Андреј Фурсов, ГЛАВНИ ЗЛОЧИН ЕВРОПСКЕ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ. ДО ЧЕГА ЈЕ ДОВЕО КУЛТ ПРОГРЕСА?

Рушење моста ка Вечности је историјска и метафизичка диверзија.
(Андреј Фурсов, Звона историје)

Ми смо навикли да идеју прогреса интерпретирамо као футуристичку, као идеју која се односи на будућност и само на будућност. У значајној мери то представља психолошку грешку или, у мањој мери, историјско-културну самообману. Заиста је, да кажемо квалитативно футуристички, сȁмо хришћанство увек тежило будућности.

Футуристичко је било Средњовековље које је стремило у Будућност и у Будућност-саму-по-себи; у Будћности је требало да се догоди други Христов долазак који окончава Време, прекида хришћанску „линију“ и отвара Врата Вечности. Будућност је оно после чега долази Вечност, после које Вечност почиње. И зато је Будућност – вредност. Њена је вредност у тој вези са Вечношћу, јер она представља мост до Ње.

У упрошћеној интерпретацији идеје прогреса као секуларизоване хришћанске представе о Будућности, испушта се из вида обезвређивање Будућности и окретање од ње ка Садашњости (у Прошлост), које је иманентно идеји прогреса, уграђено у њу, и прекидање веза између Будућности и Вечности, Времена и Вечности, и замена Вечности будућношћу (у виду усавршавања садашњости), тј. Вечности – Временом, а у складу са тим потпуно измештање Вечности ван граница социјалног времена. Идеја прогреса је опроштај Запада са Вечношћу и почетак пута из Будућности-будућности у Садашњост-будућност, а затим и у Прошлост као садашњост.

Културно-историјски, социјално-културни смер развоја цивилизације, смер историјског, а не „физичког“ („физикалистичког“) времена зависи од његове историјско-културне интерпретације у тренутку настанка, у тренутку социо-културног „Великог Праска“.

„Велики Прасак“ хришћанства је било рођење Христа. Једина садашњост, обојена позитивним вредностима, била је Будућност, приближавање Божанском, вечном, будућност као Будућност, а не као хронотоп одакле је могуће преузети обновљену садашњост. Садашњост је, уопштено, мит; главна је – Вечност, а Будућност је њен праг. Будућност се квалитативно разликује од садашњости тиме што је трошила Време, уништавала га, и омогућавала да се оде иза његових граница – у Вечност.

Два Христова доласка, то јест, у суштини Он сам, затворили су Време, смотали хришћанску „линију“ у „ролну“, са којом је Христос, носећи је под руком, као Терминатор Времена, отишао у Вечност. Будућност је довела до краја историјског времена и у исто време се показала Истинитим Почетком пута у Вечност. Показала се као крај Времена.

Главно у Будућности је што она представља крај Времна, крај Царства ћесара и почетак Царства Божијег, „Почетак Вечности“. При чему овај крај – није „рај на земљи“, као у идеји прогреса, већ катастрофа, крај света, пропаст света по „сценарију“ Јована Богослова и Страшни Суд. Такорећи, преко трња до звезда, са трновим венцем – до светости. У том смислу, будућност није носилац позитивних супстанционалних карактеристика, – јер, оне су – негативне. Позитивне карактеристике Будућности су – функционалне, јер приближавају Царство Божије.

Идеја прогреса, извучена из језгра капитализма у одређеном периоду његове историје – није само секуларизована верзија хришћанског поимања времена, већ нешто много сложеније и вишедимензионалније. Она је настала као резултат суштинског мешања – временског и вредносног. Прогрес представља будућност као побољшање, усавршавање садашњости.

Будућност је на тај начин „вирутализована“: уопштено, то је будућност, но, суштински – реч је о модификованој садашњости која је смештена у једну од димензија Времена – у будућност. Није реч о Будућности као супстанцији, као о нечему самосталном, већ о хронотопу који се може испунити чиме год. Будућност у том случају није мост ка Вечности. Вечности уопште нема: садашњост ће испунити будућност и тако постоји вечно Време, тачније – садашњост ће испунити Вечност.

Ален де Беноа у „Краткој историји идеје прогреса“ пише: „Идеја прогреса је једна од теоријских претпоставки Модерне. Често је, не без разлога, зову „изворном религијом западне цивилизације“. Историјски, ова идеја је формулисана приближно 1680. године у току спора између „чувара древности“ и „савременика“… Теоретичари прогреса… се слажу у три кључне идеје: 1) линеарна концепција времена, 2) идеја фундаменталног јединства човечанства које еволуира у истом правцу; 3) идеја да свет може и мора бити трансформисан… Ове три идеје дугују своју појаву хришћанству. Почевши од XVII века … оне бивају преформулисане на светован начин … „Време трговаца“ – заменило је „време хришћана“ (Жак ле Гоф)

Модернизација света је у суштини његова презентација у будућности «а lа Европа». Са ове тачке гледишта Будућност је – једноставно будућност (света) изграђена према Садашњости (владајућих група у Европи); то је – функционални продужетак садашњости. Прогрес је садашњост-у-будућности, present-in-future, садашњост раширена у будућност и сливена са њом. Прогрес је укидање разлике између садашњости и будућности посредством укидања квалитета времена.

Прогрес је у суштини уништење Будућности као посебног квалитета, њено претварање у садашњост, спуштање Будућности на будућност. То је рушење моста који води од Времена у Вечност. Прогрес је историјска и метафизичка диверзија, рушење јединог моста у Вечност. Уништење Великог Хришћанског Сна.

Као резултат историјско-културног, социјално-религиозног тока линеарног времена, хришћански историјски субјект и Европска цивилизација, испоставило се, нашли су се насупрот линеарном „реално-историјском“ времену. Као да су постојала два неповратна, вишесмерна процеса, два времена – футуристичко и пасеистичко (од фр. passé – прошлост), у чијим је основама стајао један – Христос, и, у исто време, два различита Христа – онај који је реално постојао и онај који се други пут јавио свима. Између ова два Христоса-Антипода развила се историјска драма, која се, очигледно, сада ближи крају, прозаичније него што је најављено у Откровењу Јована Богослова, иако не мање страшно: како је говорио А. Хичкок, шкрипа стварних врата може бити страшнија од замишљеног монструма.

Прогрес значи непрестано потискивање масе људи из једне сфере њиховог постојања у другу, технички много сложенију, уз тежњу ка избављењу од страдања и смрти. Од економије у којој се присвајање врши ловом и сакупљањем, до производне економије, прво пољопривредне, затим, трговачко-занатске, онда индустријске када је дошло до масовног преливања становништва из аграрног сектора, и на крају, у наше време, у информационо-финансијски сектор, уз постојање раширене подсфере услуга, укључујући и савремену псеудо-уметност, у којој такође долази до масовне замене људског интелектуалног рада делатношћу јевтиних виртуалних робота.

Хедонизам је симптом дегенерације, изражен у стапању инфантилизма са старачким маразмом на основу појачане тежње ка задовољствима и потрошњи уз максималну неодговорност, у условима хипертоничног окружења и опадања броја зрелих особа, и њиховог негативног утицаја на ову средину и њене становнике.

То јест, можемо уочити типичну слику социо-културне онкологије. Раст химеричног глобалног тумора, неизбежно, пре или касније, увући ће у себе све државе, све народе, растварајући их у својој безличној маси либералних потрошача, без којих ће производња стати и, самим тим, маси ће бити недоступно оно што је заиста неопходно за живот, са перспективом тоталне деградације човечанства као врсте, коју може зауставити само напуштање основа новоевропске цивилизације – култа прогреса који скрива ескалацију светске системске кризе“. (az118.livejournal.com).

Још 1942. године немачки историчар философије Х. Зимер писао је да су се западни људи нашли близу оне раскрснице до које су Индијци стигли у VII века пре нове ере. Али, подвлачи он, то не значи да Европљанин треба да се одрекне своје традиције и прихвати будизам. Напротив, из својих потешкоћа он мора пронаћи свој – европски пут, да „изађе из своје колотечине“. Да прецизирам: путем стварања нове европске традиције и нових европских социјалних митова. Линија Историје се, понављам, смотала у клупко. Крајеви су, испоставило се, почеци, а носиоци Европске цивилизације – нешто попут Сизифа, коме предстоји пењање на планину, другим речима, да рашири време, да из обода повуче, направи нову линију. Дакле, Сизифе, марш поново на планину.

Шта онда, у принципу, може бити ослонац у стварању нове форме Европске цивилизације, форме у којој универзална личност мора бити уравнотежена и измирена са признањем локалног, а не универзалног карактера Европске цивилизације, или, у крајњој линији, са чињеницом да је њена универзално-светска (хришћанско-капиталистичка) фаза завршена? Где је скривена тајна форме, њен кључ. Тај кључ је равнотежа. Равнотежа између технике и природе, друштва и индивидуе итд, динамичка равнотежа, али равнотежа, јер могуће је везати се само за њу у епохи флуктуација, само се њоме може амортизовати социјална револуција. Равнотежа као макро-социјални и општи принцип.

Термин ‚традиционалне вредности‘ је нетачан. Целокупна историја човечанства представља процес промене традиције, појмова, стереотипа и предрасуда. Без тога наши преци никада не би напустили пустиње. Није нам потребан механички ‚конзервативизам‘ или ‚прогресивизам‘ већ нешто много сложеније. Није неопходно да штитимо ‚традиционалне вредности‘ већ нашу националну културу апсорбујући најбоље од тих вредности.

Проблем неолиберализма као типа економије, политике и мисије налази се у његовој потпуној несагласности са било којој људском културом. У свим културама постоји појам светог, немерљивог критеријумом сврсисходности или материјалне користи. Свето је увек снажније и поузданије од рушилачке машине коју зовемо – западна цивилизација. Отуда страх система од хришћана, аутохтоних народа и сваке пројаве људске духовности. Систем то искрено не разуме и зато се боји. Он (систем) зна да је та територија веза свих времена и простора на којој је свака манипулација немоћна“.(Олег Јасински)

Истражујући совјетско искуство, још 30-их година, многи прозорљиви либерали, конкретно Карл Попер (1902-1993), Фридрих фон Хајек (1899-1992) итд. дошли су до закључка да су комунизам и социјализам – суштински врсте конзервативне револуције, но, архаично, сакрално и традиционално овде је веома специфично, дубоко скривено и, каткад, несхватљиво и већини самих комуниста и социјалиста. Реч је, по њиховом мишљењу, о есхатолошкој верзији традиције која апсолутизује онотологију будућности“. (Александар Дугин)

Андреј Фурсов
Превод: Александар Мирковић

ИЗВОР: https:/ /dzen.ru/a/Y2B1WEqNBAFO4cng

Андреј Фурсов, ШТА СЕ КРИЈЕ ИЗА ПОНАШАЊА ЕЛИТЕ У АКТУЕЛНОЈ СИТУАЦИЈИ

Поред чисто економских и финансијских момената постоји и цео низ других фактора који утичу на актуелну ситуацију. С једне стране геополитичког карактера, а са друге системско-историјског који су довели до настанка оваквог стања у Источној Европи. Прва ствара, која је најуочљивија и најповршнија, јесте сукоб Русије и Постзапада. Потпуно је јасно да је Постзападу било потребно да испровоцира Русија на акције које је предузела. Зато што другог излаза нема. Све остало би било горе. То јест, изабрано је најмање зло.

А други је моменат већ по принципу „једним ударцем две муве“. Сваки конфликт у Источној Европи наноси штету Европској унији, одсеца Русију и, природно, Кину од Европе. И слаби Евро-савез. Осим тога, омогућава да се, поврх свега, отпочне експропријација средњег слоја Европљана која је била испланирана још пре неколико деценија.

Прилично често наводим одломке из Извештаја о кризи демократије из 1975. године, у којем јасно пише да је главна претња демократији, читај „власти владајућих група Запада“, не долази од Совјетског Свеза, већ од вишка демократије на самом Западу. Односно, од демократских институција. У вези с тим је постављен задатак раз-демократизације, то се звало „смањити прекомерну демократизацију Запада“. Од тада је почела постепена демонтажа демократских институција друштва Модерне.

Све ово има дубоке корене:

„Оци оснивачи“ САД, који су се 1787. године састали на Уставној конвенцији у Филаделфији отворено су говорили да „главна опасност долази од демократских чланова постојећих устава. Овим уставом мора бити установљена баријера против демократије“ (Е. Рендолф); „народ мора бити што мање укључен у послове управљање. Народ је увек склон заблудама“ (Р. Шерман)

…Федералисти су дали широко идеолошко оправдање идеји јаке националне владе, способне да поуздано гарантује права својине, да обузда разузданост „демократске стихије“ и консолидује државну власт у рукама богате елите.

Друга је ствар што, док је постојао Совјетски Савез, ово није могло бити учињено нагло. Али чим је са СССР-ом завршено, почела је демонтажа која и сада тече веома, веома брзо.

Главни бенефицијар капиталистичког система је бели Европљанин и Американац. И сада, у ситуацији када је потребно разорити друштво да би се створили услови за формирање новог система – кога треба уништити? Природно, Европљане и Американце.

Узгред, између осталог, текућа криза има веома важну улогу у уништавању европске средње класе. Мислим да ће двадесете године 21. века бити време уништења, „инсектизовања“ средње класе Западне Европе. А онда, по свему судећи, прећи ће на америчку средњу класу.

„Деца ће се хранити инсектима у оквирима плана усмереног да се ново поколење натера да пређе са меса на инсекте и убеди своје родитеље да следе њихов пример. Ученицима четири основне школе у Велсу биће предложени инсекти као храна у пројекту оцене апетита деца за „алтернативним беланчевинама“ као што су цврчци, скакавци, свилене бубе и брашнасти црви. Истраживачи се надају да ће им резултати дати кључ за разумевање како је најбоље информисати децу о еколошким и прехрамбеним преимућствима јестивих инсеката у целој Великој Британији и, могуће, у иностранству – као и њихових родитеља, пошто свет тежи да помогне животној средини смањујући потрошњу меса. Године 2019. око 9 милиона Европљана је јело инсекте. Планира се да њихов број, до 2030, порасте на 390 милиона.“

Дакле, да би се створила нова нижа класа будућег посткапиталистичког света потребно је, прво, експроприсати европски средњи слој. И, друго, створити противтежу Европљанима у самој Европи. То јест, потребни су људи који би били у сукобу са белим људима. Овај конфликт ће заменити конкфликт десних и левих партија.

