Олга Четверикова, НЕОПХОДАН ЈЕ ПРЕЛАЗАК НА ИСТИНСКО ХРИШЋАНСТВО ‒ СВЕ ЗАВИСИ ОД СВАКОГ ВЕРУЈУЋЕГ ЧОВЕКА

Питање: Олга Николајевна, РПЦ се по оценама многих, појављује као инфромативно-идеолошка послуга буржоазије која влада на постсовјетском простору. Да ли сте сагласни са том тврдњом и да ли је данашња РПЦ у складу са хришћанском вером?

Олга Четверикова: То је опасна замка у коју покушавају да нас утерају и из које нема излаза. Јер, постоји Црква као тело Христово, као заједница људи који верују у Христа и који су повезани на мистичком нивоу. Тој Цркви, као што знамо, врата ада неће одолети. И на том плану наша Руска православна црква је заправо Црква. Но, постоји и институција која се бави управљањем и те ствари не треба никада да мешамо.

Данас се, свакако, намеће представа о нашој Цркви, као искључиво институцији, којом управљају јерарси, архијереји и, сагласно томе, све што раде они – приписује се Цркви као таквој. То јест, они се стапају у једну целину. То је озбиљна замка која фактички омогућава да се наш народ завади, да се поједине групе хушкају једна на другу, то јест, да се напујдају неверујући на верујуће и да се направи још један чвор веома озбиљних противречности који је потребан за изазивање потпуног хаоса. И ми видимо како се људи сукобљавају на свим нивоима: политичком, социјалном, етничком, религијском.

Пошто једна група олигарха хоће да се реваншира другој групи, ми запажамо политичку борбу која је повезана са делатношћу, такозване опозиције, коју смо недавно видели на Тверској.

Последњи догађаји су чист спектакл, који, потпуно је очигледно, разиграва владајућа врхушка да би створила привид некакве опозиције. А заправо, све то раде да би уклонили неколико непотребних политичара и заменили их ефикаснијим а све под видом мале револуције. Зато, у овим условима, користе и црквено питање.

И треба рећи да та агентура унутар Цркве ради веома дуго, зато што је, фактички, наша Црква прво ослабљена споља, од стране државне власти. Но, вера људи због тога само је ојачала, а када су олигархијске снаге почеле да користе своју унутрашњу агентуру, то је, испоставило се, било много ефикасније.

Ето шта се активно ради. Нећу ићи далеко у историју, јер је то врло сложено питање, но наша Црква је преживела револуцију. Најважније, она је сачувала све компоненте религиозног живота: догматику, етику и Тајну.

СОВЈЕТСКИ ЧОВЕК И ЊЕГОВ МОРАЛ

Морал совјетског човека био је веома близак моралу верника, јер се њиме хранио. Друга је ствар што светска држава не прихвата догматику, ту смо видели противречности.

Совјетски човек, не знајући за догматику, не познајући Литургију, свеједно је живео у складу са хришћанским моралом. То је био морални стуб који је држао наше друштво.

ХРУШЧОВ И ЦРКВА

А када је на власт дошао Хрушчов (тј. оне снаге које су стајале иза њега ‒ неотроцкистичка варијанта), одлучили су да активно и отворено користе црквене институције за реализацију својих спољнополитичких планова.

Хрушчов се отварао према Западу, желео је да оствари снажну сарадњу и успостави везе са нашим геополитичким противником. И Црква је постала инструмент, монета за размену, јер ми знамо да су у доба Хрушчова отпочели најозбиљнији прогони Цркве. Руководству Цркве је постављен услов – или идете на дијалог или Цркве у СССР-у неће бити.

САВЕЗ РПЦ СА СВЕТСКОМ ВЛАШЋУ

И руководство Цркве је пошло за Никодимом Ротовом,1 који је учинио све да започне дијалог не само са католичком црквом, већ са свим светским црквама, такву политику је наставио да утврђује и јача.

Даље, седамдесетих година, дошло је до малог смиривања, а са перестројком је почела нова етапа отварања. Услови су сада били другачији. Ако је раније била реч о преживљавању Цркве у земљи, сада су црквену паству почели да притискају обећавајући велике привилегије, велику помоћ и потпуну слободу. У то време донет је и донет Закон о религиозним слободама.

Ово је деловало много боље и тада су све снаге РПЦ, које су одраније прихватиле позицију Ротова, његови наследници, подигли, постали веома активни и можемо рећи да они данас управљају Руском православном црквом у савезу са светским властима.

Међутим, ове ствари су недопустиве, јер верујући човек увек живи по заповестима Христовим, а те заповести се не уклапају у друштвено-политички систем, а такође, очигледна је неприкривена агресивна експлоатација у свим сферама.

РПЦ У САВЕЗУ СА ОЛИГАРХИЈОМ

И либерали, и демократи који су грмели на Стаљинов режим због његовог богоборства, данас заузимају ризичне антихришћанске позиције, критикујући црквено руководство због помирења са олигарсима, и тако они, заправо, ударају на Цркву.

А у ствари јерарси, који су у савезу са олигархијским режимом, не представљају Руску православну цркву, јер РПЦ живи по својим заповестима, она живи онако како Христ заповеда.

Но, захваљујући осамдесетим и деведесетим година, када је перестројка тек почела, људи су се оцрковили, изучавали су и читали Јеванђеље, старали се да живе по заповестима. Али, крајем деведесетих, а посебно почетком девехиљадитих, православље је постало помодарство.

ПОМОДНО ПРАВОСЛАВЉЕ ДВЕХИЉАДИТИТИХ У РУСИЈИ

Почело је да јача такозвано „ружичасто православље“ ‒ када људи поштују све потребне ритуале, али садржина не постоји – не живе по Божјим заповестима, јер је за руководство Цркве постало важније свештенство од Светог учења. Почели су да служе свештеници који су се формирали у периоду либералне перестројке и који су већ направили компромис са новим принципима неспојивим са православним учењем.

И када је је део тих свештеника заузео водеће позиције, почели су да одређују понашање верујућих, а за власт је то било врло угодно, као и за агресивно-капиталистичко експлоататорско уређење.

Зато морамо разумети да ће РПЦ остати каква је и била – Црква Христова, и да Она не представља оправдање за стварање овог олигархијског режима.

Питање: Шта мислите, да ли је могуће очистити РПЦ од агената, колумниста и других перосона које је изнутра уништавају? Или је у праву пуковник Квачков који тврди да данашњу РПЦ није могуће реформисати, већ уништити и створити нову руску васељенску православну цркву?

Олга Четверикова: Ставар је у следећем: Руска православна црква је жива чак и ако остане само један верујући, један свештеник, чак ако остану само мирјани, Црква ће, свеједно ‒ живети. Зато она не може да нестане.

Морамо поћи од тога да постоје верујући мирјани и верујући свештеници. И ми не знамо како ће се то десити, и када ће се то десити, но ситуација ће се развијати на тај начин да ће бити неопходно да се чује њихова реч. И биће речена и Црква ће играти водећу улогу у духовном јачању народа. А што се тиче оних који унутар цркве воде антицрквену политику ‒ ко је напустио православно учење, већ је ван Цркве.

Питање: А фактички они се налазе у руководству Цркве.

Олга Четверикова: Црква није световна институција. Ми све време оцењујемо РПЦ са секуларне или државне позиције. Посматрамо је као институт министарства, а Црква је мистичко тело. Због тога, све што је са овим повезано, треба посматрати са другог нивоа.

Зато је, када се поставило питање педесетих година о уласку РПЦ у светски савет цркава, на архијерејском Сабору који је створен крајем четрдесетих, речено следеће: Црква је тело Христово, и ми не можемо учествовати у неким међународним структурама, које представљају политичке или друштвене институције. Како ми, заједница верујућих, можемо учествовати у некаквој политичкој институцији?

Питање о недопустивости овога постављено је веома јасно, и зато је тада на Сабору, прихваћено решење да се категорички одбија разматрање такве могућности. А управо у доба Хрушчова је постала доминантна представа о нашој Цркви као институцији, политичкој институцији, која може улазити у некакве организације, која може доносити политичке одлуке.

На пример, митрополит Иларион, износећи политичка решења, осуђујући Стаљина и стаљинизам, говори, због нечега, у име читаве Цркве. Али он не може да представља целу Цркву. То је његова позиција као митрополита Илариона. Јер, Црква – није институција. За управљање је потребна нека организациона структура али не више од тога.

Наша Црква данас живи у Руској православној Цркви. Зато се не може говорити о потреби стварања неке нове цркве јер опет говоримо о томе да треба створити нову институцију. Али, променивши организациону структуру, променивши форму, можете ли изменити садржину? То показује неразумевање живота Цркве. А шта ће тада бити са богословљем? Да ли ће се променити и богословље?

ГЛАВАНА ДИВЕРЗИЈА – УКЉУЧЕЊЕ У РПЦ ЗАПАДНИХ ТЕОЛОШКИХ УЧЕЊА

А ми знамо да се сада главни ударац наноси управо богословском образовању. Јер, од када је руководство РПЦ ушло у активни дијалог са католицима и протестантима, та сарадња се проширила и на богословље. А богословске идеје католицизма и идеје протестантизма сада се активно уводе и у православно богословље у образовању.

Најозбиљнија диверзија је измена самог православног богословља, које је дефинисано као теологија, а она је дефинисана као наука. Иако богословље не може бити наука, јер је засновано на Откровењу које су добили Свети Оци; читава дисциплина је на томе заснована и она не може бити наука.

Но, богословље су претворили у научну дисциплину, укључили у систем ВАК,2 прешли на принципе Болоње. И то сматрам најстрашнијом диверзијом, зато што су почели активно да уводе западна теолошка учења. И на тим западним теолошким учењима васпитавају нова поколења свештеника.

Митрополит Иларион је о томе пуно говорио ‒ да је наш задатак да припремимо ново поколење свештеника. Заправо, ради се о томе да се подривање Цркве врши изнутра, подрива се учење уношењем новина у Литургију, подрива се променом моралног приступа.

Данас је веома тешко живети по Христовим заповестима, можда зато треба основати неки нови институт? Али шта ће то променити? Зар ће људи почети да живе по заповестима Христовим?

ГЛАВНИ ЗАДАТАК – ДУХОВНО СЕ РАЗВИЈАТИ

Зато је данас наш главни задатак – усредсредити се на очување православне вере у њеној пуној чистоти. А то се не може постићи некаквим институционалним решењима, то се постиже искључиво у сфери духовног живота. Зато, данас све зависи од сваког верујућег човека. Да ли он прихвата хришћанско учење у његовој чистоти, или ће покушати да га прилагоди духу времена. То је језуитски појам ‒ „дух времена“, они га прилагођавајући изопачују.

Мислим да ће ово бити јако тешко, јер питање је да ли ће људи, који данс живе у комфору, хтети да изађу из тог комфора. А хришћанске заповести захтевају веома строгу аскезу, захтевају веома озбиљан духовни рад, на који савремени човек није спреман, пошто је навикао, током свих ових година, да живи према потрошачким вредностима. То је веома озбиљна ствар. Због тога је пре свега потребно духовну еволуцију остварити ‒ у себи.

Потрошачки однос према животу данас имају и богати и сиромашни. И када сиромашни проклињу богате то чине, у значајној мери, и зато што желе да живе исто тако богато као и олигарси, такозвани – изабрани. Овде треба озбиљно радити. И обрнуто, ако се богати лише свог богатства и постану сиромашни, они се због тога неће променити. Њихове вредности ће остати исте и покушаваће да поврате своје богатство.

Мислим да морамо нагласак ставити на нешто друго – на васпитање, на промену погледа на живот, на људе. Неопходан је прелазак на истинско хришћанство. То је велики и интензиван рад, верујући човек схвата да он ка томе иде цео живот, да је само на путу.

Чак и они који живе у складу са хришћанским заповестима, чак и праведници сматрају да не заслужују да се сматрају праведницима.

То је пут којим идемо током целог живота.

06.09.2019.

Олга Четверикова
Превео: Александар Мирковић

НАПОМЕНА: 1. Митрополит Никодим (световно име Борис Геогиевич Ротов, 1929 – 1978) — јерарх Руске православне цркве, од 1963. године митрополит Лењинградски и Ладошки. Председник одсека за спољне црквене односе Московске патријашије од 1960 – 1972. Егзарх Патријаршије у Западној Европи од 1974-1978. Прим. прев.

2. Виша сертификациона комисија, државни орган који додељује дипломе, научне степенове, сертификује научне раднике; врши анализу научних радова и прави сопствену листу препоручених научних радова; обавља контролу и проверу са врло строгим захтевима према уредницима, ауторима и рецензентима свих рецензираних часописа. Прим.прев.

Извор: https://monomah.org/archives/18711?fbclid=IwAR1c4q7Kx7jM8qjX2klc5MNOZsV7Lirv5BuoU7g9HmwfGZeV2jxiayPG67Q

јеромонах Роман, МОНАХ И ПЕСНИК

Откуда међу великим светим оцима толики број песника? Отуда што је песништво у природи сваког дубоког религиозног осећања. Однос према Богу је емотиван однос, и душа која воли Христовом љубављу, као и сваком великом љубављу, лако се распева. Емоција љубави увек је покретач песничког стварања. Велика, узбудљива сазнања исто тако. Спој осећања љубави и лепоте у религиозном доживљају света јесте, заправо, његов песнички тренутак. Зато разговор са Богом постаје кроз мољење — песма, и свака надахнута молитва — химна певање. Уосталом, религиозном сећању одувек је била потребна музика. Како да не буде изражено и стихом, музиком говора?“ (Димитрије Богдановић, ЛИКОВИ СВЕТИТЕЉА) 

Питање: Монах и песник – овај спој збуњује многе православне. Послушање и стваралаштво – како се то може ускладити?

Јеромонах Роман: Кад желимо да се човеку обратимо оштрим питањем, потребно је да пре тога себи разјаснимо ‒ шта нам треба? Људи који постављају питања су различити: једни траже истину, други хоће нешто унапред да докажу, траже грешке код других а своје не виде.

Према мом стваралаштву се односе на различите начине, но то доноси велику утеху; који чамац не осећа притисак таласа? Онај који лежи преврнут на обали. Но, ако чамац плови, важно је још знати да ли држи правилан курс. Слава Богу, мој духовник ме је благословио да пишем стихове.

Страшно је оцењивати човека, чак и позитивно. На пример, често чујем фазу: „Он се попео на врх богомислија“. А зар богомислије има врх? Или је писац већ боравио тамо?

Може се помпезно говорити о Премудрости Божјој, богословским терминима украсити језик, но све ће то бити само жалосно паметовање, мехур од сапунице, а не богословље.

Моје песме су мој врхунац као писца. Друга је ствар што сам – и монах и свештеник. То је већ друга област.

Питање: о. Романа окривљују што је „својом лаком руком“, захваљујући слици „монаха са гитаром“ коју је створио, омогућио појаву разноразних сумњивих извођача духовних песама. Како се према томе односите?

