Андреј Фурсов, ОСТВАРУЈУ СЕ НАЈВЕЋИ СТРАХОВИ КЛАУСА ШВАБА

Човека је могуће уништити, али не и победити.
Ернест Хемингвеј

1. О ТЕКУЋИМ ПРОЦЕСИМА У СВЕТУ И О БУДУЋНОСТИ

У току је глобална прерасподела имовине у свету, без које је немогуће створити ново уређење; и капитализам је настао „ограђивањем“, када су људе гонили са земље, то јест, отимали њихову својину. Исто се дешава и сада, при изласку из капитализма: да би настало посткапиталистичко уређење потребна је маса упропашћених, унесрећених људи, односно, потребно је одузети средства малом и средњем бизнису. Локдаун је коришћен на тај начин и са тим циљем.

Друга ствар, није потребно толико образованих, потребно је довршити процес рушења образовања, процес који је до сада текао еволуционо учиниће револуционарним: уводи се дистанционо образовање. Даље, социјална дистанца представља дресирање социјалне атомизације људи и њихово непрестано застрашивање. Сећам се како су се Меркел и Борис Џонсон, на самом почетку, слично обраћали Немцима и Британцима: говорили су да ће умрети милиони; државник мора да јача самопоуздање својих грађана, а они су одмах почели да застрашују људе. Процес се компликује, и више од тога, нама непрестано говоре да ће доћи још страшније епидемије, то јест – не опуштајте се.

Најважније у свему овоме су социјалне мере, које се спроводе на глобалном нивоу да би створили оно што се зове – нова нормалност. Веома занимљиво, Шваб је написао у својој књизи да све треба радити брзо, у режиму блицкрига, иначе процес неће успети, људи ће се освестити..

А друго, ако бар једна велика земља изађе из овог процеса он ће пропасти. Велике земље су САД, Кина и Русија, пошто код нас још увек постоји совјетско наслеђе Стаљина и Берије, иначе нико са нашим руководством не би разговарао. Управо ће се у Русији, на парадоксалан начин, решавати судбина света – или ће успети у потпуности да реализују своју нову нормалност или ће се спотакнути и завршити у блату. У бици за двадесет први век победиће онај ко падне последњи.

Свако ново уређење, док је у настајању – по правилу је сурово уређење; због тога, што је више отпора том уређењу на свим нивоима, што више том младом насилнику буде избијено зуба – он ће бити мекши. Мислим да спасавање треба разматрати управо на овај начин.

1917. године дошло је до револуције, оформљен је СССР. Совјетски Савез није просто уништио Хитлера, СССР је успорио управо овај процес ултраглобализације који сада имамо, и због тога мрзе Стаљина на Западу. Он је срушио планове глобалиста и одложио долазак 1991. године за отприлике 70 година. Да тога није било, глобализација би стартовала већ двадесетих година.

2. ОНО ШТО САДА ПОСМАТРАМО ЈЕ РАТ ВИШЕ КЛАСЕ ПРОТИВ НИЖЕ И СРЕДЊЕ

Највећа опасност у савременом свету није демографска, ни климатска, ни енергетска као што произилази из низа радова и публикација. То је све веома важно, али најопаснија ствар за савремени свет је – социјални рат, социјална катастрофа коју су врхови светског капиталистичког систем организовали да би превели капитализам у ново стање – посткапитализам.

Овај социјални рат се води на различитим нивоима. То је рат врхушке против нижег слоја, рат врхушке против средњег слоја, рат унутар врхова, различитих регионалних група, кланова, различитих облика организација, на пример, финансијалисти против индустријалаца, ексисти против корпорокатије. Другим речима, социјални рат који се шири – то је рат, како је то сада модерно рећи, транзициони, за прелазак у нови друштвени систем.

Ово јако личи на оно што се дешавало у Европи од средине петнаестог до средине седамнаестог века, када се на костуру претходног уређења стварало ново. Такав рат је најопаснији. Опасност овог рата произилази отуда што главни објекат присвајања у посткапиталистичком друштву неће бити опредмећени фактори производње, већ духовни и информациони, то јест потребе, вредности, човекови циљеви, односно, објекат присвајања постаје – духовна сфера. Реч није о простом присвајању духовне сфере, већ присвајање постаје главна форма производних односа, како би рекли марксисти.

Данашња борба за традиционалне вредности, која се развија у читавом свету само се формално односи на прошлост – борба за традицију против нечег савременог, међутим, то је погрешан приступ. Заправо, под видом борбе за традиционалне вредности, почиње да се формира принципијелно нова социјална, ако вам је драже, класна борба у посткапиталистичком друштву.

Неки кажу „Али зашто се супротстављати, свеједно су буржуји јачи и они ће победити“. Као прво, није чињеница да ће победити. Друго, срамотно је не супротставити се. Али, постоји још једна ствар, сасвим прагматична и историја показује да се управо тако све у животу и дешава. Наиме ни једно ново друштвено уређење не побеђује нокаутом, увек долази до компромиса и што се више зуба младом насилнику избије супротстављањем на различитим нивоима, то ће мирније и хуманије, ако могу тако да се изразим, бити ново уређење.

3. О ОПАСНОСТИМА ДИГИТАЛИЗАЦИЈЕ И О КЛАСНОЈ БОРБИ.

Сама по себи дигитализација је неутралан технички процес, исто као и појава машинске производње. Питање је, међутим, ко је и са којим циљем користи. На основу онога што знамо из књига Клауса Шваба, наступима свакаквих „грефова“ и других, савршено је јасно – дигитализацију не планирају да користе за човеково добро, већ да човека замене и изграде дигитални концлогор. Овом процесу потребно је безусловно се супротстављати, на сваки могући начин.

Постоји још један моменат повезан са дигитализацијом – реч је о појави капиталистичког уређења у којем ће одлучујућу улогу играти неопредмећени, информациони фактори. Наравно, данашња светска врхушка ће се постарати да дигитализацију претвори у процес уз чију ће помоћ моћи да отуђи ове факторе.

Но, свако техничко средство има двосеклу оштрицу. Оно може бити оружје господара, а може бити и оружје онога ко не жели да буде кмет, роб и тако даље… Зато је потребно свим тим методама овладати и користити их за своје добро, и не дозволити да се користе као социјално оружије врхушке.

Схватам да је значајно сложеније учинити него рећи, али других варијанти нема. Нико није укинуо класну борбу, социјалну борбу. Стање у коме је свет живео последњих сто година, резултат је борбе нижих и средњих класа за своја права. Зато чуди како су се људи, буквално током једне године, тих права одрекли. Притисли су их страхом од корона вируса… цела ова историја веома је добро социјално искуство. Човек не треба да дозволи да га претворе у објекат информационо-психолошког терора.

Но, информационо-психолошки терор је много страшнија ствар од дигитализације, јер дигитализације је инструмент, а терор је нешто озбиљније. Њему се треба супротставити.