И ситуацију са мигрантима из Африке које прогони глад настала због догађаја у Источној Европи и ситуацији везаној за помоћ Украјини, због које Европљанима опет и опет предлаже да затегну каиш и да притегну вентиле радијатора – све ово глобалистичке врхушке, безусловно, користе да би организовале прерасподелу националног богатства у корист новопридошлих група. Њих ће изједначити: средњи слој ће пасти до нивоа сиромаштва.

Оствариће се машта глобалиста – сви ће бити сиромашни а над њима – богата врхушка. То што се на Западу већ фактички уводи рационисана потрошња воде, електричне енергије и другог говори да се, у принципу, већ остварује, већ наступа оно о чему је писао Жак Атали; још пре 10-12 година у књизи „Кратка историја будућности“ он је говорио да је будућност света – дистрибутивна економије, а не тржиште. Глобална дистрибутивна економије значи ванекономску контролу. И овде ће бити веома важна средства контроле над социјалним понашањем људи.

Да ли је Европа могла другачије да се понаша да би ово избегла? С својим прогобалистичким, проатлантским владајућим слојем то једноставно није било могуће. С друге стране „помогло“ је и, у већини пасивно становништво, којим је лако манипулисати. Јер, суштински ЕУ није политички субјект, већ само економски играч. Европска унија нема политички субјективите. И будућност ЕУ је врло магловита. Нису случајно Британци из ње побегли и почели да граде своју макро-зону у будућој новој глобализацији.

Андреј Фрусов
Превео: Александар Мирковић

ИЗВОР: https:/ /dzen.ru/a/Y1bfftIrR26C-2z6?&

Андреј Фурсов, СВЕ ЈЕ РЕШЕНО ПРЕ ГОДИНУ ДАНА – 16 ПРАВИЛА ЗАПАДА У ОДНОСУ ПРЕМА РУСИЈИ

У мају прошле године Четам Хаус, Краљевски институт за међународне односе – врло озбиљна организација у Великој Британији – објавио је извештај под називом „Митови и лажне концепције у дискусијама о Русији. Како утичу на западну политику и шта се може учинити“. Ово је озбиљан рад и ја ћу усредсредити само на опште црте: шта ови људи сматрају митовима које у свом раду оповргавају.

Уопштено, унапред говорећи, приметићу да у принципу, овај извештај поставља, црта цреном линијом оквир који западни истраживачи, пре свега англо-амерички, не смеју да прелазе. Он им даје смернице како да мисле и како да проучавају Русију. Како се може истраживати, како не може, шта је правилно, шта је неправилно. У том смислу реч је о концептуалном идеолошком документу.

1. Сматрати нетачним да су Русија и Запад подједнако лоши.
Односно, смисао је следећи: Русија је лоша, а Запад је добар. А то да су они подједнако лоши је мит и мора се одбацити.

2. Сматрати нетачнима да Русија и Запад желе једно исто.
То јест, ово значи да Русија и Запад, заправо, желе различите ствари. По њихом мишљењу. У принципу, наравно, ми желимо различите ствари. Али они имају у виду нешто сасвим друго.

3. Сматрати нетачним да је Русији било обећано да се НАТО неће ширити.
Они ово сматрају митом.

4. Сматрати нетачниm да Русија није у конфликту са Западом.

5. Сматрати нетачним да је нама, Западу, потребна нова паневропска безбедносносна архитектура која ће укључити Русију.
То јест, ако је ово мит, значи да је Западу потребан систем који ће искључити Русију. Уопштено, цео документ је документ о томе – како искључити Русију.

6. Сматрати нетачним да смо ми у обавези да побољшамо односе са Русијом, не добијајући од ње уступке, јер је то веома важно.
Ако је ово мит то значи да од Русије треба добити максималне уступке. За нас је то упутство – нема уступака.

7. Сматрати нетачним да Русија има право на заштитни периметар, сферу привилегованих интереса, укључујући и територије других.
То јест, они поричу Русији право да има заштитни периметар. Даље.

8. Сматрати нетачним да ми можемо забити клин између Русије и Кине да би ослабили њихово заједничко деловање усмерено против интереса Запада.

9. Односе Запада са Русијом треба нормализовати да би могли да се супротставимо успону Кине.
То јест, какав је закључак? Не треба нормализовати односе Запада са Русијом.

10. Сматрати нетачним да је Евроазијска унија искрен и значајан партнер Европској унији.

11. Сматрати нетачним да су народи Украјине, Белорусије и Русије – једна нација.
То јесте, они ће ићи у том правцу – да ми нисмо један народ. Они хоће да деле, да раздвоје.

12. Крим је одувек био руски.
Они ово поричу.

13. Либералне тржишне реформе су биле лоше за Русију. Односно, нанеле су јој штету.
Они ово сматрају митом. То јест, јељциншитна је за њих веома добра. Заправо, оно што је било лоше за Русију – добро је за њих. И зато је потребно на све начине говорити да је штета од либералних реформи – само мит.

14. Санкције против Русије су погрешнан приступ.
Тако се, према извештају, не може размишљати.

15. (Веома важан моменат!) Сматрати нетачним да је све због Путина. Русија је централизована аутократија којом се управља „ручно“.
Ако је ово мит, то значи врло једноставну ствар. Није важно да ли је на власти Путин или неко други, Русија је свеједно лоша и ми се налазимо са њом у сукобу.

16. Оно што ће доћи после Путина биће боље.
Ако је ово мит то значи да је за њих Русија увек лоша.

Документ отворено објашњава позицију ове фабрике мисли – Четам Хауса. А он, ова структура, „Краљевски институт за међународне односе“ развија стратегију и тактику односа према осталом свету: како британску, тако и англо-америчку. Самим тим и однос према Русији. Односно, главна мисао је: са Русијом је могуће направити договор тако што ћемо је натерати да капитулира. И то је написано сасвим отворено. Фактички, то је била објава рата.

А у закључку извештаја формулисано је 10 принципа рационалног ефективног односа Запада према Русији. Ово су закључци из целокупне анализе.

Хоћу одмах да кажем, уопштено, све што су они написали ми морамо прихватити и применити у нашем односу према њима. У суштини, треба ово искористити и окренути ка њима. Како је говорио Хамлет: „Путуј отровни челику ка свом одредишту“. Дакле:

Прво. Прихватити стратегију засновану на адекватној оцени могућности, намера и деловања Русије.

Друго. Запамтити да Кремљ није пријатељ Запада.

Треће. Избегавати искушење закључивања великих послова или геополитичког савеза са Русијом.

Четврто. Очекивати да ће нам Русија донети много разочарања.
Да, треба се постарати, заиста…

Пето. Не попуштати Русији.

Шесто. Прихватити да су непријатељски односи са Русијом у складу са данашњим тренутком и да су диктирани реалношћу са којом се суочавамо.
То јест… Ако развијемо ову мисао они тврде да су односи сада непријатељски и да ће такви бити.

Седмо. Ставити безбедност изнад економске користи.
Потребно је да ово добро запамтимо. А наши чиновници врло често размишљају о користи и не мисле о безбедности. Потребно је, такорећи, учити од непријатеља. Зато што је овај документ безусловно – непријатељски! Ово више није противник већ непријатељ.

Осмо. Одупрети се искушењу прављења компромиса на рачун интереса и вредности због сарадње.
И ово је потребно запамтити. Ми ни у ком случају не треба да правимо компромис везан за наше вредности и наше интересе због сарадње са Западом. Овде се морамо понашати идентично као они.

Девето. Очекивати бучне, бесне, оштре реакције Москве на мере Запада предузете за заштиту сопствених интереса.

И последње, десето. Развијати истраживања о Русији…
Они пишу да је потребно повећати број људи који се баве Русијом као противником, проширити ту сферу. Узгред, и ми би требало да учинимо исто.

Добро је што је појавио овај извештај Четам Хауса. Зато што је противник показао свој став и јавно рекао „кренули смо на вас“. Но, добро! Примили смо к знању.

Андреј Фурсов
Превео: Александар Мирковић

ИЗВОР: https:/ /dzen.ru/a/Y1BTtN0HdRz7YWxD?&

Андреј Фурсов, КАД УТИХНУ ПОЛИТИЧКИ КОРЕКТНИ ЈАГАЊЦИ

Слабљење хегемоније САД очевидан је процес још од седамдесетих година прошлог века. Ипак, овај процес се не развија по Валерштајну, то јест не онако како се одиграо у случају Велике Британије и њене светске хегемоније. Захваљујући „хладном рату“ САД су могле да „искују“ систем војних савеза који је стекао своју аутономну логику. Као резултат тога, губитак економске хегемоније компензован је другим факторима и у другој сфери. Међутим, и војно-политичка хегемонија на заједничком западном „дивану“ има своју границу – елементарно пренапрезање (ситуација у Риму у доба императора Трајана).

Средином осамдесетих година прошлог века П. Кенеди, аутор научног бестселера „Успон и пад великих држава“ примећује да је моћ Запада увек оваплоћена у једној, пре свега морској држави, коју би, после њеног пада, заменила друга; сада, писао је Кенеди, ред је дошао на САД иза којих се, међутим, не назире ниједна друга земља западног света као претендент на хегемонију.

Десет година раније сличне мисли је, још категоричније, изрекао Жан Гимпел. Године 1956. на Универзитету Јејл одржао је предавање у којем је предсказао почетак економског пада САД за 15-20 година. То је код Американаца изазвало снисходљиве осмехе. Прво, САД су биле у успону. Друго, Гимпел је формулисао своје закључке на основу поређења САД средином ХХ века и Француске у XIV веку. Природно, Гимпелове идеју су одбачене у САД и Европи као ексцентричне. А седамдесетих година његове прогнозе су почеле да се остварују, па је „Пари мач“ прозвао Гимпела „Нострадамусом ХХ века““.

Шта може бити заједничко Француској XIV века и САД средином ХХ века? Гимпел би, укратко, одговорио овако: губитак финансијске стабилности и лидерства у неким областима технологије и индустрије, развијање општег анти-технолошког и анти-индустријског духа, пораст интересовања за мистицизам, окултно, формирање контракултуре и томе слично. Узгред, аналогне појаве биле су карактеристичне и за Велику Британију у периоду 1860-1880; по свему судећи, имамо посла са закономерношћу: пад хегемоније се развија и као процес одређених померања у колективној свести, у ширењу „природноцентричних“ (екологизам) и „женоцентричних“ (феминизам) покрета и идеја.

Патрик Бјукенен је у својој књизи „Смрт Запада“ забележио је врло вероватну варијанту развоја догађаја.

Уништите записе о прошлости народа, оставите га да живи у незнању о делима својих предака – и опустевши његову душу лако ће те је испунити новом историјом као што је то описано у „1984“. Дискредитујте народне хероје, тако ћете деморализовати цео народ.

Када нација изгуби своју мисију, тај дар небеса, када изгуби веру, која их је некада разликовала од свих других, тада она умире као нација и тада ишчезава култура, народи и цивилизација.

Било би само потребно преместити нагласак са културно-расног аспекта на политичко-економски да би се објаснила социјална логика претвaрања Запада у постзападно друштво. Узгред, сасвим је могућа и књига „Смрт Русије“, написана са Бјукененових позиција. Не само могућа, већ и корисна – „ко је упозорен већ је наоружан“ како је волео да говори један од књижевних јунака мог детињства – капетан Блад.

Доток миграната и економска поларизације као резултат расно-етничкo-религиозних различитости заоштрава социјалну и политичку ситуацију у државама Запада. Ово, са своје страна, може допринети демонтажи демократских институција насталих у интересу белог становништва (од врха до радника) у периоду 1848-1968, које представљају једну од носећих конструкција капитализма.

Проблем асимилације досељеника из земаља Трећег света је нерешив. Западно становништво стари, а у исто време западним друштвима је потребна радна снага. На пример, у Швајцарској већина људи је гласала за повећавање квоте радне снаге која је износила 18%. Радна снага су људи, по правилу тамне боје коже, који раде као конобари, медицинске сестре, чистачице итд. Треба разумети да ова европска underclass никуда неће отићи и да се ништа поводом тога не може учинити. Европљани неће иселити 6 милиона Арапа.

Нисам велики обожавалац Тојнбија, но, изгледа да је био у праву у једној од својих претпоставки. Тојнби је рекао да цивилизације пропадају када унутрашњи пролетаријат почне да се стапа са спољашњим пролетаријатом. Данас изгледа као да се свет враћа на крај XVIII — почетак XIX века када се становништво, истргнуто из села, претворило у „опасне класе“. Западноевропско друштво је потрошило шест деценија за претварање „опасних класа“ у радничке класе. Европска револуција 1848-49 разделила је епоху „опасних класа“ од (епохе) „радничких класа“ и претворила западноевропско друштво у оно што данас зовемо Западом. Сада се може приметити супротан процес – Запад као да се вратио у епоху „опасних класа“ али не својих и не белих, већ миграната и других. Апсолутно је немогуће апсорбовати их.

Мој учитељ Владимир Крилов је још крајем седамдесетих година прошлог века тврдио да главни социјални конфликт у првој половини XXI столећа неће бити између експлоататора и експлоатисаних у оквирима организованог света, већ међу организованим и неорганизованим становништвом. Погледајте: људи који живе у јазбинама (slum-people), чине већ 20% светског становништва. Углавном је реч о становништву које живи у Индији, Бразилу, Западној Африци, делу Латинске Америке. У одређеном смислу данас се понавља процес Велике сеобе народа.

Почетком деведесетих година Жан Клод Руфен је означио три основне стратегије односа земаља Севера према Југу.

Прва – такозвана „стратегија Клебера“. Клебер је, као што је познато, фактички био Наполеонов намесник у Сирији и Египту који је крвљу и гвожђем уводио француски поредак. Зато је и био убијен.

Друга стратегија је „избор Унгерна“. Она се састоји у радикалном одбацивању западног наслеђа од стране дела западне елите и коришћењу источних маса у ту сврху.

Трећа стратегија је „избор Марка Аурелија“. Она се састоји у томе да се повуче црта (limes), који дели цивилизацију од варвара.

Но, проблем је у томе што ниједна од стратегија не функционише, а limes је сломљен заувек. Мало ко разуме да се суштина питања не може схватити у терминима етничко-религиозног сукоба, већ у терминима социјалног и расног. Желим да посебно нагласим значај последњег. До 2090. представника беле расе на Земљи биће мање од 10%. Бела раса постепено изумире и практично не постоје средства која би зауставила овај процес. Европско хришћанство одавно не функционише, као ни идеологија прогреса. Чак ни претварање пентакостализма у самосталну религију сиромашних a-la „хришћанство Римске империје“ неће решити проблем.