Јеромонах Роман: Нипошто не желим да се нови правац, на било који начин, повезује са мојим именом. Ниједно извођење песме нема смисла без узвишене поезије, без осећања за речи. Лоши стихови сметају оцрковљењу људи.

Естрадни стил извођења је недопустив за монаха. Слатки глас, хармоника, појачала, бубњеви – све то гуши духовну страну, а јача душевну.

Поимање песничког стваралаштва зависи од унутрашњег стања, од духовног искуства.

Понекад се на сцени, у естрадном маниру, изводе чак и строруски напеви. Авај, то је профанација. Посебно је тужно слушати на сцени извођење песама које имају чисто литургијску, богослужебену сврху. Светогрђе је и слушати, заваљен у фотељи, „Литургију“ Чајковског, „Пролећно бдење“ Рахмањинова. Ако певачи не могу у себи да пронађу снагу да се зауставе, нека то барем слушаоци учине.

Питање: Како ускладити стваралаштво са старањем о спасењу?

Без смирења – то је немогуће. Без смирења, уопште, ништа није могуће. А дешава се да даровитост човека опије, занесе, но он, кад у то стање упадне, ништа лоше на себи не примећује.

Старци ходају пред Богом. Одраз су Божји, роса Божја, у идеалном случају и поезија треба да буде управо таква.

Питање: Може ли поезија да буде одраз Бога?

Јеромонах Роман: Шта или ко може да одрази Бога савршено? Код нас је све устројено на принципу лествице. Постоје различити степеници, разне мере. Постоји нешто што ће до краја времена бити штетно.

Човек треба да говори само о ономе што разуме. Реч је само опница која преноси дух. Реч може бити и мртва и жива. Неки говоре: „Децо моја вољена!“ Но, да ли си дорастао до очинства, стекао љубав, ако си однедавно свештеник? Многи од нас су тек започели своје оцрковљење и умногоме нису дорасли.

„Моје су песме од Бога“… Страшно је када човек говори овако о себи. Не може се све што је написано сматрати Божјим откровењем. Као и сви други песници и ја имам различите стихове. Неки од њих одражавају борбу са палим човеком, „старим Адамом“, а надам се да сам се у приближио „обновљеном човеку“.

Често они који се баве уметношћу не брину о својој души, већ имену. Када добију, чак и малу похвалу, почињу из себе да избацују оно што ћеш касније морати дуго и тешко да сапирају.

Почео сам врло жестоко – само Псалтир и Исусова молитва. Какве, тамо неке, песме! Ишао сам ка светости тако што сам свакога ко ми смета у молитви био спреман да збришем са лица земље. Није ли то безумље – ићи ка светости а не ка својим гресима! Од нас се не тражи ништа друго – до да спознамо своје грехе, смиримо се, а остало је – дело Божје. Не, да није било старца – мало је вероватно да бих се вратио стиховима.

Раније, у свету, писање песама је готово увек било одраз борбе са страстима. Не прочишћујући палу природу, ронио сам у њу, извртао сам и вадио своју нездраву нутрину, дајући јој мелодичну, римовану форму, и све то штедро делио са другима, и тако живео. Јасно је да сам без молитве, без оцрковљења само уништавао себе. Душа је гладовала, дух унинија ме није напуштао. Велика је милост Божја што сам отишао у манастир. Тамо сам схватио да је служење „музама“ погубно. Но, не желим да понављам – сви знају животне путеве познатих песника.

Сада није тако. За уздизање на највиши ниво треба се молити. Зато што у молитви додирујеш Спокој, пуниш се Благодарношћу, а онда то желиш да поделиш. И када од „изобиља срца глагољају уста“ ‒ тада зазвуче стихови благодарности.

Радост је већ и само рођење речи. Ми не можемо све време да се молимо, не можемо све време да се пењемо ка врху. Потребан је одмор, предах. А стихови су предах, они су, може се рећи, складан, течан прелазак од молитве ка молитви. Велика је милост Божја – додирнути Божје. Човек који ствара је као водоинсталатер ‒ он мора знати какву воду доводи, јер није свака вода лековита. Да би преживели неопходно је да се прикључимо на изворску воду, а на отровну канализацију цивилизације. Но, до извора треба ходати и ходати, а локве су увек под ногом; да и памет су тако помутили људима да не разликују више локве од извора. Тако и песник заборавља на своју мисију – да буде Божји проводник.

Питање: Оче Романе, живите у самоћи, …. Међутим, судећи по Вашим стиховима, Ваше мисли, осећања и молитве нераскидиво си везана за судбину руског народа. Из који извора добијате информацију?

Јеромонах Роман: Из писама, православних новина и часописа које ми шаљу верујући. Веома је много тужних писама. Свако има свој бол. Покушавам да на та писма одговорим бар са пар речи.

Питање: По учењу светих отаца жалост се шаље ради спасења, али и за грехе. По правилима за многе тешке грехе следи одлучење од причешћа. Како Ви, као свештеник, поступате у таквом случају, ако Вам исповеди човек – тешке, смртне грехе?

Јеромонах Роман: Ствар је у томе што свештеник не управља својим. Он није власник већ чувар Светиња. Испољавање личних симпатија и антипатија није дозвољено. Главно је – да ли има или нема покајања. Ако се човек каје, плаче, ако му је Господ дао те сузе, ко сам ја да будем зид између душе и Христа? Црква је увек допуштала благост према грешницима који се кају, није само данас тако.

Питање: У Вашим последњим збиркама има доста песама за које се не може рећи да су „о вечном“ – оне су пре свега о свакодневници и повремено личе на позив: „Отаџбина је у опасности!“

Јеромонах Роман: Постоји опасност да се збирка претрпа само чистом духовношћу, да изазове досаду. Шта је утицало да пишем и такве песме? То што сам жив човек и није ми свеједно шта се дешава у мојој Отаџбини. Због тога сам и напустио дужности, да бих увек могао да подигнем глас у заштиту своје Отаџбине, да искажем своје лично мишљење, не излажући Цркву нападима.

Питање: Шта мислите о нашем патриотском покрету? Можемо ли рећи да се православни патриотизам разликује од обичне љубави према Отаџбини?

Јеромонах Роман: Патриота је света реч – њоме се слави верност Отаџбини. Издаја је осуђена још у рају. Циљ је један, али су путеви различити. Љубав према Отаџбини може повредити душу ако гуши у човеку љубав према Господу. Ако се руске заставе поштују више и уздижу изнад Крста, икона и плаштаница ‒ такав патриотизам призива гнев Божји на Русију.

Питање: Шта нам можете рећи о глобализацији која је захватила читав свет?

Јеромонах Роман: Као бивши пастир могу поделити са вама своје запажање. Док овце пасу у групама дишу свеж ваздух, једу шта хоће, наслађују се слободом. Када их нагоне у једно стадо, чак је и овцама јасно да нису слободне, да нема свежег ваздуха, да ускоро ни хране неће бити довољно, зато што их утерују у тор. Зар су некога утеривали у царске палате? Тамо иду добровољно. Ко хоће да живи у тору нека чека глобализацију.

Питање: Које књиге савремених руских писаца бисте предложили младим људима?

Јеромонах Роман: Дела верних синова Русије – Ф. Абрамова, В. Белова, В. Распутина, В. Ганичева, А. Корољкова, В. Крупина, А. Сегења, М. Шелехова и других руских патриота. Потребно је читати не ради забаве – убијања времена, већ да би се развијали. И никаква западна и домаћа фантастика и детективска литература није потребна! Развијајте мозак, читајте прекрасног руског мислиоца И. А. Иљина. Сматрам да његове књиге морају бити у дому сваког савременог педагога.

Послушајте: „Човек ствара у животу само оно што је и сам у религиозној димензији: пуста душа не ствара духовно богатство; ситна душа не ствара величину; малограђанин неће угледати Бога и неће примити Његове луче, и неће их предати другима.“ Ево правих смерница за правилно васпитање – довођење душе у религиозну сферу уништавањем простаклука, вулгарности у себи и у друштву. Ове речи треба поставити на улице, на јавна места, у школским ходницима да се одрастао човек не би гордио безверјем, схваћеним као празнина и слепило душе, да би дете од малих ногу плашила испразност и беда душе, као непремостиве препреке на путу ка духовној величини и богатству.

Питање: Шта је то „руска идеја“?

Јеромонах Роман: То је оцрковљење. Зато што се без препорода душе Отаџбина неће препородити. Нису виле и страни аутомобили донели славу Русији, већ руска православна душа која је, сабравши раздробљене земље, саздала величанствено духовно богатство. А без душе свако тело је мртво. Колико год га мазали руменилом и китили цвећем – покојник је покојник.

Питање: „Кога воли онога Бог и кажњава“ – можемо ли то рећи и за наш народ? 1

Да, ако се присетимо да старословенска реч „наказание“ (на руском наказаниекажњавање, прим. прев.) има корен „наказ“ и означава „научение“ (наук, порука, прим.прев.) Или ми желимо да будемо неуки? Ето, и Господ учи онога кога воли. А то што учење некоме изгледа као казна није кривица Учитеља. То је једна страна медаље.

А друга – чак и жбуну треба нега. Брижан виноградар иде са маказама и сече суве или гњиле гране. Зар неко сече здраве? Будимо здрави и Господ ће пројавити Љубав према нама на друге начине.

16.11.2004.

Разговор водила: Људимила Иљунина
Превео и приредио: Александар Мирковић

Извор: http://www.pravoslavie.ru/guest/041116082345.htm

Напомена: 1. Јер кога љуби Господ оног и кара; а бије сваког сина кога прима.“(Јев. 12:6)

јеромонах Роман, ЗАШТО ОД ЛИТЕРАТУРЕ ПРАВИТИ КУЛТ?

„Трудим се да не извлачим речи на силу… Ако је нешто унутар мене зазвучало, прво се молим: „Господе, помози да кажем оно што ће бити корисно људима, што неће штетити ни њима ни мени.“ Онда ставим крсни знак на све четири стране да се никаква муза не јави, да никакав пегаз не ускочи… Не придајем посебан значај томе што сам песник. Велика је част припадати онима који воле Господа нашега Исуса Христа, православним хришћанима, без обзира на род и племе. Зашто од литературе правити култ? Желим да пишем оно што може да дирне срце другог човека, да човек тим стиховима, као по мосту, крене да се пробија ка Храму Божјем. Усмерити некога ка Храму – главни је задатак свештеника, монаха, мирјанина, зато што су само у Христу – Истина, Светлост, Живот, Љубав, Премудрост и Блаженство…“

јеромонах Роман
превео: Александар Мирковић

извор: http://vetrovo.ru/about/

јеромонах Роман, ИЗБОР ЈЕ НА НАМА

А страх није ништа друго до издаја мисаоних помагала…
(Прем. 17:11)1

Пишем, предвиђајући прекоре од стране заштитника маски и рукавица, који позивају свештенике да се понашају као у време чуме. Како су само заплашили народ упоређујући корона вирус са чумом од које је умирало деведесет пет процената заражених! Очигледно је да вирус постоји, али је недовољно проучен, и на заједничким местима је неопходно да маске носе они који кашљу и кијају, ако из неког разлога не могу да остану код куће. Али наметати свим људима обавезно ношење маске, тврдећи при томе „да не можемо очекивати завршетак епидемије, да ћемо заједно проћи кроз пакао, док се не формира колективни имунитет“2, благо речено је нелогично: маске, ако штите од вируса, очигледно не помажу стварању колективног имунитета.

Велики број мојих познаника су се разболели од вируса и оздравили. Само један је умро, у поодмаклим годинама, имао је дијабетес и друге болести. Да, мали проценат смртности од корона вируса не може бити утеха рођацима умрлих. Но, ако без разлога и користи нико не страда зашто држава умножава узроке страдања народа, повлађујући изопаченостима младих, убиствима у утроби, злоупотреби алкохола, дувана и наркотика, а као лек не предлаже исправан живот – већ маске? Зар држава не улаже велике напоре да грех, који призива све могуће несреће, постане норма?

Без блуда и непристојних речи тешко је замислити савремену школу и вискошколске установе. О понашању наших храбрих оружаних снага боље је ћутати. Болести и епидемије, пуштене због распада душа, не доводе у недоумицу плотољубиве слуге народа: људи плоти мисле само о плоти и пре свега о својој.

Зашто оптужују свештенике који не носе маске у Храму? Уместо оптужби за егоизам и равнодушност према ближњима, хајде да замислимо једну лепу слику. У Храму тече Служба, свештеници и верујући народ су безбедни са маскама, сигурно заштићени једни од других, тужиоци успокојени. Но, даље, ова дивна слика се руши – почиње Причешће. Болесни који немају симптоме, у црквеним одеждама, узимају Чашу и три пута из Ње пију! Затим, стављају маске да не гневе тужиоце, и са том Чашом иду да причешћују вернике, потапајући Ложицу у алкохолни раствор. Зашто? Каква је корист од толиког потапања ако се причешћује из Чаше из које су пре тога пили болесни свештеници без симптома?

Следећи логику заплашених животољубаца, можемо доћи до богохулних закључака и богоборачких решења: Литургију је потребно укинути зато што и патријарх и епископи и свештеници могу бити болесни, но без симптома, и после њиховог Причешћивања из Чаше нема користи од прања Ложице у алкохолном раствору, и све мере предострожности су бескорисне. Но, Божанствена Литургија ће се служити до краја века, па шта онда да раде заплашени верници? Велики избор немају – или ће заборавити на пут у Храм, што су многи и учинили (да би се заразили у аутобусу или продавници, или у свом дому), или се окренути, прихватајући у себе Христа, и поћи ка Христу, ако је то воља Божја.

Узгред, тешко да смо дорасли до висина светих, иако о таквој блаженој кончини, мислим, маштају многи верници. Но, ако нисмо дорасли, могли би бар да се стидимо и на тај начин искупљујемо своје маловерје испољено сагласношћу се тврдњама да је могуће заразити се у Храму од икона, Крста и Ложице. Зар нас не збуњује то што се више плашимо да се не заразимо него да се отрујемо: не шкропе се изворском водом наше Светиње у нашим Божјим домовима! Или они више нису наши ако су одједном постали извори заразе? Јесу ли освећивали иконе и Крст да би их прскали отровом? Стављајући повезе, почели смо да се отуђујемо једни од других, видећи опасност чак и у пастирима. Одлазећи у „самоизолацију“, прихватајући као дужност очигледно тлачење, не желимо ни да помислимо да они могу постати почетак прогона, а наше добровољно учешће у пробним представама само ће убрзати долазак завршне – погубни спектакл који ће уздићи Лицемера над лицемерима.