4. ОНИ ХОЋЕ ДА ЗАВРШЕ „ЕПОХУ ЉУДИ“

Шта Клаус Шваб подразумева под четвртом индустријском револуцијом: ако су прве три индустријске револуције ово што смо урадили са светом, онда је четврта оно што раде са вама. Четврта индустријска револуција је промена човековог генома, то је промена самог човека; реализују се маштања трансхуманиста да човека претворе у некакво другачије биће. То јест, завршава се епоха људи и почиње епоха трансхуманистичких бића. Мене то веома подсећа на, сећате се Господара прстенова, Сарумана, а затим и вођу Орка, Азмога, кад вичу: Завршила се ера људи, наступа време Орака.

Дакле, четврта индустријска револуције је револуција која треба да створи Орке, и она се одвија у различитим правцима: у правцу борбе са климом, која је, наводно, резултат људске делатности, иако је та ствар недоказана. Али, ако је резултат човекове делатности, значи, нужно је смањити становништво. Недавно је у Италији изашао рад једног италијанског активисте у коме пише да је планета планирана за три милијарде људи, остали су – паразити, становништво је неопходно смањити. То јест, заокрет према клими, тобоже борба са климом, потпуно је јасна.

Локдауни се могу уводити не само због борбе са вирусом, већи и са климом. А ако се сетите да су сви велики градови трећег света: Лагос, Лима, Њу Делхи, Карачи, под смогом, то јест, као да је сам Бог рекао да се тамо то спроводе, да се уништи мали и средњи бизнис управо у трећем свету. Овог момента, све везано за вирус, захватило је Постзапад, то јест глобални Север, и страдао је мали и средњи бизнис глобалног Севера. Али и много бизниса у најразвијенијим земљама Југа, а то су: Индија, Нигерија, као и најразвијенији део Латинске Америке, ево сада узимају њих.

То јест, ништа се није изменило, заиста се дешава перестројка планете, но на различитим њеним деловима користиће различите варијанте, и, може бити, мало ће попустити дизгине на Северу. Но, у сваком случају, не иде им… Шваб је у својој књизи исказао три страха: први страх – да ће доћи до социјалних немира, социјалног отпора – социјални отпор постоји; други страх је – темпо, веома слаб темпо због саботажа – темпо је низак; трећи страх – ако би једна велика земља изашла из овог процеса све ће се срушити, а са Кином нису успели, у Кини је Си Ђинпинг преузео дигиталне платформе за кинеске ексисте. У САД Трампа су свргли, али тамо није тако једноставно, то јест процес се не одвија како је планер желео, и у овоме видим веома, веома велики залог за макар и уздржани оптимизам. То јест, настаје младо бандитско уређење и што му се више будемо супротстављали, што му више зуба избијемо у почетку, оно ће бити мекше. Желимо да тако и буде.

5. НАЈСУРОВИЈИ СЦЕНАРИО РАЗВОЈА КРИЗЕ

Најсуровији сценарио, најгори сценарио је – био-техно-еко фашизам. То је медицина, то је све повезано са климом и технологијом – то је дигитализација. Фашизам овде не користим у строгом смислу речи, већ као метафору, као уређење апсолутног гушења, тлачења. Но, чак и у Трећем рајху нацизам није све своје циљеве постигао, зато што, како је говорио Хемингвеј, човека је могуће уништити, али не и победити. Довољно је 6-7 процената оних које психологија сврстава у – модални тип личности. Мислим да ће веома тешко успети.

Осим тога постоји велики број становништва изван граница глобалног Севера, то је глобални Југ. Наравно, њих могу их натерати да ратују међусобно, могу их истребљивати, али ако ти своје становништво претвараш у стадо бесловесних оваца, пре или после, доћи ће они са друге стране зидина и поклати стадо. Није случајно арапски мислилац из 14. века Ибн Халдун имао теорију о четири стадијума. Први стадијум – бедуини долазе из пустиње и кољу утовљену врхушку. Други стадијум – друго поколење – то су људи који стварају империју и консолидују је. Трећи стадијум – империја је консолидована и они сада улажу у уметност и науку. Четврти стадијум – сада већ ни у шта не улажу, све су дебљи, ништа их не занима, долази ново поколење бедуина и коље их. Исти процес је у роману Буденброкови описао Томас Ман, социолози га називају “закон Буденброкових“, закон четири поколења. Четири поколења породице, исто је и у бизнису… видимо да овде постоје неке чисто социо-биолошке закономерности.

Дакле, ствара се затворени систем, био-техно-еко фашизма који може проживети, уз масу непријатности, четрдесет-педесет година, максимално. Зато што нико није поништио други закон термодинамике: затворени системи пропадају јер у њима нараста ентропија, то јест снага рушења. Зашто је потребан затворен систем? Гледам у тог истог Шваба, гледам људе који размишљају са истих позиција, и можда грешим, но имам утисак да они имају ужасан страх од живота, и од смрти као дела живота, јер је смрт – део живота. Могућ је и чисто психолошки мотив, поред социјалног, да они желе да се сакрију од живота, да им је страшно. Узгред, ако пажљиво читамо Шваба – та књига је написана под утицајем огромног социјалног страха – да уколико ово што раде не успе, наступа крај, и сви ћемо нестати.

У сјајном роману, мислим да је то најбољи роман у последњих двадесет година, Јурија Козлова „Нови лопов“, веома добро је показан страх западне врхушке од промена и њихове тежње да створе овај апсолутно контролисани свет. Замислите, ја и ви контролишемо социјалне мреже, информације, образовање, све смо ставили под контролу – то је главни фактор производње, неопредмећени. Локдаун је један од начина да се брже пређе у посткапитализам, то је начин уништења малог и средњег бизниса. Ми имамо масу малог и средњег бизниса, људи од којих свако има помало својине над опредмећеним средствима за производњу, и ако их узмемо све заједно – они уравнотежују корпорације. Да би ти људи постали објект експлоатације на основу духовних фактора производње, потребно је од њих отети опредмећена средства за производњу. Узгред, кад посматрамо овај однос – излаз из капитализма веома личи на улаз у капитализам; у 16. веку, у Енглеској је спроведен процес ограђивања, људе су отерали са земље, а овде просто отимају од људи њихово власништво. Обратите пажњу како говоре: Шта ће вам ауто, каршеринг је добар? Шта ће вам сопствена кућа, можете узети кућу у аренду? То јест, ти ништа не треба да имаш.

Године 2016. или 2012., могу да погрешим датум, Фонд Рокфелер је објавио овакав постер: човек стоји на фону прелепог језера, типа швајцарских језера и каже: Ја немам ништа, немам својину, ја сам срећан. Ето, то и јесте стварање новог, они морају створити слој људи који ће бити потпуни објекат за експлатацију у оквирима система који настаје. За њега још не постоји назив, на Западу говоре ексизам, од енглеске речи access, приступ, под њим имају у виду ексистичке структуре као што су Мајкрософт, Епл, Амазон, то јест оне структуре које контролишу и управљају понашањем људи, њиховим потребама, јер ако диктирате човекове потребе, значи ставили сте под контролу сферу његових циљева.