По свему судећи само долазак неопаганства може, на неки начин, утицати на ситуацију. Само је неопаганство у стању да отклони све противречности између идеологија геокултуре Просветитељства, између „права човека“, „свастике“ и „звезде“, како масонске тако и комунистичке, а, можда, и између крста и полумесеца. Но, у исто време, заиста не могу замислити, како ће Европљани успети да примене овај алат. Велики сам песимиста по овом питању. Како је говорио Јозеф Лунц „Czech people is a good people, but it is not fighting people“ (Чеси су добри људи али не и борци). Исто можемо рећи и за Европљане у целини – њихово понашање све више подсећа на ћутање политички коректних јагањаца које воде, а у суштини су их већ довели, на геоисторијску кланицу.

Сада се може говорити о одређеној бифуркационој тачки, да се изразимо Пригожиновим језиком. Из онога што се десило у Европи, разуме се, извлачиће се закључци, али до чега ће заправо ово довести, тешко је рећи. Такође, сада је тешко рећи и каква еволуција очекује десне и леве политичке снаге Европе. Може се приметити да у Европи више нема социјалне снаге која би могла постати неопходан лукобран за underclass’.

Тенденција је таква да ће се у ближој будућности, пре свега, формирати друштво 20/80, тј. око 20% богатих и 80% сиромашних, без средње класе. Средња класа се све више и више раслојава. У Латинској Америци програм структурне стабилизације ММФ-а осамдесетих година фактички је уништио средњу класу као слој. У Источној Европи до 1991. године било је око 14 милиона сиромашних људи (укључујући и СССР). Године 1996. тај број се, без обзира на фамозни прогрес демократије, повећао на 169 милиона. Можемо рећи да се епоха која је почела 1789. године завршила заједно са распадом СССР 1991. године и све идеје у духу сукоба левице и деснице отишле су заједно са њом.

Које су могуће стратегије изласка из ове ситуације? Замајац прогреса (глобализација) уништава класе и брише разлике између социјалних слојева. Партије нестају, грађанско друштво одумире, остају само административне машине. То што се у Француској, чак и после добро познатих догађаја, наставља политика мултикултурализма показује да Французи немају политичку вољу да се извуку из положаја у који су сами себе довели. Европским социјалним матрицама потребно је поново покретање, рестарт. Но, да ли ће о томе одлучивати сами Европљани? Сумњам у то.

Андреј Фурсов
Превео: Александар Мирковић

ИЗВОР: https:// dzen.ru/a/Yz64Xy5053F7iEUv?&

Андреј Фурсов, НАРКО-ТЕРОРИСТИЧКА ЕНКЛАВА НА ЈУГУ ЕВРОПЕ

Књига коју читалац држи у рукама, формално је посвећена такозваној „држави Косово“ – нарко-терористичкој енклави коју су формирале северноатлантске врхушке на југу Европе. У суштини, ово је књига о томе како је устројен савремени свет, како светска врхушка, локалним и нелегалним сегментом којем припадају оператори светског криминалног система (везу обезбеђују специјалне службе и неке породице нижег и средњег слоја светске елите), управља историјским процесом. Аутор књиге је – наш водећи стручњак за Балкан, „обојене револуције“ и друге облике контролисаног хаоса, доктор политичких наука Елена Пономарјова.

У првој глави дата је историја проблема. Конкретно, врло добро је приказана заједничка западна НАТО агресија против Југославије, која је решавала два проблема: рушење Југославије и стварање, под маском „државе Косово“, нарко-криминалне енклаве која има велики геополитички, криптополитички и економски (ресурси, транспортне комуникације) значај. Срби су представљали главну препреку на путу решења овог задатка. Уз то, будући православни Словени, на Западу су посматрани као „балкански Руси“; отуда је временом дошло до ирационалне мржње западоида према Србима, посебно Немаца, које су Срби озбиљно тукли током два светска рата у ХХ веку.

У принципу, за време агресије против Југославије и касније, током заједничког истискивања Срба са Косова и Метохије (даље у тексту – КиМ), натовци су поновили оно што су 1942 године учинили Србима нацисти у савезу са Хрватима-католицима и тим истим Албанцима. Е. Г. Пономарјова подсећа да се 21. брдска вафен дивизија „Скендербег“, формирана 1. маја 1944. највећим делом од муслимана-сунита, одликовала посебном суровошћу и да је поклала око 40 000 (четрдесет хиљада) Срба. НАТО агресија против Југославије, као и некада Хитлерова агресија, имала је за циљ уништење српског народа, сламање његовог духа, психоисторијско поткопавање. Карактеристично је да такозвана светска заједница, тј. светска капиталистичка врхушка и средства информисања која контролише (СМРАД – средства за масовну рекламу, агитацију и дезинформације) никада није осудила ни Немце, ни НАТО, ни Хрвате, ни Албанце за уништење Срба, санкционишући на тај начин ово уништење.

Врло је карактеристично да је загребачки бискуп Алојзије Степинац, који је за време рата позвао хрватске усташе да убијају Србе, због чега је касније провео у затвору 16 година, од папе Пија XII произведен у кардинала и постао члан Курије, а од папе Јована Павла II године 1998, уочи НАТО агресије против Југославије је беатификован. Испада да Ватикан post factum одобрава масовна убиства Срба или, у најбољем случају, не сматра их злочином. Узгред, шта се може очекивати од Ватикана – највеће организације која је 1945-1946 извршила масовно пребацивање нациста у Америку („Ватикански коридор“, „Манастир“)? Шта можемо очекивати од русофоба и совјетофоба Јована Павла II, који је током 70-минутног разговора благословио Горбачова за капитулацију пред Западом, на сусрету са Бушом-старијим на Малти? И није важно што је тај папа – Словен, главно је да је он – „слуга Капитала“, слуга „господара светске игре“.

Наслов друге главе књиге – „Ослободилачка војска Косова – бандит у служби ‚господара историје‘“ говори сам за себе. „Ослободилачка војска Косова“ (ОВК) – љубимица је северноатлантских политичара без обзира на то што је специјални представник председника Клинтона на Балкану Р. Гелбард јасно саопштио: ОВК је „ван сваке сумње терористичка организација“. Али то је ‚господарима Историје‘ (тако је Б. Дизарели звао владајућу светску врхушку) неважно: терористи, исламисти, нацисти – нема никаквог значаја ако је њихово деловање усмерено против историјског противника Запада, било да су у питању Руси или Срби.

У априлу 1994. године Клинтон је лично одобрио испоруку оружја босанским муслиманима и почео пребацивање хиљада муџахедина из читавог муслиманског света. У раду је добро показано како су 1996. године представници једне од затворених наднационалних структура међународног споразумевања и управљања – Билдербершког клуба – почели активно да користе америчку ЦИА-у и западнонемачки БНД за врбовање и наоружавање ОВК, како је ЦИА и команда специјалних јединица Бундесвера обучавала војнике ОВК.

У фебруару 1998. године почео је рат ОВК против Југославије, тј. против Срба, међутим, већ у октобру је југословенска армија разбила, од Запада наоружане и нахушкане бандите, и довела их до ивице уништења. У том моменту Запад се умешао. У октобру 1998. Савет НАТО-а, претећи бомбардовањем, поставио је С. Милошевићу ултиматум, а у јануару 1999. године за „светску заједницу“, заједничким напорима НАТО-а и Албанаца, приређен је спектакл – „инцидент у Рачку“, у коме су откривени лешеви 45 Албанаца које су, наводно, убили Срби. Касније је доказано да су лешеви Албанаца били довезени у Рачак из разних места, да Срби нису имали никакве везе са тим (схема која је разрађена још у Румунији – наводно стрељање етничких Мађара; лешеви „убијених“ били су довезени из десетак мртвачница а онда су пуцали у њих аутоматима). Међутим, лажна вест је пуштена и светски СМРАД (средства за масовну рекламу, агитацију и дезинформације прим.прев.) се дочепао ње.

НАТО и пре свега САД (посебно је агилна била М. Олбрајт, која је, како се касније испоставило, имала пословни интерес на Косову) почели су да припремају агресију. Нажалост, посредно им је помогла помирљива позиција Јељциновог режима који је већ дисао на шкрге; у том смислу јељцинштина сноси моралну и политичку одговорност не само за оно што се десило деведесетих година у РФ, већ и за оно што се десило са Југославијом. Наравно, југословенска кривица јељцинштине само је посредна и не може се ни на који начин поредити са директном кривицом НАТО-а: у случају НАТО-а можемо говорити о ратном злочину и ратним злочинцима – јер како другачије квалификовати оне који су наредили да се бомбардује мирно становништво Југославије? Надам се, доћи ће време и ови људи ће добити свој Нирнберг или ће на неки други начин бити кажњени.

НАТО агресија је почела 24. марта 1999. године. Била је то прва акције ове врсте у Европи после 1938. године, када је уз дозволу Велике Британије, Француске и Италије Хитлер упао у Чехословачку. Године 1999. нападачки субјект нису били нацисти, већ натовци, а објект – опет Словени, само не западни, већ јужни. Континуитет, ипак.

20. јуна 1999. године агресија је постигла своје циљеве: почело је повлачење Југословенске армије са КиМ под контролом НАТО-а, праћено етничким чишћењем Срба од стране Албанаца уз прећутну сагласност натоваца.

Е. Г. Пономарјова илуструје ову ситуацију цитатом из рада В. Блума „Убиство демократије. Операције ЦИА и Пентагона у периоду Хладног рата“: „САД, као и увек, остају верне политици увођења и(ли) подршке најодвратније тираније у свету. […] за америчке лидере већ је постало уобичајено да говоре о слободи и демократији подржавајући све облике диктатуре“. Реч је о двојним стандардима и лажи као карактеристичној црти политике САД, било да је у питању епоха Хладног рата или последње две деценије; „највулгарније у Хладном рату је, – пише познати енглески аутор политичких трилера Џон Ле Каре – то што смо научили да гутамо сопствену пропаганду. […] У нашем претпостављеном поштењу сопствено саосећање принели смо као жртву великом богу равнодушности. Бранили смо јаке од слабих, усавршавали смо уметност јавног лагања. Од достојних поштовања реформатора и пријатеља правили смо непријатеље, а пријатеље – од најодвратнијих владара. И једва да смо се упитали: колико још можемо да штитимо наше друштво таквим средствима, остајући при томе друштво које вреди штитити“. В. Блум пише о тиранијама које су увели Американци, Џ. Ле Каре о њиховој подршци најодвратнијим властодршцима. У случају „државе Косово“ реч је о подршци одвратним криминалним тиранијама, о свесном курсу политизације криминала од стране САД, о савезу са политизованим криминалом. То је очигледно из наименовања у „републици Косово“. Како констатује аутор „што је већи злочин у прошлости то је виши положај (тог или другог лица, прим. А.Ф.) у политичком систему ‚републике Косово‘“. Ово је принципијелни курс САД и Европске уније, ако реч „принципијелан“ употребимо у овом контексту.

Хашим Тачи, Агим Чеку, Адем Јашари, Рамуш Харадинај – међународни су злочинци, бандити на челу бандитске државе. При томе Американци и западноевропљани, који не бирајући стављају Србе на оптуженичку клупу (Међународни трибунал за бившу Југославију је првобитно је основан као анти-српски орган), испољавају дирљиву бригу према косовским лидерима, без обзира на стотине сведочанстава о њиховим тешким злочинима и учешћу у трговини наркотицима и људским органима.

Тако је пред суд доспео Рамуш Харадинај. Пред судом га заступа адвокат Чери Блер – жена једног од главних иницијатора бомбардовања Југославије, премијера Велике Британије Тонија Блера. Данас се мало ко сећа овог верног слуге светске врхушхе, неугледног субјекта са лажљивим очима које скривају поглед и манирима макроа из лондонског Ист Енда, који је крајем деведесетих година био један од главних подстрекача ратова на Балкану. Да, брачни пар Блер (Чери је добила седам милиона евра) је добро зарадио на југословенској трагедији. Године 2012. Харадинај је проглашен невиним! Према подацима агенција, на које се ослања аутор књиге, за ослобођење Харадинаја Албанци су потрошили 50 милиона евра. Разуме се, ни северноатлантска врхушка није била спремна да изгуби тако вредан кадар, а још је и зарадила на свему овом.

Овде је, такође, видљив континуитет у политици САД у односу према ратним злочинцима. Године 1945. Американци су урадили све што су могли да извуку из тешког положаја хиљаде нацистичких злочинаца. Њих су отпремали у САД или смештали у америчке зоне у Немачкој, а најважније је било – да раде против СССР-а, против Руса. Такође бих напоменуо да је амерички капитал, да су корпорације САД сарађивале са Трећим рајхом готово до 1944, а најактивнији је био – рокфелеровски „Стандард Оил“. А када је Рокфелеров човек, Прескот Буш, (деда и отац председника САД), који је имао тесне економске везе са Рајхом због тих контаката 1943. доспео у САД пред суд, Рокфелерови су одредили да га брани, као адвокат, још један њихов човек – будући директор ЦИА Ален Далас, који је добио спор.

Трећа глава књиге је у целини посвећена албанској мафији као темељу, системском елементу „државе Косово“ и као важном сегменту светског криминалног система. Аутор испитује принципе функционисања и унутрашњу структуру албанске мафије – једне од најозбиљнијих у савременом криминалном свету, а такође и различите сфере њене делатности – нарко-трговину (Албанци контролишу 75% испорука хероина у Западној Европи и 50% у САД; сваки месец кроз руке нарко дилера пролази четири до шест тона хероина, годишњи приход је 2 милијарде долара); трговину људским органима; сексуално ропство (још крајем деведесетих година 75% проституције у Енглеској се налазило под контролом албанске мафије; слична је ситуације и у многим другим европским земљама). Албанска мафија је организовала и бројне услуге за изопаченике најразличитијих типова – од педофила до љубитеља садомазохистичког секса са трудним женама. При томе, највећи број ових перверзњака су представници европске буржоаско-аристократске врхушке и живе у Западној Европи или врхушке арапских, афричких и азијских земаља који редовно навраћају у Европу; о Америци да не говоримо. Како албанска мафија организује сексуалне услуге представницима врхушке добро је показано у филму П. Морела „96 сати“ (2008. године) – реч је о везама албанске мафије, француског естаблишмента и арапских шеика.

Е.Г. Пономарјова показује да су за рушење Југославије и стварање нарко-терористичке енклаве Косова биле заинтересоване различите снаге са различитим мотивима.

Први је геополитички мотив колективног Запада. Рушење Југославије, њено дробљење и стварање Косова повезало је западно и источно крило НАТО-а. У исто време, моћна војна база САД на Косову омогућава остваривање војно-стратешке контроле над значајним делом Балкана. Главни задатак: не допустити повратак Русије овде, коначно је истиснути са Балкана.