7-8 новембар 2020.
скит Ветрово

јеромонах Роман
Превод: Александар Мирковић

Извор: http://vetrovo.ru/prose/vybor-za-nami/

НАПОМЕНА: 1. Премудрости Соломонове, превео митрополит Амфилохије (Радовић)

2. Ово је изјавио у недељу, 8. новембра, заменик директора Централног научно-истраживачког института, Александар Горелов на у емисији „Вести недеље“, у разговору са Димитријем Кисељевим, на телевизијском каналу „Русија 1“. https://news.mail.ru/society/44068309/?frommail=1

јеромонах Роман, УСАМЉЕНИЧКИ ПУТ

Питање: На Ваш поглед на свет, на стваралаштво утицала су снажна сећања из детињства и младости? Желели бисмо да сазнамо мало о том времену када нисте били ни монах ни песник?

ЈЕРОМОНАХ РОМАН: Веру сам имао од најранијег детињства али је у младости ојачала. Моја мајка је предавала у школи, а чим би дошла кући, узимала је скривени кофер, вадила из њега иконе и молила се. Када сам се разболео почела је да ми чита Јеванђеље. Било је на руском језику са прелепим илустрацијама. Из целог Јеванђеља запамтио сам Христа и Јуду. И душа се привила уз Христа – одмах, пошто још није знала за грех.

Но, шта је вера без Цркве… Живот без исповести, умножавање страсти без покајања и благодати – кување сопственом соку. У студентско доба почео сам да тражим смисао живота ван црквених зидина. Коме год да сам се обратио у то време, моје прво питање је било: зашто ви живите? У потрази за одговором пожелео сам да прочитам Библију. Но, свештеник код кога сам дошао дао ми је само „Журнал Московске Патријаршије“…

Најтрагикомичније је било када сам дошао код професора философије и упитао га: „У чему је смисао људског постојања?“ А он је одговорио: „Престани да о томе мислиш. Живи као што живе биљке.“ То ме је убило. Јер, то је рекао човек који је био дужан да дâ одговор студенту зашто треба живети. Човек није биљка. Чак је и мачка изнад биљака. Испада да је могао и псећи живот да ми предложи.

Помислио сам: добро, нека буде… И почео да се бавим аритметиком: замислио сам вагу. На један тас сам ставио свој живот у времену, на други – вечни живот. Допустимо да овде проживим осамдесет година. Но, због лакшег рачунања, узмимо шездесет. Трећину живота спавамо – одузимамо двадесет. Како се ближимо старости почињу штаке, апотеке, болнице… Остаје свега двадесет продуктивних година, може ли то заменити вечност? Чак и ако у њој не би ничега било, ако би… И уопште, зашто се морамо радовати једном срећном трену, а онда умрети и постати ђубриво. Био добар или лош, нема разлике – јер ти си ђубриво. Поразио ме је тај закључак и следећа мисао је била: „Господе, помози! Сачувај ме од таквог језивог самоуништења, од пута у нигде“. Схватио сам да је немогуће водити живот без Бога и постати човек.

Питање: Тада Вам је дошло и решење: оставити свет и везати свој живот за Цркву?

ЈЕРОМОНАХ РОМАН: Још док сам био ученик заволео сам Божју лепоту природе. Могао сам сатима да гледам брда, разливену Десну (река која протиче кроз европски део Русије и Украјину. Лева притока Дњепра, дугачка 1.130 км, прим. прев.), на звезде. Желео сам да живим тако да се од те лепоте никада не одвајам. И у претпоследњем разреду сам рекао да ћу отићи и уписати богословију. Али мајка ме је замолила: „Сине, дај да дођем до пензије…“ Јер, да сам ступио у богословију њу би једноставно избацили, отпустили са места учитеља.

Дошло је време да упишем факултет, филолошки факултет. Али „искра“ је остала, није ишчезла. Једном, већ сам био студент, некако сам доспео на „скаман“. То је „тачка“ место у степи: чобанска кућица у средини, а у кругу од 10-15 километара нема никога осим стада оваца. И тада, у осамљености, усред пољане изненада су се родили овакви стихови:

Я хочу стать схимником, высохшим скелетом,
Быть длинноволосым, типа чернеца,
И в озерной глади видеть не поэта,
А лицо бродяги-мудреца.

(Желим да постанем суви скелет – схимник,
Као црноризац: дуга коса, бледо лице,
Да се у језеру не огледа песник,
Него очи мудраца-скитнице.
)
Препев: Александар Мирковић

Имао сам осамнаест или деветнаест година. Ништа нисам знао о животу у манастирима, ни где се они налазе. Тада се о томе није говорило, нико ништа није објашњавао – и одједном мисао о монаштву. То је био позив, Господ је куцао у моје срце. И ето, тај звук – глас Божји – зачуо се усред тишине и додирнуо ми душу.

Монаштво сам прихватио касније. Нисам могао да оставим мајку, сестра је радила на Северу. После факултета радио сам у разним местима, певао у домовима културе. Било је тренутака када су тобом сви задовољни и ти задовољан свима, но дајеш се а ништа не добијаш. Људи се разилазе, ти остајеш сам са апаратуром, почиње сусрет са самим собом. И одједном схваташ колико си бедан. Страшан моменат…. Осећао сам да се гушим, иако ме нико није сматрао ни туробним, ни тужним. У једном тренутку сам схватио: овако више не могу да живим. Мајка је тада већ била у пензији (касније је и она примила монашки постриг), и ја сам отишао у манастир.

Питање: Као песник, као стваралац формирали сте се у време када сте већ постали јеромонах?

ЈЕРОМОНАХ РОМАН: Имао сам ја и мирске стихове и песме. Прве свешчице још из детињства, затим сам у десетом разреду пуно писао. Биле су то приче, неколико новела, једна сатира… Све сам то уништио… И слава Богу. Јер, то је било стваралаштво нецрквеног човека – а шта је оно могло дати?

Још пре перестројке, осамдесетих година, носио сам своје збирке, прозу и поезију у Брјанску издавачку кућу. Решио сам да уђем у литературу заобилазним путем – не преко новина и журнала, већ као аутор књиге. Обећали су ми: погледаћемо, дођите за месец дана. И на следећем сусрету, са неким уважавањем ми говоре: издаћемо, само је потребна „локомотива“ – стихови о Лењину и партији. Јако сам желео да имам своју збирку, али, требало је направити компромис са савешћу… Ако бих испунио њихову молбу не знам какав бих постао. Носио бих ту збирчицу: погледајте, како сам велики! Онда бих издао другу збирку, трећу – а духовног разумевања нема. Само би сујета расла. Милост Божија што сам се бојао „фалширања“ – и Господ ме је сачувао тог пута.

Сећам се како сам још у манастиру открио једну од духовних књига – била је то „Невидљива борба“ Никодима Светогорца (св. Никодим Агиорит, прим. прев.). Био сам тако потресен, само што нисам заплакао. Читао сам и мислио: ево шта ми је било потребно у младости! А нас су на факултету хранили Бокачом и њему сличним „ремек делима“. Не желим да оцењујем своју поезију. Но, ако је поетска реч дирнула срца слушалаца или читалаца и довела их у храм Божји, – највиша предодређеност поезије је остварена. Онај који је окренут људима, а не Богу, још није изграђен као личност: он нема ослонац, јер ослонац је само један – Господ.

Питање: Више од десет година живите потпуно сами, у правој дивљини, у скиту. Да ли је тамо лакше за писање?

ЈЕРОМОНАХ РОМАН: Из здравствених разлога сам напустио дужности и уз благослов архијереја и старца – отишао у скит Ветрово. У почетку због болести, а онда је тако остало. Тамо радим, сликам иконе, иако се не сматрам иконописцем, само учим. Мене је увек привлачило стапање у којем на другачији начин схваташ лепоту. Слушаш песму славуја, разбојнички звиждук чворака, крике ждралова. Не можеш да се надишеш мириса процвалих липа. Не престајеш да се дивиш лепоти белих љиљана. А како је прелепа заснежена шума! Природа слави Бога у свако доба. Процес стваралаштва је необјашњив. Читаш Псалтир и одједном видиш стих „тамна вода у облацима ваздушним?“ (Псалтир 17:12, прим. прев.)

Темна вода во облацех воздушных,
Черна вода моих прошедших дней.

(Тамна вода у облацима ваздушним,
Црна вода мојих прошлих дана.)

Постоје разна стања. Не пишем када ми се не пише. Зашто да будем занатлија? Ако у мени нешто зазвучи, трудим се да ту тему проширим, да је обликујем у стихове. Ако ништа не зазвучи, боље да одем и читам, да нешто чиним.

Док радим на стиховима, под руком држим старословенску Библију и Даљев речник. То је таква хармонија… Отворите речник и прочитајте, на пример, боја коња: вранац, шарац, кулаш… Колико заборављених речи! Учимо децу да ћурличу на страном језику а заборављају наш величанствени језик.

До сада сам објавио више од хиљаду песама. Но, већину њих не могу рецитујем напамет. Једноставно не памтим – а зашто?… Дај Боже нама монасима да не заборавимо име Божје – то је најважније. А стихови – они су само пут ка Цркви. Схватате – пут, а не циљ сами за себе. Циљ је Христос.

Питање: Ваша последња збирка, која је изашла у малом тиражу прошле године, садржи у себи много световних, стихова о актуелним темама. И зове се „Усамљенички пут“. Изгледа да сте Ви заиста у многоме усамљени. Зашто је тако? Да ли је то судбина „пророка у свом селу“?

ЈЕРОМОНАХ РОМАН: Пророк је онај који говори по Божјој вољи, и управо оно што Господ хоће да каже људима. А постоји просто и трезвен поглед на оно што се дешава. Ако видим да дете пузи ка врелој пегли, није потребно да будем пророк да бих „предсказао“ да ће се оно опећи. Ако видимо куда је све кренуло, брзином која се повећава – не морамо бити пророци да схватимо где ћемо доспети.

Понекад стихови долазе после молитве. То је као предах за душу пре него што поново урони у свет који је окружује. Некад пишем o текућим догађајима. Могуће да такве стихове не треба звати поезијом у пуном смислу те речи – тешко је поетским језиком говорити о нашој савремености. Али као патриота не могу да ћутим. Иако за то „добијам“ понекад – и с лева и с десна. Стихови који говоре о световном, нису свима прихватљиви. Имам необјављену књигу, зове се „Ратни стихови“. И још се није појавила издавачка кућа која је спремна да их објави. Сувише су ратнички, кажу. Но монах, хришћанин – ратник је Христов. Боли ме моја Отаџбина, боли ме мој народ – не пренемажем се, зато се и бавим овим темама.

Немогуће је свима угодити. Код Достојевског можемо наћи овакве речи: „Мој правац, за који не дају чинове“. Неко мора да говори без обзира на личности, чинове, не може да прави компромис са савешћу.

2. мај 2010. године

Разговор водили: Димитриј Андрејев и Јелена Сапајева

Превео и приредио: Александар Мирковић

Извор: https://pravoslavie.ru/38140.html

Олга Четверикова, ТРАНСХУМАНИЗАМ

Тек половином двадесетог века становници многих европских земаља постали су, углавном на непријатан начин, свесни да компликоване и за просечног смртника сувише тешке филозофске књиге имају сасвим непосредан утицај на њихове судбине. Порција хлеба који су јели, врста њихових послова, њихов лични живот и живот њихових породица почели су да зависе, како су могли то да констатују, од оваквог или онаквог решења спорова око начела којима дотле уопште нису поклањали пажњу. Филозоф је дотле у њиховим очима био врста сањара, чије дивагације нису имале никакве реалне последице. Нормални једачи хлеба, чак ако су и с великом досадом полагали испите из филозофије, трудили су се да је што пре забораве, као нешто, што ничему не служи.

(Чеслав Милош, Заробљен ум)

Олга Четверикова, ТРАНСХУМАНИЗАМ

Трансхуманизам је постао најновија форма „еволуционог хуманизма“. Овај термин је позајмљен од Џулијана Хакслија. Но, Хаксли говори о „разумевању нових могућности људске природе“, при чему човек, свеједно остаје човек. Савремени трансхуманисти разматрају еволуцију као процес који је усмерен на превазилажење саме човекове природе и прелазак у квалитативно ново стање.

Средство за достизање тога је примена и конвергенција НБИК технологија (нано-технологије, биологије, информатике и когнитивне науке). Први пут појам „трансчовек“ употребио је футуролог Ф.М. Есфендијари (који је узео псеудоним ФМ-2030), полазећи од Ничеовог појма човека као прелазне карике у еволуцији од мајмуна ка натчовеку (не без разлога, Фридрих Ниче се са својим: „Човек је нешто што треба превазићи“, сматра главним инспиратором трансхуманистичког покрета). Сходно томе, трансхуманист је одређен као „прелазни човек“, као самоспознајуће биће, које еволуира у „постчовека“ – „потомка човека“, модификованог до те мере да више није човек. (1)

Као његове главне карактеристике Есфендијари је издвојио тело побољшано имплантима, бесполност, вештачко размножавање и подељену индивидуалност, то јест подељеност свести и личности у пар тела – биолошком и технолошком. Онога ко се спрема да постане постчовек сматрају трансхуманистом.

Као идејна, културно-интелектуална струја трансхуманизам се ствара 80-тих година у оној истој Калифорнији из које су изашле и нове технологије (Силиконска долина), и „Њу ејџ“ (Есаленски институт). Основали су га – филозофи и футуролзи који су се окупили на Калифорнијском универзитету у Лос Анђелесу. Водећу улогу је одиграо будући архитекта „прелепог света“, енглески филозоф и футуролог Макс О‘Конор, који је узео псеудоним Макс Мор. Године 1990. разрадио је сопствену доктрину „Принципи екстропијанства (екстропија – степен животности или организованости системске интелигенције), у којој је изложио путеве преласка човека у постљудско постојање. Године 1992. заједно са Томасом Мором основао је Екстропијански институт у којем су се проучавали неодарвинистички футуролошки пројекти који су предлагани као „идеологија будућности“. На крају, 2010. године Мор је постао генерални директор велике америчке крионистичке фирме „Алкор“.

Екстропијанска антропологија је, како тврди Е. Дејвис, „стари хуманизам, коме су укључени сви мотори“. Она је објединила њуејџовску перспективу (шеста раса) са техничким либертаријанством, које не признаје никакве природне баријере за човекову еволуцију. Како Мор тврди, „када нам технологија дозволи да превазиђемо себе у психолошким, генетским и неуролошким аспектима, ми, поставши трансљуди, можемо себе претворити у постљуде – бића физичких, интелектуалних и психолошких способности без преседана, која се самопрограмирају, која су потенцијално бесмртна, ничим неограничене индивидуе“. (2)

Своје принципе Мор посматра као етичка начела која дају смисао, смер и циљ људском животу, то јест, која су повезана са религијом. И заиста, иако екстропијанство наступа под маском науке, његови религиозни корени су се појавили у једном Моровом чланку, који очигледно не рачуна на велику публику. Реч је о раду „У славу Ђавола“, штампаном у журналу „Либертаријанска алијанса“ 1991. године. (3)

У поменутом тексту Мор излаже познату гностичко-теозофску идеју о Луциферу – „светлоноши“, који је устао против Бога зато што је човека држао у тами. Појаснивши да похвала Луциферу носи чисто апстрактан карактер, он, не скривајући, изјављује да му је задатак – да покаже колико се фундаментално систем вредности и погледи есктропијанаца разилазе са вредностима и погледом на свет који заговара хришћанска традиција, а који он назива „ирационална религиозна догма“. Ђаво Луцифер, по њему, оваплоћује „моћ за добро“, разум, интелект и критичко мишљење. Замрзевши Царство Божје и захтеве да слепо следи догме, напустио је Небеса, ту ужасну духовну „Државу“ и постао симбол способности човека за „вечни прогрес“.