6. РЕАЛНА ВЛАСТ ЈЕ ТАЈНА ВЛАСТ

Свет је сувише велики и сложен да би њиме управљали из једног центра. Иако су покушаји да се створи такав систем управљања чињени више пута и чине се и данас. Што се тиче Билдерберг клуба, Трилатералне комисије и сличних структура, реч је пре свега о структурама за разраду и усклађивање одлука које доносе „господари светске игре“ (О. Маркејев) или „господари историје“ (Б. Дизарели) и њиховим тајнама, а не само о затвореним организацијама. Имам у виду неколико десетина краљевско-аристократских и финансијски породица, од којих многе, у овом или оном степену се ородивши међусобно, контролишу основне глобалне финансијске токове, средства информисања и затворену науку, то јест науку природну, друштвену и техничку која опслужује само „господаре историје“.

Обично се под конспирологијом подразумевају примитивне схеме које не објашњавају историјске догађаје историјским закономерностима и главним тендецијама развоја, већ тајном, и, по правилу, злонамерном делатоношћу неких снага (бирајте – масони, редови, специјалне службе итд). Често се такве схеме сматрају неозбиљним. И заиста, немали број радова, који се називају конспиролошким, написали су несавесни аутори у потрази за сензацијама и зарадом. Но, у исто време, може ли неко оспорити чињеницу да нису сви узроци и мотиви онога што се дешава у свету видљиви – обрнуто, они се скривају; далеко од тога да су сви циљеви јавно декларисани – то није природно. Ми одлично знамо да се висока политика води тајно, да је реална власт – тајна власт, зона функционисања „високих финансија“ – такође је тајна. Зато, неретко покушавају да поставе под сумњу реалне анализе скривених механизама историје – ограничени људи, или, профани, или, обрнуто, они који веома добро знају за постојању тајних снага, структура и сл. па труде се да са њих скрену пажњу, да заметну трагове исмевајући озбиљно истраживање као конспирологију.

Погледајте, на пример, Коминтерну, то јест Трећу интернационалу, која је две деценије у тајности планирала и спроводила преврате, устанке, револуције, која је има огромна, тајна финансијска средства и сл. – то је конспиролошка структура, а њен утицај на ток историје – такође је облик консипролошког утицаја? Зашто аналогне буржоаске структуре, које делују у затвореном, скривеном режиму, и поседују много већи политички и финансијски потенцијала нису конспиролошке? Подсећам на речи Троцког да данашњи револуционари седе на Вол стриту.

Разуме се да у основи криза и револуција леже објективни, тачније – системски и субјективни узроци. Нико није зауставио масовне процесе. Но, прво, свет није квантитативни, већ квалитативни појам, како је волео да каже Ајншајн. У свету мала, али добро организована група, у чијим су рукама – огромна средства (својина, финансије), власт и контрола над знањем и његовим структурама, а такође и средства информисања, има много већу тежину него маса људи, или чак читава земља – довољно је прочитати „Исповест економског убице“ Џ. Перкинса. Како је приметио, све а најмање конспиролог, добитник Нобелове награде за економију, Пол Кругмен, „савремена политичка економија нас учи да интереси мале, добро организоване групе често лако превагну над интересима широке јавности“.

У делатности затворених наднационалнних структура нема ничег неприродног, њих рађа логика развоја капитализма. На економском плану капитализам је систем без граница, светско тржиште. А на политичком плану капиталистички систем је – мозаик држава. Но, економски интереси буржоазије далеко превазилазе границе једне државе. Зато су светској капиталистичкој класи објективно потребне наддржавне, наднационалне структуре, и оне морају бити, ако не тајне, онда у крањој мери, затворене за ширу јавност. На тај начин, смањује се противречност између економске целовитости и политичке фрагментарности капиталистичког система. Отуда упорно стремљење врхушке светске капиталистичке класе ка стварању нечег попут светске владе. Узгред, увек је на путу остварења овог задатка стајала Русија; у томе један од разлога пламене „љубави“ према њој и према нама, Русима, господара капиталистичког система – Англосаксонаца, особито Британаца.

Да би се смањила основна политичко-економска противречност капиталистичког система, биле су потребне наднационалне структуре. Но, спремних организација таквог типа буржоазија није имала. Почетком XVIII века, када је сву моћ држала држава и аристократија, морало се користити оно што је било на располагању. На пример, масонске организације. Током XVIII века почиње њихов бурни раст. Наравно, оне су настале раније у XVI и почетком XVII века и представљале еволуциону форму темпларских структура, које су напустиле у XIV Француску, но реални живот им је удахнула управо буржоаска епоха – њени захтеви и интереси. На крају свог живота Маркс је рекао: ако бих данас поново писао Капитал, када капитал уз дубоки наклон погнут одлази у прошлост, рад о капитализму бих започео од затворених наднационалних структура управљања: управо они дају капиталистичком систему целовит и завршен карактер, а његовој историји – пројектно-конструкторску природу.

„Масони потичу од зидарских цехова 12-16 века, који су градили готске цркве много столећа и остатака витешких редова 14-16 века, и који су настали у 17. веку на почетку Новог доба и Просвећености са култом Бога-механичара, који се у 18. веку преобратио у култ Разума и клањају се Великом Архитекти који има лик феничанског цара Хирама, који је изградио први јерусалимски храм у време Давида. Бог-часовничар, који се саздао Васељену као савршени механизам, и Бог-Архитекта који је изградио савршени Храм-Васељену – идеали су ране Модерне 17-18 века, који су још породили епоху Ренесансе и прошли кроз искушења Реформације када је ренесансни субјект зажелео власт.“

Средином XVIII века у Европи се догодио велики еволуциони прелом: историја је од претежно стихијске постала претежно планско-конструисана. Ово не значи да до средине XVIII века није било група и снага које су покушавале, при томе често успешно, да усмеравају њен ток. Ипак, средином XVIII века појавила су се три фактора која су унела квалитативне промене у историјски процес. То је почетак формирања масовног друштва, невиђено јачање финансијског капитала и нагли раст улоге информационих токова. Покушајте да управљате општином, кастом или полисом – структурама укорењеним у традицији које се понашају као колективна социјална индивидуа. Друга ствар – групни индивидуум којим је лако манипулисати; излазак маса на сцену историје дао је манипулаторима огромне могућности. То је прво.

Друго: нагло се појачала борба за хегемонију у светском капиталистичком систему између Велике Британије и Француске, нарасле су војне потребе других држава, а такође, започета индустријализација, на колосални начин је у XVIII веку стимулисала развој финансијског капитала, развој припремљен у XVII веку (од почетка његове појаве – Standard Chartered Bank, Баруха, до стварања, на крају, енглеске Централне банке). Треће. Информациони бум у XVIII веку који је омогућио да се „пакује“ информација и користи њено деловање, пре свега, на елитне групе. Класичан пример – „Енциклопедија“, помоћу које је, током неколико деценија, француска елита морално припремана за прихватање револуције. Другим речима, средином XVIII века дошло је до сједињења Материје (масе), Енергије (новца) и Информације (идеје). Сплетене у чврст чвор, ове супстанце су се нашле под контролом одређених група, које су током неколико деценија припремиле ситуацију и људски материјал за епоху револуција (1789-1848).