Друго, економија. Рејон Косова је богат различитим минералима, суштински ово је балканска ризница на коју су транснационалне корпорације (ТНК) одавно бациле око; ипак, постојање Југославије није дозвољавало да се дочепају укусног парчета. Кроз Косово и земље формиране на тлу бивше Југославије пролазе важни транспортни коридори, могу проћи и гасоводи, нафтоводи. На тај начин Косово постаје центар експлоатације и пљачке балканских народа од стране северноатлантске врхушке.

Треће – светска криминална економија. Косово је најважнија база за претовар наркотика. Налази се на средини „балканске маршруте“ која повезује зону „Златног полумесеца“ са нарко-тржиштем Европе. О овом аспекту треба мало више рећи.

Наркобизнис игра огромну улогу у савременој светској економији. Корпорације и банке зарађују огромне количине новца; узимајући га од трговаца и произвођача наркотика по врло ниској стопи – остварују астрономски профит. Претварајући новац у легалан и ликвидан, банке, у суштини, финансирају нарко-трговину. По мишљењу стручњака 50% светских банака опстаје (у данашњем облику) захваљујући нарко-бизнису, при чему постоји подела рада: англо-америчке банке су „везане“ за тржиште хероина, немачке – за тржиште вештачких наркотика, банке „романске Европе“, пре свега оне повезане са Ватиканом, за тржиште кокаина.

“Нарко-бизнис цвета зато што, – пише Е.Г. Пономарјова, – зарађени новац представља гаранцију за инвестирање највећих светских компанија. Нарко-трговци кредитирају политичаре“. И није чудо што је значајан сегмент светске капиталистичко-аристократске врхушке или непосредно увучен у нарко-бизнис или посредно од њега остварује немали приход. Својевремено је група научника под руководством Линдона Ларуша објавила рад «Dope incorporated» у којем је показала везе администрације САД са нарко-трговином и изазвала бесну реакцију (Ларуш је провео неколико година у затвору због измишљеног дела).

Непосредни тутори-контролори глобалног нарко-бизниса су, како сматрају аналитичари, три специјалне службе: МИ-6, ЦИА и МОСАД које контролишу 90% нарко-трговине, осталих 10% припада различитим мафијашким структурама које су, у већој или мањој мери, под контролом наведених служби. Резултат свега је – институционализација организованог криминала, срастање криминалних структура и специјалних служби уопште, и при стварању бандитске државе Косова, посебно. Добијамо занимљиву слику: Косово контролише тандем – албанска мафија и специјалне службе Запада, а све то наткрива Бела кућа и европски чиновници који седе, по тачном запажању Џ. Лафленда „на бајонетима НАТО војске“. У том смислу, Косово представља важну карику и полугу у управљању светске врхушке светским криминалним системом, која га уз то користи и у остваривању политичких (прекрајање савременог света) и психоисторијских (борба са Словенима као православцима који нису склони животу у капиталистичким формама) циљева.

Коначно, на крају, али не по значају: на широком социо-културном плану питање настанка нарко-криминалних зона типа Косова условљен је психоисторијском деградацијом Запада, пре свега, Западне Европе, која се одрекла рада и радне етике, религиозног и културног идентитета, која стреми забави (од конвулзија у дискотекама, које су прецизно именоване местима „смрти културе“ до коришћења дрога) и тоне у пороке (проституција) и полну изопаченост (хомосексуализам, педофилија и др.). Европљани – почевши од банкара до обичног народа – потражују услуге које пружа албанска мафија и њено легло – Косово.

“Република Косово“ је нарко-криминални нуспроизвод рушења Југославије. Аутор сасвим тачно истиче чињеницу да рушење Југославије (као и СССР-а) нипошто није било резултат народне воље, националног самоопредељења народа, већ резултат реализације класних, геополитичких и криминалних интереса дела светске врхушке и дела владајућих слојева Југославије. Конкретна форма остваривања ових интереса била је стратегија контролисаног хаоса и војна интервенција, рат под лицемерним изговором „хуманитарне акције спасавања Албанаца“.

Рат у Југославији писац О. Маркејев је назвао „моделом“: „Овде, на Балкану, као лешинари слетале су све више-мање озбиљне светске обавештајне службе. Користећи ситуацију – „рат ће све обрисати“, као на вежбама су ‚ваљали‘ моделе разрађене за ‚ванредне ситуације‘, гранатирали своје војнике, врбовали и ликвидирали туђе, полагали мреже за будуће операције, када игра буде озбиљнија и улози буду врло високи, тј. када буде реч о баснословном профиту за светску врхушку“.

“Модел“ рата у Југославији није повезан само са Југославијом, Балканом, већ и са Русијом. На југословенском „материјалу“ разрађен је модел рушења политичко-етничке, политичко-религиозне, геополитичке целине активним коришћењем етничког и религиозног фактора. Једини „објекат“ близак „по конструкцији“ Југославији била је – словено-турска (православно-муслиманска) Русија, тим пре што је и однос Запада према Русима исти као и према Србима, само са више страха. Још једном ћу цитирати О. Маркејева поводом рата у Југославији: „Неко је поставио за циљ да се разјасни може ли се закувати конфликт мешањем паклене чорбе етничких, религиозних и економских противречности у словенској држави. И ако може, ко и како треба да буде уплетен, које ће сенке прошлости оживети непријатељство, које идеје ће кренути да круже главама, колико крви је потребно док измучено становништво не буде спремно да са цвећем дочека беле тенкове интернационалних снага“.

Другим речима, рат деведесетих у Југославији, чију кулминацију представља НАТО агресија – без које се држава не би распала, између осталог је био и социјални експеримент које су извршиле одређене снаге. Резултат експеримента било је уништење југословенске економије (коју ће доћи да обнове западне ТНК), њена демодернизација. А оно што се дешавало и дешава на Косову и око њега – класични је пример неоварваризације и футуроархаизације друштвених односа. И постало је јасно: неоварвари које је створила западна врхушка, пре или касније ће срушити њихов свет или га бар опоганити – већ га погане. Како је говорио Шекспиров јунак „иди, иди отровани челику, на своје одредиште“. Решавајући своје задатке, светска врхушка ствара свет у коме ће криминализација постати један од основних друштвених односа демодернизованог друштва које тоне у архаичност. Пред вратима данашњег „Рима“ – Запада – није Ханибал, већ џин неоварварства кога су пустили из боце. Данас Хашим Тачи коље Србе, сутра ће његови наследници клати Европљане.

Поновићу оно што сматрам најважнијим. Агресија против Југославије и стварање „републике Косово“ од стране северноаталнтских врхушки по свом значају далеко превазилази границе Балкана – као у своје време пуцањ Гаврила Принципа. Читава ова прича не само да је створила прецедент претварања мафије у псеудо-државу, већ и осветлила важне механизме управљања светом. Иза онога што споља изгледа као срастање западних специјалних служби са криминалом, заправо се скрива срастање светске врхушке и криминала. Друга страна политизације криминала је криминализација политичких врхова савременог света, која доводи у склад светску политику са криминалним карактером светске економије. Последња почива на пет „колона“: трговина нафтом (30% је нелегално), трговина наркотицима (100% криминал), трговина оружјем (50% нелегално), трговина златом и драгоценим металима (минимално је 50% нелегално тј. криминал), проституција и порно-бизнис (90% криминал). Јасно је да су господари ових пет „прстенова“ криминалци, али не непосредно, већ посредно, преко ланца „специјалне службе – криминал“. Специјалне службе су увек, овако или онако, биле повезане са криминалом, ипак, када је почела неолиберална контрареволуција/глобализација на прелазу седамдесетих и осамдесетих година, ова веза је добила системски политичко-економски карактер. То се огледало, са једне стране, у активном уласку криминала у власт у целом свету, а са друге – у повећању удела представника специјалних служби и војних кругова у владајућим структурама многих држава у свету.

Све ово је врло слично завршној фази постојања Римске империје, па иако су историјске аналогије пре свега спољне природе, овде имамо над чиме да се замислимо. Стварање криминалних футуроарахичних енклава иде у корак са демодернизацијом самог Запада, која се испољава у деиндустриализацији, уништењу образовања, ширењу екологизма са његовим антихуманим ставовима и много чему другом. Демонтажа друштва Модерна је геостратешки курс светске врхушке, и зато стварање бандитске државе Косово треба разматрати и у овом контексту, поред већ поменутих. И природно, можемо очекивати појаву аналогних власт-криминал новотворевина; то је, такође, у складу са логиком стварања света енклава – најразличитијих: од зона богатих (Дубаи) до криминалних зона (Косово).

И последње. Прича о Косову ( а такође о Ираку, Либији, Сирији) показала је да имамо посла са суштински, криминалном светском врхушком – криминалном како по циљевима (смањивање становништва на планети за 80%), тако и по средствима њиховог достизања. Ова врхушка активно прекраја свет и престројава сам Запад, који се у многоме већ претворио у Постзапад, и који не само да пориче, већ потире традиционалне европске и хришћанске вредности, у гнојној рани која трули испуњена вољом за смрт цивилизације. У „љубави“ северноатлантских врхушки према албанском криминалу испољава се не само геополитички и геоекономски интереси, већ и тешка психоисторијска болест, социокултурна изопаченост – дубоко у то верујем. Може ли се са овим људима играти по правилима, тим пре по њиховим правилима? Никада. Југословенска и косовска историја, да не спомињемо Либију, Ирак и Сирију, сведоче о томе „кристалном јасноћом“.

Свој рад Е.Г. Пономајова завршава епизодом из бриселских преговора 19. априла 2013. године, када су премијери Србије (Ивица Дачић) и Републике Косова потписали документ који су саставили евро-чиновници. По мишљењу аутора створен је опасан прецедент: од тог тренутка свака територија коју контролишу мафијашки кланови или терористичке групе може бити проглашена субјектом светске политике, ако то одговара интересима Запада. Бриселски договор, заснован на двојним стандардима, ставио је руководство Србије под међународну контролу, тј. контролу од стране светске врхушке, учврстио посебну улогу НАТО-а на Балкану, и, у суштини, био признање Републике Косова од стране Србије.

У овој етапи Срби су изгубили. Победиле су силе Зла – светска врхушка и политизовани криминал који је опслужује. Но, упркос томе, нада увек постоји. У центру Београда, на гробљу, стоји споменик херојима Првог светског рата – величанствена статуа српског војника; у подножју постамента шири се орао на издисају који симболизује срушену немачку моћ – Другог рајха и Аустроугарске империје. Овај споменик за мене представља симбол будућег реванша Срба над силама Зла.

Андреј Фурсов
Превод: Александар Мирковић

ИЗВОР: https://www.livelib.ru/book/157127/readpart-prestupnye-internatsionaly-v-tsentre-evropy-kak-nato-sozdayut-gosudarstvabandity-elana-ponomareva/~3?fbclid=IwAR3mjEZHBHyGa-FZC2d8BWcAszAy2UelW5CL_5j4GPT3Jup4t7hcsIlFLKw

Андреј Фурсов, БЕЗ ИЛУЗИЈА

Национална држава кородира. О томе се више и не расправља. Споре се око тога шта ће je заменити. Једни верују – светска влада, други – цивилизације, трећи – регион-државе. Национална држава заиста одлази, али још увек је снажна и не дозвољава никоме да заузме њено место. Она остаје, но губи своју националну форму. Да замени националну државу долази корпорација-држава.

Није реч о претварању корпорација у државу, ни о корпоративној држави као у Италији 1920-1930-тих година или Немачкој 1933-1945-тих година. Реч је о принципијелно новом, и, вероватно, чудовишном феномену који се савременицима може учинити ништа мање страшан од „нових монархија“ XV века становницима позног средњовековног социјума. Корпорација-држава није будућност, већ садашњост. Она је овде само је ми једноставно не видимо од напуклог оклопа националне државе који користи.

Глобализација, као што је познато, представља такав процес производње и размене у којем се, захваљујући превласти информационих фактора над материјалним, капитал претвара у електронски сигнал, слободан од свих ограничења локалног и државног нивоа: просторних, материјалних, социјалних. Ово је, према Зигмунду Бауману, победа времена над простором, то јест, оних који контролишу време (капитал) над онима који контролишу простор (државу).

Глобализација је заменила места важним и мање важним нивоима претходне епохе: државни и локални ниво су отишли у други план, а глобални и регионални изашли у први. Макрорегионализација савременог света има два аспекта. Први је формирање наднационалних економских и политичких структура типа Европске уније или Северноамеричке зоне слободне трговине (НАФТА). Други, и много важнији је појава, већ почетком 1990. године феномена – који је познати јапански менаџер и публициста, аутор неколико економских бестселера Кеничи Омае у књизи карактеристичног наслова „Крај националне државе: успон регионалних економија“ (1995) назвао – „регион-државом“ или „регион-економијом.

По мишљењу Кеничи Омаеа, управо регион-економија, а не држава која је у опадању, представља природну пословну јединицу глобалне информационе економије, при чему, независно од тога да ли се регион-економија налази унутар граница ове или оне државе, у којима постоји као економска аутономна целина (Силиконска долина у САД, англомерација Сан-Пауло у Бразилу, Сутокен и Кансај у Јапану, Сверна Италија, Баден-Витемберг и тако даље) или је распоређена са обе стране границе или чак граница (Русијон – Лангедок – Каталонија; Пенанг – Медан – Пхукет; Сингапур – Џохор – острва Ријау). Регион-економија решава проблеме коришћењем глобалних ресурса; у већој мери је повезана са другим регион-економијама него са својом земљом.

Функционисање регион-економије одређено је пре свега економским, а не политичким или социјалним императивима. Регион-економија је јединица потражње и потрошње, и ништа више од тога. Због тога број становника не треба да буде већи од двадесет милиона (иначе неће бити обезбеђено јединство грађана као потрошача, сви морају бити релативно богати), али и не мањи од пет милиона (да би се обезбедила економичност услуга, особито оних које су важне за ефективно учешће у глобалној економији). На тај начин, глобална економија не представља јединствено ткање, већ мрежу од више стотина чворних тачака повезаних, пре свега, међу собом. Она као да лебди над светом са његовим националним државама до којих јој нимало није није стало.

Оно што је Омае назвао „регион-држава“ Филип Бобит зове „тржиште-држава“ (market-state) која долази да замени националну државу. Ако су императиви последње носили политичко-економски карактер, а од 1945-1975 године још и социјални, онда су императиви и смисао живота region-state или market-state пре свега економски, а тек потом политички и још мањем степену социјални. Суштински, и један и други облик представљају десоцијализацију, денационализацију, а у извесном смислу и детериторијализацију државе.