Мор отворено упућује богоборачки позив. „Богу се гади што ми уживамо у животу. Јер, ако осећамо задовољство можемо престати да будемо покорни и пожелети да у животу достигнемо позитивна осећања, а не да избегнемо казну… Луцифер нас све време убеђује да нема разлога да будемо алтруисти. Можемо сами за себе бирати вредности на исти начин као што мислимо сами за себе. За Луцифера такве вредности су потрага за срећом, новим знањем, новим искуствима… ЖЕЛИМ ДА НАПОМЕНЕМ ДА СТЕ СВИ ВИ – ПАПЕ. Ви сте себи највиши ауторитет. Ви сте себи сами извор деловања. Ви, сами, није важно да ли активно или не, бирате себи систем вредности и животне циљеве. Ви, сами, бирате у шта ћете веровати, колико ћете снажно веровати и шта ћете прихватити као дискредитујуће чињенице. Нико нема власт над вама – ви управљате собом, бирате прилаз животу, мислите. Придружите се мени, придружите се Луциферу, и прдружите се Екстропијанству у борби против Бога и његових ентропијских сила и посветите свој ум и срце и храброст овом делу…. Напред ка светлу!“

А шта заправо Мор подразумева под „светлошћу“ произилази, конкретно, из његовог другог чланка, објављеног под насловом „Секс, принуда и узраст за пристанак“ у којем аутор брани право на педофилију, тврдећи да „добровољни секс са непунолетном особом није неморалан, већ је само ствар укуса.“ (4)

Године 1998. Моров истомишљеник, професор Оксфордског универзитета Ник Бостром (специјалиста за питања клонирања, вештачког интелекта, нанотехнологије, крионизма итд.) и Дејвид Пирс (присталица „хедонистичког императива“ у сфери остваривања нанотехнологије) основали су Светску трансхуманистичку асоцијацију (ВТА). (5) То је била невладина организација чији је циљ да трансхуманизам постане признат у ширим научним круговима и државним структурама (године 2008. да би „имиџ“ ВТА добио у већој мери људску димензију, почели су да користе назив „Човечанство плус“). (6)

Управо је ВТА припремила Трансхуманистичку декларацију која је прихваћена 2002. године, у којој се говори да напредне технологије не само што радикално мењају људе (превазилази се старење, ограниченост природног и вештачког интелекта, патње и „заточење у границама планете Земље“), већ и о неопходности да се брани морално право особа које намеравају да користе те технологије од технофобије и бесмислених забрана.

Та претензија на ничим ограничену „рукотворену еволуцију“ ојачана је и следећим ставом: трансхуманизам „штити право на достојан живот свих бића са чулним опажањем, без обзира о каквом је мозгу реч – људском, вештачком, постљудском или животињском.“ (7)

То јест, човек се посматра као експериментални објект, као биолошки материјал за примену нових технологија. Његово коришћење није ограничено било каквим усклађивањем са моралним нормама, и дефинисано је само правима експериментатора, записаних у концепцији „права Човека“, која су нашла свој израз у законима биоетике, и која су крајње коњуктурна па се мењају у зависности од потреба наручиоца. На пример, Ник Бостром, који је сада директор Института будућег човечанства, убеђен је да нема никаквих моралних и етичких узрока који онемогућавају мешање у природу ради постизања бесмртности. И више од тога, он посматра као опасне, чак смртоносне оне религиозне доктрине које уче о васкрсењу у другом свету, пошто су „беспомоћне и подстичу на неактивност. (8)

На тај начин трансхуманизам је од самог почетка себе прогласио за богоборачки, антихришћански поглед на свет, који отворено устаје против човека као Божје творевина и „лика Бога“. Но, заједно са тим, трансхуманизам представља и самоуништење хуманизма, јер за „људско право“ проглашава и укидање самог човека. Данас трансхуманизам представља широки покрет у чијим оквирима постоје различити токови (технократски, еколошки, либертијански, анархистички и др.) и у чијим су оквирима обједињени људи различитих религиозних погледа. Једни говоре о својој „светској духовности“, други изјављују да су атеисти, трећи – следбеници будизма, хиндуизма и религиозних струја из сфере утицаја Њу ејџа. Члан ВТА је и Трансхуманистичка асоцијација мормона. (9)

Но, све их обједињује једно – тежња да превладају људску природу ради достизања квалитативно новог стања – „новог тела“ и „новог интелекта“ ‒ или путем великог броја измена у самом човеку, или стварањем вештачког бића. (10) Да би се то постигло разрађују се различите варијанте „еволуције“, међу којима можемо издвојити следеће:

ФАРМАЦЕУТСКИ ЧОВЕК, то јест човек с измењеним стањем свести, које настаје као резултат коришћења одговарајућих хемијских препарата. То омогућава да се створе различите врсте расположења, осећања, чак и веровања.

ГЕНЕТСКО-МОДИФИКОВАНИ ЧОВЕК, који се „добија“ као резултат генетског инжењеринга и коришћења ГМО. Реч је о стварању људи са измењеним геномом, то јест са туђим генима (увођењем генетских вакцина), који ће бити имуни на све болести, подносити све температуре, радијацију, живети под водом, умети да лете, и бити врло мали (да би се решио проблем пренасељености). Најактивнији су представници постџендеризма, који наступају уопштено за одбацивање полова и захтевају прелазак на вештачку оплодњу. Није случајно један од трансхуманиста Филип Годар истакао да су они присталице „побољшања људске расе у име права човека и права мањина, укључујући и права хомосексуалаца“. (11)

БИОНИЧКИ ЧОВЕК – то је, са једне стране, роботизација самог човека, то јест увођење у тело и мозак вештачких имлантата или чипова, при чему се добијају људи-киборзи, а са друге стране – стварање човекоподобних робота-андроида.

На крају, у концепцију трансхуманизма улази и „НАУЧНИ ИМОРТАЛИЗАМ“, то јест покрет бесмртности, који претпоставља два метода. Први предвиђа примену биотехнологије (матичне ћелије, клонирање, крионика и сл.) Други – коришћење информационих и нанотехнологија. То је такозвано „преузимање свести“, при којем долази до потуног копирања људског мозга на компјутер ради стварања резервних копија човека. Овај процес „дигиталне метемпсихозе“ подробно је описан у књизи познатог стручњака за роботику Миланског универзитетаКарнеги Ханса Моравека ‒ „Деца разума“, која је постала класика екстропијанства. Пошто се људска личност посматра искључиво као носилац генетске информације кодиране у ДНК, а мозак као – неурокомпјутер, бесмртност се планира достићи путем „динамичког преноса“ свести са једног медија-носиоца на други. Идеја се састоји у томе, да се после скенирања можданих структура уз помоћ електронике, остваре идентични дешавања као и у неуроноској мрежи мозга. Такве постљуде трансхуманисти зову „преузетим“.

Како указује Ник Бостром, биолошки метод достизања бесмртности је привремен, а дигитални је главни. (12) Шта ће при томе бити са самим човеком, Бостром описује на следећи начин: „Понекад се разликују преузимање са уништењем, када се оригинал мозга уништава у процесу скенирања и преузимање без уништања, када оригинал мозга остаје цео и неповређен заједно са преузетом копијом. Питање под којим се условима лични иденититет може сачувати за време преузимања са уништењем, остаје предмет разматрања. Већина философа који изучавају овај проблем претпостављају, да у крајњем случају, под неким условима, мозак преузет у компјутер – представља вас. Суштина је да сте живи док се чувају одређене информационе структуре, као што су ваше сећање, вредности, односи и емоције; и није толико важно да ли су они реализовани на компјутеру или у тој одвратној сивој маси унутар ваше лобање.“

При томе, наставља Бостром, „преузети“ могу чак наћи да је за њих корисно да се одрекну свога тела и живе у квалитативно новом облику ‒ као информационе структуре у гигантским супербрзим рачунарским мрежама које могу регуларно да праве своје резервне копије. Но, тада се појављују питање: „Која од њих сте ви? Све су – ви или ни једна од њих? Која ће имати права на вашу својину? Која ће остати у браку са вашим мужем/женом? Појављују се бројни философски, правни и етички проблеми. Могуће да ће се ово питање наћи међу најврелијим политичким питањима овог века“. (13)

Бостром отворено закључује: „Трансхуманизам је нешто више од просте апстрактне вера да се налазимо у процесу преласка наших биолошких граница уз помоћ технологије. То је такође покушај да се поново дефинише људско биће на начин другачији од оног како га обично представљају… Технологије нам помажу да пређемо границе онога што већина сматра људским.“ (14)

Заиста, реч је о преласку људских граница и улазак у сферу инфералног света. Ми имамо посла са моралном и духовном мутацијом која има дубоке религиозне корене.

Олга Четверикова, ДИКТАТУРА „ПРОСВЕЋЕНИХ“ – ДУХ И ЦИЉЕВИ ТРАНСХУМАНИЗМА (одломак из књиге, поглавље „Трансхуманизам – укидање човека“ )

Превео и приредио: Александар Мирковић

Извор: https://ruskline.ru/analitika/2013/11/02/diktatura_prosvewyonnyh

НАПОМЕНА:

1. FAQ о трансхуманизму: http://www.really.ru/articles/20/91
2. Цит. по: Дэвис Э. Техногнозис: миф, магия и мистицизм в
информационную эпоху. М., Ультра. Культура, 2008.
3. Мax More. In praise of the Devil // Libertarian Aliance. Atheist Notes,
№ 3, 1991 // http://www.libertarian.co.uk/lapubs/athen/athen003.pdf
4. Sex, coercion, and the age of consent // Libertarian Aliance. Political
Notes, № 10, 1981 //http://www.libertarian.co.uk/lapubs/polin/polin010.pdf
http://www.immortalitymedicine.tv/cryonics/alcors-ceo-max-moresarticles-on-luciferianism-and-pedophilia.php
5. Декларация трансгуманистов. World Transhumanist Association //
http://www.transhumanism.org/index.php/WTA/more/503/
6. Офиц. сайт: http://humanityplus.org/
7. Декларация трансгуманистов//http://www.transhumanism.org/index.php/WTA/more/503/
8. FAQ о трансхуманизму // http://www.really.ru/articles/20/91
9. Mormon Transhumanist Association //http://transfigurism.org/?
gclid=COyF9q2x5rgCFcR4cAod4y4APQ
10. Течения в трансгуманизме // http://wiki-linki.ru/Page/1357872
11. Ariès P. Sacrifier la planète et l’humanité pour sauver le capitalismе//
http://www.sistoeurs.net/spip.php?article491%204
12. Видеообращение к участникам первого конгресса форума
«Глобальное будущее 2045» // http://2045.ru/expert/281.html
13. Что такое трансгуманизм. Российское трансгуманистическое
движение // http://transhumanism-russia.ru/content/view/6/110/
14. Transhumanisme // http://www.histophilo.com/transhumanisme.php

Олга Четверикова, СТВАРАЊЕ ДИГИТАЛНОГ КОНЦЕНТРАЦИОНОГ ЛОГОРА

Директор Центра за геополитику, Института основних и примењених истраживња, Олга Четврикова, у интервјуу за „СП“ рекла је да власт, покрећући тему чиповања покушавајући да је маргинализује, одвлачи пажњу друштва од много већих опасности које данас стоје пред нама. А то је потпуна дигитализација, промена система управљања земљом, ограничење права и слобода грађана, увођење генетских пасоша и још много тога, што је донедавно изгледало као фантастика, но после пандемије корона вируса много је ближе реалности.

Олга Четверикова: Све што се код нас дешава подсећа на бајку „Чаробњак из Оза“, у којој управник Гудвин управља градом помоћу гласина и страхова на које се усредсређује људска мисао, па људи не могу ни о чему другоме да размишљају, нити да појме шта се заиста дешава. Наша највећа невоља је у томе што нас непрестано потапају у виртуелни свет у коме људи губе способност да разумно мисле, губе способност да сагледају реалност и проуче је. Прво, што треба схватити, јесте – НЕ ПОСТОЈИ ПАНДЕМИЈА. У информационом простору активно се понавља и шири мисао да је реч о пандемији или епидемији, но званично, у нашој земљи она није била призната и карантин није био уведен, зато власти стидљиво називају ту ситуацију с корона вирусом „режимом повишене приправности“.

Када почне да се говори о пандемији, људи помисле да је у овим условима неопходна свеопшта вакцинација. Иако је у последње време било доста иступа веома добрих епидемиолога и вирусолога који су објашњавали да је немогуће направити вакцину за неколико месеци. За то је потребно, минимално, неколико година. Друга ствар, о којој се активно размишља, јесте – насилна вакцинација. Ње не може бити јер је то злочин и насилна вакцинација није дозвољена по Уставу. Када све то посложимо, добијамо да нема пандемије, нема вакцине и да је криминално бавити се насилном вакцинацијом вакцином која још није пронађена. Зато мислим, да наши људи не треба да се плаше онога чега нема, а морају у себи наћи снагу и самоорганизовати се у правној сфери да би могли да зауставе офанзиву која се припрема.

Питање: Желите ли да кажете да разговори о чипизацији воде на странпутицу и не дозвољавају да се усредсредимо на још важнија питања?

Олга Четверикова: Не сасвим, чипизација постоји, већ се појавило доста информација о Бил Гејтсу и његовим плановима и о томе шта се све спрема. Но, када се све то набаца на једну гомилу, видимо да је реч о познатом методу провокације. Људе плаше па они, не знајући реалну ситуацију, почињу да вриште о теоријама завере. Сходно томе, организатори вакцинације, своје противнике приказују у смешном светлу, како би их изобличили и компромитовали. На фону таквог моралног и информационог притиска на грађане, остварују оно што им је потребно.

Зато је веома важно да пођемо од реалности и делујемо разумно. Наши грађани, када се самоорганизују у правној сфери, морају захтевати од оних који протурају вакцинацију ‒ потпуну јавност рада и извештавање. Ко прави вакцину, на основу чега, за шта прави вакцину? Све то мора бити јасно и отворено. И када то изађе у јавност, видећемо да заправо нема никакве вакцине и да је не може ни бити у догледно време. Право, закон – то је оно шта се сада највише гази, претвара у привид, право за њих једноставно не постоји. А права се највише и боје и ми морамо научити да делујемо у правној сфери, док закони, који нам омогућавају да сачувамо наша права, нису ликвидирани.