Ипак, не треба мислити да је пројектно-конструкторска епоха историје увек – тријумф конструктора-пројектаната. Постоји и оно што је Хегел звао „лукавство историје“. На пример, питање је да ли су снаге које су планирале свргавање самодржавља, уништење Русије и коришћење револуције у Русији за рушење свих преграда на путу капиталу, могле претпоставити да ће Стаљинов тим и „група за подршку“ из императорског генералштаба и њена обавештајна служба сломити пројекат „светске револуције“ и помрсити конце левим (Коминтерна) и десним (Финитерна) глобалистима, реализујући пројекат „социјализам у једној, одвојеној земљи“, и обновити империју у облику светског система социјализма и одложити глобализацију света скоро сто година. Закључак: конструисање историје – представља сукоб пројеката, система и елита, који је совјетска елита стаљинског типа добила, а послератна – изгубила. Изгубила, јер је у мери интеграције, од средине педесетих година, у светско тржиште, губила глобално вођство. Са Запада, обрнуто, долази пројектно-конструкторски прилаз. Последњи Велики Лов капитализма умногоме је пројекат. И треба учинити све да би га, не само сломили, већ окренули против пројектаната, да тај лов постане последњи управо за њих. Како је говорио Хамлет: „иди отровни челику, где ти је речено“.

Данашњи сукоб елита, кинеске (источно-азијске) и западне, организоване у клубове, ложе, мрежне структуре (пре свега њено англо-америчко језгро) – интересантан је и досад невиђен процес. Западна врхушка се први пут срела са противником, који се иако представља незападну цивилизацију, појављује као глобални играч; до сада је глобалан био само капиталистички Запад који се ослањао у својој експанзији на геокултуру Просветитељства.

Западна елита почиње да демонстрира знаке инфериорности и чак дегенерације a la Буденброкови, само уместо четири поколења овде имамо четири столећа. Другим речима, у кризним условима игра као да поново почиње. Може ли западна елита опет себе да изгради у складу са новим условима, да обнови и сазда нове форме (само)организације? Ново знање о свету и човеку као психоисторијско оружје? То је једно питање.

Још једно питање је да ли могу да искористе сукобе Запада и Кине други субјекти стратешког деловања, решавајући своје проблеме и користећи – по принципу џудоа – снагу противника.

Развијање сукоба западне елите, пре свега њеног англосасконско-јеврејског језгра и кинеске елите – који је невиђена појава у историји светске борбе, занимљива је слика и чека нас много изненађења. Умногоме, управо ће ова борба определити будућност – посткапиталистичку и уопште.

Андреј Фурсов
Приредио и превео: Александар Мирковић

ИЗВОРИ:

1. О ТЕКУЋИМ ПРОЦЕСИМА У СВЕТУ И О БУДУЋНОСТИ

2. ОНО ШТО САДА ПОСМАТРАМО ЈЕ РАТ ВИШЕ КЛАСЕ ПРОТИВ НИЖЕ И СРЕДЊЕ

https://zen.yandex.ru/media/id/5cbffc6d67591100b3fcd0ad/to-chto-my-seichas-nabliudaem-eto-voina-verhnego-klassa-protiv-nizov-i-protiv-srednego-klassa-619d3b7be66f2040f3ae19c3?fbclid=IwAR0XB6zUOkPybYVQ_7Ov3IV2Hba8JsJd5236j7Z3Ag0XAACECoP_3ifpDjE

3. О ОПАСНОСТИМА ДИГИТАЛИЗАЦИЈЕ И О КЛАСНОЈ БОРБИ

https://zen.yandex.ru/media/id/5cbffc6d67591100b3fcd0ad/klassovaia-borba-segodnia-idet-na-poliah-cifrovizacii-61980b4fa646bf500d5d447e?fbclid=IwAR2YpbwkJ7G3snXZXpIGkm8xAC1f6koKL8yHUXvHDOI2GAjPDpQHo6F8OAs

4. ОНИ ХОЋЕ ДА ЗАВРШЕ „ЕПОХУ ЉУДИ“

5. НАЈСУРОВИЈИ СЦЕНАРИО РАЗВОЈА КРИЗЕ

6. РЕАЛНА ВЛАСТ ЈЕ ТАЈНА ВЛАСТ

Андреј Фурсов, ПРОТЕСТИ У СВЕТУ ИЗРАЖАВАЈУ ИНТУИТИВНО НЕЗАДОВОЉСТВО „НОВОМ НОРМАЛНОШЋУ“

Пандемија корона вируса, затворене границе и нова дигитална реалност – таква је била прошла 2020. година. Много тога што је раније било нејасно, сада постаје очигледно: где нас воде светске елите, како је у САД спречена Трампова револуција и да ли је, на дуже време, угашена, какво је место додељено Русији у том „врлом новом свету?“ О овоме и многим другим стварима у интервјуу за Накануне.ру, говорио је историчар, академик Међународне академије наука, Андреј Фурсов.

Питање: Много се говори о глобалној перестројци, форматирању које је подстакла пандемија корона вируса. Тема је разматрана и на Форуму у Давосу на коме је учествовао и Путин. Где нас воде светске елите – да ли је то један, јединствен процес или овде назиремо неки договор?

АНДРЕЈ ФУРСОВ: То није сасвим јединствен процес јер постоји неколико група у светском владајућем слоју. Заједнички им је циљ: сачувати власт, привилегије и богатство у посткапиталистичком свету који се формира. А средства за постизање циља су различита, као што су различите и њихове представе о конкретном устројству посткапиталистичког света.

Они, које можемо назвати умереним глобалистима – а то су пре свега снаге које стоје иза Трампа – сматрају да је неопходно сачувати, у овој или оној форми и степену – државе (и повезан са њима индустријски и финансијски сектор, средњи слој…), али под контролом међународних институција као што је ММФ, Светска банка. У овој варијанти, посткапитализам је компромисно уређење, које узима у обзир интересе не само новонасталих група и „чистих финансијера“, бенефицијара епохе финансијализације (1980/90-2010), већ и бенефицијара претходне епохе (1930-1980).

Ултраглобалисти (можемо их назвати, такође, и радикални глобалисти, неотроцкисти, глобтроцкисти, десни троцкисти) ослоњени су на практично бескомпромисан приступ у стварању новог светског поретка на руинама познокапиталистичког света – реч је о његовом претварању у рушевине, о „анулирању“, о одбацивању. Не без разлога, програмски документ ултраглобалиста, који је написао организатор Светског економског форума у Давосу ( дружење чиновника на високим положајима, просечних, или мало изнад просека, који се налазе у служби ултраглобалиста) К. Шваб заједно са Т. Малер, тако се и зове – „Велики ресет (2020) (Great Reset); код нас се често „reset“ погрешно преводи као „перезагрузка“ (рестартовање), међутим, то је заправо „сброс“, „обнуление“ ( одбацивање, анулирање); „перезагрузка“ је „restart“ или „reboot“.

Приступ глобтроцкиста новом светском поретку претпоставља ликвидацију државе (уместо ње – неколико огромних супер- или мега- корпорација типа британске Источно-индијске компаније; није случајно последњих година, у науци и публицистици Пост Запада, нагло порасло занимање за историју ове компаније), средњег слоја, приватне својине и – колико год то ужасно звучало – породице. У том смислу глобтроцкизам представља анулирање не само капиталистичке епохе и епохе Модерне, већ суштински, целе људске цивилизације: нови светски поредак претпоставља стварање новог човека – без својстава, без личности, и у том смислу маске на лицима током митологизоване „пандемије“ – симбол су безличности и потчињавања „новој реалности“ и њеним господарима, разуме се, ако успеју да реализују планове.

