од ега у име односа у којем двоје постају једно.
Мојерс: Брак је, дакле потпуно неспојив с намером да радимо по своме?
Кембел: Видите, брак није само Ваша лична ствар. У извесном смислу, то значи радити по своме, с тим што тај неко нисте само Ви него двоје који су у исто време једно. То је посве митолошка представа која означава жртвовање видљиве јединке трансцендентном добру. Она се на прекрасан начин остварује током другог ступања брака који ја називам алхемијским и у којем два бића доживљавају себе као једно. Ако ова бића, пак, наставе да живе као у првом стадијуму брака, тада ће се разићи чим им деца напусте породицу. Тата ће се заљубити у неку згодну цуру и одбећи с њом, а мајка ће остати напуштена, пусте куће и празног срца, приморана да се сналази сама, као зна и уме.
Мојерс: Све зато што не схатамо ова два нивоа брака?
Кембел: Што се нисмо предали браку.
Мојерс: Ми претпостављамо да јесмо – да се предајемо у добру и злу.
Кембел: То је траг ритуала.
Мојерс: А ритуал је изгубио снагу. Од церемоније која је некада била израз унутрашње стварности остала је само форма. То се односи и на друштвене и на личне обреде брака и религије.
Кембел: Колико људи пре брака прими духовну поуку у вези с оним што брак представља? Станете пред матичара и за десет минута сте венчани. Брачна церемонија у Индији траје три дана. Такав пар постаје „слепљен“ једно за друго.
Мојерс: Ви тврдите да брак није само друштвени споразум него и духовна вежба.
Кембел:Брак је пре свега духовна вежба. Од друштва се очекује да нам помогне да ово схватимо. Човек не би смео да буде у служби друштва; друштво треба да буде у служби човека. Држава у којој човек служи друштву јесте наказна држава, а то је оно што у овом часу угрожава свет.
Џозеф Кембел, Моћ мита, As-Sovex, Београд, 2004 /сТр. 30-32/
СРОДСТВО ПО ИЗБОРУ 