Питање: Данас се активно разматра питање дигиталне идентификације грађана чија примена може бити убрзана због корона вируса. Да ли у томе постоји некаква опасност за становништво? И ако постоји, у чему се она састоји?

Олга Четверикова: Све што се дешавало током доношења и потписивања Закона о јединственом регистру, сведочи да се право гази темељно. Када су почели да разматрају пројекат тог закона, бројни специјалисти су указали на недопустивост његове реализације јер се коси са великим бројем чланова Устава и других закона о правима човека, о заштити личних података. Када је ушао у процедуру усвајања, у првом-другом читању, иступили су већ представници специјалних служби и такође изјавили да је тај закон недопустив, јер их практично избацује из тог процеса, што ће довести до ситуације која се не може контролисати. Фактички Федерална пореска служба се претвара у надмонополистичког оператора, који ће имати овлашћења већа и од ФСБ-а. Јединствени регистар ће објединити такву масу података и користити такве технологије, узгред, не домаће, које ће угрозити наше грађане, зато што је могуће, не само „цурење“ података, већ и свесна предаја свих података иностранству. Све молбе ФСБ-у и Генпрокуратору да дају правну оцену тог законодавног пројекта биле су игнорисане.

А онда је све било брзо прихваћено у Госдуми, у Савету Федерације, и на крају је закон потписао и председник. Но, на томе се прича не завршава, јер закон потписивањем не престаје да буде антиуставан. Мислим да је главна борба пред нама. Закон о јединственом регистру становништва ствара све услове за престројавање државног система и његово превођење на дигиталну платформу управљања на основу дигиталних платформи ФНС и Сбербанке. Сбербанка има и свој „суперкомпјутер“ који је направила америчка компанија NVIDIA. У складу са тим и сви чиновници и сви традиционални државни органи ће бити замењени дигиталним технологијама. И то је само почетак. Затим, гласање ће се одвијати у електронској форми, већ је донет и одговарајући закон. А даље, покренуће се питање да и сами грађани, у електронској форми, добију могућност да разматрају законе и законске пројекте који ће бити постављени на дигиталној платформи. У таквом систему управљања велики број закона и чланова Устава једноставно се неће примењивати.

Питање: А да ли је дигитализација лоша или је то, можда, природан процес?

Олга Четверикова: Најважнији фактори дигиталне економије су – масе података (Big Data). Њен бизнис-модел постаје дигитална платформа која уклања све посреднике, то јест оне који се у ланцу стварања додатне вредности појављују као сувишна карика. Уклања се традиционална трговина, уместо ње уводи се интернет-трговина, уклањају се учитељи, уместо њих се уводе дигиталне платформе за обуку. Традиционални систем образовања захтева постојање зграда, учитеља, уџбеника, инфраструктуру – а то је скупо, то су велики издаци. Ако све то уклонимо и преведемо у дистанциону форму – много је јевтиније. Зато што већ имате компјутер или gadget, а ако немате, утрапиће вам га на силу, као што се недавно дешавало за време дистанционе обуке. Довољна је једна технички добро разрађена платформа да се маса учитеља и других специјалиста ослободи. Друго питање је где ће они отићи?

Али оне који то уводе – не занима, пошто су власници дигиталних платформи и зарађују огроман новац. Узгред, у време дистанционе обуке коришћене су само два државна програма: Московске електронске школе и Руске електронске школе. Осталих 40 дигиталних платформи – то су приватне компаније које су веома добро зарадиле на рачун државе. Једна од најуспешнијих је дигитална платформа Сбербанке, која преузима све активнију улогу у наметању дистанционе обуке. Даље, систем ће уклањати и остале посреднике. То нису само предавачи, већ и, на пример, судови, зато што се већ врше припреме да се читав судски процес преведе у дигиталну форму. Даље, укидају се државни чиновници, такође посредници између човека и његових података. И на крају, онај коме припадају дигиталне платформе, ко учествује у њиховом развоју – тај ће остварити највећи приход.

А пошто је тај систем глобални и ствара се на основу технологија западних ИТ компанија, код нас ће само бити изграђен као национални сегмент свеопште дигиталне управе. Ето зашто се појавио нови дигитални разред, у који улазе власници ИТ компанија, оператори и администратори. Они невидљиви, што је за државну управу особито опасно, јер када човек ступајући у контакт са државним органом види чиновника зна ко носи одговорност, и кога треба питати, а на дигиталној платформи све постаје невидљиво и нема одговорности. Код нас дигитална економија није додирнула ни индустријску производњу, ни пољопривреду. Она је ушла у сферу „паметног града“, у телемедицину, у дигиталну обуку, у дигитално управљање државом. Сви хоће да узму Кину за узор, но тамо је, пре свега, дошло до дигитализације индустрије. А код нас власт поставља као циљ друштвеног развоја вештачки интелект. А где је човек? Човека у тим плановима уопште нема. Сада почињу бесмислене дискусије поводом дигитализације, да ли је то добро или лоше. А реч је просто о инструментима. Дигиталне технологија су само технологије које користи човек или на своју штету или на своју корист. Сада се оне користе искључиво за то да се управља човеком, да се измени његова свест, да се измени његово тело и уметну сваковрсни импланти и други чипови.

Питање: Свеједно, чему служе чипови? На њима се једноставно чува информација или је то нешто више?

Олга Четверикова: Ми не знамо тачно шта је то чип и зато је потпуно јасно да га се људи боје. Узмите, на пример, Програм националне техничке иницијативе који је разрадила Руска инвестициона компанија. Један од праваца у оквиру тог Програма – неуронет, неуротехнологије и вештачки интелект (узгред ту стратегију је разрадио Герман Греф) – предлаже реалну симбиозу између компјутера и човека уз помоћ имплантата у мозгу. Ту већ не управља оператор рачунаром, већ обрнуто. Но, и компјутер није самосталан, и њега је неко направио, неко је уградио програм и стоји иза свега тога.

Ситуација је веома сложена, тим пре, што није било никакве јавне расправе, чак ни расправе међу специјалистима и научницима. Шта је то дигитална економија и куда власт води друштво? Нису нам рекли. Они једноставно брзо и тихо прихватају тај програм дигиталне економије. И пре свега те дигиталне технологије користе за систем контроле над нашим грађанима. Шта смо конкретно добили? Ми смо добили надзорне камере и QR кодове. Да ли је дошло до неког напретка, да ли смо добили квалификовану радну снагу? Не, али су зато милиони људи остали без посла.

Вирус је само убрзао процес преласка на дигитални колосек и показало се да управо тако и власти виде дигиталну цивилизацију. Они су добили све, све што су тако дуго планирали. То им се свидело и сада нам говоре да ће најесен кренути други талас ванредног стања. Матвиенко је већ рекла да се морамо навићи на то да ће елементи „коронавирусног“ живота остати присутни и у будућности. Заклањајући се тим, они ће мењати законодавство без уобичајене процедуре. Ситуација са корона вирусом је умногоме створила услове у којима је власт претворила наше људе у жртве, то јест у људе са свешћу жртве.

Један од основних метода управљања наших елита је – управљање наношењем психичких траума људима. То су методи који се користе у затвореним друштвима – езотеријским, масонским, окултним. Јер психичка траума дозвољава да се избрише сећање и на то место постави жељени програм, то јест, фактички се врши промена човекове свести. Људи су реаговали на различите начине, но, мислим да се у нашем случају десила врло важна ствар. Иако су, споља гледано, сви показали послушност и потчинили се у овој ситуацији, заправо, по свему судећи, никада, за све ове године, није било тако активног освешћивања прилично велике групе људи о томе шта се заправо дешава. Људи су почели да размишљају, и да први пут реално предузимају акције за одбрану достојанства људске личности. Они су први пут себе осетили не само као квалификоване потрошаче, како је говорио Фурсенко. Људи су почели да се буде из потрошачке хибернације у којој су били дуго времена ‒ и то је најважније. Као и то, да је власт показала свој стратешки пројекат – пројекат наше будућности: концентрациони дигитални логор, и они се те идеје неће одрећи.

21.06.2020.

Разговор водила: Ана Седова

Превео: Александар Мирковић

Извор: https://rusonline.org/opinions/lyudey-zapugivayut-massovoy-chipizaciey-no-plany-vlasti-strashnee-olga-chetverikova

Олга Четверикова, ДИГИТАЛНА ШКОЛА КАО ПРОЈЕКАТ СТВАРАЊА КАСТИНСКОГ ДРУШТВА

Опасност дигитализације је у томе што се друштво претвара у тоталитарну секту, упозорава Четверикова. А најефикаснији начин управљања људима који је разрађен у западним „центрима мозгова“, јесте изазивање осећања страха. У стању потчињености, очајања и безизлаза човек је спреман да прихвати сваки апокалиптични сценарио. Ширена од западне агентуре, „дигитализација школе“ је позвана да створи људе˗роботе, којима ће управљати светска недигитализовна елита.

ПИТАЊЕ: Дигитални тоталитаризам. Како се то ради у Русији“ ‒ наставак је књиге „Трансхуманизам у руском образовању. Наша деца као роба“, и посвећена је кључној, са моје тачке гледишта, сфери нашег живота ‒ систему образовања.

ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА: Данас, док се промовише програм „Дигитална економија“, све јасније видимо да је реч – не о новим технологијама – колико о измени свести људи и стварању новог система контроле. Одраслима је тешко изменити свест, зато се усредсређују на децу којoj се кроз промену система учења уводи другачији смисао и другачији стандарди мишљења и понашања. Многи родитељи већ виде како поколења тону све дубље и пропадају. Преображај образовања сада улази у одлучујући стадијум, пошто је заснован на Форсајт˗пројекту „Образовање 2030“, којим је постављен циљ да се у периоду 2022‒2030 ликвидирaју традиционални образовни системи. Тај пројекат је већ описан у књизи „Трансхуманизам у руском образовању“.

ПИТАЊЕ: Ко стоји иза идеје дигиталне економије, ко су глобални идеолози и скривени играчи?

ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА: Руски пројекат „Дигитална економија“ представља део светског програма за који је одговорна Светска банка.

Кључни ставови тог правца изложени су у књизи „Четврта индустријска револуција“ Клауса Шваба, оснивача Светског економског форума у Давосу. Шваб је истицао да се „четврта индустријска револуција“ одиграва у сфери компјутеризоване индустријске производње („индустрија 4.0“), и води у дубоки социјални преображај, а најосетљивија тачка је држава, која се налази под притиском недржавних структура. Реч је, како о наднационалним системима, тако и о локалним заједницама, све до појединих група људи. У таквим условима држава ће у будућности морати да пристане на улогу центра за пружање услуга, а већина њених функција биће пренета на друге структуре.

То се односи и на систем образовања чије су преобликовање описали други идеолози глобализма – Џереми Рифкин у књизи „Трећа индустријска револуција“. Пошто је процес транснационализације свеобухватан, то значи да се шири у све сфере, и одвија у оквирима New Age концепта глобалног космичког разума. На тај начин се уводи дигитална економија и у Русији.

Књига „Дигитални тоталитаризам“ почиње погледом на кретање New Age-а, који је наследник вековима старог окултизма. Узгред, о његовом утицају код нас говори, на пример, чињеница да ће се крајем новембра у Санкт Петербургу одржати трећи међународни теозофски конгрес под покровитељством Канцеларије за управљање пословима председника Русије?! Као што је речено, он је позван да буде учесник у јачању система духовних вредности, заснованих на идејама и принципима теозофије, на чијим је темељима формиран New Age покрет.

Опасност је скривена у томе што се ствара друштво које функционише по моделу тоталитарне секте, у којој се стављају под контролу све три силе људске душе: осећања, воља и разум. Најефикаснији начин управљања, који су разрадили „центри мозгова“ и „лабораторије мисли“ на Западу, јесте изазивање страха у људима. То се постиже применом различитих инструмената менталне контроле, а сада и психичког терора, усмереног на трауматизовање свести, чији је крајњи резултат разарање личности. Човек је, када упадне у стање потчињености, очајања и безизлаза, спреман да прихвати сваки апокалиптични сценарио који му напишу моћници овог света, а који намеће тоталну присмотру, чиповање, потпуно одрицање од права на лични живот и све остало.

ПИТАЊЕ: А ко код нас лобира за те идеје?

ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА: Постоји неколико социјално˗политичких група које гурају тај пројекат. Али, међу њима нећемо срести представнике индустрије или пољопривреде, то јест људе који се баве реалном производњом.

Главну улогу у увођењу дигиталне економије играју четири социјалне групе.

Прва група су „дигитални еванђелисти“ (на крају крајева, они себе тако зову), који су одговорни за стратешко усмеравање: измену свести, увођење дигитализације не само као политичког и социјалног, него и идеолошког пројекта. У њих се сврставају и запослени у представништву Стратешких иницијатива (АСИ), затим, Московска управна школа и Фонд „Сколково“, Висока школа економије, као и структуре повезане са њима. Ови људи су привржени особеном систему вредности: то што они раде веома подсећа на делатност тоталитарних секти које врше психичко програмирање људи одређеним језичким манипулацијама, усађујући људима у подсвест неке кључне ставове које они прихватају без рационалног поимања.

Друга група „интересената“ су представници финансијског бизниса. Није случајно што је управо банкама речено да стварају биометријски систем, јер, код њих је концентрисан највећи број информација о нашим грађанима.

Трећа група су ИТ компаније. При томе руске ИТ компаније представљају, у суштини, филијале транснационалних информационих корпорација и користе инострану технику. Зато њихови представници наглашавају да раде на међународном тржишту.

На крају, четврту групу представља чиновништво, део државног апарата који ради за интересе банака и ИТ бизниса. Најупечатљивији представник те групе је руководство московске администрације, које отворено признаје да је главни наручилац и покретач развоја информационих технологија — државни сектор, који ствара нови систем управљања. Опет, не случајно, Москва је заузела прво место на листи ОУН по индексу пружања електронских услуга.

У нашој земљи, веома моћни чиновнички апарат, фактички рашчишћава пут ИТ бизнису и омогућава оно што је у другим земљама немогуће. Што „ефикасније“ ради бирократски апарат, веће је поље делатности за приватни ИТ бизнис, који користи форму приватно‒државног партнерства и који може временом, истиснути државне структуре и почети да доминира. Ово се већ уочава у неким сферама. Зато код нас реализују пројекте које није могуће реализовати у западним државама.

ПИТАЊЕ: Шта на пример?

ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА: На пример, 2018. године код нас је разматран предлог Закона о роботима који је припремила компанија Mail.ru Group, у коме је, први пут у свету, роботу дат статус правног лица. Тај предлог закона су представили чак и у Думи. Под снажном критиком — није прихваћен, међутим, од њега нису одустали.

Друга особеност процеса дигитализације у Русији је то што њени следбеници постојано апелују на некакву глобалну, месијанску ролу наше земље: као, ми морамо представити свету нешто ново, и наводно дигитална економија и вештачка интелигенција ће омогућити да то учинимо. Можете прочитати материјале Форума стратешких иницијатива из 2016. године, који је организовао АСИ. Тамо се налази презентација Националне технолошке иницијативе, коју су почели да разрађују када су Русији уведене прве санкције. Тада се код нас први пут разговарало о замени увоза, међутим, уместо програма реиндустријализације који је предложио РАН (Руска академија наука, прим прев.), прихваћена је Национална технолошка иницијатива коју је разрадио АСИ и руске компаније које се баве ризиком пословања, а која је била усмерена на стварање још непостојећих тржишта у циљу јачања извозног потенцијала.

ПИТАЊЕ: Какве су још тенденције и идеје биле представљене на том Форуму?

ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА: То су криптовалуте, нови персонални системи безбедности и, главно, такозвани „неуронет“ – стварање новог поколења светске мреже на основу неурорачунарског интерфејса. Све то, како што видимо, није повезано са развојем реалног економског или индустријског сектора.

Но, на првом месту је извоз талената. Таленти су, по схватањима „дигиталаца“ – људи који могу за кратко време да створе нов и крајње исплатив бизнис. Друго је ‒ стварање нових технологија мишљења. Треће, стварање нових технологија образовања. Четврто, сфера игара, техника игара, игрофикација и она је била означено као сфера у којој Русија, по њиховом мишљењу, поседује стратешко преимућство. И, на крају, безбедоносне технологије. Све у свему, тамо су закључили да је мисија Русије у формирању нових културних кодова, захваљујући чему ће наша земља похрлити напред.

Занимљиве ствари о стратегијама за будућност изрекао је Димитриј Песков, специјални представник председника за дигитални и технолошки развој. На једној од „Тачака кључања“, тако се зове простор колективног рада младих, („У суштини „Тачка кључања“ је простор за колективни рад, који је намењен представницима сфера образовања, науке и бизниса – научника, бизнисмена и предузетника у технологији, државних службеника, чланова друштвених организација и професионалних друштава, студената, теоретичара и практичара, који служи да поделе своја искуства, резултате делатности, да пораде на новим моделима регионалног развоја, одвојено, свако у свом правцу и заједно.“ Прим. прев.) речено је да Русија мора да ствара стартапе (новооснована предузећа, прим.прев.), но, пошто народ с напором прихвата нове форме, потребно је дејствовати постепено, и узимајући у обзир православну културу, стварати православне стартапе – „на вери и неуротехнологијама… ка звездама, на љубави према Отаџбини, то јест на правилно схваћеној идеји патриотизма“, то су његове речи.

На форуму је јасно изнето ново схватање човека — као виртуелног бића. Управо је том циљу подређена цела дигитална технологија. И управо у сфери образовања активно раде све четири горе назначене групе, при томе, особито се труде банке и нови „евангелисти“. Зато у образовној сфери видимо, на пример, присуство Сбербанке.

ПИТАЊЕ: Колико је пројекат „Дигитална школа“ по Вашем мишљењу озбиљан и трајан?

ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА: Овај пројекат залужује највећу могућу пажњу. Он, узгред, има неколико паралелних имена: Московска електронска школа, Руска електронска школа… Постоји још и пројекат Савремена дигитална образовна средина, која унапређује обуку на даљину, дистанциону обуку. Претпостављам да ће се ови називи и даље множити, да се код људи не би појавило систематско разумевање онога што се дешава.

Ми смо некада имали програме, планове, постојао је Госплан, на крају. А шта је то пројекат? То је нешто од чега се може одустати у сваком тренутку, али, заједно са тим – то је нешто чиме се могу оправдати свакакви експерименти. То јест, пројекат је врло удобна форма. Да ли сте обратили пажњу да се данас увек користе речи „пројекат“ и „стратегија“? Стратегије су такође опште ствари, без конкретних планова.

Код нас су се још сачували државни стандарди, но многи од њих више нису обавезни и веома се широко тумаче. Сада су, на пример, увели стандард за дигиталне уџбенике, али нису увели СанПиНи (санитарне норме и правила, прим.прев.) и испоставило се да уводе непроверене технологије.

Но, суштина је у следећем: „дигитална школа“ није толико образовни, колико социјалнополитички пројекат, који представља механизам стварања новог, кастинског друштва, заснованог на социјалдарвнистичком, еугеничком принципу одабира или селекције. Дигиталне технологије су само део тог пројекта, а у стварности реч је о трансформацији самог процеса и садржаја учења, који подразумева усмеравање деце ка уским, специјализованим вештинама и њихово рано издвајање у одговарајуће каријерне групе, из којих више неће моћи да изађу. Када нам говоре о учењу током целог живота, говоре заправо о примитивном прихватању навика, вештина које се могу мењати у зависности од потреба послодавца.

ПИТАЊЕ: Мењају и систем оцењивања?

ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА: Да, уместо оцене знања ученика, уводи се систем оцене личности у облику индивидуалне трајекторије учења. То се зове Персонализована дигитална платформа индивидуалне обуке. Све што дете ради, његова постигнућа, промашаји, недостаци, мора бити представљено у његовом „дигиталном профилу“, или „дигиталном трагу“ као се то сад цинично зове. У одређеном електронском досијеу уносиће се све информације о детету, како позитивне, тако и негативне. А даље, пошто се спремају да укину јединствен државни испит и систем оцењивања од 1 до 5 и уведу вишебодовни систем, кристалише се јасна слика: дете уводе у одређени калуп, одређујући куда треба да иде и чиме да се бави, а промена задатог положаја неће бити могућа.

Ако су у совјетско време деца у оквирима школског програма добијала једнак квалитативни минимум знања, а даље, у зависности од својих способности и склоности бирала специјализацију, сада професионална оријентација почиње веома рано. А поставља се питање уколико човек од детињства изучава само техничке дисциплине, али не и друштвене, или обрнуто, да ли ће моћи касније да промени нешто у својој судбини, јер „дигитални траг“ то неће дозволити.

У том смислу врло је карактеристичан говор Сергеја Собјанина пред учитељима. Градоначелник Москве је изјавио да је један од глобалних задатака Московске електронске школе добијање више података о детету, стварање масе информација које треба обрађивати и пратити како користе детету. А не тако давно, изричито је тврдио да се персонализована платформа за индивидуално учење, уводи зато што деца поседују различите способности да би, у складу са тим, они који заостају и они који су напредни били обучавани на различите начине. То, јасно, искључује могућност да сви добију неопходно основно образовање. То јест, ми видимо да се под „дигиталним“ образовањем од самог почетка мисли на кастинско образовање.

ПИТАЊЕ: Сада се оно у школама уводи после деветог разреда?

ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА: Да, то и јесте припрема за увођење још радикалнијег, кастинског образовања. Ректор ВШЕ Јарослав Кузминов објашњавао је како ће оцењивати децу. У електронске уџбенике биће уграђена вештачка интелигенција која ће одређивати успех ученика према резултатима постигнутим у решавању задатака и додељивати му одређени алгоритам. Слабим – слабо, напредним – напредно, а учитељ ће бити нека врста тутора. То је још једна од поставки Дигиталне школе – учитељ ће бити ослобођен рутинског рада, свечано објављују људи који не схватају да рад учитеља и јесте „рутина“ – непоходно, из дана у дан, општење са сваким учеником, провера домаћих задатака, разјашњења, објашњења, исправке! Не схватајући ово, неспособни, они најважнији посао, који захтева живо учешће учитеља – преносе на вештачку интелигенцију.

Предводник овог правца је Московска електронска школа, о којој смо већ говорили. Иза ње стоји и штедро је финансира московски Департмент за образовање. Но, ти учитељи, који добијају немали новац за примену дигиталних технологија, постају гробари своје професије. У тренутку када се наставници већ удаљавају из школа, више није могуће сакрити овај процес и зато, видимо, заинтересована лица су решила да предупреде наше критике и јавно огласе своје циљеве, надајући се да је свест људи већ обрађена и спремна за некритичко прихватање. Пре неколико година, када је Кудринов Фонд за развој грађанских иницијатива, изнео на разматрање пројекат кастинског образовања на Далеком истоку, био је одбијен због великог противљења родитеља. Они су тада планирали су да децу поделе на следеће четири касте: индустријски радници, сељаци, послуга и креативна класа. Данас реанимирају тај исти пројекат, само у много блажем облику. Да ли ти људи лоше знају историју, или мисле да смо све заборавили о сличним експериментима.

Но, главно је нешто друго. Сами „дигиталци“ истичу да је дигитално друштво – информационо друштво, а то значи да свако од нас има могућност да дође до сваке информацију на интернету, да пронађе документ, аналитички материјал, резултате истраживања. Но, због нечега они сматрају да ми немамо потребне информације и да ћемо, као у ери пре интернета, мирно слушати њихове речи. А из тих података се види да се у Русији остварује варијанта дигиталне колонизације. Што се више дигитализујемо у већу зависност упадамо.

Када знамо да су сви сертификати за шифровање и лозинке инострани, требало би, ваљда, да наступи отрежњење. Исто као и од сазнања чињенице да нам је програм дигиталне економије дала Светска банка и Консултативни савет за иностране инвестиције (КСИИ), који је главна лобирајућа структура и обједињује најкрупније ТНК (транснационалне компаније, прим.прев.) света. Ако се представници КСИИ скупљају једном годишње у Горког 9 (председничка резиденција, прим.прев.) под покровитељством премијера и оцењују наше законе, норме за стварање угодне климе за стране инвестиције, онда је о нашем националном суверенитету врло тешко говорити.

ПИТАЊЕ: А да ли је и на Западу образовање кастинско?

ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА: Наравно, и то је пре свега карактеристично за Енглеску. Није тајна, да је та земља – домовина расизма, зато се елита тамо и васпитавала као раса господара. Зар је случајно Хитлер, стварајући Трећи рајх, за пример узео Енглезе? Постоји добра књига „Енглески корени немачког нацизма“, у енглеском издању наслов је другачији, но његов смисао је управо тај. У Британији су све образовне установе створене за одређени социјални састав ученика, и зато су се тамо сачувале школе за елите и класичне гимназије, апсолутно затворене за било какве „дигиталне“ иновације. А за широке слојеве становништва (не заборавимо интензивне миграционе процесе!) уводи се примитивна, дигитална школа. Исто тако и јединствен државни испит, првобитно је у САД уведен за децу која су имала знаке менталне заосталости.

Такође, важно је приметити да у Еврпи постоје школе различитих религиозних заједница, на пример католичке, лутеранске и друге, које се чврсто држе својих стандарда и не уводе дигиталне технологије. То се посебно односи на језуитске школе.

Ми смо имали универзалну совјетску школу, обавезну за све ученике, која је обезбеђивала висок ниво образовања. И сада, користећи се нашом, совјетском тезом, да школе морају бити једнаке, лобисти „дигитализације“ уводе једнообразну дигиталну школу, хтели ми то или не. Чак и православним гимназијама намећу дигиталну концепцију. Лукавство се састоји у томе, што „дигиталци“ не могу отворено да прогласе „кастински систем“, зато новине уводе посредно, диференцирано, лицемерно их прикривајући бригом за чување и развијање индивидуалности сваког детета.

Но, они занемарују чињеницу да постоје одређене етапе у формирању когнитивних функција детета. То је веома сложен и дуготрајан процес, који познају педагози. Немогуће је на раним етапама развоја одредити шта ће дете постати. Тим пре што дигитални приступне открива способности, већ усмерава људе у заданом правцу, смештајући их у чврсте оквире. Тако је Собјанин, образлажући индивидуалну обуку, изјавио да сва деца поседују различита умећа и навике. Но, биће да није теко – с навикама и умећем деца се не рађају, већ их уче! Чему их научиш – то ће и бити. Тако да ће се једни претворити у људе „дугмиће“ (људе који само притискају дугмиће, прекидаче како су обучени, без размишљања, прим.прев.) (термин „дигиталца“ Димитрија Пескова), а други програмери тих „дугмића“.

При томе, деци „дугмићима“ спремљена је судбина „нечовека“, опслужујућег персонала. Иако се у „Атласу нових професија“, који су саставили „дигиталци“ говори о „архитектама виртуелних светова“ и другим специјалностима које прелепо звуче, у реалности, у епохи интернет трговине, видимо све више „курира“ чији број расте веома брзо. Дигитално образовање је нужно за одгајање будућих „курира“, зато што „курир“ мисли у суженом дијапазону, где је најважније – испунити две˗три примитивне функције.

Но, паралелно са тим, стварају се и специјалне установе за „елиту“ које функционишу на сасвим другим принципима то су школе за децу богатих родитеља у којима се не примењује дигитализација.

ПИТАЊЕ: Да ли се на Западу, на неки начин, противе дигиталном образовању?

ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА: Пошто је у Европи систем одавно изграђен, он је конзервативан; тамо елита контролише те процесе чувајући за себе сегмент који омогућава да се део деце образује на одређени начин. А основно, већинско становништво је „разблажено“ новим етничким потоцима. Отпор би могли да пруже само аутохтони Европљани са својим богатим искуством професионалног удруживања и политичке борбе, али не и мигранти, којима је веома лако управљати и које је веома лако усмеравати.

Међутим, код европских интелектуалаца постоји покушај да започну озбиљан разговор о опасним странама дигиталног образовања. Појавило се пуно литературе о штетним последицама дигиталне школе, конкретније – о електромагнетном зрачењу. Та тема се код нас готово не покреће, а у Француској, на пример, постоји закон из 2015. по коме су покушали да забране WiFi у свим дечјим образовним установама, но забрана је успела да стигне само до предшколских установа. А код нас ни тога нема.

Осим електромагнетног зрачења, постоји и други опасан аспект – последице коришћења компјутерских технологија на развој мозга. Реч је о „дигиталном слабоумљу“. Термин се већ одомаћио,а увео га је у оптицај немачки научник Манфред Шпицер, који је написао истоимену књигу. Шпицер је директор психијатријске клинике, неурофизиолог који објашњава шта се дешава са мозгом детета током компјутерске обуке, при чему је посебну пажњу посветио атрофији одређених делова мозга и дигиталној зависности од које се дете може избавити само помоћу дуготрајне рехабилитације. Шпицеров закључак је следећи: нема још ни једног истраживања и нема још ни једног резултата коришћења компјутерских технологија, који би потврдили њихову педагошку корист. Оне су, по његовим речима, потребни у обуци као бицикл у базену.

ПИТАЊЕ: А да ли постоји покушај да се и наше законодавство укључи у процес дигитализације?

ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА: Разме се! Данас се целокупна законодавна база прилагођава новим информационим технологијама, иако то води промени целог система управљања друштвом. И, пошто у систему електронског управљања постоје одређени алгоритми који су позвани да управљају објектима, а човек остаје човек и није спреман да се претвори у објекат (како то желе дигиталци), запажамо покушај да се појам „човек“ избаци из докумената и замени појмом „биолошки објекат“, што је, узгред, већ утврђено у једном од докумената Министарства за дигитални развој, везе и масовних комуникација РФ. Но, они су се ту сударили са колосалним правним проблемом, јер постоји Устав и постоје закони којима су заштићена права грађанина схваћеног као човек, а не као „биолошки објекат“. Значи, потребно је променити и значење речи „грађанин“ и цео правни систем. Узгред, зато и желе да роботу дају статус правног лица. У суштини то није очовечење робота већ роботизација човека.

И ми можемо говорити о дигиталној економији и другим спољашњим формама, али кључно је да савремене концепције мењају схватање и статус човека, при чему та тенденција долази из западних центара управљања.

Дефиниција „кастинско друштво“ не описује потпуно тачно ситуацију, пошто је сада реч о два разреда људи: „изабрани“ који почињу да посматрају себе као категорију која квалитативно припада другачијој социјалној категорији, а остале зову „људски ресурси“. Непрестано слушамо о „људском капиталу“, о „људским ресурсима“, а за то време појмови као што су „човек“, „личност“, „човеково достојанство“ ишчезавају. Тако да је главно питање хоће ли људи успети, на крају, да се пробуде.

ПИТАЊЕ: А како се ви односите према данас распрострањеном ставу да је дигитализација, која се спроводи у целом свету, неизбежан процес у који је боље укључити се што је могуће раније, да не би „заувек заостајали“?

ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА: Обично питам људе: шта имате у виду кад кажете „дигитализација“? Ништа конкретно не одговарају, некаква аморфност и празнина се одмах појављују. Ситуација на неки начин подсећа на оно што се десило девојчици у документарном филму, који су шездесетих година снимили психолози. Петоро деце добија слатку кашу, а једној девојчици дају горку. Сва деца кажу да је каша слатка и када дође ред на ту девојчицу, која је добила горку кашу, она каже да је каша слатка иако је горка.

Код нас није прихваћено да се критички размишља о дигитализацији, као да је нестала тежња и способност да се стварност осмисли. Нама је потребно да дефинишемо термине и појмове. Ако отворимо текст програма Дигитална економија Руске федерације у њему можемо, на пример, прочитати да је таква економија фактор производње у којој су смештени Big Data (Big Data се уопштено односи на скупове података који су тако велики по обиму и тако сложени да традиционални софтверски производи за обраду података нису у могућности да преузму,управљају и обрађују податке у разумном временском року. Ови велики скупови података могу укључивати структурисане, неструктурисане и делимично структурисане податке, од којих сваки могу да се прекопавају за увиде. Колико података заправо представља „Биг Дата“, отворено је за расправу, али обично може бити више петбајта — и за највеће пројекте у опсегу ексабајта. Прим.прев ). Да ли овде неко нешто може да разуме? Како скупови података могу да помогну да дођемо на прво место у станоградњи када је 80% машина увозно? Или у машиноградњи и другим кључним сферама индустрије? Разуме се, нико се не противи новим технологијама, које реално помажу да се развија производња, производња квалитетних производа за исхрану, на пример. Но, ми видимо, да се дигитализација у Русији реализује пре свега у оним сферама у којима се може успоставити контрола свести и понашања човека.

Уз то, један од главних праваца националне технолошке иницијативе је назван „неуронет“. А „неуронет“ је управљање мозгом, дечјом свешћу. Све те припреме служе, наводно, да се деци обезбеди што „напреднија“ настава . То јест, у почетку наставу спуштају на најнижу лествицу, а онда предлажу да се користе „шлемафони“ са циљем буђења некавих можданих ћелије код деце, да би се она боље прилагодила, уклопила! А зар није боље да уче класичне језике, читање, руски језик, књижевност, математику, историју, географију?

Ја нисам против нових технологија, но већ је очигледно да се оне, уместо да буду средства која олакшавају процес учења, претварају инструменте управљања и дебилизације. Вештачки интелект данас представља циљ сам по себи, а човека желе да искључе из свих сфера. Само, зашто замењивати живе наставнике вештачком интелигенцијом? Зашто замењивати предаваче дистанционим образовањем? Зато што крупни ИТ бизнис на томе зарађује велики новац? Људи су се разболели од „цифара“, и та дигитална опсесија представља сметњу за нормалну људску мисао. Потребно је да размрсимо то клупко и вратимо се здравом разуму и трезвености.

ПИТАЊЕ: Олга Николајевна, да ли прикупљање свих могућих информација и друге манипулације са информацијама, укључујући ту и образовни систем, представљају нарушавање слободе личности? Да ли се, с правне тачке гледишта, то може спречити?

ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА: Ми смо послали апел у Генералну прокуратуру, у којем смо описали седам праваца пројекта Дигитална школа којима се грубо нарушавају закони и Устав РФ. Проблем националне безбедности је издвојен у посебну тачку, јер Дигитална школа омогућава да се формирају досијеи наше деце, у које улазе и изузетно поверљиве информације о родитељима, и које, на овај начин, могу бити доступне. Ја не говорим о камерама које имају могућност да „узимају“ биометријске податке, у неким школама. Недавно је Сергеј Собјанин изјавио да ће у Москви бити изграђен један од највећих система за распознавање лица и у тој области бићемо конкуренција Кини, у којој је сада постављено око 170 милиона видео˗камера повезаних у једну мрежу. То јест, овде су уплетени интереси огромног тржишта. У Русији се тим бизнисом бави компанија VisionLabs, чијих је 25 процената акција недавно купила Сбербанка, то јест, Сбербанка се специјализује за стварање базе личних података, а увела је и свој јединствени биометријски систем (ЕБС).

Мислим, да је најефективнији начин супротстављања свему овоме ‒ није слање писама пуних огорчења ‒ већ објављивање објективних информација о томе куда заправо одлазе подаци о нашој деци, ко је за то, заиста, одговоран и која су лице најзаинтересованија, имајући у виду тесне везе са страним ИТ „партнерима“. На пример, правници и стручњаци за безбедност, анализирајући фирме и компаније које су задужене за електронске дневнике, установили су да су те фирме регистроване у Offshore зонама. Од посебног је интереса изучавање устројства Јединственог систем идентификације и аутентификације (ЕСИА) и оних који му пружају консултантске услуге. То је озбиљно питање. Чак су и деца радника у специјалним службама откривена у тим Big Data, кад већ говоримо о националној безбедности сасвим конкретно. То је потребно пажљиво пратити и обавештавати широку јавност.

18.10.2020.

Разговор са Олгом Четвериковом је водио Алексеј Гончаров

Превео: Александар Мирковић

Извор: https://zavtra.ru/blogs/tcifrovoj_totalitarizm_kak_eto_delaetsya_v_rossii

Бранко Миљковић, АЈНШТАЈН СЕ МОЖЕ ПРЕПЕВАТИ

Питање: Ко је наш највећи савремени песник?

Бранко Миљковић: Несумњиво Васко Попа.

Питање: Да ли за Вас постоји поетска формула света? Ако постоји, реците је.

Бранко Миљковић: Све истинске формуле света су поетске. Често буљим у Ајнштајнове формуле и верујем да се и оне могу препевати. Савремена физика би могла да узме за епитаф Бодлеров стих: „Човеков пут води кроз шуму симбола.“ Моја формула: „Речи су моћ и оквир света. Све што се дешава, дешава се на подручју језика и симбола, било да се ради о атомима или о звездама.“

Питање: Има ли песника који пише онако како бисте Ви желели да пишете?

Бранко Миљковић: Не. Треба све друкчије и поново рећи. Поезију треба прочистити. Нема песника кога не бих исправио. Оно што ми код највећег броја песника смета јесте недовољна сажетост. Васка Попу, поред осталог, ценим управо због те сажетости. Само оно што је сажето, не може се поново опевати.

Питање: Да ли је поезија „непрекидна свежина света“?

Бранко Миљковић: Усвајам валеријевску дефиницију: „Поезија је патетика ума.“

Питање:Философија делегирана у поезију, је ли нужна, функционална?

Бранко Миљковић: Савремена рефлексивна поезија претпоставља мисао ослобођену рационалистичких експликација, мисао у одсуству разума, чисту и слободну мисао. После надреалиста, мисао је истински запевала.

Питање: Какве су Ваше везе са надреализмом?

Бранко Миљковић: Родбинске. Себе сматрам унуком надреалиста. Покушавам да у свом песничком поступку измирим симболичку и надреалистичку поетику.

Питање: Да ли по Вашем мишљењу литература иде испред културе?

Бранко Миљковић: С обзиром да смо, раније као и данас, имали литерарних остварења чију пуну важност не схватамо, којима нисмо дорасли, ја бих рекао да је код нас литература јос увек изнад општег културног нивоа. Међутим, по правилу, култура би требало да претходи литератури, као виши облик њене материјалне базе.

Питање: Ви у својој првој књизи (Узалуд је будим, 1957.) имате стих који, ако се тачно се сећам, гласи: Све што имамо то су наше речи. Ако бисте морали да будете лишени свих речи сем једне, коју бисте реч одабрали?

Бранко Миљковић: Одабрао бих једну прејаку реч, кадру да из себе поново створи читав речник.

Питање: Која је то реч?

Бранко Миљковић: Ватра. Ватра припрема птицу. Птица је поклон за небо.

Питање: Значи, тако речи једна другу измишљају, како то Ви кажете у песми Критика метафора, (збирка „Порекло наде“).

Бранко Миљковић: Да, управо је тако.

Питање: Може ли се на нашем језику испевати велика поезија?

Бранко Миљковић: На сваком се језику може писати велика поезија. Не постоје велики и мали народи, не постоје велики и мали језици. Постоје велики и мали песници.

Питање: Које две песме у нашој ранијој поезији сматрате најлепшим?

Бранко Миљковић: “Santa Maria della Salute“ Лазе Костића и „Можда спава“ Владислава Петковића Диса.

Питање: Може ли поезија помоћи…?

Бранко Миљковић: Поезија не помаже, поезија мири.

Питање: Шта Вас је, који моменат, из живота окренуо ка поезији?

Бранко Миљковић: Рано осећање немоћи пред светом нагнало ме је у поезију. Човек загледан у свет има пред собом две алтернативе: или да осети своју ништавност или да се диви. Дивљење нас изједначује са оним чему се дивимо. Поезију сам почео да пишем из страха.

Питање: Шта Вас је навело да књизи дате наслов Ватра и ништа?

Бранко Миљковић: Мудра успомена на мрачног песника из Ефеса. Заснивајући поезију на хераклитовски схваћеном онтосу, покушао сам да избегнем елеаћански апсурдну замрзнутост која се, рецимо, јавља у мојим Трагичним сонетима.

Питање: У ком оквиру сте покушали да отелотворите хераклитовско схватање певања и мишљења?

Бранко Миљковић: У оквиру класичног мита о ватри и птици: Жар-птици.

Питање: Који циклус из своје последње књиге „Ватра и ништа“ сматрате најбољим?

Бранко Миљковић: Не само ја, већ и други држе да је најуспелији Утва златокрила. У том циклусу су очигледна моја настојања да изградим поезију на националним симболима.

Питање: У чему је била снага тих симбола?

Бранко Миљковић: Њихова снага била би у томе да одразе једно прочишћено народно искуство и да својом сугестивношћу судбински преуреде народну уобразиљу. Властити систем симбола може се изградити само на властитој националној машти. Уколико се то не уради, никада се нећемо моћи ослободити туторства хеленско-римске, романске симболике која не одговара дубље паганској основи нашег сензибилитета.

Питање: У књизи „Порекло наде“ имате циклус песама који се зове „Критика поезије“. Неуобичајено, зар не?

Бранко Миљковић: У том циклусу покушао сам да правим поезију од њених недостатака.

Питање: Шта спремате у овом тренутку?

Бранко Миљковић: Са Мишом Николићем преводим стихове Манделштама и Хлебњикова. Поред тога, припремам библиофилско издање својих стихова с илустрацијама Р. Стевића Раса.

Питање: Мислите ли да ће човеков продор у космос наћи одјека у поезији? И зашто га већ није нашао?

Бранко Миљковић: Вероватно. Само, песници су још увек под утицајем трагичног Икаровог лета.

Питање: Какво сте детињство имали?

Бранко Миљковић: Тужно, ратно…

Питање: Када сте се највише уплашили?

Бранко Миљковић: Само једном, кад ми се учинило да више нећу написати ни једну песму.

Питање: Сад једно савремено питање, али изван уметности: Идете ли на фудбалске утакмице?

Бранко Миљковић: Не.

Питање: Да ли сте нешто заборавили у животу?

Бранко Миљковић: Заборавио сам много тога. Пишем песме да бих се сетио шта сам све то имао.

Питање: Да ли бисте волели да поново учите да ходате и говорите?

Бранко Миљковић: Увек се наново учим усправном ходу и говору.

Питање: Шта Вас нервира у животу?

Бранко Миљковић: Спорост.

Питање: Када би на Вама извршили такозвано биолошко смрзавање и пробудили Вас кроз двадесет година, шта бисте учинили у том тренутку?

Бранко Миљковић: Тражио бих да ме поново замрзну!

Питање: Ваша омиљена пословица?

Бранко Миљковић: „Празну главу ветар носи.“

Питање: Шта мислите о времену-судији?

Бранко Миљковић: Време је лажно, али суд његов је истинит.

Питање: Да ли бисте хтели још нешто да нам кажете о својој поезији?

Бранко Миљковић: Могао бих да кажем још много штошта, али мислим да то није потребно. Свако објашњење је условно и није једино. Оно што је песник желео рећи у песми, ни приближно не исцрпљује њен смисао. Сваки би песник могао да каже за себе: Ко сам ја да говорим о својој поезији.

Питање: Зашто сте своју књигу „Ватра и ништа“ посветили критичару Петру Џаџићу?

Бранко Миљковић: За сваки случај…

Питање: Кажите један свој стих…

Бранко Миљковић: Хоће ли слобода умети да пева као што су сужњи певали о њој.

Питање: Која је уметност, за Вас, највећа?

Бранко Миљковић: Игра на трапезу.

Питање: Шта мислите о будућности поезије?

Бранко Миљковић: Све што је људско има своју будућност. Будућност поезије је будућност човека. О пропасти поезије говоре они који се плаше прогреса.

(Разговор с песником Бранком Миљковицем поводом његове две најновије књиге песама: „Порекло наде“ и „Ватра и ниста“, разговор водио Михаило Блечић, објављен је у НИН-у од 25. IX 1960. )

Предраг Пипер, ЉУБАВ ПРЕМА СВОМ ЈЕЗИКУ САМО ЈЕ ЈЕДНО ОД ЛИЦА ЉУБАВИ…

ПИТАЊЕ: Са чиме бисмо могли упоредити љубав према свом језику? Чини се да је попут већине љубави у савременој цивилизацији и ова врста љубави у кризи, макар на овим нашим просторима.