Такозвана „пандемија“ је средство помоћу кога ултраглобалисти, наследници истовремно Лава Троцког и Леа Штрауса, покушавају да склепају свој „врли нови свет“. Узгред, пре десетак година Жак Атали је отворено изнео да је управо пандемија неопходна да би се изградио нови светски поредак. Први покушај – представљање „свињског грипа“ као пандемије – пропао је, но СЗО је то искористила да нагло спусти број оболелих/умрлих потребних за проглашавање пандемије од ове или оне болести. У октобру 2019. године спроведене су „обуке“ – Event 201, а 2020. године су објавили пандемију. При томе су чак и ултраглобалисти, типа пробисвета Шваба, били принуђени да признају: КОВИД-19 не представља егзистенцијалну опасност за човечанство. У „Великом ресету“ обер-Давос наводи следећу статистику: у јуну 2020. године, када је књига предата у штампу, губици од „пандемије“ износили су 0,06% светског становништва. То се, према Швабу, не може поредити ни са „шпањолком“ , шапанском грозницом (1918-1919: 2,7% светског становништва је умрло), ни са „црном смрћу“ (куга, 1348: 30-40% европског становништва), ни са „јустинијановом чумом“ (541-543 године: 30-40% становништва Средоземље). Више од тога, према аутору „Великог ресета“, главно у „пандемији“ (која, како он de facto признаје није пандемија) нису жртве, већ чињеница да она представља шансу да се у потпуности промени свет – одбаци стари и изгради нови.

Питање: Шта то представља за свет?

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Ово је свет „стејхолдерског капиталзма“ (stakeholder capitalism), тј. „капитализама за све“ (капитализам у интересу свих заинтересованих страна). Шваб га супротставља „акционарском капитализму“ (shareholder capitalism), који је владао у ХХ веку. Ако је акционар – власник, онда је стејхолдер – редован судеоник, а то је просто заинтересовано лице или, како га Шваб дефинише „секундарни учесник огромног комерцијалног пројекта“. При томе, иако у је термину „стејхолдерски капитализам“ присутна реч „капитализам“, у реалности ова форма је усмерена ка ликвидацији капитализма, приватне својине – пре свега малог и средњег бизниса.

Питање: А шта ће бити са приватном својином крупног бизниса, корпорација?

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Ствар је у томе што у данашњим условима то већ није приватна својина. У ситуацији када је управљање одвојено од својине, као што је то случај у корпорацијама са њиховом антитржишном и планском економијом, и када оно почиње да влада својином, дешавају се две ствари: прво, својина се из приватне претвара у корпоративну; друго, постаје функција управљања, власти, слива се са њом. И када одлучујући фактори производње постају неопредмећени или, како некад нетачно говоре, нематеријални, капитал-својина крупних корпорација се претвара у власт, којој, у суштини, капитал већ није потребан.

Питање: Објасните молим Вас.

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Капитал је опредмећени рад, који уложен, ствара нову вредност, тј реализује се као самоувећавајућа својина. Присвајање управо овог типа својине – опредмећених фактора производње као одлучујућих – лежи у основи капитализма. У данашњим условима, у хипериндустријализованом сектору производње (иако он и није постао у потпуности доминантан, премда је, неспорно, водећи) одлучујући фактор производње, а према томе и основни објекат присвајања постају неопредмећени фактори, и управо њихово присвајање конституише субјекте који образују систем посткапитализма.

Социјалне мреже у таквом контексту постају и објекти присвајња и средство контроле, а контролори социјално-информационих платформи – нови господари Светске Игре, власници, принципијелно нових, објеката. Корпоративна својина се на крају претвара у чисту власт.

Ипак, у друштву је очуван капитал значајног обима. То је капитал малог и средњег бизниса, акционарски капитал малих и средњих власника. Појединачно, то није велики капитал, понекад су у питању – микрочестице, мрвице. Но, узете заједно – представљају значајну маса капитала насупрот кога се не налази крупни капитал корпорација, већ, у суштини одвојена од капитала – власт која га негира. Да би се изградило ново уређење ову масу треба експроприсати. Излаз из капитализма и улаз у њега, испоставило се, као слика у огледалу је: у првом случају то је експропријација земље (ограђивања у Енглеској XVI–XVII ), у другом – експропријација капитала под видом замене акционарског капитализма стејхолдерским, тј секундарним учешћем на комерцијалном тржишту, које са капитализмом нема никакве везе.

Питање: И како ће се вршити експропријација?

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Она се већ одвија. У време првог таласа корона кризе, у САД, локдаун је уништио 4,5 милиона малих и средњих бизнисмена – њихов бизнис се више неће обновити. Слични процеси се одигравају и у Великој Британији, Француској и другим државама Западне Европе. У перспективи, доћи ће до повећања пореза за очување природне средине, за борбу са климатским променама; у САД ће увести порез за исплату „компензације за векове ропства“ црнцима. То јест реч је о прерасподели средстава средњих слојева – нижим. Пореско бреме, а оно ће, несумњиво, постати тешко, натераће мале и средње власнике или да продају бизнис, или да се инкорпорирају као „секундарни учесници“ у комерцијални сектор корпорација, или ће пропасти. Обратите пажњу на кампању која се води за убеђивање људи да је „несвојина“ боља од својине! Шта ће вам лични аутомобил? Каршеринг је бољи. Шта ће вам лични стан? Боље је изнајмити. И тако даље. Реч је стварању огромног слоја људи који нису само без капитала, већ и без својине. Такве људе је лакше контролисати, лакше је њима управљати, посебно ако се уз то уништи образовање, као што га уништавају у Руској Федерацији „мајстори“ – од Фурсенка до Грефа. „Пандемијом“, са једне стране, јачају средстава контроле и надзора над људима помоћу видеотехнике, електронике, социјалних мрежа и на друге начине; са друге стране – уништава се образовање помоћу динстанционе наставе.

У Кини, оно што називају „електронским концлогором“, постаје готово свакодневница у облику система „социјалног рејтинга“ („социјалног поверења“). У зони европске цивилизације, чак и њеним деградирањем у стање Пост Запада, а посебно у Руској Федерацији, кинеску варијанту није у потпуности могуће реализовати. Ипак, кретање у том правцу је присутно. Узгред, стављање маски на лице, такође представља контролу, потчињавање и обезличење.

Питање: А талас протеста по целом свету који смо видели, то је отпор овој тенденцији?

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Наравно. Људи интуитивно осећају да наднационалне врхушке не само што их нагоне у тор, већ руше њихов нормалан живот, замењујући га „новом нормалношћу“. Синтагма „нова нормалност“ – прави је новоговор орвеловског типа. Иако познати по поштовању закона, Холанђани и Немци, са њиховом традиционално приземним свакодневним животом, излазе на антикарантинске демонстрације, то значи: на својој кожи су осетили да њихов свакодневни, нормални живот уништавају. И што више буде таквих протеста, што већи буде притисак на светску врхушку, тим боље – она ће више одступити од онога што је замислила.

