А. Ајнштајн – НАУКА И БОГ

Марфи: Прошле године, на скупу америчких научникау Њујорку, један од говорника изнео је мишљење да је наступило време у којем наука мора дати нову дефиницију Бога.

Ајнштајн: Апсолутна бесмислица!

Марфи: Да ли онда је уследило нешто још бесмисленије. Из овог инцидента развила се јавна дискусија у којој су страствено учешће узели и представници цркве. У наступима представнка различитих цркава као заједнички став може се издвојити мисао, да је увлачење Бога у научну дискусију неумесно, пошто наука нема ништа заједничко са религијом.

Ајнштајн: Мислим да су оба погледа заснована на веома површним представама о науци, као, уосталом, и о религији.

Марфи: Али много озбиљнију и важнију страну настале ситуације представља јавна дискусија која је уследила и показала да је научник, о коме сам говорио, изразио мишљење широке публике. У целом свету, посебно у Немачкој и Америци, људи се обраћају науци у потрази за духовном подршком и надахнућем, које им, по свему судећи, религија не може дати. У којој мери, савремена наука, може задовољити ту њихову потребу? Желио бих професоре да чујем Ваше мишљење о овом питању?

Ајншатајн: Ако говоримо о ономе што надахњује савремена научна истраживања, сматрам да у у научној области, све најдубље, најсјајније идеје, своје порекло вуку из дубоког религиозног осећања, и сматрам, да без таквог осећања, те идеје не би биле толико плодотворне. Претпостављам, такође, да та религиозна разноликост, која се данас осећа у научним истраживањима, представља једину стваралачку религиозну делатност у данашње време; јер тешко је тврдити да данашња уметност изражава некакве религиозне инстинкте.

Саливен: Како је могуће тврдити да највиша научна достигнућа изражавају религиозно осећање? Зар религија не настаје, у суштини, из покушаја да се пронађе смисао живота? Зар главни разлог њеног настанка није то што у свету постоји патња, страдање?

Ајнштајн: Не мислим да је концепција религије коју сте изнели нарочито дубока. Заиста велики религиозни људи, полазили су од сасвим другачије концепције.

Саливен: Али Ви се професоре слажете да је Достојевски велики религиозни писац?

Ајнштајн: Слажем се.

Саливен: Мени се чини да је основни проблем који је разматрао био проблем патње.

Ајнштајн: Не слажем се са Вама. Ствар стоји другачије. Достојевски нам је показао живот, то је истина; али његов циљ је био да нам скрене пажњу на загонетку духовног постојања, и желео је, такође, да то учини јасно и без коментара. Код таквог приступа никакви проблеми се не појављују, и Достојевски никакве проблеме није разматрао.

Марфи: Тешко је рећи и за савремену науку да се бави решавањем проблема.Имам у виду, пре свега, највише области научих истраживања. Циљ Вашег рада, професоре, и рада Ваших колега, као што је Макс Планк, Шредингер, Хајзенберг, Едингтон, Миликен, виши је и шири од циљева који су пред собом поставили научници-истраживачи старе школе. Њихово главно интересовање били су конкретни проблеми: откриће природних закона који би омогућили човеку да управља силама природе и да их користи за споствене потребе и комфор. То је посебно уочљиво у хемији или електротехници. Малограђански ум данас се још увек пита каква је корист од теорије релативитета. Малограђански ум није толико далековид да би схватио да је теорија релативитета само прва фаза рада, Вашег и Ваших колега, у стварању величанственог здање научне теорије, чији венац ће бити аутентична космологија заснована на објективном изучавању чињеница. Та теорија мора, у крајњој линији, заузети место оних субјективних пројекција нашег ума на спољашњих свет, које чине освнову Аристотелове и Платонове филозофије, а заправо и свега што се данас назива филозофијом. У којој мери, научна теорија, коју сте Ви и Ваше колеге створили, може постати филозофија која ће бити у стању да учини покушај установљавања пркатичних животних идеала, на рушевинама религиозних идеала, који су у последње време доживели страховит пораз? Управо је то наша главна тема.

Ајнштајн: Практична филозофија – означавала би филозофију понашања. Не мислим да наука може људе учити људе моралу. Не верујем да је уопште могуће изградити филозофију морала на научној основи. На пример, Ви не би могли научити људе да сутра пођу у смрт бранећи научну истину. Наука нема такву моћ над људским духом. Оцена живота и свих његових најблагородних манифестација, зависи само од онога што дух очекује од своје будућности. Сваки покушај да се етика сведе на научне формуле неизбежно је осуђен на неуспех. У то сам потпуно убеђен. С друге стране, нема никаве сумње у то да највише области научног истраживања и опште интересовање за научну теорију имају огроман значај, пошто омогућавају људима да правилније процене резултате духовне делатности. Али научна теорија, њен садржај сам по себи, не ствара моралне основе за понашање личности.

Марфи: Међутим, исти ти људи науком задовољавају својеврсно религиозно осећање, које повремено прераста готово у верски фанатизам. Ви сте вероватно чули о том метежу који се десио у Њујорку, када су се људи давили и тукли, покушавајћи да по сваку цену присуствују предавању о теорији релативности? Очигледно, надали су се, да ће добити неко непознато надахнуће, да ће се приближити великој истини, коју нису могли да схвате. Када сам у новинама читао о томе, изненада сам замислио себе у бици у доба раног хришћанства, када су се људи секли и гинули у име апстрактних учења о Тројици.

Ајнштајн: Да, читао сам о томе. Мислим да необично интересовање, сада присутно у широкој јавности, и важно место које наука заузима у људским умовима, представљају најистакнутије манифестације метафизичких потреба нашег времена. Људи, очигледно, почињу да одустају од вулгарно схваћеног материјализма, осећају животну празнину и траже нешто што надилази границе искљчиво личних интереса. Свеопште интересовање за научне теорије, увело је у игру више сфере духовне делатности, што има огроман значај за човеково морално ицељење.

Марфи: Шта се може предузети да млади људи на колеџима и универзитетима почну да изучавају научне теорије као општекултурне дисциплине?

Ајнштајн: Ако говоримо о научној иситни у целини – неопходно је развијати стваралачке способности и интуицију. Може се цело здање научне истине саградити од камена и креча њених сопствених учења распоређених у један логички поредак. Али, да би се изградила таква конструкција, такво учење, и да би га разумели, неопходна је уметничка креативност. Немогуће је направити кућу само од камена и креча. Сматрам да је посебно важно коришћење најразличитијих начина, путева, достизања истине. Под тим подразумевам, да наше моралне склоности и укус, наше осећање за лепо и религиозни инстинкт, треба да дају допринос, помажујћи нашој мисаоној способности да дође до својих највиших достигнућа. Управо се тако испољава морална страна наше природе – то унутрашње стремљење да се досегне истина, које је, називајући га амор интеллцтуалис, тако често истицао Спиноза. Као што видите, потпуно сам сугласан са Вама када говорите о моралним основама науке. Али, изокренути тај проблем, и говорити о научним основама морала, није могуће.

Марфи: Али у том случају Ви се разилазите са мишљењем бихејвиориста или чак и са еугенистима, који сматрају да се у свом понашању човек мора руководити светлом научног учења.

Ајнштајн: Сматрам да сам своје гледиште исказао прилично јасно.

Превод: Александар Мирковић

Извор: Science and God: A Dialogue. Forum, 1930, 83, 373 – 379. Текст взят из кн.: Эйнштейн А. Собрание научных трудов. Т. ИВ. М.: „Наука“, 1967. – С. 163 – 166.

Advertisements