Андреј Фурсов, САМО ПОБЕДА!

Иља Титов: Андреје Иљичу, како оцењујете позиције главних светских играча у вези са нашом специјалном војном операцијом?

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Почећу од Кине. Укратко, она је, као и увек, опрезна, уздржана, али, пре или после, владајући слој Кине ће морати да учини коначан избор. Сада, према подацима којима располажем, отприлике 25-30% овог слоја, тесно је повезано са западним капиталом и богатим слојевима у самој Кини, и иступа за придруживање санкцијама против Руске Федерације, да би се солидарисали са Англосасима. Други део слоја, отприлике 40%, углавном група Си Ђипинга и његових савезника, потпуно тачно указује да је у случају пораза Руске Федерације следећа Кина и њен опстанак у данашњем облику, у наредних десетак година, врло је проблематичан. Много тога зависи од неопредељених; одговор ће дати предстојећи конгрес Комунистичке партије Кине.

Иља Титов: О непријатељству Англосаксонаца према нама и њиховој позицији не морамо да говоримо, све је јасно. А Европска унија, Европљани? А наша браћа Словени?

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Да ли сте уверени да су нам они браћа? Пре ћу се сложити са Ф.М. Достојевским и К.Н. Леонтјевом који су још у XIX веку све схватили. Срби су нам браћа. Бугари су у оба светска рата ратовали на страни Немачке. Чеси, такође, нису наши људи, а Пољаци, заједно са Британцима, деле прво место у русофобији.

Иља Титов: Зато што су католици?

АНДРЕЈ ФУРСОВ: И због тога. Али, нешто друго је главно. Пољаци су изгубили од нас у „сукобу међу Словенима“, при томе не на поене, већ нокаутом. Почетком XVII века ми смо их избацили из Москве, 1667. године смо вратили Украјину и Кијев, а крајем XVIII века присајединили Пољску (средином XIX века века то су само привислинске губерније Руског царства). И Пољаци са својом гордошћу не могу да опросте Русима што су, за разлику од њих, створили велику, централизовану власт (самодржавну Русију, СССР) и не мање велику – европску културу Модерне, једнаку западној верзији европске културе, а Пољска је увек била, јесте и биће периферија, задње двориште – политичко и, главно, културно, исте те Европе.

А сада о западним Европљанима. У интервјуу, који је дао непосредно пре смрти, К.К. Мељник-Боткин, шеф француске специјалне службе за време Де Гола, каже да Руси не треба да буду у заблуди: без обзира на то што је прошло два века Французи неће заборавити и неће опростити Русима победу над Наполеоном. А шта да кажем онда о Хитлеру и нашој победи и над његовом Немачком и над његовим Еврорајхом? Мржња према Русији свих тих шолцева, урсула фон дер лајен и друге антируске поганије – само је мржња потомака (а понекад просто унука) нациста, мржња историјских губитника који сматрају да је сада дошло време реванша и да могу – на команду Англосаксонаца – да подигну главу. Треба се сетити да СССР није ратовао само са хитлеровом Немачком, већ са хитлеровом Европском унијом – јер је Европа, изузимајући Србе, легла под Рајх. Разуме се, отпора је било готово у свакој земљи, ипак, треба знати да је у војсци Рајха Француза било много више него у Покрету отпора, да су последњи заштитници Берлина били француски и естонски есесовци. Данашња мржња Европљана, пре свега Немаца (не свих, разуме се) према Русима представља жеђ за реваншом. А за реванш су потребни нови нацисти, пожељно Словени, и Постзападу је било потребно њихово поновно стварање.

Сада постају јасне многе ствари, које су раније, барем споља, биле изненађујуће. Тако су у ОУН, последње две године стално стављали на гласање питање о недопустивости величања нацизма. Две делегације – САД и Украјина – увек су гласале против, а државе Европске уније биле уздржане, дајући на тај начин величању нациза „зелено светло“. Даље, пре неколико година, немачка криминалистичка полиција открила је неонацистичку организацију у војној обавештајно служби ове земље, које је имала тесне везе са аналогном организацијом у војној обавештајној служби Аустрије. Руководство немачке обавештајне службе, наводно је превидело постојање неонациста унутар својих структура. Заправо, мислим да су у праву аналитичари који сматрају да је то, као прво, била једна од ћелија Црне интернационале; друго, да је њена основна функција у данашњој етапи – припрема, по духу им блиских, неонациста из Украјине. Отуда – „слепило“ њиховог руководства.

Недавно је за време посете Кијеву, Жозеф Борел отворено изјавио да је пожељно да се конфликт између Украјине и Русије реши војним, а не дипломатским путем. Заборавио је, очигледно, болестан, судбину „плаве дивизије“. На Твитеру је написао: „Овај рат мора бити добијен на бојном пољу“.Тако нешто, високи евро-чиновници, до сада – још од времена напада хитлерове Немачке на СССР – нису себи дозвољавали. Ето, још један реваншиста се вратио. Маске су коначно збачене. Непријатељ је пред вратима, и, или они нас – или ми њих.

Иља Титов: Изгледа да је раније, тај исти Борел, говорио о неопходности решавања овог питања дипломатским путем.

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Ситауција се променила. Но, свеједно, јасно је да ће, упркос свој помоћи Постзапада Украјини, Русија победити, макар и тешко. Уз то, како видимо, неће се остварити наде постзападњака у такозвану „партију мира“ у Москви.

Ситуацију је јасно осликао, у мартовском броју журнала Foreign Affairs (коју издаје Савет за међународне односе, који изражава званичну позицију ултраглобалиста), Самјуел Череп, виши научни сарадник корпорације РЕНД, бивши виши саветник заменика државног секретара САД. Он сматра да је постизање брзог компромиса са Путином – најбоља варијанта за САД. Зашто? Врло једноставно. Пошто је очигледно да ће Руска Федерација у сваком случају савладати Украјину, мир ће бити последица Путинове победе, а то аутоматски означава стратешки неуспех САД. Борба Запада за утицај у региону, примећује Череп, измакла је контроли. Победа Русије, подвлачи он, не само да ће изменити ситуацију по целом периметру граница Руске Федерације, већ ће и онемогућити да Русија буде позвана на одговорност због започињања рата. Уз то, што конфликт дуже траје, више се зближавају РФ и Кина, јачајући једна другу, у време док САД тежи да избегне стварање новог биполарног света. Победа Путина ће ојачати његов режим, а пошто је главни циљ САД, према Черепу – смена режима у Русији, Запад мора да постигне мировни споразум РФ и Украјине пре руске победе.

Дакле, све је јасно – и циљеви и средства. Брз мировни споразум је средство слабљења политичког режима РФ, његове смене и, као последица тога, ликвидације биполарности, коју могу остварити Кина и РФ – три у једном. С ове тачке гледишта потпуно је јасно: сви који, а посебно у Русији, позивају на моментални прекид војних дејстава у Украјини и брзо закључивање мира заснованог на „компромису“- раде у интересу САД, Постзапада и, сагласно томе, представљају непријатеље Русије. Амерички аналитичар је јасно осветлио и интересе САД и средства за њихову реализацију, а ми смо добили маркер који нам омогућава да јасно одредимо ко је непријатељ. „Партија мира“ је партија мирног уништења Русије.

Иља Титов: Колико дуго ће, по вашем мишљењу, трајати војна дејства?

АНДРЕЈ ФУРСОВ: То зависи од тога колико ће времена бити потребно за реализацију интереса страна које су у конфликту. Интерес Русије је демилитаризација и денацификација Украјине, ликвидација опасности по нашу безбедност. Интерес укронациста је спасавање сопствене коже по цену живота, пре свега, мирног становништва. Интерес Постзапада у целини – максимално слабљење Руске Федерације, ликвидирање нашег нуклеарног оружје, распарчавање земље и успостављање потпуне контроле над руским ресурсима, обарање Кине, пре свега поделом на депресивни, ултраглобасистима непотребни, Север, и чврсто интегрисани, у светске процесе – Југ (могућа је и макрозона, „трапез“ Јапан – кинески југ – Тајван – и, минимално, Јужна Кореја).

Но постоје и специфични интереси – брзина управо њиховог спровођења, умногоме ће одредити економске детерминанте дужине војног сукоба, поред геополитичких фактора. Разматрајући питање основних бенефицијара рата у Украјини, Андреј Грибов, чије материјале препоручујем за читање, издваја три групе:

1. Финансијери „колективног Запада“;
2. Произвођачи угљоводоника, који су нагло поскупели;
3. Светски војно-индустријски комплекс.

Основни циљ финансијера, који је скоро постигнут, јесте одузимање капитала руски олигарсима, чиновницима и бизнисменима, капитала смештеног на Западу, у оф-шор компанијама, у непокретностима, јахтама и томе слично – чије је вредност достигла 2 трилиона долара. Ова група светских лопова свој циљ је реализовала, али још месец дана рата, да би се „формирало јавно мнење“, неће шкодити. Приход произвођача нафте (а то су компаније из десетак земља) је 50-100 милијарди долара месечно, због тога им је важан продужетак рата. За само мали део, од стотину милијарди долара, примећује А.Ј. Грибов, може се покушати „помићивање и генерала и чиновника са обе стране конфликта. Метод је разрађен још почетком арапско-израелских ратова“. Играчи из сфере светског војно-индустријског комплекса су познати. Достављање Украјини тешког наоружања и анализа војних операције за њих је игра; она „омогућава да крупни играчи војно-индустријског комплекса, распореде међу собом неколико трилиона долара у току наредних десетак година. Још који месец је неопходан војно-индустријским службама. Више од тога – није потребно.“ Отуда закључак: ако не дође до неких непредвиђених догађаја онда је завршетак рата могућ за 4-5 месеци, то јест крајем јула или августа.

Ипак, мислим да није ствар толико у непредвиђеним догађајима. Поред њих и економије, постоји и логика геополитичког сукоба и вођења војних операција, логика, или, ако хоћете, „магла рата“. Не говорим овде о дугорочним геоисторијским циљевима Постзапада, који диктирају продужавање сукоба – максимално слабљење Русије са перспективом њеног рушења од стране Англосаса и Европске уније и истовремено гушење Европске уније од стране Американаца.

Иља Титов: Јасно је да што конфликт буде дуже трајао, то ће бити гора енергетска и прехрамбена ситауција у Европској унији. Можда је то један од циљева покретања сукоба.

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Наравно, он је полифункционалан: слабљење РФ и ЕУ, делимично (а можда и прилично) – квари британску игру у Источној Еворпи, ради за Америку и ултраглобалисте.

Али ми нисмо имали други излаз осим да започнемо специјалну операцију. Избор могућих решења није био велики: послати војску није весело, не послати војску – катастрофа, и свеједно – рат, само у значајно горим условима за нас.

Иља Титов: Појасните, молим вас.

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Сећамо се да је В.В. Путин, током децембра покушавао да добије од Постзапада, од НАТО пакта, то јест од САД гаранције о безбедности, пошто је било познато да су укронацисти, подстакнути тим истим Постзападом, припремали удар по, у том тренутку, непризнатим републикама. Захтев за гаранције о безбедности у преводу на обичан језик гласи: „Смирите вашег пса на ланцу. И сами се смирите“. Но, пса на ланцу су три деценије гајили и пујдали на Русију, не зато да би га смирили, већ да би ратовали рукама укронациста са Русијом, гушили је, оковали, ослабили постојећи режим у њој. И, ето ситуције средином фебруара. На граници са ЛДНР концнтрисана је моћна војна песница Војске Украјине и наци-батаљона, способна да за мање од једног дана уништи народне милиције република и изађе на границу са Руском Федерацијом. А пошто је у то време РФ признавала територије самопроглашених република делом Украјине, у таквој ситуацији, помоћ ЛДНР од стране РФ, била би немогућа, уосталом, већ би било касно. Наше војне вежбе у областима које су се граничиле са Украјином су се завршиле и Макрон је изјавио да је неоходно повлачење руске војске. Предлог је имао провокативни карактер, истог типа као и Обамин из 2014. Тада је он замолио В.В. Путина да убеди В.Ф. Јануковича да повуче војску из Кијева, обећавши да ће се у том случају ситуација смирити. Војска је повучена и тада се догодио преврат. Али, то пролази само једном. Макрону није прошло. Руководство РФ је учинило једини могући избор који, суштински, смањује геополитичку опасност: признање ЛДНР и помоћ против агресије која је припрељена. Непријатељски удар је био предупређен за буквално неколико дана.

Да се то није десило, укронацистички режим би залио Луганск и Доњецк крвљу, нашли би се на нашим границама и почели припрему за напад на Крим и пограничне области РФ. Конфликт је планиран за крај 2023. и почетак 2024. године.

Иља Титов: Зашто баш тада?

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Управо почетком 2024. године, по мишљењу америчких и западноеверопских стручњка, оружане снаге Украјине биле би спремне за озбиљан рат са Руском Федерацијом. Наравно, ни 2024. године Украјина не би могла да рачуна на победу над РФ, али није реч о томе, и такав задатак Постзапад, уз сву мржњу према Русији, не би поставио. Реч је о нечем другом: о отпочињању таквог конфликта од стране укронациста који би могао нанети РФ неприхватљиве губитке и испровоцирати кризу власти управо у предвечерје председничких избора, која би могла довести до смене режима. Године 2022. оружаним снагама Украјине су за то недостајале две ствари, готово катастрофално.

Иља Титов: Које?

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Авијација и гориво и мазиво. Тек крајем 2023 и почетком 2024. Американци би могли да реше овај проблем испоруком Украјини авиона F-15, F-16 и A-10. До тада би морали да буду завршени и нафтоводи из Пољске и Румуније – који би решили проблеме горива. Као резултат тога, почетком 2024. године имали бисмо укронацистички режим добро наоружан и спреман за рат. Како је приметио председник Руске Федерације, ако је туча неизбежна, онда удари први – то штеди животе, ресурсе и време.

Иља Титов: Дакле, можда су у праву они који су сматрали да се 2014. није требало ограничавати на Крим, већ ићи даље и не чекати осам година?

АНДРЕЈ ФУРСОВ: 2014. године и ја сам тако мислио. Али, недавно сам схватио, а данас још боље схватам у чему сам грешио. Године 2014. нисмо били спремни за тотални конфликт са колективним Постзападом – није било ни снажне армије, ни прехрамбене индустрије, ни реалног банкарског система. Нама и сада, када је све то за осам година овако или онако створено, тешко, а 2014. године би нас просто самлели. Да, и 2022. САД су нас принудиле да нападнемо, али, прво, већ смо имали базу за напад; друго, овим ударом решавамо своје проблеме и истовремено стварамо проблеме Америци, и заједно са Америком нашем отвореном непријатељу Европској унији: енергетске, прехрамбене и социјалне. И што више Европска унија буде имала проблема, брже ће се распасти, макар и de facto, и то је боље за нас. Некада је Ф.И. Тјутчев рекао да после стварања руске империје Петра Великог, обнављање империје Карла Великог у Европи није могуће. Геополитичар, дипломат и песник имао је у виду да се снага јединствене Европе и снага Русије налазе у обрнуто пропорционалној вези: што је јача Русије, слабија је Европа и обрнуто. Довољно је сетити се да се Европска унија, реално подигла, после рушења СССР-а. Сада се ситуације равзија у обрнутом смеру.

Данас Европљани бесне, споља су тако милитантни („ох, држите ме, седморица“) управо зато што време Европске уније пролази, и без одобрења Америке, политички импотентни, ништа неће моћи да ураде. А одобрења нема, ипак је Дуремар из Беле куће, уз сву своју гадну реторику, значајно суздржанији од Европљана и Британаца. У случају ширења конфликта САД ће морати да се умешају, а то им, у крајњој мери, засад не одговара, посебно имајући у виду кинески проблем.

Иља Титов: Другим речима, САД даве свог европског конкурента.

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Да, али то није једини разлог извлачења „масти“ Европи. Постоји још један, повезан не са геополитиком, већ са „великим ресетом“, изградњом новог светског поретка од стране наднационалних структура. Један од задатака у току ове изградње је експропријација, а у суштини – уништење највећег дела средњег слоја (који понекад, нетачно, називају „средњом класом“, иако он није класа у правом смислу ове речи, а који се састоји од представника различитих класа са приближно истим приходом).

Богатство савременог света процењује се на отприлике 85-90 трилиона долара. Само 1% становништва (70-75 милиона људи, ако је тачна данашња процена да у свету живи 7,6 милијарди људи) супербогатих и богатих поседује око 35 трилиона долара. 12-15% становиштва (око 1 милијарда људи), а то и јесте светски средњи слој, поседује око 40 трилиона долара; још 10-15 трилона – а то су мрвице, припада остатку од 85% светског становштва, то јест, отприлике 6 милијарди људи; од ових сиромашака тешко је било шта узети, да и мучно; али 1 милијарада „средњака“, мидлова, који су још компактно концентрисани у градовима и богатим предграђима, и што је још важније, чврсто интегрисани у систем, и зато контролисани и рањиви – да, то је то! Поред тога, 40 трилиона је много више од 10-15 трилиона (овај део планирају да узму касније помоћу елементарног смањивања броја становништва, пре свега нижих слојева, као „сувишних уста“). Генеза капитализма одвијала се у облику експропријације земљишта. Генеза посткапитализма (који је представљен под лажном заставом обновљеног „стејхолдерског“ или „инклузивног“ капитализма) такође ће се одвијати у облику експропријације од стране главних бенефцијара капитализма са социјалним, велфероским (Welfare state) лицем у другој половини XX века. „Инклузивно“, „стејхолдерски“ – све су то Поља Чудеса у Земљи (посткапиталистичких) Будала, где ће нови мачори Базилио и Алисе (Шваб и Евелин де Ротшилд) намамити Буратина из средњег слоја – „крекс, фекс, пекс“.

Узгред, у експропријацији од средњег слоја тек је на крају – одузимање имовине, први кораци су смањење потрошње енергије овог слоја, кретања у простору (могућност туризма), исхране, њеног рационалисања. Заправо, ове задатке је требало да реши „пандемија“, зашто није решила – о овој теми можемо много говорити, но, сада је важније нешто друго: зашто је Европа мета? Прво, зато што од 400 милиона становника Европске уније, средњи слој чини – не мање од 150 милиона, дакле, има се од кога узети „маст“. Друго, Европска унија нема политички субјективитет, атлантске елите послушно испуњавају вољу ултраглобалиста на штету сопстевеног становништва, које је, у суштини, незаштићено. А ако се нешто деси могу се уништити „етничким оружјем“ – мигранитма, изазивањем сукоба на етничко-расној основи. Узгред, конфликт у Украјини је подарио атлантским врхушкама и постзападном грађанину спољашњи објект мржње, за разлику од миграната (који су унутрашњи). Понавља се „мексички талас русофобске хистерије“ (Б. Чуков), који се већ претвара на Постзападу у наведену психичку епидемију, која омогућава да се усмерава, „пандемијом“ и нарастајућом социјалном кризом изазвано незадовољство – против Руса. А уз ову буку Европљане можете скинути до голе коже, што им и чине.

Са средњим слојем у Европи почињу да раде оно што су радили са средњим слојем соц-лагера, пре свега СССР-а, деведесетих година. Пљачка је тада добила фантастичан обим. Ако је 1989. године у Источној Европи, укључујући и европски део СССР-а, испод линије сиромаштва живело 14 милиона људи, већ 1996. их је било 168 милиона. У извештају УНЕСКО-а о сиромаштву то је названо највећим погромом средњег слоја у исторји. Ми се сећамо ко је доспео под нож – не Окамин, већ гајдарско-чубајски, и следбеника њихових реформи, у земљи и иностранству. Експроприсани су учитељи, инжењери, вискоквалификовани радници, лекари, официри,научни сарадници. У скоро тристамилионитом СССР-у средњем слоју је припадала скоро трећина становништва. А сада, 30 година касније, дошао је ред на средњи слој Европе. Припремајући се за „бег из капитализма“ ултраглобалити „отварају нову конзерву“. Планирају да „једу“ Европу током двадесетих година овог века.

Иља Титов: А онда?

АНДРЕЈ ФРУСОВ: То је занимљиво питање. Следећи кандидат за експропријацију може бити земља у којој је тај слој бројан. Два су кандидата: САД са Канадом и Кина. Број „средњака“ у обе земље је приближно једнак, између 300 и 400 милиона (зависно од критеријума одређивања). Изабраће ултраглобалисти, наднационалисти. На први поглед, делује, да ће они САД поштедети – оне су њихове. Њихове – само формално. У суштини, ултраглобалистима ни етничка, ни расна припадност не игра улогу – они су изнад тога. Историја коришћења етничког оружја од стране атлантиста, у облику миграната с Блиског Истока и из Африке, против својих, Европљана, хришћана, белих – јасно о томе сведочи. Следећи кандидат, после Европе, за „черупање“ је, како ја видим, САД са Канадом. Два су узрока, не рачунајући чињеницу постојања огромног, по броју, иако опадајућег, средњег слоја. Прво, с једне стране – огромна маса сиромашног небелог (црнци, латиноси) становништва, у чију корист се може извршити прерасподела прихода, националног богатства и на тај начин аргументовати (намерно) погрошање положаја средњег слоја, уз помоћ специфичних пореза, исплата „социјалне репарације“ потомцима робова и томе слично. С друге стране, масу небелих, агресивних нижих слојева лако је нахушкати на средњи слој, како нам је то већ показала историја „црним фашизмом“ BLM. И некакву посебну технологију социјалног инжењеринга није потребно смишљати, довољно је пустити наведену психичку епидемију, као што је то било са „флојдо-беснилом“.

Друго, кинески владајући слој је последњих десетак година јасно и убедљиво демонстрирао, да посредством система социјалног рејтинга, који је идеално „легао“ традиционалној кинекској дисциплини и власти КПК, може веома ефикасно, много ефикасније него врхушке Постзапада са остацима последњих демократских институција и традиција грађанског друштва, хришћанске савести (Кина је, као и Јапан – само култура стида) контролисати своје становништво, штавише – интериоризовати ову контролу, претворити је у самоконтролу масе. Запад је последњих 200 година такође, веома напредовао на том пута, васпитавајући, помоћу онога што ја називам СМРАД (средства масовне рекламе, агитације и дезинформације), пропагандом и институцијама репресивне свакодневнице („надзирати и кажњавати“ по М. Фукоу) послушног, безиницијативног, лишеног критичког мишљења, стандардизованог ситим и конфорним животом – човека, „ходајући желудац“. Ипак, постоји граница коју европски човек неће прећи, а Кинез живи иза те границе, органски, за своје друштво и културу. Управо таква социјална индивидуа, „контекстуална личност“, потребна је ултраглобалистима у њиховом „врлом новом свету“.

У том погледу Кина је готово идеална за њих и, нимало случајно, у трамповска времена, Си Ђипинг је изјавио у Давосу да је Кина спремна да стане на чело глобализације. Имао је у виду замену САД не у сфери економије, Си је реалиста, већ лидерство у стварању, неопходног за ултраглобалсте новог поретка, модела друштва и човека: „ви хоћете песме, ја их имам“. И давоска „компанија“ је правилно схватила сигнал; друга је ствар што се у бајденовска времена ситауција почела развијати другачије, заоштриле су се америчко-кинеске противречности и вектор борбе за тип глобализације се променио. Слабост Кине као полигона за ултраглобалисте је депресивни Север који се, и на етничком плану, разликује од Југа. Узгред, овај проблем није нерешив: при de iure очувању јединствене Кине, може доћи до de facto „развода“ између Југа и Севера (цела историја кинеског система јесте постојани распад и уједињење после дугог периода одвојеног живота, а као што је познато, еволуција великих, сложених система је неповратна), при томе Север може бити избачен, као што се то десило, на пример, са искоришћеним северозападом Бразила на прелазу XVIII–XIX век, а Југ, као што сам рекао, може постати елемент макрозоне (регион-економије) „Јапан – југ Кине – Тајван – (могуће) југ Кореје“; последња варијанта претпоставља пораз групе Си Ђипинга, што у овом тренутку, по мом мишљењу, није много вероватно. Ипак, после „цепања“ САД, са њиховим врло могућим, најмање – de facto распадом на Север и Југ, па и на више делова (претпоставимо око 2030. године), доћи ће на ред и Кина са њеним вероватним „раслојавањем“. Напомињем, ипак, да при данашњој брзини и промењивости, не само догађаја, већ и тенденција, прогнозирање је веома сложено, и чак незахвално. Године 1996. објавио сам књигу „Звона Историје. Капитализам и комунизам у ХХ веку“. У њој сам дао неке прогнозе. Многе су се оствариле. Али како! Оно што сам прогнозирао за 2030-те и 2040-те године или се десило 2010. или ће се, потпуно је очигледно, ускоро догодити. А темпо данашњих промена неупоредив је са оним из деведесетих.

Иља Титов: А шта ће бити са Русијом у овим прерасподелама?

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Јасно је да је Постзапад поставио задатак да максимално ослаби Русију и лиши је дела суверенитета, доводећи овде на власт своје марионете. Постоји један ограничавајући фактор – Кина. Постзапад стреми коначном решењу руског питања, али тако да то решење не донесе корист Кини. Ја не говорим о томе да је РФ за Кину сировински и војни ослонац, што и ствара основу за минимално, тактички савез и координацију деловања у зонама заједничких интереса, као што је показала, на пример, недавна акција у Казахстану, која је решила спор између два клана дефинитивно и тиме указала Британцима где су границе њихових могућности. То је још један разлог зашто су Британци тако бесни поводом Украјине – желе реванш. А Европска унија им у томе активно помаже. Изјава Борела о томе да кијевски режим мора да победи војним путем, а не дипломатским, сведочи да Постзапад ништа није постигао својим економским санкцијама „из пакла“.

Самим тим, узгред, западоиди су признали да су – пакао, и ја им на томе честитам – код њих је сатанизам толико распрострањен; узгред, амерички сатанисти су званично подржали Украјину. То се догодило одмах после појављивања на Мрежи „друштвеног видеа“ у којем Украјинка коље српом „руског ратног заробљеника“, говорећи да се пробудио украјински бог, који је спавао у подземљу – паганизам заједно са сатанизмом. Инсценација погубљења „маринца“, представљена као приношење жртве или пагански боговима или сатани – није изузетак. У дворишту бивше базе наци-батаљона „Азов“ открили су велику статуу паганског божанства и заједно са њом – жртвени камен са остацима жртава које су приносили. У згради наци-батаљона пронађена је – смањена верзија истог идола. Како кажу експерти, да би одвојили „азовце“ од народа који је требало да убијају, „специјалисти“ су разрадили за њих синкретички (паганство плус сатанизам) религиозни комплекс, у чијем центру је – култ смрти.

Сам „Азов“ иступа као неки војно-религиозни ред, који стоји и изнад Војске Украјине, и изнад друштва као виша каста, заснован на припадности култу смрти. Овде су очигледне паралеле и са СС редом и његовом усредсређеношћу на смрт и свему што је мрачно, и са ИСИС-ом. Утисак је да је све то стварано по истим моделима, и ако је тачна хипотеза о немачким црноинтернационалном неонацистичком трагу у формирању ИСИС-а, онда и „Азов“ и жртвовање „руског војног заробљеника“ постаје много јасније. Криза, руинизација друштва и земље довеле су до тога да силе хаоса изађу напоље, а „тихи“ Англосаксонци и Немци су им дали организациону и идејну форму.

Постзападу је, на било који начин, укључујући и војни, потребна победа над Русијом, но, они ће ратовати преко Украјинаца – „до последње капи њихове крви“, како је рекао Б. Џонсон, подстичући Словене да убијају Словене. Међутим, да ли Словени ратују у наци-батаљонима? Пре ће бити, Орци.

Постзапад, такође, наноси информационе психо-ударе РФ, али овде они делују, пре свега, на слабо информисане људе и социјалне изопштенике( не више од 6-10% становништва) плус домаће „шакале“ – „пету колону“. Пропаганда Постзапада у РФ рачуна на двојни раскол и конфликт: између власти и становништва и унутар саме власти, унутар владајућег слоја. Овде је улог стављен на такозване либерале, који са реалним либерализмом немају везе, и којима више пристаје назив „сислиби“ (системски либерали) или „јељциноиди“. Јасно је да рат маргинализује ову публику спремну за опуштено-лоповски (корупционашки) живот, али неспособну за самоограничење и осећање јединства са народом у часу сурових искушења. А тај час је дошао и потребна је друга елита која је способна да извуче земљу из историјске замке.

Андреј Фурсов
Превео: Александар Мирковић

ИЗВОР: https://izborsk-club.ru/22724

Андреј Фурсов, КАКО ПРОЋИ КРОЗ НОВО „МРАЧНО ДОБА“

Од средине седамдесетих година тече процес демонтаже капитализма, који као да се „враћа“ у своју „додемократску прошлост“, у епоху „гвоздене пете“ и источно-индијских компанија, тих претходница данашњих транснационалних корпорација, само много суровијих. Ограничавање прогреса је, за светску врхушку, начин да створе свој нови свет. За већи део човечанства овај „нови свет“ ће постати ново „мрачно доба“ – које не треба мешати са средњим веком, који је почиње распадом империје Карла Великог у IX веку.

„Мрачно доба“ је период од средине VI века (када је коначно престао да функционише систем римских аквадуктова) и средине IX века.

„Мрачно доба“ је заиста епоха мрака за разлику од оклеветане, од стране делатника Ренесансне и посебно Просветитељства – светле епохе, која је потрајала готово до почетка XIV века; од XIV-XVII века настаје ново „мрачно доба“ које је, узгред, имало колико привлачну, толико и лажну фасаду – Ренесансе.

Прво „мрачно доба“ је период од Х–VIII века пре нове ере. Друго „мрачно доба“ је хроноклазам од VI–IX века. И, на крају треће – од 1340-1640 године.

Ми данас тонемо у четврто „мрачно доба“. Имам у виду, пре свега, европску историју. Шта је то „мрачно доба“? То је период када старо још увек није умрло, а ново тек почиње да клија. И њихови међусобни односи, њихова преплитања рађају накарадне футуро-архаичне форме. У таквој ситуацији није најважније преуређење. Не може се преуредити кућа која се руши. У таквој ситуацији најважније је пројектовање – то јест, стварање структура које су способне да сачувају цивилизацијска жаришта и скрате трајање „мрачног доба“.

Примери таквих структура су манастири током другог „мрачног доба“ VI-IX века. Језуитски кружоци за време трећег „мрачног доба“ XVI-XVII. А у књижевности то су две Академије Исака Асимова. Немогуће је преуредити свет који се руши, могу се преправити само острвца, из чијих ће будућих веза, настати мрежна структура новог друштва. Ново друштво настаје као мрежа, као систем енклава. То је дуг процес, који траје неколико поколења, процес оштре борбе. Прича Клифорда Симака „Поколење које је достигло циљеве“. „Зато је потребно почети сада“, како је некада говорио маршал Лиоте.

Луј Жобер Гонзал Лиоте (1854-1934) је француски маршал који је служио у Алжиру. Врелина је исцрпљивала Французе и маршал је наредио да се са обе стране пута, који су обично користили, посади дрвеће. На примедбу да ће оно порасти за, дај Боже, педесетак година, Лиоте је рекао: „Баш зато почните одмах“.

Почетак захтева неколико ствари. Прво: анализу историјске ситуације и тенденције развоја савременог света. Друго: анализу основних социјалних група у савременом свету, њихове потенцијале, интересе, ко су им савезници, ко нису… Треће: анализу главних затворених структура које усмеравају развој света, њихових пројеката који представљају концентрисани израз њихових интереса, циљева и задатака. Само на овој основи можемо приступити пројектно-конструктивним активностима, схватајући да то утиче на туђе интересе, супротставља им се – улази у борбу са њима.

Нове структуре морају да имају, истовремено, одлике корпорације, институције и специјалне службе. И, у исто време, да не буду ни једно од њих, већ нешто принципијелно ново. Наравно, таква структура у данашњем свету треба да има и четврту димензију, да би донекле била невидљива тродимензионалном свету. Међутим, управо овде почиње опасност „пливања са теговима на ногама“.

Опасност №1. Савремена друштвено-професорска профана наука, било наша било западна, налази се у кризи и не одговара више савременом свету, не види многе његове структуре. Она их просто не види! Ни процесе. Анализа, која претходи разради пројекта, захтева нову науку о друштву. На први поглед то је немогућ задатак. Већ постоје велики институти који ништа не могу да учине. Но, ствар је у томе да тако и треба да буде.

Пробоје увек остварује мала група људи или појединци, а онда им се прикључују остали. Неко разбије стену, а остали сакупљају камење. Али стену разбијају мале групе. Овде влада принцип «small is beautiful» – „мало прекрасно“ функционише. То је као извиђачко-диверзантски одред: десант, решење задатка и… идемо даље.

Али ту се крије опасност №2. Кадрови. Јасно је да пробој у науци не чине масе, већ мале групе, то јест когнитивни спецназовци. Мени се јако допада термин – когнитивни спецназовци. А тако је и са појединцима. То сам већ рекао. Но, чак је и спецназ тешко сакупити. Знам случај када се човек спремао да оснује институт, било је и средстава, али од тридесетак канцеларијица које је требало попунити он је успео да пронађе људе за само 14. Једноставно није било специјалиста.

Наравно, ово не значи да су проблеми нерешиви. Како су говорили, нема тврђаве које не могу да освоје бољшевици. И, осим тога, треба се сетити приче о две жабе. Једна је упала у млеко и одмах потонула. А друга се борила, скакала и скакала и претворила млеко у павлаку и искочила.

Лепо је, знам из сопственог искуства, ући у свет илузија и замишљати пројекте да свима буде добро. Али свет није онакав какав ми желимо да буде. Валерштајн је веома волео фразу: «The world is not what we would like it to be», „Свет није онакав какав бисмо желели да буде“. Не можемо пројектовати свет у маглини Андромеде када живимо на планети Торманс, да, још у доба Бика. Када не живите у свету Дарт Вејдера, већ у социјуму Дарт Вејдера. Можемо, наравно, испоставити захтеве свету, и гордо чекати док свет не спусти пред наше ноге, али неће се спустити. Треба га спустити.

Зато је могуће чекати реакцију, а могуће је и маскирати се, пронаћи одговарајуће место и постепено, не претендујући у почетку на глобални захват, ширити се и бити спреман за освајање нових територија када се промени ситуација. У биологији то зову „рецесивна мутација“. Управо на тој основи су сисари победили диносаурусе у еволуционој борби. А гмизавци који су дошли раније, у премском периоду, изумрли су.

Исто се догодило са, уз све њихове разлике, совјетским и нацистичким пројектима. Совјетски и нацистички пројекти су били различито усмерени. Нацистички пројекат је пројекат анти-модерне, пројект усмерен на очување капитализма. Совјетски пројект је пројект антикапиталистичке модерне, пре свега заснован на универзалној људској основи, а не на расној. Но, оба су се показала… Дошли су пре времена. И, обратите пажњу шта раде ултраглобалисти. Они из левог, глобалистичког пројекта издвајају троцкистичку линију и преузимају нацистички пројекат.

Шта је Швабов „велики ресет“? То је реализација нацистичког пројекта троцкистичким средствима у светским размерама. То је покушај да се сједине нацистички и троцкистички пројекти. Понављам, то је покушај да се обједини оно што је некада разбио Стаљин.

Пред сваким, који се усуди да разрађује реалан пројекат, велики је посао. Први корак је да се престане са разговорима о срећи за све људе, о човечанству у целини. То је врло незгодна позиција. Она у кризним условима не функционише. А ми морамо да побеђујемо. И понављам, ако и падамо треба да живимо и боримо се до краја. То је императив развоја сваког историјског пројекта.

Андреј Фурсов
Превео: Александар Мирковић

ИЗВОР: https:// zen.yandex.ru/media/ govoritfursov/kak-proiti-cherez-novye-temnye-veka-andrei-fursov-62694576031eff3556a7e445?&

Андреј Фурсов, ДВЕ ХИЉАДЕ ГОДИНЕ СВЕТСКЕ ЕКОНОМСКЕ ИСТОРИЈЕ НА ЈЕДНОМ ГРАФИКОНУ

До краја 18. века центар развоја светске економије и културе, чак и уз све узлете Антике, биле су Индија и Кина. Почетком 19. века бруто производ Кине превазилазио је бруто производ Западне Европе два пута. Превласт Запада је потрајала не више од 200-250 година, и сада се приближава крају. Не мислим да ће у будућности постојати један центар, као последњих пар векова, већ неколико центара.

Сва размишљања о прогресу, који запажамо у епохи капитализма, заправо се потврђују само на примеру 15-25% светског становиштва центра и његових енклава на периферији. 75-85% остатка становништва је искључено из овог прогреса, што представља иманентну црту капиталистичког система као игре са „нултом сумом“ (zero-sum game): прогрес мањине се остварује на рачун већине и на њену штету. Универзални (за све) прогрес у капитализму је мит. Прогрес капитализма јесте прогрес мањине, представљен као материјални и духовни прогрес свих или већине. У зависности од конкретног историјског периода светске економије ова мањина може бројати 15-25%.

Друштво будућности је пре свега свет високотехнолошких неоредова и корпоративних структура, окружених зонама футуроархаике – кланова, племена, криминалних група и томе слично. Неће бити једне будућности – постојаће њене различите варијанте које ће настати као резултат социјалних битака у ХХI веку.

Андреј Фурсов

Превео: Александар Мирковић

Извор: https://zen.yandex.ru/govoritfursov?lang=ru

Андреј Фурсов, ТРЕНУТАК ИСТИНЕ ЗА РУСКЕ ЕЛИТЕ

Поводом Абрамовича и других олигарха… Ови људи не умеју да читају знакове судбине. Године 2012. 12-13 октобра на заједничком заседању, сусрету Међународног монетарног фонда и Светске банке, грађанка Кристина Лагард је рекла да је један од главних задатака у наредним годинама – експропријација такозваног „младог“ новца. Када су је замолили да то прецизира, рекла је: „Онај новац који су присвојили олигарси у различитим земљама, укључујући и Русију је „млади“ новац…“; у Русији, Индији, Кини, Бразилу, као и онај који су присвојили чиновници који олигархе служе. Још је додала да „постоје и моралне и правне основе за ово“. Али, правног основа… Поводом правног основа чак ни питање нису поставили, јер су сви новинари схватили о чему је реч. То је суд „Абрамович против Березовског“ на коме су ова два човека, да тако кажемо, под заклетвом, толико тога рекли о себи. Уопштено, било је јасно да своје камене палате нису зарадили поштеним радом. Тако да је то, у принципу, био аларм. То је био аларм! Али га они нису чули.

Нису чули, већ су наставили свој „пикник“ не схватајући да је то пикник крај пута. И у сваком тренутку неко може доћи и отети га. Они су испустили из вида да данашњу англосаксонску елиту чине наследници пирата, разбојника, бандита… И не само то, они нису схватили да на њих, свеједно, гледају као на урођенике, као на поглавице урођеника са којима се могу мењати заробљеници за бисере, али ако затреба, може им се и отети све оно што су трампили. Деведесетих година су им рекли: „Донесите свој новац, донесите код нас….“ Такорећи, „ево овде засадите, реците ‚крекс-пекс-фекс‘ и израшће дрво са златним дукатима“, са златницима… Тако је и било. А сада је наступио тренутак истине, дошло је време за наплату.

Сада о национализацији (имовине) елите. Ако постојећи режим у Русији жели да преживи у овој врло сложеној ситуацији, он, безусловно, мора да постане мудрији, он мора, да тако кажем, да постане паметнији. И, неизоставно, потребни су кадрови, зато што „кадрови решавају све“. Није Стаљин тек тако „чистио“ кадрове 1937-38 године. Наравно, била је то борба за власт итд. Но, ствар је у томе што је савршено јасно било да кадрови преостали из Грађанског (рата) могу само да отимају и деле. Они нису ствараоци. Но, дошло је друго поколење после XVIII конгреса Свесавезне комунистичке партије (бољшевика), које је заиста градило земљу, подизало. Иако је и после Грађанског (рата) било делатника који су подизали земљу, ипак је била потребна смена елита. Заправо, Стаљин је ту смену и спровео. На суров начин. Али то је било природно јер су 1937-38 биле наставак Грађанског (рата), само сада то није био рат – „сви против свих“, већ рат на највишем нивоу. То јест, дошао је до највишег нивоа и тамо се Грађански (рат) завршио.

То не значи да и сада мора да буде тако. Сада је довољно људе одсећи од информационих токова и они су већ ван игре. Године 2015. дао сам интервју под насловом „Судбина оних који немају идеологију је пикник на ивици историје“. И тада сам рекао да клановско-олигархијски режими не побеђују у светској игри. Заправо, клановско-олигархијски режими не могу да преживе у светској борби. Клановско-олигархијске режиме и, узгред, причу са Абрамовичем, разумем врло добро… Подсећају ме на оне које зову, затвореници зову – „конзерве“. Када су затвореници бежали из логора у тајгу, са собом би повели и неког подебљег момка… То су радили да не би умрли од глади. И олигархијски, клановско-олигархијски режим… било у Заиру, било у Русији… Но, са Русијом је теже јер овде имамо нуклеарно оружије, али, клановско-олигархијске режиме, у принципу, господари светске игре посматрају као „конзерве.“ Као нешто што може да „иде под нож“ када је сложена ситуација, када је потребан новац. И, управо је сада наступио један такав тренутак.

Уопштено, побеђују, у историјским биткама побеђују елите. Погледајте: средином осамдесетих година и САД и СССР су се нашли у сложеној ситуацији. У октобру 1987. годину у Америци је букнула криза на берзи. И Гринспен је тада рекао: „Може нас спасити само чудо!“ Чудо је било рушење СССР-а. То јест, над понором су висили и САД и СССР. Али западна елита, као искуснија, просто је тупу, позну совјетску елиту – надиграла. И, испоставило се да је Стаљин био у праву када је рекао: „Ето, умрећу и вас ће империјалисти као мачиће подавити, а то сте и заслужили!“ . Но, њега је, заиста, веома узнемиравла та ситуација.

И ако погледамо нашу владајућу елиту… на тог Хрушчова, Брежњева… Али ја никако не идеализујем ни Кенедија, ни Никсона. Но, ако упоредимо, уопштено, и Кенеди и Никсон су били савремени људи. Они су били људи свог времена. А ови (Хрушчов, Брежњев) су за временом заостајали и нашли се у другом времену. А онда је дошло поколење Горбачова. Људи нивоа… рецимо председника колхоза! У најбољем случају људи који су навикли да имају газду. А тај газда је постао вашингтонски обласни комитет. А онда је дошло следеће поколење, сада већ поколење деце „приватизатора“. Писац Козлов је веома добро приказао лик овог поколења у роману „Нови лопов“.

И, ови људи веома желе да се уграде у пост-западни свет. Они не схватају да купују карту за Титаник. Али, најважније је да пост-западни свет њих не жели. Он хоће да их ороби и избаци напоље, на мраз! Да са њима учини оно што су Остапу Бендеру учинили на румунској граници. Но, они ово не разумеју. Овде може прорадити само једно: инстинкт самоодржања. Ако инстинкт самоодржања, у некој мери, постоји код ове „елитке“ (игра речима, елитка значи – луксузна кућа, стан, елитно насеље, прим.прев), онда ће се она од „елитке“ претворити у елиту која је, у крајњој линији, спремна да се бори. Али тешко, јако тешко је од људи који су васпитавани као потрошачи… при чему потрошачи окренути ка Западу. Светлост са Запада! Lux Ex Occidente, а не Oriente… Тешко ће бити од њих направити нешто… Нешто за борбу способно… Ипак, можда сам сувише песимистичан. Надам се најбољој варијанти. Може ово бити руско чудо…

Русија сваки пут искочи у ситуацијама светске или европске кризе. Ево, сада се та криза распламсава. И, може бити, да ће нам историјско памћење помоћи да искористимо ову кризу као што сурфер користи таласе и пење се на њих. Бар желим у то да верујем!

Андреј Фрусов
Превео: Александар Мирковић

ИЗВОР: https:// zen.yandex.ru/media/govoritfursov/dalshe-bez-oligarhov-moment-istiny-dlia-rossiiskoi-elity-andrei-fursov-6232c1a5ccbedb672e091e8b?&

Андреј Фурсов, ПСИХОИСТОРИЈСКИ РАТ

Ми морамо сами да пишемо своју историју и никоме не дозволимо да нам туђе смислове закуцава под нокте и увлачи под кожу. Психоисторијиски рат је стара појава, само се овај термин не користи често. У ужем смислу под психоисторијским ратом имам у виду психолошко, културно и информационо деловање, углавном, на елите овог или оног народа. Ја овај термин користим у много ширем смислу, као деловање једног агента, активног субјекта, на целокупну психосферу мете. Мета може бити држава, социјални систем, група људи, мета може бити и један човек ако заузима одговоран положај.

Психоисторијски рат има неколико облика. Најједноставнији је – информациони рат у ужем смислу те речи, рат на нивоу чињеница, када се оне искривљују. Други ниво је – концептуални рат, када се намећу концепције и интерпретације. И највиши је ниво – метафизички, када у вас утискују туђе смислове, туђе вредности, а онда вас подстичу да, у складу са тим вредностима, оцењујете себе и своје друштво и дођете до закључка да сте ви и ваше друштво мање вредни. На пример, један од облика метафизичког рата против Русије увек се састојао у томе да нас убеде како смо недовољно вредна, недовршена, неизграђена Европа. „Доградите се, уведите тржиште, демократију, права човека и све ће бити добро“, – говорили су нам. То је учињено, а онда се све срушило. Не случајно – тако је планирано.

Андреј Фурсов

Превео: Александар Мирковић

Извор: https:// zen.yandex.ru/govoritfursov?lang=ru&hide_interest_header=1

Андреј Фурсов, САДА ЈЕ НА КОЦКУ СТАВЉЕНО ПРАКТИЧНО СВЕ

– Данас имамо велики, изузетан интервју са Андрејем Фурсовом. Андреј Иљич је историчар, директор Института за системско-стратешку анализу, а главно је: како он види будућност. Андреје Иљичу, здраво!

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Здраво.

О ВОЈНОЈ ОПЕРАЦИЈИ У УКРАЈИНИ

– Оставићемо по страни све што смо планирали и, вероватно, разговарати о рату и његовим последицма.

АНДРЕЈ ФУРСОВ: О војној операцији.

– Хајде да тако назовемо. Нека буде војна операција. Шта ви мислите, како ће се завршити?

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Мислим да ће се завршити тако што ће укронацистички режим бити принуђен да изврши демилитаризацију и денацификацију, то јест, овај режим ће нестати.

– Последња тачка, која се тиче денацификације, о њој бих желео подробније да разговарамо. То јест, јасно је шта означава демилитаризација. Њоме се бави наша војска. А денацификацијом треба да се позабаве неки други људи. Како то, са ваше тачке гледишта, треба да изгледа у савременом свету? Ми смо ипак део Европе.

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Но, део Европе, али значајно већи део од Еворпе. Ова Европа је део огромног копна, она је полуострво које себе сматра континентом. Ствар је у томе што је денацификација, у стуштини, извршена до данас само у једној земљи, у Савезној Републици Немачкој. Тамо се спроводила под контролом Американаца, Британаца и Француза. Очигледно, неко место у том процесу припада и Русији. Иако овде није реч о контроли Русије над Украјином, Русија је заинтересована за неутралну, неблоковску Украјину, али, ја мислим, мора постојати неки прелазни период у коме треба да се изврши денацификација. То јест, људи који су се свакојаким делима упрљали, треба да напусте своје дужности, а неки да буду изведени пред суд. Ето, на тај начин. А конкретно, то ће бити… врло је тешко разматрати конкретне мере. Ми можемо само предложити неку основу.

– Зашто сам поставио тако глупо, банално питање? Мени се чини да у нашем друштву постоји неки раскол – не драматичан – јер последње бројке говоре да више од 70% подржава Путина и верује у његову политику. Ипак, постоји и активна мањина, која је видљива, која гласно узвикује: „Не рату“, „Ми смо напали Украјину“ и све остало. То многе збуњује. То јест, неки се, у крајњој линији, боје да ће се наша власт уплашити, одступити, почети да преговара. Као и 2014. Ето, отуда такво питање.

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Разумем ту бојазан. Тим пре што је пре 2014. била 2008, а пре тога је био и Први чеченски рат који се завршио издајом у Хасавјурту. Но, данас је ситуација потпуно другачија. Данас сам написао једну објаву члановима моје групе на ВКонтакт-у и рекао да су се 24. фебруара 2022. године код нас завршиле, у суштини, деведесете. Чак ни Крим није био завршетак деведестих година. То је био пролог њиховог завршетка. Сада је на коцку стављено, практично, све. И ако се власт поколеба у овој ситуацији, направи уступак, повуче се пред спољашњим и унутрашњим Западом, то ће бити крај ове власти. Зато, мислим, да ће овде прорадити и самоочување власти. Но, оно треба да проради активно, а не пасивно.

Скок мора да се заврши болним падом. Рецимо, ти људи који излазе (на улице) и вриште… они не излазе само са паролама „Не рату!“ Када су код нас били ти протести, људи су викали „Слава Украјини! Слава херојима!“ То јест, они су извикивали бандеровске пароле. И ако су то били људи из средстава информисања, из државних структура, они би аутоматски требало да буду лишени својих дужности. Ако твоја држава спроводи војну операцију против укронацистичког режима, а ти излазиш на демострације и подржаваш тај режим, није ти место у државним структурама.

– А вандржавним?

АНДРЕЈ ФУРСОВ: То се мора посматрати у односу на околности. Уопште, сматрам да постоји врло једноставан начин решвања проблема пете колоне. Без репресије: њихово одсецање од финансијских и информационих токова. Ти људи треба да се нађу у вакууму. И, безусловно, они морају да осете морални притисак. Сви ти дрекавци морају схватити да се налазе у моралном вакууму и да их људи посматрају као наказе.

– А ви немате чудан осећај да смо ми некако, на очигледан начин… но, напоменућу због слушаоца да је све почело ултиматумом Сједињеним Америчким Државама, 10. децембра. Оним што се назива предлогом о новом систему глобалне европске безбедности; да би се све то, на крају крајева, слило у оно што се сада дешава; а Америке нигде нема. Бајден је чак и на одмор отишао. А са нама ратује Европска унија, комплетна. Американци су као неутрална земља? Како ви то оцењујете?

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Прво, они су, наравно, неутрална земља, а ратује не само Европа, ратује и Британија које се та ситуација итекако тиче… Ви знате, ја сам увек разликовао Британију од Европе. То је нешто сасвим посебно, то острво бандита, пирата и изгнаника. А изгнаници изгнаника и бандити бандита су створили Америку под масонским оком. Да, заиста, то, са стране, изгледа врло чудно, тим пре што се Америка у Украјини лишава врло слатких колача. На пример, 17 биолабораторија које, узгред, формално из Америке надгледа Фаучи. Осим тога, сви одлично знају да је Украјина финанскијска праоница за прање новца Обаминог и Бајденовог клана. Ја мислим да су Американци потпуно свесно уступили палицу Европској унији, то јест, свом клијенту који треба да одради неки програм. Тако да је хистерија Европске уније потпуно јасна. И Немачке, пре свега. То што је Шолц проговорио и рекао да ова ситуација са Немачке скида сваку кривицу итд, по мом мишљењу, још једном говори да је све ове године, 30 година, Еворпа, не само Америка и Велика Британија, већ и Еворпа, Европска заједница улагала средства у Украјину као базу и овна за пробијање против Русије, као у анти-Русију. Једном је Константин Леонтјев рекао да су Чеси оружје које су Словени преотели од Немаца и усмерили их против њих. Тако су и Укри оружије које је од руског света отео Запад и против руског света га усмерава. И сада се све руши. И сва та хистерија, но, она је потпуно јасна. Ја мислим да су Американци дозволили ЕУ да се поигра, а сами седе као пук у заседи… Да, наравно, имамо и другу тачку гледишта. Она се већ чула код нас: да постоји неки договор између Русије и САД – а све ово је представа. У то мишљење не верујем. Не личи ово на договор. Мислим да и у САД постоји нека збуњеност. При томе, шта су они викали: Ево Русија ће сада напасти, ево сада Русија напада… Испало је као у причи: вукови, вукови, вукови… А када је почела војна операције, испоставило се да не иде по плану А, ни по плану Б, већ по некој сасвим другој схеми.

– А шта ви мислите, у ком моменту ће амерички пук искочити из заседе?

АНДРЕЈ ФУРСОВ: А то зависи како ће се ситуација одвијати. Осим тога, треба схватити да САД имају довољно проблема. Тамо је оживео Трамп. Приводи се крају истрага против Хилари Клинтон. Вероватно је неће ухапсити, но, свеједно, прети јој затвор. Тако да имају они доста својих проблема. И овде је много свакојаких промена. Овде се може појавити нека неочекивана ситуација повезана са током војне операције. Врло је тешко прогнозирати. Ступамо на врло несигурно тло.

ЕКОНОМСКО-ФИНАНСКИЈСКИ АСПЕКТИ КРИЗЕ. СУКОБ СА УНУТРАШЊИМ ПОСТ-ЗАПАДОМ

– Како се ствари мењају у глобалном финансијском свету.

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Мислим да се, пре свега, мења свет у целини, а финансијско-економски сегмент је само његов елеменат. Пре свега, треба рећи: како год да се заврши ситуација у Украјини, но, завршиће се, ја мислим, победом Русије у војној операцији – савршено је јасно да Запад, а тачније – пост-Запад, јер је Запад умро буквално пред нашим очима у последњих тридесет година следећи Совјетски Савез, дакле, пост-Запад ни у ком случају неће признати резултате ових војних дејстава, ни денацификације. И нову владу у Украјини они неће признати. Савршено је јасно да ће санкције остати. И на тај начин, Русија у значајној мени испада из целог низа финансијско-економских процеса.

Осим пост-Запада у савременом свету постоје још и Кина, Индија, Иран. Јасно је да то сужава простор за финансијско-економски развој. Но, са друге стране, подстиче Русију на суштинске измене модела економског развоја. Заправо, ако не дође до те промене Русија у овом сукобу неће издражати. Зато сам више пута говорио да наш сукоб са пост-Западом тече по две линије – по спољашњој и унутрашњој. И ако не решимо проблем са унутрашњим пост-Западом, јер је код нас пост-Запад део владајућег слоја – све ове глумице и новинарчићи који излазе и вриште „Не рату!“, они су, пре свега, сегмент те пете колоне у владајућем слоју – ако се овај проблем не реши, неће се решити ни остали. А решити се може само путем озбиљних структурних реформи и промене модела развоја. Клановско-олигархијски режим неће моћи да се супротстави пост-Западу. Пост-Западу се може супротставити само режим у коме су власт и народ једно – имају исте циљеве, деле исте вредности и тако даље…

Што се тиче финансијско-економског аспекта, он је последица ових процеса а ни у ком случају њихов узрок.

ВОЈНА ОПЕРАЦИЈА У УКРАЈИНИ И „ВЕЛИКИ РЕСЕТ“

– Данас сам чуо неколико апокалиптичких прогноза, сматра се да украјинска криза може постати последњи „црни лабуд“, који ће у постковд епохи нанети смртоносни ударац том светском злу, финансијском капиталу, који је опустошио целу земљу и све ће одлетети у ад.

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Јако је добро што сте дотакли ову тему. Ствар је у томе да је криза, на парадоксалан начин, повезана са војном операцијом Русије у Украјини, при чему не војна операција, већ криза „надувана“ из ње, испуњава читав низ функција које је испуњавала пандемија. Но, ствар је у томе што су пандемију завршили крајем прошле године. Пандемија није испунила своје задатке. „Зелена агенда“ такође пропада. И на крају питање: која су средства остала за стварање новог светског поретка? Рат у Европи и глад – то је једино што је још остало да би се преформатирао свет.

Један од разлога, чини ми се, што се криза „калеми“ на војну операцију, повезан је не толико са Русијом, већ са много ширим, глобалним проблемима. Није случајно још Шваб изјавио да ће Светски економски форум на сваки начин подржати Украјину. Мислим да одређени део светске врхушке има велику жељу да искористи ову кризу за решавање читавог низ проблема које није решила пандемија и „зелена агенда“.

– Зар се не боје да ће их ова криза просто почистити? И зашто мора да наступи глад?

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Ја мислим да се они тога плаше, али на то не рачунају. У својој књизи „Велики ресет“ Шваб… За мене је „Велики ресет“ који су написали Шваб и Малер еквивалентан непопуларном „Мајн кампфу“. Само је Хитлер није написао програм преустројства целог света, већ Европе, а овде је написан програм промене не само целог света, већ и човека. Зато што, како је рекао Шваб о Четвртој индустријској револуцији, то није промена света око нас, већ је то промена самог човек путем средстава за геномодификацију.

Зато, мислим, када су ти момци покренули процес, рачунали су да може доћи до озбиљних проблема. И Шваб је писао о опасностима на путу тог великог ресета. Једна од опасности је да се процес може отегнути. Тако је и било. Друга, ако једна од три велике државе изађу из њега, то јест, САД, Кина или Русија. И трећа – масовни протести. Искрено говорећи, нисам веровао да ће на Западу доћи до таквог отпора овим процесима. Нисам очекивао „конвоје слободе“ у Канади, у Америци. Претпостављао сам да се западни човек одавно претворио у мекушца, у неспособњаковића са којим се може манипулисати.

Но сви ти догађаји заједно: успорени темпо вакцинације; то, што Кина и Русија не трче поскакујући (од среће) у том процесу; то, што се појавио оштар отпор целом процесу, све то је принудило ове људе да прибегну неким другим средствима. Зато што, ако одступе, изгубиће од оног дела светске врхушке чији је један од чиновника Трамп. И у оваквој ситуацији потребно им је нешто друго. На пример, рат, који може испровоцирати глад. А глад је смањивање потреба, пооштравање контроле.

И зато мислим да ће се они потрудити да искористе војну операцију у Украјини максимално. Постараће се да се она максимално продужи. Отуда помоћ у оружју. То је таква, полифункционална ствар. Они слабе Русију, они стварају зид између Русије и Кине – с једне стране, и Европске уније – са друге. При чему то чине рукама атлантских врхушки Европске уније. Реч је о врло озбиљној игри. Изненађујуће је да локална војна операције Русије у Украјини може решити судбину у наредних 15-20 гдоина. И може – са једне стране, убрзати процес ресетовања, а с друге – може га сломити.

– Говорили сте о глади; хтео бих да приметим да Русија са Украјином контролише приближно 25% светског извоза пшенице и приближно 96% светског извоза сунцокретовог уља.

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Они ће се постарати да продуже конфликт да би уништили сетву.

– Постоји још један аспект, који се до сада није остварио, али, како схватам, представља један од сценарија. Ако ситуација дође у ћорсокак, како се код нас каже, и Русија повуче кочницу, затвори гасовод, и још прекине испоруку ђубрива, које у огромним количинама иде у Европу – управо је то ваша прогноза о глади и на европском континенту.

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Поводом ђубрива. Ствар је у томе што су последњих шест месеци фирме које произовде ђубриво нагло подигле његову цену. И захваљујући томе на добитку су крупни агрохолдинзи, али губи мали и средњи агробизнис, фармери губе. То заиста постаје фактор наглог повећања цена прехрамбених производа, што је један од саставних делова великог ресета. Зато што квалитетне хране треба да буде за 15-20% оних који су на врху. Осталима – месо од скакаваца и црва и из 3Д.

ПРОТИВ ХИТЛЕРА СУ СЕ У ЕВРОПИ, РАМЕ УЗ РАМЕ СА РУСИМА, БОРИЛИ САМО СРБИ. УКРАЈИНУ СУ ТРИДЕСЕТ ГОДИНА ПРИПРЕМАЛИ КАО АНТИ-РУСИЈУ

– Таква масовна реакција Европе пре свега, на конфликт у Украјини – производ је медијске манипулације? Или је заиста последица двогодишњег седења у пандемији? Што су се Европљани толико упрегли за Украјину? Шта ће им Украјина?

АНДРЕЈ ФУРСОВ: До Украјине им није стало, стало им је до Русије. За мене је била врло карактеристична фраза коју је пре неколико година изговорила Урсула фон дер Лајен, она жена са лицем комуналне синдикалисткиње. Изабрала је дан 22. јун и рекла да са Русијом треба разговарати са позиције силе. Није случајно изабрала 22. јун. У праву сте кад говорите о две године седења због пандмије. Али ствар је у томе што су планови Европске заједнице везани за Украјину давно направљени. И Украјину су последњих тридесет година спремали као анти-Русију. Мислим да у основи тога лежи жеља за реваншом.

– Андреје Иљичу, будућност. С ваше тачке гледишта, у овом хаосу, у овом сукобу који може имати најстрашније последице, они, које зовете Англосаси, да ли они уопште постоје? Да ли су они субјекти? Да ли они могу да победе или не могу?

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Англосасима зовем Англоамериканце, на то мислите?

– Не. Бићу прецизнији. То је тема која се појавила, вероватно, последњих месец-два. Овде су многи почели да праве конспиролошке верзије о томе да је Америка такође остарила, као и стара Еворпа. А Британија, обрнуто, стекла нову младост. И све конце у Евроазији сада повлаче Енглези. Они све хушкају, они распламсавају ратни пожар. И желе да покопају Немачку која ће и прва страдати у овом конфликту.

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Не, није тако. У своје време Родс је поставио задатак да врати Сједињеним Државама неку глобалну британску империју. Но, историја је пошла у сасвим другом правцу. Синхронизованим ударцима, не договарајући се, али схвтајући шта ради партнер, Совјетски Савез и САД су 1956. године нанели смртоносни ударац Британској империји, после којег су Британци имали две варијанте: или да тихо умру, или да створе невидљиву финансијску империју. Када говоримо о САД и Великој Британији потребно је разумети да, осим тога што постоје две државе – САД и Велика Британија – постоје и кланови англо-амерички и америчко-енглески који имају своје интересе. При томе, део америчког естаблишмента је оријентисан на британске кланове а део британског на америчке. То су врло сложене, испреплетене везе. Осим тога, ситуацију усложњава још и чињеница да су разни кланови, кланови из различитих земаља заступљени у истим структурама. То јест, они се слажу као Ејлерови кругови, негде се боре међусобно, а негде се боре заједно. Узгред, исто се дешава и по државној линији. Лабуристичка влада Велике Британије, после Другог светског рата, да би мало успорила Американце, продала нам је сјајне, у том тренутку најбоље на свету, авионске моторе и на корејском небу су совјетски пилоти уништавали Американце користећи управо те моторе. У исто време, почетком 50-тих година, америчка и совјетска обавештајна служба снабдевале су малајске побуњенике – а то су пре свега били етнички Кинези – у борби против Британске империје. То јест, овде је све тесно повезано. Британци су се заиста, врло активно, подизали ових последњих 40-50 година. Они су заиста успели у много чему. Но, рећи да Британци држе конце – било би претерано. У свету постоји неколико група које су међусобно повезане као Ејлерови кругови. Негде раде заједно, негде се боре међусобно.

Што се тиче Немачке, Немачка уопште није субјект, она је протекторат САД, пре свега. Но, постоје различити немачки кланови – Пруси, Баварци. Постоје и апсолутно пробритански кланови. То јест, слика ових међусобних односа и утицаја је значајно сложенија. Али, ако говоримо о Европи, заборавивши на трен Британце, онда безусловно постоји тежња да се преобрати… Европска унија није политички субјект. У истојији је било неколико покушаја да се створи Европска унија. Последњи покушај, који је скоро успео, био је Хитлеров. Хитлерова Европска унија. И Совјетски Савез није ратовао само са Трећим рајхом, већ са Хитлеровом Европском унијом. У своје време Мељник-Боткин, шеф специјалне службе Француке у доба Де Гола, у једном од својих последњих интервјуа, када је већ био у пенизији, рекао је, обраћајући се Русима: Не будите у заблуди, Французи вам никада неће опростити што сте разбили Наполеона пре 200 година. Дубоко верујем да Европска унија у целини, а не само Немци, никада неће опростити Русији што је разбила Хитлера. Зато што је цела Европа легла под Хитлера и једини који могу рећи да су стајали раме уз раме са Русима у тој борби су – Срби. Сви остали су легли под Хитлера. А ми смо тог Хитлера победили. Европска унија нам то никада неће опростити.

И постоји још један моменат. Фјодор Иванович Тјутчев је једном приликом рекао да је појавом империје Петра Великог империја Карла Великог у Европи немогућа. То јест, родила се Руска империја и зато је уједињење Европе у духу Карла Првог немогуће. Испоставило се да је био потпуно у праву. Обратите пажњу, када је Европска унија коначно стала на ноге? Када је разрушен Совјетски Савез. То јест, растућа Русија и опадајућа Европска унија су спојени судови. И у Европској унији то одлично схватају. Поготову што из бројних разлога Европска унија пуца по шавовима. Зато неприхватање Русије од стране тих људи, носи дубко историјски карактер. Не код свих, али код елите – да.

– У том случају објасните ми: мржња уједињене Европе према Русији, ако сам добро схватио, системска је, вековна и, уопштено, треба је прихватити као датост. Но, у том случају, теоријски, Англоамериканци би, ситуационо, требало да буду наши савезници. А Енглези наступају као Чапајев – напред, на коњу.

АНДРЕЈ ФУРСОВ: И да и не. Обратите пажњу, ми смо врло често заједно са Енглеском ратовали, и против Наполеона и против Хитлера. Неки чак кажу да је то зато што је Русија била криптоколонија Велике Британије. То је глупост. Заправо Велика Британија и Русија, како год се она звала, две су водеће државе. И обе су биле заинтересоване да не постоји јак европски центар, била то Немачка или Француска. Зато су заједно ломили Наполеона, заједно ломили Вилхелма, Хитлера. Но, када би се ови периоди завршили Русија је аутоматски посталајала непријатељ Британаца. И сада код Британаца имамо врло занимљиво ткање. Британци, градећи своју невидљиву финансијску империју… имају неколико база. Једна је – Јужна Кина, друга – Блиски Исток и они желе да врло активно уђу у Закавказје и помогну Турској.

Но, у Средњу Азију ће им бити врло тешко да уђу, тамо Кина и Турска играју своје игре. И, ту је још, природно, Источна Европа. И, управо овде су се сударили и са Европском унијом, и са Американцима. Пре недњљу-две изнео сам претпоставку да Американци, којима није у интересу сувише снажан развој ове невидљиве британске финансијске империје, могу учинити са Британцима оно што су им већ учинили 1956. године, за време Суецке кризе. Американци су тада створили код Британаца снажан утисак да ће их подржати у случају кризе. Али, чим је Хрушчов обећао две дивизије добровољаца и подсетио да Совјетски Савез такође поседује нуклеарно оружје, Британци су отрчали код Ајзенхауера да траже помоћ, а Американци су им хладно одговорили да они не подржавају колонијалне империје. И ако се у Украјини сада догоди оно што су Руси замислили, то ће потпуно уништава британски план стварања блока Пољска-Украјина-Турска-Велика Британија. Зато што Украјина испада из овог друштва. И то слама британску игру. Ко побеђује? Побеђују Американци.

ЕВРОПСКА УНИЈА НИЈЕ ПОЛИТИЧКИ СУБЈЕКТ

– Побеђују Американци. А поричете ли да је Европа, континентална – субјект. То јест, они ће у сваком случају настрадати како год се развијао овај сукоб.

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Да, они ће у сваком случају пострадати. Зато што нису политички субјект. Уопштено, у Европи постоји једна држава која личи на политички субјект. То је Француска која поседује две атомске централе и атомско оружје. Но, Француска са масом становништва које није бeле расе је земља са којом се лако може манипулисати. Но, то не значи да европски финансијско-аристократски кланови не играју велику улогу у великој игри. То значи да Европска унија и поједине земље не играју, али кланови и те како играју. Ми смо фиксирани, потпуно идиотски, на апсолутно безопасне, но, добро, безопсних структура тамо нема – на такву чудну стуктуру као што је Билдербершки клуб. Но, постоји, на пример, струкура о којој се код нас не пише, рецимо – „Клуб острва.“ „Клуб острва“ је затворена структура којом увек управља један енглески лорд, и увек – лихенштајнски војвода. Но, важно је рећи да лихенштајнске војводе имају посебан положај у европској аристократији, много јачи него породица Грималди и луксембуршке војводе. Осим тога, постоје и друге структуре. То јест, када говримо о томе да Европа није субјект, мислимо да није субјект на нивоу држава и Европске уније. Али, постоје субјекти у облику затворених наднационалних структура. И оне имају своју игру.

– И то је део светске владе, извињавам се, није иронично, то је питање.

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Сергеје Александровичу, никакве светске владе не може бити зато што је свет сувише сложен да би се њиме управљало из једног центра. Постоје различите групе.

– Разумем, мережна структура, неколико центара.

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Да, потпуно тачно. Постоје различите структуре, оне имају међусобне односе који се протежу, многи се проблеми протежу и калеме на данашњу ситуацију, многи проблеми се протежу из древних времена тако да обичном човеку изгледају као лудило неких експерата, кад о томе проговоре. Постоји много противречности унутра, да тако кажем, унутар европске аристократије – то су противречности између потомака Каролинга и Меровинга.

Људи се питају какво то значење има (данас)? Али за ове људе има значење. Зато што ти људи мисле о томе вековима. И за њих је то проблем крви и проблем уништења Меровинга од стране Каролинга и римског папе – њима је то било јуче. То је увреда.

КИНУ ЧИНИ ДЕВЕТ ДО ДВАНАЕСТ КЛАНОВА

– И овде прелазимо на другу државу, укорењену у миленијумима – на Кину, које нема у вашим размишљањима. А где је Кина?

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Кине има у мојим разматрањима. Сада смо говорили о Европи и Америци. Кина игра своју игра. Никада нисам био присталица мишљења да ће Кина бити глобални лидер у XXI веку. Кина има масу ограничења. Њено главно ограничење састоји се, по мом мишљењу, у следећем: што је Кина економски успешнија, њени социјални и политички проблеми су већи. Кину, по различитим оценама, чини 9-12 регионалних кланова. И Кини није гарантовано да, у случају великог економског успеха, рецимо, јужног дела, који је повезан, узгред, са Британцима још од времена Првог и Другог опијумског рата, повезан управо са Британцима, а не Американцима… са Кином уопште, није тако просто и није тако јасно, као што изгледа на први поглед.

Сви ти разговори о томе да ће Кина бити лидер у XXI веку мене подсећају на разговоре с почетка XX века о томе да ће, за двадесет година, Русија све „згазити“. Русија се, заиста, бурно економски развијала, али тај бурни развој је ломио Русији социјалну кичму. Ако сте заборавили, било је таквих разговора и о Јапану, 70-тих година, да ће Јапан у наредних двадесет година… Јапан су САД 90-тих година обориле једним карате ударцем. И Јапан је такав и остао.

Узгред, није случајно Шваб у својој књизи приметио да све државе треба да смање своје потребе, да смање економски раст. За најнеразвијеније земље то ће бити патагонизација (Патагонија је најнеразвијенији део Аргентине). А за најразвијене земље то ће бити јапанификације, то јест, стање у коме се Јапан нашао 90-тих година.

Ни Јапан, ни Русија нису постали лидери упркос прогнозерима. Исти случај је са Кином. Временом ће она имати све више проблема. Нисам сигуран да ће се са њима изборити. Мислим да Кина уз активну спољну политику, уз решење проблема са Тајваном, уз добре односе са Русијом, може изградити своју зону у Азији и онемогућити Јапанце да они то учине. Ако се сећате, Јапанци су имали такву концепцију – велика азијска сфера заједничког цветања. И Кина може покушати исто да учини. Но, за то су јој је потребна руска леђа и стална напетост у односима са САД.

– Она је апсолутно неизбежна. Неки тврде да је учешће САД у Другом светском рату био управо рат са Јапаном за оно што називају Pacific region. Није у питању никаква заштита демократије и толеранције. Нису они марили ни за Хитлера, ни за остале.

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Наравно.

– Отуда питање: очигледно да је следећи корак претварање Кине у тај исти, императорски Јапан, који претендује на цео Pacific region. Зар не? По тој логици Русија и Европа се налазе негде на периферији.

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Да. Али постоји још једна ствар. Само ако се Кина не распадне на делове. Ове године ће се одржати конгрес компартије Кине. Једна варијанта развоја је: Си Ђинпинг побеђује своје опоненте, такозване „комсомолце“. Друга варијанта: не побеђује. И овде почињу сасвим друге игре.

Сада се говори о мултиполарном свету. Свет још није постао мултиполаран до краја, но, у мултиполаран се већ претвара. Свет улази у зону хаоса, где је врло тешко прогнозирати. Из игре тенис, свет се претвара у игру сквош. А из шаха – у игру го. И овде, са једне стране, имамо врло занимљиве распореде, који ће се, међутим, врло брзо мењати. При томе, за овакву хаотичну ситуацију карактеристично је да и најмањи узроци могу изазвати велике последице. Зато је потребно пажљиво пратити и најмање покрете, најмање промене. У ситуацији равнотеже довољно је да лептир слети на један тас и све ће кренути на другу страну. Овде нагло нараста улога не случајности, већ бих рекао – улога догађаја.

О ЈУЖНОЈ АМЕРИЦИ

– Желео бих да усмерим вашу пажњу на новости које су сви игнорисали. Болсонару је демонстративно допутовао у Москву и демонстративно одбио да подржи санкције. А данас је то исто учинио Мексико – уопштено, протекторат САД. Шта нам ово говори? Да ли то може бити тај лептир?

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Ја мислим да то не може бити тај лептир. Што се тиче Мексика, наравно, он је у већем степену држава него Колумбија, но држава Мексико је збир наркокартела. Ако је Колумбија – два велика наркокартела и влада, онда је Мексико – ипак, нешто другачије. Са Бразилом је ситуација сложенија. Али и Мексико и Бразил решавају своје проблеме. Њима као да је врло угодна ситуација глобалног хаоса, глобална мутна вода у којој се може ловити риба.

– Утицај САД у том истом Мексику и Бразилу је огорман. Па сам посмислио како је то прошло без Бајденових емисара. Можда је то само део игре?

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Може бити. Ствар је у томе што је светска власт конструисана лукаво. У игри су све варијанте. Но, може бити и савршено… Болсонару је врло емоционалан човек, бурно реагује. Једном сам разгорарао са Леонидом Владимировичем Шебрашином, и он ми каже да не треба у свакој акцији видети злу намеру, то може бити и елементарна глупсот. На то сам му одговорио: ствар је у томе што је глупост најбоља форма у коју се може сакрити зла намера. Може бити и овако и онако. Ви можете бити потпуно у праву да је у питању део неке игре. А можда то није игра.

РУСИЈА И ТУРСКА

– Остаје нам још један амбициозни играч, који се још није испољио – Турска, друг Ердоган. Да ли је он уопште субјект, да ли је самосталан? Или је пион у рукама Лондона?

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Као регионални играч он је субјект, што се тиче игара код нас у Закавказју, у Средњој Азији делимично; но, сигурно, он је део британско плана. Тачније, британско-америчког. И Американци и Британци имају једну слатку навику: ако се припремају да учине неку гадост, почињу да „гурају“, да уздижу људе који су повезани са тим регионима – непосредно или посредно. На пример, када су одлучили да униште социјалистичке лагер преко Пољске, одједном се појавио Збигњев Бжежински, појавио се Пољак као римски папа. И појавило се много католика укључујући и Кејсија – шефа ЦИА у Регановој администрацији. Исто је било са Тенетом и ЦИА када су уништавали Србију, користећи за то Албанију.

Желим да подсетим ко је била у последње време шефица ЦИА, истина, већ су је сменили, но реч је о особи која је радила у Турској, Азербејџану. И Мур, који је на челу МИ-6 бивши је специјалиста за Турску, који сакупља турске тепихе, који навија за турске клубове, који говори да је Ердоган његов пријатељ. И када су ове људе поставили у ЦИА и МИ-6 мени је постало савршено јасно да ће удар бити у Закавказју, на линији Азербејџан-Карабах.

Свакако, Ердоган ће се трудити да игра своју игру, но он је укључен у много шири пројекат. Сетите се, у „Наутилусу“ је постојао принцип – покретно у покретном. Ердоган је покретни елемент у покретном британском пројекту. Узгред, то не значи да у неком моменту Ердоганови интересу не могу доћи у противречност са британским интересима. Могу, сасвим. Но, још увек им је Ердоган потребан.

– А чиме можемо објасинити практично самоубиство „Бритиш петролеума“ који је, изашавши из „Росњефта“, – напомињем, имали су 19 процената – једноставно престао да буде велики играч на енергетском тржишту?

АНДРЕЈ ФУРСОВ: То је за мене загонетка. Можда ће нам ускоро постати јасно у чему је ствар.

„ДУБОКА ВЛАСТ“, А НЕ „ДУБОКА ДРЖАВА“

– Да ли ће Французи остати у руској енергетици?

АНДРЕЈ ФУРСОВ: То још једном говори да је савремени свет… Када говоримо о противречностима у савременом свету, ми смо због нечега усмерени на проблеме државе. Не размишљамо да постоје транснационалне корпорације које имају своје интересе, да постоје затворене структуре, да постоје кланови. И, осим тога, шта је то „дубока власт“? То је много тачнији термин него „дубока држава“ у савременом свету. Дубока власт је форма међусобних утицаја државе и затворених наднационлних структура. При томе, дубока власт настаје, практично истовремено са државом и затвореним наднационалним структурама. Због тога, када изучавамо савремени свет, морамо четворо очију отворити док посматрамо државу, затворене структуре, транснационалне компаније и дубоку власт.

Осим тога, у овом систему често аутономну улогу играју специјалне службе и синдикати криминалаца. То јест, данашња фаза светске борбе за власт, информацију и ресурсе – представља фантастично занимљив свет, у коме је много играча. И сваки пут кад баците коцкице – распоред је потпуно другачији.

– Хвала!

Разговор водио: С. Мардан
Превод: Александар Мирковић

ИЗВОР: https:// izborsk-club.ru/22420

Андреј Фурсов, ШТА СТОЈИ У ПОЗАДИНИ ЗАОШТРАВАЊА СУКОБА РУСИЈЕ И ЗАПАДА? КОЛИКО ЋЕ ХАОС ПОТРАЈАТИ?

РАСПАД ЕВРОПЕ И КРАЈ ЕПОХЕ СТАБИЛНОСТИ

Дипломатски сукоб Русије и Запада око гаранција безбедности представља колач са много кора. Реч је о изградњи нових правила игре у условима када САД више нису апсолутни хегемон, када се Европа налази у расулу… Довољно је погледати људе који су дошли на власт у Немачкој! У поређењу са њима Меркелова је просто – гигантеса! Иако, у поређењу са Колом, Шредером изгледа као Пигмеј… Погледајте и Макрона… То јест, Европа се, заправо, распада. Нејасно ко ће овакву Европу окупити. Али свето место никад није пусто. Морају се успоставити нека нова правила. И руско руководство је врло добро осетило овај тренутак, када се може говорити не само о проблемима безбедности. Иако је безбедност веома важна, посебно у условима када у Европи нема намесника САД за Европу, нема гаулајтера. Ето, Меркелова је била амерички намесник, са Макроном нису успели. И у овој ситуацији, наравно, потребна су нова правила. Логика је једноставна. Децо, распадате се, распадате! И код нас је ситуација врло сложена. Но, ми смо навикли да стегнемо каиш. А код вас ће то бити врло, врло проблематично, Зато, хајде да договоримо нека правила.

Ствар је у следећем: епоха стабилности се завршава. И та постсовјетска епоха – 30 година после рушења Совјетског Савеза – била је инерциона. Ми смо живели по инерцији епохе која је претходила паду Совјетског Савеза. Још пре неколико година сам рекао да се постсовјетска епоха у свету, не само у бившем СССР-у, завршава и почињу нове игре. Свет ступа у период, који споља, подвлачим, споља… јер све историјске аналогије имају површан карактер; но, споља та ситуација подсећа на такозвани „дуги XVI век“. „Дуги XVI век“ је период између 1453. године, завршетка Стогодишњег рата, рушења Константинопоља и 1648. године – Вестфалског мира, када су одређена нова правила за наредних неколико стотина година. Иако је после Вестфалског мира дошао Бечки мир, затим Версајски мир, затим Јалтски… Малтски није успео. Новинари су, пошто је Горбачов у Ватикану и на Малти предао соцлагер и Совјетски Савез, рекли: „Ево, наступа Малтски мир уместо Јалтског…“ Но Малтски мир, испоставило се, није био мир, није био поредак већ хаос. И ту се период инерције завршио. Ми ступамо у потпуно нови свет. У њему ће се играти по новим правилима. Традиционална дипломатија заиста одлази у прошлост. Може бити да ће се некада успоставити стабилан свет, биће свега… Све ће се вратити у неко стабилно стање. Али, мислим, неће скоро. Ако не дође до глобалне катастрофе, цео XXI век ће се трести.

ПОСЛЕДЊИ ПИР СВЕТА КОЈИ ОДЛАЗИ

Ствар је у томе што је капитализам, као систем, своје одрадио. При томе, као економски систем, одрадио је своје још почетком ХХ века. Лењин и Кауцки су били апсолутно у праву. И обратите пажњу, током целог ХХ века војно-политичка динамика доминира над економском. То јест, Први светски рат уништава индустријски потенцијал неколико држава, и двадесетих и тридесетих година покретач економије је била обновљена индустрија Немачке и Совјетског Савеза. Други светски рат уништава потенцијал Немачке, Италије, Јапана и Совјетског Савеза. И до средине шездесетих година текао је бурни светски развој – обновљена је индустрија ових земаља. Узгред, од 1945-1975 произведено је производа и услуга колико од 1801-1950. То је заиста било – тридесет година, Французи су их назвали Три славне деценије (Les Trente Glorieuses), тридесет срећних година… Био је то последњи пир одлазећег света, који је направио врло лошу психолошку шалу и са нама и са западним људима. Они су мислили да је то социјализовани капитализам… Но, прво, обнављање светске економије после рата, друго, постојање Совјетског Савеза које је натерало буржује да деле (профит) са вишим слојевима радничке класе и средњим слојем… И, због тога је одлучено – да је то прави капитализам. Но, прави капитализам је оно што је било сто година пре овога и оно што се десило после рушења Совјетског Савеза.

НОВО УРЕЂЕЊЕ: БИО-ЕКО-ТЕХНО ФАШИЗАМ

Дакле, чим је постало јасно да су капитал и капитализам своје одрадили, појавила се потреба за другачијим уређењем. Шта је било потребно отети људима да би се поново покренула историја? Феудализам је одузимање од човека… отимање земље. Капитализам је отимање опредмећеног рада, то јест створених фактора производње. Земља и опредмећени рад представљају вештачке факторе производње. То је одрађено. Значи, потребно је отети људе као фактор производње, друштвено понашање, њихове потребе, то јест, духовну сферу. И ето новог капиталистичког уређења које се формира и које је изграђено на отуђењу човека, његовог социјалног понашања, информација, образовања… Марксисти би рекли да су то социјални и духовни фактори производње. А то значи да је њихово одузимање могуће само ако се јако пооштре мере социјалне контроле. И неважно је како ће та контрола бити појачана. Да ли тако што ће људе ставити под медицински надзор, или тако што ће их натерати да плате климатски порез и смање потребе. Овде су могуће потпуно различите варијанте. Но, на Западу људи стихијски осећају да их утерују у концологор. И долази до отпора.

Пре неколико година употребио сам термин „био-еко-техно фашизам“. БЕТ фашизам. При чему термин фашизам овде не употребљавам у строгом смислу те речи. Зато што је он, строго говорећи, постојао у Италији у доба Мусолинија. У Трећем Рајху је било нешто горе од фашизма – национал-социјализам. Али на метафоричком плану фашизам је нешто најгоре. Горе од свега што је било у историји. Но, ствар је у томе што фашисти ХХ века нису имали техничка и биолошка средства која сада поседује западна врхушка. Зато када говоримо о био-еко-техно фашизму мислим на оно што сада покушавају да реализују западне врхушке. Нисам уверен да ће у томе успети… Но, то што покушавају да реализују много је горе од фашизма. Просто, ми немамо другу реч, осим фашизам, за страшну друштвену реалност. Али, то што они покушавају да учине је значајно горе. И људи на Западу су осетили и почели да се противе.

И шта још утиче на оптимизам? Део западне елите, при томе, врло утицајне, такође не жели стварање таквог уређење, зато што ће се они наћи, у најбољем случају, у другоразредној улози, а то им се не свиђа. Зато, мислим, да ће се Запад сада трести, да ће доћи до врло, врло озбиљне борбе. И овде није лоше играти на противречности (међу њима) као што је двадесетих година Стаљин играо на противречности између условно говорећи Рокфелера и, такође, условно говорећи, Ротшилда. Но, за то су потребне две ствари. Потребна је воља да се одигра а не да се гради њихово уређење, не треба јурити карту за „Титаник“. „Титаник“ ће потонути. И друго: потребно је знање: где ударити, где пуцати да би, по снајперском принципу, добили – једним метком, два леша. То јест, потребно је бити спреман за врло, врло оштру борбу.

СТАЉИНОВ ПЛАН У СЛУЧАЈУ ПОРАЗА СССР-а

У принципу, већ сам неколико пута говорио да се једна од противречности данашњег режима у Русији састоји у томе што је он започео деведесетих као најпрозападнији у руској историји. Али позиција Запада, који је навикао још од времена Јељцина да му се непрестано чине уступци, довела је до тога да су људи, који су некада желели да ступе и у НАТО, почетком ХХI века заузели чврсту антизападну позицију. Запад их је сатерао у ћошак и сада већ, да тако кажемо, нема повратка, то јест све се десило како је Кисинџер рекао. Кисинџер је, када је почео да се шири конфликт у Сирији, рекао „да ми, наравно, можемо победити Русију у Сирији, али тада ћемо изгубити све што смо добили у самој Русији“. Тако се и десило! И то још једном показује да са стратешким размишљањем данашње западне елите нешто није у реду, довољно је само погледати те људе. Али то је за нас велики плус. Исто као што су све те самоуверене жене постале министри одбране НАТО земаља. То је јако добро! Још би им требало додати трансџендере, сву ту масу, то ће просто бити квалитет! То је оно што је потребно.

Постоји информација… када је Стаљин схватио да је уништивши Хитлера избио оружје из руку онима који су изазвали Други светски рат, тада је, да тако кажем, схватио да ће се Совјетски Савез наћи пред лицем уједињеног Запада. И Стаљин је последње године живота, постоји таква информација, размишљао шта да ради ако Совјетски Савез претрпи пораз или чак престане да постоји? И на папир је набацао неке мисли, направио записе, који су после десет година доспели до Шељепина, секретара ЦК КПСС за армију и безбедност. Онда је Шељепин почео да разрађује некакв програм деловања против Запада, ако Совјетски Савез претрпи пораз. Када је пребег Голицин, побегао на Запад, објавио је Шељепинов програм. И на Западу се он тако и зове „Шељепинов програм“, иако су на њему радили, природно, различити људи. Суштина овог програма је: како учинити да Запад падне, чак и у случају ако је претходно пао Совјетски Савез. Но, може бити, да се и овај програм остварује. Али, пре свега, овај програм за рушење Запада и претварање у пост-Запад користе они који су заинтересовани за уништење Запада.

ПРЕТВАРАЊЕ ДРУШТВА У КОНЦЛОГОР ЗАХТЕВА УНИШТЕЊЕ ХРИШЋАНСТВА. РИМСКИ ПАПА КАО ЖРЕЦ ПОЛУПАГАНСКОГ КУЛТА

Ево, погледајте… Претварање друштва у концлогор захтева, на пример, уништење хришћанства. Чиме се баве ултраглобалистичке елите: оне гуше хришћанство. У неким земљама уз помоћ ислама, у другима уз помоћ сатанизма. Чињеница да се Ватикан нашао на страни ултраглобализма ништа не мења. Ствар је у томе што су још средином ХIХ века озбиљни мислиоци писали да се римски папа претворио у врховног жреца полупаганског култа. И заиста, Ватикан занима само једно – власт. Зато факт да папа са Ватиканом учествује у комитету, Савету за инклузивни капитализам, који суштински укида капитализам, без обзира на то што је „за капитализам“. Ово је такође важна карика. Уопште, мислим да ће у догледно време, у наредних 25-30 година доћи до фантастичних промена у свету. И потребно је да за њих будемо спремни, и да их искористимо за наше националне интересе.

ИГРА БЕЗ ПРАВИЛА ИЛИ „БЛАЖЕН ЈЕ ОНАЈ КО ЈЕ ПОСЕТИО ОВАЈ СВЕТ У ЊЕГОВИМ СУДБОНОСНИМ ТРЕНУЦИМА“

Очекују нас потреси не само 2022. године. Бжежински је рекао да нас чекају потреси… пред смрт је то рекао, да нас чекају „до 2026“ године. Он је био велики оптимиста. Ја мислим да ми улазимо, уопште, у период нестабилности. И потребно је да се навикнемо да у њему живимо. То се односи и на обичне људе. Зато што периоди нестабилности, на жалост, рађају велики број „граничних личности“ са психичким поремећајима. И ја то већ видим у свакодневном животу. Турбуленција долази на такав ниво… Што се тиче освајања власти од стране вештачког интелекта, то су, по мом мишљењу, страшне приче за малу децу. Зато што програм вештачком интелекту дају људи. И овде се присећам романа Станислава Лема „Едем“ у коме се говори о некој планети на којој, као, постоји вештачка интелигенција. Но, заправо, иза те вештачке интелигенције стоје конкретни људи, о чијем постојању становништво планете ништа не зна. Они мисле да њима управља вештачка интелигенција. Али иза ње стоје жреци. Зато, у суштини, ово су нео-жреци. Што се тиче климатског оружја, то није страшна прича, већ реалност.

Шта је то турбуленција, шта су то уопште „мрачни векови историје“? То је игра без правила, док се нова правила не изграде. Али нова правила се формирају онда када се појави нови хегемон. Но, тај нови хегемон, у долазећим вековима, се не назире. САД ће изгубити своје позиције. Кина ће нови хегемон бити, у најбољем случају, у свом делу Азије. И даље, свет ће бити такав какав јесте. При томе, у њему ће постојати много играча. Мене изненађује када неки аналитичари анализирајући светску ситуацију, анализирају односе између Велике Британије, САД, Русије, Кине. Међудржавни односи су данас трећи, нижи ниво светског система. Први ниво је ниво затворених наднационалних група светског споразумевања и управљања. Не мислим на бесмислице као што је Билдербершки клуб, већ структуре типа Круг, Век, Клуб острва. Следећи ниво су транснационалне корпорације. И, на крају, трећи ниво су, реално, државе. То јест, добијамо троугао, затворене наднационалне групе, транснационалне корпорације и државе. При томе треба узети у обзир, да аутономну улогу, иако повезане са тим троуглом, играју и специјалне службе и организације криминалаца. И шта добијамо… то није велики тенис, то је сквош – не знаш како ће лоптица одскочити од зида. Но, са друге стране, можемо се на два начина односити према кризним епохама: један је кинески: „Живи у епохи промена!“ То јест, то су лоше жеље; и можемо се односити тјутчевски: „Блажен је онај ко је посетио овај свет у његовим судбоносним тренуцима.“ Ако су „судбоносни тренуци“ дошли, не треба се крити, не треба се бојати – касно је и бесмислено. Треба изучавати овај свет, користити га као што сурфер користи талас. И треба покушати осетити задовољство због победе.

ПОДЕЉЕНОСТ СВЕТСКЕ ЕЛИТЕ

Знам да је у историји Еворпе релативно мирних периода било свега неколико. Римска империја отприлике од 80-тих година наше ере до Марка Аурелија. То је негде око деведесет година… Даље, Европа од 1814-1914; од Наполеонових ратова, иако је наравно, и тада било ратова… И, најзад, период од 1945-1975 или 1985. То су били релативно мирни периоди. Погледајте остатак историје – непрестана турбуленција. Совјетска поколења која су одрасла, родила се у Совјетском Савезу, одрасла су у епохи у којој су САД и СССР уравнотежавали један другог. И, чинило се да је будућност прелепа, „прелепа даљино – не буди сурова према мени“, како се певало у песми. Али, она, будућност, показала се и неочекивана и сурова. Тако да се треба навикавати. Светска елита није јединствена, није једна целина. Она није нека светска влада која притиска дугмиће. То су разне монархистичке, финансијско-аристократске групе, које постоје у савременом свету. Савршено је јасно да постоји група ултрагобалиста, чији је представник Шваб, који је написао ону своју књигу и објаснио шта ће бити. Безусловно, у светској елити постоје регионалне различитости које се корене… но, у врло далекој историји. На пример, ово о чему ћу сада говорити није основна унутрашња противречност светске елите, али и она има своје место. Реч је о противречностима између породица које се протежу од Меровинга и Каролинга и које трају пет стотина година. И управо кроз призму ових догађаја треба посматрати, на пример, смрт принцезе Дајане. Но, понављам, то није главно. Главно је ко ће кога одсећи од будућности. Ко ће коме одсећи будућност. Зато што је у капиталистичкој епохи, посебно у њеној индустријској фази, било много места под сунцем. Сада је места под сунцем остало значајно мање. И један део елите мора да одсече онај други. Године 2012. Кристијан Лагард је у Токију рекла: „сав ‚млади‘ новац треба растурити“. То јест „млади“ новац треба да нестане. Али поред противречности између „старог“ и „младог“ новца, постоји и противречност између различитих група ове елите. И, у принципу, већ сам писао више пута, да постоје ултраглобалисти: то је свет без држава, то је свет мегакорпорација, огромних, као што је била Источно-индијска компанија. И постоје глобалисти: државе су сачуване али под контролом ММФ-а, Светске банке. Значи, биће мало држава, мало средњег слоја. У светски концлогор воде, природно, ултраглобалисти.

ФОРМИРА СЕ НОВИ СВЕТ У КОМЕ ФАКТОРИ ПРОИЗВОДЊЕ НИСУ МАТЕРИЈАЛНИ

Заиста се формира свет у коме одлучујући фактори производње неће бити опредмећени, материјални, већ социјални и духовни. Али комбинације, у којима ће постојати однос између виших и нижих…управо између виших и нижих јер средњег слоја неће бити, зависиће од оштре социјалне борбе. Рецимо, из феудализма је било три излаза: енглески, француски и немачки. Мислим да ће из капитализма такође бити неколико варијанти излаза. И неколико зона у којима ће се живот суштински разликовати. Осим тога, постојаће читав низ територијалних целина које ће имати, de facto, наддржавни карактер. То су огромни мегаполиси у којима живи 40, 50, 60 милиона људи. И они ће бити држава у држави. У сваком случају, мислим да ће доћи до територијалне сегрегације елите, која ће живети у еколошки чистим зонама, живеће дуже…

2018. године на конференцији у Институту Санта Фе, коју је организовала НСА, од четири варијанте жељене будућности, 25% учесника је изабрало варијанту која се зове „антрополошки прелаз“. То јест, определили су се за друштво у којем се виши и нижи слојеви разликују међусобно као биолошке врсте. Једни живе 120-140 година, хране се правим месом, а не месом од скакаваца и црва које се сада рекламира или месом које… носи име Грете Тунберг. Узгред, веома су добро Кинези поставили Грету Тунберг на место које јој припада, мени се веома допало. Она је у једном од својих наступа вриштала да Кинези морају да престану да једу бамбусовим штапићима и уништавају шуме. На то су Кинези одговорили: „Бамбус је трава. А ти иди у школу и учи. А ако желиш да спасиш дрвеће престани да у тоалету користиш тоалет папир. Користи нешто друго, на пример, као муслимани – камен или глину“. Мени се то веома свидело.

БИТКА ЗА БУДУЋНОСТ

Тако, мислим да ће се борба која се шири светом, бити борба: ко ће кога одсећи од будућности и који део светског становништва ће у ту будућност доспети. Чини ми се да је у два макрорегиона савременог света будућност већ наступила. Тешко да ће се тамо нешто изменити. Мислим на Кину са њеним системом социјалног рејтинга. При томе је неважно да ли ће се она поделити на Север и Југ, или ће остати целовита. Но, тамо се систем, електронски систем, концлогор, органски повезао са традиционалним кинеским системом контроле. То је изузетно организована варијанта. Мислим да такву варијанту Кореанци неће успети да уведу, јер је реч о другом народу. Могуће да ће Јапанци успети. То је урањање у футуроархаику уз ослањање на савремене технологије. Ако неко каже да у Африци постоји држава… Но, врло је чудно Конго или Чад назвати државом. То је такав пад у архаику, при чему он може бити природан, а може и вештачки, рецимо оно што су Американци и Европљани учинили са Либијом. Но, и даље имамо седам макрорегиона у којима се води борба за будућност. Мене одушевљава како су Европљани, који су уопште такви… социјално дресирани, пружили отпор, нисам очекивао такав степен противљења мерама ограничења. Стотине хиљада је изашло на улице… И то ме радује. У Русији је отпор носио спокојан, саботерски карактер, у складу са нашим традиционалним принципом. И тај отпор говори да су људи интуитивно схватили да их негде утерују… у нешто веома, веома страшно. И то њихово разумевање изазива оптимизам.

СВЕТ ЈЕ ПРЕД ИЗБОРОМ.
ПОТРЕБНА ЈЕ НОВА НАУКА О ДРУШТВУ.

Свет се не преокреће. Свет се налази у тачки избора. Постоји један термин – „бифуркација“. Рекао бих да се налазимо у тачки „полифуркације“. Имамо неколико варијанти развоја. Знате, понекад историчари кажу да историја не познаје коњуктив. То су лоши историчари који не знају коњуктив, јер у историју увек постоји избор. Реч је о томе да постоји субјект, вољни субјект, неколико њих, и они се боре између себе. Ако заиста историја не зна за коњуктив, она би имала потпуно детерминистички и мистички карактер. То јест, иде како иде. Ми се налазимо у тачки полифуркације. И управо зато нам је потребна данас нова наука о друштву. Стара наука, која се формирала средином XIX века одлази у прошлост. Зашто? Она је одражавала реалност буржоаског друштва. На пример, економска теорија – то је економска сфера, тржиште. Политикологија – то је политика, социологија – грађанско друштво. Но, погледајте, ове ствари су на Западу готово нестале, а ван Запада, у некој Индији или муслиманском свету, никада није ни било грађанског друштва. То јест, ишчезавају објекти због којих је формирана социологија, политикологија, економска наука. То је, испоставило се, као осмех Чеширског мачка (Чеширска мачка је један од популарнијих ликова из романа Алиса у земљи чуда, Луиса Керола, објављеног 1865. године. Прим.прев. ), мачка више нема а осмех је остао. Потребно је створити принципијелно нову науку у савременом свету, и, између осталог, ко први ту науку створи имаће веће шансе да освоји ХХI век. То није једини и није довољан, али је неопходан – услов. Ту науку треба стварати. За то су потребни огромни институти, потребне су мотивисане групе људи који су спремни за нову врсту рата, хибридни рат.

„НЕ ПОБЕЂУЈЕ СЕ БРОЈЕМ, ВЕЋ УМЕЋЕМ“

Знате, не размишљам о будућности која ће наступити кроз 10-15-20 година. Не зато што имам 70 година и што је, пре свега, нећу доживети. Једноставно, наш задатак сада није да градимо будућност, него да уђемо у њу. Ми се налазимо у ратном стању. И, ја, да тако кажем, као совјетски официр, то снажно, снажно осећам… Мени је отац још шездесетих, крајем шездесетих и почетком седамдесетих година, говорио: „Сине, твоја генерација ће морати да ратује“. А ја му нисам веровао. И после деведесетих сам мислио да неће бити рата. Ствар је у томе да је он био у праву, а ја нисам. Он је мислио на рат који ће се поновити, Други светски рат, у коме је учествовао и потписао се на Рајхстагу. А дошао је други рат. И наше поколење, старије, које одлази, учествује у том рату као код Висоцког … „А синови одлазе у бој…“ У интелектуалном рату се не побеђује бројем, већ умећем, квалитетом. Мени се не свиђа тај лик, Ајнштајн, знам много о њему. Али има једну одличну изреку: „Свет није квантитативни већ квалитативни појам.“ А наш генијални војсковођа Суворов је говорио: „Не побеђује се бројем, већ умећем“. Због тога, задатак мог поколења је да у времену које нам је преостало, припремимо нашу децу и унуке интелектуално и емоционално за победу у овом гротлу, у наредних 10-20 година.

Андреј Фрусов
Превео: Александар Мирковић

ИЗВОР: https:// zen.yandex.ru/media/govoritfursov/chto-stoit-za-obostreniem-shvatki-rossii-i-zapada-skolko-prodlitsia-haos-andrei-fursov-61f2c29fad2a25202d1f4140?&

Андреј Фурсов, КАКАВ СВЕТ ГРАДЕ СВЕТСKЕ ЕЛИТЕ – ТРИ ГЛАВНА УДАРА НА ЧОВЕЧАНСТВО

Прошле године било је много свега, но, мислим, главни догађај, суштински, најважнији догађај, на чијем су се фону сви остали одвијали, било је ширење, на светском нивоу, социјалног рата виших слојева против нижих. Деведесетих година, Кристофер Лаш, амерички социолог, употребио је термин – „устанак елита“. И књигу је под тим насловом написао – „Побуна елита“. Ради се о томе да је од прве деценије ХХ века, и кулминације коју представља Октобарска револуција 1917. – трајала офанзива маса, која је, негде на прелазу шездесетих и седамдесетих година ХХ века, почела да „проклизава“ и отпочела је контраофанзива елита.

Развила се зато што је већ крајем шездесетих година капиталистички систем запао у ћорсокак. То су одлично схватали на Западу. Веома су добро разумели да је потребно мењати уређење, да ће даљи индустријски и политички развој политичког система довести до јачања радничке класе, горњег слоја радничке класе и средњег слоја. И са тиме се нешто мора учитинити. Но, док је постојао Совјетски Савез, било је немогуће решити овај проблем. Зато су у почетку Совјетски Савез, совјетску номенклатуру, похлепну, тупу, увукли, линијом Римског клуба, у глобалне игре. А затим, осамдесетих година, пронашавши у самом Совјетском Савезу снаге које су тежиле промени социјлано-економског урађења успели да, деловањем овог двојног субјекта изнутра, совјетског и западног, сруше Совјетски Савез.

Рушење Совјетског Савеза омогућило је да Запад, капиталистички систем, добије још 15-20 „масних“ година. То је било време када су пљачкали бивши социјалистички блок и на тај начин се богатили. Ипак, 2008. године дошла је криза која је само била одложена. Очекивана је још 1993-1995 године и по западним и совјетским прогнозама. Ми смо имали веома значајног аналитичара, научника, уопште, изузетну личност – Побиска Кузњецова. Дакле, он је 1982. године написао за Андропова прогнозу према којој је би требало да 1993-1995 избије таква криза после које, капиталистички систем у облику у коме је постојао двеста година, више неће постојати. Не знам да ли је та прогноза дошла до Андропова, али до западних анилитичких центара јесте. Дакле, криза је била одложена до 2008. године, а онда наступила и постало је јасно да се систем распада.

Кризу су „залили“ новцем који је после тога престао да буде новац. Зато што новац – није хартија, он је инструмент. Новац има пет функција. Дакле, ако могу да одштампам трилион долара и пустим их у промет, то више није новац, то нису финансије. То је нешто сасвим друго. И управо 2008. године финансијски капитал се претвара у финансијализам. То јест, у ствар која сада више није повезана са новце, већ са вољом оних који имају машину за штампање. Тако да је постало савршено јасно да се капитализам мора коначно преобразити у нешто друго. Али за тако нешто је потребна ситуација у којој постоје два конкурентска центра. Совјетског Савеза нема, значи, потребно је створити неку сличну напетост. И током 7-8 година на Западу је разрађен еволуциони план преласка у посткапитализам.

У основу овог плана лежале су САД, њихово очување као кластера транснационалних корпорација, а делимично и као државe. Тако је направљен еволутивни план са роком од 16 година. 8 година – Обама, 8 – година његова наследница Клинтон. Ова замисао се темељила на стварању два трансокеанска друштва – Трансаталантског и Транстихоокеанског. Ова друштва су требала да конкуришу једно другом и на тај начин створе нову динамику развоја система, који би постепено прерастао из капитализма у посткапитализам. А врхушка би сачувала своје позиције и у посткапиталистичком друштву.

При томе, ова два трансокеанска друштва су замишљена на следећи начин: у њиховим оквирим би се стварале мега-корпорације које би владале државама. На пример, у Транстихоокеанском друштву, систем правила, њихов „устав“ …… узор би имао у односима Источно-индијске компаније са индијским кнежевинама. Само би овде улогу Источно-индијске компаније преузеле корпорације, а улогу индијских кнежевина – државе. То јест, овде је реч о приватизације правне сфере, о приватизацији државе као такве. Но, лако је било то учинити на папиру.

2016. године појављује се Трамп. Снаге којима није одговарала варијанта у којој би владале платформе као што је Гугл, Мајкрософт и друге, истакле су свог кандидата. И једна од првих ствари које је учинио Трамп била је потпуно сламање, тако да обнова не буде више могућа – и Транстихоокеанског и Трансатлантског друштва. Оним снагама које су довеле Обаму на власт постало је савршено јасно да САД не могу бити база еволутивног прелаза. Потребно је нешто друго а САД ће бити жртвоване. Тада се поставило питање: како смањити противречности које су се обично, у историји капитализма, смањивале светским ратовима.

Светски рат је немогућ ако имамо у виду постојање нуклеарног оружја. Та варијанта није могућа. Али светски рат је облик социјалне катастрофе. Ко је рекао да је могућ само оружани рат, да је он једини вид социјалне катастрофе? Постоје и други облици. На пример, 2010. године Атали, када су га питали који су то фактори који могу обезбедити прелазак на нови светски поредак, рекао је да су фактори различити и међу њима навео пандемију; оно што је било објављено недавно као пандемија… При томе, обратите пажњу, недавно је СЗО издала саопштење да они нису званично објавили пандемију (Фурсов мисли на изјаву Марије Ван Керхове, техничког директора СЗО за ковид и скандал који је изазвала – овде, прим.прев.) То је било неофицијелно мишљење. То јест, они су се одрекли тога… Но, ипак је СЗО објавила пандемију. И владе, са изузетком Швајцарске и Белорусије, ставила под своју капу.

Оно што се дешава последње две године представља средство социјалног рата вишх слојева против нижих. То није само устанак елите. То је прави социјални рат. Један део светске врхушке – пре свега они које зову ексисти (термин се појавио од енглеске речи «access», приступ), чине корпорације које контролишу социјалне мреже. То јест, Мајкрософт, Епл, Амазон и други. Који су њихови циљеви? Прво, успостављање контроле над неопредмећеним факторима производње: понашањем, потребама, вредностима, представама. То је оно чиме се баве такозване дигиталне друштвене платформе. Други задатак је експропријација оног опредмећеног рада, капитала, који поседује мали и средњи бизнис. Како то учинити? То је врло једноставно уз помоћ… прва верзијастејхолдерски капитализам Шваба, а другаинклузивни капитализам, програм Ротшилда. Заправо, под видом капитализма за све капитализам се анулира. Неко ће рећи: „Чудна ствар – капиталисти анулирају капитализам?“ Да, зато што је капитализам као систем своје одрадио и за очување власти и привилегија данашњој капиталистичкој врхушки је потребно да га претвори у нешто друго.

Трећи моменат: подривање економске базе радничког и средњег слоја посредством „зелене“ економије“. Да! И подривање позиција индустријског капитала који се појављује као конкуренција финансијалистима. Можемо се присетити да је Трамп социјални ослонац нашао, пре свега, у индустријском капиталу. Када је говорио да „морамо вратити Америци стару величину“… Велика Америка је индустријска Америка од 1930-1980. Трамп је желео да врати оне снаге који су победиле, које су дошле на власт на таласу новог Рузвелтовог курса. А „зелена“… Шта је то „зелена“ економија, „зелена агенда“? То је нагло уништење значајног дела индустрије. При томе она руши и целе слојеве становништва и целе државе. На пример, уводе се порези за борбу са антропогеним изменама климе. За земље као што је Мексико, Алжир и Нигерија, то једноставно представља катастрофу. А, на пример, Норвешкој или Шведској, које су ударници прелаза на „зелену агенду“ – свеједно је. Зато што је њихова енергетика заснована на хидроелектранама и атомским електранама, и, ту и тамо, термоелектранама, које не играју значајну улогу. Зато они могу веома лако подржати „зелену агенду“. То јест, „зелена агенда“ треба да баци у далеку проштлост значајан део човечанства и значајан део социјалних слојева, нижих, на самом пост-Западу.

Следеће средство за реализацију циљева овог социјалног рата је – социјална атомизација. Она је врло разнолика. Ствара се „Мета-универзум“. Седимо кући, одвојени једни од других, и путујемо по тим виртуелним световима. И, на крају, последње: смањивање потреба. Оштро смањивање потреба. Код Шваба, у књизи коју је написао са Малером… иако мислим да је писао Малер, а Шваб се само потписао, зато што он оставља утисак, уопштено, старог маразматика који више ништа не може, али је позната фигура, гласноговорник… Дакле, код њега постоји термин «degrowth». Growth је раст. Degrowth је – не-раст, антираст. Он каже да је потребно да се пређе од раста на не-раст. При томе, сасвим цинично и језуитски говоре да ће се „трошити мање али ће живот бити срећнији“. Какав је то срећан живот? Значи да се развијеним земљама, Западу, обећава јапанификација. То јест, они се морају спустити на ниво на коме се Јапан нашао крајем деведесетих година, када су их Американци, једним „карате“ ударцем, срушили. Осталим земљама, међу којима спада и Русија, обећава патагонизацију. Патагонија је сиромашни део Аргентине. Патагонизације је оно што он обећава. То је тих пет циљева.

Којим средствима? Прво средство је медикализација живота. Друга – борба са антропогеним утицајем на климу. И треће – дигитализација. То јест, све заједно назвао сам то у једном свом чланку – био-еко-техно фашизам. Природно, термин „фашизам“ овде је употребљен не у строго научном значењу те речи. Јер фашизам је, у строгом смислу, постојао у Мусолинијевој Италији. У Трећем Рајху је владао нацизам. Он је још гори од фашизма. Ипак, како је рекао друг Стаљин, „два лоша“…Дакле, ова три „јахача“ (апокалипсе) – медикализација, борба са климатским променама и дигитализација представљају три главна удара у глобалном социјалном рату, који се води уместо светског рата између држава.

Дигитализација… не осиромашење, већ нагло осиромашење. Дигитализација може обезбедити, на пример, виртуелни свет: седиш у свом стану, живиш од базног прихода и рониш по виртуелним световима, мислећи да путујеш. Но, најважније је следеће – дигитализација уништава државу. Зато што ти дигитални екосистеми, као што је наш Сбер, који је, узгред, пројурио огромном брзином, исто као и „Роснано“… Дигитализација анулира државу. Уз дигитализацију држава као таква више није потребна. Она је љуштура, суво дрво на које се могу обесити сви пси. Зато, мислим, дигиталци неће укинути државу него ће на њој вешати све псе. Дакле, држава ће одговарати, она ће бити крива(ц).

Какав год био наш однос према савременој држави, чак и држави у ултракапиталистичким земљама, ипак је она, у савременом свету – теоријски, подвлачим – теоријски једина заштита малог човека од корпорација. При томе, она штити малог човека не због њега самог, већ због својих интереса, јер државна бирократија, простор државне бирократије у свету се, као шагринска кожа, скупља све више јер га освајају корпорације. И због тога Шваб каже да у дигитализованом свету неће бити никакве државе. Зато ме је „умирила“ одлука која је код нас донесена средином октобра, а коју је објавио вице-премијер Черњишенко: „код нас ће бити основан центар за изучављње Четврте индустријске револуције и ми ћемо реализовати глобалне пројекте Светског економског форума. Један од тих пројеката је – уништење државе. Ми имамо централну власт – и наш главни „начелник“ – објављује: „Ми се боримо за суверенитет у свим областима!“ А овде део чиновника потписује споразум: „Ми ћемо заједно са Светским економским форумом реализовати глобалне пројекте!“ А један од главних глобалних пројеката је – уништење државе.

Осим ове постоји још једна ствар: не треба говорити о дигитализацији већ о – биодигитализацији. Својевремено, када је Шваб тек изашао са својом идејом о Четвртој индустријској револуцији – „разнели“ су га, страховито, и то на Западу. И објаснили му да при темпу раста који демонстрира данашња светска економија, а који је најнижи у последњих 100-120 година постојања светске економије… ни о каквој, ни о индустријској, ни о револуцији не може бити говора. Но, они, како се каже, држе прстом небо (у невољи су, прим.прев.). Ствар је у томе, Шваб објаснио, да када он каже „Четврта индустријска револуција“, има у виду следеће: „Ако су прве три индустријске револуције оно што ми чинимо са светом, што човек чини са светом, што ви чините са светом, онда је Четврта индустријска револуција оно што чине са вама.“ И даље, цитирам готово дословно: „Ако ви примате нешто у себе и постајете гено-модификовани онда се мења ваш идентитет.“ То јест, „Четврта индустријска револуција је измена човековог генома, она је стварање другог типа човека“. То је оно што желе да учине трансхуманисти. Мене све ово веома подсећа на филм Господар прстенова. У другом делу Саруман, а у трећем Орк Азмог вичу: „Завршила се епоха људи! Почиње верме Орака!“ Ето, то је оно што желе да учине… Наравно, не Шваб, већ оне снаге које стоје иза њега – да претворе људе у орке.

Потписати се испод програма Четврте индустријске револуције значи потписати сагласност за рушење традиционалних вредности, конзервативних, које су код нас, проглашене неприкосновненим. И друго – то је рушење државе. И још, поред тога, дигитализација у перспективи значи, наравно, укидање готовог новца, то је већ савршено јасно. Но, мислим, ако се у Русији све ово и догоди, догодиће се на крају. Зато што „црни кеш“ у Русији користи половина владајућег слоја, и због тога ту зону неће дати. Према томе, овде је наше спасење у лоповлуку. Узгред, исти случај је и са дигитализацијом. И са Четвртом индустријском револуцијом. Понекад, нашим људима, који критикују, и с правом критикују вичући: „Сатанисти! Све преправљају…“ (кажем): знате, моја једина нада је управо та дружина… они ће све, просто све – покрасти. И зато неће остати средстава за Четврту индустријску револуцију. Нити за било шта друго. Нада у лоповлук ових људи. И, осим тога, нада у муљевитост руског живота. Својевремено је Победоносцев рекао: „Русија је тешка земља. У њој ни револуција, ни контрареволуција до краја не успевају. Зато су резултати и једне и друге приближно исти.“ Тако да нада, опрезна нада постоји!

Нисам стручњак али знам да се у експреименте промене човековог генома улаже, посебно улажу рокфелеровске структуре. При чему улажу још од краја XIX века. Новац за пројекте еугенике су двадесетих и тридесетих година давали Рокфелери. Њихови људи су у Русију дошли тридесетих година, у совјетску Русију. Јако су их занимали експерименти Павлова, експерименти пресађивања… псу су пресадили две глави. Њих је то јако занимало. Затим је еугеника себе искромпомитовала у Трећем Рајху. И под другим називом Рокфелери су са овим наставили.. Уопштено, треба рећи да Рокфелери имају практично монопол на финансирање медицинских истраживања везаних за човека у САД. Они су у то врло рано уложили. Узгред, врло је занимљиво, не само Рокфелери, већ и породице које су основале Федералне резерве. Ми не знамо све, али део знамо. Практично све те породице су уложиле већ тада, у првој деценији ХХ века, у проучавање процеса наслеђивања код човека и како је могуће утицати на њега, променити га. Како се може изменити геном, може ли се изменити не геном, већ човекове реакције. Постоји нешто што се зове – филетичка еволуција. Ми смо имали научника – Бељајева. Не знам да ли је још увек жив… Но, пре 10-15 година бавио се у Новосибирску припитомљавањем лисица. И током два-три поклења добијао домаће лисице. Није се мењао геном. Мењале су се реакције лисице систематским утицајем. Два-три поколења и на одређени спољашњи стимулус, без измене генома човек ће реаговати онако како је потребно. То се зове филетичка еволуција. Но, понављам – нисам стручњак. Зато не желим да разматрам ове теме. То треба да чине специјалисти.

Ствар је у томе што држава, у процесу дигитализације, сраста са корпорацијама и настаје принципијелно нова творевина. Године 2006. написао сам чланак који сам насловио „Корпорација-држава“. У Русији нисам успео да га објавим. Пошло ми је за руком у Украјини, „Експерт“, Украјина, под насловом, они су дали наслов: „Корпорација, то је држава“. У раду сам покушао да објасним шта се дешава, пре свега, на Западу, а делимично и код нас када настане приниципијелно нови облик државе, који ову државу раствара у себи. Постоји и појам „нација-држава“. Овде нација има, иако је именица, функцију придева. То јест, „национална држава“. А „корпорацију-државу“ ни у ком случају не треба мешати са корпоративном државом! Корпоративна држава је Трећи Рајх. То је Мусолинијева Италија. То је Франко, Салазар… То је, по правилу, ауторитарни режим, покушај стварања државе социјалног благостања у ауторитарној варијанти. А корпорација-држава има задатак да одвоји што је већи број људи од заједничке погаче.

Корпорација-држава је као оса-паразит која полаже своја јаја кроз хитински омотач пробадајући тако неког инсекта. Онда га ларва једе, једе и једе. И када га поједе излеже се нова оса. Дакле, оно што се дешава пред нашим очима је сједињење три форме: корпорације, државе и такозване „дубоке државе“ о којој су, не случајно, почели да говоре. То јест, појављује се апсолутно нови феномен. И управо ће он, да тако кажемо, ако све буде по њиховим плановима, поседовати дигиталну власт. Но, овде постоји један проблем. Тај социјални рат који је повео део елите против остатка човечанства ударио је и по одређеном сегмету светске врхушке, којој се то нимало није свидело. Управо та врхушка је истурила Трампа. Она сада спонзорише протесте маса против (ковид)забрана на Западу. И кланови су почели да се сукобљавају. Ово се испољава кроз, рекло би се, чудне појаве. На пример: пре недељу-две журнал Economist, који припада породици Ротшилд, објавио је чланак који говори да ће се епидемија завршити 2022. године. И онда, буквално после недељу дана, као по команди, Гејтс говори исто! Гејтс, који је из свег гласа највљивао страшне епидемије! Сви ћемо помрети! И томе слично… Одједном каже: „2022. епидемија ће се завршити.“

Сада не знамо зашто се ово догодило? Потребно је имати инсајдерску информацију, али можемо понешто претпоставити. Као прво, нешто новца је зарађено током последње године и то великог новца. Биг фарма је зарадила, наздравље! Дигиталне компаније, Мајкрософт и сви ти „безоси“, „цукерберзи“… такође су добро зарадили. То је један фактор. Друго: испоставило се да је отпор значајно већи него што се претпостављало да ће бити. Осим тога једни су зарадили а други нису. То јест, ово нарушава светски баланс. И, може бити, један део светске врхушке покушава да овај облик социјалног рата, који се води на фону епидемије, прекине. И покрене нешто друго. Мислим да ће глвни правац удара, ако победи ова група, бити клима, климатске промене.

Заправо, када се током 2020. епидемија раширила…тачније, не раширила, већ када је објављена, ово треба добро разумети, дакле, тада сам рекао да ће се СЗО „опрати“ од овога: „ми ништа нисмо објавили“. Тако, у мају 2020. године, почетком мајских празника рекао сам да ће после „медицинске агенде“ на реду бити „климатска агенда“. Погрешио сам. У Америци су покренули БЛМ (Black Lives Matter) зато што је било потребно оборити Трампа. Било је потребно решти проблем Америке. Некада су ултра-глобалисти сматрали да Америку не треба рушити пре него што сруше Кину и Русију. Но, испало је да Трампова Америка и Америка оних снага које иза њега стоје представаља опасност за ултра-глобализам. Значи, треба срушити Америку, а после размислити шта да се ради са Кином и Русијом.

Дакле, „климатска агенда“, зашто је она боља од медицинске? Зато што омогућава да се „очисти“ цео свет, све земље; зато што, обратите пажњу, епидемија и све што је са њом повезано, пре свега функционише на Западу, Северној Америци и Западној Европи. Кина је решила проблем, у Русији све то иде некако чудно.

Светска елита није јединствена. Само што је објављено стварање „Мета-универзума“ 29. октобра… друга корпорација, Мајкрософт је 2. новембра – најавила своју верзију. То је био одговор на притисак ексистичких платформи који смо видели током лета 2021. године. Својевремено сам рекао да ће ексисти и финансијалисти, маскирани у Бајдена и Хариса, сада, када су срушили Трампа, започети међусобни рат. То се и десило. Почео је напад на Цукерберга, на Мајкрософт, а они су узвратили стварањем „Мета-универзума“. То јест, ми сада видимо веома интензивну борбу различитих групација у оквиру елите. При томе, ове групације представљају различите „спратове“ светске економије. Највиши спрат су – ексистичке платформе. То је канибализам, контрола над човеком. Није реч о контроли над опредмећеним радом, капиталом, није чак ни реч о контроли новчаних средстава, реч је о контроли човека. Следећи „спрат“ су – финансијалисти. Затим – технотроника и на на крају индустрија. Са индустријом, са индустријским капиталом су се обрачунавали. Сада ће рачуне изравнати финансијалисти, ексисти и они које је Бжежински звао технотроничари.

Узгред, сам Бжежински је пред смрт рекао да наступа глобални хаос и да ће се продужити до 2026. године. Но, мислим да је био велики оптимиста. Мислим да ће десетак година бити хаотично, зато што ни једна од поменутих група (ексисти, финансијалисти и технотроничари) неће хтети да напусти своје позиције. И тући ће се до смрти. А онда, у једном тренутку – договорити. На пример, као што су се договриле буржоазија и земљопоседничка аристократија после европских револуција 1848. Али овде је улог већи, јер се тада радило о структруној кризи капиталистичког система, преласку од раног мануфактурног каптализма на индустријски капитализам, а сада је у питању будућност посткапиталистичког друштва – овде ће се борити до смрти. Напоменуо бих да је Шваб написао: уколико једна од великих држава САД, Кина или Русија изађу из пројекта, пројекта стварања „нове нормалности“, пројекат неће моћи да се оствари. И погледајте шта се дешава: покушали су да свргну Си Ђинпинга 2018. године. Нису успели. Чиме се сада бави Си Ђинпинг? Уништава кинеске „дигиталце“. Схватио је да они представљају опасност за кинеску власт, да Кинези треба сами да створе дигиталну државу и униште те платформе. То јест, Кинези могу да учине велику ствар, могу створити дигиталну државу, то јест, држава ће опстати, али ће бити дигитална. Односно, Кина је – 1:0 у корист оних снага који се противе овим процесима. Свргли су Трмапа 1:1. И остаје Русија.

Настаје чудна ситуација. Русија је слаба карика, безусловно. Економски слаба карика. То јест, судбину пројекта „нове нормалности“ решава најслабија карика. Исто као и почеткоом ХХ века. Русија је била слаба карика и кроз њу је грунула будућност, али будућност са лицем које се тада показало. Сада се ситуација понавља, зато, мислим, у наредних 5-6 година Русија ће бити полигон, зона жестоке битке за будућност. И ова битка ће одредити ко ће победити, која групација… Каква ће бити будућност. Да ли ће бити канибалистичка, са ексистичко-финансијалистчким лицем или другачија. Врло је могуће да ће свет кренути у будућност потпуно различитим путевима. Узгред, била су три излаза из феудализма: немачки, француски, енеглеси. Најзверскији је био енглески. Немачки и француски су били мекши. Дакле, ми улазимо у врло, врло опасно, али и веома занимљиво време. Мислим да ћемо бити у ситуацији такозваног трансфера или транзита до 24. године. Мислим да нас очекује много историјских изненађења.

Андреј Фурсов
Превео: Александар Мирковић

ИЗВОР: https://zen.yandex.ru/media/govoritfursov/kakoi-mir-stroiat-mirovye-elity-tri-glavnyh-udara-po-chelovechestvu-andrei-fursov-61d0c25add6ab369877bbb09?&

Андреј Фурсов, ЦРНО СРЦЕ ЗАПАДА – КРАХ ПЛАНОВА ГЛОБАЛИСТА, ПУТИНОВ УЛТИМАТУМ И ОСТАЛИ РЕЗУЛТАТИ У 2021.

КРАХ ПЛАНОВА ГЛОБАЛИСТА, ПУТИНОВ УЛТИМАТУМ И ОСТАЛИ РЕЗУЛТАТИ У 2021.

Ето, дошла је до краја и 2021. – друга година од како је покренут план „великог ресета“. По томе како је пројекат започео 2020. године, многима је изгледало, а и мени, да ће током 2021. само јачати. Но, испало је сасвим другачије. Блицкриг није успео и један од највећих страхова грађанина Шваба, који је говорио да „све треба да се одигра брзо, не сме се губити темпо“ – остварио се. Темпо је изгубљен. Једном приликом сам назвао програм ресетовања „БЕТ фашизмом“. БЕТ – био-еко-техно. Био – је везано за медицину и све оно што се дешава последње две године… међутим, ове, 2021. тај процес је успорен… Западом, тачније пост-Западом, раширили су се протести. На пример, у Бечу, током јесењих демонстрација на улице је изашло је око 300.000 хиљада људи, новине су писале да их је било 25-30.000. И овај активни отпор на пост-Западу, како видимо, збунио је оне који су покренули пројекат.

У Русији отпор је носио традиционални руски карактер – саботаже, дуготрајно, мукло противљење засновано на неповерењу према властима и на глупостима информативног програма. Но, и код нас је овај процес, такође, заустављен и није наставио свој брзи развој. И више од тога, с јесени је Бил Гејтс, у часопису који припада Фабијанском друштву и Ротшилдима – Economist – написао да ће се „највероватније, године 2022. епидемија завршити“. Буквално истог дана то је поновио и председавајући Светске здравствене организације. Ако СЗО, по команди старијих другова, каже да ће се „највероватније 2022. епидемија завршити“, значи да им нешто није пошло за руком.

Дигитализација. Овде имамо, такође, врло занимљиве ствари. Раније, када су само ексисти, то јест владари социјалних платформи, социјално-информационих платформи – Мајкрософт, Гугл – у савезу са финансијалистима и технотроничараима „оборили“ Трампа, рекао сам да је наредна фаза – рат између победника, у оквирима овог тријумвирата. Тако се и десило. И већ крајем лета су почели напади на Цукерберга и снаге које иза њега стоје. А крајем октобра, почетком новембра Гугл и Мајкрософт су узвратили ударац. Изјавили су да ће они створити „Мета-васељену“, и отићи на ниво који државе нису ни сањале, наносећи одатле своје ударце. То јест, озбиљна борба се даље развија.

Што се тиче РФ, у октобру је руски вицепремијер Чернишенко потписао прикључивање економском програму Форума у Давосу, Швабовом програму. Овде је (у Русији) основан Центар за четврту индустријску револуцију. То јест, један део власти се прикључио онима који руше вертикалу власти; јер, планови Светског економског форума представљају десуверенизацију и погром традиционалних вредност; Шваб је тако и написао, да ће „створити свет без држава и са уважавањем мајке природе“ и подржати свакојака ЛГБТ друштва. Упркос томе, овај процес се одвија врло, врло неуједначено. Сукоб у врху пирамиде светске економије, између ексиста, финансијалиста и технотроничара – представља борбу костура над понором.

Трећа линија је – еко. То јест, све што је повезано са „зеленом агендом“. И, овде би се, с једне стране, Русија прикључила „зеленој агенди“ јер може имати корист од трговине, у крајњој линији – краткорочну, од трговине квотама. Но, 13. децембра Небензја је нанео страшан ударац пројектима повезаним са „зеленом агендом“. Русија и Индија су иступиле против стварања „климатске полиције“, против везивања проблема безбедности за климу. Совјетски Савез… Све време говорим „Совјетски Савез“ зато што се у овом случају Руска Федерација понашала онако како би се понашао Совјетски Савез. Дакле, РФ је ставила вето на ово, Индија нас је подржала. Кина се уздржала… Но, у суштини, реч је о одлуци три државе: Руске Федерације, Кине и Индије. Оне су блокирале предлог да се проблем међународне безбедности повеже са климом. И Небензја је, у свом оригиналном маниру, објаснио да нешто преносити…тј. тражити неке узроке социјалних нереда у клими, Сунцу, Месецу итд… не стоји. Ако би се основала „климатска полиција“, била би то још једна омча на врату суверених држава, то јест, десуверенизација, безусловно. Дакле, ова линија је сада пропала.

У принципу, 2021. године темпо „ресетовања“ се заиста успорио. И у свету нараста схватање да уређење које су замислиле ове наказе, изроди – није само ново социјално-економско уређење, већ је реч о друштвено-економском уређењу које мења антрополошку суштину човека, мења његов идентитет, уништава породицу. Уништава и саму врсту homo sapiens. И самог човека. У овом случају људи једноставно на својој кожи осећају да је неопходно супротставити се томе. И тај отпор се, практично, појавио у свим земљама. То је, по мом мишљењу, позитиван резултат постигнут у овој години. Иако се сам процес ресетовања наставља – он је сада спорији, он се кочи.

Што се тиче спољашњих проблема Русије, крајем године се десило нешто што нико, да тако кажем… пре годину дана не би могао да претпостави. На Западу су то назвали „Путиновим улитматумом“. Но, ја бих рекао да је то тврд програм, оштар прилаз… Оштра изјава о намерама. И треба рећи да је Кисинџер био у праву. Пре десет година, када се закувавала „чорба“ у Сирији, рекао је да „ми, наравно, можемо победити у Сирији, али ризикујемо да изгубимо у Русији све што смо постигли последњих 20 година“. Тако се и десило. Само не због Сирије, већ због безобзирне политике Англосаксонаца и њихових савезника који су појачали притисак на Русију и створили неподношљиву ситуацију за руски политички естаблишмент.

Више пута сам писао да се највећа противречност данашњег (руског) естаблишмента, данашњег политичког режима састоји у томе што се, будући најзападнији политички режим у руској историји, нашао у позицији да се мора супротставити Западу. Он мора да се сукоби са Западом јер се Запад понаша као крдо свиња, као витезови у 13. веку. Ако говоримо о ситуацији у Донбасу, у источној Украјини, могао бих да је опишем одломком из једне од мојих омиљених књига – „Прича о војној тајни“ (Аркадиј Гајдар): „Напао нас је из Црних планина проклети буржуј. Поново звижде меци, експлодирају гранате. Боре се с буржујима наши одреди и јуре курири да зову у помоћ далеку Црвену армију…“ Но, звижде меци и у Донбасу… Пре пет година сам рекао: „Не треба имати никакве илузије!“ Ова агресија Украјине против Донбаса, представља напад пост-Запада на Русију, на руски свет, рукама Украјине. И ова оштра Путинова изјава значи постављање врло јасне „црвене линије“, како се то данас каже. То је нешто што пост-Запад није очекивао. Видећемо да ли ће руско руководство имати вољу да ту линију доведе до краја. У крајњој линији, то сви желимо. Јер, који год био режим у Русији – самодржавље, комунизам, посткомунизам – ниједан не може допустити да НАТО уђе у Украјину. Овде је неопходно дејствовати на све могуће начине; како су говорили у совјетско доба – „обуздати непријатеља“.

Но, ово се односи на игре на највишем међународном нивоу, ниво испод је – државни ниво. Али осим овога постоји и обичан живот. Толстој у свом роману „Рат и мир“, описује 1807-1809, сусрет Александра I и Наполеона и шта је затим уследило, то јесте после описа „високе политике“, каже: „Живот, међутим, прави живот са својим суштинским интересовањима за здравље, болести, рад, одмор, са својим интересовањима за мисао, науку, поезију, музику, љубави, пријатељства, мржњу, страсти, као и увек, текао је независно и ван политичке блискости или непријатељства са Наполеоном Бонапартом и ван свих могућих реформи.“ Заиста, живот се наставља. Он и мора да се настави. Људи треба да рађају децу, да их васпитавају, зарађују новац за достојан живот. Живе, све у свему, занимљивим животом! И ја бих пожелео нашим гледаоцима… поред свих тих победа и достигнућа које желим нашој земљи у савременом свету, хтео бих да пожелим успеха и среће у овом обичном, свакодневном животу који почиње буђењем… код неког јутарњом гимнастиком, и креће радни дан…

И ево, уочи Нове године, која се због нечега зове… година Тигра! Но, јесмо ли ми Кинези, шта смо на крају крајева? Постоји, узгред, и словенски шеснаестогодишњи циклус. Но он, истина, почиње 21. марта, тада почиње година Златорогог Бика, а сада се завршава последњи квартал, јануар, фебруар, март су месеци који још припадају години Вриштећег Петла. Тако да нам не пристаје, нисмо ми Кинези да славимо годину Тигра. Тим пре што они не славе 31. децембра, ни 1. јануара. Дакле, уочи 2022. желим свима нама успеха и среће у обичном, свакодневном животу. Негде је Пушкин рекао: „На свету среће нема, али постоји спокој и воља“. Али, како је говорила једна велика личност наше историје, другим поводом: „Ми се не можемо сагласити са таквом тачком гледишта…“ Осим мира и воље потребна је и срећа! Но, мир и воља су неопходни услови за срећу. Недовољни, али неопходни! Зато вам свима желим мира, воље и среће у Новој години! Но, треба се присетити да се срећа задобија у борби. При томе борба не мора обавезно да се води песницама… Борба је, некада бити само упоран. И на том плану, мислим, имамо велики потенцијал. Последња година је то добро показала. Зато у наступајућој години будимо здрави. И будимо победници!

ЦРНО СРЦЕ ЗАПАДА

На пост-Западу се мења природа власти; није реч о томе да корпорације гуше државу или држава корпорације – они су сада у симбиози. Законодавна власт ће све више одумирати, остаће само као декорација; реална власт ће прећи на извршну, а извршна власт ће се спојити са корпорацијама.

Као резултат, прво ћемо добити корпорацију-државу, коју не треба мешати са корпоративном државом, а онда ће настати оно о чему ултраглобалисти маштају – обнављање компанија типа британске Источно-индијске компаније, али на много вишем нивоу. Компанија које ће бити ојачане дигиталним технологијама и које ће контролисати не само токове капитала већ и људско понашање; у сваком случају оваква тенденција постоји.

Наглашавам, није ствар у томе што се владе потчињавају корпорацијама – већ у томе што су они елементи једне целине. За сада се слажу као Ејлерови кругови, и то поклапање биће све веће и веће. На пример, неопходно је било вратити ирачку нафту на светско тржиште, отуда мешање, уплитање у Ирак, иако се резултат показао слабији од очекиваног; није сваки дан Бадњи дан.

Владајућа и страна која побеђује је британска капиталистичка класа као сегмент глобалне политичке класе. У исто време, без спољашње, у овом случају британске а у мањем степену америчке подршке, монархије Залива тешко да би опстале у нашем турбулентном врeмену. И Британци и Американци гуше сваки демократски протест против монархија. Најважније за Велику Британију је што капитал Залива, а посебно саудијски нафтни долари, играју велику улогу у финансирању дефицита Велике Британије и на тај начин, индиректно помажу да се очува статус фунте. Друштвено благостање обичних Британаца не зависи од тога, реч је, пре свега, о владајућем слоју.

Можемо претпоставити да ће се у перспективи Британци постарати да ојачају свој положај на Блиском истоку. И, развијајући своју неформалну империју, покушати да је прошире на рачун Русије у Закавказју, и на нашим западним границама, пре свега на Украјину.

Долази светска системска криза што нагло повећава значај контроле над ресурсима. Овај значај је још већи у условима геоклиматске и геофизичке катастрофе која се очекује. Не мислим на митско глобално отопљавање, већ на потпуно прозаично гашење Голфске струје, реорганизацију прехрамбених ланаца океана и цикличну (једном у 11,5–12,5 хиљада година) планетарну преоријентацију која је почела почетком XX века и завршиће се, ако не дође до глобалне катастрофе, у првој половини XXII века. У кризним и посткризним условима једина стабилна и ресурсима обезбеђена зона у наредним вековима биће северна Евроазија, највећим делом – геопростор Русије. У томе се слажу практично сви аналитичари. То чини нашу територију главном геоисторијском наградом, уловом ХХI века, и неколико наредних векова. Познати русофоби као што су Збигњев Бжежински, Мадлен Олбрајт и многи други на Западу, већ су више пута рекли да је неправедно што Русија поседује такав простор и такве ресурсе. Наводно, све то треба да припадне светској заједници – т.ј. атлантским елитама организованим у ложе, комисије, редове и остале структуре…

Атлантисти посматрају Русију као сировинску базу, Кину као извор радне снаге, т.ј. као нешто другоразредно. И ови „другоразредни“ се усуђују да ометају планове глобалиста, доводећи их до беса. Руско и кинеско питање Запад планира да реши – помоћу ислама, Арапа: било у облику контролисаног хаоса нове арапске инвазије, било рата сунитског калифата са неверницима. При томе, ипак, верни својој традицији завађања великих држава и народа и њиховог слабљења или чак уништења (модел који је у ХХ веку два пута примењен, два пута су завадили Немачку и Русију), Англосаксонци ће се постарати да униште и ислам, посредством његове максималне радикализације, уништењем његове унутрашње економске и демографске снаге евроазијским ратовима, а затим претварањем муслиманског света у нетрадиционални гето, лишен ресурса и технологије. Они који су у детињству играли «Dungeons and Dragons» добро памте варијанту „Свет црног сунца“.

Радња се одиграва у пустињском свету Атаса. Овај свет је некада био плава планета, пуна живота, но сада је постала неплодна због неконтролисаног коришћења магије. То је сунцем спаљена земља без богова, воде и наде. Још једна особеност Атаса је одсуство корисних руда, због чега је једина могућност да се дрвеће, вулкански камен и кости користе као материјали за израду оружја, оруђа и других ствари.

У бескрајној пустињи прикладне за живот су само поједине оазе и градови-државе. Владари изолованих градова-држава зову се Краљевима-Чаробњацима и у већини случајева они се тајно налазе на овом или оном стадијуму преображаја у змајеве. Власт у граду се ослања на темпларе. Темплари служе и клањају се Краљевима-Чаробњацима који користе магију.

Муслимански свет, планери глобалиста, планирају да раздробе на мноштво мањих делова којима се може управљати помоћу приватних војних компанија или најамника ТНК, и исцеде из тих комадића остатке ресурса а онда да их баце на отпад историје. Запад ће контролисати још и тачке у којима су концентрисани ресурси, зоне комуникација (на пример, скоро 1,800 км средоземне обале Либије), остало ће дати у најам племенима, клановима, криминалним синдикатима, који ће контролисати своје комаде и комадиће. Таквим „комадићима“ се могу сматрати делови Саудијске Арабије, Пакистана (с изузетком Белуџистана), Ирана – муслимански мозаик. У исто време Западу ће бити потребан надзорник у региону а то може постати Велики Курдистан. Једина држава којој могу дозволити да буде велика. На територији Великог Курдистана, ако буде створен, наћи ће се извори свих великих река региона. А то значи да ће у наступајућој епохи несташице водних ресурса, као последица „ратова за воду“, у рукама Курда, тог древног народа, бити, као и у време Асирије, најважније полуге утицаја на регион. Курдистан може постати главни контролор зоне и заменити у тој улози Израел.

У САД, у Западној Европи – ради велики број центара који производе лажне информационе токове, вештачку реалност. Ми смо то видели на примеру „арапског пролећа“ када су специјалисти за блогосферу, из различитих центара као што је Беркманов центар Харвардског универзитета, у суштини стварали виртуелну реалност, која је играла значајно важнију улогу него реална реалност. Т.ј. све зависи од тога да ли бираш плаву или црвену таблету, излазиш из Матрикса или не. Непријатељ је – Матрикс. Сада противник није више нека одређена држава, нема посебне државе која се зове САД, већ постоји некаква наднационална структура која је далеко од тога да буде јединствена, но, у крајњој линији ни за Русију, ни за Европу, ни за Америку, ни за Кину ту нема места. Кинези представљају веома велику опасност за те људе, значајно већу него Арапи или Индијци. Јер је Кина – алтернативно човечанство, хијероглифски језик. Осим тога, читава историја Кине је обележена непрестаним сељачки устанцима. При томе два устанка су се завршила стварањем нових династија – династије Хан, коју је основао Лу Бан, када је свргнуо сина Ћин Шихуандија, и династије Јуан у 13. веку. Две кинеске династије су створене као резултат сељачко-разбојничких устанака.

С друге стране, што је Кина економски успешнија, има више социјалних проблема, расте социјална поларизација између слојева, између класа и региона. То је врло озбиљан проблем. Пошто је свет један, онда можемо рећи оно што је говорио херој филма Служила два друга: „Нека се бели гадови не радују, ми ћемо умрети данас, а они сутра“. Тешко је рећи ко ће први пасти: Европа или Кина. Но, пашће практично сви: и САД, и Европа, и Кина. Колико год то било парадоксално, ја у овоме видим шансу за Русију. Како историја показује, Русија се извлачи из историјских замки током европских и светских криза.

У Великој Еволуционој Игри, по правилу, побеђују „малени“, који имају предност у интелекту (информација) и организацији (енергија). Диносаурусе су „средили“ мали сисари чија је предност била: лимбички мозак, топла крв и кратак сан – моћно информационо-енергетско оружје…. Homo sapiens је надиграо Parantrop robustus-а („плавокоси људи“ Жозеа Анрија Ронија-старијег) захваљујући социјалној организацији (то јест „колективном интелекту“). Мале хришћанске заједнице су подриле Римску империју, а онда су протестанти одиграли сличну „игру“ са огромном католичком машинеријом. Разуме се, „малени“ побеђују, по правилу, у кризним условима – што је криза већа и свеобухватнија, веће су шансе „давида“ против „голијата“. Тим пре што су кризне ситуације суштина системских преображаја, бифуркационе тачке , па није важна њихова снага, моћ и маса, већ правац, кретање за које је довољан слаб али проверени притисак који се постиже малом снагом субјекта који поседује интелектуалне и циљне приоритете, који зна куда иде. У тачки бифуркације, када „чак ни танку нит није у стању да расече челична оштрица“, мала група људи, која без грешке зна где треба да удари, изједначује се (по снази) са гигантском машинеријом. Овде није потребна полуга – довољно је променити правац удара, који је често чудан: „Путуј отровни челику, где ти је речено“. (Шекспир)

Андреј Фурсов
Приредио и превео: Александар Мирковић

Извори:

  1. ЦРНО СРЦЕ ЗАПАДА – https: //zen.yandex.ru/media/govoritfursov/chernoe-serdce-zapada-rossiia-glavnyi-geoistoricheskii-priz-21go-veka-andrei-fursov-61b38c9b506c0d64b48ef18d?&
  2. КРАХ ПЛАНОВА ГЛОБАЛИСТА, ПУТИНОВ УЛТИМАТУМ И ОСТАЛИ РЕЗУЛТАТИ У 2021. – https:// zen.yandex.ru/media/govoritfursov/proval-plana-globalistov-ultimatum-putina-i-drugie-itogi-2021-andrei-fursov-61ce57a048f77c6eed3737d1?&

Андреј Фурсов, ОСТВАРУЈУ СЕ НАЈВЕЋИ СТРАХОВИ КЛАУСА ШВАБА

Човека је могуће уништити, али не и победити.
Ернест Хемингвеј

1. О ТЕКУЋИМ ПРОЦЕСИМА У СВЕТУ И О БУДУЋНОСТИ

У току је глобална прерасподела имовине у свету, без које је немогуће створити ново уређење; и капитализам је настао „ограђивањем“, када су људе гонили са земље, то јест, отимали њихову својину. Исто се дешава и сада, при изласку из капитализма: да би настало посткапиталистичко уређење потребна је маса упропашћених, унесрећених људи, односно, потребно је одузети средства малом и средњем бизнису. Локдаун је коришћен на тај начин и са тим циљем.

Друга ствар, није потребно толико образованих, потребно је довршити процес рушења образовања, процес који је до сада текао еволуционо учиниће револуционарним: уводи се дистанционо образовање. Даље, социјална дистанца представља дресирање социјалне атомизације људи и њихово непрестано застрашивање. Сећам се како су се Меркел и Борис Џонсон, на самом почетку, слично обраћали Немцима и Британцима: говорили су да ће умрети милиони; државник мора да јача самопоуздање својих грађана, а они су одмах почели да застрашују људе. Процес се компликује, и више од тога, нама непрестано говоре да ће доћи још страшније епидемије, то јест – не опуштајте се.

Најважније у свему овоме су социјалне мере, које се спроводе на глобалном нивоу да би створили оно што се зове – нова нормалност. Веома занимљиво, Шваб је написао у својој књизи да све треба радити брзо, у режиму блицкрига, иначе процес неће успети, људи ће се освестити..

А друго, ако бар једна велика земља изађе из овог процеса он ће пропасти. Велике земље су САД, Кина и Русија, пошто код нас још увек постоји совјетско наслеђе Стаљина и Берије, иначе нико са нашим руководством не би разговарао. Управо ће се у Русији, на парадоксалан начин, решавати судбина света – или ће успети у потпуности да реализују своју нову нормалност или ће се спотакнути и завршити у блату. У бици за двадесет први век победиће онај ко падне последњи.

Свако ново уређење, док је у настајању – по правилу је сурово уређење; због тога, што је више отпора том уређењу на свим нивоима, што више том младом насилнику буде избијено зуба – он ће бити мекши. Мислим да спасавање треба разматрати управо на овај начин.

1917. године дошло је до револуције, оформљен је СССР. Совјетски Савез није просто уништио Хитлера, СССР је успорио управо овај процес ултраглобализације који сада имамо, и због тога мрзе Стаљина на Западу. Он је срушио планове глобалиста и одложио долазак 1991. године за отприлике 70 година. Да тога није било, глобализација би стартовала већ двадесетих година.

2. ОНО ШТО САДА ПОСМАТРАМО ЈЕ РАТ ВИШЕ КЛАСЕ ПРОТИВ НИЖЕ И СРЕДЊЕ

Највећа опасност у савременом свету није демографска, ни климатска, ни енергетска као што произилази из низа радова и публикација. То је све веома важно, али најопаснија ствар за савремени свет је – социјални рат, социјална катастрофа коју су врхови светског капиталистичког систем организовали да би превели капитализам у ново стање – посткапитализам.

Овај социјални рат се води на различитим нивоима. То је рат врхушке против нижег слоја, рат врхушке против средњег слоја, рат унутар врхова, различитих регионалних група, кланова, различитих облика организација, на пример, финансијалисти против индустријалаца, ексисти против корпорокатије. Другим речима, социјални рат који се шири – то је рат, како је то сада модерно рећи, транзициони, за прелазак у нови друштвени систем.

Ово јако личи на оно што се дешавало у Европи од средине петнаестог до средине седамнаестог века, када се на костуру претходног уређења стварало ново. Такав рат је најопаснији. Опасност овог рата произилази отуда што главни објекат присвајања у посткапиталистичком друштву неће бити опредмећени фактори производње, већ духовни и информациони, то јест потребе, вредности, човекови циљеви, односно, објекат присвајања постаје – духовна сфера. Реч није о простом присвајању духовне сфере, већ присвајање постаје главна форма производних односа, како би рекли марксисти.

Данашња борба за традиционалне вредности, која се развија у читавом свету само се формално односи на прошлост – борба за традицију против нечег савременог, међутим, то је погрешан приступ. Заправо, под видом борбе за традиционалне вредности, почиње да се формира принципијелно нова социјална, ако вам је драже, класна борба у посткапиталистичком друштву.

Неки кажу „Али зашто се супротстављати, свеједно су буржуји јачи и они ће победити“. Као прво, није чињеница да ће победити. Друго, срамотно је не супротставити се. Али, постоји још једна ствар, сасвим прагматична и историја показује да се управо тако све у животу и дешава. Наиме ни једно ново друштвено уређење не побеђује нокаутом, увек долази до компромиса и што се више зуба младом насилнику избије супротстављањем на различитим нивоима, то ће мирније и хуманије, ако могу тако да се изразим, бити ново уређење.

3. О ОПАСНОСТИМА ДИГИТАЛИЗАЦИЈЕ И О КЛАСНОЈ БОРБИ.

Сама по себи дигитализација је неутралан технички процес, исто као и појава машинске производње. Питање је, међутим, ко је и са којим циљем користи. На основу онога што знамо из књига Клауса Шваба, наступима свакаквих „грефова“ и других, савршено је јасно – дигитализацију не планирају да користе за човеково добро, већ да човека замене и изграде дигитални концлогор. Овом процесу потребно је безусловно се супротстављати, на сваки могући начин.

Постоји још један моменат повезан са дигитализацијом – реч је о појави капиталистичког уређења у којем ће одлучујућу улогу играти неопредмећени, информациони фактори. Наравно, данашња светска врхушка ће се постарати да дигитализацију претвори у процес уз чију ће помоћ моћи да отуђи ове факторе.

Но, свако техничко средство има двосеклу оштрицу. Оно може бити оружје господара, а може бити и оружје онога ко не жели да буде кмет, роб и тако даље… Зато је потребно свим тим методама овладати и користити их за своје добро, и не дозволити да се користе као социјално оружије врхушке.

Схватам да је значајно сложеније учинити него рећи, али других варијанти нема. Нико није укинуо класну борбу, социјалну борбу. Стање у коме је свет живео последњих сто година, резултат је борбе нижих и средњих класа за своја права. Зато чуди како су се људи, буквално током једне године, тих права одрекли. Притисли су их страхом од корона вируса… цела ова историја веома је добро социјално искуство. Човек не треба да дозволи да га претворе у објекат информационо-психолошког терора.

Но, информационо-психолошки терор је много страшнија ствар од дигитализације, јер дигитализације је инструмент, а терор је нешто озбиљније. Њему се треба супротставити.

4. ОНИ ХОЋЕ ДА ЗАВРШЕ „ЕПОХУ ЉУДИ“

Шта Клаус Шваб подразумева под четвртом индустријском револуцијом: ако су прве три индустријске револуције ово што смо урадили са светом, онда је четврта оно што раде са вама. Четврта индустријска револуција је промена човековог генома, то је промена самог човека; реализују се маштања трансхуманиста да човека претворе у некакво другачије биће. То јест, завршава се епоха људи и почиње епоха трансхуманистичких бића. Мене то веома подсећа на, сећате се Господара прстенова, Сарумана, а затим и вођу Орка, Азмога, кад вичу: Завршила се ера људи, наступа време Орака.

Дакле, четврта индустријска револуције је револуција која треба да створи Орке, и она се одвија у различитим правцима: у правцу борбе са климом, која је, наводно, резултат људске делатности, иако је та ствар недоказана. Али, ако је резултат човекове делатности, значи, нужно је смањити становништво. Недавно је у Италији изашао рад једног италијанског активисте у коме пише да је планета планирана за три милијарде људи, остали су – паразити, становништво је неопходно смањити. То јест, заокрет према клими, тобоже борба са климом, потпуно је јасна.

Локдауни се могу уводити не само због борбе са вирусом, већи и са климом. А ако се сетите да су сви велики градови трећег света: Лагос, Лима, Њу Делхи, Карачи, под смогом, то јест, као да је сам Бог рекао да се тамо то спроводе, да се уништи мали и средњи бизнис управо у трећем свету. Овог момента, све везано за вирус, захватило је Постзапад, то јест глобални Север, и страдао је мали и средњи бизнис глобалног Севера. Али и много бизниса у најразвијенијим земљама Југа, а то су: Индија, Нигерија, као и најразвијенији део Латинске Америке, ево сада узимају њих.

То јест, ништа се није изменило, заиста се дешава перестројка планете, но на различитим њеним деловима користиће различите варијанте, и, може бити, мало ће попустити дизгине на Северу. Но, у сваком случају, не иде им… Шваб је у својој књизи исказао три страха: први страх – да ће доћи до социјалних немира, социјалног отпора – социјални отпор постоји; други страх је – темпо, веома слаб темпо због саботажа – темпо је низак; трећи страх – ако би једна велика земља изашла из овог процеса све ће се срушити, а са Кином нису успели, у Кини је Си Ђинпинг преузео дигиталне платформе за кинеске ексисте. У САД Трампа су свргли, али тамо није тако једноставно, то јест процес се не одвија како је планер желео, и у овоме видим веома, веома велики залог за макар и уздржани оптимизам. То јест, настаје младо бандитско уређење и што му се више будемо супротстављали, што му више зуба избијемо у почетку, оно ће бити мекше. Желимо да тако и буде.

5. НАЈСУРОВИЈИ СЦЕНАРИО РАЗВОЈА КРИЗЕ

Најсуровији сценарио, најгори сценарио је – био-техно-еко фашизам. То је медицина, то је све повезано са климом и технологијом – то је дигитализација. Фашизам овде не користим у строгом смислу речи, већ као метафору, као уређење апсолутног гушења, тлачења. Но, чак и у Трећем рајху нацизам није све своје циљеве постигао, зато што, како је говорио Хемингвеј, човека је могуће уништити, али не и победити. Довољно је 6-7 процената оних које психологија сврстава у – модални тип личности. Мислим да ће веома тешко успети.

Осим тога постоји велики број становништва изван граница глобалног Севера, то је глобални Југ. Наравно, њих могу их натерати да ратују међусобно, могу их истребљивати, али ако ти своје становништво претвараш у стадо бесловесних оваца, пре или после, доћи ће они са друге стране зидина и поклати стадо. Није случајно арапски мислилац из 14. века Ибн Халдун имао теорију о четири стадијума. Први стадијум – бедуини долазе из пустиње и кољу утовљену врхушку. Други стадијум – друго поколење – то су људи који стварају империју и консолидују је. Трећи стадијум – империја је консолидована и они сада улажу у уметност и науку. Четврти стадијум – сада већ ни у шта не улажу, све су дебљи, ништа их не занима, долази ново поколење бедуина и коље их. Исти процес је у роману Буденброкови описао Томас Ман, социолози га називају “закон Буденброкових“, закон четири поколења. Четири поколења породице, исто је и у бизнису… видимо да овде постоје неке чисто социо-биолошке закономерности.

Дакле, ствара се затворени систем, био-техно-еко фашизма који може проживети, уз масу непријатности, четрдесет-педесет година, максимално. Зато што нико није поништио други закон термодинамике: затворени системи пропадају јер у њима нараста ентропија, то јест снага рушења. Зашто је потребан затворен систем? Гледам у тог истог Шваба, гледам људе који размишљају са истих позиција, и можда грешим, но имам утисак да они имају ужасан страх од живота, и од смрти као дела живота, јер је смрт – део живота. Могућ је и чисто психолошки мотив, поред социјалног, да они желе да се сакрију од живота, да им је страшно. Узгред, ако пажљиво читамо Шваба – та књига је написана под утицајем огромног социјалног страха – да уколико ово што раде не успе, наступа крај, и сви ћемо нестати.

У сјајном роману, мислим да је то најбољи роман у последњих двадесет година, Јурија Козлова „Нови лопов“, веома добро је показан страх западне врхушке од промена и њихове тежње да створе овај апсолутно контролисани свет. Замислите, ја и ви контролишемо социјалне мреже, информације, образовање, све смо ставили под контролу – то је главни фактор производње, неопредмећени. Локдаун је један од начина да се брже пређе у посткапитализам, то је начин уништења малог и средњег бизниса. Ми имамо масу малог и средњег бизниса, људи од којих свако има помало својине над опредмећеним средствима за производњу, и ако их узмемо све заједно – они уравнотежују корпорације. Да би ти људи постали објект експлоатације на основу духовних фактора производње, потребно је од њих отети опредмећена средства за производњу. Узгред, кад посматрамо овај однос – излаз из капитализма веома личи на улаз у капитализам; у 16. веку, у Енглеској је спроведен процес ограђивања, људе су отерали са земље, а овде просто отимају од људи њихово власништво. Обратите пажњу како говоре: Шта ће вам ауто, каршеринг је добар? Шта ће вам сопствена кућа, можете узети кућу у аренду? То јест, ти ништа не треба да имаш.

Године 2016. или 2012., могу да погрешим датум, Фонд Рокфелер је објавио овакав постер: човек стоји на фону прелепог језера, типа швајцарских језера и каже: Ја немам ништа, немам својину, ја сам срећан. Ето, то и јесте стварање новог, они морају створити слој људи који ће бити потпуни објекат за експлатацију у оквирима система који настаје. За њега још не постоји назив, на Западу говоре ексизам, од енглеске речи access, приступ, под њим имају у виду ексистичке структуре као што су Мајкрософт, Епл, Амазон, то јест оне структуре које контролишу и управљају понашањем људи, њиховим потребама, јер ако диктирате човекове потребе, значи ставили сте под контролу сферу његових циљева.

6. РЕАЛНА ВЛАСТ ЈЕ ТАЈНА ВЛАСТ

Свет је сувише велики и сложен да би њиме управљали из једног центра. Иако су покушаји да се створи такав систем управљања чињени више пута и чине се и данас. Што се тиче Билдерберг клуба, Трилатералне комисије и сличних структура, реч је пре свега о структурама за разраду и усклађивање одлука које доносе „господари светске игре“ (О. Маркејев) или „господари историје“ (Б. Дизарели) и њиховим тајнама, а не само о затвореним организацијама. Имам у виду неколико десетина краљевско-аристократских и финансијски породица, од којих многе, у овом или оном степену се ородивши међусобно, контролишу основне глобалне финансијске токове, средства информисања и затворену науку, то јест науку природну, друштвену и техничку која опслужује само „господаре историје“.

Обично се под конспирологијом подразумевају примитивне схеме које не објашњавају историјске догађаје историјским закономерностима и главним тендецијама развоја, већ тајном, и, по правилу, злонамерном делатоношћу неких снага (бирајте – масони, редови, специјалне службе итд). Често се такве схеме сматрају неозбиљним. И заиста, немали број радова, који се називају конспиролошким, написали су несавесни аутори у потрази за сензацијама и зарадом. Но, у исто време, може ли неко оспорити чињеницу да нису сви узроци и мотиви онога што се дешава у свету видљиви – обрнуто, они се скривају; далеко од тога да су сви циљеви јавно декларисани – то није природно. Ми одлично знамо да се висока политика води тајно, да је реална власт – тајна власт, зона функционисања „високих финансија“ – такође је тајна. Зато, неретко покушавају да поставе под сумњу реалне анализе скривених механизама историје – ограничени људи, или, профани, или, обрнуто, они који веома добро знају за постојању тајних снага, структура и сл. па труде се да са њих скрену пажњу, да заметну трагове исмевајући озбиљно истраживање као конспирологију.

Погледајте, на пример, Коминтерну, то јест Трећу интернационалу, која је две деценије у тајности планирала и спроводила преврате, устанке, револуције, која је има огромна, тајна финансијска средства и сл. – то је конспиролошка структура, а њен утицај на ток историје – такође је облик консипролошког утицаја? Зашто аналогне буржоаске структуре, које делују у затвореном, скривеном режиму, и поседују много већи политички и финансијски потенцијала нису конспиролошке? Подсећам на речи Троцког да данашњи револуционари седе на Вол стриту.

Разуме се да у основи криза и револуција леже објективни, тачније – системски и субјективни узроци. Нико није зауставио масовне процесе. Но, прво, свет није квантитативни, већ квалитативни појам, како је волео да каже Ајншајн. У свету мала, али добро организована група, у чијим су рукама – огромна средства (својина, финансије), власт и контрола над знањем и његовим структурама, а такође и средства информисања, има много већу тежину него маса људи, или чак читава земља – довољно је прочитати „Исповест економског убице“ Џ. Перкинса. Како је приметио, све а најмање конспиролог, добитник Нобелове награде за економију, Пол Кругмен, „савремена политичка економија нас учи да интереси мале, добро организоване групе често лако превагну над интересима широке јавности“.

У делатности затворених наднационалнних структура нема ничег неприродног, њих рађа логика развоја капитализма. На економском плану капитализам је систем без граница, светско тржиште. А на политичком плану капиталистички систем је – мозаик држава. Но, економски интереси буржоазије далеко превазилазе границе једне државе. Зато су светској капиталистичкој класи објективно потребне наддржавне, наднационалне структуре, и оне морају бити, ако не тајне, онда у крањој мери, затворене за ширу јавност. На тај начин, смањује се противречност између економске целовитости и политичке фрагментарности капиталистичког система. Отуда упорно стремљење врхушке светске капиталистичке класе ка стварању нечег попут светске владе. Узгред, увек је на путу остварења овог задатка стајала Русија; у томе један од разлога пламене „љубави“ према њој и према нама, Русима, господара капиталистичког система – Англосаксонаца, особито Британаца.

Да би се смањила основна политичко-економска противречност капиталистичког система, биле су потребне наднационалне структуре. Но, спремних организација таквог типа буржоазија није имала. Почетком XVIII века, када је сву моћ држала држава и аристократија, морало се користити оно што је било на располагању. На пример, масонске организације. Током XVIII века почиње њихов бурни раст. Наравно, оне су настале раније у XVI и почетком XVII века и представљале еволуциону форму темпларских структура, које су напустиле у XIV Француску, но реални живот им је удахнула управо буржоаска епоха – њени захтеви и интереси. На крају свог живота Маркс је рекао: ако бих данас поново писао Капитал, када капитал уз дубоки наклон погнут одлази у прошлост, рад о капитализму бих започео од затворених наднационалних структура управљања: управо они дају капиталистичком систему целовит и завршен карактер, а његовој историји – пројектно-конструкторску природу.

„Масони потичу од зидарских цехова 12-16 века, који су градили готске цркве много столећа и остатака витешких редова 14-16 века, и који су настали у 17. веку на почетку Новог доба и Просвећености са култом Бога-механичара, који се у 18. веку преобратио у култ Разума и клањају се Великом Архитекти који има лик феничанског цара Хирама, који је изградио први јерусалимски храм у време Давида. Бог-часовничар, који се саздао Васељену као савршени механизам, и Бог-Архитекта који је изградио савршени Храм-Васељену – идеали су ране Модерне 17-18 века, који су још породили епоху Ренесансе и прошли кроз искушења Реформације када је ренесансни субјект зажелео власт.“

Средином XVIII века у Европи се догодио велики еволуциони прелом: историја је од претежно стихијске постала претежно планско-конструисана. Ово не значи да до средине XVIII века није било група и снага које су покушавале, при томе често успешно, да усмеравају њен ток. Ипак, средином XVIII века појавила су се три фактора која су унела квалитативне промене у историјски процес. То је почетак формирања масовног друштва, невиђено јачање финансијског капитала и нагли раст улоге информационих токова. Покушајте да управљате општином, кастом или полисом – структурама укорењеним у традицији које се понашају као колективна социјална индивидуа. Друга ствар – групни индивидуум којим је лако манипулисати; излазак маса на сцену историје дао је манипулаторима огромне могућности. То је прво.

Друго: нагло се појачала борба за хегемонију у светском капиталистичком систему између Велике Британије и Француске, нарасле су војне потребе других држава, а такође, започета индустријализација, на колосални начин је у XVIII веку стимулисала развој финансијског капитала, развој припремљен у XVII веку (од почетка његове појаве – Standard Chartered Bank, Баруха, до стварања, на крају, енглеске Централне банке). Треће. Информациони бум у XVIII веку који је омогућио да се „пакује“ информација и користи њено деловање, пре свега, на елитне групе. Класичан пример – „Енциклопедија“, помоћу које је, током неколико деценија, француска елита морално припремана за прихватање револуције. Другим речима, средином XVIII века дошло је до сједињења Материје (масе), Енергије (новца) и Информације (идеје). Сплетене у чврст чвор, ове супстанце су се нашле под контролом одређених група, које су током неколико деценија припремиле ситуацију и људски материјал за епоху револуција (1789-1848).

Ипак, не треба мислити да је пројектно-конструкторска епоха историје увек – тријумф конструктора-пројектаната. Постоји и оно што је Хегел звао „лукавство историје“. На пример, питање је да ли су снаге које су планирале свргавање самодржавља, уништење Русије и коришћење револуције у Русији за рушење свих преграда на путу капиталу, могле претпоставити да ће Стаљинов тим и „група за подршку“ из императорског генералштаба и њена обавештајна служба сломити пројекат „светске револуције“ и помрсити конце левим (Коминтерна) и десним (Финитерна) глобалистима, реализујући пројекат „социјализам у једној, одвојеној земљи“, и обновити империју у облику светског система социјализма и одложити глобализацију света скоро сто година. Закључак: конструисање историје – представља сукоб пројеката, система и елита, који је совјетска елита стаљинског типа добила, а послератна – изгубила. Изгубила, јер је у мери интеграције, од средине педесетих година, у светско тржиште, губила глобално вођство. Са Запада, обрнуто, долази пројектно-конструкторски прилаз. Последњи Велики Лов капитализма умногоме је пројекат. И треба учинити све да би га, не само сломили, већ окренули против пројектаната, да тај лов постане последњи управо за њих. Како је говорио Хамлет: „иди отровни челику, где ти је речено“.

Данашњи сукоб елита, кинеске (источно-азијске) и западне, организоване у клубове, ложе, мрежне структуре (пре свега њено англо-америчко језгро) – интересантан је и досад невиђен процес. Западна врхушка се први пут срела са противником, који се иако представља незападну цивилизацију, појављује као глобални играч; до сада је глобалан био само капиталистички Запад који се ослањао у својој експанзији на геокултуру Просветитељства.

Западна елита почиње да демонстрира знаке инфериорности и чак дегенерације a la Буденброкови, само уместо четири поколења овде имамо четири столећа. Другим речима, у кризним условима игра као да поново почиње. Може ли западна елита опет себе да изгради у складу са новим условима, да обнови и сазда нове форме (само)организације? Ново знање о свету и човеку као психоисторијско оружје? То је једно питање.

Још једно питање је да ли могу да искористе сукобе Запада и Кине други субјекти стратешког деловања, решавајући своје проблеме и користећи – по принципу џудоа – снагу противника.

Развијање сукоба западне елите, пре свега њеног англосасконско-јеврејског језгра и кинеске елите – који је невиђена појава у историји светске борбе, занимљива је слика и чека нас много изненађења. Умногоме, управо ће ова борба определити будућност – посткапиталистичку и уопште.

Андреј Фурсов
Приредио и превео: Александар Мирковић

ИЗВОРИ:

1. О ТЕКУЋИМ ПРОЦЕСИМА У СВЕТУ И О БУДУЋНОСТИ

2. ОНО ШТО САДА ПОСМАТРАМО ЈЕ РАТ ВИШЕ КЛАСЕ ПРОТИВ НИЖЕ И СРЕДЊЕ

https://zen.yandex.ru/media/id/5cbffc6d67591100b3fcd0ad/to-chto-my-seichas-nabliudaem-eto-voina-verhnego-klassa-protiv-nizov-i-protiv-srednego-klassa-619d3b7be66f2040f3ae19c3?fbclid=IwAR0XB6zUOkPybYVQ_7Ov3IV2Hba8JsJd5236j7Z3Ag0XAACECoP_3ifpDjE

3. О ОПАСНОСТИМА ДИГИТАЛИЗАЦИЈЕ И О КЛАСНОЈ БОРБИ

https://zen.yandex.ru/media/id/5cbffc6d67591100b3fcd0ad/klassovaia-borba-segodnia-idet-na-poliah-cifrovizacii-61980b4fa646bf500d5d447e?fbclid=IwAR2YpbwkJ7G3snXZXpIGkm8xAC1f6koKL8yHUXvHDOI2GAjPDpQHo6F8OAs

4. ОНИ ХОЋЕ ДА ЗАВРШЕ „ЕПОХУ ЉУДИ“

5. НАЈСУРОВИЈИ СЦЕНАРИО РАЗВОЈА КРИЗЕ

6. РЕАЛНА ВЛАСТ ЈЕ ТАЈНА ВЛАСТ