Уопштено, ново уређење готово никада не побеђује нокаутом, већ, по правилу – на поене. Оно је резултат компромиса старих и нових група господара с једне стране, и, између господара узетих у целини и становништва – са друге. И што је активније и непокорније становништво, то ће ново уређење бити мекше, ако му је уопште суђено да се формира.

Осим тога, треба се сетити, да се, како је приметио један од највећих америчких социолога Б. Мурмладши, велике револуције не рађају из победничког крика долазеће класе, већ из предсмртног ропца класе коју ће прекрити талас прогреса. Једино средство да се богаташи и власт натерају да узму у обзир и људе – јесте жесток отпор. И зато су антикарантински протести на Пост Западу добри: Буро, удри јаче! (М. Горки, Песма о веснику буре, прим.прев.)

Питање: А шта је са САД? Тамо су, такође, били протести. Како се нови председник уклапа у план, каква се борба тамо распламсала?

АНДРЕЈ ФУРСОВ: САД су једна од најважнијих позорница социјалне, психоисторијске борбе/рата за будућност. Ултраглобалисти су планирали да престроје Америку за 16 година: два четворогодишња председничка мандата Обаме плус два четворогодишња мандата Хилари Клинтон која би га заменила. За тих 16 година, до 2024. САД су требале постепено, али неповратно, да се промене у складу са плановима ултраглобалиста. Ипак, као риђи трол из табакере, искочио је Трамп – неочекивани адут, џокер умерених глобалиста и помешао све карте, покварио све планове ултраша. Да би свргнули Трампа морали су да активирају црначки покрет, испровоцирају социјалне и расне конфликте, да руше основе политичког система земље, тј покрену немире који ће се тешко зауставити.

Осим тога победа Бајдена, кога, како ја видим, могу без пробе ангажовати за улогу Дуремара у екранизацији „Доживљаји Буратина“ (екранизација приче Алексеја Толстоја, прототип Буратина је Пинокио из приче Карла Колодија. У тексту се често Пинокио зове само „лутка“ – il buratino на италијанском. Прим.прев.), била је пирова: компромитована је и легитимност председниковог мандата и сама институција председника, и – у великој мери – политички систем САД, који више неће бити исти ни сам по себи, ни у очима неколико десетина милиона људи. Осим тога, током своје четири председничке године, уз сву недоследност и уз све грешке, Трамп је толико тога учинио да ће ултраглобалисти изгубити најмање две године да рашчисте терен за реализацију свога плана. То значи губитак темпа који ће морати да компензују суровошћу и радикалним акцијама. А то ће, са своје стране, изазвати противљење и још више заоштрити ситуацију. Трампизам као да је поранио, показао се мутним, конфузним, али и потпуно способним да развије форму масовног социјалног и идејног отпора глобтроцкизму, при томе не само у САД – морамо узети у обзир и активност Стива Бенона у Западној Европи, његове контакте са представницима конзервативних кругова и партијама деснице.

Питање: Друштво у САД се поделило – но, да ли је то подела на расној или класној основи?

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Раскол се одвија по различитим линијама и у различитим правцима. У средњим и нижим слојевима друштва изгледа као расно-етнички, но то је форма, у суштини он је – социјални, класни – по Стаљиновој максими: „национално по форми, класно по садржини.“

Ултраглобалисти теже да анулирају и ресетују историју последњих 100-150 година, пошто је последњих 30 година глобализација довела финансијализације, тј деструктивни капитализам је дошао до банкротства из кога је излаз – анулирање претходне историје и њено ресетовање.

Ресет историје претпоставља лишење бенефицијара онога што су током 100-150 годишњег периода стекли. Главни бенефицијари одлазеће епохе били су бели људи – и у Европи, и у Америци. По мишљењу ултраглобалиста, најбољи начин да се они лише постојећих позиција – јесте промена односа снага у друштву између обојеног и белог становништва у нижим и средњим сегментима друштва – у корист обојеног. На тај начин, црни и обојени слојеви, под левим паролама („црвена застава“) или под паролом „негро-фашизма“ („црна застава“) постају савезници ултраглобалистичке врхушке у процесу транзита у посткапитализам. У Европи, покушај да се до овога дође, учињен је помоћу миграционе кризе, коју је неко прецизно назвао – „етничким оружјем“, а у САД заузимањем курса – да се у пре свега истакне улога Црнаца, Латиноса, Азијата, Индијаца. Бајден је већ изјавио да управо ове расно-етничке групе његова администрација посматра као приоритетне. У низу америчких организације већ се појављују „менаџери за различитост“; реч је о расно-етничкој различитости, различитости сексуалних мањина, то јест на белце ће сада извршити снажан притисак, провоцирајући социјалне конфликте – организовани хаос као облик управљања.

Узгред, врло је занимљив етнички састав Бајденове администрације. Аналитичари су већ приметили да је у њој много Јевреја; ипак, због нечега, није примећена чињеница да се у њој налази и велики број Индијаца. Последње говори и о унутрашњем курсу, и о спољашњем – антикинески савез са Индијом, покушај максималног американизовања политике ове земље. Међутим, понављам, све ово само споља изгледа као расно-етнички процес, но, његова суштина је класна. Мислим да ће глоботроцкисти, барем у САД, имати прилично проблема. Прво, белци ће се безусловно – супротставити, друго, отпор ће пружити и целе државе у којима нема много црног становништва. У Руској Федерацији ово мора бити добро расветљено и активно коришћено у информационој борби са Пост Западом.

Питање: Трамписти су оформили снажан протест, као што смо недавно видели и настављају борбу? Да ли могућ онда грађански рат у САД?

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Мислим да грађанског рата, у правом смислу речи, неће бити. А перманентних немира, као реакције на перманентну глобреволуцију неотроцкиста – биће. Недавно ми је један добар друг испричао следеће. Он комуницира телефоном и електронском поштом са својом бившом другарицом из разреда која се одавно са мужем преселила у САД. Тамо имају кућу, посао – средњи слој. Обоје су трамписти. Причала му је да су она и муж, у очекивању тешких времена, прошли обуку руковања ватреним оружјем, купили га, направили озбиљне залихе хране и спремни су да се бране оружјем.

Једном је књижевни историчар и критичар А. Лебедев рекао о Чаадајеву да се његова кућица на Басманој одвојила од Руске империје. Данас се цео слој Американаца, слично, одвојио до бајденовски-ултраглобалистичке Америке. А као што је познато – ову библијску фразу волео је да понавља непријатељ Ротшилдових, председник Линколн: дом који је изнутра подељен, неће опстати. Америчким „традиционалистима“ треба помагати, не треба се устручавати – противника треба тући на Стаљинов начин, на његовој територији. Поред тога, ултраглобалисти се не устежу да се мешају у наше унутрашње послове, шаљући нам политичке диверзанте, који уз помоћ политичке педофилије, под видом борбе са конкретним режимом, покушавају да уздрмају руску државност и анулирају нас и нашу историју.

Питање: Постоји мишљење да САД преформатирају елите, и да ће она бити много више лева земља?