 

ПРЕДРАГ ПИПЕР: Могли бисмо поћи од онога што је добро познато: ЉУБАВ ИМА МНОГО ЛИЦА. ЉУБАВ ПРЕМА СВОМ ЈЕЗИКУ ЈЕДНО ЈЕ ЛИЦЕ ЉУБАВИ ПРЕМА СВОМ НАРОДУ, А ЉУБАВ ПРЕМА СВОМ НАРОДУ ЈЕДНО ЈЕ ОД ЛИЦА ЉУБАВИ ПРЕМА СВОМ БЛИЖЊЕМ, НА ЧЕМУ СТОЈИ НАЈВЕЋА ОД ЗАПОВЕСТИ ГОСПОДЊИХ. Али љубав према свом језику такође стоји на поштовању Језика с великим почетним словом, Језика који је човек благодатно добио од Бога да може Бога и језиком неуморно славити, Њему се захваљивати и Њега молити за благодатну помоћ и подршку. СЛОВЕСНО ОПШТЕЊЕ СА БОГОМ ЈЕ ОСНОВНА СЛУЖБА ЈЕЗИКА, ИЗ ЧЕГА СУ ИЗВЕДЕНЕ СВЕ ДРУГЕ ТЗВ. ЈЕЗИЧКЕ ФУНКЦИЈЕ па и она комуникативна, у уобичајеном, школском смислу.

Међутим, УПОТРЕБА ЈЕЗИКА ИМА ОПРАВДАЊЕ И СМИСАО САМО ОНОЛИКО КОЛИКО ЈЕ БОГОНАДАХНУТ, МА О ЧЕМУ ГОВОРИЛИ. Ако у говору нема бар малог одсјаја богопоштовања, а поготову ако је говор загађен рђавим мислима, речима и намерама, то је заправо скрнављење и злоупотреба језика, чега је данас трагично много, и све више.

ОСНОВНА ФУНКЦИЈА ЈЕЗИКА НИЈЕ ДАКЛЕ КОМУНИКАТИВНА НЕГО КРЕАТИВНА, СТВАРАЛАЧКА. Бог је Речју створио свет и даривао човека језиком да даље ствара словесне светове на славу Божју, а не да богохули, дволичи, обмањује, празнослови, да се хвалише, да осуђује итд. – себи на пропаст.

Кажете да се чини да је у савременој цивилизацији и та врста љубави у кризи, макар на овим нашим просторима. С првим делом Ваше констатације лакше бих се сложио. Заиста, као да је све више људи чија су срца охладнела па расте отуђеност од Бога, од ближњих, од свог народа, од свог језика па и од самог себе све до самоуништења. Не бих рекао да је тога више међу Србима или, шире, међу православнима него међу другим народима. ПРАВОСЛАВНО ХРИШЋАНСТВО ЈЕ, ПРЕ СВЕГА, РЕЛИГИЈА ЉУБАВИ И ПРАШТАЊА (а не страха и казне, нирване и сл., као неке друге религије). Зато би се могло рећи да, упркос томе што се појачава утисак да је љубави међу људима у целом свету све мање, она међу православнима ипак претеже и чини суштину њиховог живота у мери у којoj су достојни да се назову православним хришћанима.

 

ПИТАЊЕ: „У почетку беше Реч“ записује Свети апостол Јован на почетку Јеванђеља. Професоре, да ли је и рад на очувању језика на неки начин исповједање вјере? Може ли појединац који не вјерује у Бога имати правилну свијест о језику?

 

ПРЕДРАГ ПИПЕР: На Ваше питање чини ми се да је у овом тренутку најпримереније одговорити узимајући за пример расправе које се у Србији сада воде против ћирилице под видом борбе за заштиту латинице. Пре свега, ДОБРО БИ БИЛО ПОДСЕТИТИ СЕ ЧИЊЕНИЦЕ ДА СУ ЋИРИЛИЦУ СТВОРИЛИ СВЕТИ ЉУДИ, највероватније непосредни ученици Светих равноапостолних Ћирила и Методија. Ниједно данашње писмо не може се нечим сличним похвалити. То нас веома обавезује. Разуме се, они нису створили ову данашњу ћирилицу, која је директна наследнице оне прве, системски скоро у свему једнаке глагољици осим у облику слова, а глагољицу Свети Ћирило није измислио, него ју је благодатно добио пошто се Богу помолио. У основи савремене српске ћирилице је руска грађанска ћирилица (a то је одлуком Петра Великог модернизована верзија црквенословенске ћирилице), из које је Вук Караџић нека слова изоставио, а шест слова додао, од којих је он само два смислио спајањем суседних слова у Љ и Њ).

Однос према језику и писму често се види као однос према типу културе, али проблем онда може бити и у томе што се данас појмом културе обухватају и многе појаве с мање или више негативним предзнаком (субкултура, кич-култура, контракултура, панк-култура, пинк-култура, треш-култура, све до некултуре), а писмо треба да нас води узвишеном.

У елитистичком схватању културе том речју се означавају само најквалитетнија дела људског ума и духа. Ако се пође од чињенице да културе нема без култа, као највиших вредности, којима треба тежити, и без култивисања као неговања тих вредности и узрастања ка њима, онда широко схватање културе непотребно релативизује суштину тога појма (а данас су покушаји релативизовање темељних вредности, нпр. хришћанског учења, једна од најчешћих болести глобализације). Концепција културе усмерена ка афирмисању најбољег у нацији и друштву увек има не само етичку него и религиозну димензију. Руски академик Димитрије С. Лихачов о томе каже „КУЛТУРА ЈЕ ОНО ШТО У НАЈВЕЋОЈ МЕРИ ОПРАВДАВА ПРЕД БОГОМ ПОСТОЈАЊЕ ЈЕДНОГ НАРОДА.“ КУЛТУРА ЈЕ, ДАКЛЕ, МНОГО ВИШЕ ОД УЉУЂЕНОСТИ, ОНА СЕ МЕРИ ОБОЖЕНОШЋУ.

Уосталом, на поштовање језика и писма веома нас обавезује и чињеница да без језика и писма нема књиге, а знамо да је у руци самог Сина Божјег изображеног на многим фрескама и иконама – књига, и то Књига с великим почетним словом, пред којом се устаје и која се целива, као што исту књигу држе и многи његови свети. ВРЕДНОСТ СВАКЕ КЊИГЕ НАЈВИШЕ СЕ МЕРИ ЊЕНОМ БЛИЗИНОМ ТОЈ Књизи.

ПИТАЊЕ: Да ли је данашњи човјек који се национално одређује као Србин или Српкиња довољно свјестан шта је примио у наслијеђе (у смислу језичког идентитета) и како се треба старати о томе да то наслијеђе пренесе на будуће генерације. Од чега то зависи?

 

ПРЕДРАГ ПИПЕР: Још нисам срео православног хришћанина који живи делатним верским животом (моли се, исповеда, причешћује, редовно учествује на богослужењима…), а који би био за то да латиница буде водеће или једино српско писмо (не искључујем да можда има и таквих). То значи да је у основи односа и наших предака и данашњих Срба према ћирилици, а и према српском језику у целини, као нашој словесној отаџбини, у којој смо заједно са својим прецима и потомцима, духовна димензија животно важна (поред културне, образовне, филолошке, законске и др.). Ћирилица је била и остала писмо Српске православне цркве и спона црквеног живота српског народа са културом изван цркве. У ПРВОЈ ПОЛОВИНИ 19. ВЕКА КРАЈЊЕ РАДИКАЛНОМ РЕФОРМОМ СРПСКОГ ЈЕЗИКА И ПИСМА ИЗ СРПСКЕ КУЛТУРЕ ИЗБАЧЕН ЈЕ СЛАВЕНОСРПСКИ ЈЕЗИК (близак црквенословенском) ЗАРАД ТЗВ. ПРОСТОНАРОДНОГ ЈЕЗИКА, УМЕСТО ДА СЕ ОНИ СПОЈЕ У ЈЕДАН И ЈЕДИНСТВЕН КЊИЖЕВНИ ЈЕЗИК КАО ШТО ЈЕ УЧИЊЕНО У РУСКОМ КЊИЖЕВНОМ ЈЕЗИКУ.

Затим је ново, реформисано писмо прихваћено и у Цркви. Данас реформисани језик све више потискује црквенословенски у богослужењима. Премоћ латинице у српској култури још би више удаљила народ од Цркве или би латиница могла почети да продире и у Цркву. Већ има српских православних сајтова који нуде могућност читања текстова и на латиници (с неубедљивим образложењем да су тако приступачнији и онима који слабо владају ћирилицом, као да је ћирилицу тешко научити). Ту се отвара старо питање да ли и колико Црква треба да снисходи, а колико да помаже верујућима у духовном узрастању, за шта је потребно да уложи напор и онај који узраста и онај ко му у томе помаже. НАПОР УЗРАСТАЊА ЈЕ ЖРТВА, КОЈОМ СЕ ЗАРАД МАЊЕГ УЛАЗИ У РАДОСТ ВЕЋЕГ.

Веза између привржености ћирилици и припадности Српској православној цркви јесте и у томе што су то две битне компоненте српског националног и културног идентитета, па слабљење једног оставља последице на другом.

Не само да су свети људи створили ћирилицу, него су они са својим Учитељима утемељили и словенску филологију, којој припада српска филологија. Стварање писма, стварање на том писму, превођење, наставни рад, све су то били, а и данас су, основни филололошки послови, тако да су данашњи слависти настављачи високе мисије својих светих претходника. То је такође чињеница која изузетно обавезује на чување, проучавање и развијање наслеђене духовне па утолико и културне баштине. Као и у много чему другом, и ту се морамо чешће запитати да ли смо и колико смо достојни оних чије смо велике тековина баштинили. Јер они нису били само просветитељи, него пре свега равноапостолни светитељи па кроз то и просветитељи. Много касније појавили су се просветитељи без светости (атеисти, агностици, богоборци и сл.), који мисле да могу ширити светлост без светости, луциферску „светлост“ знања без светости богопознања. Таквих је и данас много.

Разуме се, постоје и многе друге стране питања односа према језику, као и српској ћирилици и српскохрватској латиници, наслеђеној из времена Југославије – образовни, издавачки, законодавни и др. Овом приликом о томе не могу говорити, јер опширност сада није могућа.

ПИТАЊЕ: Могло би се рећи да елементарна писменост нашег народа тренутно није на завидном нивоу, без обзира на све доступне – обавезне и необавезне образовне институције у којима се образујемо током живота. Зашто је то тако?

 

ПРЕДРАГ ПИПЕР: Одговор на Ваше питање зависио би на првом месту од тога шта ко сматра елементарном писменошћу и да ли су обављена ваљана истраживања која би потврђивала тезу да елементарна писменост српског народа није на завидном нивоу. ЧОВЕК КОЈИ СВАКОДНЕВНО ЧИТА СВЕТО ПИСМО НЕСУМЊИВО ИМА ТЕМЕЉЕ ПИСМЕНОСТИ, ЧАК И АКО НЕ МУМЕ ДА НАПИШЕ ДОБАР ЕСЕЈ, ГОВОР, ЖАЛБУ и сл. СВЕ ШТО ЈЕ НАЈВАЖНИЈЕ У ЖИВОТУ ЧОВЕК СТИЧЕ, ПРЕ СВЕГА, У ПОРОДИЦИ, ЗАТИМ У ШКОЛИ И ЦРКВИ, АКО ИДЕ У ЦРКВУ, КАО И ОД ЉУДИ КОЈИ СУ МУ БЛИСКИ,МАДА И САМОВАСПИТАЊЕЕМ И САМОВАСПИТАЊЕМ И САМООБРАЗОВАЊЕМ. Али, као што знамо, у данашњем друштву породица се на наше очи распада (уз све ређе добре изузетке), школски систем се урушава, а питање колико се клир бави образовањем верујућих и њиховом писменошћу овом приликом морам оставити без одговора.

С друге стране, одговоран је и свако од нас. Било би природно да сваки човек за живота поклони некоме бар један примерак Новог Завета, васпита бар једно дете, посади бар једно дрво, описмени бар једног појединца…, да сваки верујући професор српског језика, или било ког другог језик, предложи свештенику у својој парохији да се при парохијском дому организује настава српског језика за оне који то желе. То, разуме се, није све.

Школски систем је, нажалост, тако реформисан да не обезбеђује довољно напредак писмености. Истини за вољу ни претходни школски систем није у том погледу био много бољи.

 

ПИТАЊЕ: Као неко ко има вишедеценијско искуство универзитетског професора, мислите ли да би квалитетна језичка политика државе допринијела побољшању опште писмености? Које и какве активности би држава требала да преузме?

 

ПРЕДРАГ ПИПЕР: Језичка политика бави се у првом реду статусом језика и писма (нпр. путем језичког законодавства), а језичко планирање треба да обезбеди да се утврђена језичка политика у датој држави на најбољи начин спроводи (кроз научноистраживачки рад, образовни систем, издавачку делатност итд.). За језичку политику одговорна је, пре свега, држава (али се у утврђивању те политике мора тражити мишљење стручњака, лингвиста), а за језичко планирање, одговорни су, пре свега, стручњаци, али они не могу деловати без ослонца на државу. Широке су могућности деловања и у области језичке политике и у области језичког планирања, нпр. добро и правично законски заштитити језик и писмо већинског народа и мањинских народа и настојати да се усвојено поштује и спроводи.

Али не смемо одговорност за унапређивање језика и писма остављати само држави и лингвистима. СВАКО ОД НАС ЈЕ, У ВЕЋОЈ ИЛИ МАЊОЈ МЕРИ, ОДГОВОРАН ЗА СВОЈ ЈЕЗИК И ПИСМО, АЛИ И ЗА ДРУГЕ ЈЕЗИКЕ И ПИСМА КОЈИ ПОСТОЈЕ ПОРЕД НАС ИЛИ МЕЂУ НАМА – ДА СЕ РАЗВИЈУ У СКЛАДУ И ЉУБАВИ, СВИМА НА КОРИСТ, НИКОМЕ НА ШТЕТУ.

 

Професор др Предраг Пипер је слависта, професор Филолошког факултета Универзитета у Београду, редовни члан САНУ и стални члан Матице српске.

Његова предавања слушали су студенти на унивезитетима у Новом Саду, Београду, Нишу, Москви, Петрограду, Вороњежу, Иванову, Сеулу, Сапору, Задру, Љубљани и Скопљу. Добитник је многих домаћих и међународних признања. Богата библиографија са око двије стотине посебних издања и готово четири стотине библиографских јединица свједочи о професоровој посвећености научном раду и љубави према словенским језицима.

Разговор водила: Оливера Балабан