И, ако регион-дражава још увек чува црте територијалне државе, а заједно са њима и, у одређеном степену, карактеристике социјалне и – у већој мери – политичке државе, онда „тржиште-држава“ ове карактеристике, суштински, губи. „Регион-држава“ на тај начин представља – прелазну форму ка структури, заиста адекватној Pax Globalica – „тржишту-држави“. Ипак, последња представља суштину овог процеса и зато је правилније говорити о тржишној државности. Конкретну историјску форму, одговарајућу глобалном тржишту и тржишној државности, зовем – „корпорација-држава“ (corporation-state).

Корпорација-држава је такав механизам, чији циљеви и функционисање носи пре свега економски карактер, то јест, усмерено је на смањење трошкова. Сагласно томе они захтевају минимизацију политичких и социјалних расхода – од свођења на минимум социјалних давања, карактеристичних за државе, до уклањања економски сувишног, нерентабилног са економске (корпоративно-државне) тачке гледишта – становништва (од ускраћивања становништву „заједничког колача“, до, фактички његовог искључења из реалног живота).

Када се најважнијом за државу прогласи економска конкурентност на глобалном нивоу, њене социјалне и националне компоненте могу се заборавити – држава почиње да се понаша као корпорација у којој је све опредељено економском ефикасношћу: „преживљавају најјачи“ и „ништа лично“.

Национална држава, наравно, неадекватна је у свету неолибералне глобализације. Она не само да је ирационална са ове (неолибералне) тачке гледишта, већ и слабо конкурентна пошто је оптерећена социјалним обавезама према становништву. У индустријској епохи испуњавање ових функција није доброчинство већ императив.

Прво, индустријска производња захтева постојање масовне радничке и средње класе. Друго, индустријска епоха је епоха у којој се сукобљавају војно-индустријски комплекси, то јест нације у целини, отуда су неопходне социјално-политичке мере за обезбеђивање јединства нације. Треће, постојање, током индустријске епохе системског антикапитализма (СССР), који логично проистиче из природе капитализма, супротстављање два света, натерало је буржоаску државу да прихвати облик који уопште није карактеристичан за њену природу, противречи јој – welfare nation state, то јест да постане држава општег благостања.

Глобална информациона постиндустријска економија, због свог научно-техничког нивоа и могућности премештања индустријске производње на Југ, нема потребу за бројном средњом и радничком класом. Епоха борбе за хегемонију се завршила, капиталистички систем има свог хегемона – САД (од 1980-тих година – Глобалну Америку). СССР је престао да постоји. Не треба никога прехрањивати и мирити.

Дакле, корпорација-држава је такав административно-економски комплекс који, будући да је формално државни апарат, игра самосталну и одлучујућу улогу у датој земљи; који у исто време ставља интересе те земље у зависност од економских органа (корпоративних) или, у крајњој линији, разматра прве кроз призму других; који је из сопствених интереса приватизовао, карактеристичне за државу као институцију, функције власти (приватизација власти-силе) и у исто време се одрекао испуњавања великог дела, карактеристичних за државу, социјалних дужности и функција (или их значајно смањио).

Унутрашњи принцип организације корпорације-државе је – клан. Управо клан, а не појединац, као у националној држави, представља социјалну јединицу корпорације-државе: појединци „овде не ходају“.

Национална држава се не претвара одмах у корпорацију-државу. Прво се трансформише у државу-корпорацију, да тако кажем, денационализује се, приватизује. Како је приметио један од лидера мексичких сељака у Чијапасу, „у кабареу глобализације“ држава почиње да се бави стриптизом и на крају представе на њој остаје само оно што је крајње неопходно – контрола над становништвом. Националне владе престају да буду и националне и владе, претварајући се у спољашње административне органе корпорација.

У току је тотална корпоратизација света, што споља гледано, веома подсећа на последње векове Римске империје и XIV–XV век у Западној Европи. XXI век ће бити век различитих корпорација („-држава“) – различитих по пореклу, форми, снази, али истоветних по суштини. И то ће представљати озбиљно искушење за такво хришћанско достигнуће човечанства – као што је личност, која се ни на кога и ни на шта неће моћи ослонити, осим на себе саму, и нужно ће морати да се претвори у корпорацију у једном лицу.

Управо корпоративност (недржавност, а и антидржавност) чини корпорацију-државу готово идеалном структуром и формом за глобалну криминалну економију, а тачније, само – глобалну економију. На крају – границе између криминалних и правних зона су принципијелно укинуте: „профит изнад свега“.

Корпорација-држава се налази не само са оне стране добра и зла, већ и са оне стране закона и злочина. То је принципијелно нови (пост-буржоаски и пост-цивилизацијски истовремено) феномен, не само са тачке гледишта државности, већ и са тачке гледишта економије, права и морала. У корпорацији-држави врши се одабир и одређеног социјалног, антрополошког типа, одређеног људског материјала.

Речено, ипак, не значи да је држава готово ишчезла. Процес маркетизације/корпоративизације државе још се није завршио, овде су могућа и обрнута кретања. Прво, у националној држави, особито у њеном језгру, постоји још много снаге за отпор. Посебно ако постоји моћна социјална традиција, чији корени сежу не само у ново доба, већ и у средњовековље (средњовековни корпоративизам је био принципијелно другачији од познокапиталистичког – социјални, а не економски, и, да их не би мешали, правилније је говорити о корпорационости). И што су ти коренови снажнији, спорије тече процес одумирања nation-state и њеног претварања у corporation-state кроз state-corporation. У азијским друштвима препреке на путу десоцијализације представљају локалне колективистичке традиције и корпорације.

Друго, nation-state представља такав омотач и такав ресурс који ће, у међусобној борби, искористити корпорације-државе које постоје унутар ње. И управо на становништво националних држава они пребацују своје проблеме.

Треће, очување фасаде националне државе омогућава да се прикрије пљачкашка суштине корпоративно-криминалне државе, да се корпоративно-криминални конфликти и интереси представе као национално-државни: „Где паметан човек крије каменчић? Међу каменчићима на морској обали“. Тим пре што се корпорација-држава формално простире на истој територији као и национална држава, као свеукупност компоненти њених структура и испољава се, пре свега, као збир, а не као целина, и зато ће њен потенцијал увек бити слабији од националне државе. Преосталу моћ целине која слаби, снагу синергијског деловања, корпорација-држава, слично оси-јахачу (читати „Живот инсеката“ Жана Анри Фабера) може да црпи само од националне државе, од њеног становништва.

Конфликти у новој епохи ће се продужити током одређеног времена у старој форми и под старим знамењима, и тек када застаре, а нови агенти коначно стану на ноге, наступиће brave new world корпорација-држава и поставиће се задатак спасавања од државе уопште. Управо у том смеру, супротно од онога како су се развијале структуре власти у Западној Европи током „дугог XVI века» (1453–1648 године), развија се сада држава која је прешла свој врхунац – форму и фазу националне државе.

Корпорација-држава има много обележја која је приближавају раним капиталистичким (како државама, тако и структурама типа Британске источноиндијске компаније) и преткапиталистичким владајућим структурама. Пут ка њима је – пут „назад у будућност“ или „напред у прошлост“. Вероватно ће корпорација-држава прећи свој пут од националне државе до недржавних облика власти брже него што су се кнежевине XV–XVI века претвориле у националне државе. Разуме се, ако ништа не преокрене или деформише овај „прогрес“. Јер, ми говоримо о системима и еволуцији, но постоји још субјеката и револуција, постоји борба која је, како је тачно приметио Хераклит, „отац свега“. Ко или шта може зауставити корпорацију-државу – „младића“ који крупним корацима граби напред?

Неолиберализму се могу супротставити конзервативизам и марксизам; социопатологији „хероја“ корпорације-државе – солидарност; паракриминалном колективизму и клановима – индивидуализам. Да ли је успех гарантован? Не, никако. Али то не значи да треба радосно прихватати прогрес који вас гура назад, потискује. „Ово није мој прогрес“, – каже Кандид, главни јунак „Пужева на падини“ Стругацких – „на мене ће се он спотакнути“. И, стискајући скалпел, одлази у Шуму. Узгред, не кажем да цео ток историје током наредних тридесет-четрдесет година може бити измењен уплитањем сила и стихија много моћнијих од корпорација-држава, али то је друга тема.

ДВЕ ВАРИЈАНТЕ БУДУЋНОСТИ

Главну варијанту будућности предлажу они који, у оквирима глобалне агенде, теже да свет претворе у простор који је добро контролисан из неколико центара у Северном Атлантику и, могуће, Источном Пацифику, простор у коме су избрисане цивилизацијске, националне и културно-историјске разлике; у коме су чврсто фиксирани, у одређеним зонама, монополи на високу технологију, информације и ресурсе, а у другим на сировинску специјализацију и сиромаштво. Но, да би постао глобалан и одговарао замислима својих конструктора, савремени свет мора да претрпи озбиљне промене – пре свега број становништва се мора смањити за 80-90%. На који начин планирају да то постигну – друго је питање.

Упоредо са тенденцијом глобализације развија се и друга тенденција – распад глобалног система на макрорегионалне блокове иза којих се – о томе пишу чак и у штампи – назиру империје из прошлости: империја Карла Великог, Британска, Османска; неоимперијалне обрисе добијају и САД и Кина. Јасно је да распад јединственог света неће бити једноставан – у свету је сувише мало ресурса и сувише много противречности.

Јасно је, такође, да независно од тога која ће варијанта „кратке историје будућности“ победити – глобално-либерална или деглобално-антилиберална, природа, форма организације и стила управљања новог владајућег слоја биће квалитативно другачија, као што ће и социјални систем бити другачији него што је данашњи.

Хаос у периоду 1980-2000 године захватио је не само финансијску сферу. Он је уништио не само реалну економију, националну државу и политику, већ и – што је посебно важно – сферу свести. Неолиберална револуција је унела неравнотежу у свест људи. Алтернатива и отпор глобалном хаосу могу постати (делимично већ постају) центри пост-глобалне кристализације власти и богатства, који по свом обиму нису глобални и који у исто време, територијално и демографски, превазилазе националну државу која се сели у прошлост.

Како преживети (минимум) и победити (максимум) у свету који се руши? Како се супротставити онима у чијима је рукама власт, имовина, информација и вишевековно искуство успешних светских игара и светског управљања, тј моћно организационо оружје1? Организационом оружју се може супротставити само савршеније организационо оружје. Особито ако узмемо у обзир да организациони „хиперболоиди инжењера глобализације“ постају све мање адекватни савременом свету који се налази у бифуркационој тачки.

Бифуркациона тачка је онај тренутак када је систем „у максимуму“ (разуме се, у оквирима широког али ипак постојећег коридора могућности), и када је довољан притисак, не јак, али у правом смеру – и инерција кретања постаје неповратна. Управо у тачкама бифуркације, у кратком историјском моменту, невелика група добро организованих људи, који боље од других познају и схватају ток историје, способна је да оседла њене законе и искористи их у борби за будућност, суштински – да конструише ту будућност у складу са својим смисловима, вредностима и интересима, способна да надмаши већу историјску масу и усмери ток историје.

Али за то је неопходна одговарајућа власно-организациона (у ХХ веку су говорили: државно-политичка) форма. Таква форма, са једне стране, мора истовремено бити способна да се супротстави глобализацији, заустављајући је испред њених врата, а затим, окренувши се, не дозволи да се таласи глобалног „прогреса“ склопе над њом; с друге стране, да уме да се одупре другим макро-регионалним блоковима на које се распао свет, користећи их као савезнике у отпору глобализацији.

Таква форма се може видети у творевини која је налик империји, импероподобној творевини (ИПО). Не треба се плашити првог дела кованице „имперо“. Није реч о рестаурацији империје: ништа се у историји не може рестаурирати, а време империја је прошло. Реч је о нечем другом: о унитарној наднационалној творевини, која комбинује вертикално-хијерархијске и мрежне принципе организације и која истовремено представља супер-концерн и супер-државу.

Унутрашње језгро ИПО треба да постане организација типа некадашњих редова – историјско искуство показује да су управо организације овог типа биле најуспешније у светској борби за власт, информацију и ресурсе, у глобалном управљању. Без постојања таквих структура не треба седати са светски карташки сто – искуство СССР је показало то кристално јасно: СССР није изгубио због економских разлога, већ зато што совјетске елите нису имале висококвалитну, сопствену организацију типа нео-редова, због чега је део елите у одређеном тренутку покушао да се интегрише у туђе структуре – но, узалуд, туђинце у такве структуре не примају.

За разлику од Запада, у руској историји, суштински, није било организација које су усмеравале светски историјски развој. Изузетак је Коминтернa која је у већој мери међународна лево-глобалистичка, а не руска организација и „Црвена империја“ Стаљина, која је постојала у врло кратком историјском периоду, и већи део времена провела бранећи се.

Данас свет пуца као празан орах, притиснут заоштреним противречностима, и то не само да ствара повољне могућности за стварање ИПО и структура типа нео-редова, већ чини такав корак једином шансом за опстанак, укључујући и физички опстанак, при томе не само за широке масе, већ и за владајуће елите које не улазе у круг изабраних. Осим тога, ако је постглобалном, посткапиталистичком свету суђено да настане, онда ће организација његових владајући група обавезно имати карактер савеза мрежних и структура типа нео-редова, које сједињују у себи управљачке, смисаоне и когнтивне функције, а форма оваквог савезе током одређеног историјског периода биће ИПО.

Андреј Фурсов
Приредио и превео: Александар Мирковић

ИЗВОР:
1. https:/ /zen.yandex.ru/media/govoritfursov/bez-illiuzii-kakim-budet-vek-korporacii-andrei-fursov-62ba15fe3a63e44aec3469f5?&

2. https://zen.yandex.ru/media/govoritfursov/dva-varianta-buduscego-nastupaet-epoha-novyh-imperii-andrei-fursov-62ba07d7fc912e0efa852d36?&

НАПОМЕНЕ:

  1. В.С. Овчински, Организационо оружје,
    https:/ /izborsk-club.ru/1466?ysclid=l5oxauolvm242514347

Андреј Фурсов, НЕВИДЉИВА БИТКА

— Андреје Иљичу, на Постзападу „зелену агенду“ и Швабову концепцију критикују најчешће истраживачи и аналитичари који, да тако кажем, нису из мејнстрима. Да ли има изузетака?

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Изузетака има, и није их мало. Ограничићу се на један пример. У САД ради врло познати економиста Бранко Милановић, аутор књига „Усамљени капитализам“ (Capitalism Alone), „Глобална неjеднакост“ (Global Inequality) и других, а такође и великог броја чланака, објављених, између осталог, и у званичном ултраглобалистичком часопису Foreign Affairs. То јест, он ни у ком случају није маргиналац, није критичар система. Дакле, крајем 2021. године изнео је своје виђење новог, нормалног „зеленог света“ (на мом језику то је свет био-еко-техно фашизма), и та слика је директно повезана са проблемом Мета-универзума.