АНДРЕЈ ФУРСОВ: По форми и тактички – да, ипак по садржају и стратешки то је нешто сасвим супротно. Ултраглобалисти су самодовољна врхушка, којој није ни за опстанак, ни за самооправдање није потребна никаква идеологија. Идеологија је као прво, за „middle“, за масу; друго, она је средство за манипулацију. Троцкизам овде наступа као средство. Ако треба биће „леви“ и револуционаран, ако треба биће – „десни“ и реакционаран. Ултраглобалисти су аполитична и аморална (ван морала) група чији је циљ – потпуна власт на глобалном нивоу, која нема потребу за идеологијом, а реализује се у облику непосредне контроле над понашањем обезличених маса (маска под називом „пандемија“ – као сећање на будућност?). Левицу и либерале, као снаге које су одрадиле своје, данас користе за рушење капитализма – они ће и отићи заједно са њим; планирано уређење више ће личити на свет у духу Леа Штрауса (на стари начин – „десно“).

Питање: А у том „врлом новом свету“ какво место су ултраглобалисти доделили Русији?

АНДРЕЈ ФУРСОВ: У најопштијем, стратешком плану – или „у кибли“ Историје, или у средини између периферије и ђубришта. У конкретном плану, мислим, Русији са њеним огромним пространствима, одређене су три функције: један део земље треба да постане депонија за смртоносни отровни отпад Пост Запада; други део, супротно, високоеколошка зона привременог, а у случају геоклиматске катастрофе – сталног боравка једног сегмента светске врхушке, резервна територија (узгред, ако се присетимо „откровења“ Хилари Клинтон, то се односи на значајан део целог постсовјетског простора); трећи део је предвиђен да буде позорница војних операција против Кине (ако ултраглобалисти успеју да докрајче Русију, следећа тачка њихове агенде је разарање Кине помоћу спољашњих и унутрашњих (грађанских) ратова, нешто између новог издања „опијумског“ рата и Тајпиншког устанка.

Питање: Али то захтева претходно рушење руске државности?

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Наравно. И услови за то су данас много погоднији него, рецимо, пре петнаестак година. И није ствар само у економској стагнацији, деградацији управљања и управљача, корупцији и у томе што је свесно одгајано поколење потрошача, које не зна како је рушен СССР и шта су биле деведесете – поколење, способно да буде гробар режима на позив неког попут „берлинског пацијента“ и његових газда. Ствар је – озбиљнија – и у нечем другом. Дуго времена покушаји ултраглобалиста да ослабе државу САД, ако већ не могу да је у потпуности блокирају, снажно су кочени постојањем моћних држава са нуклеарним наоружањем Руске Федерације и Кине. Транснационалним корпорацијама и наднационалним групама за глобалну координацију и управљање, САД су биле потребне као гвоздена песница. То јест, у почетку је било потребно демонтирати Русију и Кину и тек после тога дохватити се САД.

Дигитализације мења ситуацију. Такозвана „електронска држава“ или „дигитална држава“ – представља мину постављену испод државе, која нема одложено дејство. Прво, дигиталне структуре, платформе или, на пример, „екосистеми“ типа грефовског Сбера, преузимају низ функција које обично врши држава. Друго, „платформе“, екосистеми и остали дигитални монструми раде на наднационалном, наддржавном нивоу и сједињују се у глобалну мрежу или ланац. Ту мрежу/ланац ултраглобалисти бацају на државу која ризикује да се заплете као тешки гладијатор-мурмилио у мрежу лако наоружаних, али врло покретљивих ретарио-гладијатора.

Дигитализација власти омогућава ако не анулирање државе (уз то три највеће државе одједном), онда слабљење уз очување њене љуске: истовремено, у облику нечега што личи на војни трофеј, скалп или, у бољем случају, древни трупац са изрезбареним идолом на који се могу окачити сва сагрешења. „Дигитална држава“ у перспективи представља наддржавну дигиталну власт. Ипак, да би се раширио процес ове трансформације или чак трансмутације, ултраглобалистима је неопходно стварање политичких претпоставки, потребна им је политичка победа, у три највеће државе, над снагама које оличавају управо – државну власт, па макар та власт била повезна са умереним глобализмом или чак ограничена глобализмом.

У САД ултраглобалисти су уз велики напор и огромне махинације успели да сачувају победу на поене, али то је пирова победа, предстоји – борба. У Кини, „комсомолци“ и њихови англо-амерички савезници нису успели да одстране Си Ђинпинга, па предстоји, такође, борба у средишњици коју ултраглобалисти не могу добити. Произилази да је поље на коме се води историјски одлучујућа битка почетком 21. века, као што се водила и почетком 20. века, најслабија карика систем држава – Русија, како год се она звала. Управо зато се ултраглобалисти и њихови компањони труде да у Руској Федерацији максимално дестабилизују ситуацију, наводно ради уклањања конкретног режима. То је лаж. Њихов циљ није режим, већ Русија као држава, као психоисторијски тип, као цивилизација. Овде, у Русији, слабој карици, видимо да ће се решавати много тога у судбини света – исто као што је било и 1917. и 1967. године (тада је номенклатура, одрекавши се од скока у посткапиталистичку будућност, значајно допринела тријумфу деградационо-деструктивне тенденције, која је свет довела до његовог данашњег кошмарно-дегенерисаног стања).

Као што је познато ланац не може бити јачи од своје најслабије карике. Почетком 20. века, блистави руски публициста М.О. Мењшиков писао је да уколико у Русији не дође до промене енергије, земља ће почети да личи на колонијалну Индију – и промена се догодила. Русија је упала у котао револуција и грађанских ратова, али није постала англосаксонска колонија, већ се претворила у супер-државу. Почетком 21. века можемо рећи: ако не дође до промене енергије, Русију чека гора судбина од оне коју је задесила колонијалну Индију. Ситуација се заоштрава и погоршава зато што Пост Запад са својим англосаксонским језгром неће чекати – време ради против њих, и већ у овој, 2021. години покушаће, ако не да сруше режим, онда да под маском рушења режима учине све да Русију као државу максимално ослабе и груну нас у пропаст. Период после рушења СССР-а јасно је показао да један сегмент врхушке Пост Запада оличава нешто између наднационалне терористичке организације – (догађаји 11. септембар 2001. САД; Авганистан, Ирак, Либија; убиство Милошевића, Гадафија и много другог) и глобалне групе организованог криминала. У рушењу старог света ови криминалци су већ изгубили темпо: велико анулирање уз помоћ „пандемије“ није прошло како су планирали и „нова нормалност“ није заживела. У потрази за изгубљеним (али не по Прусту) временом, радећи по шаблонима и законима силе, „глобални хулигани“ ће рукама, пре свега њихових компањона унутар земље, по периметру наших граница ударити на слабу карику.

Будимо будни и запамтимо: овде нема ситница.

16.02.2021.

