Андреј Фурсов, САМО ПОБЕДА!

Иља Титов: Андреје Иљичу, како оцењујете позиције главних светских играча у вези са нашом специјалном војном операцијом?

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Почећу од Кине. Укратко, она је, као и увек, опрезна, уздржана, али, пре или после, владајући слој Кине ће морати да учини коначан избор. Сада, према подацима којима располажем, отприлике 25-30% овог слоја, тесно је повезано са западним капиталом и богатим слојевима у самој Кини, и иступа за придруживање санкцијама против Руске Федерације, да би се солидарисали са Англосасима. Други део слоја, отприлике 40%, углавном група Си Ђипинга и његових савезника, потпуно тачно указује да је у случају пораза Руске Федерације следећа Кина и њен опстанак у данашњем облику, у наредних десетак година, врло је проблематичан. Много тога зависи од неопредељених; одговор ће дати предстојећи конгрес Комунистичке партије Кине.

Иља Титов: О непријатељству Англосаксонаца према нама и њиховој позицији не морамо да говоримо, све је јасно. А Европска унија, Европљани? А наша браћа Словени?

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Да ли сте уверени да су нам они браћа? Пре ћу се сложити са Ф.М. Достојевским и К.Н. Леонтјевом који су још у XIX веку све схватили. Срби су нам браћа. Бугари су у оба светска рата ратовали на страни Немачке. Чеси, такође, нису наши људи, а Пољаци, заједно са Британцима, деле прво место у русофобији.

Иља Титов: Зато што су католици?

АНДРЕЈ ФУРСОВ: И због тога. Али, нешто друго је главно. Пољаци су изгубили од нас у „сукобу међу Словенима“, при томе не на поене, већ нокаутом. Почетком XVII века ми смо их избацили из Москве, 1667. године смо вратили Украјину и Кијев, а крајем XVIII века присајединили Пољску (средином XIX века века то су само привислинске губерније Руског царства). И Пољаци са својом гордошћу не могу да опросте Русима што су, за разлику од њих, створили велику, централизовану власт (самодржавну Русију, СССР) и не мање велику – европску културу Модерне, једнаку западној верзији европске културе, а Пољска је увек била, јесте и биће периферија, задње двориште – политичко и, главно, културно, исте те Европе.

А сада о западним Европљанима. У интервјуу, који је дао непосредно пре смрти, К.К. Мељник-Боткин, шеф француске специјалне службе за време Де Гола, каже да Руси не треба да буду у заблуди: без обзира на то што је прошло два века Французи неће заборавити и неће опростити Русима победу над Наполеоном. А шта да кажем онда о Хитлеру и нашој победи и над његовом Немачком и над његовим Еврорајхом? Мржња према Русији свих тих шолцева, урсула фон дер лајен и друге антируске поганије – само је мржња потомака (а понекад просто унука) нациста, мржња историјских губитника који сматрају да је сада дошло време реванша и да могу – на команду Англосаксонаца – да подигну главу. Треба се сетити да СССР није ратовао само са хитлеровом Немачком, већ са хитлеровом Европском унијом – јер је Европа, изузимајући Србе, легла под Рајх. Разуме се, отпора је било готово у свакој земљи, ипак, треба знати да је у војсци Рајха Француза било много више него у Покрету отпора, да су последњи заштитници Берлина били француски и естонски есесовци. Данашња мржња Европљана, пре свега Немаца (не свих, разуме се) према Русима представља жеђ за реваншом. А за реванш су потребни нови нацисти, пожељно Словени, и Постзападу је било потребно њихово поновно стварање.

Сада постају јасне многе ствари, које су раније, барем споља, биле изненађујуће. Тако су у ОУН, последње две године стално стављали на гласање питање о недопустивости величања нацизма. Две делегације – САД и Украјина – увек су гласале против, а државе Европске уније биле уздржане, дајући на тај начин величању нациза „зелено светло“. Даље, пре неколико година, немачка криминалистичка полиција открила је неонацистичку организацију у војној обавештајно служби ове земље, које је имала тесне везе са аналогном организацијом у војној обавештајној служби Аустрије. Руководство немачке обавештајне службе, наводно је превидело постојање неонациста унутар својих структура. Заправо, мислим да су у праву аналитичари који сматрају да је то, као прво, била једна од ћелија Црне интернационале; друго, да је њена основна функција у данашњој етапи – припрема, по духу им блиских, неонациста из Украјине. Отуда – „слепило“ њиховог руководства.

Недавно је за време посете Кијеву, Жозеф Борел отворено изјавио да је пожељно да се конфликт између Украјине и Русије реши војним, а не дипломатским путем. Заборавио је, очигледно, болестан, судбину „плаве дивизије“. На Твитеру је написао: „Овај рат мора бити добијен на бојном пољу“.Тако нешто, високи евро-чиновници, до сада – још од времена напада хитлерове Немачке на СССР – нису себи дозвољавали. Ето, још један реваншиста се вратио. Маске су коначно збачене. Непријатељ је пред вратима, и, или они нас – или ми њих.

Иља Титов: Изгледа да је раније, тај исти Борел, говорио о неопходности решавања овог питања дипломатским путем.

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Ситауција се променила. Но, свеједно, јасно је да ће, упркос свој помоћи Постзапада Украјини, Русија победити, макар и тешко. Уз то, како видимо, неће се остварити наде постзападњака у такозвану „партију мира“ у Москви.

Ситуацију је јасно осликао, у мартовском броју журнала Foreign Affairs (коју издаје Савет за међународне односе, који изражава званичну позицију ултраглобалиста), Самјуел Череп, виши научни сарадник корпорације РЕНД, бивши виши саветник заменика државног секретара САД. Он сматра да је постизање брзог компромиса са Путином – најбоља варијанта за САД. Зашто? Врло једноставно. Пошто је очигледно да ће Руска Федерација у сваком случају савладати Украјину, мир ће бити последица Путинове победе, а то аутоматски означава стратешки неуспех САД. Борба Запада за утицај у региону, примећује Череп, измакла је контроли. Победа Русије, подвлачи он, не само да ће изменити ситуацију по целом периметру граница Руске Федерације, већ ће и онемогућити да Русија буде позвана на одговорност због започињања рата. Уз то, што конфликт дуже траје, више се зближавају РФ и Кина, јачајући једна другу, у време док САД тежи да избегне стварање новог биполарног света. Победа Путина ће ојачати његов режим, а пошто је главни циљ САД, према Черепу – смена режима у Русији, Запад мора да постигне мировни споразум РФ и Украјине пре руске победе.

Дакле, све је јасно – и циљеви и средства. Брз мировни споразум је средство слабљења политичког режима РФ, његове смене и, као последица тога, ликвидације биполарности, коју могу остварити Кина и РФ – три у једном. С ове тачке гледишта потпуно је јасно: сви који, а посебно у Русији, позивају на моментални прекид војних дејстава у Украјини и брзо закључивање мира заснованог на „компромису“- раде у интересу САД, Постзапада и, сагласно томе, представљају непријатеље Русије. Амерички аналитичар је јасно осветлио и интересе САД и средства за њихову реализацију, а ми смо добили маркер који нам омогућава да јасно одредимо ко је непријатељ. „Партија мира“ је партија мирног уништења Русије.

Иља Титов: Колико дуго ће, по вашем мишљењу, трајати војна дејства?

АНДРЕЈ ФУРСОВ: То зависи од тога колико ће времена бити потребно за реализацију интереса страна које су у конфликту. Интерес Русије је демилитаризација и денацификација Украјине, ликвидација опасности по нашу безбедност. Интерес укронациста је спасавање сопствене коже по цену живота, пре свега, мирног становништва. Интерес Постзапада у целини – максимално слабљење Руске Федерације, ликвидирање нашег нуклеарног оружје, распарчавање земље и успостављање потпуне контроле над руским ресурсима, обарање Кине, пре свега поделом на депресивни, ултраглобасистима непотребни, Север, и чврсто интегрисани, у светске процесе – Југ (могућа је и макрозона, „трапез“ Јапан – кинески југ – Тајван – и, минимално, Јужна Кореја).

Но постоје и специфични интереси – брзина управо њиховог спровођења, умногоме ће одредити економске детерминанте дужине војног сукоба, поред геополитичких фактора. Разматрајући питање основних бенефицијара рата у Украјини, Андреј Грибов, чије материјале препоручујем за читање, издваја три групе:

1. Финансијери „колективног Запада“;
2. Произвођачи угљоводоника, који су нагло поскупели;
3. Светски војно-индустријски комплекс.

Основни циљ финансијера, који је скоро постигнут, јесте одузимање капитала руски олигарсима, чиновницима и бизнисменима, капитала смештеног на Западу, у оф-шор компанијама, у непокретностима, јахтама и томе слично – чије је вредност достигла 2 трилиона долара. Ова група светских лопова свој циљ је реализовала, али још месец дана рата, да би се „формирало јавно мнење“, неће шкодити. Приход произвођача нафте (а то су компаније из десетак земља) је 50-100 милијарди долара месечно, због тога им је важан продужетак рата. За само мали део, од стотину милијарди долара, примећује А.Ј. Грибов, може се покушати „помићивање и генерала и чиновника са обе стране конфликта. Метод је разрађен још почетком арапско-израелских ратова“. Играчи из сфере светског војно-индустријског комплекса су познати. Достављање Украјини тешког наоружања и анализа војних операције за њих је игра; она „омогућава да крупни играчи војно-индустријског комплекса, распореде међу собом неколико трилиона долара у току наредних десетак година. Још који месец је неопходан војно-индустријским службама. Више од тога – није потребно.“ Отуда закључак: ако не дође до неких непредвиђених догађаја онда је завршетак рата могућ за 4-5 месеци, то јест крајем јула или августа.

Ипак, мислим да није ствар толико у непредвиђеним догађајима. Поред њих и економије, постоји и логика геополитичког сукоба и вођења војних операција, логика, или, ако хоћете, „магла рата“. Не говорим овде о дугорочним геоисторијским циљевима Постзапада, који диктирају продужавање сукоба – максимално слабљење Русије са перспективом њеног рушења од стране Англосаса и Европске уније и истовремено гушење Европске уније од стране Американаца.

Иља Титов: Јасно је да што конфликт буде дуже трајао, то ће бити гора енергетска и прехрамбена ситауција у Европској унији. Можда је то један од циљева покретања сукоба.

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Наравно, он је полифункционалан: слабљење РФ и ЕУ, делимично (а можда и прилично) – квари британску игру у Источној Еворпи, ради за Америку и ултраглобалисте.

Али ми нисмо имали други излаз осим да започнемо специјалну операцију. Избор могућих решења није био велики: послати војску није весело, не послати војску – катастрофа, и свеједно – рат, само у значајно горим условима за нас.

Иља Титов: Појасните, молим вас.

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Сећамо се да је В.В. Путин, током децембра покушавао да добије од Постзапада, од НАТО пакта, то јест од САД гаранције о безбедности, пошто је било познато да су укронацисти, подстакнути тим истим Постзападом, припремали удар по, у том тренутку, непризнатим републикама. Захтев за гаранције о безбедности у преводу на обичан језик гласи: „Смирите вашег пса на ланцу. И сами се смирите“. Но, пса на ланцу су три деценије гајили и пујдали на Русију, не зато да би га смирили, већ да би ратовали рукама укронациста са Русијом, гушили је, оковали, ослабили постојећи режим у њој. И, ето ситуције средином фебруара. На граници са ЛДНР концнтрисана је моћна војна песница Војске Украјине и наци-батаљона, способна да за мање од једног дана уништи народне милиције република и изађе на границу са Руском Федерацијом. А пошто је у то време РФ признавала територије самопроглашених република делом Украјине, у таквој ситуацији, помоћ ЛДНР од стране РФ, била би немогућа, уосталом, већ би било касно. Наше војне вежбе у областима које су се граничиле са Украјином су се завршиле и Макрон је изјавио да је неоходно повлачење руске војске. Предлог је имао провокативни карактер, истог типа као и Обамин из 2014. Тада је он замолио В.В. Путина да убеди В.Ф. Јануковича да повуче војску из Кијева, обећавши да ће се у том случају ситуација смирити. Војска је повучена и тада се догодио преврат. Али, то пролази само једном. Макрону није прошло. Руководство РФ је учинило једини могући избор који, суштински, смањује геополитичку опасност: признање ЛДНР и помоћ против агресије која је припрељена. Непријатељски удар је био предупређен за буквално неколико дана.

Да се то није десило, укронацистички режим би залио Луганск и Доњецк крвљу, нашли би се на нашим границама и почели припрему за напад на Крим и пограничне области РФ. Конфликт је планиран за крај 2023. и почетак 2024. године.

Иља Титов: Зашто баш тада?

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Управо почетком 2024. године, по мишљењу америчких и западноеверопских стручњка, оружане снаге Украјине биле би спремне за озбиљан рат са Руском Федерацијом. Наравно, ни 2024. године Украјина не би могла да рачуна на победу над РФ, али није реч о томе, и такав задатак Постзапад, уз сву мржњу према Русији, не би поставио. Реч је о нечем другом: о отпочињању таквог конфликта од стране укронациста који би могао нанети РФ неприхватљиве губитке и испровоцирати кризу власти управо у предвечерје председничких избора, која би могла довести до смене режима. Године 2022. оружаним снагама Украјине су за то недостајале две ствари, готово катастрофално.

Иља Титов: Које?

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Авијација и гориво и мазиво. Тек крајем 2023 и почетком 2024. Американци би могли да реше овај проблем испоруком Украјини авиона F-15, F-16 и A-10. До тада би морали да буду завршени и нафтоводи из Пољске и Румуније – који би решили проблеме горива. Као резултат тога, почетком 2024. године имали бисмо укронацистички режим добро наоружан и спреман за рат. Како је приметио председник Руске Федерације, ако је туча неизбежна, онда удари први – то штеди животе, ресурсе и време.

Иља Титов: Дакле, можда су у праву они који су сматрали да се 2014. није требало ограничавати на Крим, већ ићи даље и не чекати осам година?

АНДРЕЈ ФУРСОВ: 2014. године и ја сам тако мислио. Али, недавно сам схватио, а данас још боље схватам у чему сам грешио. Године 2014. нисмо били спремни за тотални конфликт са колективним Постзападом – није било ни снажне армије, ни прехрамбене индустрије, ни реалног банкарског система. Нама и сада, када је све то за осам година овако или онако створено, тешко, а 2014. године би нас просто самлели. Да, и 2022. САД су нас принудиле да нападнемо, али, прво, већ смо имали базу за напад; друго, овим ударом решавамо своје проблеме и истовремено стварамо проблеме Америци, и заједно са Америком нашем отвореном непријатељу Европској унији: енергетске, прехрамбене и социјалне. И што више Европска унија буде имала проблема, брже ће се распасти, макар и de facto, и то је боље за нас. Некада је Ф.И. Тјутчев рекао да после стварања руске империје Петра Великог, обнављање империје Карла Великог у Европи није могуће. Геополитичар, дипломат и песник имао је у виду да се снага јединствене Европе и снага Русије налазе у обрнуто пропорционалној вези: што је јача Русије, слабија је Европа и обрнуто. Довољно је сетити се да се Европска унија, реално подигла, после рушења СССР-а. Сада се ситуације равзија у обрнутом смеру.

Данас Европљани бесне, споља су тако милитантни („ох, држите ме, седморица“) управо зато што време Европске уније пролази, и без одобрења Америке, политички импотентни, ништа неће моћи да ураде. А одобрења нема, ипак је Дуремар из Беле куће, уз сву своју гадну реторику, значајно суздржанији од Европљана и Британаца. У случају ширења конфликта САД ће морати да се умешају, а то им, у крајњој мери, засад не одговара, посебно имајући у виду кинески проблем.

Иља Титов: Другим речима, САД даве свог европског конкурента.

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Да, али то није једини разлог извлачења „масти“ Европи. Постоји још један, повезан не са геополитиком, већ са „великим ресетом“, изградњом новог светског поретка од стране наднационалних структура. Један од задатака у току ове изградње је експропријација, а у суштини – уништење највећег дела средњег слоја (који понекад, нетачно, називају „средњом класом“, иако он није класа у правом смислу ове речи, а који се састоји од представника различитих класа са приближно истим приходом).

Богатство савременог света процењује се на отприлике 85-90 трилиона долара. Само 1% становништва (70-75 милиона људи, ако је тачна данашња процена да у свету живи 7,6 милијарди људи) супербогатих и богатих поседује око 35 трилиона долара. 12-15% становиштва (око 1 милијарда људи), а то и јесте светски средњи слој, поседује око 40 трилиона долара; још 10-15 трилона – а то су мрвице, припада остатку од 85% светског становштва, то јест, отприлике 6 милијарди људи; од ових сиромашака тешко је било шта узети, да и мучно; али 1 милијарада „средњака“, мидлова, који су још компактно концентрисани у градовима и богатим предграђима, и што је још важније, чврсто интегрисани у систем, и зато контролисани и рањиви – да, то је то! Поред тога, 40 трилиона је много више од 10-15 трилиона (овај део планирају да узму касније помоћу елементарног смањивања броја становништва, пре свега нижих слојева, као „сувишних уста“). Генеза капитализма одвијала се у облику експропријације земљишта. Генеза посткапитализма (који је представљен под лажном заставом обновљеног „стејхолдерског“ или „инклузивног“ капитализма) такође ће се одвијати у облику експропријације од стране главних бенефцијара капитализма са социјалним, велфероским (Welfare state) лицем у другој половини XX века. „Инклузивно“, „стејхолдерски“ – све су то Поља Чудеса у Земљи (посткапиталистичких) Будала, где ће нови мачори Базилио и Алисе (Шваб и Евелин де Ротшилд) намамити Буратина из средњег слоја – „крекс, фекс, пекс“.

Узгред, у експропријацији од средњег слоја тек је на крају – одузимање имовине, први кораци су смањење потрошње енергије овог слоја, кретања у простору (могућност туризма), исхране, њеног рационалисања. Заправо, ове задатке је требало да реши „пандемија“, зашто није решила – о овој теми можемо много говорити, но, сада је важније нешто друго: зашто је Европа мета? Прво, зато што од 400 милиона становника Европске уније, средњи слој чини – не мање од 150 милиона, дакле, има се од кога узети „маст“. Друго, Европска унија нема политички субјективитет, атлантске елите послушно испуњавају вољу ултраглобалиста на штету сопстевеног становништва, које је, у суштини, незаштићено. А ако се нешто деси могу се уништити „етничким оружјем“ – мигранитма, изазивањем сукоба на етничко-расној основи. Узгред, конфликт у Украјини је подарио атлантским врхушкама и постзападном грађанину спољашњи објект мржње, за разлику од миграната (који су унутрашњи). Понавља се „мексички талас русофобске хистерије“ (Б. Чуков), који се већ претвара на Постзападу у наведену психичку епидемију, која омогућава да се усмерава, „пандемијом“ и нарастајућом социјалном кризом изазвано незадовољство – против Руса. А уз ову буку Европљане можете скинути до голе коже, што им и чине.

Са средњим слојем у Европи почињу да раде оно што су радили са средњим слојем соц-лагера, пре свега СССР-а, деведесетих година. Пљачка је тада добила фантастичан обим. Ако је 1989. године у Источној Европи, укључујући и европски део СССР-а, испод линије сиромаштва живело 14 милиона људи, већ 1996. их је било 168 милиона. У извештају УНЕСКО-а о сиромаштву то је названо највећим погромом средњег слоја у исторји. Ми се сећамо ко је доспео под нож – не Окамин, већ гајдарско-чубајски, и следбеника њихових реформи, у земљи и иностранству. Експроприсани су учитељи, инжењери, вискоквалификовани радници, лекари, официри,научни сарадници. У скоро тристамилионитом СССР-у средњем слоју је припадала скоро трећина становништва. А сада, 30 година касније, дошао је ред на средњи слој Европе. Припремајући се за „бег из капитализма“ ултраглобалити „отварају нову конзерву“. Планирају да „једу“ Европу током двадесетих година овог века.

Иља Титов: А онда?

АНДРЕЈ ФРУСОВ: То је занимљиво питање. Следећи кандидат за експропријацију може бити земља у којој је тај слој бројан. Два су кандидата: САД са Канадом и Кина. Број „средњака“ у обе земље је приближно једнак, између 300 и 400 милиона (зависно од критеријума одређивања). Изабраће ултраглобалисти, наднационалисти. На први поглед, делује, да ће они САД поштедети – оне су њихове. Њихове – само формално. У суштини, ултраглобалистима ни етничка, ни расна припадност не игра улогу – они су изнад тога. Историја коришћења етничког оружја од стране атлантиста, у облику миграната с Блиског Истока и из Африке, против својих, Европљана, хришћана, белих – јасно о томе сведочи. Следећи кандидат, после Европе, за „черупање“ је, како ја видим, САД са Канадом. Два су узрока, не рачунајући чињеницу постојања огромног, по броју, иако опадајућег, средњег слоја. Прво, с једне стране – огромна маса сиромашног небелог (црнци, латиноси) становништва, у чију корист се може извршити прерасподела прихода, националног богатства и на тај начин аргументовати (намерно) погрошање положаја средњег слоја, уз помоћ специфичних пореза, исплата „социјалне репарације“ потомцима робова и томе слично. С друге стране, масу небелих, агресивних нижих слојева лако је нахушкати на средњи слој, како нам је то већ показала историја „црним фашизмом“ BLM. И некакву посебну технологију социјалног инжењеринга није потребно смишљати, довољно је пустити наведену психичку епидемију, као што је то било са „флојдо-беснилом“.

Друго, кинески владајући слој је последњих десетак година јасно и убедљиво демонстрирао, да посредством система социјалног рејтинга, који је идеално „легао“ традиционалној кинекској дисциплини и власти КПК, може веома ефикасно, много ефикасније него врхушке Постзапада са остацима последњих демократских институција и традиција грађанског друштва, хришћанске савести (Кина је, као и Јапан – само култура стида) контролисати своје становништво, штавише – интериоризовати ову контролу, претворити је у самоконтролу масе. Запад је последњих 200 година такође, веома напредовао на том пута, васпитавајући, помоћу онога што ја називам СМРАД (средства масовне рекламе, агитације и дезинформације), пропагандом и институцијама репресивне свакодневнице („надзирати и кажњавати“ по М. Фукоу) послушног, безиницијативног, лишеног критичког мишљења, стандардизованог ситим и конфорним животом – човека, „ходајући желудац“. Ипак, постоји граница коју европски човек неће прећи, а Кинез живи иза те границе, органски, за своје друштво и културу. Управо таква социјална индивидуа, „контекстуална личност“, потребна је ултраглобалистима у њиховом „врлом новом свету“.

У том погледу Кина је готово идеална за њих и, нимало случајно, у трамповска времена, Си Ђипинг је изјавио у Давосу да је Кина спремна да стане на чело глобализације. Имао је у виду замену САД не у сфери економије, Си је реалиста, већ лидерство у стварању, неопходног за ултраглобалсте новог поретка, модела друштва и човека: „ви хоћете песме, ја их имам“. И давоска „компанија“ је правилно схватила сигнал; друга је ствар што се у бајденовска времена ситауција почела развијати другачије, заоштриле су се америчко-кинеске противречности и вектор борбе за тип глобализације се променио. Слабост Кине као полигона за ултраглобалисте је депресивни Север који се, и на етничком плану, разликује од Југа. Узгред, овај проблем није нерешив: при de iure очувању јединствене Кине, може доћи до de facto „развода“ између Југа и Севера (цела историја кинеског система јесте постојани распад и уједињење после дугог периода одвојеног живота, а као што је познато, еволуција великих, сложених система је неповратна), при томе Север може бити избачен, као што се то десило, на пример, са искоришћеним северозападом Бразила на прелазу XVIII–XIX век, а Југ, као што сам рекао, може постати елемент макрозоне (регион-економије) „Јапан – југ Кине – Тајван – (могуће) југ Кореје“; последња варијанта претпоставља пораз групе Си Ђипинга, што у овом тренутку, по мом мишљењу, није много вероватно. Ипак, после „цепања“ САД, са њиховим врло могућим, најмање – de facto распадом на Север и Југ, па и на више делова (претпоставимо око 2030. године), доћи ће на ред и Кина са њеним вероватним „раслојавањем“. Напомињем, ипак, да при данашњој брзини и промењивости, не само догађаја, већ и тенденција, прогнозирање је веома сложено, и чак незахвално. Године 1996. објавио сам књигу „Звона Историје. Капитализам и комунизам у ХХ веку“. У њој сам дао неке прогнозе. Многе су се оствариле. Али како! Оно што сам прогнозирао за 2030-те и 2040-те године или се десило 2010. или ће се, потпуно је очигледно, ускоро догодити. А темпо данашњих промена неупоредив је са оним из деведесетих.

Иља Титов: А шта ће бити са Русијом у овим прерасподелама?

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Јасно је да је Постзапад поставио задатак да максимално ослаби Русију и лиши је дела суверенитета, доводећи овде на власт своје марионете. Постоји један ограничавајући фактор – Кина. Постзапад стреми коначном решењу руског питања, али тако да то решење не донесе корист Кини. Ја не говорим о томе да је РФ за Кину сировински и војни ослонац, што и ствара основу за минимално, тактички савез и координацију деловања у зонама заједничких интереса, као што је показала, на пример, недавна акција у Казахстану, која је решила спор између два клана дефинитивно и тиме указала Британцима где су границе њихових могућности. То је још један разлог зашто су Британци тако бесни поводом Украјине – желе реванш. А Европска унија им у томе активно помаже. Изјава Борела о томе да кијевски режим мора да победи војним путем, а не дипломатским, сведочи да Постзапад ништа није постигао својим економским санкцијама „из пакла“.

Самим тим, узгред, западоиди су признали да су – пакао, и ја им на томе честитам – код њих је сатанизам толико распрострањен; узгред, амерички сатанисти су званично подржали Украјину. То се догодило одмах после појављивања на Мрежи „друштвеног видеа“ у којем Украјинка коље српом „руског ратног заробљеника“, говорећи да се пробудио украјински бог, који је спавао у подземљу – паганизам заједно са сатанизмом. Инсценација погубљења „маринца“, представљена као приношење жртве или пагански боговима или сатани – није изузетак. У дворишту бивше базе наци-батаљона „Азов“ открили су велику статуу паганског божанства и заједно са њом – жртвени камен са остацима жртава које су приносили. У згради наци-батаљона пронађена је – смањена верзија истог идола. Како кажу експерти, да би одвојили „азовце“ од народа који је требало да убијају, „специјалисти“ су разрадили за њих синкретички (паганство плус сатанизам) религиозни комплекс, у чијем центру је – култ смрти.

Сам „Азов“ иступа као неки војно-религиозни ред, који стоји и изнад Војске Украјине, и изнад друштва као виша каста, заснован на припадности култу смрти. Овде су очигледне паралеле и са СС редом и његовом усредсређеношћу на смрт и свему што је мрачно, и са ИСИС-ом. Утисак је да је све то стварано по истим моделима, и ако је тачна хипотеза о немачким црноинтернационалном неонацистичком трагу у формирању ИСИС-а, онда и „Азов“ и жртвовање „руског војног заробљеника“ постаје много јасније. Криза, руинизација друштва и земље довеле су до тога да силе хаоса изађу напоље, а „тихи“ Англосаксонци и Немци су им дали организациону и идејну форму.

Постзападу је, на било који начин, укључујући и војни, потребна победа над Русијом, но, они ће ратовати преко Украјинаца – „до последње капи њихове крви“, како је рекао Б. Џонсон, подстичући Словене да убијају Словене. Међутим, да ли Словени ратују у наци-батаљонима? Пре ће бити, Орци.

Постзапад, такође, наноси информационе психо-ударе РФ, али овде они делују, пре свега, на слабо информисане људе и социјалне изопштенике( не више од 6-10% становништва) плус домаће „шакале“ – „пету колону“. Пропаганда Постзапада у РФ рачуна на двојни раскол и конфликт: између власти и становништва и унутар саме власти, унутар владајућег слоја. Овде је улог стављен на такозване либерале, који са реалним либерализмом немају везе, и којима више пристаје назив „сислиби“ (системски либерали) или „јељциноиди“. Јасно је да рат маргинализује ову публику спремну за опуштено-лоповски (корупционашки) живот, али неспособну за самоограничење и осећање јединства са народом у часу сурових искушења. А тај час је дошао и потребна је друга елита која је способна да извуче земљу из историјске замке.

Андреј Фурсов
Превео: Александар Мирковић

ИЗВОР: https://izborsk-club.ru/22724

Валентин Катасонов, ЕКОЛОШКЕ ЛАЖИ: КАКО ЈЕ КОМПАНИЈА „ДИПОН“ ЗАШТИТИЛА ЧОВЕЧАНСТВО ОД „ОЗОНСКИХ РУПА“

ЕКОЛОГИЈА КАО ДИМНА ЗАВЕСА

Питањима екологије у светској економији бавим се безмало пола века (још од времена када сам као кандидат почео да пишем дисертацију на тему „Економски проблеми заштите околине у САД“). Управо на прелазу шездесетих у седамдесете године прошлог века, еколошка проблематика је неочекивано постала популарна у агенди ОУН и многих њених специјализованих органа. Створена је чак и нова организација у оквирма ОУН – Програм ОУН за заштиту животне средине (УНЕП). Касније су, питања заштите животне средине и одрживог развоја почелa да се разматрају и у међународним финансијским организацијама (МФО) – ММФ, Светскoj банци, ЕБРР и другим.

Још деведесетих година сусрео сам се са практичним радом неких МФО у сфери екологије. Био сам финанскијски директор у пројекту Светске банка за управљање животном средином за Русију (ПУОС), члан Консултативног савета за животну средину и одржив развој председника ЕБРР. Године 1991. као консултант ОУН учествовао сам у припреми извештаја за генералног секретара ОУН (за излагање на Конференцији ОУН о животној средини и одрживом развоју у Рио де Жанеиру 1992).

На крају сам изградио потпуно јасну представу и чврст став да је еколошка тематика била специјално иницирана од Запада као „димна завеса“ која прикрива циљеве веома далеке од заштите животне средине.

На велика врата еколошку тематику је увео Римски клуб (који је 1968. формирао милијардер Дејвид Рокфелер), а затим су ове теме, подржане од међународних организација, заузеле једно од првих места у агендама безбројних форума – глобалних, регионалних и националних. Текла је река лепих речи о неопходности учитавања интереса будућих поколења, о очувању природног наслеђа човечанства, о чувању биоразноликости, заштити човекове околине од загађења, о чувању човековог здравља, одржавању одрживог развоја итд. Но, иза свега тога били су само скривени политички и економски интереси неколико земаља „златне милијарде“. А што је још озбиљније и опасније – интереси такозване наднационалне елите којој је екологија била потребна за поткопавање националног сувренитет држава, да би на њиховим крхотинама створили јединствену светску државу на челу са светском владом.

Изнесена је лажна теза о томе да је за заштиту земљине биосфере, пошто је она јединствена и недељива, потребно ослобађање од „националистичких предрасуда“. Такође, глобални обим еколошких пролбема захтева и глобални прилаз (њиховом решењу), а он је могућ само уколико се формирају глобалне (по суштини наднационалне) институције управљања и заштите животне средине.

Екологија се, такође, користи као параван за решавање себичних интереса крупног бизниса, одређених корпорација. Узгред, правилније је рећи да се не користи екологија као таква – већ се користи „фејк екологија“, то јест, лажне теорије и модели који онда формирају у друштву искривљене или чак неистините представе. Лажне представе о обиму будућих екоколошких претњи, о узроцима њиховог настанка и, сагласно томе, средствима за њихово спречавање. А откуда се узимају те лажне представе, при чему често снабдевене таблицама, графиконима и формулама? Њих припремају људи „науке“. Намерно стављам наводнике пошто је од науке остала само реч. Ова институција ради по наруџбини, за новац. И ако им се добро плати, људи „науке“ су спремни да наручиоцима пруже образложење да два и два нису четири, већ пет или три. Једном речју, онолико колико је потребно наручиоцу. А „научни продукт“ се даље шири у масе кроз средства информисања, опет за добар новац. Еколошка тематика је предивно поље за стварање најневероватнијих „теорија“ или „еколошких фејкова“. А трошкови њиховог стварања се добро исплаћују.

РОЂЕЊЕ ХИПОТЕЗЕ О „ОЗОНСКИМ РУПАМА“

Да не бих причао без доказа, навешћу пример једног таквог „еколошког фејка“ који је почео да се ствара осамдесетих година прошлог века. Та лаж је већ испунила своју мисију, ње се више и не сећају.

И геофизичари, и биолози, и лекари су запазили да је озонски слој који се налази на висини од, отприлике, 25-30 километара изнад Земље, важан за човека и целокупан живот на планети јер штити све облике живота од јаког ултравиолетног зрачења Сунца. Узгред, озонски слој, као и Сунце, посматран је и схватан као некаква константа.

Године 1957. у оквирима Међународне године геофизике отпочело је изучавање многих земљиних тајни и њене биосфере и, између осталог, систематски је посматран озонски слој. Подстрек овим испитивањима дали су успеси у освајању космоса – вештачки сателити, космички бродови и орбиталне станице помогли су у мониторингу озонског слоја. Сви су били изненађени када је, у периоду од 1957-1962, забележено смањивање озонског слоја, а његова дебљина је и без тога врло мала – око 4 милиметра. Појавиле су се прве узнемирујуће публикације на тему топљења озонског омотача. Истина, по истеку петогодишњег периода посматрања озонски слој је поново почео да се враћа у нормалу. У периоду од 1970-1980 наново је уочено да се стањује или „троши“. Посебно је уочљиво било његово нестајање изнад Антарктика. Пре неких четрдесетак година појавила се синтагма „озонска рупа“.

Даље су се догађаји одвијали врло брзо. Уље на ватру су додали амерички научници Шервуд Роуланд и Марио Молина, а такође и запднонемачки научник Паул Круцен. Ови хемичари су 1973-1974 године изнели хипотезу према којој је главни узрок стварања „озонски рупа“, опасности која угрожава целу плантету – фреон. Тачнији и шири назив ове супстанце је: хлорофлуороугљеници (ЦФЦ). Хлор који се налази у фреону уништава озон. Како су оценили наведени научници-хемичари, један атом хлора може уништити најмање 10 000 молекула озона.

А како настају фреони? Њих производи човек. Значај део хемијске индустрије ради стварајући фреоне, које човек користи у свакодневном животу, а такође се користе и у разним другим индустријским гранама. ЦФЦ се примењују за хлађење у кућним и индустријским расхладним уређајима, за аутомобилске клима-уређаје, чишћење површине штампаних плоча за израду микроелектронских уређаја, аеросолног распршивања козметичких и других средстава из аеросолних боца, израду различитих пластичних производа, гашење пожара. Други ЦФЦ се користе за производњу полиуретана и стиропора – материјала који су заступљени у великом броју произовда за потрошњу, почевиши од пластике за једнократну употребу до изолационих материјала, затим, за прање електричних уређаја и чак космичких бродова после полетања. Значајан део ЦФЦ се користи у одбрамбеној индустрији.

ЦФЦ су добијени у лабораторијама још пре Другог светског рата. Постављен је задатак да се пронађе јевтина, незапаљива и нетоксична супстанца и то је учињено. Најпопуларнији ЦФЦ су постали: фреон-11 и фреон-12, намењени за кућне фрижидере и климе. Њихова велика производња и потрошња почела је одмах после рата. Од 1950. до 1975. годинe обим светске производње ЦФЦ је растао сваке године 7-10%, дуплирајући се сваких десетак година. И, осамдесетих година прошлог века, у свету се производило око 1 милион тона ЦФЦ-а.

Седамдесетих година, након појаве озонске хипотезе, у Америци је настала мала паника, иако су закључци америчких хемичара били прелиминарни и суштински су имали статус хипотезе. Међутим, изненада се појављују стихијске кампање грађана против даљег коришћења фреона. Посебно су нападима биле изложенe аеросолне бочице (дезодоранси, козметика) јер су садржавале фреон. Обим продаје лимених бочица овог типа нагло се преполовио. Године 1978. у САД је чак донесен закон који забрањује коришћење ЦФЦ-а у аеросолним распршивачима. Овим законом је нанесен значајан ударац хемијским компанијама. Пре свега – америчким. Али и иностраним које су испоручивале на америчко тржиште аеросолне распршиваче са збрањеним фреоном. Хемијске компаније су се уплашиле да ускоро може доћи до забране производње и других производа који садрже фреон или у чијој се производњи користи фреон (на пример, стиропор).

У ИГРУ УЛАЗИ КОМПАНИЈА „ДИПОН“

Лавовски део у производњи фреона, у то време, припадао је америчкој компанији „Дипон“ (DuPont), истој оној која је почетком тридесетих година разрадила у својим лабораторима ЦФЦ. Одмах после објављивања Роуланд-Молинове хипотезе корпорација „Дипон“ је започела контранапад бројним саопштењима у којима је истицала да су закључци америчких хемичара „фантазије“. Тако је представник корпорације 1974. године иступио пред Конгресом САД са следећом изјавом:

„Хипотеза о повезаности хлора и смањивања озонског слоја је чисто спекулативна и не постоје докази који је подржавају“.

Да би деловао непристрасније, додао је:

„Ако поуздани научни подаци… покажу да… ЦФЦ не могу да се користе без штетних последица по здравље „Дипон“ ће прекинути производњу ових једињења.“

Представник „Дипона“ је написао, у чланку објављеном у часопису Chemical Week 16. јула 1975. године, да је теорија о унштавању озона – научна фантастика, бесмислица.

Током 14 година компанија „Дипон“ је деловала на два фронта очекујући победу на једном од њих. Први фронт – дискредитовање хипотезе о погубном ефекту фреона на озонски слој планете. Други фронт – разрада, у сопственим лабораторијама, нових једињења којима би било могуће заменити старе фреоне и која не би била сумњива у погледу својих еколошких карактеристика. На првом фронту нису успели. А на другом јесу. Успели су да разраде нове облике ЦФЦ-а који заиста ни на који начин нису утицали на озон (најпознатији је – фреон -134).

Средином осамдесетих година тактика компаније претрпела је озбиљан заокрет: „Дипон“ је неочекивано постао критичар старих фреона, но, истовремено је наступио и са „конструктивним предлозима“ да се стари ЦФЦ замене новим, који су били разрађени у „Дипоновим“ лабораторијама. Сада је компанија своју лобистичку делатност пренела са првог фронта на други, рекламирајући на све начине нове фреоне. И, у складу са тим, „Дипон“ је почео да подржава Роуланд-Молинову хипотезу, коју је још јуче критиковао и исмевао.

Истина, постојало је мало „али“ у вези са новим фреонима: прво, били су неколико пута скупљи од старих. Друго, испоставило се да нису безопасни када је реч о запаљивости и човековом здрављу. Но, „Дипон“ и његови „помоћници“ (средства информисања, представници „науке“, екологије итд), нису примећивали те „ситнице“. Вероватно, „Дипон“ није штедео новац за плаћање услуга својим „помоћницима“.

Судећи по свему, међу „помоћнике“ је доспела и ОУН, која је беспоговорно почела да подржава Роуланд-Молинову верзију и активно се бори за очување озонског слоја посредством замене старог поколења фреона новим ( о овом говорим са сигурношћу јер сам неко време био консултатнт ОУН и бавио се еколошком проблематиком).

КАКО СЕ ПОСТАЈЕ ДОБИТНИК НОБЕЛОВЕ НАГРАДЕ

Хероји науке постали су Американци Шервуд Роуланд, Марио Молина и њихов немачки колега Паул Круцен. На тајанствен начин, њихова хипотеза из осамдесетих година добила је статус – теорије. А деведесетих година то је већ био – аксиом. Да нико не би доспео у искушење да посумња у аксиом, 1995. године поменута тројица хемичара су добила Нобелову награду.

Крајем прошлог века у Француској је изашла књига Ошота Хамара „Озон – рупа ни из чега“. Предговор је написао Гарун Тазиев, светски познат француски вулканолог. Ево фрагметна из поменутог предговора:

„Озону у стратосфери ништа не прети уништењем. Они, који су се током последњих десет година трудили да убеде у то човечанство, издају научну истину. Противречи истини када се као изговор да се окриви ЦФЦ за уништење озона над Антарктиком, тврди да је сада позната „озонска рупа“ била откривена 1985, иако је она постојала још 1956. Научници, који су макар једном фалсификовали истину, никада више не заслужују поверење, при чему је неважан предмет о коме говоре.“

ГЛАВНИ БЕНЕФИЦИЈАР „ОЗОНСКЕ АФЕРЕ“ ПОЗИВА ОУН У ПОМОЋ

Апетити и амбиције комапније „Дипон“ постали су огромни. Скривајући се иза Роуланд – Молинове хипотезе „Дипон“ је могао без особитих напора да „прогура“ кроз Конгрес САД закон који забрањује коришћење старих фреона и стимулише производњу и потрошњу нових. Такав закон обезбеђује монополску позицију компанији на америчком тржишту. Но, корпорацији је ово било мало. Она је одлучила да освоји светско тржиште. И као „ован за пробијање“ послужиле су јој међународне организације, пре свега ОУН и њене специјализоване структуре из УНЕП-а (Програм ОУН за животну средину) и Светски еколошки фонд (СЕФ). За почетак, на иницијативу ОУН, утврђен је Међународни дан заштите озонског омотача – 16. септембар. Године 1985. донет је међународни оквирни документ – Бечка конвенција о заштити озонског омотача. Ударничким темпом отпочео је рад на припреми међународног споразума о практичној акцији која се тиче искључиво тема везаних за ЦФЦ, који би садржао конкретне обавезе и рокове за замену старих фреона новим.

Тај документ је Монтреалски протокол. Реч је о међународном споразуму чији пун назив гласи: The Montreal Protocol on Substances That Deplete the Ozone Layer. У преводу: Монтреалски протокол о супстанцама које уништавају озонски омотач. Потписало га је тридесет земаља 1987. година а на снагу је ступио 1. јануара 1989. Монтреалски протокол је предвиђао замрзавање производње фреона старог поколења (они су означени бројевима 11,12, 113, 114, 115) на нивоу из 1986. почевши од 1992. А у периоду од 1993-1998 потребно је смањити ниво производње за 50% у односу на почетни. Уз фреон додата су још нека једињења која могу оштетити озонском омотач. На пример, хидрохлорфлуоругљоводоници, угљентетрахлорид.

У документима ОУН стално је присутан оптимизам поводом озонске будућности планете: наводно, главни бенефицијар Монтреалског протоклоа је целокупно човечанство. Не, главни бенефицијар је америчка корпорација „Дипон“! Уз помоћ наведеног Протокола она је успела да издејствује затварање предузећа за производњу такозваних ОУС (озон-уништавајућих-супстанци) шром света. Она је освојила светско тржиште новог поколења фреона, успостављајући продају много скупљих и профитабилинијих производа. Наравно, на Монтреалском протоклу су зарадиле и друге компаније. На пример, оне које су производиле фрижидере и клима-уређаје. Стари уређаји су бачени, појавило се ново поколење фрижидера и расхладне технике коју су назвали environmentally friendly (еколошки безбедна). До 2005. године само је у САД извршена замена старих фрижидера новим у износу који премашује 220 милијарди долара. Истина, фрижидери за кућну употребу са новим фреонима које производи „Дипон“, повремено експлодирају, пале се, трују и шаљу на онај свет своје власнике. Но, све су то ситнице на фону таквог грандиозног задатка као што је спасавање човечанства од истањивања озонског омотача.

МОНТРЕАЛСКИ ПРОТОКОЛ КАО ОРУЖЈЕ УНИШТЕЊА ХЕМИЈСКОГ ОДБРАМБЕНОГ СЕКТОРА РУСИЈЕ

Изненађујуће је, али све земље света заједно су стале под заставу Монтреалског протокола. Стање је у децембру 2009. изгледало овако: 196 земља чланица ОУН ратификовале су његову почетну верзију. Највећeм броју земаља које су потписале Монтреалски протокол, од овог документа није ни вруће ни хладно. Оне не производе ЦФЦ.

Али неколико земља света, у тренутку потписивања Монтреалског протокола, биле су веома велики произвођачи фреона. Оне су, природно, производиле старе ЦФЦ који су пронађени почетком тридесетих година. Осим низа индустријски развијених земаља Запада, то су били и СССР, Кина и Индија. Кина и Индија су се уздржале од потписивања Монтреалског споразума, наставивиши производњу старих, или „сивих“ фреона. А Совјетски Савез, започевши разарајућу перестројку под руководством М.С. Горбачова, чинио је све само да би се свидео Западу.

15. септембра 1987. године у Монтреалу, совјетска делегација коју су чинили стручњаци, одбила је да потпише апсурдни и, за земљу опасан, документ. Један од чланова делегације Владимир Матвејевич Захаров, напуштајући Монтреал је рекао:

„Не постоји научна основа, колико-толико озбиљна, за његово потписивање“.

Из Кремља се зачуо грозни крик! Принудно смо потписали документ у ноћи пред нову 1988. годину. Самим тим главни део хемијске индустрије земље био је осуђен на уништење. Производња ОУС (озон-уништавајућих-супстанци) у Русији је достигла максимум 1990. године и износила је 197.490 тона, укључујући 110.140 тона ЦФЦ-а.

Године 1996. укупна производња ОУС (озон-уништавајућих-супстанци) се смањила на 47.575 тона (смањење 4,1 пута) а произовдња ЦФЦ-а је смањена на 17.122 тоне (смањење 6,4 пута). Од произведених материја које штете озонском омотачу, 1990. године унутар земље је искоришћено 58,8% а 1996. – 15.408 тона или 32,4%. Остатак је извезен у републике СНГ и земље у развоју („сиво“ тржиште ОУС). Особеност производње фреона и других материја које оштећују озонски омотач у нашој земљи била је у томе што је значајан део производње намењен одбрамбеној индустрији. Безумно потписивање и испуњавање Монтреалског протокола, у почетку од Совјетског Савеза, а затим Руске Федерације, наносило је озбиљан ударац војно-економском потенцијалу земље. Од цивилне индустрије највећу штету је претрпела производња фрижидера за кућну и индустријску употребу. Део производње ОУС нашао се у новим државама, насталим на крхотинама СССР-а. Пре свега Украјини, која је после добијања независности, аутоматски постала учесник Монтреалског протокола.

Био сам сведок тих драматичних догађаја деведесетих година. Десетине хемијских предузећа у земљи, у складу за захтевима Монтреалског протокола, морала су да буду затворена или препрофилисана. Представници војно-индустријског комплекса слали су влади СОС сигнале, упозоравајући да одбрамбена индустрија остаје без неопходне хемије.

Влада (премијер Гајдар, Черномирдин, Кириенко) и Министарство заштите животне средине и природних ресурса РФ изјавили су да је испуњавање међународних обавеза важније од одбрамбене способности земље. Директори предузећа су се на сваки начин трудили да испуне захтеве Монтреалског протокола. Као „ован за пробој“ искоришћена је Светска банка која је Русији дала кредит (110 милиона долара) за реализацију Пројекта за управљање животном средином. Осим кредита, у оквирима пројекта, давали су и грантове за „реконструкцију“ предузећа које производе ОУС (озон-уништавајуће-супстанце). Фактички, то је био мито за затварање предузећа.

Заправо, то је била закулисна војна операција „Дипон-а“ против наше хемијске индустрије која се скривала под заставом Монтреалског протокола. На крају, у децембру 2000. године последњих седам русих фабрика које су испуштале материје које наводно уништавају озонски слој, биле су затворене. Од тада се целокупна наша индустрија базира на коришћењу производа америчке компаније „Дипон“. Занимљиво, шта ако америчко руководство у оквиру кампање економских санкција против Русије забрани „Дипону“ извоз, нама неопходних хемијских производа? Како је то повезано са декларацијама наше власти о јачању економске и војне безбедности Русије?

Године 2017. у Москви је одржана конференција под вишезначним називом: „Од Монтреалског протокола ка Монтреалском трибуналу“. Била је посвећена тридесетогодишњици потписивања протокола. Посебно занимљиво и оштро је било иступање Григорија Крученицког, који води оделење озонског мониторинга Централне аеролошке опсерваторије Руског хидрометеоролошког завода. Ево одломка из његовог говора:

„Да би се испунили услови протокола и одустало од производње низа хемијских производа, уништен је, фактички, хемијски сектор одбрамбеног комплекса СССР-а. Разбијен је новцем који је Међународна банка за реконструкцију и развој доделила Совјетском Савезу за реорганизацију хемијске индустрије за производњу нових фреона. Новац је дат западним стручњацима са поптуним технолошким описом наших хемијских комбинта у Волгораду, Лењинск-Кузњецком и Перми. После тога ми смо постали таоци настале ситуације“.

Валентин Катасонов
Превео: Александар Мирковић

ИЗВОР: https: //reosh.ru/valentin-katasonov-ekologicheskie-fejki-kak-kompaniya-dyupon-zashhishhala-chelovechestvo-ot-ozonovyx-dyr.html?

Андреј Фурсов, КАКО ПРОЋИ КРОЗ НОВО „МРАЧНО ДОБА“

Од средине седамдесетих година тече процес демонтаже капитализма, који као да се „враћа“ у своју „додемократску прошлост“, у епоху „гвоздене пете“ и источно-индијских компанија, тих претходница данашњих транснационалних корпорација, само много суровијих. Ограничавање прогреса је, за светску врхушку, начин да створе свој нови свет. За већи део човечанства овај „нови свет“ ће постати ново „мрачно доба“ – које не треба мешати са средњим веком, који је почиње распадом империје Карла Великог у IX веку.

„Мрачно доба“ је период од средине VI века (када је коначно престао да функционише систем римских аквадуктова) и средине IX века.

„Мрачно доба“ је заиста епоха мрака за разлику од оклеветане, од стране делатника Ренесансне и посебно Просветитељства – светле епохе, која је потрајала готово до почетка XIV века; од XIV-XVII века настаје ново „мрачно доба“ које је, узгред, имало колико привлачну, толико и лажну фасаду – Ренесансе.

Прво „мрачно доба“ је период од Х–VIII века пре нове ере. Друго „мрачно доба“ је хроноклазам од VI–IX века. И, на крају треће – од 1340-1640 године.

Ми данас тонемо у четврто „мрачно доба“. Имам у виду, пре свега, европску историју. Шта је то „мрачно доба“? То је период када старо још увек није умрло, а ново тек почиње да клија. И њихови међусобни односи, њихова преплитања рађају накарадне футуро-архаичне форме. У таквој ситуацији није најважније преуређење. Не може се преуредити кућа која се руши. У таквој ситуацији најважније је пројектовање – то јест, стварање структура које су способне да сачувају цивилизацијска жаришта и скрате трајање „мрачног доба“.

Примери таквих структура су манастири током другог „мрачног доба“ VI-IX века. Језуитски кружоци за време трећег „мрачног доба“ XVI-XVII. А у књижевности то су две Академије Исака Асимова. Немогуће је преуредити свет који се руши, могу се преправити само острвца, из чијих ће будућих веза, настати мрежна структура новог друштва. Ново друштво настаје као мрежа, као систем енклава. То је дуг процес, који траје неколико поколења, процес оштре борбе. Прича Клифорда Симака „Поколење које је достигло циљеве“. „Зато је потребно почети сада“, како је некада говорио маршал Лиоте.

Луј Жобер Гонзал Лиоте (1854-1934) је француски маршал који је служио у Алжиру. Врелина је исцрпљивала Французе и маршал је наредио да се са обе стране пута, који су обично користили, посади дрвеће. На примедбу да ће оно порасти за, дај Боже, педесетак година, Лиоте је рекао: „Баш зато почните одмах“.

Почетак захтева неколико ствари. Прво: анализу историјске ситуације и тенденције развоја савременог света. Друго: анализу основних социјалних група у савременом свету, њихове потенцијале, интересе, ко су им савезници, ко нису… Треће: анализу главних затворених структура које усмеравају развој света, њихових пројеката који представљају концентрисани израз њихових интереса, циљева и задатака. Само на овој основи можемо приступити пројектно-конструктивним активностима, схватајући да то утиче на туђе интересе, супротставља им се – улази у борбу са њима.

Нове структуре морају да имају, истовремено, одлике корпорације, институције и специјалне службе. И, у исто време, да не буду ни једно од њих, већ нешто принципијелно ново. Наравно, таква структура у данашњем свету треба да има и четврту димензију, да би донекле била невидљива тродимензионалном свету. Међутим, управо овде почиње опасност „пливања са теговима на ногама“.

Опасност №1. Савремена друштвено-професорска профана наука, било наша било западна, налази се у кризи и не одговара више савременом свету, не види многе његове структуре. Она их просто не види! Ни процесе. Анализа, која претходи разради пројекта, захтева нову науку о друштву. На први поглед то је немогућ задатак. Већ постоје велики институти који ништа не могу да учине. Но, ствар је у томе да тако и треба да буде.

Пробоје увек остварује мала група људи или појединци, а онда им се прикључују остали. Неко разбије стену, а остали сакупљају камење. Али стену разбијају мале групе. Овде влада принцип «small is beautiful» – „мало прекрасно“ функционише. То је као извиђачко-диверзантски одред: десант, решење задатка и… идемо даље.

Али ту се крије опасност №2. Кадрови. Јасно је да пробој у науци не чине масе, већ мале групе, то јест когнитивни спецназовци. Мени се јако допада термин – когнитивни спецназовци. А тако је и са појединцима. То сам већ рекао. Но, чак је и спецназ тешко сакупити. Знам случај када се човек спремао да оснује институт, било је и средстава, али од тридесетак канцеларијица које је требало попунити он је успео да пронађе људе за само 14. Једноставно није било специјалиста.

Наравно, ово не значи да су проблеми нерешиви. Како су говорили, нема тврђаве које не могу да освоје бољшевици. И, осим тога, треба се сетити приче о две жабе. Једна је упала у млеко и одмах потонула. А друга се борила, скакала и скакала и претворила млеко у павлаку и искочила.

Лепо је, знам из сопственог искуства, ући у свет илузија и замишљати пројекте да свима буде добро. Али свет није онакав какав ми желимо да буде. Валерштајн је веома волео фразу: «The world is not what we would like it to be», „Свет није онакав какав бисмо желели да буде“. Не можемо пројектовати свет у маглини Андромеде када живимо на планети Торманс, да, још у доба Бика. Када не живите у свету Дарт Вејдера, већ у социјуму Дарт Вејдера. Можемо, наравно, испоставити захтеве свету, и гордо чекати док свет не спусти пред наше ноге, али неће се спустити. Треба га спустити.

Зато је могуће чекати реакцију, а могуће је и маскирати се, пронаћи одговарајуће место и постепено, не претендујући у почетку на глобални захват, ширити се и бити спреман за освајање нових територија када се промени ситуација. У биологији то зову „рецесивна мутација“. Управо на тој основи су сисари победили диносаурусе у еволуционој борби. А гмизавци који су дошли раније, у премском периоду, изумрли су.

Исто се догодило са, уз све њихове разлике, совјетским и нацистичким пројектима. Совјетски и нацистички пројекти су били различито усмерени. Нацистички пројекат је пројекат анти-модерне, пројект усмерен на очување капитализма. Совјетски пројект је пројект антикапиталистичке модерне, пре свега заснован на универзалној људској основи, а не на расној. Но, оба су се показала… Дошли су пре времена. И, обратите пажњу шта раде ултраглобалисти. Они из левог, глобалистичког пројекта издвајају троцкистичку линију и преузимају нацистички пројекат.

Шта је Швабов „велики ресет“? То је реализација нацистичког пројекта троцкистичким средствима у светским размерама. То је покушај да се сједине нацистички и троцкистички пројекти. Понављам, то је покушај да се обједини оно што је некада разбио Стаљин.

Пред сваким, који се усуди да разрађује реалан пројекат, велики је посао. Први корак је да се престане са разговорима о срећи за све људе, о човечанству у целини. То је врло незгодна позиција. Она у кризним условима не функционише. А ми морамо да побеђујемо. И понављам, ако и падамо треба да живимо и боримо се до краја. То је императив развоја сваког историјског пројекта.

Андреј Фурсов
Превео: Александар Мирковић

ИЗВОР: https:// zen.yandex.ru/media/ govoritfursov/kak-proiti-cherez-novye-temnye-veka-andrei-fursov-62694576031eff3556a7e445?&

Андреј Фурсов, ДВЕ ХИЉАДЕ ГОДИНЕ СВЕТСКЕ ЕКОНОМСКЕ ИСТОРИЈЕ НА ЈЕДНОМ ГРАФИКОНУ

До краја 18. века центар развоја светске економије и културе, чак и уз све узлете Антике, биле су Индија и Кина. Почетком 19. века бруто производ Кине превазилазио је бруто производ Западне Европе два пута. Превласт Запада је потрајала не више од 200-250 година, и сада се приближава крају. Не мислим да ће у будућности постојати један центар, као последњих пар векова, већ неколико центара.

Сва размишљања о прогресу, који запажамо у епохи капитализма, заправо се потврђују само на примеру 15-25% светског становиштва центра и његових енклава на периферији. 75-85% остатка становништва је искључено из овог прогреса, што представља иманентну црту капиталистичког система као игре са „нултом сумом“ (zero-sum game): прогрес мањине се остварује на рачун већине и на њену штету. Универзални (за све) прогрес у капитализму је мит. Прогрес капитализма јесте прогрес мањине, представљен као материјални и духовни прогрес свих или већине. У зависности од конкретног историјског периода светске економије ова мањина може бројати 15-25%.

Друштво будућности је пре свега свет високотехнолошких неоредова и корпоративних структура, окружених зонама футуроархаике – кланова, племена, криминалних група и томе слично. Неће бити једне будућности – постојаће њене различите варијанте које ће настати као резултат социјалних битака у ХХI веку.

Андреј Фурсов

Превео: Александар Мирковић

Извор: https://zen.yandex.ru/govoritfursov?lang=ru

Валентин Катасонов, РАТ У УКРАЈИНИ СУ ИСПРОВОЦИРАЛЕ ТРИ АМЕРИЧКЕ ОЛИГАРХИЈСКЕ ГРУПЕ

„Америчка империја сама себе руши“

У Америци има много конзервативаца који не деле званични став Вашингтона о војној операцији Русије у Украјини. Већ сам писао о једном од њих – Полу Крејгу Робертсу. Не мање познат је и амерички економиста конзервативног усмерења Мајкл Хадсон (Michael Hudson). Познат је постао још пре пола века када је 1972. године свет угледао његов фундаментални рад „Супер-империјализам: порекло и основа доминације САД у свету“ (Super imperialism: the origin and fundamentals of U.S. world dominance). Прошле године је на руском језику изашла друга Хадсонова књига „Убиство господара. Како финансијски паразити и дужничко ропство уништавају светску економију“ (предговор В.Ј. Катасонова; «Наше завтра», 2021).

Мајкл Хадсон, као и Пол Крејг Робертс, жестоко критикује унутрашњу и спољну политику САД. Хадсона нису оставили равнодушним ни последњи догађаји у Украјини. На сајту познатог америчког конзервативца Рона Унза, под називом The Unz Review, објављено је неколико Хадсонових чланака о овој теми. 28. фебруара појавио се чланак „Америка побеђује Немачку трећи пут у веку“ (America Defeats Germany for the Third Time in a Century). 7. марта – чланак „Америчка империја сама себе руши“ (The American Empire Self-Destructs). 23. марта објављен је видео и стенограм Хадсоновог интервјуа под називом: „Санкције: повратни ударац“ (Sanctions: the Blowback).

У првом од поменутих чланака Хадсон се присећа свога учитеља Хермана Кана (1922-1983), познатог америчког економисте, футуролога, директора Хадсоновог института. Хадсон се присећа да је Херман Кан почињао сваки свој наступ речима „Ратови никада ништа нису решили“. То је била теза послератних америчких либерала. И Хадсон почиње оповргавање ове тезе. Ево, и данашњи рат у Украјини, сматра Мајкл Хадсон, може много тога изменити и много тога решити. Тај рат се не води између Русије и Украјине већ између Русије и Америке.

Хадсон је усредсређен на питање америчких циљева у рату. Да Вашингтон покушава да ослаби Русију, која омета америчку доминацију у свету – очигледно је. То се дешавало и у годинама хладног рата.

Ипак, осим дугорочних геополитичких циљева у односима са Русијом, Вашингтон има и конкретније циљеве, средњорочне и краткорочне. То су циљеви америчког бизниса који посматра политику кроз призму тржишта, извора сировина, инвестиција, и, у крајњој линији – добити. Бизнису је потребан профит овде и сада. Та нестрпљивост америчког капитала омогућава да се боље разумеју узорци конфликта који је почео у Украјини.

Кључна теза Мајкла Хадсона гласи: Пентагон и НАТО су се нашли под петом крупног бизниса, што доводи до ирационалних, са тачке гледишта дугорочних политичких циљева, решења и дејстава. Чланак који разматрамо има поднаслов: «Сектори MIC, OGAM и FIRE покоравају НАТО» (The MIC, OGAM and FIRE Sectors Conquer NATO).

MIC – military-industrial complex. Војно-индустријски комплекс (ВИК).
OGA– oil and gas and mining complex. Нафтни, гасни и рудаски комплекс (НГР).
FIRE – banking and real estate complex. Банкарски сектор и сектор некретнина (БСН).

Хадсон напомиње да су три наведена економска сектора успоставила потпуну контролу над Конгресом САД: „Кључни сенатори и чланови доњег дома Конгреса не представљају толико своје државе и округе, колико економске и финансијске интересе главних учесника своје политичке кампање… И ови учесници се, у основи, деле на три блока“. А даље, доспевши у Сенат и Конгрес САД, представници блокова распоређују потребне људе у извршну власт. „Три главне олигархијске групе, купивши контролу над Сенатом и Конгресом, поставиле су своје политичаре у Стејт департмент и Министарство одбране“.

Први од поменутих сектора – ВИК (војно-индустријски комплекс) – налази се, после завршетка хладног рата, у стању „стагнације“. Рат испровоциран у Украјини, по мишљењу лобиста ВИК-a у Конгресу, Стејт департменту и Пентагону, довешће до његове „реанимације“. Хадсон пише да је „реанимација“ већ почела: „Акције ових компанија (ВИК, прим. В.К.) нагло су порасле после извештаја о руском нападу… Инвеститори су схватили да рат у свету „пентагонског капитализма“… обезбеђује гарантовану заштиту националној безбедности за остваривање монополског профита у војној индустрији… Војна ескалација прошле недеље, обећава нагли раст продаје оружја НАТО-у и другим савезницима САД, што омогућава богаћење оних који су реално изабрали ове политичаре. Немачка се брзо сагласила са повећањем својих расхода за наоружање за више од 2% БДП“. Компаније америчког ВИК-а, као што су Raytheon, Boeing и Lockheed-Martin, рачунају на наруџбине не само до Пентагона, већ и од војних установа у Немачкој и других европских чланова НАТО-а.

Своје интересе у рату следе и компаније другог сектора – НГР (нафтини, гасни и рудаrски комплекс). Како пише Хадсон „циљ овог комплекса је да максимализује цену своје енергије и сировина да би максимализовао своју ренту од природних ресурса. Монополицазија нафтног тржишта доларске зона и његова изолација од руске нафте и гаса, више од годину дана, представља основни приоритет за САД, јер гасовод „Северни ток 2“ прети да још ближе повеже западноевропску и руску економију“.

Циљ лобиста НГР је: „спречити друге земље, које не дозвољавају контролу америчким OGAM компанијама над својом нафтом, гасом и рударском индустријом, да конкуришу на светском тржишту америчким добављачима. Изолације Русије (и Ирана) од западних тржишта довешће до смањења испоруке нафте и гаса што ће утицати на одговарајући раст цена и профита корпорација“.

Узгред лобисти НГР у Конгресу готово су на нулу свели предизборна обећања Џо Бајдена да ће екологија и борба са климатским променама постати за Америку највиши приоритет. Хадсон примећује да је „допунски циљ (лобиста НГР /OGAM/, прим. В.К.) игнорисање и одбацивање еколошких тежњи да се нафта, гас и угаљ замене алтернативним изворима енергије. Сагласно томе, Бајденова администрације је подржала ширење бушења у мору, подржала је изградњу канадског нафтовода до најпрљавијег у свету извора нафте, у битуменском песку Атабаске, и прославила обнављање хидрауличног фрактурирања у САД“.

Олигархијску групу која представља трећи сектор, БСН (банке и непокретности), Хадсон назива „савременим финансијско-капиталистичким наследником старе постфеудалне земљопоседничке европске аристократије која живи од земљишне ренте“. Лавовски део земљишне ренте данас припада банкама који добијају проценат од хипотекарних кредита. Како примећује Хадсон, око 80 процената кредита америчких и британских банака добија сектор непокретности што доводи до повећања цене земљишта као и аренде за њено коришћење. Одавно је кроз хипотекарно кредитирање дошло до спајања банкарског бизниса и сектора непокретности који су оформили јединствени комплекс FIRE (банкарски и сектор непокретности – БСН). „Циљ овог сектора у земљи је максимализација земљишне ренте и ‚прираста капитала‘ омогућеног повећањем земљишне ренте“ – примећује Хадсон.

Предводник демократа у Сенату, Чак Шумер из државе Њујорк, један је од истакнутих лобиста банака са Вол Стрита и целокупне олигархијске групе FIRE. А дуго времена (1973-2009) један од најенергичнијих бораца за интересе FIRE у Сенату био је данашњи председник САД, а тада представник у горњем дому Конгреса САД државе Делавер – Џо Бајден.

FIRE сектор има претензије које сежу далеко иза граница Америке. Олигарси FIRE желе да узимају проценте и ренту из целог света. Хадсон пише: „На међународном нивоу циљ FIRE сектора је приватизација иностраних економија (пре свега да би се обезбедила привилегија Сједињеним Државама да дају кредите), монополизација државних инфраструктура и комуналних услуга у тежњи добијања ренте на рачун пружања основних услуга (таквих као што је здравство, образовање, транспорт, везе и информационе технологије) по максималним ценама, а не по субвенционисаним, ради снижења трошкова живота и вођења бизниса“.

Између ове три оглигархијске групе (сектора) постоје тесне везе које стварају синергију у виду допунске ренте. Тако је „Вол Стрит увек био тесно повезан са енергетиком (нафта и гас), управо са банкарским конгломератима Citigroup и Chase Manhattan у којима доминирају Рокфелери… Сектори FIRE, MIC и OGAM – представљају три рентијерска сектора који доминирају у данашњем постиндустријском финансијском капитализму“.

Већ у првим данима војних дејстава у Украјини, тржишна вредност и капитализација највећих компанија и организације све три олигархијске групе америчког капитала је скочила: „Њихова заједничка богатства су нагло расла у мери раста акција MIC и OGAM. А кораци предузети за искључење Русије из западног финансијског система (а сада делимично и из SWIFT-а), у споју са непријатним последицама изолације европских економија од руске енергетике, обећавају да ће стимулисати прилив у доларским хартијама од вредности“.

Ипак, бенефицијар овог рата у Украјини је невелика група америчких олигарха који представљају три поменута економска сектора. Остатак Америке је „лузер“ (губитник). Интереси остатка Америке данас нису представљени ни у горњем ни у доњем дому Конгреса: „Кључни сенатори и посланици у Конгресу не представљају толико своје државе и округе, колико економске и финансијске интересе својих главних донатора“. Међу овим „донаторима“ нема представника ни пољопривреде, ни индустрије (изузимајући производњу оружја).

Хадсон закључује да: „Конвергенција политичких циљева три доминантне америчке рентијерске групе потискује интересе рада и чак индустријског капитала изван граница ВИК (војно индустријског комплекса). Ова конвергенција представља дефинишућу карактеристику данашњег постиндустријског финансијског капитализма. У суштини, то је повратак економској потрази за рентом која је независна од политике рада и индустријског капитала”. У многим својим радовима Хадсон зове ово стање: потонуће Америке у нови феудализам. За разлику од старог феудализма који је био оријентисан на одржавање и увећавање ренте у границама феуда (земљишног поседа), нови амерички феудализам жели да убира ренту целом у целом свету.

Хадсон није случајно овај чланак насловио „Америка побеђује Немачку трећи пут у веку“. Немачка се показала као послушни вазал америчког господара-феудалца. Вазал је принуђен да сноси све губитке. И о тим губицима (који су већ настали и који могу ускоро настати) Мајкл Хадсон пише прилично подробно: „Најважнији стратешки циљ САД у конфротацији НАТО-а са Русијом је раст цена нафте и гаса, пре свега на штету Немачке; поред стварања профита на берзи нафтним компанијама САД, врло високе цене енергената одвући ће и велики део новца из немачке економије. По свој прилици, САД у веку трећи пут побеђују Немачку, сваки пут јачајући контролу над њеном економијом, која све више зависи од САД… а НАТО представља ефективну заштиту од било каквог унутрашњег националног отпора“.

Валентин Катасонов
Превео: Александар Мирковић

ИЗВОР: https://www.fondsk.ru/news/2022/03/27/majkl-hadson-vojnu-na-ukraine-sprovocirovali-tri-gruppy-oligarhicheskogo-kapitala-ssha-55862.html

Андреј Фурсов, ТРЕНУТАК ИСТИНЕ ЗА РУСКЕ ЕЛИТЕ

Поводом Абрамовича и других олигарха… Ови људи не умеју да читају знакове судбине. Године 2012. 12-13 октобра на заједничком заседању, сусрету Међународног монетарног фонда и Светске банке, грађанка Кристина Лагард је рекла да је један од главних задатака у наредним годинама – експропријација такозваног „младог“ новца. Када су је замолили да то прецизира, рекла је: „Онај новац који су присвојили олигарси у различитим земљама, укључујући и Русију је „млади“ новац…“; у Русији, Индији, Кини, Бразилу, као и онај који су присвојили чиновници који олигархе служе. Још је додала да „постоје и моралне и правне основе за ово“. Али, правног основа… Поводом правног основа чак ни питање нису поставили, јер су сви новинари схватили о чему је реч. То је суд „Абрамович против Березовског“ на коме су ова два човека, да тако кажемо, под заклетвом, толико тога рекли о себи. Уопштено, било је јасно да своје камене палате нису зарадили поштеним радом. Тако да је то, у принципу, био аларм. То је био аларм! Али га они нису чули.

Нису чули, већ су наставили свој „пикник“ не схватајући да је то пикник крај пута. И у сваком тренутку неко може доћи и отети га. Они су испустили из вида да данашњу англосаксонску елиту чине наследници пирата, разбојника, бандита… И не само то, они нису схватили да на њих, свеједно, гледају као на урођенике, као на поглавице урођеника са којима се могу мењати заробљеници за бисере, али ако затреба, може им се и отети све оно што су трампили. Деведесетих година су им рекли: „Донесите свој новац, донесите код нас….“ Такорећи, „ево овде засадите, реците ‚крекс-пекс-фекс‘ и израшће дрво са златним дукатима“, са златницима… Тако је и било. А сада је наступио тренутак истине, дошло је време за наплату.

Сада о национализацији (имовине) елите. Ако постојећи режим у Русији жели да преживи у овој врло сложеној ситуацији, он, безусловно, мора да постане мудрији, он мора, да тако кажем, да постане паметнији. И, неизоставно, потребни су кадрови, зато што „кадрови решавају све“. Није Стаљин тек тако „чистио“ кадрове 1937-38 године. Наравно, била је то борба за власт итд. Но, ствар је у томе што је савршено јасно било да кадрови преостали из Грађанског (рата) могу само да отимају и деле. Они нису ствараоци. Но, дошло је друго поколење после XVIII конгреса Свесавезне комунистичке партије (бољшевика), које је заиста градило земљу, подизало. Иако је и после Грађанског (рата) било делатника који су подизали земљу, ипак је била потребна смена елита. Заправо, Стаљин је ту смену и спровео. На суров начин. Али то је било природно јер су 1937-38 биле наставак Грађанског (рата), само сада то није био рат – „сви против свих“, већ рат на највишем нивоу. То јест, дошао је до највишег нивоа и тамо се Грађански (рат) завршио.

То не значи да и сада мора да буде тако. Сада је довољно људе одсећи од информационих токова и они су већ ван игре. Године 2015. дао сам интервју под насловом „Судбина оних који немају идеологију је пикник на ивици историје“. И тада сам рекао да клановско-олигархијски режими не побеђују у светској игри. Заправо, клановско-олигархијски режими не могу да преживе у светској борби. Клановско-олигархијске режиме и, узгред, причу са Абрамовичем, разумем врло добро… Подсећају ме на оне које зову, затвореници зову – „конзерве“. Када су затвореници бежали из логора у тајгу, са собом би повели и неког подебљег момка… То су радили да не би умрли од глади. И олигархијски, клановско-олигархијски режим… било у Заиру, било у Русији… Но, са Русијом је теже јер овде имамо нуклеарно оружије, али, клановско-олигархијске режиме, у принципу, господари светске игре посматрају као „конзерве.“ Као нешто што може да „иде под нож“ када је сложена ситуација, када је потребан новац. И, управо је сада наступио један такав тренутак.

Уопштено, побеђују, у историјским биткама побеђују елите. Погледајте: средином осамдесетих година и САД и СССР су се нашли у сложеној ситуацији. У октобру 1987. годину у Америци је букнула криза на берзи. И Гринспен је тада рекао: „Може нас спасити само чудо!“ Чудо је било рушење СССР-а. То јест, над понором су висили и САД и СССР. Али западна елита, као искуснија, просто је тупу, позну совјетску елиту – надиграла. И, испоставило се да је Стаљин био у праву када је рекао: „Ето, умрећу и вас ће империјалисти као мачиће подавити, а то сте и заслужили!“ . Но, њега је, заиста, веома узнемиравла та ситуација.

И ако погледамо нашу владајућу елиту… на тог Хрушчова, Брежњева… Али ја никако не идеализујем ни Кенедија, ни Никсона. Но, ако упоредимо, уопштено, и Кенеди и Никсон су били савремени људи. Они су били људи свог времена. А ови (Хрушчов, Брежњев) су за временом заостајали и нашли се у другом времену. А онда је дошло поколење Горбачова. Људи нивоа… рецимо председника колхоза! У најбољем случају људи који су навикли да имају газду. А тај газда је постао вашингтонски обласни комитет. А онда је дошло следеће поколење, сада већ поколење деце „приватизатора“. Писац Козлов је веома добро приказао лик овог поколења у роману „Нови лопов“.

И, ови људи веома желе да се уграде у пост-западни свет. Они не схватају да купују карту за Титаник. Али, најважније је да пост-западни свет њих не жели. Он хоће да их ороби и избаци напоље, на мраз! Да са њима учини оно што су Остапу Бендеру учинили на румунској граници. Но, они ово не разумеју. Овде може прорадити само једно: инстинкт самоодржања. Ако инстинкт самоодржања, у некој мери, постоји код ове „елитке“ (игра речима, елитка значи – луксузна кућа, стан, елитно насеље, прим.прев), онда ће се она од „елитке“ претворити у елиту која је, у крајњој линији, спремна да се бори. Али тешко, јако тешко је од људи који су васпитавани као потрошачи… при чему потрошачи окренути ка Западу. Светлост са Запада! Lux Ex Occidente, а не Oriente… Тешко ће бити од њих направити нешто… Нешто за борбу способно… Ипак, можда сам сувише песимистичан. Надам се најбољој варијанти. Може ово бити руско чудо…

Русија сваки пут искочи у ситуацијама светске или европске кризе. Ево, сада се та криза распламсава. И, може бити, да ће нам историјско памћење помоћи да искористимо ову кризу као што сурфер користи таласе и пење се на њих. Бар желим у то да верујем!

Андреј Фрусов
Превео: Александар Мирковић

ИЗВОР: https:// zen.yandex.ru/media/govoritfursov/dalshe-bez-oligarhov-moment-istiny-dlia-rossiiskoi-elity-andrei-fursov-6232c1a5ccbedb672e091e8b?&

Андреј Фурсов, ПСИХОИСТОРИЈСКИ РАТ

Ми морамо сами да пишемо своју историју и никоме не дозволимо да нам туђе смислове закуцава под нокте и увлачи под кожу. Психоисторијиски рат је стара појава, само се овај термин не користи често. У ужем смислу под психоисторијским ратом имам у виду психолошко, културно и информационо деловање, углавном, на елите овог или оног народа. Ја овај термин користим у много ширем смислу, као деловање једног агента, активног субјекта, на целокупну психосферу мете. Мета може бити држава, социјални систем, група људи, мета може бити и један човек ако заузима одговоран положај.

Психоисторијски рат има неколико облика. Најједноставнији је – информациони рат у ужем смислу те речи, рат на нивоу чињеница, када се оне искривљују. Други ниво је – концептуални рат, када се намећу концепције и интерпретације. И највиши је ниво – метафизички, када у вас утискују туђе смислове, туђе вредности, а онда вас подстичу да, у складу са тим вредностима, оцењујете себе и своје друштво и дођете до закључка да сте ви и ваше друштво мање вредни. На пример, један од облика метафизичког рата против Русије увек се састојао у томе да нас убеде како смо недовољно вредна, недовршена, неизграђена Европа. „Доградите се, уведите тржиште, демократију, права човека и све ће бити добро“, – говорили су нам. То је учињено, а онда се све срушило. Не случајно – тако је планирано.

Андреј Фурсов

Превео: Александар Мирковић

Извор: https:// zen.yandex.ru/govoritfursov?lang=ru&hide_interest_header=1

Андреј Фурсов, САДА ЈЕ НА КОЦКУ СТАВЉЕНО ПРАКТИЧНО СВЕ

– Данас имамо велики, изузетан интервју са Андрејем Фурсовом. Андреј Иљич је историчар, директор Института за системско-стратешку анализу, а главно је: како он види будућност. Андреје Иљичу, здраво!

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Здраво.

О ВОЈНОЈ ОПЕРАЦИЈИ У УКРАЈИНИ

– Оставићемо по страни све што смо планирали и, вероватно, разговарати о рату и његовим последицма.

АНДРЕЈ ФУРСОВ: О војној операцији.

– Хајде да тако назовемо. Нека буде војна операција. Шта ви мислите, како ће се завршити?

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Мислим да ће се завршити тако што ће укронацистички режим бити принуђен да изврши демилитаризацију и денацификацију, то јест, овај режим ће нестати.

– Последња тачка, која се тиче денацификације, о њој бих желео подробније да разговарамо. То јест, јасно је шта означава демилитаризација. Њоме се бави наша војска. А денацификацијом треба да се позабаве неки други људи. Како то, са ваше тачке гледишта, треба да изгледа у савременом свету? Ми смо ипак део Европе.

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Но, део Европе, али значајно већи део од Еворпе. Ова Европа је део огромног копна, она је полуострво које себе сматра континентом. Ствар је у томе што је денацификација, у стуштини, извршена до данас само у једној земљи, у Савезној Републици Немачкој. Тамо се спроводила под контролом Американаца, Британаца и Француза. Очигледно, неко место у том процесу припада и Русији. Иако овде није реч о контроли Русије над Украјином, Русија је заинтересована за неутралну, неблоковску Украјину, али, ја мислим, мора постојати неки прелазни период у коме треба да се изврши денацификација. То јест, људи који су се свакојаким делима упрљали, треба да напусте своје дужности, а неки да буду изведени пред суд. Ето, на тај начин. А конкретно, то ће бити… врло је тешко разматрати конкретне мере. Ми можемо само предложити неку основу.

– Зашто сам поставио тако глупо, банално питање? Мени се чини да у нашем друштву постоји неки раскол – не драматичан – јер последње бројке говоре да више од 70% подржава Путина и верује у његову политику. Ипак, постоји и активна мањина, која је видљива, која гласно узвикује: „Не рату“, „Ми смо напали Украјину“ и све остало. То многе збуњује. То јест, неки се, у крајњој линији, боје да ће се наша власт уплашити, одступити, почети да преговара. Као и 2014. Ето, отуда такво питање.

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Разумем ту бојазан. Тим пре што је пре 2014. била 2008, а пре тога је био и Први чеченски рат који се завршио издајом у Хасавјурту. Но, данас је ситуација потпуно другачија. Данас сам написао једну објаву члановима моје групе на ВКонтакт-у и рекао да су се 24. фебруара 2022. године код нас завршиле, у суштини, деведесете. Чак ни Крим није био завршетак деведестих година. То је био пролог њиховог завршетка. Сада је на коцку стављено, практично, све. И ако се власт поколеба у овој ситуацији, направи уступак, повуче се пред спољашњим и унутрашњим Западом, то ће бити крај ове власти. Зато, мислим, да ће овде прорадити и самоочување власти. Но, оно треба да проради активно, а не пасивно.

Скок мора да се заврши болним падом. Рецимо, ти људи који излазе (на улице) и вриште… они не излазе само са паролама „Не рату!“ Када су код нас били ти протести, људи су викали „Слава Украјини! Слава херојима!“ То јест, они су извикивали бандеровске пароле. И ако су то били људи из средстава информисања, из државних структура, они би аутоматски требало да буду лишени својих дужности. Ако твоја држава спроводи војну операцију против укронацистичког режима, а ти излазиш на демострације и подржаваш тај режим, није ти место у државним структурама.

– А вандржавним?

АНДРЕЈ ФУРСОВ: То се мора посматрати у односу на околности. Уопште, сматрам да постоји врло једноставан начин решвања проблема пете колоне. Без репресије: њихово одсецање од финансијских и информационих токова. Ти људи треба да се нађу у вакууму. И, безусловно, они морају да осете морални притисак. Сви ти дрекавци морају схватити да се налазе у моралном вакууму и да их људи посматрају као наказе.

– А ви немате чудан осећај да смо ми некако, на очигледан начин… но, напоменућу због слушаоца да је све почело ултиматумом Сједињеним Америчким Државама, 10. децембра. Оним што се назива предлогом о новом систему глобалне европске безбедности; да би се све то, на крају крајева, слило у оно што се сада дешава; а Америке нигде нема. Бајден је чак и на одмор отишао. А са нама ратује Европска унија, комплетна. Американци су као неутрална земља? Како ви то оцењујете?

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Прво, они су, наравно, неутрална земља, а ратује не само Европа, ратује и Британија које се та ситуација итекако тиче… Ви знате, ја сам увек разликовао Британију од Европе. То је нешто сасвим посебно, то острво бандита, пирата и изгнаника. А изгнаници изгнаника и бандити бандита су створили Америку под масонским оком. Да, заиста, то, са стране, изгледа врло чудно, тим пре што се Америка у Украјини лишава врло слатких колача. На пример, 17 биолабораторија које, узгред, формално из Америке надгледа Фаучи. Осим тога, сви одлично знају да је Украјина финанскијска праоница за прање новца Обаминог и Бајденовог клана. Ја мислим да су Американци потпуно свесно уступили палицу Европској унији, то јест, свом клијенту који треба да одради неки програм. Тако да је хистерија Европске уније потпуно јасна. И Немачке, пре свега. То што је Шолц проговорио и рекао да ова ситуација са Немачке скида сваку кривицу итд, по мом мишљењу, још једном говори да је све ове године, 30 година, Еворпа, не само Америка и Велика Британија, већ и Еворпа, Европска заједница улагала средства у Украјину као базу и овна за пробијање против Русије, као у анти-Русију. Једном је Константин Леонтјев рекао да су Чеси оружје које су Словени преотели од Немаца и усмерили их против њих. Тако су и Укри оружије које је од руског света отео Запад и против руског света га усмерава. И сада се све руши. И сва та хистерија, но, она је потпуно јасна. Ја мислим да су Американци дозволили ЕУ да се поигра, а сами седе као пук у заседи… Да, наравно, имамо и другу тачку гледишта. Она се већ чула код нас: да постоји неки договор између Русије и САД – а све ово је представа. У то мишљење не верујем. Не личи ово на договор. Мислим да и у САД постоји нека збуњеност. При томе, шта су они викали: Ево Русија ће сада напасти, ево сада Русија напада… Испало је као у причи: вукови, вукови, вукови… А када је почела војна операције, испоставило се да не иде по плану А, ни по плану Б, већ по некој сасвим другој схеми.

– А шта ви мислите, у ком моменту ће амерички пук искочити из заседе?

АНДРЕЈ ФУРСОВ: А то зависи како ће се ситуација одвијати. Осим тога, треба схватити да САД имају довољно проблема. Тамо је оживео Трамп. Приводи се крају истрага против Хилари Клинтон. Вероватно је неће ухапсити, но, свеједно, прети јој затвор. Тако да имају они доста својих проблема. И овде је много свакојаких промена. Овде се може појавити нека неочекивана ситуација повезана са током војне операције. Врло је тешко прогнозирати. Ступамо на врло несигурно тло.

ЕКОНОМСКО-ФИНАНСКИЈСКИ АСПЕКТИ КРИЗЕ. СУКОБ СА УНУТРАШЊИМ ПОСТ-ЗАПАДОМ

– Како се ствари мењају у глобалном финансијском свету.

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Мислим да се, пре свега, мења свет у целини, а финансијско-економски сегмент је само његов елеменат. Пре свега, треба рећи: како год да се заврши ситуација у Украјини, но, завршиће се, ја мислим, победом Русије у војној операцији – савршено је јасно да Запад, а тачније – пост-Запад, јер је Запад умро буквално пред нашим очима у последњих тридесет година следећи Совјетски Савез, дакле, пост-Запад ни у ком случају неће признати резултате ових војних дејстава, ни денацификације. И нову владу у Украјини они неће признати. Савршено је јасно да ће санкције остати. И на тај начин, Русија у значајној мени испада из целог низа финансијско-економских процеса.

Осим пост-Запада у савременом свету постоје још и Кина, Индија, Иран. Јасно је да то сужава простор за финансијско-економски развој. Но, са друге стране, подстиче Русију на суштинске измене модела економског развоја. Заправо, ако не дође до те промене Русија у овом сукобу неће издражати. Зато сам више пута говорио да наш сукоб са пост-Западом тече по две линије – по спољашњој и унутрашњој. И ако не решимо проблем са унутрашњим пост-Западом, јер је код нас пост-Запад део владајућег слоја – све ове глумице и новинарчићи који излазе и вриште „Не рату!“, они су, пре свега, сегмент те пете колоне у владајућем слоју – ако се овај проблем не реши, неће се решити ни остали. А решити се може само путем озбиљних структурних реформи и промене модела развоја. Клановско-олигархијски режим неће моћи да се супротстави пост-Западу. Пост-Западу се може супротставити само режим у коме су власт и народ једно – имају исте циљеве, деле исте вредности и тако даље…

Што се тиче финансијско-економског аспекта, он је последица ових процеса а ни у ком случају њихов узрок.

ВОЈНА ОПЕРАЦИЈА У УКРАЈИНИ И „ВЕЛИКИ РЕСЕТ“

– Данас сам чуо неколико апокалиптичких прогноза, сматра се да украјинска криза може постати последњи „црни лабуд“, који ће у постковд епохи нанети смртоносни ударац том светском злу, финансијском капиталу, који је опустошио целу земљу и све ће одлетети у ад.

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Јако је добро што сте дотакли ову тему. Ствар је у томе да је криза, на парадоксалан начин, повезана са војном операцијом Русије у Украјини, при чему не војна операција, већ криза „надувана“ из ње, испуњава читав низ функција које је испуњавала пандемија. Но, ствар је у томе што су пандемију завршили крајем прошле године. Пандемија није испунила своје задатке. „Зелена агенда“ такође пропада. И на крају питање: која су средства остала за стварање новог светског поретка? Рат у Европи и глад – то је једино што је још остало да би се преформатирао свет.

Један од разлога, чини ми се, што се криза „калеми“ на војну операцију, повезан је не толико са Русијом, већ са много ширим, глобалним проблемима. Није случајно још Шваб изјавио да ће Светски економски форум на сваки начин подржати Украјину. Мислим да одређени део светске врхушке има велику жељу да искористи ову кризу за решавање читавог низ проблема које није решила пандемија и „зелена агенда“.

– Зар се не боје да ће их ова криза просто почистити? И зашто мора да наступи глад?

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Ја мислим да се они тога плаше, али на то не рачунају. У својој књизи „Велики ресет“ Шваб… За мене је „Велики ресет“ који су написали Шваб и Малер еквивалентан непопуларном „Мајн кампфу“. Само је Хитлер није написао програм преустројства целог света, већ Европе, а овде је написан програм промене не само целог света, већ и човека. Зато што, како је рекао Шваб о Четвртој индустријској револуцији, то није промена света око нас, већ је то промена самог човек путем средстава за геномодификацију.

Зато, мислим, када су ти момци покренули процес, рачунали су да може доћи до озбиљних проблема. И Шваб је писао о опасностима на путу тог великог ресета. Једна од опасности је да се процес може отегнути. Тако је и било. Друга, ако једна од три велике државе изађу из њега, то јест, САД, Кина или Русија. И трећа – масовни протести. Искрено говорећи, нисам веровао да ће на Западу доћи до таквог отпора овим процесима. Нисам очекивао „конвоје слободе“ у Канади, у Америци. Претпостављао сам да се западни човек одавно претворио у мекушца, у неспособњаковића са којим се може манипулисати.

Но сви ти догађаји заједно: успорени темпо вакцинације; то, што Кина и Русија не трче поскакујући (од среће) у том процесу; то, што се појавио оштар отпор целом процесу, све то је принудило ове људе да прибегну неким другим средствима. Зато што, ако одступе, изгубиће од оног дела светске врхушке чији је један од чиновника Трамп. И у оваквој ситуацији потребно им је нешто друго. На пример, рат, који може испровоцирати глад. А глад је смањивање потреба, пооштравање контроле.

И зато мислим да ће се они потрудити да искористе војну операцију у Украјини максимално. Постараће се да се она максимално продужи. Отуда помоћ у оружју. То је таква, полифункционална ствар. Они слабе Русију, они стварају зид између Русије и Кине – с једне стране, и Европске уније – са друге. При чему то чине рукама атлантских врхушки Европске уније. Реч је о врло озбиљној игри. Изненађујуће је да локална војна операције Русије у Украјини може решити судбину у наредних 15-20 гдоина. И може – са једне стране, убрзати процес ресетовања, а с друге – може га сломити.

– Говорили сте о глади; хтео бих да приметим да Русија са Украјином контролише приближно 25% светског извоза пшенице и приближно 96% светског извоза сунцокретовог уља.

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Они ће се постарати да продуже конфликт да би уништили сетву.

– Постоји још један аспект, који се до сада није остварио, али, како схватам, представља један од сценарија. Ако ситуација дође у ћорсокак, како се код нас каже, и Русија повуче кочницу, затвори гасовод, и још прекине испоруку ђубрива, које у огромним количинама иде у Европу – управо је то ваша прогноза о глади и на европском континенту.

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Поводом ђубрива. Ствар је у томе што су последњих шест месеци фирме које произовде ђубриво нагло подигле његову цену. И захваљујући томе на добитку су крупни агрохолдинзи, али губи мали и средњи агробизнис, фармери губе. То заиста постаје фактор наглог повећања цена прехрамбених производа, што је један од саставних делова великог ресета. Зато што квалитетне хране треба да буде за 15-20% оних који су на врху. Осталима – месо од скакаваца и црва и из 3Д.

ПРОТИВ ХИТЛЕРА СУ СЕ У ЕВРОПИ, РАМЕ УЗ РАМЕ СА РУСИМА, БОРИЛИ САМО СРБИ. УКРАЈИНУ СУ ТРИДЕСЕТ ГОДИНА ПРИПРЕМАЛИ КАО АНТИ-РУСИЈУ

– Таква масовна реакција Европе пре свега, на конфликт у Украјини – производ је медијске манипулације? Или је заиста последица двогодишњег седења у пандемији? Што су се Европљани толико упрегли за Украјину? Шта ће им Украјина?

АНДРЕЈ ФУРСОВ: До Украјине им није стало, стало им је до Русије. За мене је била врло карактеристична фраза коју је пре неколико година изговорила Урсула фон дер Лајен, она жена са лицем комуналне синдикалисткиње. Изабрала је дан 22. јун и рекла да са Русијом треба разговарати са позиције силе. Није случајно изабрала 22. јун. У праву сте кад говорите о две године седења због пандмије. Али ствар је у томе што су планови Европске заједнице везани за Украјину давно направљени. И Украјину су последњих тридесет година спремали као анти-Русију. Мислим да у основи тога лежи жеља за реваншом.

– Андреје Иљичу, будућност. С ваше тачке гледишта, у овом хаосу, у овом сукобу који може имати најстрашније последице, они, које зовете Англосаси, да ли они уопште постоје? Да ли су они субјекти? Да ли они могу да победе или не могу?

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Англосасима зовем Англоамериканце, на то мислите?

– Не. Бићу прецизнији. То је тема која се појавила, вероватно, последњих месец-два. Овде су многи почели да праве конспиролошке верзије о томе да је Америка такође остарила, као и стара Еворпа. А Британија, обрнуто, стекла нову младост. И све конце у Евроазији сада повлаче Енглези. Они све хушкају, они распламсавају ратни пожар. И желе да покопају Немачку која ће и прва страдати у овом конфликту.

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Не, није тако. У своје време Родс је поставио задатак да врати Сједињеним Државама неку глобалну британску империју. Но, историја је пошла у сасвим другом правцу. Синхронизованим ударцима, не договарајући се, али схвтајући шта ради партнер, Совјетски Савез и САД су 1956. године нанели смртоносни ударац Британској империји, после којег су Британци имали две варијанте: или да тихо умру, или да створе невидљиву финансијску империју. Када говоримо о САД и Великој Британији потребно је разумети да, осим тога што постоје две државе – САД и Велика Британија – постоје и кланови англо-амерички и америчко-енглески који имају своје интересе. При томе, део америчког естаблишмента је оријентисан на британске кланове а део британског на америчке. То су врло сложене, испреплетене везе. Осим тога, ситуацију усложњава још и чињеница да су разни кланови, кланови из различитих земаља заступљени у истим структурама. То јест, они се слажу као Ејлерови кругови, негде се боре међусобно, а негде се боре заједно. Узгред, исто се дешава и по државној линији. Лабуристичка влада Велике Британије, после Другог светског рата, да би мало успорила Американце, продала нам је сјајне, у том тренутку најбоље на свету, авионске моторе и на корејском небу су совјетски пилоти уништавали Американце користећи управо те моторе. У исто време, почетком 50-тих година, америчка и совјетска обавештајна служба снабдевале су малајске побуњенике – а то су пре свега били етнички Кинези – у борби против Британске империје. То јест, овде је све тесно повезано. Британци су се заиста, врло активно, подизали ових последњих 40-50 година. Они су заиста успели у много чему. Но, рећи да Британци држе конце – било би претерано. У свету постоји неколико група које су међусобно повезане као Ејлерови кругови. Негде раде заједно, негде се боре међусобно.

Што се тиче Немачке, Немачка уопште није субјект, она је протекторат САД, пре свега. Но, постоје различити немачки кланови – Пруси, Баварци. Постоје и апсолутно пробритански кланови. То јест, слика ових међусобних односа и утицаја је значајно сложенија. Али, ако говоримо о Европи, заборавивши на трен Британце, онда безусловно постоји тежња да се преобрати… Европска унија није политички субјект. У истојији је било неколико покушаја да се створи Европска унија. Последњи покушај, који је скоро успео, био је Хитлеров. Хитлерова Европска унија. И Совјетски Савез није ратовао само са Трећим рајхом, већ са Хитлеровом Европском унијом. У своје време Мељник-Боткин, шеф специјалне службе Француке у доба Де Гола, у једном од својих последњих интервјуа, када је већ био у пенизији, рекао је, обраћајући се Русима: Не будите у заблуди, Французи вам никада неће опростити што сте разбили Наполеона пре 200 година. Дубоко верујем да Европска унија у целини, а не само Немци, никада неће опростити Русији што је разбила Хитлера. Зато што је цела Европа легла под Хитлера и једини који могу рећи да су стајали раме уз раме са Русима у тој борби су – Срби. Сви остали су легли под Хитлера. А ми смо тог Хитлера победили. Европска унија нам то никада неће опростити.

И постоји још један моменат. Фјодор Иванович Тјутчев је једном приликом рекао да је појавом империје Петра Великог империја Карла Великог у Европи немогућа. То јест, родила се Руска империја и зато је уједињење Европе у духу Карла Првог немогуће. Испоставило се да је био потпуно у праву. Обратите пажњу, када је Европска унија коначно стала на ноге? Када је разрушен Совјетски Савез. То јест, растућа Русија и опадајућа Европска унија су спојени судови. И у Европској унији то одлично схватају. Поготову што из бројних разлога Европска унија пуца по шавовима. Зато неприхватање Русије од стране тих људи, носи дубко историјски карактер. Не код свих, али код елите – да.

– У том случају објасните ми: мржња уједињене Европе према Русији, ако сам добро схватио, системска је, вековна и, уопштено, треба је прихватити као датост. Но, у том случају, теоријски, Англоамериканци би, ситуационо, требало да буду наши савезници. А Енглези наступају као Чапајев – напред, на коњу.

АНДРЕЈ ФУРСОВ: И да и не. Обратите пажњу, ми смо врло често заједно са Енглеском ратовали, и против Наполеона и против Хитлера. Неки чак кажу да је то зато што је Русија била криптоколонија Велике Британије. То је глупост. Заправо Велика Британија и Русија, како год се она звала, две су водеће државе. И обе су биле заинтересоване да не постоји јак европски центар, била то Немачка или Француска. Зато су заједно ломили Наполеона, заједно ломили Вилхелма, Хитлера. Но, када би се ови периоди завршили Русија је аутоматски посталајала непријатељ Британаца. И сада код Британаца имамо врло занимљиво ткање. Британци, градећи своју невидљиву финансијску империју… имају неколико база. Једна је – Јужна Кина, друга – Блиски Исток и они желе да врло активно уђу у Закавказје и помогну Турској.

Но, у Средњу Азију ће им бити врло тешко да уђу, тамо Кина и Турска играју своје игре. И, ту је још, природно, Источна Европа. И, управо овде су се сударили и са Европском унијом, и са Американцима. Пре недњљу-две изнео сам претпоставку да Американци, којима није у интересу сувише снажан развој ове невидљиве британске финансијске империје, могу учинити са Британцима оно што су им већ учинили 1956. године, за време Суецке кризе. Американци су тада створили код Британаца снажан утисак да ће их подржати у случају кризе. Али, чим је Хрушчов обећао две дивизије добровољаца и подсетио да Совјетски Савез такође поседује нуклеарно оружје, Британци су отрчали код Ајзенхауера да траже помоћ, а Американци су им хладно одговорили да они не подржавају колонијалне империје. И ако се у Украјини сада догоди оно што су Руси замислили, то ће потпуно уништава британски план стварања блока Пољска-Украјина-Турска-Велика Британија. Зато што Украјина испада из овог друштва. И то слама британску игру. Ко побеђује? Побеђују Американци.

ЕВРОПСКА УНИЈА НИЈЕ ПОЛИТИЧКИ СУБЈЕКТ

– Побеђују Американци. А поричете ли да је Европа, континентална – субјект. То јест, они ће у сваком случају настрадати како год се развијао овај сукоб.

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Да, они ће у сваком случају пострадати. Зато што нису политички субјект. Уопштено, у Европи постоји једна држава која личи на политички субјект. То је Француска која поседује две атомске централе и атомско оружје. Но, Француска са масом становништва које није бeле расе је земља са којом се лако може манипулисати. Но, то не значи да европски финансијско-аристократски кланови не играју велику улогу у великој игри. То значи да Европска унија и поједине земље не играју, али кланови и те како играју. Ми смо фиксирани, потпуно идиотски, на апсолутно безопасне, но, добро, безопсних структура тамо нема – на такву чудну стуктуру као што је Билдербершки клуб. Но, постоји, на пример, струкура о којој се код нас не пише, рецимо – „Клуб острва.“ „Клуб острва“ је затворена структура којом увек управља један енглески лорд, и увек – лихенштајнски војвода. Но, важно је рећи да лихенштајнске војводе имају посебан положај у европској аристократији, много јачи него породица Грималди и луксембуршке војводе. Осим тога, постоје и друге структуре. То јест, када говримо о томе да Европа није субјект, мислимо да није субјект на нивоу држава и Европске уније. Али, постоје субјекти у облику затворених наднационалних структура. И оне имају своју игру.

– И то је део светске владе, извињавам се, није иронично, то је питање.

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Сергеје Александровичу, никакве светске владе не може бити зато што је свет сувише сложен да би се њиме управљало из једног центра. Постоје различите групе.

– Разумем, мережна структура, неколико центара.

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Да, потпуно тачно. Постоје различите структуре, оне имају међусобне односе који се протежу, многи се проблеми протежу и калеме на данашњу ситуацију, многи проблеми се протежу из древних времена тако да обичном човеку изгледају као лудило неких експерата, кад о томе проговоре. Постоји много противречности унутра, да тако кажем, унутар европске аристократије – то су противречности између потомака Каролинга и Меровинга.

Људи се питају какво то значење има (данас)? Али за ове људе има значење. Зато што ти људи мисле о томе вековима. И за њих је то проблем крви и проблем уништења Меровинга од стране Каролинга и римског папе – њима је то било јуче. То је увреда.

КИНУ ЧИНИ ДЕВЕТ ДО ДВАНАЕСТ КЛАНОВА

– И овде прелазимо на другу државу, укорењену у миленијумима – на Кину, које нема у вашим размишљањима. А где је Кина?

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Кине има у мојим разматрањима. Сада смо говорили о Европи и Америци. Кина игра своју игра. Никада нисам био присталица мишљења да ће Кина бити глобални лидер у XXI веку. Кина има масу ограничења. Њено главно ограничење састоји се, по мом мишљењу, у следећем: што је Кина економски успешнија, њени социјални и политички проблеми су већи. Кину, по различитим оценама, чини 9-12 регионалних кланова. И Кини није гарантовано да, у случају великог економског успеха, рецимо, јужног дела, који је повезан, узгред, са Британцима још од времена Првог и Другог опијумског рата, повезан управо са Британцима, а не Американцима… са Кином уопште, није тако просто и није тако јасно, као што изгледа на први поглед.

Сви ти разговори о томе да ће Кина бити лидер у XXI веку мене подсећају на разговоре с почетка XX века о томе да ће, за двадесет година, Русија све „згазити“. Русија се, заиста, бурно економски развијала, али тај бурни развој је ломио Русији социјалну кичму. Ако сте заборавили, било је таквих разговора и о Јапану, 70-тих година, да ће Јапан у наредних двадесет година… Јапан су САД 90-тих година обориле једним карате ударцем. И Јапан је такав и остао.

Узгред, није случајно Шваб у својој књизи приметио да све државе треба да смање своје потребе, да смање економски раст. За најнеразвијеније земље то ће бити патагонизација (Патагонија је најнеразвијенији део Аргентине). А за најразвијене земље то ће бити јапанификације, то јест, стање у коме се Јапан нашао 90-тих година.

Ни Јапан, ни Русија нису постали лидери упркос прогнозерима. Исти случај је са Кином. Временом ће она имати све више проблема. Нисам сигуран да ће се са њима изборити. Мислим да Кина уз активну спољну политику, уз решење проблема са Тајваном, уз добре односе са Русијом, може изградити своју зону у Азији и онемогућити Јапанце да они то учине. Ако се сећате, Јапанци су имали такву концепцију – велика азијска сфера заједничког цветања. И Кина може покушати исто да учини. Но, за то су јој је потребна руска леђа и стална напетост у односима са САД.

– Она је апсолутно неизбежна. Неки тврде да је учешће САД у Другом светском рату био управо рат са Јапаном за оно што називају Pacific region. Није у питању никаква заштита демократије и толеранције. Нису они марили ни за Хитлера, ни за остале.

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Наравно.

– Отуда питање: очигледно да је следећи корак претварање Кине у тај исти, императорски Јапан, који претендује на цео Pacific region. Зар не? По тој логици Русија и Европа се налазе негде на периферији.

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Да. Али постоји још једна ствар. Само ако се Кина не распадне на делове. Ове године ће се одржати конгрес компартије Кине. Једна варијанта развоја је: Си Ђинпинг побеђује своје опоненте, такозване „комсомолце“. Друга варијанта: не побеђује. И овде почињу сасвим друге игре.

Сада се говори о мултиполарном свету. Свет још није постао мултиполаран до краја, но, у мултиполаран се већ претвара. Свет улази у зону хаоса, где је врло тешко прогнозирати. Из игре тенис, свет се претвара у игру сквош. А из шаха – у игру го. И овде, са једне стране, имамо врло занимљиве распореде, који ће се, међутим, врло брзо мењати. При томе, за овакву хаотичну ситуацију карактеристично је да и најмањи узроци могу изазвати велике последице. Зато је потребно пажљиво пратити и најмање покрете, најмање промене. У ситуацији равнотеже довољно је да лептир слети на један тас и све ће кренути на другу страну. Овде нагло нараста улога не случајности, већ бих рекао – улога догађаја.

О ЈУЖНОЈ АМЕРИЦИ

– Желео бих да усмерим вашу пажњу на новости које су сви игнорисали. Болсонару је демонстративно допутовао у Москву и демонстративно одбио да подржи санкције. А данас је то исто учинио Мексико – уопштено, протекторат САД. Шта нам ово говори? Да ли то може бити тај лептир?

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Ја мислим да то не може бити тај лептир. Што се тиче Мексика, наравно, он је у већем степену држава него Колумбија, но држава Мексико је збир наркокартела. Ако је Колумбија – два велика наркокартела и влада, онда је Мексико – ипак, нешто другачије. Са Бразилом је ситуација сложенија. Али и Мексико и Бразил решавају своје проблеме. Њима као да је врло угодна ситуација глобалног хаоса, глобална мутна вода у којој се може ловити риба.

– Утицај САД у том истом Мексику и Бразилу је огорман. Па сам посмислио како је то прошло без Бајденових емисара. Можда је то само део игре?

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Може бити. Ствар је у томе што је светска власт конструисана лукаво. У игри су све варијанте. Но, може бити и савршено… Болсонару је врло емоционалан човек, бурно реагује. Једном сам разгорарао са Леонидом Владимировичем Шебрашином, и он ми каже да не треба у свакој акцији видети злу намеру, то може бити и елементарна глупсот. На то сам му одговорио: ствар је у томе што је глупост најбоља форма у коју се може сакрити зла намера. Може бити и овако и онако. Ви можете бити потпуно у праву да је у питању део неке игре. А можда то није игра.

РУСИЈА И ТУРСКА

– Остаје нам још један амбициозни играч, који се још није испољио – Турска, друг Ердоган. Да ли је он уопште субјект, да ли је самосталан? Или је пион у рукама Лондона?

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Као регионални играч он је субјект, што се тиче игара код нас у Закавказју, у Средњој Азији делимично; но, сигурно, он је део британско плана. Тачније, британско-америчког. И Американци и Британци имају једну слатку навику: ако се припремају да учине неку гадост, почињу да „гурају“, да уздижу људе који су повезани са тим регионима – непосредно или посредно. На пример, када су одлучили да униште социјалистичке лагер преко Пољске, одједном се појавио Збигњев Бжежински, појавио се Пољак као римски папа. И појавило се много католика укључујући и Кејсија – шефа ЦИА у Регановој администрацији. Исто је било са Тенетом и ЦИА када су уништавали Србију, користећи за то Албанију.

Желим да подсетим ко је била у последње време шефица ЦИА, истина, већ су је сменили, но реч је о особи која је радила у Турској, Азербејџану. И Мур, који је на челу МИ-6 бивши је специјалиста за Турску, који сакупља турске тепихе, који навија за турске клубове, који говори да је Ердоган његов пријатељ. И када су ове људе поставили у ЦИА и МИ-6 мени је постало савршено јасно да ће удар бити у Закавказју, на линији Азербејџан-Карабах.

Свакако, Ердоган ће се трудити да игра своју игру, но он је укључен у много шири пројекат. Сетите се, у „Наутилусу“ је постојао принцип – покретно у покретном. Ердоган је покретни елемент у покретном британском пројекту. Узгред, то не значи да у неком моменту Ердоганови интересу не могу доћи у противречност са британским интересима. Могу, сасвим. Но, још увек им је Ердоган потребан.

– А чиме можемо објасинити практично самоубиство „Бритиш петролеума“ који је, изашавши из „Росњефта“, – напомињем, имали су 19 процената – једноставно престао да буде велики играч на енергетском тржишту?

АНДРЕЈ ФУРСОВ: То је за мене загонетка. Можда ће нам ускоро постати јасно у чему је ствар.

„ДУБОКА ВЛАСТ“, А НЕ „ДУБОКА ДРЖАВА“

– Да ли ће Французи остати у руској енергетици?

АНДРЕЈ ФУРСОВ: То још једном говори да је савремени свет… Када говоримо о противречностима у савременом свету, ми смо због нечега усмерени на проблеме државе. Не размишљамо да постоје транснационалне корпорације које имају своје интересе, да постоје затворене структуре, да постоје кланови. И, осим тога, шта је то „дубока власт“? То је много тачнији термин него „дубока држава“ у савременом свету. Дубока власт је форма међусобних утицаја државе и затворених наднационлних структура. При томе, дубока власт настаје, практично истовремено са државом и затвореним наднационалним структурама. Због тога, када изучавамо савремени свет, морамо четворо очију отворити док посматрамо државу, затворене структуре, транснационалне компаније и дубоку власт.

Осим тога, у овом систему често аутономну улогу играју специјалне службе и синдикати криминалаца. То јест, данашња фаза светске борбе за власт, информацију и ресурсе – представља фантастично занимљив свет, у коме је много играча. И сваки пут кад баците коцкице – распоред је потпуно другачији.

– Хвала!

Разговор водио: С. Мардан
Превод: Александар Мирковић

ИЗВОР: https:// izborsk-club.ru/22420

Валентин Катасонов, САНКЦИЈЕ ПРОТИВ РУСИЈЕ – ЕФЕКАТ БУМЕРАНГА

Указ Председника Руске Федерације од 28. фебруара 2022. године № 79, покренуо је са мртве тачке процес деофшоризације руске економије

Вашингтон и његови савезници, припремајући одлуку о санкцијама против Русије, покушавају да израчунају последице сваког свог корака. Израчунаћемо их и ми. Израчунаћемо оно што се уобичајено назива „ефекат бумеранга“ и размотрити овај ефекат схваћен у ужем и ширем смислу. Ефекат бумеранга у ужем смислу представљају могуће негативне последице санкција за њихове иницијаторе, чак и без одговарајућих мера од стране државе-објекта санкција. Ефекат бумеранга у ширем смислу представљају негативне последице за иницијаторе санкција које настају као резултат одговора државе која је подвргнута санкцијама.

Ефекат бумеранга у првом смислу је неизбежан при увођењу санкција земљи која има снажну економију, укључену у међународне економске односе. А Русија је земља са управо таквом економијом. Према подацима Федералне царинске службе РФ, 2021. године спољнотрговински промет Русије је износио 789,4 милијарди долара, и то: извоз – 493,3 милијарде долара (више од половине се односи на енергоресурсе), увоз – 296,1 милијарду долара. По резултатима из 2020. године, удео Русије у светском извозу, према оценама Светске банке, износио је 1,7%; а у низу роба удео Русије у светском експорту је много виши. Тако, удео Русије у светском извозу пшенице у сезони 2020/2021 чинио је 19,3%. Њен удео у светском извозу нафте 2019. године (вредносно изражен) процењен је на 10,5%.

Блокада спољнотрговинских рачуна Русије и платних операција које се обављају преко система СВИФТ безусловно ће довести до ефекта бумеранга. Могући су озбиљни поремећаји у функционисању економија низа земаља који од Русије добијају нафту, нафтне деривате, природни гас, неке прехрамбене производе, низ производа хемијске индустрије и др. Још пре десет година руски извозни монополиста „Газпром“ је обезбеђивао 25% потреба ЕУ за природним гасом, а последњих година ова зависност је достигла 40%.

Да не би дошло до економског шока, земље ЕУ које су испланирале санкције против Русије, покушавају да оставе „прозоре“ кроз које би могле да се остваре испоруке животно важних роба из Русије.

Проблем је у томе што су платни документи који пролазе кроз СВИФТ-систем до сада били првенствено обезличени. То јест, тешко је било (или чак немогуће) из докумената схватити са којим је трговинским уговором повезано плаћање. У Белој кући и у америчком Министарству финансија, у коме се припремају одлуке о санкцијама, одлично то знају. Они виде излаз или у томе да на неки начин науче да дешифрују платежне документе (да одреде њихову веза са конкретним уговорима) или да спроведу блокирање одређених банака. Други приступ значи да ће иницијатори санкција покушати да одреде везу руских банка са овим или оним трговачким и инвестиционим операцијама и да са списка за санкције избришу оне банке које опслужују испоруке роба које су Западу животно неопходне.

Мислим да ће, ипак, такав селективни прилаз блокирања операција које пролазе кроз СВИФТ систем донети велику главобољу. Док постоји бар једна руска банка која није на санкционом списку, она ће бити способна да преузме на себе функције плаћања које су раније испуњавале банке које су доспеле под санкције. На прес-конференцији 27. фебруара шеф дипломатије ЕУ Жозеп Борељ је објавио одлуку ЕУ о санкцијама Русији. Говорећи о блокади система СВИФТ признао је: „Одсецање из финансијског система земље која је веома повезна са другим земљама и економијама не може бити учињено маказама, за једну ноћ.“

Да би се сигурно блокирале платне операције руских банака са банкама других земаља неопходно их је не само искључити из система СВИФТ, већ и затворити њихове кореспондентне рачуне у САД и другим земљама Запада. До 1. марта није било никаквих информација из јавних извора о предузимању акција према коресподентним рачунима руских банака. Већина експерата сматрају да стопроцентне блокаде СВИФТ система неће бити.

Чак ако Запад дође до закључка да циљно блокрање СВИФТ-а не даје очекивани ефекат и искључи целу Русију из тог система, то неће нанети смртоносни ударац нашој економији.

Прво, руске банке и компаније ће моћи да се прикључе на алтернативни домаћи систем СПФС (систем преноса финанскијских података) који је направила Банка Русије средином прошле деценије. Да, с моје тачке гледишта, систем је недовршен (конкретно, нема више од десетак иностраних корисника, а то је недовољно за опслуживање спољашњих економски веза Русије), али, ако се жели, могуће га је брзо довести у пуну кондицију.

Друго, могу се привремено користити старе методе преноса података о плаћању и рачунима (пошта и факс).

Треће, могуће је и потребно је изучити и применити у пракси искуство Ирана, који већ дуго година живи без СВИФТ система (ово је тема за посебно разматрање).

Шеф комитета Думе за финансијско тржиште Анатолиј Аксаков је на следећи начин коментарисао одлуку Запада о блокирању СВИФТ-а за Русију: „Рекао бих да то није смртноносна одлука. Наравно, непријатна је, али не и смртноносна. Иран већ деценије живи без СВИФТ-а и ништа, живи, не умире. А за Запад ова одлука представља пуцањ у сопствену ногу. То ће бити болна одлука не само за РФ, већ и за друге земље са којима сарађујемо. Ако не буде финансијских токова из Русије у Европу, Европа неће моћи да рачуна на овакву Америку и тако даље. Одлука је веома тешка, са последицама за оне који су је донели.“

Ефекат бумеранга се веома озбиљно може одразити на компаније које управљају СВИФТ системом (који је основан пре 49 година, и регистрован у Белгији). Компанија СВИФТ већ много година изјављује да је ван политике. Она заиста не жели да учествује у санкцијама, тим пре, нелегитимним (нису одобрене од Савета безбедности ОУН). Ипак, компанија се налази под јурисдикцијом Белгије и ЕУ. И САД, које су традиционално иницијатори блокирања СВИФТ-а, делују преко Брисела, захтевајући од еврочиновника одлуке које би постале правно обавезујуће за СВИФТ компаније.

После искључења Русије из СВИФТ система поверење у систем може бити пољуљано. Друге земље ће осетити да се и њима може нешто слично десити (као Русији) и почеће да разрађују алтернативне системе преноса информација о плаћању и рачунима. То се посебно односи на Кину која се већ налази под неким обликом санкција од стране Запада. Зато су почели да разрађују систем који треба да буде алтернатива СВИФТ-у; систем се зове CIPS (China International Payments System). CIPS се још увек налази у ембрионалном стању, али искључење Русије из СВИФТ-а може постати моћни импулс за дораду кинеског система и укључивање у њега других држава (међу њима и Русије).

Запад оставља „рупе“ и таквој санкцији „из пакла“ као што је блокирање резерви Руске Федерације. Ако се блокирају („замрзну“) све резрве, Русија неће моћи да испуни своје обавезе у отплати спољашњег државног дуга. Запад се милостиво сагласио да ће дозволити Русији да користи новац са замрзнутих рачуна за опслуживање и отплату обавеза по спољним дуговима. Само Русија не би требало да пристане на таква правила игре.

Ако Запад буде користио део руских резерви за плаћање кредиторима, онда Моска то треба да квалификује као чисту пљачку, нарушавање међународног права. Москва треба да изјави да санкције које су јој уведене представљају кршење међународног права јер нису одобрене од Савета безбедности ОУН. Према томе, ове разбојничке санкције треба сматрати вишом силом. А у уговорима о кредитима и зајмовима које је закључила Москва, постоји одељак посвећен вишој сили, на основу кога је она слободна од испуњавања обавеза за време постојања „непремостивих околности“. Правилно одмерене (са гледишта међународног права) мере руских власти на незаконите санкције Запада, такође, треба посматрати као ефекат бумеранга. Ситуација у свету се може променити тако што ће се замрзавање руских девизних резерви од САД и њихових савезника квалификовати као акт отворене пљачке.

Сада о ефекту бумеранга у ширем смислу. Овај ефекат се појавио буквално 24 часа пошто су ЕУ, САД и друге земље Г-7 обнародовале санкције. Реч је о Указу Председника РФ од 28. фебруара 2022. №79 „О примени специјалних економских мера у вези са непријатељским деловањем САД и њима придружених држава и међународних организација.“ У њему су одређене противмере економским санкцијама као што је: продаја 80% девиза добијених на основу извозних уговора после 1. јануара 2022; затим, од 1. марта, резиденти више неће моћи да уплаћују страну валуту на своје рачуне отворене у банкама и организацијама у иностранству, као ни да уплаћују новац без отварања банковног рачуна, коришћењем електронских средстава плаћања који су на располагању страним даваоцима услуга у сфери платног промета; забрана од 1. марта девизног пословања давањем девиза резидената у корист нерезидената по уговорима о кредиту итд. Фактички реч је о мерама које ограничавају повлачење стране валуте и капитала из земље, и о мерама које ће покренути са мртве тачке процес деофшоризације руске економије.

Такође је објављено да је Централна банка РФ издала наредбу којом забрањује од 12 часова 28. фебруара професионалним учесницима на берзи да преносе вредносне хартије руских емитената иностраним физичким и правним лицима. Једноставније говорећи, уводи се мораторијум на извлачење инвестиционих прихода. Из неофицијелних извора, такође је познато, да влада припрема забрану изношења добити ван Русије ћеркама иностраних компанија.

Све су то мере које је требало одавно донети. Деофшоризација руске економије, увођење ограничења на кретање капитала ван границе Русије, а такође и извлачење дивиденди и других прихода иностраних инвеститора из земље, представљају за западни капитал ударац санкционог бумеранга.

Можемо очекивати и узвратни ударац у вези са блокирањем девизних резерви РФ. Жозеп Борељ је рекао да „замрзавању“ подлеже око половина свих резерви. У апсолутном износу то је више од 300 милијарди долара. Русија има право да тражи начине како да компензује овај огромни губитак. А извори компензације су доступни руским властима. Имам у виду активе иностраних ивеститора у нашу економију. Навешћу податак, ослањајући се на податке Банке Русије да је укупна величина ових актива 1. октобра 2021. године процењена на 1.180,2 милијарди долара. Ово су основни облици активе који чине поменуту суму (у милијардама долара): директне инвестиције – 596; портфолио инвестиције – 302,7; дужничке хартије од вредности – 84,7; друге инвестиције – 275,8. Основне компоненте осталих инвестиција су (у милијардама долара): кредити и зајмови одобрени руским резидентима – 153,7; готов новац и банкарски депозити – 69,7.

Значајан део ових иностраних актива формирали су инвеститори из САД, земаља ЕУ и других држава које су донелe одлуку о блокирању руских девизних резерви. На пример, половина акција „Газпрома“ – 49,77% – оформљена је у облику такозваних Америчких депозитних признаница (American Depositary Receipt – ADR). Иза овог тешко схватљивог АДР стоје иностране, пре свега америчке банке, које зарађују на руском гасу. А „Сбербанка“: од 48% акције „Сбербанке“, које се налазе у слободном оптицају, свега око 4% припада резидентима (руским физичким и правним лицима) – све остало страницима из, у основи, две земље – САД и Велике Британије. Узгред, овим нерезидентима је на рачуне 2020. било пребачно 425 милијарди рубаља.

У сложеној ситуације целисходно је спровести велику ревизију иностраних актива у руској економији. И дефинисати њихово страно порекло. И припремити предлоге за национализацију оног дела који припада инвеститорима из САД, Велике Британије и других посебно „пријатељских“ расположених према Русији. То би био одговор на „санкције из пакла“.

Валентин Катасонов
Превео: Александар Мирковић

ИЗВОР: https://www.fondsk.ru/news/2022/03/02/sankcii-protiv-rossii-effekt-bumeranga-55684.html

Андреј Фурсов, ШТА СТОЈИ У ПОЗАДИНИ ЗАОШТРАВАЊА СУКОБА РУСИЈЕ И ЗАПАДА? КОЛИКО ЋЕ ХАОС ПОТРАЈАТИ?

РАСПАД ЕВРОПЕ И КРАЈ ЕПОХЕ СТАБИЛНОСТИ

Дипломатски сукоб Русије и Запада око гаранција безбедности представља колач са много кора. Реч је о изградњи нових правила игре у условима када САД више нису апсолутни хегемон, када се Европа налази у расулу… Довољно је погледати људе који су дошли на власт у Немачкој! У поређењу са њима Меркелова је просто – гигантеса! Иако, у поређењу са Колом, Шредером изгледа као Пигмеј… Погледајте и Макрона… То јест, Европа се, заправо, распада. Нејасно ко ће овакву Европу окупити. Али свето место никад није пусто. Морају се успоставити нека нова правила. И руско руководство је врло добро осетило овај тренутак, када се може говорити не само о проблемима безбедности. Иако је безбедност веома важна, посебно у условима када у Европи нема намесника САД за Европу, нема гаулајтера. Ето, Меркелова је била амерички намесник, са Макроном нису успели. И у овој ситуацији, наравно, потребна су нова правила. Логика је једноставна. Децо, распадате се, распадате! И код нас је ситуација врло сложена. Но, ми смо навикли да стегнемо каиш. А код вас ће то бити врло, врло проблематично, Зато, хајде да договоримо нека правила.

Ствар је у следећем: епоха стабилности се завршава. И та постсовјетска епоха – 30 година после рушења Совјетског Савеза – била је инерциона. Ми смо живели по инерцији епохе која је претходила паду Совјетског Савеза. Још пре неколико година сам рекао да се постсовјетска епоха у свету, не само у бившем СССР-у, завршава и почињу нове игре. Свет ступа у период, који споља, подвлачим, споља… јер све историјске аналогије имају површан карактер; но, споља та ситуација подсећа на такозвани „дуги XVI век“. „Дуги XVI век“ је период између 1453. године, завршетка Стогодишњег рата, рушења Константинопоља и 1648. године – Вестфалског мира, када су одређена нова правила за наредних неколико стотина година. Иако је после Вестфалског мира дошао Бечки мир, затим Версајски мир, затим Јалтски… Малтски није успео. Новинари су, пошто је Горбачов у Ватикану и на Малти предао соцлагер и Совјетски Савез, рекли: „Ево, наступа Малтски мир уместо Јалтског…“ Но Малтски мир, испоставило се, није био мир, није био поредак већ хаос. И ту се период инерције завршио. Ми ступамо у потпуно нови свет. У њему ће се играти по новим правилима. Традиционална дипломатија заиста одлази у прошлост. Може бити да ће се некада успоставити стабилан свет, биће свега… Све ће се вратити у неко стабилно стање. Али, мислим, неће скоро. Ако не дође до глобалне катастрофе, цео XXI век ће се трести.

ПОСЛЕДЊИ ПИР СВЕТА КОЈИ ОДЛАЗИ

Ствар је у томе што је капитализам, као систем, своје одрадио. При томе, као економски систем, одрадио је своје још почетком ХХ века. Лењин и Кауцки су били апсолутно у праву. И обратите пажњу, током целог ХХ века војно-политичка динамика доминира над економском. То јест, Први светски рат уништава индустријски потенцијал неколико држава, и двадесетих и тридесетих година покретач економије је била обновљена индустрија Немачке и Совјетског Савеза. Други светски рат уништава потенцијал Немачке, Италије, Јапана и Совјетског Савеза. И до средине шездесетих година текао је бурни светски развој – обновљена је индустрија ових земаља. Узгред, од 1945-1975 произведено је производа и услуга колико од 1801-1950. То је заиста било – тридесет година, Французи су их назвали Три славне деценије (Les Trente Glorieuses), тридесет срећних година… Био је то последњи пир одлазећег света, који је направио врло лошу психолошку шалу и са нама и са западним људима. Они су мислили да је то социјализовани капитализам… Но, прво, обнављање светске економије после рата, друго, постојање Совјетског Савеза које је натерало буржује да деле (профит) са вишим слојевима радничке класе и средњим слојем… И, због тога је одлучено – да је то прави капитализам. Но, прави капитализам је оно што је било сто година пре овога и оно што се десило после рушења Совјетског Савеза.

НОВО УРЕЂЕЊЕ: БИО-ЕКО-ТЕХНО ФАШИЗАМ

Дакле, чим је постало јасно да су капитал и капитализам своје одрадили, појавила се потреба за другачијим уређењем. Шта је било потребно отети људима да би се поново покренула историја? Феудализам је одузимање од човека… отимање земље. Капитализам је отимање опредмећеног рада, то јест створених фактора производње. Земља и опредмећени рад представљају вештачке факторе производње. То је одрађено. Значи, потребно је отети људе као фактор производње, друштвено понашање, њихове потребе, то јест, духовну сферу. И ето новог капиталистичког уређења које се формира и које је изграђено на отуђењу човека, његовог социјалног понашања, информација, образовања… Марксисти би рекли да су то социјални и духовни фактори производње. А то значи да је њихово одузимање могуће само ако се јако пооштре мере социјалне контроле. И неважно је како ће та контрола бити појачана. Да ли тако што ће људе ставити под медицински надзор, или тако што ће их натерати да плате климатски порез и смање потребе. Овде су могуће потпуно различите варијанте. Но, на Западу људи стихијски осећају да их утерују у концологор. И долази до отпора.

Пре неколико година употребио сам термин „био-еко-техно фашизам“. БЕТ фашизам. При чему термин фашизам овде не употребљавам у строгом смислу те речи. Зато што је он, строго говорећи, постојао у Италији у доба Мусолинија. У Трећем Рајху је било нешто горе од фашизма – национал-социјализам. Али на метафоричком плану фашизам је нешто најгоре. Горе од свега што је било у историји. Но, ствар је у томе што фашисти ХХ века нису имали техничка и биолошка средства која сада поседује западна врхушка. Зато када говоримо о био-еко-техно фашизму мислим на оно што сада покушавају да реализују западне врхушке. Нисам уверен да ће у томе успети… Но, то што покушавају да реализују много је горе од фашизма. Просто, ми немамо другу реч, осим фашизам, за страшну друштвену реалност. Али, то што они покушавају да учине је значајно горе. И људи на Западу су осетили и почели да се противе.

И шта још утиче на оптимизам? Део западне елите, при томе, врло утицајне, такође не жели стварање таквог уређење, зато што ће се они наћи, у најбољем случају, у другоразредној улози, а то им се не свиђа. Зато, мислим, да ће се Запад сада трести, да ће доћи до врло, врло озбиљне борбе. И овде није лоше играти на противречности (међу њима) као што је двадесетих година Стаљин играо на противречности између условно говорећи Рокфелера и, такође, условно говорећи, Ротшилда. Но, за то су потребне две ствари. Потребна је воља да се одигра а не да се гради њихово уређење, не треба јурити карту за „Титаник“. „Титаник“ ће потонути. И друго: потребно је знање: где ударити, где пуцати да би, по снајперском принципу, добили – једним метком, два леша. То јест, потребно је бити спреман за врло, врло оштру борбу.

СТАЉИНОВ ПЛАН У СЛУЧАЈУ ПОРАЗА СССР-а

У принципу, већ сам неколико пута говорио да се једна од противречности данашњег режима у Русији састоји у томе што је он започео деведесетих као најпрозападнији у руској историји. Али позиција Запада, који је навикао још од времена Јељцина да му се непрестано чине уступци, довела је до тога да су људи, који су некада желели да ступе и у НАТО, почетком ХХI века заузели чврсту антизападну позицију. Запад их је сатерао у ћошак и сада већ, да тако кажемо, нема повратка, то јест све се десило како је Кисинџер рекао. Кисинџер је, када је почео да се шири конфликт у Сирији, рекао „да ми, наравно, можемо победити Русију у Сирији, али тада ћемо изгубити све што смо добили у самој Русији“. Тако се и десило! И то још једном показује да са стратешким размишљањем данашње западне елите нешто није у реду, довољно је само погледати те људе. Али то је за нас велики плус. Исто као што су све те самоуверене жене постале министри одбране НАТО земаља. То је јако добро! Још би им требало додати трансџендере, сву ту масу, то ће просто бити квалитет! То је оно што је потребно.

Постоји информација… када је Стаљин схватио да је уништивши Хитлера избио оружје из руку онима који су изазвали Други светски рат, тада је, да тако кажем, схватио да ће се Совјетски Савез наћи пред лицем уједињеног Запада. И Стаљин је последње године живота, постоји таква информација, размишљао шта да ради ако Совјетски Савез претрпи пораз или чак престане да постоји? И на папир је набацао неке мисли, направио записе, који су после десет година доспели до Шељепина, секретара ЦК КПСС за армију и безбедност. Онда је Шељепин почео да разрађује некакв програм деловања против Запада, ако Совјетски Савез претрпи пораз. Када је пребег Голицин, побегао на Запад, објавио је Шељепинов програм. И на Западу се он тако и зове „Шељепинов програм“, иако су на њему радили, природно, различити људи. Суштина овог програма је: како учинити да Запад падне, чак и у случају ако је претходно пао Совјетски Савез. Но, може бити, да се и овај програм остварује. Али, пре свега, овај програм за рушење Запада и претварање у пост-Запад користе они који су заинтересовани за уништење Запада.

ПРЕТВАРАЊЕ ДРУШТВА У КОНЦЛОГОР ЗАХТЕВА УНИШТЕЊЕ ХРИШЋАНСТВА. РИМСКИ ПАПА КАО ЖРЕЦ ПОЛУПАГАНСКОГ КУЛТА

Ево, погледајте… Претварање друштва у концлогор захтева, на пример, уништење хришћанства. Чиме се баве ултраглобалистичке елите: оне гуше хришћанство. У неким земљама уз помоћ ислама, у другима уз помоћ сатанизма. Чињеница да се Ватикан нашао на страни ултраглобализма ништа не мења. Ствар је у томе што су још средином ХIХ века озбиљни мислиоци писали да се римски папа претворио у врховног жреца полупаганског култа. И заиста, Ватикан занима само једно – власт. Зато факт да папа са Ватиканом учествује у комитету, Савету за инклузивни капитализам, који суштински укида капитализам, без обзира на то што је „за капитализам“. Ово је такође важна карика. Уопште, мислим да ће у догледно време, у наредних 25-30 година доћи до фантастичних промена у свету. И потребно је да за њих будемо спремни, и да их искористимо за наше националне интересе.

ИГРА БЕЗ ПРАВИЛА ИЛИ „БЛАЖЕН ЈЕ ОНАЈ КО ЈЕ ПОСЕТИО ОВАЈ СВЕТ У ЊЕГОВИМ СУДБОНОСНИМ ТРЕНУЦИМА“

Очекују нас потреси не само 2022. године. Бжежински је рекао да нас чекају потреси… пред смрт је то рекао, да нас чекају „до 2026“ године. Он је био велики оптимиста. Ја мислим да ми улазимо, уопште, у период нестабилности. И потребно је да се навикнемо да у њему живимо. То се односи и на обичне људе. Зато што периоди нестабилности, на жалост, рађају велики број „граничних личности“ са психичким поремећајима. И ја то већ видим у свакодневном животу. Турбуленција долази на такав ниво… Што се тиче освајања власти од стране вештачког интелекта, то су, по мом мишљењу, страшне приче за малу децу. Зато што програм вештачком интелекту дају људи. И овде се присећам романа Станислава Лема „Едем“ у коме се говори о некој планети на којој, као, постоји вештачка интелигенција. Но, заправо, иза те вештачке интелигенције стоје конкретни људи, о чијем постојању становништво планете ништа не зна. Они мисле да њима управља вештачка интелигенција. Али иза ње стоје жреци. Зато, у суштини, ово су нео-жреци. Што се тиче климатског оружја, то није страшна прича, већ реалност.

Шта је то турбуленција, шта су то уопште „мрачни векови историје“? То је игра без правила, док се нова правила не изграде. Али нова правила се формирају онда када се појави нови хегемон. Но, тај нови хегемон, у долазећим вековима, се не назире. САД ће изгубити своје позиције. Кина ће нови хегемон бити, у најбољем случају, у свом делу Азије. И даље, свет ће бити такав какав јесте. При томе, у њему ће постојати много играча. Мене изненађује када неки аналитичари анализирајући светску ситуацију, анализирају односе између Велике Британије, САД, Русије, Кине. Међудржавни односи су данас трећи, нижи ниво светског система. Први ниво је ниво затворених наднационалних група светског споразумевања и управљања. Не мислим на бесмислице као што је Билдербершки клуб, већ структуре типа Круг, Век, Клуб острва. Следећи ниво су транснационалне корпорације. И, на крају, трећи ниво су, реално, државе. То јест, добијамо троугао, затворене наднационалне групе, транснационалне корпорације и државе. При томе треба узети у обзир, да аутономну улогу, иако повезане са тим троуглом, играју и специјалне службе и организације криминалаца. И шта добијамо… то није велики тенис, то је сквош – не знаш како ће лоптица одскочити од зида. Но, са друге стране, можемо се на два начина односити према кризним епохама: један је кинески: „Живи у епохи промена!“ То јест, то су лоше жеље; и можемо се односити тјутчевски: „Блажен је онај ко је посетио овај свет у његовим судбоносним тренуцима.“ Ако су „судбоносни тренуци“ дошли, не треба се крити, не треба се бојати – касно је и бесмислено. Треба изучавати овај свет, користити га као што сурфер користи талас. И треба покушати осетити задовољство због победе.

ПОДЕЉЕНОСТ СВЕТСКЕ ЕЛИТЕ

Знам да је у историји Еворпе релативно мирних периода било свега неколико. Римска империја отприлике од 80-тих година наше ере до Марка Аурелија. То је негде око деведесет година… Даље, Европа од 1814-1914; од Наполеонових ратова, иако је наравно, и тада било ратова… И, најзад, период од 1945-1975 или 1985. То су били релативно мирни периоди. Погледајте остатак историје – непрестана турбуленција. Совјетска поколења која су одрасла, родила се у Совјетском Савезу, одрасла су у епохи у којој су САД и СССР уравнотежавали један другог. И, чинило се да је будућност прелепа, „прелепа даљино – не буди сурова према мени“, како се певало у песми. Али, она, будућност, показала се и неочекивана и сурова. Тако да се треба навикавати. Светска елита није јединствена, није једна целина. Она није нека светска влада која притиска дугмиће. То су разне монархистичке, финансијско-аристократске групе, које постоје у савременом свету. Савршено је јасно да постоји група ултрагобалиста, чији је представник Шваб, који је написао ону своју књигу и објаснио шта ће бити. Безусловно, у светској елити постоје регионалне различитости које се корене… но, у врло далекој историји. На пример, ово о чему ћу сада говорити није основна унутрашња противречност светске елите, али и она има своје место. Реч је о противречностима између породица које се протежу од Меровинга и Каролинга и које трају пет стотина година. И управо кроз призму ових догађаја треба посматрати, на пример, смрт принцезе Дајане. Но, понављам, то није главно. Главно је ко ће кога одсећи од будућности. Ко ће коме одсећи будућност. Зато што је у капиталистичкој епохи, посебно у њеној индустријској фази, било много места под сунцем. Сада је места под сунцем остало значајно мање. И један део елите мора да одсече онај други. Године 2012. Кристијан Лагард је у Токију рекла: „сав ‚млади‘ новац треба растурити“. То јест „млади“ новац треба да нестане. Али поред противречности између „старог“ и „младог“ новца, постоји и противречност између различитих група ове елите. И, у принципу, већ сам писао више пута, да постоје ултраглобалисти: то је свет без држава, то је свет мегакорпорација, огромних, као што је била Источно-индијска компанија. И постоје глобалисти: државе су сачуване али под контролом ММФ-а, Светске банке. Значи, биће мало држава, мало средњег слоја. У светски концлогор воде, природно, ултраглобалисти.

ФОРМИРА СЕ НОВИ СВЕТ У КОМЕ ФАКТОРИ ПРОИЗВОДЊЕ НИСУ МАТЕРИЈАЛНИ

Заиста се формира свет у коме одлучујући фактори производње неће бити опредмећени, материјални, већ социјални и духовни. Али комбинације, у којима ће постојати однос између виших и нижих…управо између виших и нижих јер средњег слоја неће бити, зависиће од оштре социјалне борбе. Рецимо, из феудализма је било три излаза: енглески, француски и немачки. Мислим да ће из капитализма такође бити неколико варијанти излаза. И неколико зона у којима ће се живот суштински разликовати. Осим тога, постојаће читав низ територијалних целина које ће имати, de facto, наддржавни карактер. То су огромни мегаполиси у којима живи 40, 50, 60 милиона људи. И они ће бити држава у држави. У сваком случају, мислим да ће доћи до територијалне сегрегације елите, која ће живети у еколошки чистим зонама, живеће дуже…

2018. године на конференцији у Институту Санта Фе, коју је организовала НСА, од четири варијанте жељене будућности, 25% учесника је изабрало варијанту која се зове „антрополошки прелаз“. То јест, определили су се за друштво у којем се виши и нижи слојеви разликују међусобно као биолошке врсте. Једни живе 120-140 година, хране се правим месом, а не месом од скакаваца и црва које се сада рекламира или месом које… носи име Грете Тунберг. Узгред, веома су добро Кинези поставили Грету Тунберг на место које јој припада, мени се веома допало. Она је у једном од својих наступа вриштала да Кинези морају да престану да једу бамбусовим штапићима и уништавају шуме. На то су Кинези одговорили: „Бамбус је трава. А ти иди у школу и учи. А ако желиш да спасиш дрвеће престани да у тоалету користиш тоалет папир. Користи нешто друго, на пример, као муслимани – камен или глину“. Мени се то веома свидело.

БИТКА ЗА БУДУЋНОСТ

Тако, мислим да ће се борба која се шири светом, бити борба: ко ће кога одсећи од будућности и који део светског становништва ће у ту будућност доспети. Чини ми се да је у два макрорегиона савременог света будућност већ наступила. Тешко да ће се тамо нешто изменити. Мислим на Кину са њеним системом социјалног рејтинга. При томе је неважно да ли ће се она поделити на Север и Југ, или ће остати целовита. Но, тамо се систем, електронски систем, концлогор, органски повезао са традиционалним кинеским системом контроле. То је изузетно организована варијанта. Мислим да такву варијанту Кореанци неће успети да уведу, јер је реч о другом народу. Могуће да ће Јапанци успети. То је урањање у футуроархаику уз ослањање на савремене технологије. Ако неко каже да у Африци постоји држава… Но, врло је чудно Конго или Чад назвати државом. То је такав пад у архаику, при чему он може бити природан, а може и вештачки, рецимо оно што су Американци и Европљани учинили са Либијом. Но, и даље имамо седам макрорегиона у којима се води борба за будућност. Мене одушевљава како су Европљани, који су уопште такви… социјално дресирани, пружили отпор, нисам очекивао такав степен противљења мерама ограничења. Стотине хиљада је изашло на улице… И то ме радује. У Русији је отпор носио спокојан, саботерски карактер, у складу са нашим традиционалним принципом. И тај отпор говори да су људи интуитивно схватили да их негде утерују… у нешто веома, веома страшно. И то њихово разумевање изазива оптимизам.

СВЕТ ЈЕ ПРЕД ИЗБОРОМ.
ПОТРЕБНА ЈЕ НОВА НАУКА О ДРУШТВУ.

Свет се не преокреће. Свет се налази у тачки избора. Постоји један термин – „бифуркација“. Рекао бих да се налазимо у тачки „полифуркације“. Имамо неколико варијанти развоја. Знате, понекад историчари кажу да историја не познаје коњуктив. То су лоши историчари који не знају коњуктив, јер у историју увек постоји избор. Реч је о томе да постоји субјект, вољни субјект, неколико њих, и они се боре између себе. Ако заиста историја не зна за коњуктив, она би имала потпуно детерминистички и мистички карактер. То јест, иде како иде. Ми се налазимо у тачки полифуркације. И управо зато нам је потребна данас нова наука о друштву. Стара наука, која се формирала средином XIX века одлази у прошлост. Зашто? Она је одражавала реалност буржоаског друштва. На пример, економска теорија – то је економска сфера, тржиште. Политикологија – то је политика, социологија – грађанско друштво. Но, погледајте, ове ствари су на Западу готово нестале, а ван Запада, у некој Индији или муслиманском свету, никада није ни било грађанског друштва. То јест, ишчезавају објекти због којих је формирана социологија, политикологија, економска наука. То је, испоставило се, као осмех Чеширског мачка (Чеширска мачка је један од популарнијих ликова из романа Алиса у земљи чуда, Луиса Керола, објављеног 1865. године. Прим.прев. ), мачка више нема а осмех је остао. Потребно је створити принципијелно нову науку у савременом свету, и, између осталог, ко први ту науку створи имаће веће шансе да освоји ХХI век. То није једини и није довољан, али је неопходан – услов. Ту науку треба стварати. За то су потребни огромни институти, потребне су мотивисане групе људи који су спремни за нову врсту рата, хибридни рат.

„НЕ ПОБЕЂУЈЕ СЕ БРОЈЕМ, ВЕЋ УМЕЋЕМ“

Знате, не размишљам о будућности која ће наступити кроз 10-15-20 година. Не зато што имам 70 година и што је, пре свега, нећу доживети. Једноставно, наш задатак сада није да градимо будућност, него да уђемо у њу. Ми се налазимо у ратном стању. И, ја, да тако кажем, као совјетски официр, то снажно, снажно осећам… Мени је отац још шездесетих, крајем шездесетих и почетком седамдесетих година, говорио: „Сине, твоја генерација ће морати да ратује“. А ја му нисам веровао. И после деведесетих сам мислио да неће бити рата. Ствар је у томе да је он био у праву, а ја нисам. Он је мислио на рат који ће се поновити, Други светски рат, у коме је учествовао и потписао се на Рајхстагу. А дошао је други рат. И наше поколење, старије, које одлази, учествује у том рату као код Висоцког … „А синови одлазе у бој…“ У интелектуалном рату се не побеђује бројем, већ умећем, квалитетом. Мени се не свиђа тај лик, Ајнштајн, знам много о њему. Али има једну одличну изреку: „Свет није квантитативни већ квалитативни појам.“ А наш генијални војсковођа Суворов је говорио: „Не побеђује се бројем, већ умећем“. Због тога, задатак мог поколења је да у времену које нам је преостало, припремимо нашу децу и унуке интелектуално и емоционално за победу у овом гротлу, у наредних 10-20 година.

Андреј Фрусов
Превео: Александар Мирковић

ИЗВОР: https:// zen.yandex.ru/media/govoritfursov/chto-stoit-za-obostreniem-shvatki-rossii-i-zapada-skolko-prodlitsia-haos-andrei-fursov-61f2c29fad2a25202d1f4140?&