Милановић пише да су данас најбогатији, тј. 10% светског становништва, одговорни за емисију 46-47% гасова који изазивају ефекат стаклене баште (напомињем да су недавно, на такозвани Климатски самит долетели представници светске врхушке са 400 приватних авиона који су отровали атмосферу као што је отрује просечан Американац за годину дана) и да троше огромни део светског бруто производа.

Заиста, узмите САД. Са 4% светског становништва они троше 40% производа створених у свету. То јест, они „једу“ десет пута више него што треба. Јасно, ово је просек, а „једу“ пре свега они на врху. Милановић пише: „Постоје два начина смањења потрошње. Нормирање, које се односи на све: од врха до дна.“ То јест, толико литара бензина (на једног човека), толико килограма меса месечно, толико киловата електричне енергије. Јасно је да ће у том случају настати „црно тржиште“ у светским размерама, но, богата врхушка своје потребе неће, ни у ком случају, смањити. Они ће се постарати да натерају на то друге – ниже и средње слојеве, „мидлове“. Зато ће, према Милановићу, бити реализована, пре свега, друга варијанта: увођење пореза на, наводно, опасне за климу производе и услуге, на пример, производњу нафте, гаса. При чему ће то бити порези и за појединце и за државе.

Јасно је да ће ударити пре свега по сиромашним, особито по средњим слојевима. У зависности од земље удео „мидлова“ у становништву је различит. У САД и богатим земљама Европе то је око 50%, у Русији – не више од 10%. Снага удара ће бити различита у зависности од слоја, а такође и од конкретне земље. Посебно тешко ће бити слабо развијеним земљама. На пример, Мексику, Алжиру или Нигерији наложиће да плате огромне порезе. Ако их уплате све што су зарадили продајом нафте – изгубиће. Ако не продају нафту, улетеће у кризу, почеће протести, бунт, итд.

Дакле, ако буду уведени порези о којима говорим, пропашће туризам, а са њим – угоститељски бизнис, а са њим – авио-превоз. Узгред, 2020. године он је опао за 60%. Ако се смањи авио-превоз, то значи „збогом авио-индустрији“. И, наравно, „збогом градовима“ који живе на рачун туризма. На пример, Фиренца. Многи европски градови (не само европски) почеће да личе на оно што је насликао француски уметник из XIX века, Ибер Робер. На пример слика „Поглед на замишљену галерију Лувра у рушевинама“ или развалине других европских градова у будућности.

Да би људе, примећује Милановић, „брже психолошки потчинили, локдаунима ће их терати de facto у кућни притвор“, и додаје да су КОВИД-локдауни учење и привикавање прола, уопште сиромашних, а такође и „средњака“ на оскудан живот у свету будуће „зелене“ економије, у свету који ће, сагласно Швабу, постати за већину „велика Патагонија“.

Уопштено, свет „зелене“ економије представља, заправо, реализацију једне од верзија света из маште. При чему не у пасторалној варијанти „Господара прстенова“ Џ.Р. Толкина, већ у суровој варијанти света „Игре престола“ Џ.Р. Мартина или „Точкова времена“ Р. Џордана. По плановима ултраглобалиста, људи без посла, који седе кући, добиће базни приход да се не би бунили и биће потопљени у виртуелну реалност. Погоршање здравља ће их принудити да купују непрестано лекове и на тај начин плаћају данак Биг Фарми.

Осим виртуелних „призора“ обезбедиће им и „хлеб“, тј. јело али вештачко, или од инсеката, црва итд. Узгред, у Европској унији су већ одобрили производњу производа од инсеката. А у САД на Дан захвалности 2021. први пут су извајали ћурку од соје. Већ видим: понедељак – без меса, „шкорпиони у уторак“, „соја средом“. Али, потребне су и слике у које ће човек уронити док седи код куће, и одвикава се од нормалних социјалних контаката, а самим тим и од сарадње у борби за своја права.

Постоји још један узрок захтева за стварање Мета-универзума. Мислим да је то одговор, иако раније испланиран, на притисак који на ексисте врши државна бирократија и финансијалисти.

Објасните, молим вас, ко су „ексисти“?

АНДРЕЈ ФУРСОФ: „Ексиситима“ (од енгл. речи access — приступ) се називају власници великих социјално-информативних платформи, који контролишу основна средства за производњу посткапиталистичког уређења: информационе токове, социјалне мреже, индивидуално и групно понашање (наметањем потреба, циљева, мишљења). Ексисти теже да се учврсте на врху пирамиде глобалне економије. Управо су они – главни непријатељ индустријског капитала, оног дела финансијског сектора који овај капитал опслужује и државне бирократије.

Следећи спрат пирамиде, иза ексиста, припада финансијалистима (не треба их мешати са финансијским капиталом ХХ века). То су побеснеле финансије, које нису више новац, већ нешто друго. Даље, следи оно што је Збигњев Бжежински назвао технотроником, затим – индустрија и аграрни сектор. У Трамповој пароли „Учинићемо Америку поново великом!“ „велика Америка“ је индустријска Америка 1930-1980-их година. Трампизам представља покушај индустријског капитала и са њим повезаних финансијских и државно-бирократских група, да поврате изгубљене позиције. Финансијалисти, наднационална бирократија и ексисти су их потиснули. Ипак, одмах после анти-трамповског државног преврата написао сам да ће сада између победника отпочети сукоб за превласт у победничком „троуглу“. Већ у лето 2021. финансијалисти и бирократе су започели напад на ексисте – институционални и пропагандни – на пример, кампању против Цукерберга: такорећи, „пустио је крила“, треба смирити младића. Најава Мета-универзума је одговор, империја ексиста узвраћа ударац.

Државна бирократија на Постзападу и у Кини добро је схватила да дигитализација представља директну и очигледну претњу држави и њиховим позицијама. Зато, на пример, у Кини сама држава тежи да се претвори у субјект дигитализације, не уступајући простор онима који покушавају да постану локални ексисти.

— Што се тиче борбе између оних који су победили Трампа, треба се присетити да је крајем новембра 2021. године местo главног извршног директора „Твитера“ напустио Џек Дорси, који је, симболично, уништио Трампа. И није само отишао. Отишао је, очигледно, да се бави криптовалутним берзама. Многи су се оријентисали према њему као истакнутом инвеститору. А он је напустио једну од највећих и најутицајнијих ИТ компанија да би се бавио финансијама будућности…

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Финансије будућности су, упрошћено говорећи, оно што су ексисти спремни да супротставе финансијализму. Краће речено, постоји финансијски капитал, постоји финансијализам и оно што можемо назвати финансијама будућности, које су повезане са ексизомом.

Оно што сте рекли поводом „Твитера“ и одласка у криптовалуте је врло занимљиво. У току је жестока борба, при чему, са традиционалне тачке гледишта, готово невидљива. Или видљива као мачеви џедаја: само на трен нешто блесне. Занима ме када ће се свему овоме придружити, у пуном обиму, специјалне службе и криминални синдикати.

— Последњих месеци питање пандемије није нестало из агенде, али као да је отишло у други план.

АНДРЕЈ ФУРСОВ: То је природно. Иако не треба сасвим искључити други долазак пандемије, у принципу, сада задатке, које је према плановима ултрагобалиста требало да реши проглашење пандемије, решавају енергетска (што значи, активација „зелене агенде“) и прехрамбена (што значи насилни прелазак нижих и средњих слојева на „еколошку“ храну од инсеката, црва и других гадости) – криза. И, иако с времена на време лопови из Светске здравствене организације (СЗО) и њихова локална агентура покушавају да пласирају приче о новим, још страшнијим сојевима вируса, то већ није оно што је било. Након приче о омикрону објављеној у лондонском часопису The Economist крајем 2021. ефекат није исти.

— Шта имате на уму?

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Наслов чланка објављеног у The Economist је гласио „Пандемија ће нестати 2022. године“. Речју „нестати“ превео сам изворно will fade away – дословно: избледеће, угасиће се. Часопис припада делом Ротшилдима, делом Фабијанском друштву и не представља средство информисања, већ идејно-политички орган за формулисање ставова који изражавају интересе дела светске врхушке. Појава чланка са директивама значи: даљи наставак пандемије, бар у оном облику и размерама у којем се одвијала од пролећа 2020. до јесени 2021. године, није пожељан, не одговара интересима оних моћних сила које стоје иза, некада врло пристојног часописа, The Economist.

Готово истовремено са објављивањем овог чланка појавио се Гејтс и такође изјавио да ће се 2022. године пандемија, највероватније, завршити. СЗО jе, узгред, порекла да је објавила пандемију. Њихова званична позиција је сада следећа: ми ништа нисмо објављивали, само смо неформално упозорили, а све што је урађено, урадиле су владе конкретних земаља.

Све је то лаж, ми се одлично сећамо да је СЗО објавила пандемију. Узгред, сећамо се како је нитков Борељ покушавао да изврши притисак на Лукашенка, наговарајући га и обећавајући 60 милијарди долара ако се придружи анти-ковид мерама и не одржи параду у Белорусији. И, сада се од пандемије – уз све реално оболеле и умрле (то нико не пориче) – одустало. Истрага је завршена – заборавите. Вероватно на неко време. Током трајања рата. Током рата, као што је познато, епидемије су ретке, али зато после рата… После, епидемије довршавају оно што није завршио рат. Случај са „шпањолицом“ је класика.

— Шта се десило?

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Можемо само да нагађамо. Узрока може бити неколико. Прво, захваљујући пандемији веома и брзо су се обогатили одређени сегменти светске врхушке што је сувише ојачало њихову „преговарачку позицију“ у борби за посткапиталистичку будућност, науштрб других сегмената или просто нарушило неку равнотежу. Друго, отпор људи се показао много снажнијим него што је очекивано. Треће, вероватно је већ било испланирано да се учини све како Русија не би могла да избегне војни конфликт, па је донета одлука да се епидемија и рат не комбинују, већ да се нагласак стави на локални рат са ванлокалним последицама као средство за решење не само геополитичких већ и ширих, системско-историјских задатака стварања „нове нормалности“. Одлучили су и појавио се чланак са инструкцијама у The Economist. А да би смањили бенефицијентима пандемије могућност да се извуку пуштен је омиркон.

Како је вирус могао да одигра улогу у игри против бенефицијената пандемије?

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Вирус није могао, али омикрон, који је, испоставило се, антивирус – могао је. Још средином децембра 2021. године А.Ј. Попова је са изненађењем приметила да од соја омикрон оболевају у свим земљама, при томе и они који су се вакцинисани од ковида, без обзира коју су вакцину примили, али леталних исхода, практично није било. А у јануару 2022. Гејтс, са жаљењем које није могао да сакрије, изјавио је да, по ономе што се може видети, омикрон делује као вакцина, тј. као антивирус; зато, „претпоставио“ је Гејтс, следећа пандемије неће бити као корона, већ много страшнија (то је његова омиљена „песма“).

Слажем се са оним аналитичарима који сматрају да је омикрон свесно пуштен (при чему скоро истовремено у већини земаља) као средство да се „посече“, бар делимично, пандемија. Но, у сваком случају, власти ЕУ су пожуриле да донесу законе о обавезном, од 1. јула 2022. године „зеленом КОВИД пасошу“ и о обавезној вакцинацији: епидемија, не епидемија – вакцинишите се и то више пута. У априлу ове године Обама је у свом говору званично признао: „Ми смо спровели клиничко испитивање вакцина на милијардама људи у целом свету“.

Ипак, у овој етапи плана стварања новог светског поретка прекидач „социјална катастрофа“ је пребачен са „пандемије“ на „рат“ и енергетска криза коју он може изазвати биће искоришћена полифункционално: и као средство за деиндустријализацију, и као средство за смањивање становништва, и као средство смањивања нивоа потрошње и рационалисања прехране, и као средство пооштравања социјалне контроле.

На пример, у Италији почињу да развијају систем „друштвеног кредита“ усмерен на контролу „правилног људског понашања везаног за климатске промене“, глобалног загревања, наводно, изазваног човековом делатношћу. И то упркос тврдњама озбиљних, непристрасних научника који, прво, поричу катастрофалан утицај човека на климу; друго, убедљиво доказују да се над нама није надвило глобално отопљење, већ захлађење. НАСА је потврдила да се смањује број и активност сунчаних пега, што говори о наступајућем захлађењу. Периоди захлађења су увек повезани са смањењем приноса пољопривредних култура, растом цена пољопривредних производа, према томе и опасношћу од глади. А сада замислите: у складу са дезимформативним кампањама ултраглобалиста, оријентисаних на глобално загревање, реализује се читав програм мера, а онда наступа захлађење. Резултат је очигледан – глад великих размера.

Сада, средства која су проверена током пандемије, као што је локдаун, могу бити коришћена и као мера за борбу са „антропогеним загађивањем природне средине“. На пример, крајем прошле године у Њу Делхију је уведен локдану, али не због корона вируса, већ због загађења ваздуха. Заједнички резултати су – ударац по економији, пре свега по малом и средњем бизнису. А неповољна еколошка ситуација, смог и друге „прелести“ су свакодневница, можемо рећи, иманентна црта практично свих мегаполиса Југа: Лиме, Боготе, Мексико Ситија, Лагоса, Карачија, Даке и других. А то значи да су климатски локдауни за њих потпуно реални. Ако је на богатом Северу, са његовом више или мање повољном еколошком ситуацијом (по светским стандардима), лакше засновати епидемијски локдаун, онда је на сиромашном Југу „климатско-еколошки“ резон много убедљивији.

Који год од три правца рушења старог и стварања новог светског поретка победи: глобални фашизам – биолошка измена човека („био-“), „зелена агенда“ („еко-“) или дигитализација („техно-“) – (највероватније, сва три одједном, мењајући односе у зависности од околности) – ултраглобалисти се неће помаћи с места – класна суштина свега овога остаће иста. Особеност посткапиталистичког уређења које су испланирали, састоји се у томе да његови производни, социјални односи и за њега карактеристична неравноправност, не само да предвиђају, већ захтевају промену биолошке природе човека. Није случајно Шваб посебно истакао разлику „четврте индустријске револуције“ коју рекламирају, од три претходне; изјавио је да ако су прве три индустријске револуције оно што смо ми (ви) радили са светом, онда је четврта оно што раде са вама. И даље: „Ако примате нешто у себе и постајете генетски модификовани, онда се мења ваш идентитет.“ То су снови трансхуманиста – они желе да заврше епоху људи. Мене то подсећа на „Господара прстенова“, када на почетку Саруман, а затим и Орк Готмог, радосно кличу: „Завршила се ера људи! Наступа време Оркова!“

Узгред, „оркова“ не мора бити много. Један од задатака ултраглобалиста јесте и брзо смањивање становништва планете. Програмски минимун – 3 милијарде људи. Године 2021. Роберто Чинголани, научни директор Италијанског технолошког института у Ђенови, од 2021. године министар за еколошку трансформацију у влади ултраглобалисте Марија Драгија, у интервјуу часопису Corriere Quotidiano је изјавио: „Планета је планирана за 3 милијарде људи, нас је сувише, ми смо паразити“ (захваљујем Екатарини Коваленко која ми је скренула пажњу на овај интервју).

Како овде не споменути покојног мужа Елизабете II, Војводу од Единбурга, који је више пута изјавио да у следећем животу на Земљи жели да буде смртоносни вирус како би самањио вишак становништва. А програмски максимум већ нису милијарде, него 500 милиона људи.

Јасно је да док постоји Русија ови планови не могу да се остваре потпуно, чак и у случају ако би врх Руске Федерације делимично прихватио неки од њих. За „потпуно“ ултраглобалистима је потребно ексклузивно поседовање нуклеарног оружја. А они то немају. Нуклеарно оружје има и Русија. Међутим, Русија има и увек је имала и много других изненађења за непријатеље. Овде се враћам на конфликт у Украјини. Дугорочни, главни задатак Постзапада у њему је – коначно решење руског питања. Без тога, без њихове победе и нашег пораза у Украјини, нови светски поредак неће заиграти. Тако су се сложили историјски вектори – у Украјини се решава судбина новог светског поретка глобалиста. И они то одлично схватају.

У априлу, садашњи наследник британске гране Ротшилда (заклетих непријатеља Русије, ко год њоме да влада: Романови, Стаљин, Путин) Натанел Ротшилд, обратио се писмом члановима владе Велике Британије. У њему је Путина назвао најопаснијим човеком од пораза Хитлера ( the most dangerous man since the defeat of Hitler), за њим следи – Си Ђипинг (узгред, чланак о Путину је уклоњен са веб-сајта Светског економског форума). „Украјина – наставља Ротшилд – је нешто толико суштински важно (essential piece) и не можемо себи дозволити да изгубимо на геополитичкој шаховској табли… Не треба да гајимо илузије: ако дозволимо Владимиру Путину да заузме Украјину то ће бити сигнал нашим непријатељима – Ирану, Кини и Северној Кореји, поготово што ништа нећемо учинити када се суочимо са нападом ове силе. У суштини, наше одбијање да предузмемо војну акцију значи да је наш глобални пројекат мртав (is dead on its feet). Инсистирам (urge), ви сте дужни да ангажујете више снага против Русије и њених проксија, интензивирате „информациони рат“ да би кориговали јавно мнење и пошаљете оружје нашим пријатељима у Украјини. Без Украјине светски поредак не може да опстане (might not survive)».

У овој „посланици“ постоје четири важна места. Прво, господар даје наредбу високо постављеним (он их је високо поставио) чиновницима да појачају војна дејства против Русије. Друго, Русију, поређењем Путина са Хитлером, Ротшилд проглашава за непријатеља света (под „светом“ се има у виду део планете који се налази под контролом ултраглобалиста), а онда су против ње дозвољене све акције. Треће, победа над Русијом је замишљена као војна победа са свим последицама које из тога проистичу. Четврто, и најважније, Ротшилд сматра да битка у Украјини решава – ни мање ни више – судбину глобалног поретка на челу са Западом и победа Русије може довести пропасти овог поретка. – „Све је пропало: гипс скидају, клијент одлази!“ (Цитат из познатог руског филма „Бриллиантовая рука“, 1968. прим.прев.)

Ротшилд, један од господара светске игре, још једном је, при чему са очигледном дозом хистерије, отворено и не скривајући демонстрирао да у Украјини ми, Русија, ратујемо не толико са укро-нацистима колико са Постзападом, са новим светским поретком који се гради (планирано – на нашим костима), из кога данашњи буржуји, као некада Хитлер, желе да нас обришу гумицом Историје.

Поново смо се нашли у 1941. години. Опет нацисти, само не немачки, већ украјински шљам, необандеровци; опет Англосаксонци, који хушкају са радосним осмехом Европљане, које смо средили 1945. године, недоношчад пораженог хитлеровог Еврорајха. Јасно је зашто сав тај олош који баштини нацизам жели да затре 9. мај – нашу Победу! Зато што је то победа над њима, над њиховим очевима и дедовима који нису само легли под Хитлера, већ му и служили или радили за његову победу, као Чеси на „Херман Геринг утврђењу“ (предратна „Шкода“, трећина тенкова за Источни фронт су направљени у њој), или су били у саставу нацистичких хорди које су јуришале на нашу земљу (Мађари, Финци, прибалтички народи, Румуни, Шпанци, Италијани, Французи – гомила свега и свачега), да би у њој и остале. И оставили су потомцима мржњу према Русима и жељу да понове Drang nach Osten. И они покушавају. Уверен сам да ће се све завршити као у причи о Маљчиши-Кибаљчиши: „И у страху је бежао поражени Главни Буржуј, громко проклињући ову земљу и њен задивљујући народ“. (Цитат из књиге Аркадија Гајдара «Сказка о Военной тайне, о Мальчише-Кибальчише и его твёрдом слове», прим.прев. ).

А ми, истовремено са решавањем главнобуржујског питања, треба овде, у позадини, да на миран информационо-финансијски начин коначно решимо питање ко су добри а ко лоши „момци“.

Разговор водио: Иља Титов
Превод: Александар Мирковић

ИЗВОР: https:/ /izborsk-club.ru/22801

Андреј Фурсов, КУДА НАС ВОДЕ СВЕТСКЕ ЕЛИТЕ

СВЕТСКА ВЛАДА

Често чујемо термин „светска влада“. У облику у коме се користи, наравно, није реч о неком органу који регуларно заседа и објављује одлуке. Када се каже „светска влада“ мисли се на оно што је Иљин, такође несрећно, назвао „светска закулиса“. Овај термин је у значајној мери дискредитован, иако га користе озбиљни научници, на пример, Имануил Валерштајн који је седамдесетих година (прошлог века) говорио о неопходности светске владе. Данас о њему говори Жак Атали.

Када говоримо о светској влади, треба се сетити да је то метафора. А шта се скрива иза ове метафоре? Очигледно да је капиталистичка класа – класа светских размера, а политичка организација капиталистичких система, до данас, носи формално – међудржавни карактер. Но, буржоазија има наддржавне, наднационалне економске, политичке и социјалне интересе, и очигледно да су потребне структуре које ће доносити одлуке водећи рачуна о њима. Јасно је да ове структуре не могу бити јавне. Постоји структура која се зове ОУН – али она је организација држава.

Свакој владајућој класи потребне су класне организације и као такве функционишу различити англосаксонски клубови, на пример Билдербершки клуб за који и врапци знају. Мислим да су главне, најважније структуре такозване светске владе скривене. Светска влада, у облику у којем постоји данас у свету, не као метафора већ као реалност је, безусловно – мрежна структура корпорократије.

***

Светску врхушку чини скуп породица монарха (не свих, разуме се), стара европска аристократија, банкари и индустријалци. Они су међу собом повезани пословним, породичним и окултним везама, организовани у затворене ложе, клубове, комисије и томе слично. Таква породично-пословна „паукова мрежа“ постоји у данашњем облику 150-200 година.

Краљевске породице Велике Британије и Холандије, низ војводских и грофовских породица Италије, Немачке, Аустрије нису декоративне фигуре, реликти средњовековља, како их често представљају, већ један од сегмената онога што је британски премијер Дизарели нзавао „господарима историје“, а наш позанти писац О. Маркејев – „господарима светске игре“.

Шта су председници и премијери на Западу? Високи службеници посађени у високе фотеље, које је светска врхушка унајмила да би опслуживали њене интересе. При томе, по правилу, чиновнике пажљиво посматрају специјалци светске врхушке. Као, на пример, пуковник Хаус, који је био уз председника САД Вилсона и „помоћник“ британског премијера Лојд-Џорџа, лорд Лотијан. У стварности, председник и премијер су се налазили испод својих „помоћника“. Редак изузетак представља Буш-старији и његов син као председници САД. Бушови су део светске врхушке, они су даљи рођаци британске краљице, руководе друштвом „Лобања и кости“ (огранак Илумината) у Јејлу. Али, понављам, то је изузетак. По правилу, председници и премијери су дошљаци из средњег слоја на које врхушка гледа са висине.

МАСОНИ

Масонство је заиста одиграло велику улогу, посебно у XVIII – XIX веку. „Слободни зидари“ су васпитавали онај људски материјал који је играо руководећу улогу у епохи револуција 1789-1848 године на Западу и дошао на власт. Ипак, укључивање масона у државу донело је низ проблема, а крајем XIX века захтевало је и нове облике организације затворених наднационалних структура, који више одговарају новој епохи светске борбе за власт, информацију и ресурсе.

Говорим о „Групи“ (или друштву „Ми“) коју је основао С. Родс, а развио А. Милнер, и другим структурама. Масонство нико није укинуо, оно је наставило да игра одређену улогу, понекад значајну, али је престало да буде једина и доминантна форма конспиро-структура. Тако, у руској револуцији, масонске ложе „Велики Исток Француске“ деловале су веома активно (преко Керенског), али су постојале и друге снаге повезане са британском обавештајном службом, Рокфелерима, Американцима, немачким генералштабом и, наравно, контраобавештајном службом Русије која је помагала империјално оријентисане бољшевике. Резултанта ових снага је Октобарска револуција.

После Другог светског рата појавила се потреба за новим „поколењем“ затворених организационих структура; и оне су се појавиле: Борманов Четврти рајх, Билдербершки клуб, Римски клуб, Трилатерална комисија… Многи њихови чланови су остали масони, илуминати, бнеј-бритовци и др… но, то су биле принципијелно нове структуре, „наоштрене“ за нове задатке.

ЕЛИТЕ И ОКУЛТИЗАМ

САД су, испоставило се, подложне појави заједничкој свим друштвима која старе – таласу мистицизма и окултизма. Ова тенденција је захватила чак и индустријалце. У јулу 1987. године представници неколико највећих америчких корпорација разматрали су питање: како метафизика, окултизам и индијски мистицизам могу помоћи у борби за светско тржиште.

Позната Висока школа бизниса при Стенфорду, увела је у програм свог семинара „Стваралаштво у бизнису“ – медитацију, вежбање за развијање видовитости, гледање у карте…

Ирационалне снаге контра-културе излазе на површину онда, пише Гимпел, када се завршава епоха великих научних достигнућа, техничког успона и економског раста. Тако се десило и са исламом у XIII веку, Европом у XIV, а зaтим и на прелазу XIX у XX век, са Америком шездесетих година прошлог века. У таквим ситуацијама алхемија почиње да потискује хемију, астрологија – астрономију, зоолошки речници се замењују бестијарима.

Све активније наступају присталице еколошког начина мишљења, који, борећи се за повратак природи, не схватају да својим упорношћу подривају вољу развијених друштава да решавају сложене проблеме.

Не обраћају сви и увек пажњу на то да друштва која старе – као да се враћају у детињство и одушевљавају различитим лукавим уређајима и аутоматским играчкама. То је танталова чаша у епохи хеленизма, задивљујући механички уређаји из књиге Ал-Џазарија, писаној у време опадања ислама, сложени механизми за забаву гостију на двору војводе Бургундског.

СТРАТЕГИЈА АНТИ-РАСТА

У мају 2020. у Великој Британији је објављен манифест, потписан од чак 1.100 стручњака, који позива на „стратегију не-раста“ (или анти-раста – degrowth strategy). У документу се говори о неопходности прихватања „демократски испланираног и у исто време оријентисаног на одрживи развој и равноправност, снижавања квалитета економије“. Аутори позивају да се створи „економија нижег квалитета“ (downscaling economy).

У јулу 2020. године К. Шваб и Т. Малер у књизи „Велики ресет“ придружују се одушевљено британском манифесту, позивајући на стварање будућности у којој ћемо живети боље задовољавајући се малим. Као пример који треба следити они наводе живот Аргентинаца у Патагонији – суровом и сиромашном крају. Но, то је предвиђено за неразвијене земље, развијеним земљама се не предлаже „патагонизација“, већ „јапанификација“ (ниво на који је Јапан доспео после америчког економског удара средином осамдесетих година), тј. један ниво више.

При томе, такав пад и смањење потрошње и квалитета живота препоручује један од редовних посетилаца Давоса, места где се, како је тачно приметио британски часопис, сваке године сусрећу представници глобалне елите који истичу важност борбе са климатским променама настављајући да лете приватним авионима; глагољају о неопходности борбе против глади и сиромаштва једући бутерброт са црном икром који заливају скупим шампањцем; емотивно говоре о неопходности борбе против неравноправности окружени послугом…

КУДА НАС ВОДЕ СВЕТСКЕ ЕЛИТЕ

Капиталисти од средине седамдесетих година прошлог века свесно демонтирају капитализам. Сада је процес у последњој фази, али Шваб никада неће рећи да демонтира капитализам. Он каже: „стејхолдерски“ капитализам, то јест, капитализам у коме човек нема ништа. Или „инклузивни“ капитализам. Ово је, такође, капитализам у коме немаш ништа, али си – капиталиста. То ме подсећа на једну персијску анегдоту. Човек куца на врата града. Питају га: „Ко си ти?“ А он одговара: „Ја сам властелин! Само властелин. Раније сам имао дом, изгорео је, породица побегла. Остала ми је само титула. Ја сам – властелин!“

Исти је случај са „инклузивним“ капитализмом. Инклузивни капиталиста је капиталиста без својине. У том смислу Шваб је као пацоловац из Хамелина, који својом фрулом мами и води људе у „инклузивни“ капитализам.

После избијања кризе 2008. године, западне фабрике мисли – Think Tanks – побринуле су се за програм, сада већ реалног, преласка у посткапитализам. Разрадили су неколико сценарија развоја кризне ситуације. Као највероватнији прихваћен је глобални крах. А са тачке гледишта жељене будућности највећи број експерата је изабрао антрополошки прелаз.

Антрополошки прелаз подразумева стварање друштва у коме нема средњег слоја, где се виши и нижи слој разликују међусобно као биолошки облици. Виши слој живи 120-140 година, храни се правим месом; не живи у Мета-универзуму, већ у реалном свету. Нижи слој живи 50-60 година. Али, најважије је – они живе у Мета-универзуму, хране се месом црва, у лошем еколошком окружењу и т д. Нема туризма! Седи ту, стави наочаре за виртуелну реалност и путуј по Африци, или где год…

Свако уређење има своје особености. Замислите да имамо црну кутију. Ми не знамо какво је то друштво, морамо да схватимо каквог је оно типа. Ако се послужимо марксистичком скалом: робовласничко, феудално… На које питање морамо да одговоримо да би схватили тајне тог друштва? При томе, напомињем, по принципу Едгарда Поа или Честертоновог оца Брауна… „Тајне свих друштвених система леже на површини.“

Својевремено, када сам био млад, седамдесетих година, мислио сам да ће једног дана отворити архиве и да ће документа моћи да се прочитају. Рецимо, сада издају сајентолошку литературу, може се прочитати. Документи су постали доступни, али у њима нема ничега! Ми смо преценили западне сајентологе. А постоје и отворена документа, рецимо, ако се Устав КПСС пажљиво прочита, све тајне совјетског система се могу у њему наћи. Постоји једна страница, остално не морате читати, на којој су све тајне совјетског система записане. Замислите да морамо да сакријемо тајне неког система. Шта треба да урадимо? На које питање треба себи да одговоримо да би све било јасно? Шта је предмет присвајања у том систему.

Објект присвајања конституише субјекта који присваја и све остале, који су изашли да прошетају. Ако се присваја човекова воља која управља телом – то је робовласништво. У капитализму се присваја капитал. То јест, опредмећени рад који себе реализује као вредност која се сама увећава. Али ствар је у томе што су већ крајем ХХ века одлучујући фактори материјалне произовдње – нематеријални: информација и социјално понашање, социјалне мреже.

И ако се контролишу социјалне мреже и информације, онда већ није нужно контролисати капитал. То је секундарно. На исти начин као што није било потребно контролисати земљу током преласка у капитализам. Зато што је капитал земљу, укључујући је у свој обрт, претварао, функционално, такође у капитал. Иако по садржају она остаје земљишна својина.

Ново уређење је уређење које ће се вртети око присвајања нематеријалних фактора производње, тј. информација и социјалног понашања. Свако социјално понашање се контролише помоћу мреже. То је пооштравање друштвене контроле. Уопштено, треба рећи да се сваки нови систем појављује као пооштравање социјалне контроле. Иначе не успева. А овде је, поред свега осталог, социјално понашање и фактор материјалне производње. То је принципијелна ствар. Но, пре него што се систем покрене, треба припремити објекат експлоатације.

Шта је претходило капитализму у Енглеској, који процес? Ограђивање. Људи су отерани са земље. Било је потребно да немају ништа. Погледајте, данашње светско богатство се процењује на, отприлике, 90 трилиона долара. 1% светског становништва контролише 35 трилиона долара. Али постоји још 12-15% становништва, то је средњи слој…

Намерно не говорим „средња класа“ зато што „средња класа“ није тачан термин. Средњи слој чине представници три различите класе, чисто статистички. Они имају различит извор прихода, али је он (приближно) једнак, квантитативно. Зато је правилније рећи средњи слој.

Дакле, средњи слој контролише 40 трилиона долара. Према томе, потребно је лишити људе ових 40 трилиона долара. Јасно је да сваки појединачни представник малог и средњег бизниса има мало. Али сви заједно… то је тих 40 трилиона долара. Значи, та средства им морају отети да би их претворили у нижи слој новог система.

А како то могу учинити? Неке могу обманути. Рећи: „Инклузивни капитализам“. Крекс, фекс, пекс, Лиза Алиса, Мачак Базилио… Ево, за мене су, на пример, Шваб и Евелин де Ротшилд – мачак Базилио и Лиза Алиса. Аутомобили су непотребни – каршеринг је добар. Није потребна сопствена кућа – боља је аренда. Крекс, фекс, пекс и већ си срећан! То је једна варијанта.

Али, даклеко од тога да су сви људи будале и да ће се одрећи својине. Шта се још могу учинити? Како људе могу лишити својине, а да они не кажу реч против? Наравно, можемо их уплашити! Шта још? Хајде да размислимо. Потребно је да доведемо средњи слој на ниво Орвелових прола. Како се то може учинити? Економском кризом… Сјајно! Конкретније. На пример, уводимо порез на „зелену агенду“. Узгред, Фарид Закарија је отворено у својој књизи рекао да мале и средње фирме, повећање пореза везаног за „зелену агенду“ неће моћи да плате. Значи, оне ће бити или уништене или продате.

Даље, смањење потрошње. Овде сам се насмејао… Но, како да кажем и смешно је и тужно. Немачки лекари су већ говорили да је енергија скупа, вода је скупа. Правилно је купати се једном у три недеље. Ово није шала! Једном у три недеље се окупати. А непријатан мирис ће после три дана сам нестати. То јест, ограничење потрошње енергије, воде, хране. Уводи се рационализација исхране. То је оно о чему је Жак Атали, идеолог мондијализма, писао пре 15 година, говорећи да „економија будућности – није тржиште, већ глобална дистрибутивна економија“.

И још, деиндустријализација, смањење становништва Европе. Замена становништва мигрантима који ће бити срећни и задовољни базним приходом. На тај начин се ствара нови нижи слој. Тако се стварао и у XVI веку. То јест, сваки друштвени систем настаје тако што се, пре свега, ствара нижи слој, који ће виши слој експлоатисати. Ето шта се данас дешава…

Андреј Фурсов
Приредио и превео: Александар Мирковић

ИЗВОР:

  1. https://zen.yandex.ru/govoritfursov?lang=ru&from_parent_type=subscriptions_heads_item&parent_rid=1975848029.95.1654411430772.87953&from_parent_id=0

2. https:/ /zen.yandex.ru/media/govoritfursov/chto-seichas-proishodit-kuda-nas-vedut-mirovye-elity-andrei-fursov-627c39b80448487dff10e08b?&

Андреј Фурсов, НА ПРЕЛОМУ ЕПОХА

О специјалној операцији, Европској унији и утицају Англосаксонаца

Иља Титов: Андреје Иљичу, последњих месеци одиграва се велики број догађаја који имају свеобухватне размере. Овде спада и специјална војна операција Руске армије у Украјини, и, као стишавање епидемије, игре власника друштвено-информационих платформи, антируска хистерија којој тон дају Британци и још много тога. Желео бих да поразговарамо о свему овоме.

Андреј Фурсов: Сви догађаји које сте поменули, као и читав низ других који се одвијају истовремено и, споља посматрано, нису повезани, имају заједнички именитељ. Они су елементи једне глобалне кризе – системске кризе капиталистичког система. Ова криза нема аналога у историји не само капиталистичког система (у најбољем случају постоји, у већој или мањој мери, спољашња аналогија са структурним кризама-вододелницама 1790-1810-тих, 1910-1930-их година). Пре петнаест година назвао сам је „кризом-матрјушком“ посветивши јој неколико радова, а такође, изразио сам и потребу о неопходности разраде – „кризиолошког“ истраживачког комплекса. Зато ћу овде укратко. Данашња криза, која се јасно може пратити од 1989-1991-их година, од рушења системског антикапитализма, комбинује црте три макрокризе у историји човечанства одједном – позног палеолита (екологија, демографија), позне антике (криза цивилизације, масовне сеобе народа, варваризација значајног дела екумене), феудализма (демонтажа старог уређења од стране самих феудалаца и круне и стварање, у принципу, новог уређења заснованог не на присвајању природних фактора производње, већ опредмећеног рада). Све то имамо данас, при чему је једна криза, по принципу матрјошке, смештена у другој: модерна – капитализам – европска цивилизација – светски систем (пошто је капитализам светски феномен) –  homo sapiens. Посебно истичем последње, пошто реализација експлоататорских производних односа и демонтажа тога уређења, коју су замислили ултраглобалисти, њихова „нова нормалност“ (Александар Лежава – препоручујем читање његовог рада, кога је добро назвао „Нова Швабија“) –  захтева, према њиховим плановима, промену биолошке природе човека. Зато данашња криза нема аналога, мени је то било савршено јасно пре десетак година, сада то схватају многи. Пред нашим очима пандемијом и војним конфликтом у Украјини (2022. године) завршила се вододелница 1990-2010-тих годинa, и на прелазу из 2010. у 2020. ушли смо у тмурно јутро реално историјског, а не хронолошког XXI века, чије ће битке одредити да ли ће нас одсећи од будућности. И, како сам рекао у једном раду, то неће бити лак бој, већ тешка битка. После пандемије („чума“) и војног конфликта („рат“) већ нам обећавају „трећег коњаника“ – глад. Сви ови „коњаници“ суштински представљају средства за рушење старог и стварање новог уређења – посткапиталистичког и истовремено – постљудског. У том погледу, сматрам књиге Клауса Шваба Четврта индустријска револуција и Ковид-19: велики ресет –  страшнијим документом од Хитлеровог Мајн кампфа.

Глад коју предсказују, ултраглобалисти повезују са војним конфликтом у Украјини. И овде морамо споменути још једну ствар. Сада, размишљајући о пандемији, многи говоре о великој вежби коју су спровели Гејтс и компанија у октобру 2019. године – Догађај 201, генерална проба пандемије корона вируса. Али, некако се заборавило о не мање обимним вежбама 2015. године – Прекид ланаца исхране. Тим вежбама је моделована глад у Европи. Заправо, један од резултата пандемије требало је да буде управо такав прекид. Ипак, прескочити од „чуме“ до „глади“ –  рат, нису успели, и ево, сада имамо испровоциран од стране Постзапада конфликт који настављају да распламсавају, додајући цепанице, поливајући их бензином, тј. достављајући укронацистичком, укробандеровском режиму наоружање, снабдевајући их обавештајним подацима, пружајући им пропагандну подршку.

Иља Титов: Дакле, против коgа ратује наша армија у Украјини?

Андреј Фурсов: Пре свега против укронацистичког режима који је створен од стране Постзапада као мостобран и истовремено „пробојни ован“ против Русије. Првобитно је директива врховне команде РФ била: наш непријатељ су наци-батаљони – армија Украјине није наш непријатељ, и у почетку је руска армија дејствовала у складу с овом директивом. Али, украјинска армија, као и наци-батаљони, показала се као непријатељ, она је штитила украјински режим пошто је психо-информациона обрада Војске Украјине, током многих година, на идејном плану суштински приближила њене официре и војнике наци-батаљонима. Да не говорим како су данас наци-батаљони уграђени у ВУ, да су њен део и да је тешко уочити разлику међу њима; злочине према ратним заробљеницима и грађанима чине и једни и други. И зато са њима – како се каже, по законима ратног времена и правилима понашања у појасу фронта – без сентименталности и лажног сажаљења.

У исто време Русија у Украјини ратује не само са укронацистима, већ и са Постзападом који није само увучен у догађаје већ је – мозак, очи и уши Војске Украјине и наци-батаљона. Планирање операције, предаја сателитских обавештајних података, обезбеђивање везе и много другог – све је то посао НАТО-ваца. О инструкторима да не говорим.

У америчком филму The Thing из 1982. године са Куртом Раселом у главној улози, неки створ, непријатељски настројен према свему живом, продире у човека, у звери, и они, поново се рађајући, постају спољашња форма, опна, „шкољка“, тело туђег бића. Данас су ВУ и наци-батаљони тело, опна Постзапада који тим „телом“ води рат против Русије. Пре тога су деценијама вршили припреме да Украјинце претворе у безумну, зверски агресивну биомасу, Орке, спремну да у себе прими туђу „суптилну материју“. Зато не треба имати илузије: ми у Украјини ратујемо и са укронацистима и са њиховим газдама, које планирају да, у најбољем случају, коначно реше руско питање, а средство за решење више није либерализам, већ неонацизам, помешан са неопаганизмом и сатанизмом. То јест, оно што није успело Хитлеру, покушавају данас да реализују Англосаси (Американци и Британци) и Европска унија – директни наследник Хитлеровог европског савеза. Они то називају „сменом режима“ наивно претпостављајући да ми не схватамо да је реч о уништењу Русије као историјског и социокултурног типа. У таквој ситуацији не преостаје нам ништа осим да решимо задатак ликвидације тог светског поретка, који се коначно уобличио појавом англосаксонске хегемоније почетком XIX века. Ми смо то, речима С.В. Лаврова, назвали тежњом да се учини крај хегемонији САД, иако је јасно да се не ради о САД-у. Ни ми, ни ултраглобалисти немамо одступницу. Њихов улог је – светска доминација, глобални фашизам помоћу кога једино могу сачувати своје привилегије и власт; наш улог је – физички и метафизички опстанак у Историји као људи и као Руса. Другим речима, ситуација је као 1941. само је тада био Хитлер, Трећи рајх и нацисти, а данас Хитлерови наследници, Глобални рајх и мешавина нацизма и троцкизма (у томе је и суштина ултраглобализма). Пред нама је смртни непријатељ и ми га срећемо на Калиновом мосту Историје.

Иља Титов: Но, данашња ситуација: конфликт, са њим повезана дестабилизација, избеглице, опасност од енергетске и прехрамбене кризе – све то погађа Постзапад, пре свега, Европску унију. Зар Европљани то не разумеју?

Андреј Фурсов: Када говоримо о Европљанима треба разликовати, прво, основну масу становништва и више слојеве; друго, атлантске групе, које плешу како Англосаси/ултраглобалисти свирају, врло су слабе и малобројне национално оријентисане владајуће групе. Узгред, један од додатних циљева провокације коју су Англосаси започели у Украјини принудивши РФ да започне специјалну операцију – јесте и ударац по Европској унији. Оно што се зове: „једним ударцем две муве“. Американцима је потребно да, у ситуацији нарастајућег хаоса, капитал бежи из Европе ка њима.

Иља Титов: То јест, ударају по конкуренту?

Андреј Фурсов: По конкуренту који губи позиције. Ако је раније Европска унија била политички Пигмеј, али економски гигант број 2, онда је 2021. године, оставши и даље политички Пигмеј, пала на трећу позицију по БДП од 17,1 трилиона долара наспрам 17,7 трилиона долара Кине. И даље, ако реално проради „зелена агенда“, заостајање ће бити све веће. Тако да Американци делују по принципу „ако пада – гурни га“. Европљанима ће бити тешко да створе своју макрозону у новој (2.0) глобализацији која ће заменити претходну, познокапиталистичку. Нису Британци узалуд побегли из Европске уније.

Иља Титов: А Британци ће успети?

Андреј Фурсов: На ово питање ћемо се вратити касније. Сада желим да кажем нешто друго. Ударци које Англосаси, пре свега Американци, наносе Европској унији, повезани су не само са конкуренцијом, борбом за место под капиталистичким сунцем. Постоји и много дубљи узрок. