Андреј Фурсов, КО СУ НЕПРИЈАТЕЉИ ЧОВЕЧАНСТВА (3. ДЕО)

Разговор водила: МИЛАНА БАБИЋ

Питање: Како се међусобно односе циљеви измене биолошке природе човека и смањења бројности човечанства?

Промену биолошке природе у свету „нове нормалности“ ултраглобалисти планирају уз смањење популације и пооштравање контроле над њом. Средства: техничка (чипови); хемијско-биолошка (епидемије, вакцине – отуда нагло повећана улога Биг фарме); војнополитичка (уништење пасионарног дела друштва кроз ратове); информативно-психолошка (укидање полова, истицање права ЛГБТ заједнице, уништавање породице). Чипована особа би требало да буде директно повезана с вештачком интелигенцијом. Мислим да ће мало тога што су ултраглобалисти планирали бити спроведено, али је потребно јасно разумети планове непријатеља човечанства уопште и Русије и Руса посебно. Ово су планови за спровођење БЕТ-фашизма.
Био – епидемије и „вакцинације“ које подривају здравље; ако ултраглобалисти планирају да заплене имовину од две до две и по милијарде људи, онда 3–4,5 милијарди од којих нема шта да се узме (ово је, према терминологији чувеног швабоида, Израелца Јувала Харарија, „бескорисна класа“; код осталих ултраса: „сувишни једачи“, „вишак становништва“) подлежу демографском скринингу, уништавању (куга, рат, глад); додатна средства – ескалација имунодефицијенције становништва кроз генску терапију под маском вакцинације; резултат – губитак имунолошког, интелектуалног и емоционалног потенцијала на генетском нивоу у наредним генерацијама; увођење еутаназије одлуком не само особе, њених рођака већ и лекара (Канада, рачунајте, већ поздравља др Менгелеа). Ово је по свом духу у суштини нацистички план за коначно решење „сувишно класног“ питања.
Еко–деиндустријализација, депопулација и смањење потрошње у име „зелене агенде“.
Техно – дигитална контрола понашања појединца и друштвених група („паметни град“, виртуелизација живота; екстремни случај – систем социјалног рејтинга у Кини).

Питање: Желели бисмо да чујемо нешто више о улози „зелене агенде“ у овим шемама.

У овој фази, у „био-еко-техно“ троуглу, „угао“ еко је оштро наглашен: „зелена агенда“, коју диктирају климатске промене, наводно изазване људским деловањем. И то упркос чињеници да озбиљни научници говоре само о уобичајеним миленијумским и вековним климатским колебањима. Али ултраглобалисте у њиховом БЕТ-фашистичком бесу то узбуђује. Забрињава што се „зелена агенда“ креће, по њиховом мишљењу, спорије него што им је потребно. А сад је већ и религија позвана у помоћ, укључен је верски фронт борбе за „зелену економију“ и њене дивиденде. Па, представници цркава, пре свега католици, сами решавају своје проблеме, напредовањем не само до екуменског већ до стварног уједињења религија, барем авраамских (надам се да православље неће упасти у ову замку) у јединствену веру. Седми Конгрес вођа светских и традиционалних религија одржан је 14–15. септембра 2022. у Абу Дабију. Тема – „Улога вођа светских и традиционалних религија у духовном и друштвеном развоју човечанства у постпандемијском периоду“. Део састанака одвијао се унутар зграде у виду пирамиде. Говорило се о неопходности јединства хришћанства, јудаизма и ислама у оквиру одређене целине – посматрачи су то назвали „хрисламом“; приметили су и да на конвенцији ниједном није поменуто име Исуса Христа.
Септембарски састанак у Абу Дабију, као и новембарски на Синају, веома су важни догађаји у 2022. У новембру 2022. на Синају (Египат), тј. у месту религиозног откривења свих авраамских религија, одржан је климатски форум COP-27. Један од организатора био је Међуверски центар за одрживи развој. Желим да подсетим да уз сву спољашњу привлачност појма „одрживи развој“, у стварности то значи смањење светске популације на две милијарде људи (тј. „баршунасти“ и не баш геноцид), смањење потрошње и животних стандарда већине становништва планете у име спасавања природе од човека.
На форуму су „међуверци“ одржали церемонију „покајања за климу“ – због наводне кривице човечанства за штетне климатске промене. Одржана је презентација „Екобиблије“ коју је написала група католика, протестаната и Јевреја с рабином Нерилом на челу; представљени су и еколошки коментари књига Постања и Изласка. Главна теза: одрживи развој је воља Божја (тј. ултраглобалистима више није довољно световно оправдање „одрживог развоја“). Оглашено је „десет заповести климатске правде“ и, што је најважније, формулисана је идеја о јединственој светској религији, чији је циљ и центар очување природе; у име Бога, наравно, али у ствари не ради њега већ ради природе.

Питање: Наравно, то је оно што Англосаксонци називају lip service.

Несумњиво. Ултраглобалисти не би били верни себи да, под окриљем вере, нису прогурали врло специфична питања глобалне прерасподеле и успостављања контроле над светским ресурсима. На пример, Мајкл Шерен, бивши виши саветник Банке Енглеске и копредседавајући Г20, а сада председник ОЦД у Meta Verse Green Exchange, експлицитно је изјавио да ће ускоро, током декарбонизације индустрије, карбон (угљеник) постати нешто попут валуте – уз уобичајену. Нагласио је да су јужна хемисфера и Глобални југ уопштено вреднији од Севера – вреднији су и скупљи од свега што се налази у свим британским банкама. Шуме Индонезије су десно плућно крило планете, а Амазон лево плућно крило, вода, дрвеће, биодиверзитет, све ово (пажња!) кошта и ми, наставио је Шерен, почињемо да размишљамо о томе да за све ово одредимо цену; питање је, по његовом мишљењу, само како то спровести у дело – највероватније путем блок-чејн технологије (на мрежи постоји видео Шереновог наступа).
На тај начин, у име „зелене агенде“ и једног међуконфесионалног бога који служи очувању природе, намеће се идеја о глобалној приватизацији природе од стране корпорација, тачније – планете Земље са њеним ресурсима (укључујући кисеоник који производе шуме).

Питање: Суштински, циљеви ултраглобалиста носе антисоцијални карактер. Није ли тако?

Несумњиво. Један од задатака БЕТ-фашизма у стварању нижих класа света „нове нормалности“ јесте уништавање друштва у целини дробљењем на десетине мањина и подстицањем екстремних облика индивидуализма, с једне стране, а с друге стране – упрошћавање, примитивизација понашања и психологије посредством уништавања реалне културе (старт је дала контракултура шездесетих година), образовања, физиологизације/ сексуализације понашања, те претварања људи у „желуце који ходају“ и у истрениране биороботе („филетичка еволуција“). Упрошћавање друштва требало би, према плану ултраглобалиста, заувек да им стави у службу три закона кибернетике: Ешби – Шенона – Винера (систем контроле треба да превазилази систем контроле по снази и сложености), Бира – Анохина (систем управљања треба да буде способан да унапред предвиди развој контролисаног система) и Седова – Назаретјана (у сложеном хијерархијски организованом систему, разноврсност на највишем нивоу може се обезбедити смањењем разноликости на нижим нивоима).
Ако максимално поједноставимо управљано друштво, потиснемо квалитативну разноликост у њему, онда не можемо баш да бринемо о развоју и усложњавању структура наших најмилијих. Ова опција, међутим, има лошу страну, јер је сваки добитак губитак. Та страна је деградација врхова, који ће неминовно „долетети“ као бумеранг. А ако би БЕТ-фашизам успео да се спроведе у дело, онда је време његовог постојања – по „принципу Буденброкова“, тј. не више од четири генерације. А онда – колапс и већ потпуно, а не делимично урањање у мрачно доба. Да бисте решили овај проблем, биће вам потребан сопствени аналог Селденовог плана, као у Асимовљевој „Академији“. Али где га наћи у условима размагнетизованих врхова, који су се концентрисали на друштвену дресуру?

Питање: Овде се присећамо драконских мера које су наводно биле усмерене на заштиту становништва од „пандемије ковида“.

Мере које су наводно биле усмерене на сузбијање ковида, као и присиљавање на тоталну вакцинацију која подрива имунитет, били су покушај социјалне дресуре. Међутим, до јесени 2021. године постало је јасно да већина задатака преформатирања света ковид, односно његови организатори, нису решили. Вирус непознатог порекла погађа само старије и тешке болеснике, и то не сам по себи већ као додатни фактор који гура у амбис. Међутим, и у овом случају смрт је такође приписивана ковиду, што је повећало бројеве смртности. Међутим, разоткривен је и тај део преваре: крајем 2021. Виши институт за здравље Италије смањио је званични број умрлих од ковида за 97,1 одсто! То јест, само 2,9 процената је стварно умрло од ковида!
Који су разлози за неуспех афере/операције ковида 19 и њеног смањења? За почетак, планери нису израчунали степен отпора становништва, посебно у Канади и Француској, а ни у другим земљама. Присутно је и јасно незадовољство дела светске елите. Као прво, грешке у планирању, недовољна припрема операције; а како нам је речено у једној образовној установи, планирање и припрема операције (курс се тако звао – ППО) обезбеђују 50 одсто успеха. Друго, брзо покретање и богаћење Биг фарме, на штету низа индустрија, пореметило је биланс прихода, а самим тим и снага у светској елити. Стога је крајем 2021. магазин „Економист“ (делом припада Ротшилду, делом Фабијанском друштву, а индиректно породици Ањели), а за њим и Гејтс, објавио да ће 2022. пандемија пропасти: такорећи, истрага је завршена, заборавите. То не значи да глобалисти завршавају биоигре, далеко од тога. Тешко је рећи, на пример, да ли су мајмунске богиње погрешан почетак, неуспешан покушај или „проба пера“? Ипак, чини се да ће биопандемија за сада бити напуштена; међутим, сасвим је могуће да ће покушати да створе смртоноснији вирус – да тако кажемо, као резерву, за сваки случај.
Да је биопандемија за сада остављена по страни, потврђује и чињеница да Шваб и компанија активно говоре о опасности од сајбер пандемија, у поређењу са којима ће, како кажу, обичне изгледати као дечје играчке. С тим у вези, већ 2020–2021, такорећи „за раст“, ​​одржане су вежбе за борбу против „сајбер епидемија“. Киберполигон-2020 и Киберполигон-2021 (СЕФ је одржан на бази Сбербанке уз активно учешће не само Шваба већ и М. В. Мишустина и Г. О. Грефа као главних организатора, које су обердавосовци похвалили).
Додуше, чини се да су обе ове вежбе биле само припрема за много озбиљније, посебно за „Колективну снагу“, која је одржана у децембру 2021. у Јерусалиму под покровитељством израелског министарства финансија.

Питање: Та учења су добила мало пажње у светским медијима.

Индикативно је и симптоматично да Русија и Кина, за разлику од две претходне вежбе, нису позване. Из чега је руски економиста А. В. Лежава донео разуман закључак: планирано је да се хакери из ових држава или они повезани с њима оптуже за сајбер нападе. „Ове вежбе“, наставља економиста, „показале су да раније постављени задатак да се оправда предстојећи монетарни и финансијски колапс уз помоћ неких догађаја више силе (пандемије, поремећаја ланаца снабдевања) није у потпуности завршен и за то је неопходно користити друге опције (глобални сајбер напад и/или нешто друго) уз њихову координацију већ на међудржавном нивоу. Ако узмемо у обзир да, прво, између „вежби“ и „догађаја трансформације“ прође два-три месеца, а друго, да је одмах после вежби у Израелу почело пумпање Украјине оружјем и хистерија у постзападним СМРАД (средства масовне рекламе, агитације и дезинформације) о неминовном нападу Русије, не може се не сложити са А. В. Лежавом да је током „Колективне силе“ извршена симулација не хакерског напада већ моделовање оружаног сукоба, на који је Постзапад испровоцирао Руску Федерацију.
Циљ је – нанети моћни удар по Русији као историјском противнику Запада?

Тачно, али слабљење Руске Федерације, изазивање унутрашње кризе у њој, само је један од циљева сукоба у Украјини који је изазвао Постзапад. Други задатак, не мање важан и троједини – слабљење немачке привреде до уништења, подривање ЕУ и погром њеног средњег слоја – јасно је формулисан у поверљивом истраживачком документу корпорације РАНД који је процурио на мрежу. Међу примаоцима су ЦИА, АНБ, војна обавештајна служба и неколико других специјалних служби.

Питање: Може ли мало подробније о том документу?

Наравно, он заслужује пажњу. Наслов документа од 25. јануара 2022. је „Слабљење Немачке, спасавање САД“. Почиње изјавом да тренутна америчка економија не може да функционише без спољних материјалних и финансијских извора. Само ЕУ може да их обезбеди, али главна препрека је Немачка: немајући још пун суверенитет, она настоји да стекне субјективитет, а Сједињене Државе су изласком Велике Британије из ЕУ изгубиле прилику да утичу на Немце преко међувладиних преговора. „Повећање прилива ресурса може се очекивати“, наводи се у документу, „само ако Немачка почне да доживљава контролисану економску кризу.“
Како ту кризу изазвати? Немачка економија почива на два темеља: на неограниченом приступу руским енергетским ресурсима и на јефтиној француској струји. Француски проблеми у Сахелу чине је зависном од канадског и аустралијског горива и она може бити под притиском. Али аутори документа сматрају да је увлачење Немаца и Руса у сукоб у Украјини једини начин да се гарантује одбијање Немачке од руских енергената. А онда се, у ствари, расписује план провокације: „Наше даље акције у овој земљи неизбежно ће довести до одговора Русије. Не само да Руси неће моћи да оставе без одговора масовни притисак украјинске војске на непризнате републике Донбаса већ могу бити проглашени за агресора и против њих ће бити уведен пун пакет санкција. Тада Путин може да уведе контрасанкције као одговор – пре свега на снабдевање Европе енергентима. Штета нанесена земљама ЕУ биће упоредива са штетом за Руску Федерацију, а за Немачку ће бити још већа.“

Питање: Неки говоре да је тај РАНД документ – лажан.

Ја верујем да је оригиналан. Али чак и ако на тренутак замислимо да то није случај, онда се таква формулација питања може лако одбацити „на велсовски начин“. Херберта Велса су једном питали шта мисли о „Протоколима сионских мудраца“ – да ли је то прави документ или лажни? Писац је одговорио у смислу да није важно, главно је да се догађаји у свету развијају онако како је прописано у „Протоколима“. Догађаји су се 2022. развијали онако како је прописано у РАНД документу.
Шема „две лопте у џепу“ у РАНД документу је описана крајње искрено. Још једном постаје јасно ко је прави агресор, а он је у заиста тешком положају. Са БДП-ом од 22,9 трилиона долара, амерички индустријски сектор обезбеђује само 18 одсто или 4,1 трилион долара, док у Кини допринос индустрије БДП-у (то је 16,9 трилиона долара) износи 30,5 посто, тј. 5,1 трилион долара. Индекси сложености извоза – 1,57 и 1,35 – упоредиви су. Да би преживеле, САД морају да развијају индустрију – Трамп је био у праву; финансије „које певају романсе“, интелектуална својина и услужни сектор сами по себи неће далеко стићи. Међутим, у глобалном свету нема слободних тржишта, њих треба одузети конкурентима. Кина је субјект светске политике, њена економија, која производи робу с ниским маржама, уско је повезана са америчком. ЕУ није субјект, њена привреда производи робу високе марже, али патенти, специјалисти и компаније, како наглашавају аналитичари, не припадају ЕУ, могу слободно да се крећу у САД, само их треба гурати. Како? Једноставно: изазивањем сукоба у Украјини и претварањем ЕУ дефакто у једну од њених страна. Активну улогу у спровођењу америчких интереса у ЕУ и посебно у Немачкој играју „зелени“ – добро контролисани фанатици попут Аналене Бербок.
На резултате провокације није се дуго чекало: за осам месеци 2022. немачка индустријска производња је пала за 1,8 одсто, док је производња хемијског и фармацеутског сектора зависних од гаса пала за 10,7 одсто. „Волстрит џорнал“ је 21. септембра 2022. објавио чланак о масовном пресељењу великих немачких предузећа (најмање 180 компанија) у Сједињене Државе.
Али још већа штета је нанета Немачкој у политичком смислу. Наравно, Немачка никада није била потпуно суверена држава, она је у ствари протекторат Сједињених Држава.

Питање: Од самог почетка?

Да. Како је пензионисани генерал-мајор СРГ Герд-Хелмут Комоса рекао у књизи „Немачка карта“, 1949. услов за стварање СР Немачке био је Канцеларски акт који је на период од 100 година потписао Аденауер. Према овом документу, спољну и унутрашњу политику и образовни систем СР Немачке одређују САД, они одобравају и кандидатуру немачког канцелара. Покушаји да се докаже да није постојао Канцеларски акт сударају се са гвозденом чињеницом: читава историја СР Немачке се развијала и развија у потпуном складу са оним што је рекао веома обавештени генерал Комоса.
Стварање СР Немачке је за Американце био „план Б“. „План А“ је био уништење Немачке, али је Стаљин осујетио ове планове. Англосаксонци су хтели да Немачку претворе у потпуно аграрно-сировинску земљу, поделивши је на неколико десетина малих држава, а да становништво сведу на 25 милиона. Стаљин је, полазећи од потребе одржавања уједињене, а не неутралне СР Немачке, осујетио Моргентау план. Англосаксонци су настојали да униште и Немачку и Немце. Још 1940. и 1941. године. Т. К. Кауфман (новинар листа „Џуиш кроникл“, познаник једног од Рузвелтових блиских саветника С. Роузмана) објавио је књигу „Немачка мора да пропадне!“ у два (!) издања. У њој је предложио да се територија Немачке подели између пет земаља и да се Немци стерилишу – 25 људи по лекару дневно; за три месеца сви Немци би били стерилисани, а за 60 година немачка нација би нестала. Чланак је био широко разматран у САД.
Неко ће рећи: никад се не зна шта би ту могао написати полулуди германофобични Јевреј. Али ево шта је председник САД Ф. Д. Рузвелт рекао министру финансија Г. Моргентауу (овај је то забележио у свом дневнику): „Морамо или кастрирати целокупну немачку популацију, или се према њима понашати на такав начин да више не буду у стању да производе људе способне да наставе да раде исте ствари.“ Чак ни нацисти у свом плану „Ост“ за уништење руског народа нису говорили о тоталној кастрацији.
Било је и других предлога, посебно да се промени наследност и, сходно томе, идентитет Немаца. Дакле, на самом почетку 1943. године професор Е. Хутон, антрополог са Харварда, предложио је да се наследство Немаца промени путем – пажња! – присилног мешања немачких мушкараца и жена. Хутонова шема је била једноставна: заробљени немачки војници и официри (10–12 милиона) одводе се из земље и смештају у логоре, а немачке жене које су остале у Немачкој приморавају се да се удају за војнике окупаторских снага и – опет, пажња! – за имигранте посебно доведене за ову сврху.
Како се ту не присетити мигрантске кризе 2015. коју је изазвала Меркелова, која је мигранте са Блиског истока и из северне Африке позвала да дођу у Немачку.
Дуго су Американци дозвољавали СР Немачкој извесну дозу субјективности – „по пуномоћју“. Данас, по свему судећи, пуномоћје истиче. Године 2022. активно користећи „зелене“ фанатике, САД одузимају Немачкој остатке субјективности. Ако је Меркелова била кмет Американаца, онда је Шолц већ роб подвргнут директним увредама украјинских америчких лакеја. Да подсетим да је извесни Мељник, кад је био амбасадор Украјине у Немачкој, Шолца назвао „увређеном јетреном кобасицом“ и Шолц се обрисао. Изгледа да су Американци уз помоћ своје колоније Украјине и полуколоније Пољске кренули у „коначно решење“ немачког питања. Тако је Немцима долетео бумеранг историје.
Међутим, ситуација у Европи, а посебно у Немачкој, погађа кључног савезника САД у Европи – Велику Британију, а проблеми овог главног историјског непријатеља Русије и Руса се заоштравају и из следећег разлога. У свету се формирају енергетско-економске макрозоне. Код Сједињених Држава и Кине је ту све у реду. ЕУ ће моћи да реши своје проблеме само ако присвоји ресурсе Руске Федерације. Међутим, као прво, Руска Федерација је нуклеарна сила; друго, ни без тога САД и НР Кина чланицама ЕУ не би дозволиле овакву „игру“. ЕУ преостаје да се бори само за Африку. У сваком случају, судбина романо-германске Европе је клизање из зоне језгра кап-система у зону полупериферије.

Питање: А шта с Британцимa?

Ситуација у Великој Британији је тешка: она још није развила сопствену макрозону. Традиционална зона – Јужна Кина – измакнула се; арапски емирати Персијског залива су довољни као део Англо-Арабије, али то није довољно за макрозону. Једини излаз за Британце је да закоче позиције у зони геополитичких интереса Руске Федерације, удаљавајући је од источне Европе, Закавказја и централне Азије. Али и овде има проблема. У средњој Азији само је Казахстан потпао под Британце, и то не сасвим; у Закавказју Велика Британија се судара са Руском Федерацијом и САД; покушај да се организује ново издање Речи Посполитој (Пољска, Литванија, Белорусија, Украјина) не игра: без Белорусије шема не функционише, а покушај да се збаци Баћка у августу 2020. није успео. Украјина остаје, због чега Велика Британија заузима најлудачкији став о овом питању. Како рече један од јунака филма „Неухватљиви осветници“ – „у немоћном бесу“.
Макрозоне се формирају у реалне основне јединице организације посткапиталистичког света, у субјекте нове глобализације, селективне и ограничене, за разлику од оне старе (1990–2010), која је била ништа друго до агонија капитализма. У овом новом свету постоји тенденција, још не толико изражена, али сасвим очигледна, ка формирању нове врсте владалачко-економских структура, оне ће, по свему судећи, постати „лице“ посткапитализма. Реч је о таквој владалачко-економској структури у којој се у јединствену целину спајају обавештајне службе, органи за спровођење закона и део државних структура, корпорација и банака. То је феномен дубинске моћи, који, међутим, има не само подводно-подземни већ и надводно-надземни део. Штавише, ако се раније претпостављало и планирало да ће корпорације једноставно апсорбовати државу, онда је наш СВО извршио корекцију овог процеса. Како је признато на 68. састанку Билдерберг клуба, војна дејства у Украјини су озбиљно успорила процес успостављања контроле корпорација над државама – ове последње воде рат, геополитика се вратила и потиснула геоекономију.

Питање: Да ли се слажете са онима који су склони да Билдерберски клуб сматрају готово центром мреже светске власти глобалиста?

Апсолутно се не слажем. Чак и за време свог процвата, 1970–1980-их, овај клуб, који је одиграо одређену улогу у разарању СССР-а и низу других процеса, иако не у истој мери као део клуба LeCèrcle или „69“, никада није био неки организациони центар. Попут Светског економског форума у ​​Давосу данас, Билдерберг клуб, иако задржава значајан утицај, више је излог престижне робе коју домаћини показују свету. „Роба“ су овде познати политичари, бизнисмени, стручњаци итд., узалуд је овде тражити господаре светске игре. Они у игри, која је шоу (must go on) не учествују – то није посао господара, то је посао послуге, додуше високе. Права моћ је тајна моћ, она није на сцени већ иза кулиса. Значајно је да ни LeCèrcle, ни LeSiècle, ни Клуб острва, који су јачи од Билдерберга, никада не одржавају јавне догађаје, дејствујући по принципу Гандалфа из „Господара прстенова“: keep it safe and keep it secret („чувај то безбедно и тајно“).
Циљ Билдерберга, као и Давоса, јесте да се изјасни о одређеном ставу, да тестира реакцију друштва на ове „пробне балоне“ (уз сав презир светске елите према људима, страх од маса, чак и издресираних, посебно у условима кризе, остаје), одабир нових регрута у високорангирану собну послугу. Ипак, корисно је анализирати шта се дешава и говори у Билдербергу и Давосу: по кретању „сенки“ постају јасни планови господара и, што је још важније, страх светске елите. Сам избор на Билдерберг скуповима једног перспективног, са становишта власника, указује, између осталог, на правац који се сматра пожељнијим. И, наравно, битне су информације о дискусијама у затвореном формату, за личности вишег ранга, за оне међу једнакима који су „равноправнији“.

Питање: О чему су, дакле, разговарали учесници 68. састанка Билдерберг клуба, који је одржан 2–5. јуна 2022. у Вашингтону?

Питања о којима се разговарало на овом састанку делимично одражавају садржај већ цитираних упутстава Четем хауса. Међу 115 учесника из 20 земаља и једне међународне организације, 53 су били Англосаксонци (од тога 33 из САД), 53 особе су биле представници 14 земаља и девет су Холанђани. Ове последње сам издвојио јер су британска (Виндзори) и холандска (династија Оран) краљевска кућа биле блиско повезане од краја 17. века, не само политички већ и економски: „Славном револуцијом“ 1688, услед чега се на енглеском престолу нашао холандски државник Вилијам III; то је била само политичка регистрација спајања (merging) две источноиндијске компаније – енглескe и холандскe. Другим речима, у савременом свету Велику Британију и Холандију треба посматрати као целину, што, међутим, не искључује ситуационе унутрашње противречности.
Погледајмо дневни ред 68. састанка Билдербергера. У ствари, то је и „мапа света“, из које следи одређени програм деловања.
И тако:
1. Појава државе-изгнаника. Проглашавање те државе непријатељем цивилизованог света. (То јест, читајте: Постзапада; јасно, земља-изгнаник је Русија.)
2. Ширење НАТО-а на исток и снабдевање нуклеарним оружјем.
3. Проблем Кине. Анализа експеримента у Шангају, како успешно отерати људе у изолацију.
4. Прилагођавање становништва социјалном рејтингу и оку „Великог брата“.
5. Индо-пацифичке промене. Стварање индо-пацифичке зоне против Кине. Покушај премештања производње локализоване у Кини у друге регионе света.
6. Русија. Нивои утицаја санкција. Чудни карактер Руса. Могућности Пољске да преко Балтика добије америчку помоћ у довољним количинама за ЕУ.
7. Односи између влада суверених држава и глобалних корпорација.
(Моја напомена: ово је био веома важан тренутак, јер је један од главних задатака корпорација да државу ставе под контролу.)
8. Појава система за размену банкарских информација независних од СВИФТ-а.
9. Дезинформације. Рад са највећим медијима на Западу на исправном, са њихове тачке гледишта, представљању планираних светских промена.
10. Енергетска безопасност.
11. Здравље након пандемије. (Моја напомена: званично је фиксиран крај пандемије.) Суочавање са мајмунским богињама у развијеним земљама. Спремност Украјине за колеру. Вероватноћа јесење пандемије новог типа вируса корона.
12. Јачање улоге локалних самоуправа. (Напомена: говоримо о поткопавању државе одоздо.)
13. Привремено одступање од принципа глобалне поделе рада. (Напомена: селективна деглобализација.)
14. Украјина. (Напомена: прво, као кључ даље дестабилизације руског света; друго, као ударна снага глобалиста припремљених за нови скок.)
Билдербергери у Вашингтону су пред Украјину поставили следеће задатке: 1) да што више увуче Руску Федерацију у преговоре о привременом прекиду ватре (међутим, то је сада отпало); 2) обезбеди несметано снабдевање ЕУ гасом кроз цеви; 3) пребаци у САД сву пшеницу највише сорте прошлогодишње жетве „да би се избегла глад у свету“; 4) да обезбеди заштиту црноморских лука уз помоћ испорученог наоружања; 5) организује војнополитичке провокације против Руске Федерације.

Питање: Билдербергске сусрете карактерише присуство и отвореног, и затвореног формата.

На затвореном састанку у ужем кругу сумирани су резултати операције „Пандемија ковид-19“. Истовремено, уочене су грешке које треба исправити. Снаге безбедности национално-државног нивоа су се Кисинџеровим устима жалиле званичницима УН, једном броју челника корпорација Биг фарма, појединим шефовима „бигтековских“ корпорација и банкарима да журе, а да нису припремили платформу за имплементацију антиковид мера у Сједињеним Државама и Западној Европи, како је то учињено у Шангају – реч је о систему кинеског социјалног рејтинга. У Европи и Америци то није успело. А сад су, кроз уста Кисинџера, „господари светске игре“ проглашени кривима: били су слабо припремљени и својом недовољном припремом и журбом осујетили планове и рокове за стварање света „нове нормалности“.
Забележена је још једна веома важна ствар: СВО РФ у Украјини није дозволила спровођење задатка успостављања власти корпорација над државама. Геополитика се вратила. Наш СВО је суштински „успорио процес успостављања контроле корпорација над државама“ и објективно се показао као ћускија у точку ултраглобалиста.
Али вратимо се питању дубоке моћи. Њена институционализација у суштини значи оживљавање на новој етапи у историји структура попут Британске источноиндијске компаније, „државе-трговца“ (К. А. Фурсов), у којој су органски сједињени круна (династија и држава), аристократија, тајне службе, капиталисти, банкари и криминал. И сваки сегмент је имао своју функцију у целини.

Питање: А каква је у том случају будућност затворених наддржавних структура?

Ако нови тип властодржачко-економске структуре замени државу (state), онда наддржавне структуре, дизајниране да превазиђу државне границе, неће бити потребне у свом претходном облику: структуре дубоке моћи, попут Источноиндијске компаније, саме су наднационалне по дефиницији и органски су и отворене и затворене („принцип ајсберга“). У аналитичком смислу, овај процес ће избрисати границу између политичких наука и конспирологије – појавиће се нова дисциплина.
Рат ће одиграти значајну улогу како у убрзавању развоја новог облика власти (политичке и економске) организације моћи, тако и у очувању, већ у јединственој целини, значаја онога што је била држава у доба капитализма („сегмент моћи“). Хтели ми то или не, ушли смо у ратну епоху. Као прво, финале једног система и почетак, формирање другог увек се одвија у виду ратова или их, у најмању руку, прате. Као друго, „улазак“ и „излазак“ из система и епоха се, по правилу, огледају. „Улазак“ у капиталистичку еру био је Тридесетогодишњи рат (1618–1648) – четири локална, али ипак у простору и времену међусобно повезана сукоба. Чини се да свет напушта капитализам и улази у посткапитализам, кроз нешто слично Тридесетогодишњем рату. Прва два сукоба су Сирија и Украјина. Даље могу бити Закавказје, Арктик, Јужна и Источна Азија.

Питање: Шта о том питању говоре и пишу аналитичари у последњој деценији?

Последњих година објављено је више радова (Насема Талеб, Сирило Пасквале, Реј Далио, Бира Браунмилер, Арона Клаузета, Хуго Бардиа итд.; кратак осврт на њихов рад на занимљив начин је представио Сергеј Карелов), чији аутори убедљиво показују да се пауза између светских ратова завршава, да се губи управљивост света и да једини излаз може бити велики рат. Свет још није прешао тачку без повратка, али је близу ње. Додаћу: Велики рат у савременим условима највероватније неће бити тотално-глобални, већ серијско-локални и, могуће, тридесетогодишњи. У пракси, укључујући и свакодневни живот, ово, ако не потпуно брише, онда чини испрекиданом линију између мира и рата, између војних и мирнодопских аспеката и функција друштва. Конкретно, друштвене науке су у великој мери трансформисане у научни облик когнитивног ратовања. Когнитивни рат (појам Франсоа де Крозела) је скуп активних мера усмерених на промену људског понашања контролом његових когнитивних функција. Ово чак није ни рат у области информација већ блокирање једних његових токова и наметање других. Формирани начини размишљања, наративи и слике стварности чине информациони рат у строгом смислу речи непотребним, остављају га „у офсајду“. С обзиром на наведено, неопходно је реструктурирати читав комплекс друштвено-хуманистичких наука, пре свега историју – садржајно, дисциплински и организационо, али то је посебно питање. И мада је хитно, има хитнијих, пречих у садашњој ситуацији.

Питање: У Давосу је недавно завршен редовни састанак Светског економског форума. Можете ли да поделите своје утиске?

Моји утисци су оно што сам успео да пронађем тренутно (26. 1. 2023) у разним медијима, иако је и тога доста. Форум у Давосу још није почео, а у медијима су се већ појавила два извештаја, који на врло конкретан начин карактеришу и организаторе и учеснике. Постало је познато да претерано расте тежња да се учесницима (а њих је 2.700) обезбеди пратња или, ако ствари називате правим именом, проститутке. Толико претерано да су могућности Швајцарске исцрпљене, па је требало наручивати „девојке са смањеном друштвеном одговорношћу“ из Италије и Немачке. Истина, новинари су одмах открили да се, судећи по ценама, не ради о Немицама и Италијанкама већ о Румункама. Чињеница је да на СЕФ позване проститутке наплаћују 1.500 швајцарских франака (1,4 хиљаде евра) за четири сата, и 2.550 швајцарских франака (2.350 евра) за ноћ, док су западноевропске свештенице љубави много скупље – до девет хиљада евра. То јест, организатори су одлучили да уштеде на сексуалним услугама. Па, разумљиво – криза.
Друга вест је озбиљнија. Пилот сингапурске авио-компаније Алан Дан рекао је да су се организатори СЕФ-а обратили шефу US Freedom Flyers-а Џошу Јодеру са захтевом да осигурају да учесници форума лете с невакцинисаним пилотима. И то упркос чињеници да су чланови СЕФ-а хистерични заговорници тоталне вакцинације.
Па у чему је ствар?
На Западу се од јесени нагло повећао број изненадних смрти управо вакцинисаних особа. У Енглеској, на пример, до 1.000 недељно. Сад замислите да вакцинисани пилот изненада умре током лета. Шта ће бити с путницима? Себична размишљања ултраглобалиста, страх за своје животе, натерали су их да на неко време одступе од свог става о вакцинацији – желе да живе. То објашњава мере безбедности без преседана. На пример, на улазу у Давос – тотална провера, укључујући отиске прстију.

На давоском слету лешинара ултраглобализма учествовали су лидери највећих корпорација (укључујући Амазон, Фајзер), фондација (Гејтс, Сорош итд.), међународних организација (СЗО и сл.), просто веома богати људи – 116 милијардера. У исто време, међутим, прве личности Сједињених Држава нису дошле у Давос. Америку су представљали амерички секретар за рад Мартин Волш, директорка националне обавештајне службе Аврил Хејнс и шеф ФБИ Кристофер Реј. Није било представника НР Кине и Руске Федерације, председник Јужне Африке С. Рамофоса је одбио позив (под згодним изговором). Било је необично много представника из Азије, Африке и Латинске Америке. Позвани су специјално на обраду у антируском духу. Уопште, русофобија је била позадина овог састанка у Давосу.
Мада давосовске омиљене теме – декарбонизација, вештачка интелигенција, феминизам, ЛГБТ итд. – нигде нису нестале, тренутна ситуација у свету их је донекле покренула, јер је угрожен глобални поредак који стварају ТНК и наднационалне структуре моћи и финансија. Кључна претња је Русија, стога су готово сви главни говорници са Запада покренули агресивни информативни талас против Руске Федерације. Х. Кисинџер, који је раније заузимао релативно умерен став (иако је увек остајао непријатељ Русије – ту нема потребе за илузијама) и који се изјаснио против чланства Украјине у НАТО-у, почео је да говори о томе да њу треба прихватити у Савез, тј. заузео је позицију јастреба.
Поред антируске тематике, учеснике су забринуле и претње савременом свету – краткорочне (две године) и дугорочне (10 година). У свакој временској перспективи постоји 10 претњи. Ако се комбинују, онда ће у горњој половини доћи до неуспеха у борби против климатских промена, колапса еколошког система, кризе повезане са исцрпљивањем природних ресурса, раста друштвене неједнакости и конфронтације на геоекономској основи.

Питање: Односно, оно што је овако или онако повезано са „зеленом агендом“ остаје у првом плану?

Баш тако. Али не само то. Учесници форума су уверени да ће светску економију најмање две године покривати глобална рецесија. С тим у вези фиксирали су само оно о чему су писали економисти уочи Давоса. Тако је у објављеном „Глобал риск репорту“, који је сумирао мишљења 1,2 хиљаде водећих економиста света, констатовано да је ера глобализације и раста животног стандарда дошла до краја; да ће две хиљаде давдесете бити деценија друштвених и еколошких преокрета, с прехрамбеним кризама, политичком нестабилношћу и ратовима који ће постати норма. У ствари, ове процене су поновиле податке истраживања које је у октобру 2022. спровео „Прајсвотерхаус Купер“. Од 4.410 анкетираних пословних лидера, 73 одсто са сигурношћу предвиђа значајно успоравање привредног раста у 2023, а вероватно и касније.
Није изненађујуће што су у Давосу, сагласно Блумбергу, инфлација, макроекономска нестабилност и геополитички сукоби наведени као главни проблеми за Сједињене Државе и свет у 2023. години.

Питање: У Давосу се обично предлажу неке мере. Шта је сад предложено?

У садашњој ситуацији, по свему судећи, главе су заузете другим стварима, али се нешто ипак нудило. На пример, најављено је покретање универзалне мреже за дигитална плаћања (UDPN) за стејблкоине и дигиталне валуте централне банке (CBDC); циљ је постизање интероперабилности између ових валута.
И, наравно, давосовци остају верни себи у својој биомедицинској ревности да покоре човека. Овог пута на трибини се расправљало о питању, ни мање ни више, трансформације медицине и – пажње! – редефинисања, тј. поновног одређивања шта значи бити човек. Било је речи и о једној од омиљених тема ултраглобалиста – о пандемији. Одржана је трибина „Трка до следеће пандемије“, до које је наводно остало само 100 дана. Домаћин панела био је Ентони Блер, једна од најподлијих и најомраженијих личности из послуге ултраглобалиста.
У Давосу је такође било речи и о жељи да се у људски мозак и тело уведу најсавременије технологије (чипови) како би се створио нови, модернизовани тип (врста?) човека. При томе су себи дозволили да се цинично шале у духу да ће обични људи „и даље бити потребни“. Очигледно, неки људи се осећају као владари света, али мало је вероватно да ће се већина човечанства са овим сложити.
Током форума, Маск је на Твитеру покренуо глобално светско гласање о питању „Контроле СЕФ-а над светом“. Учествовало је (18. јануара у 22.54) 1,1 милион људи. Контроли ултраглобалиста из Давоса над светом противило се 86,3 одсто, 10 посто је – за. Генерално, „садашњи Давос“ ствара утисак одређене конфузије светске елите. Прерачунали су се: санкције нису уништиле руску економију; Руска Федерација се није нашла у изолацији, напротив, ЕУ и пре свега Немачка убрзано слабе, на радост Сједињених Држава, али и Американци имају довољно проблема, најпре у економској конкуренцији с Кином; стара глобализација је мртва, предстоје „бурне двадесете“; СВО је нагло ојачала позиције држава у њиховим односима с корпорацијама.
Дрски социопата Шваб је овога пута можда изгледао мало скромније него иначе, али је наставио да ради оно што је волео – да застрашује. Сада нас плаши сајбер нападима, сајбер пандемијом, у поређењу с којом ће, како каже, ковид деловати као ситна непријатност. Па, наравно, ковид није испунио очекивања, потребни су нам сајбер напади, који ће, према Швабу, зауставити транспорт, банке, све. Штавише, Шваб је ове речи изговорио на веома театралан начин. Кажу да су у кулоарима наговестили да Шваб треба да се повуче – он је своје одрадио. Хајде да видимо.

Питање: Шта бисте желели да кажете на крају нашег разговора?

Желим да вас подсетим да је као три главне опасности на путу ултраглобалистичке транзиције у НВО Шваб навео отпор становништва, повлачење из „пројекта“ једне од три највеће земље света и недостатак времена. Заузврат, недостатак времена ограничава простор деловања непријатеља, сабија га. Како је приметио велики шахиста Зигберт Тараш, анализирајући стратегију шаховске партије на примеру једне од партија Капабланка – Маршал: „Свака скучена позиција већ носи у себи клицу смрти.“ Управо когнитивни рат, успех у њему, нагло јача позицију у временској трци – кључном фактору у садашњим условима. За вођење когнитивног рата потребне су хитне кардиналне промене у области друштвених наука и образовања, али то је, понављам, посебна тема.
У закључку ћу напоменути следеће. У лику господара садашњег Постзапада имамо посла са светским злом које је замахнуло не само на друштвену већ и на биолошку реорганизацију човечанства са одстрелом највећег дела, укључујући пре свега Русе. Садашња борба против овог зла је борба и за нормално друштво, и за очување човека као биолошке врсте. Друштвени и антрополошки расизам Британаца, помножен тезом протестантизма (максимално јудаизоване верзије хришћанства) о избору на расно-имовинској основи, добио је адекватан дизајн у новом нормализму ултраглобалиста. Имамо посла с непријатељима човечанства. За оне који још сумњају у ово, навешћу цитат из дела једног од оснивача Римског клуба Александра Кинга. Објављен је у збирци „Прва глобална револуција“ 1991. године. СССР дефакто више није постојао и више није било потребно скривати очњаке иза лажног осмеха и брбљања о томе како усрећити човечанство.
А ево текста великог „хуманисте“: „У потрази за заједничким непријатељем против којег се можемо ујединити, дошли смо до идеје да ће загађење, претња глобалним загревањем, несташица воде, глад и томе слично одговарати свим захтевима. У својој укупности и интеракцији, ови феномени представљају заједничку претњу против које се морају борити сви заједно. Али означавајући ове опасности као непријатеља, упадамо у замку на коју смо већ упозорили читаоце. Наиме, погрешно прихватамо симптоме као узроке. Све ове опасности изазване су људским захватом у природне процесе и само промењеним ставовима и понашањем могу се зауставити. Прави непријатељ је онда сâмо човечанство (подвукао А. Ф.).“
Коментари су сувишни. Како рече један од највећих прегалаца у совјетској историји, види ко није слеп. И – додаћу са своје стране: непријатељ је на капији, и за њега не треба да буде милости – нисмо га ми звали, он је сам дошао, поклонивши се ђаволу. Зато га њему и треба послати.

Андреј Фурсов
Разговор водила: Милана Бабић

Крај

Превео Желидраг Никчевић

ИЗВОР: https:/ /www.pecat.co.rs/2023/03/andrej-iljic-fursov-neprijatelj-je-na-kapiji-i-za-njega-ne-treba-da-bude-milosti-3-deo/?fbclid=IwAR2OFZYtVr902sfj4zUMjO-VfG8eeXbb5Mk2XHVohWtWEyNsWilB24tNx2U

Андреј Фурсов, КО СУ НЕПРИЈАТЕЉИ ЧОВЕЧАНСТВА (2. ДЕО)

Разговор водила: Милана Бабић

Питање: Запад је погрешио у рачуници?

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Невероватно је колико су врхови Постзапада били глупи у својој бахатости и арогантни у својој глупости. На крају крајева, они су до те мере сатерали у угао најпрозападнији режим у руској историји да му није преостало ништа друго него да почне активно да се опире, и да у том у отпору, додуше недоследно, осврћући се око себе, правећи корак напред – два корака назад, пређе, можда неочекивано за себе, тачку без повратка и нађе се у стање опкољене тврђаве. Али још током сиријског сукоба Х. Кисинџер је упозоравао да Америка може да победи Русију у Сирији (погрешио је), али би у овом случају, највероватније, изгубила све што је у самој Русији постигла за 20 година (тако се и десило, али не поводом Сирије). Истина, сада је променио своју позицију – у јастреба.
Одређени део руководства НР Кине такође је исправно схватио курс Постзапада, почели су процеси који су довели до заоштравања кинеско-америчких односа, до „тајванског инцидента“, до курса Си Ђинпинга за трећи мандат и раста напетости између његове групе и „комсомолаца“; шлаг на торти је кад на ХХ конгресу КП Кине „под белим ручицама“ изводе на ходник вођу „комсомолаца“, присталицу мирног курса према Тајвану и помирења са САД Ху Ђинтаоа. Кини прети да се нађе у ситуацији опкољене тврђаве – попут Руске Федерације.
Међутим, две тврђаве, чак и опседнуте, јесу сила, поготово ако се има у виду да су то две нуклеарне државе. Задатак је да се институционализује овај статус опседнуте тврђаве и да се опседне (у оба смисла те речи) онај који опседа – Постзапад.
С почетком терминалне фазе системске кризе, светска елита је потписала пресуду суверенитету Руске Федерације и НР Кине и њиховим владајућим слојевима у садашњем облику, и оне су одлучиле да пруже отпор. Међутим, главна невоља за ултраглобалисте дошла је одакле нису очекивали, из њихове јазбине: Трамп је постао „црни лабуд“. Он наравно није националиста каквим би неки желели да га виде. Трамп је традиционални глобалиста који сматра да држава треба да се фокусира на Међународни монетарни фонд, Светску банку и друге структуре сличног наднационалног типа, али се мора сачувати. А с њом и индустрија, запослена радничка класа, средњи слој. Ипак, пошто није био националиста, Трамп је морао снажно да савије „ултраглобалистички штап“ у супротном смеру да би покушао да га исправи. С тим у вези, можда је његов главни резултат поткопавање до темеља, али без „затим“, неопозиво, две трансокеанске формације – „два кита“, на којима се градио план еволутивног, постепеног преласка на посткапитализам.

Питање:И шта после тога?

АНДРЕЈ ФУРСОВ: С тим у вези, у условима привременог притиска, ултраглобалисти су имали само један пут до Новог светског поретка – брз или, ако хоћете, револуционаран. Али за то је било неопходно очистити терен у Сједињеним Државама, вратити Америци статус јазбине ултраглобализма, а то значи збацити Трампа. Што је учињено 2020. државним ударом, чему су помогли ковидом који је погодио економију, покретање БЛМ – покрета црног нацизма – и груби фалсификати током гласања. У Белу кућу су унели дементора (у сваком смислу) Бајдена, ултраглобалисти су могли да тријумфују и интензивирају своје активности како на Постзападу, тако и шире. Међутим, ултраглобалисти су почели да се спремају за офанзиву, наравно, пре 2020. године. Нешто од тога се чуло у Давосу 2017, али главна ствар се догодила 2018. Тада су се десила два важна догађаја: ултраглобалисти су објавили документ „Циљеви за 2030“ и одржали конференцију у Институту за комплексност (Санта Фе, САД).
Понекад морамо да слушамо: зашто треба да знамо шта пишу глобалисти, ми уопште нисмо обавезни да се обазиремо на њих, већ да живимо како нам одговара, као да их нема. Ова тачка гледишта је изненађујућа. Они који се тога придржавају су или, најблаже речено, не баш далековиди људи, или су потенцијални страни агенти. Како то: не знати планове непријатеља? Па хајде да будемо идиоти у грчком смислу речи, тј. људи који живе као да свет око њих не постоји. Али у томе и јесте ствар, што он постоји и што планира да нас уништи. Закопавање главе у песак није најбољи начин да се ово спречи. Поред тога, као што је Гандолф рекао у „Господару прстенова“, „схватајући непријатеља, прожимаш се његовим лукавством“! Укратко, непријатељ се не само мора „знати из виђења“ већ се мора проучавати и анализирати. Није случајно што су стотине структура у Сједињеним Државама проучавале Совјетски Савез, док су код нас Сједињене Државе проучавали – врло мало, и још начичкани проамеричком агентуром утицаја.

Питање: Какви су циљеви наведени у документу „Циљеви за 2030“?

АНДРЕЈ ФУРСОВ: У документу је формулисано дванаест циљева за 2030. годину:
1. Укидање приватне и личне својине.
2. Универзални основни доходак за оне који су прихватили „нову нормалност“.
3. Укидање готовине, замена дигиталном валутом.
(Додаћу: дигитална валута није новац већ средство друштвене контроле.)
4. Систем угљоводоничних рејтинга за државе и корпорације.
5. Ригидна друштвена контрола (дронови, препознавање лица).
6. Рационирање утрошене хране, енергије и природних ресурса.
7. Патенти за семенски фонд и ограничење могућности исхране прехрамбеним производима сопствене производње.
8. Готово потпуна ликвидација сточарства. Прелазак највећег дела становништва или на вештачку протеинску храну или на вегетаријанску храну.
(Додаћу: у Холандији, у Харлему, од 2023. забрањено је рекламирање месних прерађевина, јела од меса на јавним местима; даље – више: према извештајима медија, у октобру 2022. у Холандији је донета одлука о насилном откупу 3.000 фарми говеда од њихових власника. Збогом сточарству – и висококвалитетној протеинској храни.)
9. Контрола рађања. (Додаћу: ово је депопулација.)
10. Обавезна (додаћу: принудна) вакцинација.
11. Забрана алтернативних форми лечења.
12. Укидање полних разлика.
Ово последње, наглашавам, није ништа друго до ударац не само породици већ и човеку и човечанству као биолошкој врсти. Енгелс је своје дело о цивилизацији насупрот варварству својевремено назвао „Порекло породице, приватне својине и државе“. Имплементација „Циљева…“ претпоставља уништење свега што је створило људску цивилизацију. С тим у вези, гледајући унапред, примећујем: ултраглобалисти теже не само да створе посткапитализам који је њима погодан на глобалном нивоу него, прво, да поново покрену историју у оном облику у коме се развијала од времена „неолитске револуције“, тј. последњих 10–12 хиљада година, и да је усмере ка институционализованом неоварварсту, футуро-архаици; друго, да ставе под контролу (социо)биолошку еволуцију, окрену је уназад и претворе главнину становништва планете у друштвене животиње без квалитета, без идентитета – у људе без својстава, у постљуде. Шваб, Харари и сви ти зли духови, говорећи о крају људске ере и почетку постљудске ере, подсећају ме на брбљање и повике двојице антихероја „Господара прстенова“ – злог мађионичара Сарумана и наказног орка Готмога: „Долази крај људске ере, долази време орка!“ Постљуди швабоида су управо орки, лако их је контролисати подстрекавањем и хушкањем на преостале људе.

Питање: Поменули сте конференцију у Санта Феу. Чему је она била посвећена? О њој практично ништа није познато.

АНДРЕЈ ФУРСОВ: То је веома важна конференција. Мислим да је управо њен садржај одредио даља дешавања у свету. Конференција није била тајна, али је била затворена, а медијским структурама је саветовано да на њу не скрећу пажњу и да је не прате у медијима. На срећу, увек постоји прилика да се подигне вео тајне. Осим тога, како су стари рекли, чак и најтања длака баца сенку.
Ако се у документу „Циљеви…“ наводе само циљеви, онда је у дискусијама на конференцији у Институту за комплексност Санта Феа, у чијем су исходишту Р. Тилерсон и неколико специјалних структура, првенствено АНБ, формулисана стратегија, средство за њихово постизање. Конференцији, под шифрованим називом „Ризици рањивог света“, присуствовали су корпоративни руководиоци, политичари и високи обавештајци. Након што је саслушано и размотрено шест извештаја (општи; економија и индустрија; претња стабилности и поретку од вештачке интелигенције; клима; енергетика; демографија), почела је расправа о главним могућим и пожељним сценаријима развоја човечанства – наравно, у интересу горњих 0,1% светске елите којима учесници и служе.
Прва два сценарија – револуционарни (човечанство решава актуелне акутне проблеме и прави квалитативни продор у будућност) и оптимални (човечанство једноставно решава хитне проблеме без икаквог продора) – већина учесника је одбацила као мало вероватно да ће бити спроведена. Разлог је низак ниво интелектуалног и вољног нивоа светске административне елите, с једне стране, и добро храњени конформизам, безиницијативност и ускогрудост највећег дела становништва, с друге. Трећи сценарио – катастрофу – сматрало је највероватнијим 55 одсто учесника. Највеће интересовање изазвао је четврти сценарио – 25% је гласало за пожељност његове примене. Он се зове „антрополошка транзиција“.
Реч је о стварању друштва чији се врхови и дна разликују као две биолошке врсте. Виши слојеви, који стално мењају органе, живе 120–140 година у еколошки чистим зонама („енклавама“), укључујући плутајуће градове, једу висококвалитетну природну протеинску храну и држе ниже класе и ресурсе под потпуном контролом. Нижи слојеви живе 40–60 година, физички су слаби, суштински необразовани, живе у еколошки загађеним подручјима, уроњени у „интерактивну“, тј. виртуелну реалност; Ст. Лем, у „Суми технологије“, то је назвао фантоматиком. У ствари, имамо двокастно друштво у духу елоија и морлока из „Машине времена“ Х. Велса, без икаквог наговештаја средњег слоја („класе“), који би први требало да иде „под нож“ експропријације током антрополошке транзиције у Нови светски поредак.

Питање:Изгледа као антиутопија.

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Тачно. Садашњи светски лидери, ултраглобалисти, желе да створе антиутопијски свет, чинећи га реалношћу за 90% преосталог човечанства.

Питање:Преосталог?

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Да, јер они планирају да смање светско становништво или на две милијарде људи (минимални програм) или пола милијарде (максимални програм). Али поставља се питање: како започети процес антрополошке транзиције? Још 2010. идеолог мондијализма Жак Атали је у једном интервјуу искрено изјавио да би пандемија могла постати подстицај за Нови свет. Слична размишљања о оваквом „трансформативном догађају“ изнели су и Доналд Рамсфелд док је био амерички секретар за одбрану, и људи из Рокфелерове фондације. И ево, у октобру 2019. године, Фондација Била и Мелинде Гејтс спроводи вежбу „Event 201“ („Догађај 201“). На вежбама се разрађују мере за борбу против пандемије вируса корона. А 2020. она долази! Наручили – добили! Тачније, овако: најпре медији вриште о порасту оболелих, а 11. марта 2020. шеф СЗО Тедрос Аданом Гебрејсус, Етиопљанин са репутацијом корупционаша и троцкиста, Гејтсов миљеник, изјављује: „Дошли смо до закључка да се болест може сматрати пандемијом.“ Касније ће Гебрејсус нагласити да СЗО није прогласила пандемију већ је само изразила претпоставку. У исто време, међутим, сећамо се да су све владе, са изузетком белоруске и шведске, салутирале и пожуриле да спроводе мере које су далеко изнад потребних. Почело је коронобесије – изазвана психичка епидемија комбинована са социјално репресивним и мерама депривације. Директно по Мишелу Фукоу – „надгледај и кажњавај“ (survéiller et punir).
Само нешто више од три месеца након објаве пандемије објављена је књига ултраглобалисте, организатора Светског економског форума у ​​Давосу Клауса Шваба, коју је написао заједно са Жаном Малеретом, „Ковид-19: Велико ресетовање“ (COVID-19: The Great Reset). Реч ресет погрешно преводе као „поновно покретање“; поновно покретање је рестарт; ресетовање је анулирање, одбацивање. И заиста, оно о чему Шваб и Малер говоре јесте ресетовање, анулирање претходне историје.

Питање:Постоје они који Шваба сматрају изузетно утицајним човеком, малтене чланом светске владе. Шта мислите тим поводом?

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Па, као прво, светске владе нема и не може бити. Постоји на десетине економски моћних кланова, уједињених у кластере и мреже, који истовремено имају различите, најчешће неподударне интересе. Затворене наднационалне структуре су управо оно што је потребно за разјашњење и усаглашавање интереса, решавање конфликтних ситуација итд. Овим платформама је потребан модератор или, ако су ове платформе сталне, нешто као главни конобари који представљају газде и артикулишу њихову позицију.
Што се тиче статуса ликова попут Шваба, ситуација је следећа. Постоје господари светске игре; они управљају играчима, који су прилично независни, али само у оквиру правила која су израдили господари; а постоје и фигуре којима играчи повлаче потезе. Ову типологију је предложио Бернд фон Витенбург у књизи „Шах планете Земље“, а Олег Маркејев ју је активно користио у једном од својих романа.
У неким случајевима, додаћу на своју руку, домаћини могу фигуру која је постала велика пренети у категорију играча. Шваб је почео као штићеник Кисинџера, који је и сам дуго био фигура, да би временом делимично постао играч – у границама које су му одредили његови господари (у његовом случају то су Рокфелери). Што се конкретно Шваба тиче, последњих година он све више личи на кловна који улази у оптицај. Па ипак, примају га председници и премијери, држи поздравне говоре (на пример, на самиту на Балију у новембру). Принуђени су да прихвате, јер разумеју: он је фигура, померају га играчи по вољи господара, а ови не снисходе председницима и премијерима, комуницирају преко чиновника попут Шваба, којима понекад чак може бити дозвољено да играју улогу играча.
Задатак „швабова“ је да организују догађаје у интересу господара, да повлаче потезе које прописују играчи, замењујући их по потреби, и да делују као „глава која говори“: да дају изјаве, пишу књиге и чланке; тачније, да их потписују. Мислим да сам Шваб једва да нешто пише, није случајно што су последње књиге писане у коауторству. Књиге су слабе, са одређеним бројем логичких противречности и неслагања. Међутим, ова дела треба пажљиво читати и анализирати. Прво, они сасвим искрено фиксирају циљеве и планове светске елите („гâзда“) и акције за њихово спровођење (ниво „играча“). И као друго, кроз ове текстове пробијају се страхови ових људи (ако се могу назвати људима у строгом смислу те речи).

Питање:Какве су основне тезе и закључци књиге?

АНДРЕЈ ФУРСОВ: За почетак, Шваб признаје да ковид уопште није егзистенцијална претња – не може се поредити ни са „црном смрћу“ из XIV века ни са „шпањолицом“ 1918–1919, али је упркос томе веома важна, јер омогућава драматично убрзавање процеса који су већ у току у XXI веку и треба да уведу људе у свет „нове нормалности“. Ти процеси су: развој „зелене економије“ (читај: деиндустријализација под изговором климатских промена које је наводно изазвао човек); курс смањења потрошње (наравно, ово се не односи на светску елиту и Шваба лично); дигитализација (читај: дигитална друштвена контрола) и роботизација; продубљивање родне равноправности; борба за ЛГБТ права, апсорпција државе(а) од стране корпорација.
Иако се чини да Шваб понавља речи о неизбежности постковид света „нове нормалности“, он наводи и опасности због којих је више него забринут: а) отпор маса; б) одлагање процеса – а све треба да се уради за кратко време (друштвени блицкриг); ц) излазак из „пројекта“ једне од три највеће земље – САД, Руске Федерације, НР Кине – то неће дозволити имплементацију плана на глобалном нивоу.
Хвалећи НСП на сва звона, Шваб одмах каже да ће ковид повећати неједнакост – социјалну, економску, политичку, психолошку, у приступу медицинским услугама. Роботизација ће погоршати положај радника, смањиће се друштвено-економски простор малих и средњих предузећа, а истовремено и држава: швабовски свет је свет свемоћи корпорација.
А у исто време, свет значајно погоршаног квалитета живота највећег дела становништва. У суштини, обердавосијанац се враћа неомалтузијанском концепту „нултог раста“ Римског клуба у новој верзији: degrowth („нераст“, ​​„антираст“, ​​„обрнути раст“); са ентузијазмом се придружује манифесту, који је у мају 2020. потписало 1.100 стручњака – присталица курса за „једнакост у смањењу квалитета привреде“. Задатак је, сматрају, стварање економије смањеног квалитета (downscaling economy). Шваб пише да ће нас таква економија „одвести у будућност у којој ћемо моћи да живимо боље, задовољавајући се мањим“.

Питање:Али то значи кардиналну промену принципа економског развоја савременог друштва.

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Чини се да се окретање од привредног раста (growth) ка нерасту (degrowth) претвара у мејнстрим. Магазин „Економист“ (12. 11. 2022) у чланку „Како се Запад одљубио од економског раста“ (How the West Fellout of Love with Economic Growth) извештава да су земље ОЕЦД-а сада отприлике упола мање фокусиране на економски раст него што су биле 1980-их. О томе сведочи пројекат Manifesto, чији програмери прикупљају информације о манифестима политичких партија у земљама ОЕЦД-а.
Наклоност политичких партија у корист раста била је јака 1960-их, опала је 1970-их, порасла на ниво близу 1960-их у 1980-им, а затим је почела да опада, и то нагло до 2021. године. Расположење против раста било је ниско у периоду 1960–1980, а затим почело нагло да расте, достигавши врхунац до 2021. године. Партијски манифести, реторика и расположења одражавају став владајућих група, које су, као што видимо, одлучиле да што више успоре привредни раст. Средство и оправдање у исто време јесте „зелена агенда“. И то упркос чињеници да многе мере за развој „зелене економије“, на пример, изградња ветроелектрана, не само да не решавају проблеме снабдевања енергијом већ уништавају природу – шуме.

Може ли пример?
АНДРЕЈ ФУРСОВ: Дана 21. јануара 2020. објављен је званичан одговор Владе Шкотске (број документа: FOI/19/02646, датум пријема: 26. 11. 2019, датум одговора: 16. 1. 2020) на захтев о количини стабала посечених за изградњу ветроелектрана на копну у Шкотској и области коју заузима ово дрвеће. У званичном одговору се наводи да је од 2000. године посечено дрвеће на површини од 6.994 ха. Укупан број посечених стабала до јануара 2020. је 13,9 милиона. А колико је посечено у Европи у целини? Али присталице „зелене агенде“ љубазно кажу да шуме морају бити посечене ако желимо да сачувамо планету и живот на њој. А европски парламентарци се под овим изговором спремају да забране увоз кафе, чоколаде и папира – ако њихови произвођачи не документују да дрвеће није посечено. Вратимо се, међутим, Швабовим рецептима, које је он, у име својих господара, спреман да препише човечанству.
Као пример живота на најнижем нивоу, Шваб наводи Патагонију – сурови крај сиромашне земље Аргентине. „Патагонизација“ је судбина периферије и полупериферије већине света (у ствари, добиће се хаитизација и сомализација). За мањи део – „јапанизација“ (модел Јапана у оном облику у коме он постоји после страшног економског удара с краја 1990-их). И једно и друго је назадовање, деградација.

Питање:А шта Шваб пише о капитализму, о судбини тог система?

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Шваб се капитализмом бави на веома оригиналан начин, правдајући курс да се средњи слој лиши власништва над материјалним факторима производње (читај: курс за уништавање средњег слоја, тј. малих и средњих предузећа) потребом да се створи највиши облик капитализма који служи свим људима – стејкхолдерима. У ствари, стејкхолдерски капитализам није само капитализам већ средство за уништавање капитализма, при томе не у интересу радног народа, како су о томе сањали Маркс и комунисти, већ у интересу уске шачице милијардера. Акционар стејкхолдер се разликује од акционара деоничара (shareholder) по томе што не поседује имовину, он је учесник, лице заинтересовано за функционисање овог бизниса; „споредни учесник у огромном комерцијалном пројекту“.

Питање:Колико ми је познато, Шваб и Светски економски форум нису једини правац ултраглобализма.

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Заиста, Шваб и Светски економски форум у Давосу, то је једна линија разградње капитализма од стране ултраглобалиста под маском његове максималне експанзије, која се шири на све становнике планете: сви се наводно претварају у капиталисте који заправо немају ништа осим учешћа, тј. „текло низ бркове, али у уста није ушло“. Још једну, али врло сличну линију развија, са Ватиканом, „Савет за инклузивни капитализам“ који је створен у децембру 2020. године. Формални поглавар је први језуита на папском престолу Франциско, координатор и фронтмен – Лин Форестер де Ротшилд, удовица преминулог у новембру 2022. Евелина Роберта де Ротшилда, власница огромног богатства, а делом и часописа „Економист“, чланица Савета за спољне односе Краљевског института за међународне односе (КИМО) и многих других структура. Она је блиска пријатељица Хилари Клинтон и Жислен Максвел (саучесница педофила и организатор педофилских оргија за врхове власти и шоу бизниса Џефрија Епстајна, који је убијен у затвору као нежељени сведок). Како кажу, реци ми ко ти је пријатељ…
Инклузивисти свој „укључујући капитализам“ представљају као такав друштвено-економски систем који наводно не ради за капитал већ за целокупно становништво планете; сви у свету постају „укључени капиталисти“, а немају имовину, и то не само приватну већ ни личну – све је само у коришћењу: „немамо ништа, а срећни смо“. Циљ је изградња праведног инклузивног друштва (природно, како би требало да буде: „одрживи развој“, „зелена агенда“ итд.). Слоган: People, planet, principles of government, prosperity. Људи, планета, принципи власти, просперитет.
Укупно, структуре које стоје иза Савета имају капитализацију од 2,1 трилион долара, укупан приход од 10,5 трилиона долара, а за њих ради 200.000 људи у 163 земље. Савет води 27 стражара.

Питање:Број 27 и назив „страже“ – да ли је то случајност?

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Не. Године 2007. тим предвођен Џејмсом Глатфелдерсом са Државног технолошког института у Цириху унео је податке о 37 милиона корпорација, њихових подружница и приватних инвеститора у суперкомпјутер Орбис 2007. Идентификовано је језгро од 43.060 корпорација; оно има своје језгро – 1.318 корпорација које контролишу 20% светског прихода плус поседују и контролишу уделе већине највећих корпорација (још 60% прихода). Унутар језгра – суперјезгро – налази се 147 корпорација, чији пипци покривају 1.318. Банке су 75% њих. Оне су уско повезане једни с другима и заправо чине јединствену целину. Контролишу 40% светског прихода и све главне медије. Њих 147 имају мозак – 27 корпорација, банака и фондација.
Њихови представници су 27 стражара. То су представници структура, од којих су многе умешане у непристојна, па чак и просто прљава дела (смртоносни лекови, ГМО). Па, они који раде под командом Де Ротшилда и у савезу с Ватиканом називају се стражарима из простог разлога: једна од неоглашених титула Ротшилда је „чувари Ватиканске ризнице“ (Guardians of the Vatican Treasure). И, наравно, Франциско I, и Де Ротшилд, и Шваб су ватрене присталице „зеленог програма“ и универзалне обавезне вакцинације против ковида.
До почетка Новог светског поретка Шваб и инклузивисти нису давали оштре изјаве о Русији, већ напротив, а Шваб и посебно Франциско I покушавали су да играју улогу љубазног иследника. Улога злог иследника традиционално припада Британцима, и они су се поново истакли у пролеће 2020. Тада је Краљевски институт за међународне послове, познат и као Четем хаус (Chatham House), који је центар концептуалног развоја не само глобалне Англосфере већ и Постзапада у целини, објавио извештај „Митови и лажни концепти у споровима о Русији. Како они утичу на западну политику и шта се може учинити?“. У документу је наведено 16 тачака које се проглашавају лажним и које треба оповргнути! У ствари, формулисана је агенда за Постзапад у целини, стриктно упутство које се мора поштовати. Појава овог документа један је од важних догађаја 2022. године.

Питање:Какве су то идеје?

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Ево тих лажних, према документу, идеја.
1. Русија и Запад су подједнако лоши.
2. Русија и Запад желе исто.
3. Русији је обећано да се НАТО неће ширити на исток. (Напоменућу: овде су ОНИ „лажови“. Штавише, већ су пронађени документи, при томе од самих „западњака“, који потврђују постојање таквог обећања. Плус недавна изјава једне од личности НАТО-а да сад, након почетка операције, САД и НАТО нису везани никаквим обећањима која су дали. Значи да је било обећања.)
4. Русија није у сукобу са Западом.
5. Западу није потребна нова паневропска безбедносна архитектура која ће укључивати Русију.
6. Запад треба да побољша односе с Русијом.
7. Русија има право на заштитни периметар. (Напоменућу: то значи, по њиховом мишљењу, сад га нема.)
8. Запад треба да забије клин између Русије и Кине како би ослабио њихове заједничке акције.
9. Западне односе с Русијом треба нормализовати како би се супротставило успону Кине.
10. То што буде после Путина биће боље од Путина.
Узимајући у обзир идеје које се побијају, бројеви из Четем хауса формулишу 10 императива акције:
1. Усвојити стратегију засновану на ригорозној процени емпиријских доказа, способности, намера и акција Русије.
2. Памтити да Кремљ није пријатељ Запада и да то никад неће бити.
3. Избегавати искушење великог договора с Русијом или геополитичког савеза.
4. Очекивати од Русије сурове акције.
5. Не предавати се, не уступати.
6. Сматрати да су непријатељски односи с Русијом прикладни за садашњи тренутак и диктирани реалношћу с којом се суочавамо.
7. Ставити сигурност изнад економске добити.
8. Одупрети се искушењу компромиса у области интереса и вредности зарад сарадње.
9. Припремити се за оштру реакцију Москве ради заштите интереса од стране Запада.
10. Развијати истраживања о Русији, повећати број специјалиста о Русији.
Ово последње је директно упутство за припрему за когнитивни рат. У неколико својих наступа већ сам рекао да су обавештајне и научне заједнице Англосфере појачале заједничке активности на обуци специјалиста за когнитивни рат. Тако су се ЦИА и МИ6 договорили са историјским факултетима универзитета у Дараму, Оксфорду и Кембриџу да на њиховој основи обучавају историчаре у принципијелно новим специјалностима. Реч је о „системском историчару“ (system historian), чији је задатак да анализира друштвене системе у погледу њихове рањивости, и „истраживачком историчару“ (investigative historian); његов задатак је да реконструише процесе, ситуације и догађаје, и то углавном на основу индиректних података. Овде је потребно подсетити и на стварање истраживачког центра и семинара у структури „Пет очију“ (савез обавештајних агенција англосаксонских земаља, пре неколико година ту су делимично примљене обавештајне агенције Немачке, Израела и Јапана) и програм GDELT, који је преузела ЦИА.

Питање:Чиме објаснити агресивно-хистерични тон Британаца, њихово ратничко расположење?

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Постоји неколико разлога. Прво, традиционална русофобија коју они развијају од 1820-их, традиционално британско непријатељство према Русији. Друго, управо Руска Федерација стоји на путу формирања британске макрозоне у посткапиталистичком свету (више у наставку). Треће, зато што Русија, са својим нуклеарним оружјем и нагласком на традиционалним вредностима – упркос недоследности низа поступака руководства Руске Федерације – објективно, самом чињеницом свог постојања, стоји на путу реализације шеме „нове нормалности од стране од стране кланова Англосфере и њихових савезника.

Питање:У вашим радовима „нову нормалност“ одређујете као биоекотехнофашизам (БЕТ-фашизам).

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Наравно, реч „фашизам“ овде је употребљена не у строгом смислу речи (у строгом смислу то је било само у Мусолинијевој Италији) већ у метафоричком. У европској – и широј – светској традицији фашизам је најгоре, максимално зло, ништа горе бити не може. Не постоји реч за „горе“, осим можда „ад“, „пакао“. У ствари, нови свет и нови систем који швабоиди покушавају да наметну свету као неизбежан гори је од фашизма, гори од онога што се дешавало у Трећем рајху. Међутим, ултраглобалисти су његови наследници по правој линији: наследници нацизма – по једној линији и троцкизма – по другој. Као што је Стаљин рекао поводом троцкистичко-бухаринског блока, пођеш лево, доћи ћеш десно, пођеш десно, доћи ћеш лево: дијалектика.
БЕТ-фашизам је гори од свог „претка“ (сходно томе, Швабова књига о ковиду је гора и опаснија од Хитлеровог „Мајн Кампфа“), јер ако је Хитлер желео да створи политички нови светски поредак, швабоиди граде систем који укључује промене човекове биолошке природе. Шваб је посебно нагласио да се Четврта индустријска револуција коју је желео разликовала од прве три на следеће начине: њих је карактерисало оно што радите са светом, док је Четврта револуција оно што се ради вама; и ако примите нешто генетски измењено, онда се мења ваш идентитет бића. Како се овде не сетити да је управа компаније „Фајзер“ била принуђена да призна да је оно што је давала као вакцину заправо алат за генску терапију. И наравно, реч је о смањењу популације.
У последње време, апетит ултраглобалиста за смањењем становништва расте. Док се о 1–2 милијарде људи раније говорило као о жељеном броју, сад се све више наводи 500 милиона. На пример, Џејн Гудол, познати приматолог (проучавала је друштвени живот и интелигенцију шимпанзи у Националном парку Гомбе Стрим у Танзанији скоро пола века), недавно је изјавила да би оптимална популација планете била онаква каква је била пре 500 година. Тада је популација Земље износила 491 милион људи. И уосталом, Гудолова није само баба полудела од дуготрајне комуникације са мајмунима већ важна јавна личност – мировни амбасадор УН, почасни члан Савета светске будућности, за коју она и планира 500 милиона становника. И није у овом случају битно да ли је ултраглобалисти користе као корисног идиота или је то њено злокобно убеђење о потреби да се одстрели и пресели око 92–93% становника планете, важно је да је број објављен.
Иначе, ова цифра граничне популације планете потпуно се поклапа са оном која је забележена на такозваним таблицама Џорџије. Да подсетим, реч је о споменику од гранита (висина – 6 м, тежина – 119 тона), постављеном 1980. године у округу Елберт (САД, Џорџија) од стране локалне фирме по наруџбини инкогнито клијента. На плочама се налазе натписи на осам савремених и четири древна језика. Садржај натписа је будућност човечанства, укључујући и то да његова бројност не би требало да пређе 500 милиона. Године 2022. непознати људи су дигли у ваздух једну од плоча, истог дана власти су уклониле остале.

Разговор водила: МИЛАНА БАБИЋ

Превео Желидраг Никчевић

ИЗВОР: https:/ /www.pecat.co.rs/2023/02/andrej-iljic-fursov-ko-su-neprijatelji-covecanstva-planovi-gospodara-istorije-2-deo/?fbclid=IwAR2UVHa6pKzypjgVXoax6m9ouVwk0BGzkyJt3A2jmCmAzAFbF1CKDwGncyY

Андреј Фурсов, КО СУ НЕПРИЈАТЕЉИ ЧОВЕЧАНСТВА

Разговор водила: МИЛАНА БАБИЋ

Девет година је прошло од када сам први пут разговарала са историчарем, директором Института за системске стратешке студије Андрејем Иљичем, тада он није био познат код нас, а данас се његове анализе будно прате и са уважавањем се цитирају његови ставови. У традицији великих руских филозофа историје и истраживача друштвено-политичких теорија, а пред преломним тренутком светске историје, његова анализа је још дубља и обухватнија, стога смо покушали да се у разговору крећемо у ширим оквирима и дођемо до уобличене слике света који се престројава.

Милана Бабић: Шта је, по вашем мишљењу, било најважније у 2022. години?

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Централни догађај 2022. године је Специјална војна операција (СВО) оружаних снага Руске Федерације против укронацистичког режима. СВО је потпуно променила светски геополитички и, шире, геоисторијски светски поредак. Повукла је коначну црту испод преломне ере која је почела 1989/91. рушењем СССР-а. Колективни запад наступа на страни кијевске укрохунте. И ако у односу на укронацистички режим Руска Федерација води СВО, онда са Колективним западом немамо операцију, већ рат – хибридни рат, који се, како је рекао министар спољних послова РФ Лавров, већ претворио у готово прави, истински рат. А „зелени“ министар спољних послова Немачке Аналена Бербок отворено каже да Европа води прави рат с Русијом. Поново смо суочени са Колективним западом, као 1812. и 1941. године. Опет су против нас не само Немци већ и Французи, Италијани, Пољаци, Чеси, Финци, Румуни и други. Али за разлику од 1812. и 1941, када су нам Англосаксонци формално били савезници, мада су иза леђа оштрили нож, данас су они наши отворени и главни непријатељи. И опет су наш једини пријатељ – Срби.
Рат у Украјини, подстакнут Западом, има више циљева. Заједнички западни циљ је максимално слабљење Русије; уништавање у току ратних дејстава максималног броја Словена, посебно младих људи, способних да имају децу; успостављање у Руској Федерацији апсолутно прозападне, чак и више марионетске власти од оне Јељцинове; присвајање руских ресурса; трансформација Руске Федерације у непријатеља Кине, а њене територије по потреби у театар војних операција против Кине. У исто време, САД решавају проблем уништења економије ЕУ, претварајући Европу у полупериферију светске економије. Велика Британија настоји да створи сопствену макрозону у посткапиталистичком свету, на рачун источне Европе, Закавказја и дела централне Азије.
Русија и даље стоји на путу плановима ултраглобалиста, ових истовремено наследника нацизма и троцкизма, у њиховом стварању Светског рајха. Значајно је да је сва антистаљинистичка пропаганда и данас и раније била заснована на комбинацији онога што су Гебелс и Троцки писали о Стаљину; ништа ново о Стаљину, ма шта нацистичка и троцкистичка пропаганда лансирала, није смишљено.
Други по важности догађај 2022. године био је 20. конгрес Комунистичке партије Кине (КПК) у октобру. За разлику од 20. конгреса КПСС (1956) на коме је победила екипа Н. С. Хрушчова и почело постепено разбијање социјализма, на 20. конгресу КПК претрпели су пораз „комсомолци“ – потенцијални ревизионисти, присталице либералног курса и помирења са САД. Победила је фракција Си Ђинпинга.
Између осталих догађаја:
– састанак Билдерберг клуба (јун, Вашингтон);
– закон о смањењу инфлације, који је у августу потписао Џ. Бајден – удар на европску економију;
– конгрес поглавара светских и традиционалних религија у Абу Дабију (септембар);
– веома чудна апостолска посета Франциска I Астани (октобар) баш кад је тамо Си Ђинпинг свратио на један дан пре самита ШОС у Самарканду;
– „вежбе“ Центра здравствене безбедности Универзитета Џонс Хопкинс, СЗО и Фондације Била и Мелинде Гејтс под називом „Катастрофалне инфекције“ (октобар, Брисел) – радило се о новој страшној пандемији која ће првенствено погодити децу и младе; након што је Гејтс у октобру 2019. извео вежбу Event 201 за борбу против вируса корона, неколико месеци касније је проглашена „пандемија“;
– састанак Трилатералне комисије (новембар, Токио);
– састанак на Г20 Балију (новембар);
– климатски форум COP27 (новембар, Синај);
– светски конгрес масонских ложа (децембар, Јерусалим).
Догађајима године такође сматрам два документа: затворени документ корпорације РАНД, који је припремила за америчке обавештајне агенције, под насловом „Слабљење Немачке, спасавање САД“ (јануар), и „Митови и лажни концепти у расправама о Русији. Како они утичу на политику Запада и шта се може учинити“, који је припремио Краљевски институт за међународне послове Велике Британије (то је – Четам хаус) – центар концептуалног управљања Англосфере.
Наравно, немогуће је све ове догађаје и документе обухватити у једном интервјуу, тим пре што ће бити потребно говорити и о трендовима који се с њима повезују. Дакле, као прво, извесна селекција је неизбежна. И друго, говорићемо не толико о догађајима из 2022. године, колико о глобалним трендовима развоја.

Милана Бабић: Од чега ћемо почети?

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Желим да почнем наш разговор, као његов пролог, цитирајући историчара Дејвида Бејкера. Он је 2. јануара 2020. године, чак и пре короне, написао: „Човечанство 2020-их има један задатак – само да преживи. Ево неких предвиђања: стагнирајуће реалне плате, пад животног стандарда ниже и средње класе, повећање неједнакости у богатству, све више немира и устанака, наставак политичке поларизације, велики број елита које се такмиче за ограничене позиције на власти, кооптација елита од стране радикалних покрета. Захваљујући глобализацији, то ће се десити не само у једној земљи већ у већини земаља света. Видећемо и геополитичко реструктурирање, поделу света на нове савезе и блокове. Такође постоји могућност ’окидач догађаја’ – шока, као што је еколошка криза, који ће изазвати екстремно насиље. И много је мање вероватно да ћемо видети технолошки искорак на нивоу индустријске револуције, који може да ублажи притисак 2020-их и преокрене поменуте трендове.
„… Раније су такве ’фазе депресије’ обично убијале у просеку 20% светске популације. Данас, на глобалном нивоу, то би значило смрт од 1,6 до 1,7 милијарди људи. Али свет је сада постао цивилизованији и можемо избећи такве жртве.“

Милана Бабић:Неки наговештај оптимизма?

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Последњу фразу, узимајући у обзир оно што је Бејкер рекао горе, сматрам уступком минималном оптимизму, како се сасвим не би изазивао страх. У принципу, прогноза је сасвим адекватна, а видимо да се умногоме и остварује. Свет се заиста мења, њега врте, извијају из зглобова – и Русију заједно с њим. Русија мења свет, додуше у мањој мери него што он мења њу. То је разумљиво: целина у већој мери одређује елемент него што елемент одређује целину.
Стога има смисла пре свега погледати трендове у развоју савременог света. Да подсетим: у време Стаљина извештаји на конгресима Комунистичке партије почињали су карактеристикама и оценом међународне ситуације, а онда је ишла унутрашња проблематика. У доба Хрушчова–Брежњева редослед се променио. Разлог је јасан: за Стаљина је СССР био, пре свега, алтернатива светском капиталистичком систему, системски антикапитализам. Његови „смењивачи“, посебно након што је од почетка 1960-их година врхунска номенклатура почела да се интегрише у светски капиталистички систем као једна од држава, иако суперсила, све више посматрају СССР као државу – чланицу јединственог света у којем мирно коегзистирају политичке јединице с различитим друштвено-економским системима. Све се завршило горбачевизмом и јељцинизмом, хрушчовизмом и брежњевизмом – огранцима на путу урушавања системског антикапитализма и трансформације биполарног света у униполарни. Немогуће је разумети шта се догодило без и ван ширег глобалног контекста. Истовремено, тај шири контекст захтева теоријску анализу у којој се, штавише, ствари називају правим именом.
Рушење СССР-а уз каснију пљачку земаља бившег социјалистичког блока, пре свега Руске Федерације, омогућило је да се одложи светска двогрба (1988. и 1993–94) криза, прогнозирана још 1982. од стране америчких (М. Гел-Ман, Р. Колинс, Б. Бонер ) и совјетских (П. Кузњецов, В. Крилов) аналитичара – криза која је претила да оконча капитализам као систем. Али само да се одложи. Додатних 17 година капитализму подариле су Руска Федерација и НР Кина, које су подржале бледеће језгро капитал-система јефтиним сировинама и јефтином радном снагом (захваљујући овој другој, свет је био затрпан јефтиним кинеским смећем).

Милана Бабић:Али криза је свеједно наступила?

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Да, 2008. је дошла привремено одложена криза – другачије није могло. Ево шта је о томе написао Џереми Грантам, легендарни суоснивач инвестиционе фирме ГМО (Бостон, САД): „Криза из 2008. презаситила је западне економије масом новца подржаног ничим осим обећањима о универзалној срећи и просперитету у будућности, моделом који се може назвати помахниталом штампарском пресом.“ Резултат: сав (а ово је разлика од кризе 1930-их) необезбеђени новац отишао је право на берзе. Током 1930-их акције су зависиле од продаје и финансијског учинка компанија. Сада – само од лепих презентација. То је прво. И друго, капитализам у свом ранијем облику је коначно мртав.
Године 2008. пукао је највећи финансијски балон у историји; надуван је на штету реалне („физичке“) економије језгра кап-система, а Руској Федерацији и Кини је поверен задатак да надокнаде ову штету јефтиноћом сировина и радне снаге. И то је обезбедило, тачније, гарантовало владајућим групама две земље њихов положај у „облачним годинама“ развоја светске привреде на прелазу из 20. у 21. век. Међутим, обештећење је било делимично и привремено, а 2008. је више није било довољно. Слажем се са онима који сматрају да је покушај да се системска криза закамуфлира проблемима другоразредних хипотека и недостатком ликвидности пропао. Овоме ћу додати да не треба говорити само о системској кризи – она је почела на прелазу из 1970-их у осамдесете, већ о њеној терминалној фази.
Светска владајућа класа – то су прави „господари историје“, како их је назвао још Б. Дизраели, њихови високи чиновници (председници, премијери наводно суверених држава Запада, који се пред нашим очима претворио у Постзапад), њихове „фабрике мисли“ (think thanks) јасно су схватиле ову чињеницу и реаговале су најбоље што су могле.
Али пре него што говоримо о њиховој реакцији и плановима, потребно је бар накратко да се задржимо на саставу, структури и организацији светске елите, с једне стране, и пирамидалне (вертикално интегрисане, како би рекао изузетни совјетски економиста Ј. В. Јаременко) структуре сектора светске економије.

Милана Бабић:То је крајње важно и интересантно питање.

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Горњи „спрат“ светске привреде, који представљају технички најнапреднији и најперспективнији (бар са данашње тачке гледишта) сектори, заузимају тзв. егзисти (од енгл. access – приступ). То је „Биг тех“, његови оператери контролишу нематеријалне факторе производње који су централни за материјалну производњу уопште. То је контрола над великим подацима, друштвеним мрежама (и, последично, над друштвеним понашањем), токовима информација; другим речима, над средствима и структурама управљања као средствима за производњу новог постиндустријског и посткапиталистичког поретка. Овде треба поменути и Гугл и Мету (призната у РФ као екстремистичка организација) и још много тога.
Следећи „спрат“ су фондови за управљање капиталом. Формално, то су финансијске структуре, али су, као прво, добиле самосталан и посебан значај; друго, они у вези са овим (повратна информација такође функционише) обављају функције моћи – као и егзисти. Реч је о десет највећих организација на свету које управљају капиталом. Они управљају гигантским фондовима – 41,6 трилиона долара. У осам фондова главни акционари су Black Rock и Vanguard; следећа линија су State Street Corporation и ФМР. Како кажу специјалисти, у читавој историји постојања новца (и моћи) они нису били концентрисани у тако малобројним рукама.
Трећи „спрат“ су финансијалисти, управо тако, а не финансијери. Сваки финансијалиста је финансијер, али није сваки финансијер финансијалиста. Ако финансијер, који опслужује сфере производње и промета, остварује профит и од једног и од другог, укључујући и реалну економију, онда је финансијалиста неко ко зарађује новац из ваздуха. Осамдесете године прошлог века обележила је победа финансијског капитала над индустријским, тј. обнављање стања које је постојало током целог 19. века; 1990-их се догодила мутација: финансијски капитал се претворио у финансијализам и почео да умире као капитал. Истовремено, обогатио је своје персонификаторе у невиђеним размерама. Већ на самом почетку 1990-их то је изазвало бум на Волстриту, што је довело до појаве нових буржуја на Менхетну. Споља је то личило на друго издање Великог Гетсбија, само што је период процвата за садашње „вукове са Волстрита“, по свему судећи, краћи.
Четврти „спрат“ Е. С. Ларина (код ње је он, додуше, трећи) дефинисала је као оно што је Зб. Бжежински назвао технотроником: корпорације војноиндустријског комплекса, хемијску индустрију, енергетику. Данас то више није најнапреднији сектор привреде, али и даље гравитира ка врху. Пети „спрат“ је индустрија, сектор који је Америку учинио великом 1930-их и 1980-их и који је Трамп обећао да ће оживети – заједно са Америком. Још нижи је „спрат“ пољопривреде, који се углавном не односи на фармерским газдинствима, већ на ГМО типа агрохолдинга и корпорација, какав је Монсанто.
Посебно место заузима „Биг фарма“. Формално, овај „блок“ се односи на технотронику. Међутим, улога коју су ултраглобалисти доделили епидемијама и принудној вакцинацији у стварању новог светског поретка (НСП) и тоталној контроли над људима, доводи „Биг фарму“ на највише спратове, „прикључујући“ је на прва три.
То је хијерархијска структура сектора („спратова“) светске економије, али то није структура светске, тј. наднационалне елите, коју често називају „глобалном елитом“.
Милана Бабић:А шта је глобална елита?
Неки верују да глобалну елиту чине само наднационалне структуре светске координације и управљања попут Билдерберг клуба или, у најгорем случају, скоро почивших, али некад активних, Римског клуба и Трилатералне комисије. Додају ту још и наводно свемоћне Ротшилде и Рокфелере. Што се њих тиче, уз све своје богатство и моћ, они нису свемоћни; ове породице, које су се већ претвориле у хетерархије, само су елемент, додуше веома важан и намерно демонстративан, рекао бих, за витрине, много сложеније целине. Па, наднационалне структуре глобалне координације и управљања, уз сав свој значај, нису толико субјекти (у најбољем случају субјекти другог нивоа), већ инструменти, платформе – locus standi и field of employment. Они могу да доносе одређене одлуке, али основа тих одлука су претходно постигнути договори (или сукоби) између главних група светске елите, у њеном окружењу.
У поједностављеном облику, садашњу глобалну елиту чине четири велика кластера, „квадрата“: 1) монархијске и део аристократских породица Западне и Централне Европе, с британском и холандском монархијом на челу; наравно, ни Виндзори ни представници куће Оранж не могу да се такмиче са заиста старим династијама у личности својих потомака – са Меровинзима, Рјуриковичима, Џингизидама, међутим, како кажу, кад нема рибе, и рак је риба; 2) Ватикан, католички верски (религиозно-војно-обавештајни) редови и с њима блиско повезане аристократије Северне Италије, Јужне Немачке, Шпаније и Шкотске; 3) породице финансијера, банкара и великих индустријалаца у САД и Великој Британији, тј. у Англосфери – англоамерички и америчко-енглески кланови; 4) дијаспоре – јеврејска, јерменска и либанска.
Са појавом у XVI–XVIII веку јединственог светског тржишта, капитализма као светског система и државе (state) као облика његовог уређења, а самим тим и државних граница, за четири кластера су биле потребне, пре свега, затворене платформе за координацију интереса и регулисање сукоба на наднационалном нивоу; друго, алати за спровођење њихових по дефиницији наднационалних интереса. И платформе и инструменти, по дефиницији, требало је да буду наднационални и затворени, нешто као конспиро-структуре. Ово никако није теорија завере, ово је криптополит – економија капитализма. Главне етапе у развоју капитализма као система и формирања северноатлантске владајуће класе су истовремено и фазе у формирању нових затворених наднационалних структура (масонерија, илуминати, друштво Родса-Милнера, Siècle, Cercle, Клуб острва, Клуб Билдерберг).
Представници сва четири кластера светске елите у овом или оном облику, директно или индиректно, јавно или тајно, присутни су у већини наднационалних структура, у ХХ веку – у скоро свим. Конкретан пример: и Ротшилди и Рокфелери су били присутни и у Римском клубу и у Трилатералној комисији, не говорим о представницима дијаспоре. У садашњем „Савету за инклузивни капитализам“ са Ватиканом; Ватикан, Ротшилди, фондације, корпорације, тј. „од свега по двоје“ из разних кластера. Наднационалне структуре чешће изражавају и заступају интересе одређеног светског паралелограма сила него што их формулишу, што, наравно, не искључује њихову активност у одређеној ситуацији. Аналогно, иако не у једнаким размерама, четири кластера глобалиста присутна су на свим „спратовима“ глобалне вертикално интегрисане економије.

Милана Бабић:Али постоје и отворене наднационалне структуре?

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Наравно. У критичној ситуацији ХХ века, када је војнополитичка динамика капитализма почела да доминира над ускоекономском, светском елитом, поред затворених, биле су потребне и отворене наднационалне структуре – Лига народа, УН, Европска унија итд. са својим наднационалним и све више паразитским у ери финансизма бирократијама, као и полузатвореним – Римски клуб, Трилатерална комисија. Актуелна системска криза капитал-система у његовој терминалној фази постала је неочекивани преокрет у историји и односима између државних и затворених наднационалних структура.

Милана Бабић:У чему је њена суштина?

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Пошто капитализам, исцрпивши своје историјске могућности, престаје да гарантује моћ, статус и профит светској елити, а финансијализам се у својим последицама показао као краткорочни и злоћудни „мехур“, светска елита је убрзала постепену демонтажу система започету од средине 1970-их. Разуларени финансијализам („новац из ваздуха“) и пљачка зоне бившег социјалистичког логора, пре свега Руске Федерације, допринели су управо постепеном и за већину споља не баш уочљивом карактеру демонтаже. У исто време, глобални врхови су схватили да ни пљачка ни надувавање „мехура“ не могу трајати вечно: dat nihil fortuna mancipio (латински: „судбина не даје ништа заувек“), те стога капитализам мора да се промени у нови систем, у Нови светски поредак.
Шта мислите, како њега види светска елита?
Какав, у принципу, може и треба да буде овај систем (у интересу глобалних лидера, наравно и са њихове тачке гледишта) постало је јасно на прелазу из XX у XXI век. Пошто су одлучујући фактори производње у материјалној производњи постали нематеријални – информациони („духовни“), друштвени (друштвене мреже), управо њихово присвајање постаје главно, управо они постају главни предмет присвајања, формирајући нови систем производних односа, конституишући његове особине. Како је Маркс нагласио, објект присвајања одређује субјект присвајања, тј. владајући слој (класа). У капитализму, главни предмет присвајања је материјализовани рад, за који радник размењује своју радну снагу, тј. способност за рад. У ствари, капитал је материјализовани рад, који се у процесу радне експлоатације остварује као вредност која се сама повећава.
Дакле, нови врхови у настајању су власници нематеријалних фактора производње као главних, примарних; међутим, у њиховим рукама, као секундарни фактор остаје материјално власништво над њима. Главне материјалне факторе производње у ранијим системима, по правилу, власници новог система задржавају као секундарне, бар у његовој раној фази: робовласништво у феудализму под приматом земљишне својине, земљишно власништво буржоазије као власништво капитала у капитализму. Али на дну новог, посткапиталистичког система, да би они постали адекватан елемент новог система производних односа, спреман објекат за нове облике експлоатације и депривације, у власништву не треба да постоје никакви фактори производње, било материјални или нематеријални. Проблем је, међутим, што у савременом свету, пре свега у језгру система капитала, постоји прилично велики слој – средњи (средња класа, мали и средњи бизнис), који се понаша као власник материјалних фактора производње. А његов укупан удео у светском богатству није баш мали, има се од чега профитирати.

Милана Бабић:Било би занимљиво упознати се с бројевима.

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Обично се светско богатство посматра на два начина: у целини, као збир активе и пасиве (односно пре свега дугова) и само као актива. Светско богатство у целини се процењује на 418,3 трилиона; 45,6% је у власништву 1,1% (56 милиона). То су они који имају више од милион. Милијардера – 2.150 људи. Они поседују чак колико 4,6 милијарди људи (60% становништва). На ових 0,0038% долази 63 трилиона богатства – трећина свега што је у власништву богатих 56 милиона људи.
Следећа група: они који имају од 100 хиљада до милион долара – средњи слој. То је 11,1% (583 милиона), они поседују 39,1% светског богатства.
Следећа група: од 10 до 100 хиљада. Њих је 32,8% (1,7 милијарди људи) 13,7% богатства.
Следећа група: од 0 до 10 хиљада – 55% (2,9 милијарди) 1,3% богатства.
Ако изузмемо овај последњи слој – од њих нема шта да се узме, онда испада да 43,9% становништва (2,283 милијарде) поседује 52,8% светског богатства, нешто мање од 1,1% (тј. 56 милиона). (Подаци по материјалима из изузетне књиге из 2022: А. В. Лежава „На пути к Новой Швабии“.)
Информације за размишљање: у Русији је слика следећа: 1% становништва поседује 70% имовине (просек у свету – 40%; Африка – 44%; Јапан – 17%). Руски буржуј је 2014. сустигао Саудијце у куповини најскупљих јахти на свету. Аналогија: Фаберже је добио максималан број поруџбина у Русији 1916–1917 – празник у време куге.
На основу ових прорачуна, битка за посткапиталистичку будућност је окршај 56 милиона људи са 2.283 милиона, при чему први планирају да друге лише имовине.
Ако уклонимо обавезе и оставимо активе, слика изгледа овако. Најчешћи број је 90 трилиона долара, при чему 1% поседује 35 трилиона, 12–15% поседује 40 трилиона, а преосталих 15 трилиона долара поседује 85% становништва. Задатак првих 1% је експропријација 12–15%. Истовремено, постоји жестока борба унутар првих 1%, где је јаз између првих 0,1% и осталих 0,9% нарастао чак и више него између 1% и 12–15%, респективно. Средњи слој, „једнопроцентни“, у сваком случају је осуђен на експропријацију и уништење. Ова глобална прерасподела својине је неопходан услов за настанак/стварање новог система, НСП. Како ће се то урадити, друго је питање.
При томе се мора имати на уму да је само присуство масовног средњег слоја у језгру кап-система у последњој трећини XIX – првој трећини XXI века јединствена појава, која нема аналога у другим друштвеним системима. То је због пљачке колонија, нееквивалентне размене језгра и периферије и научнотехнолошког напретка-пробоја језгра од краја XIX до средине ХХ века и у принципу краткорочно. Средњи слој је нуспроизвод развоја индустријског капитализма, израслина коју ће господари новог система одсећи као (за њих) бескорисну. Таласи „посткапиталистичког напретка“ ускоро ће се затворити изнад средњег слоја Постзапада, потенцијално стварајући могућност експлозије. Како је приметио социолог Барингтон Мур, велике револуције се не рађају из тријумфалног крика класа у успону, већ из предсмртних јаука класе над којом ће се таласи напретка затворити (напретка – за оне који узлазе; наравно, за одлазеће је то регресија, ентропија). Дакле, теоретски, „грожђе“ гнева сазрева на Постзападу, али ово је теоретски; да би „кластери“ сазрели до стандарда, треба да радимо, поготово што је то у нашем интересу.

Милана Бабић:А у интересима којих конкретно група је прелаз у НСП?

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Ако говоримо о „спратовима“ вертикално интегрисане привреде, онда су то, наравно, представници прва три и делимично четвртог „спрата“. И, наравно, „Биг фарме“ и гмошника (од речи ГМО). Теже је питање са кластерима светског врха. Овде су, очигледно, могуће различите комбинације; најбизарније: да, Коровјев је у праву: „Како се чудно мешају карте“ (М. Булгаков). Једно је јасно: првих 50–300 породица, чак и у новом хладном свету, вероватно ће на овај или онај начин задржати своје позиције. Као што је речено у једном од детективских романа Агате Кристи, „Свет постаје тежак за живот, а то важи за све осим за јаке“. Задатак светске елите је да драстично смањи број јаких. Дефинитивно, у првим редовима градитеља НСП је већина англоамеричких кланова у савезу с Ватиканом; ударна снага је Демократска партија Сједињених Држава. На њене високе чиновнике је стављена опклада у организовању преласка у НСП.
По свему судећи, управо рачунајући на њих је и разрађен 16-годишњи план за прелазак у НСП, тј. у посткапитализам. Шеснаестогодишњи, јер се претпостављало да је осам година – председник Обама, још осам година – Хилари Клинтон. Израђени су одређени планови и транзиционе мере.

Милана Бабић:Какве?

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Најпре, стварање две наднационалне прекоокеанске заједнице – Трансатлантског трговинског и инвестиционог партнерства и Транспацифичког партнерства. Одлучујућу улогу у оба требало је да имају транснационалне корпорације (ТНК), банке и фондови (као што су Black Rock и Vanguard). У односу на све ове форме, које у различитим уделима контролишу „господари историје“ (подсећам, четири кластера: монархоаристократске породице, Ватикан, заједно са верским редовима и делом католичке аристократије Европе, банкари и три дијаспоре – јеврејска, јерменска и либанска), државе и државне бирократије делују као функционално тело, као инструмент другог нивоа; инструмент првог нивоа су наднационалне структуре светске координације и управљања као што су Cercle, Siècle, Клуб острва, Билдерберг клуб итд.
Карактеристично је да је повеља Транспацифичке заједнице, која је требало да регулише односе ТНК са државама, припремљена по моделу односа између Британске источноиндијске компаније (БОИК) и индијских кнежевина, само су уместо кнежевине сада државе, а на месту БОИК-а – ТНК. Није случајно да су идеални, из угла ултраглобалиста, облици организације посткапиталистичког „ново-нормалног“ света, његове базне јединице и његове макрозоне структуре попут БОИК-а, наравно, ажуриране и доведене на ниво мегакорпорација, које треба да прогутају, апсорбују државе и присвоје њихове репресивне функције.
Као друго, потреба за превазилажењем кризе 2008–2009. и преласком на НСП поставила је средњорочни (у садашњим условима 5–7 година) задатак светском владајућем слоју да успостави директну контролу Постзапада над јефтиним сировинама Руске Федерације и јефтином радном снагом НР Кине. То је значило потпуну десуверенизацију чак и ових великих држава и учинило је непотребним постојање прозападних државних бирократија, било у облику „контролора“ или чак „управника“. Требало је да их замени нови нараштај, васпитан на Постзападу, у структурама као што је трупа „Младих глобалних лидера“. Овај нараштај је сјајно приказан у роману „Нови лопов“ Јурија Козлова.
Генерална проба Постзапада за брисање гумицом историје прозападних, али више непотребних владајућих група – vixerunt, било је „арапско пролеће“. Светска елита, тачније, њене околонаучне слуге, укључујући и њен компрадорски сегмент у Руској Федерацији, покушале су да „арапско пролеће“ представе као искључиво унутрашњи процес арапских земаља, „борбу маса за демократију“. Међутим, током протеклих десет година на самом Постзападу појавило се доста студија чији су аутори не само убедљиво показали улогу спољног фактора, пре свега специјалних служби и невладиних организација Постзапада у „арапском пролећу“, него и разоткрили тумачење медија (или боље речено, СМРАД-а: средства масовне рекламе, агитације и дезинформације) као спонтаних локалних покрета за демократију.
„Арапско пролеће“, укључујући и Гадафијеву судбину, постало је лекција за „добре момке“, они су нешто исправно схватили као „црни траг“ и реаговали. До овог тренутка, „у рејону“ 2010. године у Руској Федерацији се завршила борба пет група, која је трајала од самог почетка 1990-их, за место под новим сунцем, ко ће кога одсећи од будућности и у којој мери. Реч је о „есвееровцима“ у савезу са ино-трговцима, чекистима, официрима МВД, војницима и криминалцима. Борба је завршена победом чекиста, који су се у овом процесу веома компромитовали, а поражени „цврчци“ су стављени (не у лошем смислу те речи) на свој „штап“. Све се средило. Чинило би се, живи и радуј се, али не: „Све би било добро, али нешто није добро… као да нешто звецка, или нешто куцка… али ветар мирише или на дим од пожара, или на барут од експлозије“ (А. Гајдар). Ветар је дошао са арапског Истока. И постало је јасно да неће бити мирног живота и да је немогуће веровати људима који су обећали Гадафију живот, али су сами радосно организовали његову смрт. С тим у вези, повратком В. В. Путина, активно смо се умешали у „игре на далеким обалама“ – у Сирији, а онда се 2014. догодио Крим – освојен бод у изгубљеној утакмици за Украјину: Руска Федерација је за неколико недеља, ако не и дана, спречила искрцавање Американаца на полуострво. Е, онда је сукоб ескалирао. Међутим, стиче се утисак да су до самог краја, све до јесени 2021. године, руски лидери рачунали на смањење степена конфронтације. Испоставило се другачије – и опет се мора радити проактивно.

Разговор водила: МИЛАНА БАБИЋ

Превео Желидраг Никчевић

ИЗВОР: ПЕЧАТ (https:/ /www.pecat.co.rs/2023/02/andrej-iljic-fursov-ko-su-neprijatelji-covecanstva-i-kako-oni-protiv-njega-ratuju-1-deo/)

Патријарх Павле, КОСОВО

***

Својим доласком на Косово, за епископа Рашко-Призренског (1957), видео сам и другу страну искушења српског народа. Пошто је од Старе Србије начињена аутономна област Косова и Метохије, Срби су одједном у својој земљи постали мањина, као у турско доба. Већ у својим првим епископским извештајима, указивао сам да, иако су Срби на власти, Косово у ствари држе Шиптари. За време Другог светског рата њихов народ, највећим делом, дочекује талијанску окупацију као своје ослобођење, јер се по први пут Шиптари из Албаније уједињују са онима на Косову, у Метохији, Западној Македонији. Створена је Велика Шипнија, али без обзира што је она трајала колико и окупација, као талијански протекторат, она је масама, опчињеним од њихових вођа, остала као једном већ задобијени национални циљ, који треба сачувати. Уверавани да ће се привремено измењене прилике променити, они су само чекали, а умногоме и дочекали, да се изгубљено врати. Добијао сам упозорења да пазим на своје редовне извештаје Светом Синоду, јер они долазе и до руку световне власти, али је било све јасније да је Косову и Метохији негде, на неком месту, пресуђено да више не буду српски. Тако се понашао обичан свет, на разне начине, сем старијих који су осуђивали насиља и лакомости да се дође до комшијске куће или земље. Међу тим светом било је људи који су знали за своје српско порекло и осећали да се спрема нешто што добру не води.

Познато је да је у Дечане, испод ћивота Светога Стефана Дечанског, зарад својих невоља долазило много Шиптара, понекад чак и у већем броју него Срба. Десио сам се једном у порти манастира и чуо разговор, када је из цркве излазио Шиптар са мајком, женом и болесним дететом. Један младић, досељеник из Црне Горе, који се ту затекао, упита несрећног оца: „Шта ти овде тражиш од нашег свеца?“ – „Ја нисам дошао ни вашем ни нашем свецу“ – одговори Шиптар – „већ свецу Божјем. А кад је Божји, онда је он и ваш и наш. Јер, да светац мисли оно што мислимо ја и ти, не би му долазили ни ја, али ни ти.“ Црногорац ућута, а Шиптар ми приђе да тражи благослов за дете.

На Косову се све чинило да народи живе затворено, свако у себе. Највише смо ми обмањивали сами себе. Омраза као да је била једина права истина о Косову коју сам, нажалост, увидео. Вековима васпитаван да живи племенским начином живота, у послушности и преданости онима који га воде, шиптарски народ је упућиван да му непријатељи буду сви они који говоре, верују и живе другачије. Као да је утицајнија на њихово великошиптарско самоуверење била идеологија, блиска владајућој Албанији, него исламска вероисповест, ма колико се њихови верски вођи приклањали захтеву за Косово-републику. Све ово говорим о времену пре него што ће доћи до отворених сукоба 1981. изазваних побуном, не зато што су обесправљени, већ што им сви захтеви нису били испуњени. Они аутономију нису изборили, него су је добили, иако је Велика Шипнија изгубила рат. Њима је наруку ишла политика федеративне Југославије и тога су били свесни они који су припремали немире и незадовољства косовско-метохијских Шиптара. Она из 1981. била је, колико знам, прва побуна до које је дошло зато што се преко хлеба аутономије тражила погача републике за себе.

По себи се разуме да за такво стање на Косову кривицу не сносе само Шиптари. Њих су подржавали и подбадали не само из република бивше заједничке државе, Југославије, већ и из страног света. Али, мене се највише дотиче саучесништво политичких људи нашег народа.

***

Не знам како се понашала нова власт кад је угушивана балистичка побуна на Косову, која је, при самом крају рата, уз помоћ Немаца, хтела да одржи Велику Шипнију. Судећи по томе како је домаћа власт поступала у ширим деловима Србије према својим противницима, није могло бити добро. Више пута сам наилазио на податак да је, само по ослобођењу Београда, октобра 1944, више хиљада људи побијено, а да нису ни суђени. Ништа боље није било ни по појединим окрузима Шумадије или западне Србије, да би се она очистила од наводних издајника, разне врсте. Да не говорим и о насиљима под којима се вршио злогласни откуп жита и стоке од сељака, а људи терани на присилан рад. Кад је тако било у оној Србији, у којој сам живео десетак првих, послератних година, може се замислити како је прошао шиптарски народ после масовне побуне „балиста“, и како је она угушена. Познат је и отпор насилном мобилисању Шиптара и слању на Сремски фронт, али је познато да су за Сремски фронт мобилисани бивали и непунолетни српски младићи, без једног јединог дана војне обуке. Често су из школских клупа слати на фронт. Верујем да је суровости и безакоња било и у тако много спомињаној* акцији одузимања оружја шиптарском становништву на Косову. Свака власт је бездушна кад спроводи такве мере јер страдавају и многи невини. При томе су страдавали и Срби, јер се „по кључу“ радило, да би се задовољила „објективност“, па се оружје купило и од њих, иако га они, под Шипнијом, нису ни могли имати. За једног свештеника у Призрену, ухапшеног после 1945, на неколико куцаних страница написана је била оптужница против њега и његовог рада. Када му је била прочитана, он је само зачуђено одговорио да у време недела, која му се стављају на терет, уопште није био у Призрену, него интерниран у Албанију. Пуштен је, али одмах ухватише другог свештеника да би му, на основу од речи до речи исте оптужнице, судили и наравно осудили га. Таквих поступака, руку на срце, морало је бити и према Шиптарима. Не могу да оправдавам било чије насиље, поготову што га је вршила власт, војна или полицијска, која никако није била само српска, али су се казнене мере приписивале само Србима. Уместо на отпор и одбојност према окрутној власти, Шиптари Косова и Метохије подстрекивани су на мржњу према Србима.

Стално је истицано братство и јединство а у пракси је изазивано подозрење међу народима који живе у заједничкој држави. Као тамошњег епископа мене је стално бринуо допринос српске стране у стварању међунационалних раздора, посебно на Косову и Метохији. Подсетио бих, на пример, да спомен-храм у Ђаковици (1950) нису срушили Шиптари, већ политички активисти међу Србима, скупљајући потписе грађана чак и међу појединим свештеницима. Грачаница није дирана за време италијанске окупације, али је тај манастир, једна од највећих светиња не само Косова, једно време био и истражни затвор нове власти после Другог светског рата. Хапшенике су држали чак и у припрати хладне цркве, а не верујем да би се ико други усудио да је тако скрнави као сироти Србин, разметљив у улози иследника. Идеологија која је владала земљама Источне Европе, па и нашом, била је идеологија мржње, између осталог. Говорило се: кад није успела да подстицањем класне мржње изазове светску револуцију, прибегла је изазивању међунационалних мржњи, и одиста је у томе највише успела на овим нашим просторима. Вековном наслеђу сукоба и насиља на Косову и Метохији идеологија федеративне Југославије додала је нове раздоре, на несрећу и шиптарског и српског народа.

Морамо истинама погледати право у очи. Шиптарске вође искористиле су прилике у комунистичкој Југославији да своје непријатељство према Србима огласе као угроженост од њих, а припреме за свршени чин отцепљења да представе као нужност насилне заштите од „насиља“. То је за мене једно од суштинских питања Косова.

***

На сва хапшења, нарочито младог света после демонстрација 1981, и касније, гледао сам као на разлог више да се зло увећа. У затворима су лежали заведени људи, а политичари или професори, који су их подјаривали да траже Косово-републику, поштеђивани су. Оштре, одока изрицане пресуде деловале су разорно, и никаквог смиривања нису донеле, сем што су бунтови и борбе за националне циљеве Шиптара прелазили у тајна завереничка окупљања.

Људска права најтеже су била кршена у време шиптарске владавине Косовом. Лична карта коју и сада имам (јер сам још увек косовски пензионер), издата ми је 1979, у Призрену. На њој је све исписано прво на шиптарском, па на српском. Чак и на корицама легитимације стоји најпре шиптарски назив за личну карту, крупним словима, а испод тога на српском. Тако у време СФР Југославије, за којом се уздисања сматрају напредним, најзваничнији лични подаци о епископу једне од најстаријих српских епархија, издати су најпре на туђем језику. Ето малог примера каква су била, и остала, људска права на шиптарски начин.

Косово је данас постало међународно питање због, како се стално потеже, „кршења људских права над Шиптарима на Косову“, а није успело да се постави, тада, ни као међујугословенско, када су страдавали Срби на Косову за читаво време моје дугогодишње владичанске службе онде. Црква је против непоштовања људских права свуда у свету, а поготову код нас, али ваљало би се запитати и о кршењу људских дужности. Једно је отпор према власти која људска права закида и самим Србима у Србији – од дечије заштите, здравственог осигурања, пензија, старања о голом животу беспризорних и беспомоћних, до личне безбедности, запошљавања, организованих постављања на одговорне дужности идеолошки погодних, а не стручно способних и морално угледних људи. Друго је, међутим, кад Србију не као режим, већ као државу, такву каква нам је данас, не признаје велика већина Шиптара, иако су они још увек држављани те постојеће земље. Властима је, међутим, дужност да им буде тешко на послу који обављају и да на изазове грађанског бојкота поступају крајње обазриво. Већа је штета и најмања бруталност од уздржавања у примени силе. Македонски Шиптари су у истом положају, можда и у већој демографској предности, у односу на целину тамошње републике, али они Македонију признају за своју државу. Исто то чине и Мађари у северној Бачкој, али су једино Шиптари Косова и Метохије узели право да буду изузетак, да своје захтеве поставе као међународно питање и да у све већој мери растроје Србију.

***

Преостали Срби на Косову делују разбијено, живе у неизвесности и безнађу. Тешко им је да разумеју своје стање, као да живе у туђој земљи. Подиже се нова црква у Приштини, на пример, иако се само неколико километара од града налази величанствена Грачаница, углавном празна, сем о празницима. Превиђа се, при том, да је тако рећи преко пута манастира, у истоименом српском селу Грачаници, једна кућа продата и постала шиптарска. Разумем побуде да се поново подигну Свети Арханђели на рушевинама задужбине цара Душана, али се питам каква би то била обнова без истог камена и мермера, од којих је царски манастир грађен. Обновити га у правом смислу значило би разрушити Синан-пашину џамију у Призрену, а то сами призренски Срби, староседеоци, нису дозволили 1912. године, када је српска војска ослободила Призрен од петовековног турског ропства. Све ово говорим зато што сматрам потребним да се свестрано сагледа стање на Косову. Праведно решење за оба народа који живе на њему мора се тражити стрпљиво, без уцена и претњи било које стране, али и без краткорочних нагодби. Косовско питање је у тој мери судбинско да не може бити само политичко. Сви одговорни за Косово и Метохију морају бити питани, а не пред свршен чин доведени. Српска Црква, близу осамсто година историјски и људски одговорнија за Стару Србију од садашње државе, најмање се пита за ту постојбину светиња које су нам заветоване.

***

Рекао бих нешто и о проблему који се најчешће потеже, под видом људских права. Велики је грех спречавати зачеће и извршити чедоморство, о томе упозорава људе не само наша хришћанска Црква. Али није много мањи грех служити се расплођавањем као средством одређене идеологије, да би се популацијом вршила освајања или присвајања одређених географских и историјских простора. Вештачко подстицање наталитета губи сваки смисао човечног одржавања људске врсте. Колико деце у свету умире од глади, голотиње, или без крова над главом, зато што се онима који их рађају не пружају најнеопходнији услови за новорођенчад, тако да деца постају живи костури од малих ногу. Има разних врста насиља. Програмирано размножавање све више постаје ново средство таквог насиља. Кад шиптарски вођи, у последње време, све чешће понављају „чије овце, његова и планина“, они само показују да је номадски пут мајоризације на Косову једина основа њихових разлога и права на другу албанску државу у нашем суседству.

На другој страни проблема Косова стоје наше светиње. Њих не узима у обзир ни садашња државна власт у Србији, заокупљена уставним положајем републике, административним, привредним и другим питањима у којима друга страна има не само предност већине становништва, већ и водећу улогу у привреди читаве покрајине. Кад су 1913. велике силе вршиле разграничења између тадашњих краљевина Србије и Црне Горе, с једне стране, и управо успостављене државе Албаније, уз све притиске аустро-угарске стране да и Дечани буду у саставу Албаније, Јован Цвијић, наш главни експерт на конференцији у Лондону, показао је преговарачима снимке царске лавре, са читавом научном документацијом тада чувеног француског византолога Габријела Мијеа, и Високи Дечани остали су Србији, односно Црној Гори. Иако, у свему, иначе, антисрпска, и Аустро-Угарска је прихватила да Дечани имају предност над демографијом.

Садашња власт у Србији очито не зна за тај врло важан међународни пример. А како би и знала када ни на Видовдан 1989. председник Србије није само неколико километара пошао од Газиместана да види Грачаницу, „најлепши пример црквене архитектуре у Европи XIV века“, како је написао и други светски византолог, Енглез Стив Рансиман. А у Грачаници су се тада налазиле и мошти Св. Кнеза Лазара, који није био само црквени светитељ већ и владар, врховни командант читаве српске војске коју је повео да би зауставио османлијску најезду, и који је у борби погинуо. Таквом Кнезу припадале су и највише државне почасти, али председник Србије, како је слетео, да би само одржао свој говор „у срцу Србије“, одмах се, истим хеликоптером, удаљио од ње, као и од милиона окупљених људи. Питам се: како ће о судбини Косова преговарати и пресуђивати људи који не знају шта заправо српски народ има на Косову, и да ли им је најпреча обавеза сачувати управо оно до чега им није много стало, на сву нашу несрећу.

***

Тзв. „интернационализовање Косова“ постаје не само српско, шиптарско или балканско питање, већ и знатно шире; оно отвара многе друге и дубље проблеме од геополитичких. Верујем да је те околности морала узети у обзир и чувена међународна издавачка кућа „Јака Бук“, са седиштем у Милану, која је у неким својим издањима, о нашој земљи, споменицима Косова и Метохије давала веома истакнуто место. Читав један број свог часописа, важног за откривање појединих светских култура, милански издавач је посветио Србији, а на више страних језика објавио и значајно дело Симе Ћирковића Срби у Средњем веку. Ових дана, директор куће, г. Санте Бањоли, са зналачким осећањем за праву тему, у право време, заједно са својим сарадником, г. Александром Стефановићем, обавестио ме је о својој одлуци да објави посебну књигу о црквеним споменицима на Косову. Било би то репрезентативно уметничко издање, на четири страна језика. Таквом књигом о Косову кућа „Јака Бук“ учиниће више него ико други за право разумевање питања које задире и у основе европске цивилизације, као и самог Косова које је вековни део њене уметничке и духовне целине.

Књига о Косову, на главним светским језицима, морала је увелико до сада бити објављена већ и из државних разлога, о државном трошку. Монографија Задужбине Косова, штампана још пре десетак година, обавила је главни посао и само га је сажето требало прилагодити за инострано издање. Средстава за то, међутим, није било, као што их нема ни сада, али ће Црква настојати да, са своје стране, ипак нешто допринесе што скоријем објављивању миланског издања. Оно захтева знатна материјална улагања, а Црква би могла учествовати у разним пословима око нових снимања споменика, прикупљања и превода текстова, као и у многим другим техничким услугама. Али, Црква се неће држави Србији обраћати ни за какву помоћ, нити примати прилоге од моћних банака које су умножиле своја пословања са страним земљама, и стекле непојамна богатства у земљи највеће беде српског народа, посебно овог избегличког, још увек незбринутог. А великих богатстава, поготову нагло стечених, ваља се чувати. Тако смо морали одбити и понуду пребогатих добротвора да они сами, о свом трошку, заврше читав Светосавски храм. Тај храм је почео да се гради, па нека се и заврши, када дођу боља времена, свенародним прилозима.

***

Српски народ на Косову има знатно веће, скупље благо од сваке имовине по планинама и равницама. Само иза проклетија незнања шта благо наших светиња значи, налазе се кључи за разумна решења море која трује оба народа, а прети и свима суседима. Јер, Косово није земља само преосталих Срба на њему, нити је само Србија, али Косово данас није и само српско! Погледати таквој истини у очи није лако као што ништа лакше није имати храбрости и да свесно жртвујемо све, сем онога без чега не можемо и не смемо, да бисмо опстали као хришћански народ. Ако се обе стране поштено суоче и почну говорити као људи, добра воља неће бити схваћена као слабост, већ као једини прави пут да се изађе из пакла за недужни народ, и њихов и наш. У сваком случају, боље би нас разумео свет који нам још увек окреће леђа, свакако и нашом кривицом, али и њиховим незнањем, кобним за политику свемоћи.

Са своје стране, будимо оно што у својој основи и јесмо: народ Јевросиме мајке, чојства и јунаштва, „јетрвице адамског колена“ – народ севапа, правичности, истинољубља, а не народ ината, љутих кавгаџија и хајдучија. Борбен, али никад ратоборан, да брани своје а не да осваја и освете чини. Мало који народ у свом језику има реч задужбина, која значи и рад, живот, заветовање, а не само прилог за душу. Светиње су наше светлост у којој видимо Васкрслог Спаситеља свог, али и Син Божји гледа нас. Многи данас хоће да буду Европа и добро је што то хоће. Као светосавски народ ми смо у Европи већ вековима, и то у оној узвишене духовности која је од Истока ишла ка Западу. Ми смо у њој не само са сазвежђима својих светиња, већ и са једним од првих европских законика, Душановим, као и са читавим нашим умотвором, од најстаријих до најновијих времена. У њему је и законик народне мудрости, језика, свег нашег историјског и духовног постојања. Држало нас је то кроз дуговековно живљење на својим земљама и својим огњиштима, данас разореним управо онде где је било највише људске снаге и честитости.

Патријарх Павле, БЕЗ ОСУДА, ОТВОРЕНО, ОЧИНСКИ
СЕЋАЊА И РАЗМИШЉАЊА (одломак) Сербиа и коментари (1993/1995), Задужбина Милоша Црњанског, Београд, 1996.

Андреј Фурсов, БИО-ДИГИТАЛНИ ХРАМ

О глобалним трансформацијама савременог света и човека, о улози и учешћу данашњих западних елита у будућем устројству света.

Андреј Фефелов: Андреје Иљичу, недавно је у часопису „Завтра“ објављен циклус ваших чланака „Живот и смрт капитализма“. Јасно да у условима рушења глобалног света, пре свих страда средња класа. А шта ће бити са елитама? Заправо, како ће оне „цветати“, делити се?

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Владајуће елите ће се и делити и сукобљавати и договарати. У игри је – будућност: ко ће кога (лењински говорећи) одсећи од ње. Раскол елита се одвија у неколико праваца: по положају у пирамиди светског економског система (борба између стадијалних фракција владајуће класе), по клановима и – у мањој мери – по припадности одређеној земљи. Постоји и квантитативна страна ствари.

Данашња светска економска пирамиде изгледа овако ( у неколико чланака то је добро представила Елена Сергејевна Ларина): врх – 3-5% – заузимају такозвани ексисти ( од енглеске речи access – приступ). Реч је о Биг Техни – о информационим платформама типа „Гугла“, „Мајкрософта“ и других које контролишу социјалне мреже, информационе токове, интернет ствари итд.

Следећи „спрат“ је – финансијалистички; то је онај део „финансијског“ капитала који у се у значајној мери оријентисан ка ексизму, што не искључује оштре противречности између њих; реч „финансијски“ није случајно стављено под наводнике: у данашњим условима, када можемо штампати трилионе ничим необезбеђених долара, новац је изгубио четири од својих пет функција (по мишљењу неких – свих пет) и престао да буде новац у строгом смислу речи, а финансијски капитал – новчани, сада је нешто друго.

Трећи „спрат“ је оно што је Збигњев Бжежински назвао технотроником; овај сектор је процветао крајем ХХ века. Управо је зона технотронике – главно „ловиште“ најсавременијих крупних корпорације које успешно конкуришу „чисто индустријским“. Још ниже је индустријски сектор (и индустријски капитал), који је и створио „велику Америку“ 1930-1980-тих година и чију је величину желео да поврати Трамп. У суштини са овим сектором и капиталом, са реалном (или физичком како је назвао, пратећи траг Побиска Кузњецова, Линдон Ларуш) економијом, финансијализам (не мешати са класичним финансијским капиталом) нема никакав однос: он је, као и ексизам, оријентисан на неопредмећено, то јест, непостојеће у физичком смислу и често ничим необезбеђено. Још ниже је пољопривредни сектор, представљен агроиндустријским корпорацијама, и у још већем степену малим и средњим фармерским бизнисом и кооперативама.

Поједностављено, можемо рећи да у борби за будућност између „спратова“ пирамиде, ексисти и финансијалисти се реализују као наднационална (наддржавна), према томе, ултраглобалистичка снага, неретко у савезу са технотроничарима иступају против индустријалаца и пољопривредника. Објекат њиховог уништавања је – „велика Америка“. Не може се рећи да индустријалци и у још већој мери технотроничари не раде на глобалном нивоу: међу њима је доста пристализа глобализма. Ипак, потребно је разликовати глобалисте и ултраглобалисте. Први су заинтересовани за очување државе (а сагласно томе, по социјално-економској логици, средњег слоја, националне радничке класе), но, под контолом традиционалних међународних институција: ММФ, Светске банке и томе слично. Ултраглобалистима у свету изграђеном у складу са њиховим интересима и по њиховим шаблонима, држава уопште није потребна, по њима свет треба да се састоји од мега-копорација: новог издања британске Источно-индијске компаније, од „венеција“ величине макрорегиона. И због тога им традиционалне међународне институције, укључујући и ОУН, нису потребне, као што им није потребан ни средњи слој – само највиши и најнижи слој (оно што социологија зове „друштво 20:80).

На све ове конфликте између стадијално-историјских фракција капиталистa и група, пре свега ексиста који прогризују из капитализма као „елијени“ из туђих тела у познатом филму, долази и борба различитих наднационалних кланова, затворених наднационалних структура светског договарања и управљања и чак окултних друштва.

На крају, последњи на листи, али не и по значају је – квантитативни аспект. Још у периоду 2008-2010 клио-динамичар Петар Турчин је прогнозирао да ће крајем прве деценије 21. века циклус прекомерне производње елита у САД доћи до свог врхунца са пратећом, логичном неопходношћу бацања једног њеног дела са „брода Историје“, скоро по О‘Хенрију: „Боливар неће понети двојицу“. На тај начин, у САД се „квалитативним“ странама раскола унутар елита додаје се „квантитативни“ аспект. То је донекле слично ситуацији у СССР-у, у другој половини седамдесетих година и првој половни осамдесетих, када је „застој“ то јест доминација хоризонталне административне мобилности над вертикалном довела до затварања канала за нараслу („образовани су просто надвладали“ – певао је Михаил Иванович Ножкин) елиту.

На тај начин имамо читав букет оштрих међукласних и унутаркласних противречности:

– између нижег и средњег слоја са једне стране и вишег – са друге;
– унутар вишег слоја, између различитих фракција;
– унутар фракција и преко њихових граница – између кланова.

На све ово долазе и расни проблеми. У јесен 1989, кад је био код мене у гостима, Имануел Валерштајн је приметио да Америку чека њена перестројка, која ће бити много крвавија. На моје питање „Зашто?“, одговорио је: „Зато што је код нас класно тесно испреплетено са расним“, а на питање када ће се то, по његовом мишљењу, десити, рекао је: „До 2020. године“.

У суштини, данас се у свету формирала револуционарна ситуација проузрокована терминалном фазом системске кризе капитализма и рађањем нових, сада већ некапиталистичких/посткапиталистичких облика експлоатације и отуђења.

Андреј Фефелоф: А да ли на Западу постоје истраживања посвећена тим формама?

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Нема их много, једно од њих данас ћемо више пута поменути. То је рад Шошане Зубоф „Ера надзорног капитализма“. (Zuboff Sh. Age of Surveillance Capitalism. The Fight for a Human Future at the New Frontier of Power. L., 2019). Иако Зубоф, старински, по инерцији зове нову форму капитализма – надзорни капитализам (даље – НК), оно што описује са капитализмом нема много везе и њена емпиријска анализа то добро показује.

Напомињем да у основи капитализма лежи капитал, то јест опредмећени рад који се реализује као вредност која се самооплођује, и зато кичма капитализма као система постаје – приватна својина на опредмећеним факторима производње. У свим својим значењима неопредмећени фактори производње социјални (понашање, односи и томе слично) и духовни (вредности, информације…) – у капитализму секундарни, овде не само да образују систем и доминирају, него су чак водећи. Што се тиче надзорног капитализма, како подвлачи Зубоф, у његовој основи је контрола управо над неопредмећеним, над средствима модификације понашања, над социјалним мрежама, информацијама, потребама, а не над средствима производње (она има у виду у овом случају управо опредмећене факторе производње). А то већ није капитализам.

Главни фактор који Биг Техна отуђује и контролише јесте – људско понашање. И, ако је капитализму предтходила првобитна акумулација капитала, онда је извор, основа посткапитализма (у раној форми се јавља оно што је Зубоф нетачно назвала „надзорни капитализам“) – „акумулација бихејвиоралног капитала“. Објаснићемо овај тип акумулације на следећи начин: производи „Гугла“, „Мајкрософта“, „Фејсбука“ нису објекти размене вредности, овде се не стварају конструктивни односи „произвођач – потрошач“, овде се „наше понашање, навике, искуство пакује тако да служе туђим интересима. Човек постаје сировина“. При том не телом, као што је било у робовласништву, и не као додатак земљи, као у феудалзму, већ као социјално-духовно, социјално-хомогена целина, човек као целовито биће са јединственим циљевима, вредностима и потребама које формулишу, намећу, отуђују и контролишу владари новог „прстена свевлашћа“ – понашања. Ако је индустријски капитал, појашњава Зубоф, развио на рачун природе (како природне тако и вештачке, додајем), онда ново „информационо уређење“ – развија на рачун људске природе.

Стварајући „средства модификације понашања“, платформе не намећу само одређене норме понашања (иако и то чине), колико формирају понашање са задатим комерцијалним и политичким резултатима, изграђујући у човеку предвидиво понашање, то јест, дресирају га. „Интернет ствари“ – најважнији је елемент „надзорног капитализма“: у њему долази до комбинације социјалног инжењеринга, психологије, физике, биологије и електронике. Људи се претварају у стандардизоване групе према понашању и потребама, то јест у обезвољена људска стада. При томе „велики подаци“ (Big Data) обезбеђују надзор и контролу над таквим својствима и облицима понашања које је раније, у принципу, било немогуће пратити.

Андреј Фефелов: Како се каже, хајтек технологије су прерасле у хајхјум технологије.

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Управо тако. Ново „информационо уређење“ сазревало је у последњој четвртини, а можда и трећини ХХ века. Средином седамдесетих година озбиљно је „проклизала“ кејсијанска економија и светска врхушка је схватила: даљи индустријски развој, а самим тим и индустријски капитализам, јачају позиције средњег слоја, претварају државу свеопште социјалне сигурности (welfare state) и демократске институције у моћно оруђе левих партија. И дошло је до преоријентације владајуће социјално-економске идеологије – са кенсијанске на неолибералну; почела је „побуна елита“ (К. Лаш), чије су оруђе постали „људи друге Модерне“: активисти феминистичког усмерења, вечно незадовољни студенти-шесташи, разнородни маргиналци без посла који су своју нељубав према раду пренели на раднике, мигранти…

Такозвана „друга Модерна“ није, заправо, нешто самостално, већ је продукт распада „прве Модерне“(„друге Модерне“, као и „друге свежине“ нема), тако су и нови „левичари“ – производ распада левог покрета, а неомарксизам – марксизма. Људи „друге Модерне“ – су објективно људи друге цивилизацијске врсте, оно што Англосаксонци зову social trash. Оно што је било смеће у епохи процвата „првомодерног“ капитализма, испливало је вољом врхушкена површину као нешто важно. Стогодишњи милијардер, Норвежанин, у роману Ј. Козлова „Нови лопов“ о томе овако говори: „Најнапреднија и најактивнија снага у друштву сада је – идеално, класично, склањано у свим претходним временима – смеће: гејеви, лезбејке, педофили, мрзитељи породице и религије, зоофили, млади правници, секташи, изопаченици, мултикултуралисти и остали олош. Смеће смећу… размишљај сам, како да живиш у смећу а да се не претвориш у смеће“.

Управо њих, које је сочно описао Норвежанин, елите су бацили у борбу проти људи „прве Модерне“ – радника и „средњака“ (средње класе), и уз њихову помоћ је извршен неолиберални преврат. Јасно је да у перспективи свим овим социјалним шушумигама „друге Модерне“ никаква Модерна и уопште ништа не светли, за њих је спремљена помијара Историје, у најбољем случају – зона за прекаријат у постмодерној, у којој се врши демонтажа демократских институција. Људи „друге Модерне“, које су добро ухрањени социолози прогласили новим револуционарима као противтежу „застарелим старим“ – ударна су снага те исте „раздемократизације Запада“ о чијој неопходности су толико говорили аутори рада „Криза демократије“ написаног 1975. године по наруџби Трилатералне комисије.

Андреј Фефелов: Наравно, нови задаци су захтевали и нове социјално-психолошке технике.

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Управо на граници шездесетих и седамдесетих година у САД су озбиљно почели да разрађују методе и технике контроле понашања људи. Ето, на пример, телеметријски огледи Р. Стјуарата Мек Кеја; није случајно да се управо шездесетих и седамдесетих година предсказане многе од данашњих техника контроле. Довољно је сетити се књиге „Година 2000“ (1967) директора Хадсоновог института за предвиђање будућности Хермана Кана (узгред он је послужио као прототип доктора Стрејнџлава у познатом филму Стенлија Кјубрика) и „Аутономна технологија“ (1977) политиколога Ленгдона Винера. Већ тада, пре педесет година, многи у САД су били забринути због ширења у друштву психо-техника за контролу понашања и гушења слободе воље. Говорило се, између осталог, и о ЦИА пројекту „МК-Ултра“, у којем су не водећу, али значајну улогу играли немачки психолози и психијатри које су Американци „увезли“ 1941-1946 године (око 900 људи, међу којима је било и немало нациста, који су стекли искуство у концлогорима).

Ствар је дошла дотле да је 1971. године, реагујући на забринутост која се појавила у друштву, сенатски поткомитет за уставна права уз учешће веома познатих личности (Сем Ервин, Едвард Кенеди, Роберт Бирд и др.) започео вишегодишњи истраживачки програм усмерен на предвиђање, контролу и модификацију људског понашања. Ови сенатори нису могли ни да замисле са чим су се сусрели њихови суграђани у ХХI веку, а идејна основа овога „са чим“ појавила се већ те 1971. године. Познати психолог бихејвиориста Берес Скинер објавио је књигу „Иза граница слободе и достојанства“. Критика ју је одмах прекрстила у „Ка ропству и понижењу“, пошто се у њој говори – ни мање ни више – о неоходности укидања низа вредности: својине, слободе, приватности; поздрав дигиталној будућности. Узгред, 1971. године је и Шваб објавио књигу „Управљање савременим предузећима у машиноградњи“ у којој је први пут отворио тему стејхолдерског капитализма, а саме стејхолдере дефинсао као „секундарне учеснике огромног комерцијалног пројекта“.

Почетком седамдесетих година, сви ови догађаји: први извештај Римског клуба, књиге познатог психолога Скинера и, до тада непознатог Шваба – не само да су прошле назапажено, већ нико није видео у њима зло семе из кога ће израсти „цвеће зла“ почетком ХХI века.

Андреј Фефелов: Да ли постоји тачан датум када је процветало „цвеће зла“?

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Сви датуми ове врсте су условни. Зубоф сматра да се надзорни капитализам није родио 11. септембра 2001. године, већ 9. августа 2011. Тада су се десила три догађаја, на први поглед невезана, но сложили су слагалицу: Apple је претекао Exxon Mobil као високо капитализовану корпорацију, у Лондону је дошло до бунта феминистичких активиста, студената и „обојених“ које је морало да смирује 16 хиљада полицајаца; у Шпанији је на улице изашла гомила људи који су захтевали од „Гугла“ да поштује њихово „право на заборав“ то јест, да престане да залази у њихов приватни живот, користећи персоналне податке.

Поводом догађаја у Лондону 9. августа 2011. године једна „социолошкиња“ је приметила да је то био гнев оних људи који желе да буду део средње класе, а не пуштају их. Тачно, приметићу али и додати: не пуштају будалице, али ће их искористити и одбацити – многе су већ одбацили. Неолибералном економском систему, позном капитализму, а још више посткапитализму средња класа (слој) уопште није потребан, као ни демократске институције. Њихово одстрањивање, а у неком моменту и – уништење, уграђени су у логику еволуције позног капитализма. Тома Пикети у књизи „Капитал у XXI веку“ (2013. преведена на руски језик, препоручујем!) формулисао је општи закон акумулације: у капитализму профит од капитала премашује темпо економског раста и то у политици води ка антидемократском уређењу. У позном стадију развоја капитализма раст профита се толико одваја од темпа економског раста да, прво, престаје да буде неопходан, то јест, пад темпа економског развоја у позном капитализму је повезан не толико са техником и научно-техничким пргресом самим по себи, колико са капиталом као таквим. Друго, у одређеном моменту капитал почиње да уништава сопствене институције буржоаске демократије и као да све враћа у доба своје људождерске младости у XVII–XVIII век, добијајући отворено антисоцијални карактер. Како је тачно приметила Збоф „капитализам се не може јести сиров; као кобасицу треба га кувати, то јест, обрађивати демократским институцијама. Пошто је сиров капитализам антисоцијалан“. Ово се односи на све верзије капиталзма, посебно на ову клановско-олигархијску, корупционашко-криминалну која се оформила у РФ после 1991. године.

Пикети назива уређење које се формира на данашњем Пост-западу „патримонијални неофеудализам“. По мом мишљењу овај термин је нетачан као и надзорни капитализам. Рани феудализам је приватна власт над човековим телом, развијени – само својина над земљиштем. „Гугл“, „Мајкрософт“ и други не отуђују вољу човека у односу на спољашњи објекат, већ њега самог заједно са том вољом, „обезвољујући“ га наметањем вредности, контролом потрошње и понашања.

Андреј Фефелов: Недавно је поводом овога избио велики скандал: Андреј Нечајев, бивши министар у Гајдаровој влади, објавио је на социјланој мрежи пост у коме „разобличава“ наш часопис; написао је да је „гуглао“ наш сајт и да су му предложене (замислите ужас, патриотске новине!)… „девојке на позив“! У коментарима су му објаснили да је то реклама која увек предлаже оно што ви најчешће на интернету тражите.

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Значи сам себе је разобличио?

Андреј Фефелов: Скриншот постоји и све је то сада на мрежама. Смешно, али нажалост, то је реалност. Што се тиче демократије, ако она нестане, легитимност власти ће се наћи под великим упитником. Ко је тада власт? Ту се и појављује она најскривенија власт – власт манипулације. Њој није потребан никакав легитимитет.

АНДРЕЈ ФУРСОВ: У овоме је пионир била корпорација „Гугл“ пошто су њени власници од 2004. почели да скенирају приватну gmail-преписку да би је користили за рекламе. Године 2007. „Фејсбук“ је покренуо пројекат Beacon ради, како је објављено, новог начина ширења информација у друштву. Заправо Beacon је омогућио оглашивачима „Фејсбука“ да прате активности корисника интернета, откривајући њихове куповине без њихове дозволе. Ово је разбеснело многе људе. Дошло је до познатог скандала са Џонатаном Трентом који је купио брилијант пријатељици а после неколико сати га је позвао пријатељ и честитао му на веридби: информација о куповини је доспела на мрежу. После скандала Марк Цукерберг је затворио Beacon. Ипак, било је то само привремено повлачење: даље је Цукерберг једноставно увео нови сервис и већ 2010. године изјавио: „Приватност више није норма“. Настао је нови облик власти, која више није просто економска, већ социјално-хомогена по суштини, која лишава човека статуса грађанина. Зубоф је то уочила и приметила да се citizens („грађани“) претварају у netizens („грађане мреже“ – од net – мрежа); иако би се пре могло говорити о – поданицима. Становници мреже су од почетка лишени права на приватност – Homo deprivaticus. Сваки улазак на мрежу значи да се приватност у перспективи губи.

Андреј Фефелов: Као у стакленом граду из Замјатиновог романа „Ми“.

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Слично. При томе, веома је тешко распознати границе онога што је Зубоф назвала надзорни капитализам, јер се налазе ван дигиталног окружења, што је у доброј корелацији са неолибералном идологијом. И опасности које све ово носи, принципијелно су нове. На пример, човек је купио смартфон или компјутер. Изгледа, сјајно, какво неопходно средство! Али управо се овде човек претвара у „бихејвиорални вишак производа“. Понашање човека који је купио рачунар, то јест, у значајној мери он сам, постаје вишак производа. Само што се не присваја као вишак производа човеково радно време, већ он сам, његово понашање, његове потребе, укус, понашање које га формира и које се може „редиговати“.

Човека обавија паучина „потрошачких“ информација. То већ није само нови тип експлоатације, већ и нови тип отуђења човека посредством наредног, одличног „дивајса“ (гаџета) који осваја и који се стапа са човеком – при чему није јасно шта је ту главно, шта чему припада: уређај човеку или човек уређају. Какав је то неофеудализам! Ове ствари држе за врат чвршће од било којих феудалних „окова“. Раније је на том истом Западу била важна твоја земља а питањима понашања или праћења религиозне праксе бавила се Инквизиција. Ово није дотицало систем производних односа. Данас оно што је раније, укључујући и капитализам, носило непроизводни карактер (култура, понашање) или није улазило у оквире материјалне („опредмећене“) производње постајући објект присвајања, а следствено томе и објекат производних односа – не само да се уводи у материјалну производњу већ постаје њен одлучујући нематеријални фактор који одређује вредност материјалних (предмета) објеката.

У свом раду „Покрени се и устани. Извори финансирања вашег стартапа у ери дигиталне трансформације и блокчејна“ (Raise and Rise. Funding Sources for Your Startup in the Era of Digital Transformation and Blockchain. Los Angeles, 2020) Викторија Сиљченко наглашава да данас управо интелектуална својина (тј. неопредмећени фактори производње) представљају највреднију активу већине великих америчких компанија. Вредност њихових нематеријалних актива се процењује на 20-25 трилиона долара. Ако узмемо у обзир да је 2019. године индекс S & P 500 процењен како пише Сиљченко на готово 27 трилиона долара, онда „данас живимо у епохи када је 85-90% тржишне капитализације формира на рачун нематеријалних актива“, то јест таквих који немају физичку супстанцу – нешто попут осмеха који је остао када је Чеширски мачак нестао.

Као субјекти присвајања неопредмећеног појављују се „Гугл“, „Мајкрософт“ и комплекс других платформи који образују Матрикс. Они сакупљају податке о нашим куповинама, кретању, контактима, естетским склоностима. Формира се особа прилагођена „претраживачу“ и зависна од њега. Лари Пејџ, један од оснивача „Гугла“, једном је рекао: „Људи стварају и остављају огромну количину података о себи, својим претрага, кликовима. И ово се може искористити“. Човеков живот се претвара у свеукупност кликова, у почетку праћених, а временом усмерених/диктираних од стране ексистичке платформе.

Веома је важно, пратећи Зубоф, напоменути: надзодни капитализам као такав не произилази нужно из дигиталне технологије, која је сама по себи неутрална. Њега је створила одређена група људи са одређеним интересима, у одређеном времену, на одређеном месту. Он је социјално-економска конструкција, а не само технологија; ова конструкција одређује технологију, а не обрнуто. Ово још једном говори о томе колико је неадекватна схема такозваних технолошки уређења за објашњење реалности. Технолошко уређење је последица социјалног система, његова функција. Одређени социјални систем рађа одређену технологију. Али не и обрнуто. А „Гуглов“ проналазак неопоходног му начина присвајања производа – одређеног типа понашања, које представља вишак производа, говори нам да је реч о новим типу економије и друштва. Ако масовна производња тежи да створи нове изворе потражње, овде ствари стоје другачије. Исти тај „Гугл“, природно, гради бизнис око растуће потражње оглашивача. Човек који седећи за компјутером нешто за себе наручује, мисли да је потрошач. Ипак – није, он је само сировина, информациони сливник. А реални потрошач за „Гугл“ је – оглашивач. Отудa ова чудна атмосфера затворености и тајности у водећим светским интернет сервисима. Већа него у НАСА или ЦИА.

Андреј Фефелов: Контрола и тајност.

АНДРЕЈ ФУРСОВ: И идеолошка артиљеријска припрема.

Андреј Фефелов: О чему је конкретно реч?

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Историчари знају да утопије нису биле само факт књижевног живота, већ и оружје у психоисторијском рату. Оне испуњавају психо и социјално-инжењерску функцију, задајући тип и „коридор“ предвиђања, дефинишући смер социјалне (геоисторијске) пројектно-конструкторске делатности. Један од задатака утопије и – у једнакој мери – дистопије био је не само да се наслика жељена, при чему увек у интересу одређене групе, идеална за њу слика будућности, већ и да се она представи као неизбжна. Слажем се са онима који сматрају да су многе данашње схеме дигиталаца и ултраглобалиста (тог истог Шваба) – утопија (за већи део човечанства – дистопија), замишљене да све људе убеде у неизбежност трансхуманистичког ново-нормалног света, у бесмисленост и бескористност отпора, то јест да угуше вољу људи да се одупру њиховом „врлом новом свету“. Управо зато критичка анализа ових утопијских радова, жестоко и бескомпромисно супротстављање њима – крајње је неопходна нова форма идејне, социјалне, цивилизацијске и, ако хоћете, социјално-биолошке бобе врста. Својим схемама глобал-дигиталци прогамирају и друштвену свест, и научна истраживања која треба да докажу њихову исправност и неизбежност њихвог света. Идеологију неизбежности, неизбежнизам (inevitabilism) Збоф сматра једним од менталних, когнитивних оруђа дигиталаца, која треба да убеди све у непостојање алтернативних варијанти будућности. На пример, Шмит и Коен у раду „Нови дигитални свет: мења нације, бизнис и наше животе“ (The New Digital Age: Transforming Nations, Businesses and Our Lives. New York, 2014) пишу да ће ускоро на Земљи све бити повезано и нико то неће моћи да онемогући. Ипак, подвлачи Зубоф, када подвргнемо доктрину неизбежности критичкој анализи, она почиње да пуца по шавовима; другим речима, испоставља се да је то илузија. Заправо, вероватноћа је карактеристика историје коју дигитализатори, као и слободу воље, поричу. Слобода људске воље, чак и појединог човека је оно што руши њихов свет који они тумаче као аутономну надљуску реалност, која ће, наводно, управљати човеком. „Наводно“ – зато што ће самим Матриксом, свеједно, управљати људи користећи га као параван, као што су египатски, вавилонски и други жреци користиле богове чију су вољу, наводно, само они тумачили и објављивали.

Андреј Фефелов: Другим речима, власт и новац.

АНДРЕЈ ФУРСОВ: И новац, и то обезбеђен на нетржишни начин. Често се „Гугл“ и друге надзорне платформе карактеришу као билатерална или мултиратерална тржишта, иако Збуоф категорички одбацује такав приступ: „То никако нису тржишне структуре. Тржиште је за њих – маска. „Гугл“ је пронашао начин да претвара своје нетржишне трансакције са корисницама у допунске „сировине“ – производњу производа за међусобне тржишне односе са њиховим стварним потрошачима – оглашивачима“. Другим речима, пред нама се налази некапиталистичка и нетржишна структура, која пориче тржиште и прелази границе тржишне економије. Тржиште је за њу само маска.

Андреј Фурсов
Превео: Александар Мирковић

Извор: https:/ /zavtra.ru/blogs/hram_biotcifri

Андреј Фурсов, ШТА СКРИВА ФАТАМОРГАНА ЗАПАДНОГ БЛАГОСТАЊА

Како примећује наш изузетни стручњак за проблеме мозга Сергеј Савељев, код Европљана се током последњих хиљаду и по година може запазити процес смањивања мозга, повезан са западноевропском еволуцијом која представља жестоку социјалну селекцију засновану на конформизму. А што је човек више „комфоран“ мањи је полиморфизам, мањи је мозак. Мени, истина, није сасвим јасна једна ствар. Селекција заснована на конформизму у Европи не траје хиљаду и по година, већ можда, 500-600 (од Инквизиције) и посебно последњих 200 година, као што су у својим радовима показали Фуко и Шене.

Савремена западна свакодневница резултат је двеста и тристагодишње политике „кнута и медењака“. „Кнут“ представља систем репресивних институција присутних у свакодневном животу који је тако добро описао Мишел Фуко: полиција, суд, затвор, клиника, лудница – и које се, као самообразујући елементи свакодневнице, појављују управо у капиталистичкој епохи.

„До наступања modernity није постојала не само психијатрија, са својим дијагнозама и методама лечења – није постојао ни злочин како га данас разумемо, постојали су просто „дивљи људи“ и проблем заштите од њихових напада.
Ишчитавајући Фукоа и присећајући се књига које је пре њега објавио Шаш, а такође и други, мањег калибра: психијатрија се само претвара да је медицина, тачније, далеко је од ње и пре свега није медицина већ је у њој много заједничког са полицијом и казненим системом“. Андреј Игњатјев

Надзорне и казнене институције репресивног васпитања су целу другу половину XVII, цео XVIII и целу половину XIX века одбацивали људски материјал који се социо-културно, психо-физиолошки и понашањем није уклапао у систем „Капитал плус Држава“. Резултат? На пример, већ од 1800. кривуља злочина у Западној Европи је кренула надоле. И – уз мала одступања и скокове – тако се креће до данас. Главни резултат је стварање „обичног“ човека код кога је контрола од стране спољашњих репресивних структура свакодневног живота интренализована и који контролише своје психо-физиолошке импулсе.

Широк је човек, требало би га сузити, говорио је Достојевски (кроз Митју Карамазова). Капиталистички систем, бар у свом историјском, цивилизацијском језгру остварио је машту великог руског писца, створивши одређени тип човека. Или бар модел личности која даје тон и одређује кодекс понашања у савременом западном друштву: рационално делује, поштује закон, минимално је агресивна; у сваком случају док се налази у „гравитационом“ пољу свог система и његових институција. Дошло је до интернализације социјалне контроле. Она се претворила у самоконтролу. „Самоконтролишући човек“ и јесте „сужен човек“..

Постоји хорнајанско (Карен Хорнај, рођена Данијелзен, 1885-1952, познати амерички психоаналитичар немачког порекла, прим.прев.) аналитичко истраживање елизабетанске и викторијанске културе. Хорнај назива неурозу „личном религијом“ која укључује јурњаву за славом и Наду која је прати, захтеве, гордост и мржњу према себи. Она нуди нагодбу са судбином која обећава награду за одређену веру; акције, гестове, ритуале и црте карактера. Велики део Старог Завета прославља нагодбу са судбином „поклоника савршенства“, при којој је човек ангажован у испуњавању низа разрађених ритуала и наредби под пљуском претњи и обећања. У Новом Завету главни споразум је другачији. Не покорност закону, већ смер ка смирењу – праштању, вери и уступцима – донеће награду. Др Бернард Периш, Универзитет Флорида, директор Међународног удружења Карен Хорнај

Но, сваки је добитак и губитак. Друга страна самоконтроле је – нервоза. Ширење нервних болести у Западној Европи у последњој трећини XIX века, формирање неколико „тихих вирова“, традиционалних зона самоубистава, настанак психоанализе, све је то друга страна тријумфа самоконтроле, сужавања човека.

„Медењак“ је могућности да се имитира раскош елите у свакодневном животу. То је могућност раскошизације свакодневнице, буржоазизације свакодневног живота небуржоаских група без њихове буржоазификације. То је „медењак“, „шаргарепа“ капитализма. Иако су многи сегменти становништва добили ову „шаргарепу“, нису је добили целу, већ делимично, изгњечену, но свеједно, они су пристали и на пасирану „социјалну шаргарепу“.

Тежња за луксузом у свакодневном животу постала је за једне компензација за тежак рад и експлоатацију, а за друге – средство реалног одвајања од нижих слојева и стварања фиктивне слике блискости са вишим слојем. При томе, нове форме луксуза су релативно брзо прелазиле на ниво свакодневног живота или су га имитирале. Штавише, настао је и обликовао се механизам раскошизације свакодневнице то јест, у већој или мањој имитација живота виших слојева од стране, пре свега, средњег. Главни транслатор овог процеса постала је мода.


Европа је посредством „кнута и медењака“ одгајила „послушног човека“ – тако послушног да ми, Руси, то не можемо ни да замислимо. Видео сам немало таквих послушних западњака, политички коректних специјалиста на међународним конференцијама. Узгред, и код нас њихов број расте – а може ли другачије бити у условима када је критеријум научности индекс цитираности и тржишна добит од научне делатности?

Да ли је довољно 200-600 године за физиолошке промене? Могуће. У најмању руку несумњиво је да се просечан западни Европљанин и Американац неретко понашају као послушни био-роботи, и да је њихово социјално понашање биомеханика оног типа која је потребна власти. Миграциона криза је демонстрирала ово са „кристалном јасноћом“. Слично финале белих Европљана, парафразираћу Висоцког, трагично је и досадно. Узгред, ми имамо довољно и својих проблема – а дувају ветрови који уносе немир.

Андреј Фурсов
Превео: Александар Мирковић

ИЗВОР: https:/ /dzen.ru/a/Y6IW5RBqv3JP2txg

Андреј Фурсов, ДОБА ЏОКЕРА

Период у који смо ступили – ново, четврто „Мрачно доба“ – потпуно је другачији него што је био пре 200 година.

У оваквим периодима мењају се односи између малих догађаја и група – и масовних процеса. Конвенционална наука полази од претпоставке да је друштво уравнотежен, стабилан систем. То је било некада. Заправо, специјалисти и у обавештајним службама, и у бизнису, и у математици, и у квантној физици, у сеизмологији, посебно, војној сеизмологији говоре да је „друштво – нестабилан систем“. И пошто је реч о нестабилном систему, посебно у „доба Џокера“ односно – самоорганизоване критичности, безначајни догађаји или деловања невеликих група могу имати најозбиљније последице.

Погледајмо сада европску историју од 1453. до наших дана. У нестабилне периоде спада раздобље од 1453-1648 . Датуми су условни, наравно. Генеза капитализма је у овој нестабилној ситуацији. Затим, 1789-1818, од почетка Француске револуције до тренутка када су Ротшилди први пут „савили“ три европске владе; прва структурна криза капитализма. 1871-1919 – друга структурна криза. И 1989. године је почела трећа структурна криза, сада већ системска и терминална. Погледајте, 233 године од 450 – нестабилна је ситуација. А професорско-профана наука их изучава као да је реч о годинама стабилности.

У „доба Џокера“ мења се принципијелно однос малих и великих величина. Бришу се границе између унутрашњег и спољашњег. Што је систем у већем дисбалансу, више је отворен. Шта значи лоше избалансиран систем? То је систем који се налази или у нестабилном стању, или у коме не функционишу институције а функционишу неформалне структуре. Ово је наша земља са вама. У Русији институције никада нису функционисале. Читава сложеност Руске Историје није на нивоу институција. Она се налази на нивоу неформалних и личних веза. И у томе су њене предности и мане.

Дакле, у таквим ситуацијама почињу да нарастају хаотична, осцилаторна кретања. Узгред, она су најопаснија за заштитне подсистеме. Замислите да имамо систем и да хоћемо да га „убијемо“. Где треба да ударимо? Узгред, као реакција на кризну ситуацију, ствар је дошла дотле да су се МИ-6 и ЦИА договорили са три факултета за историју британских универзитета да за њихове потребе припреме историчаре-специјалисте за специјалности којих нема у номенклатурама факултета за историју. То су systems historian, историчар система и investigative historian, историчар истраживач.

Systems historian је онај који треба да каже: „Овај систем треба овде ‚ударити‘ да би ‚умро‘!“ Одмах се распао. Или, обрнуто, ударати редом по овим тачкама да би се постепено распао. То јест, ситуација је дошла дотле да су специјалне службе, две специјалне службе, почеле да обучавају своје историчаре. То значи да традиционалне историчаре обучавају као специјалисте за трећу длаку у левој ноздрви.

Ако, рецимо, уђете у књижару у Лондону или Паризу, тамо ћете наћи, на пример, «Feminism studies». Али неће на полицама бити, рецимо, «Dominant elites» (истраживање елитних група). Узгред, од 1979. године у Америци није додељен ни један грант за проучавање владајућег слоја. Ни један! Према томе, најопаснији су за подсистеме заштите управо ова осцилаторна кретања. Питање: потребно нам је да ‚убијемо‘ систем; најрањивији је тамо где се његови недостаци концентришу. Ударимо по томе и систем се руши. Где да ударимо? Здрав разум каже: по заштитним подсистемима – специјалним службама и идеологији. Управо су се тако обрачунали са Совјетским Савезом. Но, истина, и КГБ је био присталица свих ових ствари. Али то је неважно! Принцип остаје. Заштитни подсистем је најрањивије место сваког система. Као имуни систем.

Зато је оснивач Римског клуба Аурелио Печеи својевремено рекао: „Да би смањили број становника на планети мораћемо или да драстично смањимо наталитет или да јако повећамо морталитет. При чему нам је потребно нешто што би ударило по имуном систему.“

Дакле, у оваквим ситуацијама, када се систем отвара, мала група у систему је способна да оседла ове процесе и усмери их према својим интересима. Она почиње да користи снагу спољашњег система за решавање унутрашњих проблема. И долази до потирања границе између унутрашњих и спољашњих фактора, настаје двојни субјект који почиње да слама тај систем.

Класика жанра – Фебруарска револуција, руско-британски субјект. Класика жанра – Перестројка. Она, додуше, није била двојна, већ тројна. Унутрашњи, руски субјект је био главни, плус неколико других. Односно, другим речима, ми се, када изучавамо нестабилне ситуације, сусрећемо се са ситуацијо којој је потребна принципијелно нова наука. И, узгред, прве теоријске кораке, према тој науци учинили су два руска математичара: Херников (истина, он живи у Шведској) – специјалиста је у области квантне информације. Он је предсказао кризу 2008.

У својим радовима показао је да у одређеном моменту тржиштем не управљају случајности, већ – врло добар термин – псеудослучајне закономерности. То јест, такве које не делују саме од себе већ их организује одређени субјект. Односно, са тачке гледишта система ово није случајност. А са тачке гледишта субјекта који дела то је закономерност. Ово је принципијелно нова ситуација. Други руски математичар, који је, нажалост, млад умро, Воеводски, разрадио је, уопштено, систем за распознавање псеудослучајних низова.

И, на крају, последње. Још једна ‚шала‘ везана за периоде нестабилности је нарастајућа вероватноћа мало вероватних догађаја. Са сваким новим мало вероватним догађајем вероватноћа понављања мало вероватних догађаја се повећава. Ово је принципијелно другачија анализа ситуације. Ако то не разумемо онда ћемо у кризним условим једноставно изгубити од спољашњег противника. Да, и од унутрашњег, такође.

Све ове нијансе је потребно правилно схватити. Рецимо, совјетско руководство у позном совјетском периоду ово није разумело. Не тако давно, Александар Андрејевич Проханов је написао сјајан роман под насловом „ЦДЛ“. Централни Дом писаца. Реч је о догађајима из августа 1991. године. И све то без метафизике, уобичајене за Александра Андрејевича. Ова књига је једноставно његова историја. Он приповеда како је летео са будућим организаторима Државног комитета за ванредне ситуације у Нову Земљу. Званично је тако објављено, а заправо ови људи су одлетели далеко од Москве да би се договорили шта да раде. И он пише да је иза ових људи стајала флота, армија, КГБ, но њих није напуштала забринутост и узнемиреност због осећања да су већ све изгубили. Они су навикли на праволинијско деловање, али нису имали сатанску истанчаност својих опонената у Русији, у британској и америчкој обавештајној служби. И то је заиста тако. Но, ствар је у томе што је то била и најизразитија карактеристика и наших друштвених руководилаца крајем осамдесетих година, када се већ све рушило, а они ствари посматрали на стари начин. То и јесте ограниченост професорско-профане науке и она је за нас данас опасна.

Другим речима, ступамо у епоху у којој је потребно да традиционалне форме знања, чак и ако их користимо, узимамо врло опрезно, са великом резервом. А, уопштено, потребна је принципијелно нова наука, принципијелно нове научне структуре које ће у себи сједињавати принципе деловања аналитичких структура специјалних служби и научних институција. Ја то зовем когнитивно-обавештајне структуре. И, у принципу, ништа није немогуће, све то може да се уради. И то уз мало напора. Само је потребна воља и заинтересованост, мотивација.

У постојећим савременим структурама ово је немогуће учинити. Зато сам 2017. године напустио Академију наука, а 2019. и МГУ. И бавим се својим институтима у којима могу да радим са онима са којим радим. У којима није потребно расправљати о неким питањима са људима који их не разумеју добро. Односно, другим речима, потребна је нова наука, нове дисциплине, нове структуре.

Андреј Фурсов
Превео: Александар Мирковић

ИЗВОР: ИЗВОР: https:/ /dzen.ru/a/Y5pLCM_krRud_IqA

Андреј Фурсов, ЗАПАДНА НАУКА СКРИВА РЕАЛНОСТ

Навикли смо да западну науку сматрамо универзалном, конкретно њену тријаду Економија-Политикологија-Социологија. Истина, она је много постигла, но, у суштини, обухвата период – будимо максимално дарежљиви – од 1750-2000 године, 250 година. Чак и у том периоду она не обрађује главно: шта одржава западни систем, шта представља камен-темељац капитализма, капиталистичког система. Јер, то није држава и то није капитал. Оно, о чему ћу говорити, јесу структуре које оваплоћују у себи основне противречности капиталистичког система.

Капитализам је економски јединствен светски систем. Целина. Робни ланци не знају за границе. А политички ово није јединствена целина, већ збир појединачних држава. У крајњој линији, тако је било до 1648. до Вестфалског мира, и, како-тако до данас и поред тога што све пуца по шавовима, криви се, изопачује, уз крикове, но некако тај систем опстаје. Да, он ће умрети кроз 20-25 година, може бити и раније зато што се сада све брже одвија. Но, сада је ту.

И тако, имамо троструку противречност:

1. Капитал – држава.
2. Политика – економија.
3. Целовитост – сумарност.

Погледајмо. Елемент који формира капиталистички систем је његова владајућа група – капиталисти који се не поклапају увек са буржоазијом. Дакле, капиталистичка класа – северноатлантска – посебно финансијска буржоазија, увек има интерес изван граница своје земље. Од самог почетка. И да би реализовала овај интерес, она мора да наруши законе и своје и туђе земље.

Једном-двапут то може да прође. А онда ће их ухватити за врат и у затвор. Значи, крупна буржоазија има историјску потребу – другачије она не може да функционише – да поседује надржавне структуре. То је А. Б: оне морају бити затворене. Не тајне, већ затворене. И В: оне морају имати нешто као своју квази-идеологију.

Претпоставимо да уопште не знамо за ове организације. Чисто теоријски израчунали смо да капитализам није пар – капитал-држава, већ троугао. Капитал, држава и затворене структуре наднационалног споразумевања и управљања, које оваплоћују целокупне и дугорочне интересе капитализма као система, ограничавајући интересе капитала.

Не инсистирам да је следећа дефиниција капитализма – једина, али код нас, због нечега, многи мисле да је капитализам – својевоља капитала. Ништа слично томе! Капитал је постојао и пре капитализма и постојаће и после њега, у епохи дигиталних платформи. Но, капитализам је нешто друго. Коректније би било рећи да је капитализам такав систем који обезбеђује сталну акумулацију капитала (у времену) и његову експанзију (у простору). И у исто време га ограничава у његовим дугорочним и целокупним интересима. Граничници су затворене групе и структуре.

Када се код буржоазије појавила таква потреба она ништа слично у рукама није имала. И по принципу: „Кувај чорбу од оног што имаш“ дохватили су прво што им се нашло под руком – масонске структуре. Масонске структуре су постојале у XVII веку. Но, званично се сматра да су створене 1717. године.

Узгред, у католичким школама у Немачкој, на првом часу, учитељ прилази табли и пише: „1517, 1717, 1917“. То су три појављивања антихриста у свету. 1517 – јасно је ко: Лутер је закуцао своје тезе. 1717 – масонске организације. 1917 – Социјалистичка револуција. Ниједна политикологија се на бави изучавањем ових структура.

Дакле, прво су масонске структуре. До данас се могу срести људи који кажу: „Масони управљају светом“. Заправо, историја масонског успона се завршила средином XIX века, када су победиле све масонске револуције, када је дошло до подржављења масонства. После тога масони су се борили само са дивљим ложама. И до средине XIX века са карбонарима. То је све, проблеми су решени. Нови проблеми су настали крајем XIX века.

Потребно је рећи да је еволуција затворених структура потпуно у корелацији са етапама развоја капиталистичког система. Нова етапа је наступила крајем XIX века. То је оно што марксисти називају епохом империјализма. Јавила се потреба за новим структурама. Пре свега, оне су створене у Немачкој – Geheimes Deutschland, Тајна Немачка. Одговор Британаца било је Друштво Родс-Милнера. Затим, у послератном периоду, када се поново појавила потреба за новим структурама створен је овај несрећни клуб Билдерберг… Но, никле су и заиста озбиљне организације. На пример, веома озбиљна структура која је одиграла велику улогу у рушењу Совјетског Савеза је – Le Cercle. О њој постоје свега две књиге, једна на енглеском, друга на француском. Јер о Билдербергу сада само лењивци не пишу, то је неозбиљно.

Нова етапа – нове структуре. Наступила је нова етапа, везана за терминалну кризу капитализма. Биће врло занимљиво посматрати настајање нових структура. Иако се сада процеси, очигледно, одвијају другачије, као међусобно прожимање онога што се зове «deep power» – „дубока власт“; термин „дубока држава“ није одговарајући. Држава је формализована структура. Овде је реч управо о дубокој власти која се сада слива са овим структурама.

Даље. Чиме се још не бави наука која изучава власт у капиталистичком систему. На пример, фактор језуита. Затим: специјалне службе као аутономни играчи. Средином седамдесетих година Хантингтон, о којем не треба судити по будаластој књизи „Сукоб цивилизација“ коју је специјално написао као концептуални вирус и пустио да будале за њим потрче. Хантингтон је врло озбиљан човек. Да би схватили колико је озбиљан погледајте његову књигу, чини ми се из 1959. године, „Војник и држава“. Сјајно! А средином седамдесетих написао је тајни извештај у којем је показао како су се специјалне службе Запада преоријентисале са државе на транснационалне корпорације и са државно-монополистичке буржоазије на корпорократију.

Овде је криминал. Криминалом се код нас баве криминолози, али не и специјалисти за капиталистички систем. Иако постоје две француске књиге «Capitalisme criminel». У њима је веома добро показано да 50% банака у капиталистичком систему опстаје захваљујући прању новца. И ово је реалност коју треба разумети и због тога је потребно изучавати. Веровати професорско-профаној науци која не даје знања о реалном свету данас је опасније него икад.

Андреј Фурсов
Превео: Александар Мирковић

ИЗВОР: https:/ /dzen.ru/a/Y5YWpF0iZFtdLnE2

Андреј Фурсов, ГЛАВНИ ЗЛОЧИН ЕВРОПСКЕ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ. ДО ЧЕГА ЈЕ ДОВЕО КУЛТ ПРОГРЕСА?

Рушење моста ка Вечности је историјска и метафизичка диверзија.
(Андреј Фурсов, Звона историје)

Ми смо навикли да идеју прогреса интерпретирамо као футуристичку, као идеју која се односи на будућност и само на будућност. У значајној мери то представља психолошку грешку или, у мањој мери, историјско-културну самообману. Заиста је, да кажемо квалитативно футуристички, сȁмо хришћанство увек тежило будућности.

Футуристичко је било Средњовековље које је стремило у Будућност и у Будућност-саму-по-себи; у Будћности је требало да се догоди други Христов долазак који окончава Време, прекида хришћанску „линију“ и отвара Врата Вечности. Будућност је оно после чега долази Вечност, после које Вечност почиње. И зато је Будућност – вредност. Њена је вредност у тој вези са Вечношћу, јер она представља мост до Ње.

У упрошћеној интерпретацији идеје прогреса као секуларизоване хришћанске представе о Будућности, испушта се из вида обезвређивање Будућности и окретање од ње ка Садашњости (у Прошлост), које је иманентно идеји прогреса, уграђено у њу, и прекидање веза између Будућности и Вечности, Времена и Вечности, и замена Вечности будућношћу (у виду усавршавања садашњости), тј. Вечности – Временом, а у складу са тим потпуно измештање Вечности ван граница социјалног времена. Идеја прогреса је опроштај Запада са Вечношћу и почетак пута из Будућности-будућности у Садашњост-будућност, а затим и у Прошлост као садашњост.

Културно-историјски, социјално-културни смер развоја цивилизације, смер историјског, а не „физичког“ („физикалистичког“) времена зависи од његове историјско-културне интерпретације у тренутку настанка, у тренутку социо-културног „Великог Праска“.

„Велики Прасак“ хришћанства је било рођење Христа. Једина садашњост, обојена позитивним вредностима, била је Будућност, приближавање Божанском, вечном, будућност као Будућност, а не као хронотоп одакле је могуће преузети обновљену садашњост. Садашњост је, уопштено, мит; главна је – Вечност, а Будућност је њен праг. Будућност се квалитативно разликује од садашњости тиме што је трошила Време, уништавала га, и омогућавала да се оде иза његових граница – у Вечност.

Два Христова доласка, то јест, у суштини Он сам, затворили су Време, смотали хришћанску „линију“ у „ролну“, са којом је Христос, носећи је под руком, као Терминатор Времена, отишао у Вечност. Будућност је довела до краја историјског времена и у исто време се показала Истинитим Почетком пута у Вечност. Показала се као крај Времена.

Главно у Будућности је што она представља крај Времна, крај Царства ћесара и почетак Царства Божијег, „Почетак Вечности“. При чему овај крај – није „рај на земљи“, као у идеји прогреса, већ катастрофа, крај света, пропаст света по „сценарију“ Јована Богослова и Страшни Суд. Такорећи, преко трња до звезда, са трновим венцем – до светости. У том смислу, будућност није носилац позитивних супстанционалних карактеристика, – јер, оне су – негативне. Позитивне карактеристике Будућности су – функционалне, јер приближавају Царство Божије.

Идеја прогреса, извучена из језгра капитализма у одређеном периоду његове историје – није само секуларизована верзија хришћанског поимања времена, већ нешто много сложеније и вишедимензионалније. Она је настала као резултат суштинског мешања – временског и вредносног. Прогрес представља будућност као побољшање, усавршавање садашњости.

Будућност је на тај начин „вирутализована“: уопштено, то је будућност, но, суштински – реч је о модификованој садашњости која је смештена у једну од димензија Времена – у будућност. Није реч о Будућности као супстанцији, као о нечему самосталном, већ о хронотопу који се може испунити чиме год. Будућност у том случају није мост ка Вечности. Вечности уопште нема: садашњост ће испунити будућност и тако постоји вечно Време, тачније – садашњост ће испунити Вечност.

„Ален де Беноа у „Краткој историји идеје прогреса“ пише: „Идеја прогреса је једна од теоријских претпоставки Модерне. Често је, не без разлога, зову „изворном религијом западне цивилизације“. Историјски, ова идеја је формулисана приближно 1680. године у току спора између „чувара древности“ и „савременика“… Теоретичари прогреса… се слажу у три кључне идеје: 1) линеарна концепција времена, 2) идеја фундаменталног јединства човечанства које еволуира у истом правцу; 3) идеја да свет може и мора бити трансформисан… Ове три идеје дугују своју појаву хришћанству. Почевши од XVII века … оне бивају преформулисане на светован начин … „Време трговаца“ – заменило је „време хришћана“ (Жак ле Гоф)

Модернизација света је у суштини његова презентација у будућности «а lа Европа». Са ове тачке гледишта Будућност је – једноставно будућност (света) изграђена према Садашњости (владајућих група у Европи); то је – функционални продужетак садашњости. Прогрес је садашњост-у-будућности, present-in-future, садашњост раширена у будућност и сливена са њом. Прогрес је укидање разлике између садашњости и будућности посредством укидања квалитета времена.

Прогрес је у суштини уништење Будућности као посебног квалитета, њено претварање у садашњост, спуштање Будућности на будућност. То је рушење моста који води од Времена у Вечност. Прогрес је историјска и метафизичка диверзија, рушење јединог моста у Вечност. Уништење Великог Хришћанског Сна.

Као резултат историјско-културног, социјално-религиозног тока линеарног времена, хришћански историјски субјект и Европска цивилизација, испоставило се, нашли су се насупрот линеарном „реално-историјском“ времену. Као да су постојала два неповратна, вишесмерна процеса, два времена – футуристичко и пасеистичко (од фр. passé – прошлост), у чијим је основама стајао један – Христос, и, у исто време, два различита Христа – онај који је реално постојао и онај који се други пут јавио свима. Између ова два Христоса-Антипода развила се историјска драма, која се, очигледно, сада ближи крају, прозаичније него што је најављено у Откровењу Јована Богослова, иако не мање страшно: како је говорио А. Хичкок, шкрипа стварних врата може бити страшнија од замишљеног монструма.

„Прогрес значи непрестано потискивање масе људи из једне сфере њиховог постојања у другу, технички много сложенију, уз тежњу ка избављењу од страдања и смрти. Од економије у којој се присвајање врши ловом и сакупљањем, до производне економије, прво пољопривредне, затим, трговачко-занатске, онда индустријске када је дошло до масовног преливања становништва из аграрног сектора, и на крају, у наше време, у информационо-финансијски сектор, уз постојање раширене подсфере услуга, укључујући и савремену псеудо-уметност, у којој такође долази до масовне замене људског интелектуалног рада делатношћу јевтиних виртуалних робота.

Хедонизам је симптом дегенерације, изражен у стапању инфантилизма са старачким маразмом на основу појачане тежње ка задовољствима и потрошњи уз максималну неодговорност, у условима хипертоничног окружења и опадања броја зрелих особа, и њиховог негативног утицаја на ову средину и њене становнике.

То јест, можемо уочити типичну слику социо-културне онкологије. Раст химеричног глобалног тумора, неизбежно, пре или касније, увући ће у себе све државе, све народе, растварајући их у својој безличној маси либералних потрошача, без којих ће производња стати и, самим тим, маси ће бити недоступно оно што је заиста неопходно за живот, са перспективом тоталне деградације човечанства као врсте, коју може зауставити само напуштање основа новоевропске цивилизације – култа прогреса који скрива ескалацију светске системске кризе“. (az118.livejournal.com).

Још 1942. године немачки историчар философије Х. Зимер писао је да су се западни људи нашли близу оне раскрснице до које су Индијци стигли у VII века пре нове ере. Али, подвлачи он, то не значи да Европљанин треба да се одрекне своје традиције и прихвати будизам. Напротив, из својих потешкоћа он мора пронаћи свој – европски пут, да „изађе из своје колотечине“. Да прецизирам: путем стварања нове европске традиције и нових европских социјалних митова. Линија Историје се, понављам, смотала у клупко. Крајеви су, испоставило се, почеци, а носиоци Европске цивилизације – нешто попут Сизифа, коме предстоји пењање на планину, другим речима, да рашири време, да из обода повуче, направи нову линију. Дакле, Сизифе, марш поново на планину.

Шта онда, у принципу, може бити ослонац у стварању нове форме Европске цивилизације, форме у којој универзална личност мора бити уравнотежена и измирена са признањем локалног, а не универзалног карактера Европске цивилизације, или, у крајњој линији, са чињеницом да је њена универзално-светска (хришћанско-капиталистичка) фаза завршена? Где је скривена тајна форме, њен кључ. Тај кључ је равнотежа. Равнотежа између технике и природе, друштва и индивидуе итд, динамичка равнотежа, али равнотежа, јер могуће је везати се само за њу у епохи флуктуација, само се њоме може амортизовати социјална револуција. Равнотежа као макро-социјални и општи принцип.

„Термин ‚традиционалне вредности‘ је нетачан. Целокупна историја човечанства представља процес промене традиције, појмова, стереотипа и предрасуда. Без тога наши преци никада не би напустили пустиње. Није нам потребан механички ‚конзервативизам‘ или ‚прогресивизам‘ већ нешто много сложеније. Није неопходно да штитимо ‚традиционалне вредности‘ већ нашу националну културу апсорбујући најбоље од тих вредности.

Проблем неолиберализма као типа економије, политике и мисије налази се у његовој потпуној несагласности са било којој људском културом. У свим културама постоји појам светог, немерљивог критеријумом сврсисходности или материјалне користи. Свето је увек снажније и поузданије од рушилачке машине коју зовемо – западна цивилизација. Отуда страх система од хришћана, аутохтоних народа и сваке пројаве људске духовности. Систем то искрено не разуме и зато се боји. Он (систем) зна да је та територија веза свих времена и простора на којој је свака манипулација немоћна“.(Олег Јасински)

„Истражујући совјетско искуство, још 30-их година, многи прозорљиви либерали, конкретно Карл Попер (1902-1993), Фридрих фон Хајек (1899-1992) итд. дошли су до закључка да су комунизам и социјализам – суштински врсте конзервативне револуције, но, архаично, сакрално и традиционално овде је веома специфично, дубоко скривено и, каткад, несхватљиво и већини самих комуниста и социјалиста. Реч је, по њиховом мишљењу, о есхатолошкој верзији традиције која апсолутизује онотологију будућности“. (Александар Дугин)

Андреј Фурсов
Превод: Александар Мирковић

ИЗВОР: https:/ /dzen.ru/a/Y2B1WEqNBAFO4cng

Валентин Катасонов, НЕ ПОСТОЈИ ВАНРЕДНА КЛИМАТСКА СИТУАЦИЈА

Зашто политичари прећуткују Светску климатску декларацију из 2022. године?

„Пандемија“ и „глобално загревање“ су две теме које су до почетка специјалне војне операције (СВО) занимале светска средства информисања више од свега. И нема гаранције да под маском борбе против још једне „пандемије“ и климатских промена „господари дискурса“ неће обновити напоре за перестројку живота човечанства, проглшавајући то „великим ресетом“ (преласком на „инклузивни капитализам).

Шта је била фамозна „пандемија“ и из ког правца би њени бубњеви могли поново да одјекну данас постаје све јасније.

Борба са такозваним климатским променама – из исте је корпе. Ову тему је ставио у међународну агенду 70-80-их година ХХ века Римски клуб иза кога је стајао Дејвид Рокфелер. Већ тада су се зачули позиви за „декарбонизацију економије“. Иза пароле о декарбонизацији скривала се деиндустријализација – део плана глобалне елите за „чишћење“ планете од „сувишних“ људи и „вишка“ производних снага. У уметничкој форми, овај план је представљен пре извештаја Римског клуба у роману Ајн Ренд „Атлас је слегао раменима“ 1957. (код нас преведен као „Побуњени Атлас“, прим.прев.).

Практична реализације плана декарбонизације светске економије почела је 1992. године, када је на међународној конференцији ОУН о животној средини у Рио де Жанеиру донета Оквирна конвенција ОУН о климатским променама. Подсетимо се: СССР-а већ није било и светску агенду су беспоговорно диктирали господари новца.

Године 1997. на састанку у Кјоту (Јапан) десетине земаља су се сагласиле и потписале Кјото протокол – акциони план за реализацију општих принципа Оквирне конвенције. Протокол наметнут у Кјоту прописивао је свим развијеним земљама да самње или стабилизују испуштање гасова који настају сагоревањем различитих врста горива (угаљ, нафта, нафтни деривати, шкриљци, природни гас и др.) стварајући при томе ефекат стаклене баште.

У децембру 2015. године у Паризу је потписан Париски климатски споразум, којим је наметнута обавеза државама да у својим економију сведу „на нулу“ угљенична испарења до половине XXI века.

И Протокол из Кјота и Парсики споразум потписала је Русија, али споразуме није ратификовала – јасно је и због чега. Руска економија је високоугљенична, она је заснована на производњи и извозу нафте и природног гаса. За Русију је испуњавање обавеза о „декарбонизацији“ повезано са великим преоптерећењима.

Са манијакалном упорношћу у већини држава су се прихатили спровођења „декарбонизације“. Приметићемо да су климатске баханалије, која су почеле пре пола века, све време биле подвргнуте озбиљној критици од стране научника и стручњака. Алтернативни (зелени) облици енергије нису способни да у догледно време замене традиционалне енергенте. Убрзана декарбонизације ће довести до уништења економије и заоштравања социјалних проблема (а може бити, чак и смрти дела становништва планете). Критике су пре свега биле упућене природно-научним основама такозване теорије стаклене баште, која је, по мишљењу критичара, заснована на фалисфикатима и обманама.

Руска академија наука као одговор на молбу руских власти изнела је своје мишљење у прилично исцрпном извештају о Протоколу из Кјота 2004. године (који је потписао тадашњи председник РАН Јуриј Осипов). Наводимо кључне ставове из одговора научника: 1) Протокол из Кјота није научно заснован; 2) Протокол из Кјота је неефикасан у постизању коначног циља Оквирне конвенције ОУН…; 3) Ратификација Протокола у условима постојања чврсте везе између емисије CO2 и економског раста базираног на угљеничном гориву, значи битно ограничење темпа раста руског БДП.

Можемо се сетити интервјуа дописног члана РАН-а Андреја Капице (сина познатог физичара Петра Капице). Он је рекао да је сагласан са десетинама хиљада научника у целом свету у томе да је Протокол из Кјота из 1997. – превара. Капица је напоменуо да није климатска катастрофа већ управо Протокол и „тежње које стоје иза њега“ – истинска претња човечанству и тежак удар по његовој будућности.

А познати климатолог Џејмс Хансен отворено је назвао Споразум „преварантским“.

По мишљењу научника ефекат стаклене баште – није чак ни хипотеза, већ отворена обмана. Фредерик Зајц (Seitz) бивши председник Америчке академије наука много година се борио против ове лажне теорије. 17 хиљада америчких научника су потписали колективну петицију против поменуте преваре. На крају је реализација плана „декарбонизације“ америчке економије доживела колапс. Председник Доналд Трамп је објавио да ће зауставити деиндустријализацију Америке и започети обанављање њене некадашње индустријске моћи. Током прдизборне кампање Трамп је назвао глобално загревање мистификацијом. Најавио је излазак из Париског споразума. У телевизијском обраћању 1. јуна 2017. године је рекао: „Да бих могао да испуним свој свети дуг, да бих могао да заштитим САД и америчке грађане, морам да се повучем из Париског климатског споразума“. Истина, Џо Бајден је опет вратио Америку у оквире овог Споразума.

Међутим, научници у САД и у другим земљама света се не предају. У августу 2022. године појавио се документ под називом Светска климатска деклараија (World Climate Declaration). Документ има и поднаслов „Ванредна климатска ситуација не постоји“ (There is no climate emergency). Документ је припремила иницијативна група која себе назива Глобалном клматском обавештајном групом (Global Climate Intelligence Group). На дан 24. августа 2022. испод декларације су стајали потписи 1.107 научника и стручњака из многих земаља света. Докумет је отворен за потпис свим нучницима који деле његове основне ставове. Цитираћу делове Декларације:

Ванредна климатска ситуација не постоји. Климатологија мора бити мање политизована, а климатска политика мора бити више научна. Научници морају отворено говорити о неодређености и преувеличавањима у својим прогнозама о глобалном загревању, а у исто време, политичари морају непристрасно израчунати реалне губитке, а такође и замишљену добит од својих политичких мера.

Природни, а такође и антропогени фактори изазивају загревање. Геолошки архив показује да се клима Земље мењала од кад постоји планета, са природним хладним и топлим фазама. Мало ледено доба се завршило недавно – 1850. године. Зато не изненађује што сада пролазимо кроз период загревања.

Загревање је много спорије него што је претпостављено. Свет се загрејао много мање него што је предсказао Међународни панел за климатске промене ( IPCC , Intergovernmental panel on climate change) на основу симулираног антропогеног утицаја. Расцеп између реалног света и модела света говори нам да смо далеко од разумевања климатских промена.

Климатска политика се ослања на неадекванте моделе. Климатски модели имају много недостатака и нису веродостојини као инструмени политике. Они не само да преувеличавају утицај гасова који стварају „ефекат стаклене баште“ већ и ингноришу чињеницу да је обогаћивање атомсфере са СО₂ корисно… Постоји довољно доказа да су мере за смањење емисије СО2 колико штетне, толико и скупе.

Ми одлучно иступано против штетне и нереалне политике нулте емисије СО_2, до 2050. године која је предложена; адаптације функционише независно од узрока.

Скренуо бих пажњу и на то из којих су земаља научници који су потписали Декларацију. До 24. августа 2022. највећи број потписника је био из САД и Италије (по 168). Даље следе: Аустралија – 134, Холандија – 116, Француска – 94, Канада – 84, Велика Британија – 59, Немачка – 54. Неке земље су слабо заступљене. На пример, само 4 потписа из таквих земаља као што је Русија, Пољска, Португалија. Један потпис из Јужне Кореје. А Кине, међу потписницима, уопште нема.

Данас се на светском тржишту, због санкционог рата колективног Запада против Русије, нагло повећао дефицит традиционалних енергената – нафте, природног гаса, угља, шкриљаца. Дошло је до астрономског скока цена ових сировина. Зелена енергетика демострира потпуну беспомоћност у покушају да надомести енергетски дефицит. Истовремено са заменом угљеничких видова енергије зеленим, уочава се и прелазак на оне енергенте који су у прошлом веку били жигосани као „прљави“ – угаљ, шкриљци, тресет, дрва. А на Западу булазне да се не сме наруштити Париски споразум о клими. Ортодокси борбе против „глобалног загревања“ позивају да се учини избор у корист спасавања климе чак и ако је због тога потребно зауставити индустрију и гладовати.

Дошло је време да се у започетој борби против глобализма објави и излазак из Париског споразума о клими. Он није потребан Русији.

2. септембар 2022.

Валентин Катасонов
Превео: Александар Мирковћ

ИЗВОР: https:/ /www.fondsk.ru/news/2022/09/01/chrezvychajnoj-klimaticheskoj-situacii-ne-suschestvuet-57081.html