Елена Ричкова
Превод: Александар Мирковић

Извор: http://www.discred.ru/2021/02/16/andrej-fursov-protesty-v-mire-intuitivnoe-nedovolstvo-novoj-normalnostyu/

Андреј Фурсов, У ТОКУ ЈЕ ПРВОБИТНА АКУМУЛАЦИЈА КОНТРОЛЕ ПОНАШАЊА ЉУДИ

Андреј Фурсов, У ТОКУ ЈЕ ПРВОБИТНА АКУМУЛАЦИЈА КОНТРОЛЕ ПОНАШАЊА ЉУДИ

У свету је у току процес првобитне акумулације нематеријалног карактера, који ствара основу за нови друштвени систем, користећи могућности дигиталних технологија. О контурама овог система и његовом теоријском разумевању говорио је за „Дан ТВ“ историчар и мислилац Андреј Фурсов, представљајући књигу Шошане Зубоф (Shoshana Zuboff) „Епоха надзорног капитализма“(The Age of Surveillance Сapitalism). Упознаћемо читаоце са најважнијим деловим његовог излагања.

Зубоф пише да надзорни капитализам није контрола над средствима за производњу, већ над средствима за модификацију потрошње. То јест, главни фактор који се отуђује јестепонашање, примећује Фурсов.

“Она пише да је Google изумео надзорни капитализам, као што је почетком ХХ века компанија General Electric изумела менаџерски капитализам и масовну производњу. Но, заједно са Google – ту су и Microsoft, Facebook и тако даље. Производи надзорног капитализма нису продукти који учествују у размени вредности, што је карактеристично за капитализам. Они не стварају конструктивне односе „произвођач – потрошач“, већ ‚пакују‘ наше понашање, навике и искуство тако да служe туђим интересима. Човек постаје сировина.

Овај надзорни капитализам зна све о нама, а ми о њему – практично ништа. Ако је индустријски капитализам процветао науштрб природе, онда се информациони капитализам гради на рачун људске природе. Но, у томе је ствар – то више није капитализам. Зато што је капитал – опредмећени рад, који се може уложити (у производњу или неку другу делатност, прим.прев.) и створити нову вредност. Ако је реч о контроли друштвеног понашања посредством ваших потреба, или колико пута кликнете мишем – и то се бележи – то већ није капитализам. Овде је објект присвајања сам човек“ – каже Фурсов.

Понекад нови систем називају – дигитални феудализам. То је грешка, истиче историчар. У феудализму су отуђивали у односу на човека – спољашње факторе, пре свега власт располагања земљом. ИТ-корпорације отуђују човекову власт над собом, сопственим потребама и избором.

“Године 2004. Гуглов Gmail почео је да скенира личну преписку да би је искористио за циљеве рекламирања. Године 2007. „Фејсбук“ је отпочео пројекат „Бикон“ као нови начин социјалног ширења информација. Заправо, он је дозволио оглашивачима на „Фејсбуку“ да прате кориснике и открију шта купују, без њихове дозволе. То јест, појавио се нови облик економске власти, но за њом следи и политичка власт. Зубоф говори да се citizens претворио у netizensжитеља мреже. А они су лишени права на приватност. Чим изађете на мрежу са вашом приватношћу је завршено.“

“Веома је интересантан термин – бихејвиорални вишак вредности. То јест, понашање постаје тај вишак вредности. За разлику од индустријских предузећа „Гугл“ присваја као вишак вредности човеково понашање. То јест, човек се присваја у целини као потрошачка индивидуа. Њега облажу паучином потрошачких информација. Нико се није досетио да се овде не ради само о новом облику експлоатације, већ новом виду човековог отуђења. При чему је оно дошло у облику веома доброг гаџета. Субјект је „Гугл“ и комплекс платформи. Они сакупљају податке о понашању људи. То јест, формира се човек који је већ оспособљен за „Гугл“ и зависан од њега. То није резултат унутрашњег развоја дигиталних технологија. Непосредно из дигиталних технологија то не настаје. То је друштвено-економска конструкција. Технолошко уређење је последица друштвеног система, а не обрнуто“ – изјавио је Андреј Иљич.

Ако је масовна производња тежила да створи нове изворе потражње, онда „Гугл“ и њему сличне корпорације изграђују бизнис око растуће потражње оглашивача.

Човек који куца на рачунару и нешто наручује, мисли да је потрошач. Не! Он је сировина. О њему се сакупљају информације. Реални потрошач „Гугла“ је – оглашивач. А човек је жива нафта. Отуда и атмосфера потпуне тајности на „Гуглу“ – истиче Фурсов.

“Долазимо до важног појма – првобитне акумулације. У своје време некапиталистичка првобитна акумулација створила је основу капитализма, пошто сваки систем настаје на вансистемским предусловима. То што ради „Гугл“ – и јесте првобитна акумулација, само не капитала, већ некапиталистичких актива за ново уређење. При чему, све је то некако неприметно највећем броју људи. У XVI веку, када је вршено ограђивање, било је очигледно: људе су изгонили са земље. Данас људе истерују из њихове приватности која омогућава слободу избора. Међутим, функционише и материјални процес – уништење малог и средњег бизниса. На тај начин се рашчишћава трг за ново уређење. И у таквим структурама, као што је „Гугл“ долази до међусобног преливања власти и својине. Јер, уколико контролишете понашање људи то већ није својина – то је власт.

Долази до успостављања корпоративне контроле над одређеним зонама у којима нису на снази државни закони, већ правила дате корпорације. То јест, такве структуре врше институционализацију слободе друштва. У овим структурама постоји сложен трокласни систем акционара, а на врху су – један-два човека. Они и доносе све одлуке, то су „жреци“. Повезани су са специјалним службама, дубоком државом и банкама. Оно што Зубоф зове надзорни капитализам и дубока држава – две су форме у којима сазрева принципијелно ново посткапиталистичко уређење. ИТ-корпорације конструишу и претендују на друштвене територије, по обиму без преседана, које још нису обухваћене законом, на пример – сајбер простор. Оне су се и упутиле тамо. Овде имамо аналогију са XVI веком у историји капитализма. Северноатлантски субјект га је стварао у својој морској зони, која није била уређена (пиратерија). И освојили су ту територију. Исто се дешава и сада.

Господари ових процеса постају „жреци информација“. Они одлучују која информација се даје друштву, која се крије, а која одбацује. Испада да је то расподела знања. Постоји знање за масе и тајно знање. Дигитализација се појављује као оруђе за лишавање права. Моћ ових структура има свој извор у логици акумулације контроле над понашањем. То је принципијелно некапиталистичко уређење. Термин „ексесизам“ (access) одражава суштину ових структура. Оне лишавају огроман део становништва приступа знању. Рецимо „Сбер“, који је добио велика права у модификацији образовања – то и јесте одсецање огромног дела становништва од знања и образовања. И, веома симболично, људи из „Сбер-а“ су довели на форум у Санк-Петербургу Дању Милохина (руски модни тиктокер, блогер и репер, прим.прев.). Ово и јесте симбол „масовке“ (масовни скуп, прим.прев) која је потребна платформама“ – рекао је Фурсов.

Јевгениј Чернишов

Превод: Александар Мирковић

Извор: https://www.nakanune.ru/news/2021/09/26/22622215/?fbclid=IwAR2lBPz3gaketMS2ivQsWNiKen1X_yoQcPpygc2yIxd90BKsdvNpHUr04Ps