Андреј Фурсов, ГЛАВНИ ЗЛОЧИН ЕВРОПСКЕ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ. ДО ЧЕГА ЈЕ ДОВЕО КУЛТ ПРОГРЕСА?

Рушење моста ка Вечности је историјска и метафизичка диверзија.
(Андреј Фурсов, Звона историје)

Ми смо навикли да идеју прогреса интерпретирамо као футуристичку, као идеју која се односи на будућност и само на будућност. У значајној мери то представља психолошку грешку или, у мањој мери, историјско-културну самообману. Заиста је, да кажемо квалитативно футуристички, сȁмо хришћанство увек тежило будућности.

Футуристичко је било Средњовековље које је стремило у Будућност и у Будућност-саму-по-себи; у Будћности је требало да се догоди други Христов долазак који окончава Време, прекида хришћанску „линију“ и отвара Врата Вечности. Будућност је оно после чега долази Вечност, после које Вечност почиње. И зато је Будућност – вредност. Њена је вредност у тој вези са Вечношћу, јер она представља мост до Ње.

У упрошћеној интерпретацији идеје прогреса као секуларизоване хришћанске представе о Будућности, испушта се из вида обезвређивање Будућности и окретање од ње ка Садашњости (у Прошлост), које је иманентно идеји прогреса, уграђено у њу, и прекидање веза између Будућности и Вечности, Времена и Вечности, и замена Вечности будућношћу (у виду усавршавања садашњости), тј. Вечности – Временом, а у складу са тим потпуно измештање Вечности ван граница социјалног времена. Идеја прогреса је опроштај Запада са Вечношћу и почетак пута из Будућности-будућности у Садашњост-будућност, а затим и у Прошлост као садашњост.

Културно-историјски, социјално-културни смер развоја цивилизације, смер историјског, а не „физичког“ („физикалистичког“) времена зависи од његове историјско-културне интерпретације у тренутку настанка, у тренутку социо-културног „Великог Праска“.

„Велики Прасак“ хришћанства је било рођење Христа. Једина садашњост, обојена позитивним вредностима, била је Будућност, приближавање Божанском, вечном, будућност као Будућност, а не као хронотоп одакле је могуће преузети обновљену садашњост. Садашњост је, уопштено, мит; главна је – Вечност, а Будућност је њен праг. Будућност се квалитативно разликује од садашњости тиме што је трошила Време, уништавала га, и омогућавала да се оде иза његових граница – у Вечност.

Два Христова доласка, то јест, у суштини Он сам, затворили су Време, смотали хришћанску „линију“ у „ролну“, са којом је Христос, носећи је под руком, као Терминатор Времена, отишао у Вечност. Будућност је довела до краја историјског времена и у исто време се показала Истинитим Почетком пута у Вечност. Показала се као крај Времена.

Главно у Будућности је што она представља крај Времна, крај Царства ћесара и почетак Царства Божијег, „Почетак Вечности“. При чему овај крај – није „рај на земљи“, као у идеји прогреса, већ катастрофа, крај света, пропаст света по „сценарију“ Јована Богослова и Страшни Суд. Такорећи, преко трња до звезда, са трновим венцем – до светости. У том смислу, будућност није носилац позитивних супстанционалних карактеристика, – јер, оне су – негативне. Позитивне карактеристике Будућности су – функционалне, јер приближавају Царство Божије.

Идеја прогреса, извучена из језгра капитализма у одређеном периоду његове историје – није само секуларизована верзија хришћанског поимања времена, већ нешто много сложеније и вишедимензионалније. Она је настала као резултат суштинског мешања – временског и вредносног. Прогрес представља будућност као побољшање, усавршавање садашњости.

Будућност је на тај начин „вирутализована“: уопштено, то је будућност, но, суштински – реч је о модификованој садашњости која је смештена у једну од димензија Времена – у будућност. Није реч о Будућности као супстанцији, као о нечему самосталном, већ о хронотопу који се може испунити чиме год. Будућност у том случају није мост ка Вечности. Вечности уопште нема: садашњост ће испунити будућност и тако постоји вечно Време, тачније – садашњост ће испунити Вечност.

Ален де Беноа у „Краткој историји идеје прогреса“ пише: „Идеја прогреса је једна од теоријских претпоставки Модерне. Често је, не без разлога, зову „изворном религијом западне цивилизације“. Историјски, ова идеја је формулисана приближно 1680. године у току спора између „чувара древности“ и „савременика“… Теоретичари прогреса… се слажу у три кључне идеје: 1) линеарна концепција времена, 2) идеја фундаменталног јединства човечанства које еволуира у истом правцу; 3) идеја да свет може и мора бити трансформисан… Ове три идеје дугују своју појаву хришћанству. Почевши од XVII века … оне бивају преформулисане на светован начин … „Време трговаца“ – заменило је „време хришћана“ (Жак ле Гоф)

Модернизација света је у суштини његова презентација у будућности «а lа Европа». Са ове тачке гледишта Будућност је – једноставно будућност (света) изграђена према Садашњости (владајућих група у Европи); то је – функционални продужетак садашњости. Прогрес је садашњост-у-будућности, present-in-future, садашњост раширена у будућност и сливена са њом. Прогрес је укидање разлике између садашњости и будућности посредством укидања квалитета времена.

Прогрес је у суштини уништење Будућности као посебног квалитета, њено претварање у садашњост, спуштање Будућности на будућност. То је рушење моста који води од Времена у Вечност. Прогрес је историјска и метафизичка диверзија, рушење јединог моста у Вечност. Уништење Великог Хришћанског Сна.

Као резултат историјско-културног, социјално-религиозног тока линеарног времена, хришћански историјски субјект и Европска цивилизација, испоставило се, нашли су се насупрот линеарном „реално-историјском“ времену. Као да су постојала два неповратна, вишесмерна процеса, два времена – футуристичко и пасеистичко (од фр. passé – прошлост), у чијим је основама стајао један – Христос, и, у исто време, два различита Христа – онај који је реално постојао и онај који се други пут јавио свима. Између ова два Христоса-Антипода развила се историјска драма, која се, очигледно, сада ближи крају, прозаичније него што је најављено у Откровењу Јована Богослова, иако не мање страшно: како је говорио А. Хичкок, шкрипа стварних врата може бити страшнија од замишљеног монструма.

Прогрес значи непрестано потискивање масе људи из једне сфере њиховог постојања у другу, технички много сложенију, уз тежњу ка избављењу од страдања и смрти. Од економије у којој се присвајање врши ловом и сакупљањем, до производне економије, прво пољопривредне, затим, трговачко-занатске, онда индустријске када је дошло до масовног преливања становништва из аграрног сектора, и на крају, у наше време, у информационо-финансијски сектор, уз постојање раширене подсфере услуга, укључујући и савремену псеудо-уметност, у којој такође долази до масовне замене људског интелектуалног рада делатношћу јевтиних виртуалних робота.

Хедонизам је симптом дегенерације, изражен у стапању инфантилизма са старачким маразмом на основу појачане тежње ка задовољствима и потрошњи уз максималну неодговорност, у условима хипертоничног окружења и опадања броја зрелих особа, и њиховог негативног утицаја на ову средину и њене становнике.

То јест, можемо уочити типичну слику социо-културне онкологије. Раст химеричног глобалног тумора, неизбежно, пре или касније, увући ће у себе све државе, све народе, растварајући их у својој безличној маси либералних потрошача, без којих ће производња стати и, самим тим, маси ће бити недоступно оно што је заиста неопходно за живот, са перспективом тоталне деградације човечанства као врсте, коју може зауставити само напуштање основа новоевропске цивилизације – култа прогреса који скрива ескалацију светске системске кризе“. (az118.livejournal.com).

Још 1942. године немачки историчар философије Х. Зимер писао је да су се западни људи нашли близу оне раскрснице до које су Индијци стигли у VII века пре нове ере. Али, подвлачи он, то не значи да Европљанин треба да се одрекне своје традиције и прихвати будизам. Напротив, из својих потешкоћа он мора пронаћи свој – европски пут, да „изађе из своје колотечине“. Да прецизирам: путем стварања нове европске традиције и нових европских социјалних митова. Линија Историје се, понављам, смотала у клупко. Крајеви су, испоставило се, почеци, а носиоци Европске цивилизације – нешто попут Сизифа, коме предстоји пењање на планину, другим речима, да рашири време, да из обода повуче, направи нову линију. Дакле, Сизифе, марш поново на планину.

Шта онда, у принципу, може бити ослонац у стварању нове форме Европске цивилизације, форме у којој универзална личност мора бити уравнотежена и измирена са признањем локалног, а не универзалног карактера Европске цивилизације, или, у крајњој линији, са чињеницом да је њена универзално-светска (хришћанско-капиталистичка) фаза завршена? Где је скривена тајна форме, њен кључ. Тај кључ је равнотежа. Равнотежа између технике и природе, друштва и индивидуе итд, динамичка равнотежа, али равнотежа, јер могуће је везати се само за њу у епохи флуктуација, само се њоме може амортизовати социјална револуција. Равнотежа као макро-социјални и општи принцип.

Термин ‚традиционалне вредности‘ је нетачан. Целокупна историја човечанства представља процес промене традиције, појмова, стереотипа и предрасуда. Без тога наши преци никада не би напустили пустиње. Није нам потребан механички ‚конзервативизам‘ или ‚прогресивизам‘ већ нешто много сложеније. Није неопходно да штитимо ‚традиционалне вредности‘ већ нашу националну културу апсорбујући најбоље од тих вредности.

Проблем неолиберализма као типа економије, политике и мисије налази се у његовој потпуној несагласности са било којој људском културом. У свим културама постоји појам светог, немерљивог критеријумом сврсисходности или материјалне користи. Свето је увек снажније и поузданије од рушилачке машине коју зовемо – западна цивилизација. Отуда страх система од хришћана, аутохтоних народа и сваке пројаве људске духовности. Систем то искрено не разуме и зато се боји. Он (систем) зна да је та територија веза свих времена и простора на којој је свака манипулација немоћна“.(Олег Јасински)

Истражујући совјетско искуство, још 30-их година, многи прозорљиви либерали, конкретно Карл Попер (1902-1993), Фридрих фон Хајек (1899-1992) итд. дошли су до закључка да су комунизам и социјализам – суштински врсте конзервативне револуције, но, архаично, сакрално и традиционално овде је веома специфично, дубоко скривено и, каткад, несхватљиво и већини самих комуниста и социјалиста. Реч је, по њиховом мишљењу, о есхатолошкој верзији традиције која апсолутизује онотологију будућности“. (Александар Дугин)

Андреј Фурсов
Превод: Александар Мирковић

ИЗВОР: https:/ /dzen.ru/a/Y2B1WEqNBAFO4cng

Валентин Катасонов, НЕ ПОСТОЈИ ВАНРЕДНА КЛИМАТСКА СИТУАЦИЈА

Зашто политичари прећуткују Светску климатску декларацију из 2022. године?

„Пандемија“ и „глобално загревање“ су две теме које су до почетка специјалне војне операције (СВО) занимале светска средства информисања више од свега. И нема гаранције да под маском борбе против још једне „пандемије“ и климатских промена „господари дискурса“ неће обновити напоре за перестројку живота човечанства, проглшавајући то „великим ресетом“ (преласком на „инклузивни капитализам).

Шта је била фамозна „пандемија“ и из ког правца би њени бубњеви могли поново да одјекну данас постаје све јасније.

Борба са такозваним климатским променама – из исте је корпе. Ову тему је ставио у међународну агенду 70-80-их година ХХ века Римски клуб иза кога је стајао Дејвид Рокфелер. Већ тада су се зачули позиви за „декарбонизацију економије“. Иза пароле о декарбонизацији скривала се деиндустријализација – део плана глобалне елите за „чишћење“ планете од „сувишних“ људи и „вишка“ производних снага. У уметничкој форми, овај план је представљен пре извештаја Римског клуба у роману Ајн Ренд „Атлас је слегао раменима“ 1957. (код нас преведен као „Побуњени Атлас“, прим.прев.).

Практична реализације плана декарбонизације светске економије почела је 1992. године, када је на међународној конференцији ОУН о животној средини у Рио де Жанеиру донета Оквирна конвенција ОУН о климатским променама. Подсетимо се: СССР-а већ није било и светску агенду су беспоговорно диктирали господари новца.

Године 1997. на састанку у Кјоту (Јапан) десетине земаља су се сагласиле и потписале Кјото протокол – акциони план за реализацију општих принципа Оквирне конвенције. Протокол наметнут у Кјоту прописивао је свим развијеним земљама да самње или стабилизују испуштање гасова који настају сагоревањем различитих врста горива (угаљ, нафта, нафтни деривати, шкриљци, природни гас и др.) стварајући при томе ефекат стаклене баште.

У децембру 2015. године у Паризу је потписан Париски климатски споразум, којим је наметнута обавеза државама да у својим економију сведу „на нулу“ угљенична испарења до половине XXI века.

И Протокол из Кјота и Парсики споразум потписала је Русија, али споразуме није ратификовала – јасно је и због чега. Руска економија је високоугљенична, она је заснована на производњи и извозу нафте и природног гаса. За Русију је испуњавање обавеза о „декарбонизацији“ повезано са великим преоптерећењима.

Са манијакалном упорношћу у већини држава су се прихатили спровођења „декарбонизације“. Приметићемо да су климатске баханалије, која су почеле пре пола века, све време биле подвргнуте озбиљној критици од стране научника и стручњака. Алтернативни (зелени) облици енергије нису способни да у догледно време замене традиционалне енергенте. Убрзана декарбонизације ће довести до уништења економије и заоштравања социјалних проблема (а може бити, чак и смрти дела становништва планете). Критике су пре свега биле упућене природно-научним основама такозване теорије стаклене баште, која је, по мишљењу критичара, заснована на фалисфикатима и обманама.

Руска академија наука као одговор на молбу руских власти изнела је своје мишљење у прилично исцрпном извештају о Протоколу из Кјота 2004. године (који је потписао тадашњи председник РАН Јуриј Осипов). Наводимо кључне ставове из одговора научника: 1) Протокол из Кјота није научно заснован; 2) Протокол из Кјота је неефикасан у постизању коначног циља Оквирне конвенције ОУН…; 3) Ратификација Протокола у условима постојања чврсте везе између емисије CO2 и економског раста базираног на угљеничном гориву, значи битно ограничење темпа раста руског БДП.

Можемо се сетити интервјуа дописног члана РАН-а Андреја Капице (сина познатог физичара Петра Капице). Он је рекао да је сагласан са десетинама хиљада научника у целом свету у томе да је Протокол из Кјота из 1997. – превара. Капица је напоменуо да није климатска катастрофа већ управо Протокол и „тежње које стоје иза њега“ – истинска претња човечанству и тежак удар по његовој будућности.

А познати климатолог Џејмс Хансен отворено је назвао Споразум „преварантским“.

По мишљењу научника ефекат стаклене баште – није чак ни хипотеза, већ отворена обмана. Фредерик Зајц (Seitz) бивши председник Америчке академије наука много година се борио против ове лажне теорије. 17 хиљада америчких научника су потписали колективну петицију против поменуте преваре. На крају је реализација плана „декарбонизације“ америчке економије доживела колапс. Председник Доналд Трамп је објавио да ће зауставити деиндустријализацију Америке и започети обанављање њене некадашње индустријске моћи. Током прдизборне кампање Трамп је назвао глобално загревање мистификацијом. Најавио је излазак из Париског споразума. У телевизијском обраћању 1. јуна 2017. године је рекао: „Да бих могао да испуним свој свети дуг, да бих могао да заштитим САД и америчке грађане, морам да се повучем из Париског климатског споразума“. Истина, Џо Бајден је опет вратио Америку у оквире овог Споразума.

Међутим, научници у САД и у другим земљама света се не предају. У августу 2022. године појавио се документ под називом Светска климатска деклараија (World Climate Declaration). Документ има и поднаслов „Ванредна климатска ситуација не постоји“ (There is no climate emergency). Документ је припремила иницијативна група која себе назива Глобалном клматском обавештајном групом (Global Climate Intelligence Group). На дан 24. августа 2022. испод декларације су стајали потписи 1.107 научника и стручњака из многих земаља света. Докумет је отворен за потпис свим нучницима који деле његове основне ставове. Цитираћу делове Декларације:

Ванредна климатска ситуација не постоји. Климатологија мора бити мање политизована, а климатска политика мора бити више научна. Научници морају отворено говорити о неодређености и преувеличавањима у својим прогнозама о глобалном загревању, а у исто време, политичари морају непристрасно израчунати реалне губитке, а такође и замишљену добит од својих политичких мера.

Природни, а такође и антропогени фактори изазивају загревање. Геолошки архив показује да се клима Земље мењала од кад постоји планета, са природним хладним и топлим фазама. Мало ледено доба се завршило недавно – 1850. године. Зато не изненађује што сада пролазимо кроз период загревања.

Загревање је много спорије него што је претпостављено. Свет се загрејао много мање него што је предсказао Међународни панел за климатске промене ( IPCC , Intergovernmental panel on climate change) на основу симулираног антропогеног утицаја. Расцеп између реалног света и модела света говори нам да смо далеко од разумевања климатских промена.

Климатска политика се ослања на неадекванте моделе. Климатски модели имају много недостатака и нису веродостојини као инструмени политике. Они не само да преувеличавају утицај гасова који стварају „ефекат стаклене баште“ већ и ингноришу чињеницу да је обогаћивање атомсфере са СО2 корисно… Постоји довољно доказа да су мере за смањење емисије СО2 колико штетне, толико и скупе.

Ми одлучно иступано против штетне и нереалне политике нулте емисије СО2, до 2050. године која је предложена; адаптације функционише независно од узрока.

Скренуо бих пажњу и на то из којих су земаља научници који су потписали Декларацију. До 24. августа 2022. највећи број потписника је био из САД и Италије (по 168). Даље следе: Аустралија – 134, Холандија – 116, Француска – 94, Канада – 84, Велика Британија – 59, Немачка – 54. Неке земље су слабо заступљене. На пример, само 4 потписа из таквих земаља као што је Русија, Пољска, Португалија. Један потпис из Јужне Кореје. А Кине, међу потписницима, уопште нема.

Данас се на светском тржишту, због санкционог рата колективног Запада против Русије, нагло повећао дефицит традиционалних енергената – нафте, природног гаса, угља, шкриљаца. Дошло је до астрономског скока цена ових сировина. Зелена енергетика демострира потпуну беспомоћност у покушају да надомести енергетски дефицит. Истовремено са заменом угљеничких видова енергије зеленим, уочава се и прелазак на оне енергенте који су у прошлом веку били жигосани као „прљави“ – угаљ, шкриљци, тресет, дрва. А на Западу булазне да се не сме наруштити Париски споразум о клими. Ортодокси борбе против „глобалног загревања“ позивају да се учини избор у корист спасавања климе чак и ако је због тога потребно зауставити индустрију и гладовати.

Дошло је време да се у започетој борби против глобализма објави и излазак из Париског споразума о клими. Он није потребан Русији.

2. септембар 2022.

Валентин Катасонов
Превео: Александар Мирковћ

ИЗВОР: https:/ /www.fondsk.ru/news/2022/09/01/chrezvychajnoj-klimaticheskoj-situacii-ne-suschestvuet-57081.html

Андреј Фурсов, ШТА СЕ КРИЈЕ ИЗА ПОНАШАЊА ЕЛИТЕ У АКТУЕЛНОЈ СИТУАЦИЈИ

Поред чисто економских и финансијских момената постоји и цео низ других фактора који утичу на актуелну ситуацију. С једне стране геополитичког карактера, а са друге системско-историјског који су довели до настанка оваквог стања у Источној Европи. Прва ствара, која је најуочљивија и најповршнија, јесте сукоб Русије и Постзапада. Потпуно је јасно да је Постзападу било потребно да испровоцира Русија на акције које је предузела. Зато што другог излаза нема. Све остало би било горе. То јест, изабрано је најмање зло.

А други је моменат већ по принципу „једним ударцем две муве“. Сваки конфликт у Источној Европи наноси штету Европској унији, одсеца Русију и, природно, Кину од Европе. И слаби Евро-савез. Осим тога, омогућава да се, поврх свега, отпочне експропријација средњег слоја Европљана која је била испланирана још пре неколико деценија.

Прилично често наводим одломке из Извештаја о кризи демократије из 1975. године, у којем јасно пише да је главна претња демократији, читај „власти владајућих група Запада“, не долази од Совјетског Свеза, већ од вишка демократије на самом Западу. Односно, од демократских институција. У вези с тим је постављен задатак раз-демократизације, то се звало „смањити прекомерну демократизацију Запада“. Од тада је почела постепена демонтажа демократских институција друштва Модерне.

Све ово има дубоке корене:

„Оци оснивачи“ САД, који су се 1787. године састали на Уставној конвенцији у Филаделфији отворено су говорили да „главна опасност долази од демократских чланова постојећих устава. Овим уставом мора бити установљена баријера против демократије“ (Е. Рендолф); „народ мора бити што мање укључен у послове управљање. Народ је увек склон заблудама“ (Р. Шерман)

…Федералисти су дали широко идеолошко оправдање идеји јаке националне владе, способне да поуздано гарантује права својине, да обузда разузданост „демократске стихије“ и консолидује државну власт у рукама богате елите.

Друга је ствар што, док је постојао Совјетски Савез, ово није могло бити учињено нагло. Али чим је са СССР-ом завршено, почела је демонтажа која и сада тече веома, веома брзо.

Главни бенефицијар капиталистичког система је бели Европљанин и Американац. И сада, у ситуацији када је потребно разорити друштво да би се створили услови за формирање новог система – кога треба уништити? Природно, Европљане и Американце.

Узгред, између осталог, текућа криза има веома важну улогу у уништавању европске средње класе. Мислим да ће двадесете године 21. века бити време уништења, „инсектизовања“ средње класе Западне Европе. А онда, по свему судећи, прећи ће на америчку средњу класу.

„Деца ће се хранити инсектима у оквирима плана усмереног да се ново поколење натера да пређе са меса на инсекте и убеди своје родитеље да следе њихов пример. Ученицима четири основне школе у Велсу биће предложени инсекти као храна у пројекту оцене апетита деца за „алтернативним беланчевинама“ као што су цврчци, скакавци, свилене бубе и брашнасти црви. Истраживачи се надају да ће им резултати дати кључ за разумевање како је најбоље информисати децу о еколошким и прехрамбеним преимућствима јестивих инсеката у целој Великој Британији и, могуће, у иностранству – као и њихових родитеља, пошто свет тежи да помогне животној средини смањујући потрошњу меса. Године 2019. око 9 милиона Европљана је јело инсекте. Планира се да њихов број, до 2030, порасте на 390 милиона.“

Дакле, да би се створила нова нижа класа будућег посткапиталистичког света потребно је, прво, експроприсати европски средњи слој. И, друго, створити противтежу Европљанима у самој Европи. То јест, потребни су људи који би били у сукобу са белим људима. Овај конфликт ће заменити конкфликт десних и левих партија.

И ситуацију са мигрантима из Африке које прогони глад настала због догађаја у Источној Европи и ситуацији везаној за помоћ Украјини, због које Европљанима опет и опет предлаже да затегну каиш и да притегну вентиле радијатора – све ово глобалистичке врхушке, безусловно, користе да би организовале прерасподелу националног богатства у корист новопридошлих група. Њих ће изједначити: средњи слој ће пасти до нивоа сиромаштва.

Оствариће се машта глобалиста – сви ће бити сиромашни а над њима – богата врхушка. То што се на Западу већ фактички уводи рационисана потрошња воде, електричне енергије и другог говори да се, у принципу, већ остварује, већ наступа оно о чему је писао Жак Атали; још пре 10-12 година у књизи „Кратка историја будућности“ он је говорио да је будућност света – дистрибутивна економије, а не тржиште. Глобална дистрибутивна економије значи ванекономску контролу. И овде ће бити веома важна средства контроле над социјалним понашањем људи.

Да ли је Европа могла другачије да се понаша да би ово избегла? С својим прогобалистичким, проатлантским владајућим слојем то једноставно није било могуће. С друге стране „помогло“ је и, у већини пасивно становништво, којим је лако манипулисати. Јер, суштински ЕУ није политички субјект, већ само економски играч. Европска унија нема политички субјективите. И будућност ЕУ је врло магловита. Нису случајно Британци из ње побегли и почели да граде своју макро-зону у будућој новој глобализацији.

Андреј Фрусов
Превео: Александар Мирковић

ИЗВОР: https:/ /dzen.ru/a/Y1bfftIrR26C-2z6?&

Андреј Фурсов, СВЕ ЈЕ РЕШЕНО ПРЕ ГОДИНУ ДАНА – 16 ПРАВИЛА ЗАПАДА У ОДНОСУ ПРЕМА РУСИЈИ

У мају прошле године Четам Хаус, Краљевски институт за међународне односе – врло озбиљна организација у Великој Британији – објавио је извештај под називом „Митови и лажне концепције у дискусијама о Русији. Како утичу на западну политику и шта се може учинити“. Ово је озбиљан рад и ја ћу усредсредити само на опште црте: шта ови људи сматрају митовима које у свом раду оповргавају.

Уопштено, унапред говорећи, приметићу да у принципу, овај извештај поставља, црта цреном линијом оквир који западни истраживачи, пре свега англо-амерички, не смеју да прелазе. Он им даје смернице како да мисле и како да проучавају Русију. Како се може истраживати, како не може, шта је правилно, шта је неправилно. У том смислу реч је о концептуалном идеолошком документу.

1. Сматрати нетачним да су Русија и Запад подједнако лоши.
Односно, смисао је следећи: Русија је лоша, а Запад је добар. А то да су они подједнако лоши је мит и мора се одбацити.

2. Сматрати нетачнима да Русија и Запад желе једно исто.
То јест, ово значи да Русија и Запад, заправо, желе различите ствари. По њихом мишљењу. У принципу, наравно, ми желимо различите ствари. Али они имају у виду нешто сасвим друго.

3. Сматрати нетачним да је Русији било обећано да се НАТО неће ширити.
Они ово сматрају митом.

4. Сматрати нетачниm да Русија није у конфликту са Западом.

5. Сматрати нетачним да је нама, Западу, потребна нова паневропска безбедносносна архитектура која ће укључити Русију.
То јест, ако је ово мит, значи да је Западу потребан систем који ће искључити Русију. Уопштено, цео документ је документ о томе – како искључити Русију.

6. Сматрати нетачним да смо ми у обавези да побољшамо односе са Русијом, не добијајући од ње уступке, јер је то веома важно.
Ако је ово мит то значи да од Русије треба добити максималне уступке. За нас је то упутство – нема уступака.

7. Сматрати нетачним да Русија има право на заштитни периметар, сферу привилегованих интереса, укључујући и територије других.
То јест, они поричу Русији право да има заштитни периметар. Даље.

8. Сматрати нетачним да ми можемо забити клин између Русије и Кине да би ослабили њихово заједничко деловање усмерено против интереса Запада.

9. Односе Запада са Русијом треба нормализовати да би могли да се супротставимо успону Кине.
То јест, какав је закључак? Не треба нормализовати односе Запада са Русијом.

10. Сматрати нетачним да је Евроазијска унија искрен и значајан партнер Европској унији.

11. Сматрати нетачним да су народи Украјине, Белорусије и Русије – једна нација.
То јесте, они ће ићи у том правцу – да ми нисмо један народ. Они хоће да деле, да раздвоје.

12. Крим је одувек био руски.
Они ово поричу.

13. Либералне тржишне реформе су биле лоше за Русију. Односно, нанеле су јој штету.
Они ово сматрају митом. То јест, јељциншитна је за њих веома добра. Заправо, оно што је било лоше за Русију – добро је за њих. И зато је потребно на све начине говорити да је штета од либералних реформи – само мит.

14. Санкције против Русије су погрешнан приступ.
Тако се, према извештају, не може размишљати.

15. (Веома важан моменат!) Сматрати нетачним да је све због Путина. Русија је централизована аутократија којом се управља „ручно“.
Ако је ово мит, то значи врло једноставну ствар. Није важно да ли је на власти Путин или неко други, Русија је свеједно лоша и ми се налазимо са њом у сукобу.

16. Оно што ће доћи после Путина биће боље.
Ако је ово мит то значи да је за њих Русија увек лоша.

Документ отворено објашњава позицију ове фабрике мисли – Четам Хауса. А он, ова структура, „Краљевски институт за међународне односе“ развија стратегију и тактику односа према осталом свету: како британску, тако и англо-америчку. Самим тим и однос према Русији. Односно, главна мисао је: са Русијом је могуће направити договор тако што ћемо је натерати да капитулира. И то је написано сасвим отворено. Фактички, то је била објава рата.

А у закључку извештаја формулисано је 10 принципа рационалног ефективног односа Запада према Русији. Ово су закључци из целокупне анализе.

Хоћу одмах да кажем, уопштено, све што су они написали ми морамо прихватити и применити у нашем односу према њима. У суштини, треба ово искористити и окренути ка њима. Како је говорио Хамлет: „Путуј отровни челику ка свом одредишту“. Дакле:

Прво. Прихватити стратегију засновану на адекватној оцени могућности, намера и деловања Русије.

Друго. Запамтити да Кремљ није пријатељ Запада.

Треће. Избегавати искушење закључивања великих послова или геополитичког савеза са Русијом.

Четврто. Очекивати да ће нам Русија донети много разочарања.
Да, треба се постарати, заиста…

Пето. Не попуштати Русији.

Шесто. Прихватити да су непријатељски односи са Русијом у складу са данашњим тренутком и да су диктирани реалношћу са којом се суочавамо.
То јест… Ако развијемо ову мисао они тврде да су односи сада непријатељски и да ће такви бити.

Седмо. Ставити безбедност изнад економске користи.
Потребно је да ово добро запамтимо. А наши чиновници врло често размишљају о користи и не мисле о безбедности. Потребно је, такорећи, учити од непријатеља. Зато што је овај документ безусловно – непријатељски! Ово више није противник већ непријатељ.

Осмо. Одупрети се искушењу прављења компромиса на рачун интереса и вредности због сарадње.
И ово је потребно запамтити. Ми ни у ком случају не треба да правимо компромис везан за наше вредности и наше интересе због сарадње са Западом. Овде се морамо понашати идентично као они.

Девето. Очекивати бучне, бесне, оштре реакције Москве на мере Запада предузете за заштиту сопствених интереса.

И последње, десето. Развијати истраживања о Русији…
Они пишу да је потребно повећати број људи који се баве Русијом као противником, проширити ту сферу. Узгред, и ми би требало да учинимо исто.

Добро је што је појавио овај извештај Четам Хауса. Зато што је противник показао свој став и јавно рекао „кренули смо на вас“. Но, добро! Примили смо к знању.

Андреј Фурсов
Превео: Александар Мирковић

ИЗВОР: https:/ /dzen.ru/a/Y1BTtN0HdRz7YWxD?&

Андреј Фурсов, КАД УТИХНУ ПОЛИТИЧКИ КОРЕКТНИ ЈАГАЊЦИ

Слабљење хегемоније САД очевидан је процес још од седамдесетих година прошлог века. Ипак, овај процес се не развија по Валерштајну, то јест не онако како се одиграо у случају Велике Британије и њене светске хегемоније. Захваљујући „хладном рату“ САД су могле да „искују“ систем војних савеза који је стекао своју аутономну логику. Као резултат тога, губитак економске хегемоније компензован је другим факторима и у другој сфери. Међутим, и војно-политичка хегемонија на заједничком западном „дивану“ има своју границу – елементарно пренапрезање (ситуација у Риму у доба императора Трајана).

Средином осамдесетих година прошлог века П. Кенеди, аутор научног бестселера „Успон и пад великих држава“ примећује да је моћ Запада увек оваплоћена у једној, пре свега морској држави, коју би, после њеног пада, заменила друга; сада, писао је Кенеди, ред је дошао на САД иза којих се, међутим, не назире ниједна друга земља западног света као претендент на хегемонију.

Десет година раније сличне мисли је, још категоричније, изрекао Жан Гимпел. Године 1956. на Универзитету Јејл одржао је предавање у којем је предсказао почетак економског пада САД за 15-20 година. То је код Американаца изазвало снисходљиве осмехе. Прво, САД су биле у успону. Друго, Гимпел је формулисао своје закључке на основу поређења САД средином ХХ века и Француске у XIV веку. Природно, Гимпелове идеју су одбачене у САД и Европи као ексцентричне. А седамдесетих година његове прогнозе су почеле да се остварују, па је „Пари мач“ прозвао Гимпела „Нострадамусом ХХ века““.

Шта може бити заједничко Француској XIV века и САД средином ХХ века? Гимпел би, укратко, одговорио овако: губитак финансијске стабилности и лидерства у неким областима технологије и индустрије, развијање општег анти-технолошког и анти-индустријског духа, пораст интересовања за мистицизам, окултно, формирање контракултуре и томе слично. Узгред, аналогне појаве биле су карактеристичне и за Велику Британију у периоду 1860-1880; по свему судећи, имамо посла са закономерношћу: пад хегемоније се развија и као процес одређених померања у колективној свести, у ширењу „природноцентричних“ (екологизам) и „женоцентричних“ (феминизам) покрета и идеја.

Патрик Бјукенен је у својој књизи „Смрт Запада“ забележио је врло вероватну варијанту развоја догађаја.

Уништите записе о прошлости народа, оставите га да живи у незнању о делима својих предака – и опустевши његову душу лако ће те је испунити новом историјом као што је то описано у „1984“. Дискредитујте народне хероје, тако ћете деморализовати цео народ.

Када нација изгуби своју мисију, тај дар небеса, када изгуби веру, која их је некада разликовала од свих других, тада она умире као нација и тада ишчезава култура, народи и цивилизација.

Било би само потребно преместити нагласак са културно-расног аспекта на политичко-економски да би се објаснила социјална логика претвaрања Запада у постзападно друштво. Узгред, сасвим је могућа и књига „Смрт Русије“, написана са Бјукененових позиција. Не само могућа, већ и корисна – „ко је упозорен већ је наоружан“ како је волео да говори један од књижевних јунака мог детињства – капетан Блад.

Доток миграната и економска поларизације као резултат расно-етничкo-религиозних различитости заоштрава социјалну и политичку ситуацију у државама Запада. Ово, са своје страна, може допринети демонтажи демократских институција насталих у интересу белог становништва (од врха до радника) у периоду 1848-1968, које представљају једну од носећих конструкција капитализма.

Проблем асимилације досељеника из земаља Трећег света је нерешив. Западно становништво стари, а у исто време западним друштвима је потребна радна снага. На пример, у Швајцарској већина људи је гласала за повећавање квоте радне снаге која је износила 18%. Радна снага су људи, по правилу тамне боје коже, који раде као конобари, медицинске сестре, чистачице итд. Треба разумети да ова европска underclass никуда неће отићи и да се ништа поводом тога не може учинити. Европљани неће иселити 6 милиона Арапа.

Нисам велики обожавалац Тојнбија, но, изгледа да је био у праву у једној од својих претпоставки. Тојнби је рекао да цивилизације пропадају када унутрашњи пролетаријат почне да се стапа са спољашњим пролетаријатом. Данас изгледа као да се свет враћа на крај XVIII — почетак XIX века када се становништво, истргнуто из села, претворило у „опасне класе“. Западноевропско друштво је потрошило шест деценија за претварање „опасних класа“ у радничке класе. Европска револуција 1848-49 разделила је епоху „опасних класа“ од (епохе) „радничких класа“ и претворила западноевропско друштво у оно што данас зовемо Западом. Сада се може приметити супротан процес – Запад као да се вратио у епоху „опасних класа“ али не својих и не белих, већ миграната и других. Апсолутно је немогуће апсорбовати их.

Мој учитељ Владимир Крилов је још крајем седамдесетих година прошлог века тврдио да главни социјални конфликт у првој половини XXI столећа неће бити између експлоататора и експлоатисаних у оквирима организованог света, већ међу организованим и неорганизованим становништвом. Погледајте: људи који живе у јазбинама (slum-people), чине већ 20% светског становништва. Углавном је реч о становништву које живи у Индији, Бразилу, Западној Африци, делу Латинске Америке. У одређеном смислу данас се понавља процес Велике сеобе народа.

Почетком деведесетих година Жан Клод Руфен је означио три основне стратегије односа земаља Севера према Југу.

Прва – такозвана „стратегија Клебера“. Клебер је, као што је познато, фактички био Наполеонов намесник у Сирији и Египту који је крвљу и гвожђем уводио француски поредак. Зато је и био убијен.

Друга стратегија је „избор Унгерна“. Она се састоји у радикалном одбацивању западног наслеђа од стране дела западне елите и коришћењу источних маса у ту сврху.

Трећа стратегија је „избор Марка Аурелија“. Она се састоји у томе да се повуче црта (limes), који дели цивилизацију од варвара.

Но, проблем је у томе што ниједна од стратегија не функционише, а limes је сломљен заувек. Мало ко разуме да се суштина питања не може схватити у терминима етничко-религиозног сукоба, већ у терминима социјалног и расног. Желим да посебно нагласим значај последњег. До 2090. представника беле расе на Земљи биће мање од 10%. Бела раса постепено изумире и практично не постоје средства која би зауставила овај процес. Европско хришћанство одавно не функционише, као ни идеологија прогреса. Чак ни претварање пентакостализма у самосталну религију сиромашних a-la „хришћанство Римске империје“ неће решити проблем.

По свему судећи само долазак неопаганства може, на неки начин, утицати на ситуацију. Само је неопаганство у стању да отклони све противречности између идеологија геокултуре Просветитељства, између „права човека“, „свастике“ и „звезде“, како масонске тако и комунистичке, а, можда, и између крста и полумесеца. Но, у исто време, заиста не могу замислити, како ће Европљани успети да примене овај алат. Велики сам песимиста по овом питању. Како је говорио Јозеф Лунц „Czech people is a good people, but it is not fighting people“ (Чеси су добри људи али не и борци). Исто можемо рећи и за Европљане у целини – њихово понашање све више подсећа на ћутање политички коректних јагањаца које воде, а у суштини су их већ довели, на геоисторијску кланицу.

Сада се може говорити о одређеној бифуркационој тачки, да се изразимо Пригожиновим језиком. Из онога што се десило у Европи, разуме се, извлачиће се закључци, али до чега ће заправо ово довести, тешко је рећи. Такође, сада је тешко рећи и каква еволуција очекује десне и леве политичке снаге Европе. Може се приметити да у Европи више нема социјалне снаге која би могла постати неопходан лукобран за underclass’.

Тенденција је таква да ће се у ближој будућности, пре свега, формирати друштво 20/80, тј. око 20% богатих и 80% сиромашних, без средње класе. Средња класа се све више и више раслојава. У Латинској Америци програм структурне стабилизације ММФ-а осамдесетих година фактички је уништио средњу класу као слој. У Источној Европи до 1991. године било је око 14 милиона сиромашних људи (укључујући и СССР). Године 1996. тај број се, без обзира на фамозни прогрес демократије, повећао на 169 милиона. Можемо рећи да се епоха која је почела 1789. године завршила заједно са распадом СССР 1991. године и све идеје у духу сукоба левице и деснице отишле су заједно са њом.

Које су могуће стратегије изласка из ове ситуације? Замајац прогреса (глобализација) уништава класе и брише разлике између социјалних слојева. Партије нестају, грађанско друштво одумире, остају само административне машине. То што се у Француској, чак и после добро познатих догађаја, наставља политика мултикултурализма показује да Французи немају политичку вољу да се извуку из положаја у који су сами себе довели. Европским социјалним матрицама потребно је поново покретање, рестарт. Но, да ли ће о томе одлучивати сами Европљани? Сумњам у то.

Андреј Фурсов
Превео: Александар Мирковић

ИЗВОР: https:// dzen.ru/a/Yz64Xy5053F7iEUv?&

Андреј Фурсов, НАРКО-ТЕРОРИСТИЧКА ЕНКЛАВА НА ЈУГУ ЕВРОПЕ

Књига коју читалац држи у рукама, формално је посвећена такозваној „држави Косово“ – нарко-терористичкој енклави коју су формирале северноатлантске врхушке на југу Европе. У суштини, ово је књига о томе како је устројен савремени свет, како светска врхушка, локалним и нелегалним сегментом којем припадају оператори светског криминалног система (везу обезбеђују специјалне службе и неке породице нижег и средњег слоја светске елите), управља историјским процесом. Аутор књиге је – наш водећи стручњак за Балкан, „обојене револуције“ и друге облике контролисаног хаоса, доктор политичких наука Елена Пономарјова.

У првој глави дата је историја проблема. Конкретно, врло добро је приказана заједничка западна НАТО агресија против Југославије, која је решавала два проблема: рушење Југославије и стварање, под маском „државе Косово“, нарко-криминалне енклаве која има велики геополитички, криптополитички и економски (ресурси, транспортне комуникације) значај. Срби су представљали главну препреку на путу решења овог задатка. Уз то, будући православни Словени, на Западу су посматрани као „балкански Руси“; отуда је временом дошло до ирационалне мржње западоида према Србима, посебно Немаца, које су Срби озбиљно тукли током два светска рата у ХХ веку.

У принципу, за време агресије против Југославије и касније, током заједничког истискивања Срба са Косова и Метохије (даље у тексту – КиМ), натовци су поновили оно што су 1942 године учинили Србима нацисти у савезу са Хрватима-католицима и тим истим Албанцима. Е. Г. Пономарјова подсећа да се 21. брдска вафен дивизија „Скендербег“, формирана 1. маја 1944. највећим делом од муслимана-сунита, одликовала посебном суровошћу и да је поклала око 40 000 (четрдесет хиљада) Срба. НАТО агресија против Југославије, као и некада Хитлерова агресија, имала је за циљ уништење српског народа, сламање његовог духа, психоисторијско поткопавање. Карактеристично је да такозвана светска заједница, тј. светска капиталистичка врхушка и средства информисања која контролише (СМРАД – средства за масовну рекламу, агитацију и дезинформације) никада није осудила ни Немце, ни НАТО, ни Хрвате, ни Албанце за уништење Срба, санкционишући на тај начин ово уништење.

Врло је карактеристично да је загребачки бискуп Алојзије Степинац, који је за време рата позвао хрватске усташе да убијају Србе, због чега је касније провео у затвору 16 година, од папе Пија XII произведен у кардинала и постао члан Курије, а од папе Јована Павла II године 1998, уочи НАТО агресије против Југославије је беатификован. Испада да Ватикан post factum одобрава масовна убиства Срба или, у најбољем случају, не сматра их злочином. Узгред, шта се може очекивати од Ватикана – највеће организације која је 1945-1946 извршила масовно пребацивање нациста у Америку („Ватикански коридор“, „Манастир“)? Шта можемо очекивати од русофоба и совјетофоба Јована Павла II, који је током 70-минутног разговора благословио Горбачова за капитулацију пред Западом, на сусрету са Бушом-старијим на Малти? И није важно што је тај папа – Словен, главно је да је он – „слуга Капитала“, слуга „господара светске игре“.

Наслов друге главе књиге – „Ослободилачка војска Косова – бандит у служби ‚господара историје‘“ говори сам за себе. „Ослободилачка војска Косова“ (ОВК) – љубимица је северноатлантских политичара без обзира на то што је специјални представник председника Клинтона на Балкану Р. Гелбард јасно саопштио: ОВК је „ван сваке сумње терористичка организација“. Али то је ‚господарима Историје‘ (тако је Б. Дизарели звао владајућу светску врхушку) неважно: терористи, исламисти, нацисти – нема никаквог значаја ако је њихово деловање усмерено против историјског противника Запада, било да су у питању Руси или Срби.

У априлу 1994. године Клинтон је лично одобрио испоруку оружја босанским муслиманима и почео пребацивање хиљада муџахедина из читавог муслиманског света. У раду је добро показано како су 1996. године представници једне од затворених наднационалних структура међународног споразумевања и управљања – Билдербершког клуба – почели активно да користе америчку ЦИА-у и западнонемачки БНД за врбовање и наоружавање ОВК, како је ЦИА и команда специјалних јединица Бундесвера обучавала војнике ОВК.

У фебруару 1998. године почео је рат ОВК против Југославије, тј. против Срба, међутим, већ у октобру је југословенска армија разбила, од Запада наоружане и нахушкане бандите, и довела их до ивице уништења. У том моменту Запад се умешао. У октобру 1998. Савет НАТО-а, претећи бомбардовањем, поставио је С. Милошевићу ултиматум, а у јануару 1999. године за „светску заједницу“, заједничким напорима НАТО-а и Албанаца, приређен је спектакл – „инцидент у Рачку“, у коме су откривени лешеви 45 Албанаца које су, наводно, убили Срби. Касније је доказано да су лешеви Албанаца били довезени у Рачак из разних места, да Срби нису имали никакве везе са тим (схема која је разрађена још у Румунији – наводно стрељање етничких Мађара; лешеви „убијених“ били су довезени из десетак мртвачница а онда су пуцали у њих аутоматима). Међутим, лажна вест је пуштена и светски СМРАД (средства за масовну рекламу, агитацију и дезинформације прим.прев.) се дочепао ње.

НАТО и пре свега САД (посебно је агилна била М. Олбрајт, која је, како се касније испоставило, имала пословни интерес на Косову) почели су да припремају агресију. Нажалост, посредно им је помогла помирљива позиција Јељциновог режима који је већ дисао на шкрге; у том смислу јељцинштина сноси моралну и политичку одговорност не само за оно што се десило деведесетих година у РФ, већ и за оно што се десило са Југославијом. Наравно, југословенска кривица јељцинштине само је посредна и не може се ни на који начин поредити са директном кривицом НАТО-а: у случају НАТО-а можемо говорити о ратном злочину и ратним злочинцима – јер како другачије квалификовати оне који су наредили да се бомбардује мирно становништво Југославије? Надам се, доћи ће време и ови људи ће добити свој Нирнберг или ће на неки други начин бити кажњени.

НАТО агресија је почела 24. марта 1999. године. Била је то прва акције ове врсте у Европи после 1938. године, када је уз дозволу Велике Британије, Француске и Италије Хитлер упао у Чехословачку. Године 1999. нападачки субјект нису били нацисти, већ натовци, а објект – опет Словени, само не западни, већ јужни. Континуитет, ипак.

20. јуна 1999. године агресија је постигла своје циљеве: почело је повлачење Југословенске армије са КиМ под контролом НАТО-а, праћено етничким чишћењем Срба од стране Албанаца уз прећутну сагласност натоваца.

Е. Г. Пономарјова илуструје ову ситуацију цитатом из рада В. Блума „Убиство демократије. Операције ЦИА и Пентагона у периоду Хладног рата“: „САД, као и увек, остају верне политици увођења и(ли) подршке најодвратније тираније у свету. […] за америчке лидере већ је постало уобичајено да говоре о слободи и демократији подржавајући све облике диктатуре“. Реч је о двојним стандардима и лажи као карактеристичној црти политике САД, било да је у питању епоха Хладног рата или последње две деценије; „највулгарније у Хладном рату је, – пише познати енглески аутор политичких трилера Џон Ле Каре – то што смо научили да гутамо сопствену пропаганду. […] У нашем претпостављеном поштењу сопствено саосећање принели смо као жртву великом богу равнодушности. Бранили смо јаке од слабих, усавршавали смо уметност јавног лагања. Од достојних поштовања реформатора и пријатеља правили смо непријатеље, а пријатеље – од најодвратнијих владара. И једва да смо се упитали: колико још можемо да штитимо наше друштво таквим средствима, остајући при томе друштво које вреди штитити“. В. Блум пише о тиранијама које су увели Американци, Џ. Ле Каре о њиховој подршци најодвратнијим властодршцима. У случају „државе Косово“ реч је о подршци одвратним криминалним тиранијама, о свесном курсу политизације криминала од стране САД, о савезу са политизованим криминалом. То је очигледно из наименовања у „републици Косово“. Како констатује аутор „што је већи злочин у прошлости то је виши положај (тог или другог лица, прим. А.Ф.) у политичком систему ‚републике Косово‘“. Ово је принципијелни курс САД и Европске уније, ако реч „принципијелан“ употребимо у овом контексту.

Хашим Тачи, Агим Чеку, Адем Јашари, Рамуш Харадинај – међународни су злочинци, бандити на челу бандитске државе. При томе Американци и западноевропљани, који не бирајући стављају Србе на оптуженичку клупу (Међународни трибунал за бившу Југославију је првобитно је основан као анти-српски орган), испољавају дирљиву бригу према косовским лидерима, без обзира на стотине сведочанстава о њиховим тешким злочинима и учешћу у трговини наркотицима и људским органима.

Тако је пред суд доспео Рамуш Харадинај. Пред судом га заступа адвокат Чери Блер – жена једног од главних иницијатора бомбардовања Југославије, премијера Велике Британије Тонија Блера. Данас се мало ко сећа овог верног слуге светске врхушхе, неугледног субјекта са лажљивим очима које скривају поглед и манирима макроа из лондонског Ист Енда, који је крајем деведесетих година био један од главних подстрекача ратова на Балкану. Да, брачни пар Блер (Чери је добила седам милиона евра) је добро зарадио на југословенској трагедији. Године 2012. Харадинај је проглашен невиним! Према подацима агенција, на које се ослања аутор књиге, за ослобођење Харадинаја Албанци су потрошили 50 милиона евра. Разуме се, ни северноатлантска врхушка није била спремна да изгуби тако вредан кадар, а још је и зарадила на свему овом.

Овде је, такође, видљив континуитет у политици САД у односу према ратним злочинцима. Године 1945. Американци су урадили све што су могли да извуку из тешког положаја хиљаде нацистичких злочинаца. Њих су отпремали у САД или смештали у америчке зоне у Немачкој, а најважније је било – да раде против СССР-а, против Руса. Такође бих напоменуо да је амерички капитал, да су корпорације САД сарађивале са Трећим рајхом готово до 1944, а најактивнији је био – рокфелеровски „Стандард Оил“. А када је Рокфелеров човек, Прескот Буш, (деда и отац председника САД), који је имао тесне економске везе са Рајхом због тих контаката 1943. доспео у САД пред суд, Рокфелерови су одредили да га брани, као адвокат, још један њихов човек – будући директор ЦИА Ален Далас, који је добио спор.

Трећа глава књиге је у целини посвећена албанској мафији као темељу, системском елементу „државе Косово“ и као важном сегменту светског криминалног система. Аутор испитује принципе функционисања и унутрашњу структуру албанске мафије – једне од најозбиљнијих у савременом криминалном свету, а такође и различите сфере њене делатности – нарко-трговину (Албанци контролишу 75% испорука хероина у Западној Европи и 50% у САД; сваки месец кроз руке нарко дилера пролази четири до шест тона хероина, годишњи приход је 2 милијарде долара); трговину људским органима; сексуално ропство (још крајем деведесетих година 75% проституције у Енглеској се налазило под контролом албанске мафије; слична је ситуације и у многим другим европским земљама). Албанска мафија је организовала и бројне услуге за изопаченике најразличитијих типова – од педофила до љубитеља садомазохистичког секса са трудним женама. При томе, највећи број ових перверзњака су представници европске буржоаско-аристократске врхушке и живе у Западној Европи или врхушке арапских, афричких и азијских земаља који редовно навраћају у Европу; о Америци да не говоримо. Како албанска мафија организује сексуалне услуге представницима врхушке добро је показано у филму П. Морела „96 сати“ (2008. године) – реч је о везама албанске мафије, француског естаблишмента и арапских шеика.

Е.Г. Пономарјова показује да су за рушење Југославије и стварање нарко-терористичке енклаве Косова биле заинтересоване различите снаге са различитим мотивима.

Први је геополитички мотив колективног Запада. Рушење Југославије, њено дробљење и стварање Косова повезало је западно и источно крило НАТО-а. У исто време, моћна војна база САД на Косову омогућава остваривање војно-стратешке контроле над значајним делом Балкана. Главни задатак: не допустити повратак Русије овде, коначно је истиснути са Балкана.

Друго, економија. Рејон Косова је богат различитим минералима, суштински ово је балканска ризница на коју су транснационалне корпорације (ТНК) одавно бациле око; ипак, постојање Југославије није дозвољавало да се дочепају укусног парчета. Кроз Косово и земље формиране на тлу бивше Југославије пролазе важни транспортни коридори, могу проћи и гасоводи, нафтоводи. На тај начин Косово постаје центар експлоатације и пљачке балканских народа од стране северноатлантске врхушке.

Треће – светска криминална економија. Косово је најважнија база за претовар наркотика. Налази се на средини „балканске маршруте“ која повезује зону „Златног полумесеца“ са нарко-тржиштем Европе. О овом аспекту треба мало више рећи.

Наркобизнис игра огромну улогу у савременој светској економији. Корпорације и банке зарађују огромне количине новца; узимајући га од трговаца и произвођача наркотика по врло ниској стопи – остварују астрономски профит. Претварајући новац у легалан и ликвидан, банке, у суштини, финансирају нарко-трговину. По мишљењу стручњака 50% светских банака опстаје (у данашњем облику) захваљујући нарко-бизнису, при чему постоји подела рада: англо-америчке банке су „везане“ за тржиште хероина, немачке – за тржиште вештачких наркотика, банке „романске Европе“, пре свега оне повезане са Ватиканом, за тржиште кокаина.

“Нарко-бизнис цвета зато што, – пише Е.Г. Пономарјова, – зарађени новац представља гаранцију за инвестирање највећих светских компанија. Нарко-трговци кредитирају политичаре“. И није чудо што је значајан сегмент светске капиталистичко-аристократске врхушке или непосредно увучен у нарко-бизнис или посредно од њега остварује немали приход. Својевремено је група научника под руководством Линдона Ларуша објавила рад «Dope incorporated» у којем је показала везе администрације САД са нарко-трговином и изазвала бесну реакцију (Ларуш је провео неколико година у затвору због измишљеног дела).

Непосредни тутори-контролори глобалног нарко-бизниса су, како сматрају аналитичари, три специјалне службе: МИ-6, ЦИА и МОСАД које контролишу 90% нарко-трговине, осталих 10% припада различитим мафијашким структурама које су, у већој или мањој мери, под контролом наведених служби. Резултат свега је – институционализација организованог криминала, срастање криминалних структура и специјалних служби уопште, и при стварању бандитске државе Косова, посебно. Добијамо занимљиву слику: Косово контролише тандем – албанска мафија и специјалне службе Запада, а све то наткрива Бела кућа и европски чиновници који седе, по тачном запажању Џ. Лафленда „на бајонетима НАТО војске“. У том смислу, Косово представља важну карику и полугу у управљању светске врхушке светским криминалним системом, која га уз то користи и у остваривању политичких (прекрајање савременог света) и психоисторијских (борба са Словенима као православцима који нису склони животу у капиталистичким формама) циљева.

Коначно, на крају, али не по значају: на широком социо-културном плану питање настанка нарко-криминалних зона типа Косова условљен је психоисторијском деградацијом Запада, пре свега, Западне Европе, која се одрекла рада и радне етике, религиозног и културног идентитета, која стреми забави (од конвулзија у дискотекама, које су прецизно именоване местима „смрти културе“ до коришћења дрога) и тоне у пороке (проституција) и полну изопаченост (хомосексуализам, педофилија и др.). Европљани – почевши од банкара до обичног народа – потражују услуге које пружа албанска мафија и њено легло – Косово.

“Република Косово“ је нарко-криминални нуспроизвод рушења Југославије. Аутор сасвим тачно истиче чињеницу да рушење Југославије (као и СССР-а) нипошто није било резултат народне воље, националног самоопредељења народа, већ резултат реализације класних, геополитичких и криминалних интереса дела светске врхушке и дела владајућих слојева Југославије. Конкретна форма остваривања ових интереса била је стратегија контролисаног хаоса и војна интервенција, рат под лицемерним изговором „хуманитарне акције спасавања Албанаца“.

Рат у Југославији писац О. Маркејев је назвао „моделом“: „Овде, на Балкану, као лешинари слетале су све више-мање озбиљне светске обавештајне службе. Користећи ситуацију – „рат ће све обрисати“, као на вежбама су ‚ваљали‘ моделе разрађене за ‚ванредне ситуације‘, гранатирали своје војнике, врбовали и ликвидирали туђе, полагали мреже за будуће операције, када игра буде озбиљнија и улози буду врло високи, тј. када буде реч о баснословном профиту за светску врхушку“.

“Модел“ рата у Југославији није повезан само са Југославијом, Балканом, већ и са Русијом. На југословенском „материјалу“ разрађен је модел рушења политичко-етничке, политичко-религиозне, геополитичке целине активним коришћењем етничког и религиозног фактора. Једини „објекат“ близак „по конструкцији“ Југославији била је – словено-турска (православно-муслиманска) Русија, тим пре што је и однос Запада према Русима исти као и према Србима, само са више страха. Још једном ћу цитирати О. Маркејева поводом рата у Југославији: „Неко је поставио за циљ да се разјасни може ли се закувати конфликт мешањем паклене чорбе етничких, религиозних и економских противречности у словенској држави. И ако може, ко и како треба да буде уплетен, које ће сенке прошлости оживети непријатељство, које идеје ће кренути да круже главама, колико крви је потребно док измучено становништво не буде спремно да са цвећем дочека беле тенкове интернационалних снага“.

Другим речима, рат деведесетих у Југославији, чију кулминацију представља НАТО агресија – без које се држава не би распала, између осталог је био и социјални експеримент које су извршиле одређене снаге. Резултат експеримента било је уништење југословенске економије (коју ће доћи да обнове западне ТНК), њена демодернизација. А оно што се дешавало и дешава на Косову и око њега – класични је пример неоварваризације и футуроархаизације друштвених односа. И постало је јасно: неоварвари које је створила западна врхушка, пре или касније ће срушити њихов свет или га бар опоганити – већ га погане. Како је говорио Шекспиров јунак „иди, иди отровани челику, на своје одредиште“. Решавајући своје задатке, светска врхушка ствара свет у коме ће криминализација постати један од основних друштвених односа демодернизованог друштва које тоне у архаичност. Пред вратима данашњег „Рима“ – Запада – није Ханибал, већ џин неоварварства кога су пустили из боце. Данас Хашим Тачи коље Србе, сутра ће његови наследници клати Европљане.

Поновићу оно што сматрам најважнијим. Агресија против Југославије и стварање „републике Косово“ од стране северноаталнтских врхушки по свом значају далеко превазилази границе Балкана – као у своје време пуцањ Гаврила Принципа. Читава ова прича не само да је створила прецедент претварања мафије у псеудо-државу, већ и осветлила важне механизме управљања светом. Иза онога што споља изгледа као срастање западних специјалних служби са криминалом, заправо се скрива срастање светске врхушке и криминала. Друга страна политизације криминала је криминализација политичких врхова савременог света, која доводи у склад светску политику са криминалним карактером светске економије. Последња почива на пет „колона“: трговина нафтом (30% је нелегално), трговина наркотицима (100% криминал), трговина оружјем (50% нелегално), трговина златом и драгоценим металима (минимално је 50% нелегално тј. криминал), проституција и порно-бизнис (90% криминал). Јасно је да су господари ових пет „прстенова“ криминалци, али не непосредно, већ посредно, преко ланца „специјалне службе – криминал“. Специјалне службе су увек, овако или онако, биле повезане са криминалом, ипак, када је почела неолиберална контрареволуција/глобализација на прелазу седамдесетих и осамдесетих година, ова веза је добила системски политичко-економски карактер. То се огледало, са једне стране, у активном уласку криминала у власт у целом свету, а са друге – у повећању удела представника специјалних служби и војних кругова у владајућим структурама многих држава у свету.

Све ово је врло слично завршној фази постојања Римске империје, па иако су историјске аналогије пре свега спољне природе, овде имамо над чиме да се замислимо. Стварање криминалних футуроарахичних енклава иде у корак са демодернизацијом самог Запада, која се испољава у деиндустриализацији, уништењу образовања, ширењу екологизма са његовим антихуманим ставовима и много чему другом. Демонтажа друштва Модерна је геостратешки курс светске врхушке, и зато стварање бандитске државе Косово треба разматрати и у овом контексту, поред већ поменутих. И природно, можемо очекивати појаву аналогних власт-криминал новотворевина; то је, такође, у складу са логиком стварања света енклава – најразличитијих: од зона богатих (Дубаи) до криминалних зона (Косово).

И последње. Прича о Косову ( а такође о Ираку, Либији, Сирији) показала је да имамо посла са суштински, криминалном светском врхушком – криминалном како по циљевима (смањивање становништва на планети за 80%), тако и по средствима њиховог достизања. Ова врхушка активно прекраја свет и престројава сам Запад, који се у многоме већ претворио у Постзапад, и који не само да пориче, већ потире традиционалне европске и хришћанске вредности, у гнојној рани која трули испуњена вољом за смрт цивилизације. У „љубави“ северноатлантских врхушки према албанском криминалу испољава се не само геополитички и геоекономски интереси, већ и тешка психоисторијска болест, социокултурна изопаченост – дубоко у то верујем. Може ли се са овим људима играти по правилима, тим пре по њиховим правилима? Никада. Југословенска и косовска историја, да не спомињемо Либију, Ирак и Сирију, сведоче о томе „кристалном јасноћом“.

Свој рад Е.Г. Пономајова завршава епизодом из бриселских преговора 19. априла 2013. године, када су премијери Србије (Ивица Дачић) и Републике Косова потписали документ који су саставили евро-чиновници. По мишљењу аутора створен је опасан прецедент: од тог тренутка свака територија коју контролишу мафијашки кланови или терористичке групе може бити проглашена субјектом светске политике, ако то одговара интересима Запада. Бриселски договор, заснован на двојним стандардима, ставио је руководство Србије под међународну контролу, тј. контролу од стране светске врхушке, учврстио посебну улогу НАТО-а на Балкану, и, у суштини, био признање Републике Косова од стране Србије.

У овој етапи Срби су изгубили. Победиле су силе Зла – светска врхушка и политизовани криминал који је опслужује. Но, упркос томе, нада увек постоји. У центру Београда, на гробљу, стоји споменик херојима Првог светског рата – величанствена статуа српског војника; у подножју постамента шири се орао на издисају који симболизује срушену немачку моћ – Другог рајха и Аустроугарске империје. Овај споменик за мене представља симбол будућег реванша Срба над силама Зла.

Андреј Фурсов
Превод: Александар Мирковић

ИЗВОР: https://www.livelib.ru/book/157127/readpart-prestupnye-internatsionaly-v-tsentre-evropy-kak-nato-sozdayut-gosudarstvabandity-elana-ponomareva/~3?fbclid=IwAR3mjEZHBHyGa-FZC2d8BWcAszAy2UelW5CL_5j4GPT3Jup4t7hcsIlFLKw

Андреј Фурсов, БЕЗ ИЛУЗИЈА

Национална држава кородира. О томе се више и не расправља. Споре се око тога шта ће je заменити. Једни верују – светска влада, други – цивилизације, трећи – регион-државе. Национална држава заиста одлази, али још увек је снажна и не дозвољава никоме да заузме њено место. Она остаје, но губи своју националну форму. Да замени националну државу долази корпорација-држава.

Није реч о претварању корпорација у државу, ни о корпоративној држави као у Италији 1920-1930-тих година или Немачкој 1933-1945-тих година. Реч је о принципијелно новом, и, вероватно, чудовишном феномену који се савременицима може учинити ништа мање страшан од „нових монархија“ XV века становницима позног средњовековног социјума. Корпорација-држава није будућност, већ садашњост. Она је овде само је ми једноставно не видимо од напуклог оклопа националне државе који користи.

Глобализација, као што је познато, представља такав процес производње и размене у којем се, захваљујући превласти информационих фактора над материјалним, капитал претвара у електронски сигнал, слободан од свих ограничења локалног и државног нивоа: просторних, материјалних, социјалних. Ово је, према Зигмунду Бауману, победа времена над простором, то јест, оних који контролишу време (капитал) над онима који контролишу простор (државу).

Глобализација је заменила места важним и мање важним нивоима претходне епохе: државни и локални ниво су отишли у други план, а глобални и регионални изашли у први. Макрорегионализација савременог света има два аспекта. Први је формирање наднационалних економских и политичких структура типа Европске уније или Северноамеричке зоне слободне трговине (НАФТА). Други, и много важнији је појава, већ почетком 1990. године феномена – који је познати јапански менаџер и публициста, аутор неколико економских бестселера Кеничи Омае у књизи карактеристичног наслова „Крај националне државе: успон регионалних економија“ (1995) назвао – „регион-државом“ или „регион-економијом.

По мишљењу Кеничи Омаеа, управо регион-економија, а не држава која је у опадању, представља природну пословну јединицу глобалне информационе економије, при чему, независно од тога да ли се регион-економија налази унутар граница ове или оне државе, у којима постоји као економска аутономна целина (Силиконска долина у САД, англомерација Сан-Пауло у Бразилу, Сутокен и Кансај у Јапану, Сверна Италија, Баден-Витемберг и тако даље) или је распоређена са обе стране границе или чак граница (Русијон – Лангедок – Каталонија; Пенанг – Медан – Пхукет; Сингапур – Џохор – острва Ријау). Регион-економија решава проблеме коришћењем глобалних ресурса; у већој мери је повезана са другим регион-економијама него са својом земљом.

Функционисање регион-економије одређено је пре свега економским, а не политичким или социјалним императивима. Регион-економија је јединица потражње и потрошње, и ништа више од тога. Због тога број становника не треба да буде већи од двадесет милиона (иначе неће бити обезбеђено јединство грађана као потрошача, сви морају бити релативно богати), али и не мањи од пет милиона (да би се обезбедила економичност услуга, особито оних које су важне за ефективно учешће у глобалној економији). На тај начин, глобална економија не представља јединствено ткање, већ мрежу од више стотина чворних тачака повезаних, пре свега, међу собом. Она као да лебди над светом са његовим националним државама до којих јој нимало није није стало.

Оно што је Омае назвао „регион-држава“ Филип Бобит зове „тржиште-држава“ (market-state) која долази да замени националну државу. Ако су императиви последње носили политичко-економски карактер, а од 1945-1975 године још и социјални, онда су императиви и смисао живота region-state или market-state пре свега економски, а тек потом политички и још мањем степену социјални. Суштински, и један и други облик представљају десоцијализацију, денационализацију, а у извесном смислу и детериторијализацију државе.

И, ако регион-дражава још увек чува црте територијалне државе, а заједно са њима и, у одређеном степену, карактеристике социјалне и – у већој мери – политичке државе, онда „тржиште-држава“ ове карактеристике, суштински, губи. „Регион-држава“ на тај начин представља – прелазну форму ка структури, заиста адекватној Pax Globalica – „тржишту-држави“. Ипак, последња представља суштину овог процеса и зато је правилније говорити о тржишној државности. Конкретну историјску форму, одговарајућу глобалном тржишту и тржишној државности, зовем – „корпорација-држава“ (corporation-state).

Корпорација-држава је такав механизам, чији циљеви и функционисање носи пре свега економски карактер, то јест, усмерено је на смањење трошкова. Сагласно томе они захтевају минимизацију политичких и социјалних расхода – од свођења на минимум социјалних давања, карактеристичних за државе, до уклањања економски сувишног, нерентабилног са економске (корпоративно-државне) тачке гледишта – становништва (од ускраћивања становништву „заједничког колача“, до, фактички његовог искључења из реалног живота).

Када се најважнијом за државу прогласи економска конкурентност на глобалном нивоу, њене социјалне и националне компоненте могу се заборавити – држава почиње да се понаша као корпорација у којој је све опредељено економском ефикасношћу: „преживљавају најјачи“ и „ништа лично“.

Национална држава, наравно, неадекватна је у свету неолибералне глобализације. Она не само да је ирационална са ове (неолибералне) тачке гледишта, већ и слабо конкурентна пошто је оптерећена социјалним обавезама према становништву. У индустријској епохи испуњавање ових функција није доброчинство већ императив.

Прво, индустријска производња захтева постојање масовне радничке и средње класе. Друго, индустријска епоха је епоха у којој се сукобљавају војно-индустријски комплекси, то јест нације у целини, отуда су неопходне социјално-политичке мере за обезбеђивање јединства нације. Треће, постојање, током индустријске епохе системског антикапитализма (СССР), који логично проистиче из природе капитализма, супротстављање два света, натерало је буржоаску државу да прихвати облик који уопште није карактеристичан за њену природу, противречи јој – welfare nation state, то јест да постане држава општег благостања.

Глобална информациона постиндустријска економија, због свог научно-техничког нивоа и могућности премештања индустријске производње на Југ, нема потребу за бројном средњом и радничком класом. Епоха борбе за хегемонију се завршила, капиталистички систем има свог хегемона – САД (од 1980-тих година – Глобалну Америку). СССР је престао да постоји. Не треба никога прехрањивати и мирити.

Дакле, корпорација-држава је такав административно-економски комплекс који, будући да је формално државни апарат, игра самосталну и одлучујућу улогу у датој земљи; који у исто време ставља интересе те земље у зависност од економских органа (корпоративних) или, у крајњој линији, разматра прве кроз призму других; који је из сопствених интереса приватизовао, карактеристичне за државу као институцију, функције власти (приватизација власти-силе) и у исто време се одрекао испуњавања великог дела, карактеристичних за државу, социјалних дужности и функција (или их значајно смањио).

Унутрашњи принцип организације корпорације-државе је – клан. Управо клан, а не појединац, као у националној држави, представља социјалну јединицу корпорације-државе: појединци „овде не ходају“.

Национална држава се не претвара одмах у корпорацију-државу. Прво се трансформише у државу-корпорацију, да тако кажем, денационализује се, приватизује. Како је приметио један од лидера мексичких сељака у Чијапасу, „у кабареу глобализације“ држава почиње да се бави стриптизом и на крају представе на њој остаје само оно што је крајње неопходно – контрола над становништвом. Националне владе престају да буду и националне и владе, претварајући се у спољашње административне органе корпорација.

У току је тотална корпоратизација света, што споља гледано, веома подсећа на последње векове Римске империје и XIV–XV век у Западној Европи. XXI век ће бити век различитих корпорација („-држава“) – различитих по пореклу, форми, снази, али истоветних по суштини. И то ће представљати озбиљно искушење за такво хришћанско достигнуће човечанства – као што је личност, која се ни на кога и ни на шта неће моћи ослонити, осим на себе саму, и нужно ће морати да се претвори у корпорацију у једном лицу.

Управо корпоративност (недржавност, а и антидржавност) чини корпорацију-државу готово идеалном структуром и формом за глобалну криминалну економију, а тачније, само – глобалну економију. На крају – границе између криминалних и правних зона су принципијелно укинуте: „профит изнад свега“.

Корпорација-држава се налази не само са оне стране добра и зла, већ и са оне стране закона и злочина. То је принципијелно нови (пост-буржоаски и пост-цивилизацијски истовремено) феномен, не само са тачке гледишта државности, већ и са тачке гледишта економије, права и морала. У корпорацији-држави врши се одабир и одређеног социјалног, антрополошког типа, одређеног људског материјала.

Речено, ипак, не значи да је држава готово ишчезла. Процес маркетизације/корпоративизације државе још се није завршио, овде су могућа и обрнута кретања. Прво, у националној држави, особито у њеном језгру, постоји још много снаге за отпор. Посебно ако постоји моћна социјална традиција, чији корени сежу не само у ново доба, већ и у средњовековље (средњовековни корпоративизам је био принципијелно другачији од познокапиталистичког – социјални, а не економски, и, да их не би мешали, правилније је говорити о корпорационости). И што су ти коренови снажнији, спорије тече процес одумирања nation-state и њеног претварања у corporation-state кроз state-corporation. У азијским друштвима препреке на путу десоцијализације представљају локалне колективистичке традиције и корпорације.

Друго, nation-state представља такав омотач и такав ресурс који ће, у међусобној борби, искористити корпорације-државе које постоје унутар ње. И управо на становништво националних држава они пребацују своје проблеме.

Треће, очување фасаде националне државе омогућава да се прикрије пљачкашка суштине корпоративно-криминалне државе, да се корпоративно-криминални конфликти и интереси представе као национално-државни: „Где паметан човек крије каменчић? Међу каменчићима на морској обали“. Тим пре што се корпорација-држава формално простире на истој територији као и национална држава, као свеукупност компоненти њених структура и испољава се, пре свега, као збир, а не као целина, и зато ће њен потенцијал увек бити слабији од националне државе. Преосталу моћ целине која слаби, снагу синергијског деловања, корпорација-држава, слично оси-јахачу (читати „Живот инсеката“ Жана Анри Фабера) може да црпи само од националне државе, од њеног становништва.

Конфликти у новој епохи ће се продужити током одређеног времена у старој форми и под старим знамењима, и тек када застаре, а нови агенти коначно стану на ноге, наступиће brave new world корпорација-држава и поставиће се задатак спасавања од државе уопште. Управо у том смеру, супротно од онога како су се развијале структуре власти у Западној Европи током „дугог XVI века» (1453–1648 године), развија се сада држава која је прешла свој врхунац – форму и фазу националне државе.

Корпорација-држава има много обележја која је приближавају раним капиталистичким (како државама, тако и структурама типа Британске источноиндијске компаније) и преткапиталистичким владајућим структурама. Пут ка њима је – пут „назад у будућност“ или „напред у прошлост“. Вероватно ће корпорација-држава прећи свој пут од националне државе до недржавних облика власти брже него што су се кнежевине XV–XVI века претвориле у националне државе. Разуме се, ако ништа не преокрене или деформише овај „прогрес“. Јер, ми говоримо о системима и еволуцији, но постоји још субјеката и револуција, постоји борба која је, како је тачно приметио Хераклит, „отац свега“. Ко или шта може зауставити корпорацију-државу – „младића“ који крупним корацима граби напред?

Неолиберализму се могу супротставити конзервативизам и марксизам; социопатологији „хероја“ корпорације-државе – солидарност; паракриминалном колективизму и клановима – индивидуализам. Да ли је успех гарантован? Не, никако. Али то не значи да треба радосно прихватати прогрес који вас гура назад, потискује. „Ово није мој прогрес“, – каже Кандид, главни јунак „Пужева на падини“ Стругацких – „на мене ће се он спотакнути“. И, стискајући скалпел, одлази у Шуму. Узгред, не кажем да цео ток историје током наредних тридесет-четрдесет година може бити измењен уплитањем сила и стихија много моћнијих од корпорација-држава, али то је друга тема.

ДВЕ ВАРИЈАНТЕ БУДУЋНОСТИ

Главну варијанту будућности предлажу они који, у оквирима глобалне агенде, теже да свет претворе у простор који је добро контролисан из неколико центара у Северном Атлантику и, могуће, Источном Пацифику, простор у коме су избрисане цивилизацијске, националне и културно-историјске разлике; у коме су чврсто фиксирани, у одређеним зонама, монополи на високу технологију, информације и ресурсе, а у другим на сировинску специјализацију и сиромаштво. Но, да би постао глобалан и одговарао замислима својих конструктора, савремени свет мора да претрпи озбиљне промене – пре свега број становништва се мора смањити за 80-90%. На који начин планирају да то постигну – друго је питање.

Упоредо са тенденцијом глобализације развија се и друга тенденција – распад глобалног система на макрорегионалне блокове иза којих се – о томе пишу чак и у штампи – назиру империје из прошлости: империја Карла Великог, Британска, Османска; неоимперијалне обрисе добијају и САД и Кина. Јасно је да распад јединственог света неће бити једноставан – у свету је сувише мало ресурса и сувише много противречности.

Јасно је, такође, да независно од тога која ће варијанта „кратке историје будућности“ победити – глобално-либерална или деглобално-антилиберална, природа, форма организације и стила управљања новог владајућег слоја биће квалитативно другачија, као што ће и социјални систем бити другачији него што је данашњи.

Хаос у периоду 1980-2000 године захватио је не само финансијску сферу. Он је уништио не само реалну економију, националну државу и политику, већ и – што је посебно важно – сферу свести. Неолиберална револуција је унела неравнотежу у свест људи. Алтернатива и отпор глобалном хаосу могу постати (делимично већ постају) центри пост-глобалне кристализације власти и богатства, који по свом обиму нису глобални и који у исто време, територијално и демографски, превазилазе националну државу која се сели у прошлост.

Како преживети (минимум) и победити (максимум) у свету који се руши? Како се супротставити онима у чијима је рукама власт, имовина, информација и вишевековно искуство успешних светских игара и светског управљања, тј моћно организационо оружје1? Организационом оружју се може супротставити само савршеније организационо оружје. Особито ако узмемо у обзир да организациони „хиперболоиди инжењера глобализације“ постају све мање адекватни савременом свету који се налази у бифуркационој тачки.

Бифуркациона тачка је онај тренутак када је систем „у максимуму“ (разуме се, у оквирима широког али ипак постојећег коридора могућности), и када је довољан притисак, не јак, али у правом смеру – и инерција кретања постаје неповратна. Управо у тачкама бифуркације, у кратком историјском моменту, невелика група добро организованих људи, који боље од других познају и схватају ток историје, способна је да оседла њене законе и искористи их у борби за будућност, суштински – да конструише ту будућност у складу са својим смисловима, вредностима и интересима, способна да надмаши већу историјску масу и усмери ток историје.

Али за то је неопходна одговарајућа власно-организациона (у ХХ веку су говорили: државно-политичка) форма. Таква форма, са једне стране, мора истовремено бити способна да се супротстави глобализацији, заустављајући је испред њених врата, а затим, окренувши се, не дозволи да се таласи глобалног „прогреса“ склопе над њом; с друге стране, да уме да се одупре другим макро-регионалним блоковима на које се распао свет, користећи их као савезнике у отпору глобализацији.

Таква форма се може видети у творевини која је налик империји, импероподобној творевини (ИПО). Не треба се плашити првог дела кованице „имперо“. Није реч о рестаурацији империје: ништа се у историји не може рестаурирати, а време империја је прошло. Реч је о нечем другом: о унитарној наднационалној творевини, која комбинује вертикално-хијерархијске и мрежне принципе организације и која истовремено представља супер-концерн и супер-државу.

Унутрашње језгро ИПО треба да постане организација типа некадашњих редова – историјско искуство показује да су управо организације овог типа биле најуспешније у светској борби за власт, информацију и ресурсе, у глобалном управљању. Без постојања таквих структура не треба седати са светски карташки сто – искуство СССР је показало то кристално јасно: СССР није изгубио због економских разлога, већ зато што совјетске елите нису имале висококвалитну, сопствену организацију типа нео-редова, због чега је део елите у одређеном тренутку покушао да се интегрише у туђе структуре – но, узалуд, туђинце у такве структуре не примају.

За разлику од Запада, у руској историји, суштински, није било организација које су усмеравале светски историјски развој. Изузетак је Коминтернa која је у већој мери међународна лево-глобалистичка, а не руска организација и „Црвена империја“ Стаљина, која је постојала у врло кратком историјском периоду, и већи део времена провела бранећи се.

Данас свет пуца као празан орах, притиснут заоштреним противречностима, и то не само да ствара повољне могућности за стварање ИПО и структура типа нео-редова, већ чини такав корак једином шансом за опстанак, укључујући и физички опстанак, при томе не само за широке масе, већ и за владајуће елите које не улазе у круг изабраних. Осим тога, ако је постглобалном, посткапиталистичком свету суђено да настане, онда ће организација његових владајући група обавезно имати карактер савеза мрежних и структура типа нео-редова, које сједињују у себи управљачке, смисаоне и когнтивне функције, а форма оваквог савезе током одређеног историјског периода биће ИПО.

Андреј Фурсов
Приредио и превео: Александар Мирковић

ИЗВОР:
1. https:/ /zen.yandex.ru/media/govoritfursov/bez-illiuzii-kakim-budet-vek-korporacii-andrei-fursov-62ba15fe3a63e44aec3469f5?&

2. https://zen.yandex.ru/media/govoritfursov/dva-varianta-buduscego-nastupaet-epoha-novyh-imperii-andrei-fursov-62ba07d7fc912e0efa852d36?&

НАПОМЕНЕ:

  1. В.С. Овчински, Организационо оружје,
    https:/ /izborsk-club.ru/1466?ysclid=l5oxauolvm242514347

Сергеј Глазјев, ВАШИНГНТОН НЕЋЕ МОЋИ ДА ПОБЕДИ У СВЕТСКОМ ХИБРИДНОМ РАТУ

— Налазите се на челу геоекономског развоја који мења правила игре – развојa новог финансијско-монетарног система кроз асоцијацију ЕАЕС-а (Евроазијски економски савез) и Кине, који заобилази САД долар, пројекта који ће ускоро бити завршен. Да ли бисте могли да саопштите неке особености овог система, који, наравно, није Брeтон-Вудс III, али, по ономе што се може видети, очигледно представља алтернативу Вашингтонском консензусу и врло је близак потребама Глобалног Југа?

СЕРГЕЈ ГЛАЗЈЕВ: У нападу хистерије русофобије владајућа елита САД искористила је свој последњи адут у хибридном рату против Русије. Замрзавајући руске девизне резверве на рачунима западних централних банака, финансијски регулатори САД, ЕУ и Велике Британије поткопали су статус долара, евра и фунте стерлинга као светских резервних валута. Овај корак је нагло убрзао текућу демонтажу светског економског поретка заснованог на долару.

Пре више од десет година на Астанинском економском форуму моје колеге и ја смо предложили да се пређе на нови глобални економски систем заснован на синтетичкој трговачкој валути која се базира на индексу валута страна-учесница. Касније смо предложили да се прошири базна корпа валута додавањем око двадесетак берзанских роба. Новчана јединица заснована на тако широкој корпи била би математички моделована и демострирала би високи степен чврстине и стабилности.

Отприлике у исто време предложили смо стварање широке међународне коалиције за пружање отпора у хибридном рату за глобалну превласт, који је финансијска и владајућа елита САД повела против земаља које су остале ван њене контроле. Моја књига „Последњи светски рат. САД почињу да губе“, која је објављена 2016. године, научно је објаснила природу долазећег рата и доказивала његову неизбежност – закључак је заснован на објективним законима дугорочног економског развоја. Заснивајући се на тим истим, објективним законима, књига је доказала неизбежност пораза старе доминантне државе.

Данас се САД боре за очување своје превласти. Но, као и Велика Британија раније, која је испровоцирала два светска рата али није успела да сачува своју империју и централно место у свету јер је њен колонијални економски систем застарео, и САД је суђено да доживе неуспех. Британски колонијални економски систем који је заснован на ропском раду, био је истиснут од стране структурно ефикаснијих економских система. И САД и СССР су били много ефикаснији у управљању људским капиталом у вертикално интегрисаним системима у које су поделили свет на своје зоне утицаја. Прелазак на нови светски економски поредак почео је после распада СССР-а. Овај прелаз сада долази до свог краја с неизбежним распадом глобалног економског система заснованог на долару, који је обезбеђивао основу за глобалну доминацију САД.

Нови конвергентни економски систем, који настаје у Кини и Индији, представља следећу неизбежну етапу развоја, која спаја у себи преимућства како централизованог стратешког планирања, тако и тржишне економије, а такође и државне контроле над новчаном и физичком инфраструктуром и предузетништвом. Нови економски систем обједињује различите слојеве друштва око циљева повећања заједничког благостања на много снажнији начин него англосаксонске и европске алтернативе.

То је главни узрок због кога Вашингтон неће моћи да победи у глобалном хибридном рату који је започео. То је, такође, главни узрок због кога ће данашњи глобални финансијски систем оријентисан на долар, бити замењен новим, заснованом на консензусу земаља које ће се придружити новом светском економском поретку.

У првој етапи прелаза ове земље се враћају коришћењу својих националних валута и клириншких механизама, појачаних билатералним валутним своповима. У овом тренутку, цене се и даље, углавном, утврђују на основу цена које су изражене у доларима на различитим берзама. Ова етапа је готово завршена: после замрзавања резерви Русије у доларима, еврима, фунтама и јенима мало је вероватно да ће било која суверена земља наставити да гомила своје резерве у овим валутама. Њихова непосредна замена су – националне валуте и злато.

Друга етапа прелаза садржаће у себи нове механизме образовања цена које нису везане за долар. Формирање цена у националним валутама повезано је са значајним додатним трошковима, но, свеједно ће бити привлачније него формирање цена у „невезаним“ и сумњивим валутама као што су долар, фунта, евро и јен. Једини кандидат за светску валуту – јуан – неће заузети њихово место због своје неконвертибилности и ограничености спољашњег приступа кинеским тржиштима капитала. Коришћење злата као вредностног оријентира ограничено је неудобношћу његовог коришћења за плаћање.

Трећа и завршна етапа преласка на нови економски поредак укључује стварање нове дигиталне валуте засноване на међународном споразуму, споразуму заснованом на принципима транспарентности, праведности, добре воље и ефикасности. Очекујем да ће модел такве новчане јединице које смо разрадили одиграти своју улогу у датој етапи. Слична валута може бити емитована од стране фонда девизних резерви земаља БРИКС-а којем се могу придружити све заинтересоване земље. Тежина сваке валуте у корпи може бити пропорционална БДП-у земље (на пример, на основу паритета куповне моћи), њеног удела у међународној трговини, а такође и броју становништва и величини територија земаља учесница.

Осим тога, корпа може да садржи индекс цена основних роба на берзи: злата и других драгоцених метала, кључних индустријских метала, угљеника, семена, шећера, а такође и воде и других природних ресурса. Да би обезбедили подршку и учинили ову валуту чвршћом, временом могу бити створене одговарајуће међународне резерве ресурса. Ова нова валута ће се користити искључиво за инострана плаћања и издавати земљама-учесницама на основу раније одређене формуле. Уместо ње земље-учеснице ће користити своје националне валуте за кредитирање, финансирање националних инвестиција и индустрије, а такође и за стварање државних резерви. Токови капитала ван граница ће и даље бити регулисани националним валутним правилима.

Економиста Мајкл Хадсон посебно се пита: ако тај нови систем омогући земљама глобалног Југа да обуставе доларизацију дуга и буде заснован на платежној способности у иностраној валути, могу ли онда кредити бити везани или за сировине, или за Кину, за реално учешће у капиталној инфраструкури финансираној иностраним недоларским кредитом?

СЕРГЕЈ ГЛАЗЈЕВ: Прелазак на нови светски економски поредак, спроводиће се систематским одбијањем испуњавања обавеза у доларима, еврима, фунтама и јенима. У овим односима он се ничим неће разликовати од примера које су дале земље емитенти ових валута, које су сматрале да је сврсисходно украсти девизне резерве Ирака, Ирана, Венецуеле, Авганиста и Русије вредне трилионе долара. Пошто су САД, Велика Британија, ЕУ и Јапан одбиле да испуне своје обавезе и конфисковали богатсва других земаља које су штеделе у њиховим валутама, зашто би ове земље биле обавезне да им врате новац и сервисирају њихове кредите?

У сваком случају учешће у новом економском систему неће бити ограничено обавезама у старом. Земље глобалног Југа могу постати пуноправни учесници новог система независно од дугова које имају у доларима, еврима, фунтама и јенима. Чак ако оне објаве дефолт по својим обавезама у овим валутама, то никако неће утицати на њихов кредитни рејтин у новом финансијском систему. Национализација екстрактивне индустрије такође неће довести до застоја. Осим тога, ако ове земље резервишу део својих природних ресурса за подршку новом економском систему, њихова одговарајућа тежина у валутној корпи нове новчане јединице ће се пропорционало увећати што ће обезбедити тој земљи значајне девизне резерве и кредитни потенцијал. Осим тога, билатералне линије трговинске размене са земљама-партнерима обезбедиће им адекватно финансирање за заједничке инвестиције и финансирање трговине.

У једном од својих есеја који сте недавно написали, „Економија руске победе“, позивате на „убрзање формирарања нове технолошке парадигме и институција новог светског економског поретка“. Између осталих препорука, посебно инсистирате на стварању обрачунско-платног система у националној валути земаља-чланица ЕАЕС и разраду и стварање независног система међународног поравнања у ЕАЕС, ШОС (Шангајска организација за сарадњу) и БРИКС, што би могло уклонити критичну завсиност од система СВИФТ који контролише САД. Може ли се предивдети сагласност и тежња ЕАЕС и Кине да „прода“ нови систем члановима ШОС-а, другим члановима БРИКС-а, члановима АСЕАН-а и земљама западне Азије, Африке, Латинске Америке? И да ли ће то довести до биполарне геоекономије – Запад против остатка света?

СЕРГЕЈ ГЛАЗЈЕВ: То је заиста правац којим идемо. Нажалост, монетарне власти Русије још увек су део вашингтонске парадигме и играју по правилима доларског система, чак и после отимања руских девизних резерви од стране Запада. С друге стране, недавне санкције су изазвале интензивну самоанализу у осталим земљама које не улазе у доларски блок. Западни агенти утицаја, као и до сада, контролишу централне банке већине земаља, приморавајући их да спроводе самоубилачку политику коју је прописао ММФ. Ипак, таква политика у овом тренутку толико очигледно противречи националним интересима незападних земаља, и њихове власти су све више основано забринуте за финансијску безбедност.

Ви правилно истичете потенцијално централну улогу Кине и Русије у формирању новог светског економског поретка. Нажалост, данашње финансијско руководство Русије остаје у клопци интелектуалног ћорсокака вашингтонске парадигме и није у стању да постане партнер-оснивач у стварању нове глобалне економске и финансијске структуре. Истовремено, морало је да се сусретне са реалношћу и створи национални систем међубанкарске размене порука, који не зависи од СВИФТ-а и отвори га за иностране банке. Линије крос-валутних свопова са кључним земљама-учесницима већ су створене. Већина трансакција између држава-чланица ЕАЕС већ је нормирана у националним валутама и удео њихових валута у унутрашњој трговини расте великим темпом.

Аналогни прелаз се догађа и у трговини са Кином, Ираном и Турском. Индија је навела да је спремна да пређе на плаћање у националним валутама. Много напора се улаже у разраду клириншких механизама за плаћање у националној валути. Паралелно се предузимају стални напори да се разради дигитални небанкарски платни систем који би био везан за злато и друге берзанске робе – „стабилне монете“.

Недавне санкције банкарских канала од стране САД и Европе довеле су до брзог повећања ових напоре. Групе земаља које раде на новом финансијском систему треба само да објаве да је завршена разрада структуре и да је спремна нова трговачка валута и тог момента процес формирања новог светског финансијског поретка ће се још више убрзати. Најбољи начин да се то постигне било би објављивање на редовним састанцима ШОС или других организација. Ми на томе радимо.

Са Федералним резервама, а такође ни са Европском централном банком нису обављене консултације о замрзавању руских девизних резерви. У Њујорку и Франкфурту кажу да би они били против тога да су их питали. Да ли се ви лично очекивали замрзавање? И да ли је то очекивало руско руководство?

СЕРГЕЈ ГЛАЗЈЕВ: У мојој књизи „Последњи светски рат“ тврдио сам да је вероватноћа да ће се то на крају догодити врло висока. У овом хибридном рату економски рат и информационо-когнитивни рат су кључна попришта сукоба. На оба фронта САД и земље НАТО имају огромну предност и нисам имао никакву сумњу да ће они у пуној мери то искористи кад дође време.

Одавно се залажем за замену долара, евра, фунте стерлинга и јена за наше девизне резерве у злату, које се код нас у изобиљу производи. На жалост, западни агенти утицаја, који заузимају кључне позиције у централним банка већине држава, а такође и рејтинг агенције и кључне публикације успеле су да угуше моје идеје. Даћу вам пример, не сумњам да су високи чиновници Федералних резерви и Европске централне банке били укључени у разраду антируских финансијских санкција. Ове санције се постепено и стално уводе и ступају на снагу практично моментално, без обзира на познате тешкоће са бирократским доношењем одлука у Европској унији.

Стратешко партнерство Русије и Кине постаје све чвршће што стално потврђују и сами председници Путин и Си Ђинпинг. Али, против партнерства се говори не само на Западу већ и у неким руским политичким круговима. У овом изузетно деликатној историјској етапи колико је поуздана Кина као стратешки савезник Русије?

СЕРГЕЈ ГЛАЗЈЕВ: Основа руско-кинеског стратешког партнерства је здрави смисао, заједнички интереси и искуство сарадње током стотина година. Владајућа елита САД је започела глобални хибридни рат усмерен на заштиту своје хегемонске позиције у свету, циљајући на Кину као главног економског конкурента и на Русију као на кључну уравнотежујућу силу. Првобитно су геополитички напори САД били усмерени на изазивање конфликта између Русије и Кине. Западни агенти су јачали ксенофобне идеје у нашим средствим инфомисања и блокирали сваки покушај преласка на плаћање у националнимм валутама. Са кинеске стране западни агенти су подстицали владу да удовољи захтевима који су били у интересу САД.

Међутим, суверени интереси Русије и Кине логично су довели дo јачања њиховог стратешког партнерства и сарадње у циљу супротстављања заједничким претњама које долазе од Вашингтона. Тарифни рат САД са Кином и рат финансијским санкцијама са Русијом потврили су ову забринутост и демонстрирали очигледну и реалну опасност са којом се сусрећу наше две земље. Заједнички интереси преживљавања и борбе уједињују Кину и Русију и наше две земље се у значајном степену налазе у економској симбиози. Оне се допуњују и међусобно јачају конкурентност. Ови заједнички интереси ће се сачувати у дугорочној перспективи.

Кинеска влада и кинески народ веома добро памте улогу Совјетског Савеза у њиховом ослобађању од јапанске окупације и у послератној индустријализацији Кине. Наше две земље имају чврсту историјску основу за стратешко партнерство и нама је суђено да тесно сарађујемо у нашим заједничким интресима. Надам се да ће стратешко партнерство Русије и Кине, које јача захваљујући уједињењу пројекта „Један појас – један пут“ са Евроазијским економским савезом, постати основа пројекта Великог евроазијског партнерства Председника Владимира Путина и језгро новог светског економског поретка.

Сергеј Глазјев
Превео: Александар Мирковић

ИЗВОР: https://izborsk-club.ru/23042

Олга Четверикова, УЈЕДИЊЕНА ЕВРОПА ПРОТИВ „РУСКОГ ВАРВАРСТВА“

Бурно прославивши седамдесетогодишњицу почетка Другог светског рата и потписивањa пакта Молотов – Рибентроп, Европа је остала потпуно нема на годишњицу почетка Великог отаџбинског рата Совјетског Савеза. Све се може једноставно објаснити. Ако су 1939. и 1940. године европске земље биле у улози жртава нацизма, онда су 22. јуна (1941) наступиле као агресори. Тог дана Русију није напала само Немачка, већ готово цела Европа уједињена под њеним вођством, Еврoпа која је покорно прихватила систем „новог германског поретка“. За европску владајућу класу то је подједнако сраман датум као и 30. септембар – дан Минхенског споразума, чију је седамдесетогодишњицу, сматра Запад, такође, боље прећутати.

Подсетимо се: до лета 1941. године Немачка је освојила 11 земаља: Аустрију, Чехословачку, Пољску, Данску, Норвешку, Белгију, Холандију, Луксембург, Француску, Југославију и Грчку. Све су биле раскомадане према инетресима Немачке, а њихов положај је одређен у складу са статусом који су им доделили нацисти. Неке земље и територије су биле анектиране: Аустрија, Судети, Данциг, западна Пруска, Познањ и Шлезија, Луксембург, белгијски Еупен и Малмеди, Алзас и Мозел, северна Словенија. У другима је уведена директна (војна или грађанкса) немачка управа: Пољско генерално губернаторство, Норвешка, Холандија, Белгија и север Француске. У трећим је установљено старатељство над локалном управом: Чешко-Моравски протекторат, Словачка, Данска, Вишијевска Француска, Хрватска, Србија, Црна Гора, Грчка.

Што се тиче осталих држава, које су сачувале своју независност, њих пет – Италија, Финска, Мађарска, Румунија, Бугарска (такозвани „сателити“) – биле су савезници Немачке у агресивном блоку и упутиле су (изузев последње) на Источни фронт своје оружане снаге. Остале, иако неутралне (Шпанија, Португалија, Швајцарска, Шведска, Ирска), овако или онако, радиле су за Немачку. Шведска је је испоручивала хитлеровцима руду, кугличне лежајеве, топове; Швајцарска, прецизне инструменте, противавионске топове, аутоматске топове и давала финансијску помоћ, а такође, уступала транспортни коридор кроз Алпе. Португалија је извозила волфрам и била коришћена за транзит, за Немачку, важних роба; а Шпанија је послала против Црвене армије „Плаву дивизију“ и извезла један део нафте, који је добила из Латинске Америке, у Немачку, уз сагласност Англосаксонаца.

Против Совјетског Савеза су ратовале, такође, норвешке, словачке, хрватске, данске, холандске, белгијске и француске оружане формације (француска СС дивизија „Шарлеман“). Нису били малобројни ни Пољаци који су ратовали против СССР-а: како тврди у чланку објављеном у пољском листу «Gazeta Wyborcza» диреткор Института за историју Шлеског универзитета професор Р. Качмарек, аутор књиге „Пољаци у Вермахту“ – 2-3 милиона људи у данашњој Пољској има рођаке који су служили у немачкој армији. Он, такође, претпоставља да је на Источном фронту могло погинути до 250.000 Пољака.

Тако су против Совјетског Савеза коришћени скоро сви ресурси Европе уједињене у велики војно-индустријски коплекс, који је представљао економску основу империје германске нације, позване да успостави нову границу између Европе и Азије (Русију је Хитлер убрајао у Азију). „Наш задатак, – напомиње фирер – састоји се у томе да померимо ову границу што је могуће даље на исток, ако је потребно и иза Урала… Отровно гнездо Петербург, из кога је тако дуго азијатски отров текао у Балтичко море, мора да нестане са лица земље… Азијати и бољшевици ће бити протерани из Европе, епизода двестапедестогодишњег азијатства је завршена… Исток ће за Западну Европу бити тржиште и извор сировина“.

Управо ову мисију – да предводи уједињену Европу против Русије – тежио је да преузме од Хитлера – Черчил, који је у тајном меморандуму, још у октобру 1942. изјавио: „Све моје мисли окренуте су пре свега Европи… Догодила би се страшна катастрофа ако би руско варварство уништило културу и независност древних европских држава. Иако је тешко говорити о томе сада, верујем да ће европска породица нација успети да делује као јединствен фронт, као једна целина… Свој поглед усмеравам ка јединственој Европи“. Посебно је актуелан за Енглеску овај задатак постао у пролеће 1944. када је совјетска војска прешла границу и започела ослобађење Европе. О том периоду Черчил је писао у својим сећањима: „Одлучујућа практична питања стратегије и политике сводила су се на то да је, прво, Совјетска Русија постала смртоносна опасност, друго, да је потребно неизоставно створити нови фронт против њеног брзог напредовања, треће, овај фронт у Европи мора ићи, колико је могуће даље, на Исток“. Потреба за решењем ових задатака постала је и прави узрок убрзане припреме Англо-Американаца за стварање другог фронта у Фрнацуској, који је отворен у јуну 1944. Ипак, апогеј енеглеске „политике уједињења“ била је операција „Незамисливо“ у марту 1945. коју је разрадио Черчил, и у складу са којом је 1. јула те године планирао да са 112-113 дивизија (укључујући и дивизије Вермахта) започне рат против Совјетског Савеза.

Дакле, ако је Други светски рат у Европи био рат између „својих“ због сукоба око власти, онда је Велики отаџбински рат био за Русију и руски народ ─ питање опстанка. И сећања на, за Русе трагичан датум, која захтевају јаснун и директну осуду нацизма, сваки пут постављају пред западне елите судбинско питање о њиховој одговорности за светски конфликт. Главно је следеће: јасно и недвосмислено осуђивање нацизма неспојиво је са курсом Запада који води у његову фактичку ─ рехабилитацију. У државама Источне Еворпе то се већ отворено остварује, а у Западној Европи се овај процес одвија у облику постепене легитимизације нацистичке идеологије као погледа на свет који утврђује право изабраних на потпуну власт над човечанством.

У суштини, тај „нови поредак“ који је испробан у нацистичкој Немачкој и Европи коју је контролисала, данас се преноси на цео свет. И, пошто се овај поредак гради, како је говорио Бжежински, на рачун Русије, против Русије и на крхотинама Русије, западне елите су лишиле Русију права гласа у „великој игри“, чија су правила написале за себе… То се јасно показало 2009. године када је Парламентарна скупштина ОЕБС-а донела резолуцију у којој се изједначава улога Совјетског Савеза и нацистичке Немачка у изазивању Другог светског рата. Исто тако, отворено безобразно понашање европске врхуше, видимо и данас. Међутим, више није у питању ПС ОЕБС-а, већ Европски парламент који себи дозвољава дрско мешање у унутрашње послове Русије, доношењем 9. јуна оштре резолуције, у којој изражава своје неслагање са ограничењима која су уведена опозиционим партијама, затим се у резолуцији захтева да Русија повуче војску са „окупираних територија“ (Јужне Осетије и Абхазије) и укине „подстицаје за трговину као што су тамошњи савез иземђу Русије, Белорусије и Казахстана“. Русију непрестано покушавају да поставе у положај детета које треба да буде кажњено, које мора да пита за сваки свој корак.

Седамдесетогодишњица напада уједињене Европе на Совјетску Русију обележава се у време када Запад врши отворену оружану агресију против Либије. Аналогија је очигледна. И треба говорити о томе гласно, а не покушавати да се колективни агресор смири… Међутим, данас су европски владајући кругови ван система међународног права. Зато, ми Руси, срамно ћутећи о недопустивом нарушавању правних и моралних норми, које води до убијања мирних грађана и прети да се претвори у хуманитарну катастрофу која ће захватити и друге делове света, укљчујићи и Русију – издајемо сећање на наше очеве и дедове, капитулирамо пред силама са којима су се они борили не на живот, већ на смрт.

2011.

Олга Четверикова
Превео: Александар Мирковић

ИЗВОР: https:/ /ruskline.ru/monitoring_smi/2011/06/22/obedinennaya_evropa_protiv_russkogo_varvarstva?fbclid
=IwAR3epHlVCA1S1tppZblRD0lxJmXbaSlZdua_sPicZoDV7A0IxGmjNgPo4iE

Андреј Фурсов, НЕВИДЉИВА БИТКА

— Андреје Иљичу, на Постзападу „зелену агенду“ и Швабову концепцију критикују најчешће истраживачи и аналитичари који, да тако кажем, нису из мејнстрима. Да ли има изузетака?

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Изузетака има, и није их мало. Ограничићу се на један пример. У САД ради врло познати економиста Бранко Милановић, аутор књига „Усамљени капитализам“ (Capitalism Alone), „Глобална неjеднакост“ (Global Inequality) и других, а такође и великог броја чланака, објављених, између осталог, и у званичном ултраглобалистичком часопису Foreign Affairs. То јест, он ни у ком случају није маргиналац, није критичар система. Дакле, крајем 2021. године изнео је своје виђење новог, нормалног „зеленог света“ (на мом језику то је свет био-еко-техно фашизма), и та слика је директно повезана са проблемом Мета-универзума.

Милановић пише да су данас најбогатији, тј. 10% светског становништва, одговорни за емисију 46-47% гасова који изазивају ефекат стаклене баште (напомињем да су недавно, на такозвани Климатски самит долетели представници светске врхушке са 400 приватних авиона који су отровали атмосферу као што је отрује просечан Американац за годину дана) и да троше огромни део светског бруто производа.

Заиста, узмите САД. Са 4% светског становништва они троше 40% производа створених у свету. То јест, они „једу“ десет пута више него што треба. Јасно, ово је просек, а „једу“ пре свега они на врху. Милановић пише: „Постоје два начина смањења потрошње. Нормирање, које се односи на све: од врха до дна.“ То јест, толико литара бензина (на једног човека), толико килограма меса месечно, толико киловата електричне енергије. Јасно је да ће у том случају настати „црно тржиште“ у светским размерама, но, богата врхушка своје потребе неће, ни у ком случају, смањити. Они ће се постарати да натерају на то друге – ниже и средње слојеве, „мидлове“. Зато ће, према Милановићу, бити реализована, пре свега, друга варијанта: увођење пореза на, наводно, опасне за климу производе и услуге, на пример, производњу нафте, гаса. При чему ће то бити порези и за појединце и за државе.

Јасно је да ће ударити пре свега по сиромашним, особито по средњим слојевима. У зависности од земље удео „мидлова“ у становништву је различит. У САД и богатим земљама Европе то је око 50%, у Русији – не више од 10%. Снага удара ће бити различита у зависности од слоја, а такође и од конкретне земље. Посебно тешко ће бити слабо развијеним земљама. На пример, Мексику, Алжиру или Нигерији наложиће да плате огромне порезе. Ако их уплате све што су зарадили продајом нафте – изгубиће. Ако не продају нафту, улетеће у кризу, почеће протести, бунт, итд.

Дакле, ако буду уведени порези о којима говорим, пропашће туризам, а са њим – угоститељски бизнис, а са њим – авио-превоз. Узгред, 2020. године он је опао за 60%. Ако се смањи авио-превоз, то значи „збогом авио-индустрији“. И, наравно, „збогом градовима“ који живе на рачун туризма. На пример, Фиренца. Многи европски градови (не само европски) почеће да личе на оно што је насликао француски уметник из XIX века, Ибер Робер. На пример слика „Поглед на замишљену галерију Лувра у рушевинама“ или развалине других европских градова у будућности.

Да би људе, примећује Милановић, „брже психолошки потчинили, локдаунима ће их терати de facto у кућни притвор“, и додаје да су КОВИД-локдауни учење и привикавање прола, уопште сиромашних, а такође и „средњака“ на оскудан живот у свету будуће „зелене“ економије, у свету који ће, сагласно Швабу, постати за већину „велика Патагонија“.

Уопштено, свет „зелене“ економије представља, заправо, реализацију једне од верзија света из маште. При чему не у пасторалној варијанти „Господара прстенова“ Џ.Р. Толкина, већ у суровој варијанти света „Игре престола“ Џ.Р. Мартина или „Точкова времена“ Р. Џордана. По плановима ултраглобалиста, људи без посла, који седе кући, добиће базни приход да се не би бунили и биће потопљени у виртуелну реалност. Погоршање здравља ће их принудити да купују непрестано лекове и на тај начин плаћају данак Биг Фарми.

Осим виртуелних „призора“ обезбедиће им и „хлеб“, тј. јело али вештачко, или од инсеката, црва итд. Узгред, у Европској унији су већ одобрили производњу производа од инсеката. А у САД на Дан захвалности 2021. први пут су извајали ћурку од соје. Већ видим: понедељак – без меса, „шкорпиони у уторак“, „соја средом“. Али, потребне су и слике у које ће човек уронити док седи код куће, и одвикава се од нормалних социјалних контаката, а самим тим и од сарадње у борби за своја права.

Постоји још један узрок захтева за стварање Мета-универзума. Мислим да је то одговор, иако раније испланиран, на притисак који на ексисте врши државна бирократија и финансијалисти.

Објасните, молим вас, ко су „ексисти“?

АНДРЕЈ ФУРСОФ: „Ексиситима“ (од енгл. речи access — приступ) се називају власници великих социјално-информативних платформи, који контролишу основна средства за производњу посткапиталистичког уређења: информационе токове, социјалне мреже, индивидуално и групно понашање (наметањем потреба, циљева, мишљења). Ексисти теже да се учврсте на врху пирамиде глобалне економије. Управо су они – главни непријатељ индустријског капитала, оног дела финансијског сектора који овај капитал опслужује и државне бирократије.

Следећи спрат пирамиде, иза ексиста, припада финансијалистима (не треба их мешати са финансијским капиталом ХХ века). То су побеснеле финансије, које нису више новац, већ нешто друго. Даље, следи оно што је Збигњев Бжежински назвао технотроником, затим – индустрија и аграрни сектор. У Трамповој пароли „Учинићемо Америку поново великом!“ „велика Америка“ је индустријска Америка 1930-1980-их година. Трампизам представља покушај индустријског капитала и са њим повезаних финансијских и државно-бирократских група, да поврате изгубљене позиције. Финансијалисти, наднационална бирократија и ексисти су их потиснули. Ипак, одмах после анти-трамповског државног преврата написао сам да ће сада између победника отпочети сукоб за превласт у победничком „троуглу“. Већ у лето 2021. финансијалисти и бирократе су започели напад на ексисте – институционални и пропагандни – на пример, кампању против Цукерберга: такорећи, „пустио је крила“, треба смирити младића. Најава Мета-универзума је одговор, империја ексиста узвраћа ударац.

Државна бирократија на Постзападу и у Кини добро је схватила да дигитализација представља директну и очигледну претњу држави и њиховим позицијама. Зато, на пример, у Кини сама држава тежи да се претвори у субјект дигитализације, не уступајући простор онима који покушавају да постану локални ексисти.

— Што се тиче борбе између оних који су победили Трампа, треба се присетити да је крајем новембра 2021. године местo главног извршног директора „Твитера“ напустио Џек Дорси, који је, симболично, уништио Трампа. И није само отишао. Отишао је, очигледно, да се бави криптовалутним берзама. Многи су се оријентисали према њему као истакнутом инвеститору. А он је напустио једну од највећих и најутицајнијих ИТ компанија да би се бавио финансијама будућности…

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Финансије будућности су, упрошћено говорећи, оно што су ексисти спремни да супротставе финансијализму. Краће речено, постоји финансијски капитал, постоји финансијализам и оно што можемо назвати финансијама будућности, које су повезане са ексизомом.

Оно што сте рекли поводом „Твитера“ и одласка у криптовалуте је врло занимљиво. У току је жестока борба, при чему, са традиционалне тачке гледишта, готово невидљива. Или видљива као мачеви џедаја: само на трен нешто блесне. Занима ме када ће се свему овоме придружити, у пуном обиму, специјалне службе и криминални синдикати.

— Последњих месеци питање пандемије није нестало из агенде, али као да је отишло у други план.

АНДРЕЈ ФУРСОВ: То је природно. Иако не треба сасвим искључити други долазак пандемије, у принципу, сада задатке, које је према плановима ултрагобалиста требало да реши проглашење пандемије, решавају енергетска (што значи, активација „зелене агенде“) и прехрамбена (што значи насилни прелазак нижих и средњих слојева на „еколошку“ храну од инсеката, црва и других гадости) – криза. И, иако с времена на време лопови из Светске здравствене организације (СЗО) и њихова локална агентура покушавају да пласирају приче о новим, још страшнијим сојевима вируса, то већ није оно што је било. Након приче о омикрону објављеној у лондонском часопису The Economist крајем 2021. ефекат није исти.

— Шта имате на уму?

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Наслов чланка објављеног у The Economist је гласио „Пандемија ће нестати 2022. године“. Речју „нестати“ превео сам изворно will fade away – дословно: избледеће, угасиће се. Часопис припада делом Ротшилдима, делом Фабијанском друштву и не представља средство информисања, већ идејно-политички орган за формулисање ставова који изражавају интересе дела светске врхушке. Појава чланка са директивама значи: даљи наставак пандемије, бар у оном облику и размерама у којем се одвијала од пролећа 2020. до јесени 2021. године, није пожељан, не одговара интересима оних моћних сила које стоје иза, некада врло пристојног часописа, The Economist.

Готово истовремено са објављивањем овог чланка појавио се Гејтс и такође изјавио да ће се 2022. године пандемија, највероватније, завршити. СЗО jе, узгред, порекла да је објавила пандемију. Њихова званична позиција је сада следећа: ми ништа нисмо објављивали, само смо неформално упозорили, а све што је урађено, урадиле су владе конкретних земаља.

Све је то лаж, ми се одлично сећамо да је СЗО објавила пандемију. Узгред, сећамо се како је нитков Борељ покушавао да изврши притисак на Лукашенка, наговарајући га и обећавајући 60 милијарди долара ако се придружи анти-ковид мерама и не одржи параду у Белорусији. И, сада се од пандемије – уз све реално оболеле и умрле (то нико не пориче) – одустало. Истрага је завршена – заборавите. Вероватно на неко време. Током трајања рата. Током рата, као што је познато, епидемије су ретке, али зато после рата… После, епидемије довршавају оно што није завршио рат. Случај са „шпањолицом“ је класика.

— Шта се десило?

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Можемо само да нагађамо. Узрока може бити неколико. Прво, захваљујући пандемији веома и брзо су се обогатили одређени сегменти светске врхушке што је сувише ојачало њихову „преговарачку позицију“ у борби за посткапиталистичку будућност, науштрб других сегмената или просто нарушило неку равнотежу. Друго, отпор људи се показао много снажнијим него што је очекивано. Треће, вероватно је већ било испланирано да се учини све како Русија не би могла да избегне војни конфликт, па је донета одлука да се епидемија и рат не комбинују, већ да се нагласак стави на локални рат са ванлокалним последицама као средство за решење не само геополитичких већ и ширих, системско-историјских задатака стварања „нове нормалности“. Одлучили су и појавио се чланак са инструкцијама у The Economist. А да би смањили бенефицијентима пандемије могућност да се извуку пуштен је омиркон.

Како је вирус могао да одигра улогу у игри против бенефицијената пандемије?

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Вирус није могао, али омикрон, који је, испоставило се, антивирус – могао је. Још средином децембра 2021. године А.Ј. Попова је са изненађењем приметила да од соја омикрон оболевају у свим земљама, при томе и они који су се вакцинисани од ковида, без обзира коју су вакцину примили, али леталних исхода, практично није било. А у јануару 2022. Гејтс, са жаљењем које није могао да сакрије, изјавио је да, по ономе што се може видети, омикрон делује као вакцина, тј. као антивирус; зато, „претпоставио“ је Гејтс, следећа пандемије неће бити као корона, већ много страшнија (то је његова омиљена „песма“).

Слажем се са оним аналитичарима који сматрају да је омикрон свесно пуштен (при чему скоро истовремено у већини земаља) као средство да се „посече“, бар делимично, пандемија. Но, у сваком случају, власти ЕУ су пожуриле да донесу законе о обавезном, од 1. јула 2022. године „зеленом КОВИД пасошу“ и о обавезној вакцинацији: епидемија, не епидемија – вакцинишите се и то више пута. У априлу ове године Обама је у свом говору званично признао: „Ми смо спровели клиничко испитивање вакцина на милијардама људи у целом свету“.

Ипак, у овој етапи плана стварања новог светског поретка прекидач „социјална катастрофа“ је пребачен са „пандемије“ на „рат“ и енергетска криза коју он може изазвати биће искоришћена полифункционално: и као средство за деиндустријализацију, и као средство за смањивање становништва, и као средство смањивања нивоа потрошње и рационалисања прехране, и као средство пооштравања социјалне контроле.

На пример, у Италији почињу да развијају систем „друштвеног кредита“ усмерен на контролу „правилног људског понашања везаног за климатске промене“, глобалног загревања, наводно, изазваног човековом делатношћу. И то упркос тврдњама озбиљних, непристрасних научника који, прво, поричу катастрофалан утицај човека на климу; друго, убедљиво доказују да се над нама није надвило глобално отопљење, већ захлађење. НАСА је потврдила да се смањује број и активност сунчаних пега, што говори о наступајућем захлађењу. Периоди захлађења су увек повезани са смањењем приноса пољопривредних култура, растом цена пољопривредних производа, према томе и опасношћу од глади. А сада замислите: у складу са дезимформативним кампањама ултраглобалиста, оријентисаних на глобално загревање, реализује се читав програм мера, а онда наступа захлађење. Резултат је очигледан – глад великих размера.

Сада, средства која су проверена током пандемије, као што је локдаун, могу бити коришћена и као мера за борбу са „антропогеним загађивањем природне средине“. На пример, крајем прошле године у Њу Делхију је уведен локдану, али не због корона вируса, већ због загађења ваздуха. Заједнички резултати су – ударац по економији, пре свега по малом и средњем бизнису. А неповољна еколошка ситуација, смог и друге „прелести“ су свакодневница, можемо рећи, иманентна црта практично свих мегаполиса Југа: Лиме, Боготе, Мексико Ситија, Лагоса, Карачија, Даке и других. А то значи да су климатски локдауни за њих потпуно реални. Ако је на богатом Северу, са његовом више или мање повољном еколошком ситуацијом (по светским стандардима), лакше засновати епидемијски локдаун, онда је на сиромашном Југу „климатско-еколошки“ резон много убедљивији.

Који год од три правца рушења старог и стварања новог светског поретка победи: глобални фашизам – биолошка измена човека („био-“), „зелена агенда“ („еко-“) или дигитализација („техно-“) – (највероватније, сва три одједном, мењајући односе у зависности од околности) – ултраглобалисти се неће помаћи с места – класна суштина свега овога остаће иста. Особеност посткапиталистичког уређења које су испланирали, састоји се у томе да његови производни, социјални односи и за њега карактеристична неравноправност, не само да предвиђају, већ захтевају промену биолошке природе човека. Није случајно Шваб посебно истакао разлику „четврте индустријске револуције“ коју рекламирају, од три претходне; изјавио је да ако су прве три индустријске револуције оно што смо ми (ви) радили са светом, онда је четврта оно што раде са вама. И даље: „Ако примате нешто у себе и постајете генетски модификовани, онда се мења ваш идентитет.“ То су снови трансхуманиста – они желе да заврше епоху људи. Мене то подсећа на „Господара прстенова“, када на почетку Саруман, а затим и Орк Готмог, радосно кличу: „Завршила се ера људи! Наступа време Оркова!“

Узгред, „оркова“ не мора бити много. Један од задатака ултраглобалиста јесте и брзо смањивање становништва планете. Програмски минимун – 3 милијарде људи. Године 2021. Роберто Чинголани, научни директор Италијанског технолошког института у Ђенови, од 2021. године министар за еколошку трансформацију у влади ултраглобалисте Марија Драгија, у интервјуу часопису Corriere Quotidiano је изјавио: „Планета је планирана за 3 милијарде људи, нас је сувише, ми смо паразити“ (захваљујем Екатарини Коваленко која ми је скренула пажњу на овај интервју).

Како овде не споменути покојног мужа Елизабете II, Војводу од Единбурга, који је више пута изјавио да у следећем животу на Земљи жели да буде смртоносни вирус како би самањио вишак становништва. А програмски максимум већ нису милијарде, него 500 милиона људи.

Јасно је да док постоји Русија ови планови не могу да се остваре потпуно, чак и у случају ако би врх Руске Федерације делимично прихватио неки од њих. За „потпуно“ ултраглобалистима је потребно ексклузивно поседовање нуклеарног оружја. А они то немају. Нуклеарно оружје има и Русија. Међутим, Русија има и увек је имала и много других изненађења за непријатеље. Овде се враћам на конфликт у Украјини. Дугорочни, главни задатак Постзапада у њему је – коначно решење руског питања. Без тога, без њихове победе и нашег пораза у Украјини, нови светски поредак неће заиграти. Тако су се сложили историјски вектори – у Украјини се решава судбина новог светског поретка глобалиста. И они то одлично схватају.

У априлу, садашњи наследник британске гране Ротшилда (заклетих непријатеља Русије, ко год њоме да влада: Романови, Стаљин, Путин) Натанел Ротшилд, обратио се писмом члановима владе Велике Британије. У њему је Путина назвао најопаснијим човеком од пораза Хитлера ( the most dangerous man since the defeat of Hitler), за њим следи – Си Ђипинг (узгред, чланак о Путину је уклоњен са веб-сајта Светског економског форума). „Украјина – наставља Ротшилд – је нешто толико суштински важно (essential piece) и не можемо себи дозволити да изгубимо на геополитичкој шаховској табли… Не треба да гајимо илузије: ако дозволимо Владимиру Путину да заузме Украјину то ће бити сигнал нашим непријатељима – Ирану, Кини и Северној Кореји, поготово што ништа нећемо учинити када се суочимо са нападом ове силе. У суштини, наше одбијање да предузмемо војну акцију значи да је наш глобални пројекат мртав (is dead on its feet). Инсистирам (urge), ви сте дужни да ангажујете више снага против Русије и њених проксија, интензивирате „информациони рат“ да би кориговали јавно мнење и пошаљете оружје нашим пријатељима у Украјини. Без Украјине светски поредак не може да опстане (might not survive)».

У овој „посланици“ постоје четири важна места. Прво, господар даје наредбу високо постављеним (он их је високо поставио) чиновницима да појачају војна дејства против Русије. Друго, Русију, поређењем Путина са Хитлером, Ротшилд проглашава за непријатеља света (под „светом“ се има у виду део планете који се налази под контролом ултраглобалиста), а онда су против ње дозвољене све акције. Треће, победа над Русијом је замишљена као војна победа са свим последицама које из тога проистичу. Четврто, и најважније, Ротшилд сматра да битка у Украјини решава – ни мање ни више – судбину глобалног поретка на челу са Западом и победа Русије може довести пропасти овог поретка. – „Све је пропало: гипс скидају, клијент одлази!“ (Цитат из познатог руског филма „Бриллиантовая рука“, 1968. прим.прев.)

Ротшилд, један од господара светске игре, још једном је, при чему са очигледном дозом хистерије, отворено и не скривајући демонстрирао да у Украјини ми, Русија, ратујемо не толико са укро-нацистима колико са Постзападом, са новим светским поретком који се гради (планирано – на нашим костима), из кога данашњи буржуји, као некада Хитлер, желе да нас обришу гумицом Историје.

Поново смо се нашли у 1941. години. Опет нацисти, само не немачки, већ украјински шљам, необандеровци; опет Англосаксонци, који хушкају са радосним осмехом Европљане, које смо средили 1945. године, недоношчад пораженог хитлеровог Еврорајха. Јасно је зашто сав тај олош који баштини нацизам жели да затре 9. мај – нашу Победу! Зато што је то победа над њима, над њиховим очевима и дедовима који нису само легли под Хитлера, већ му и служили или радили за његову победу, као Чеси на „Херман Геринг утврђењу“ (предратна „Шкода“, трећина тенкова за Источни фронт су направљени у њој), или су били у саставу нацистичких хорди које су јуришале на нашу земљу (Мађари, Финци, прибалтички народи, Румуни, Шпанци, Италијани, Французи – гомила свега и свачега), да би у њој и остале. И оставили су потомцима мржњу према Русима и жељу да понове Drang nach Osten. И они покушавају. Уверен сам да ће се све завршити као у причи о Маљчиши-Кибаљчиши: „И у страху је бежао поражени Главни Буржуј, громко проклињући ову земљу и њен задивљујући народ“. (Цитат из књиге Аркадија Гајдара «Сказка о Военной тайне, о Мальчише-Кибальчише и его твёрдом слове», прим.прев. ).

А ми, истовремено са решавањем главнобуржујског питања, треба овде, у позадини, да на миран информационо-финансијски начин коначно решимо питање ко су добри а ко лоши „момци“.

Разговор водио: Иља Титов
Превод: Александар Мирковић

ИЗВОР: https:/ /izborsk-club.ru/22801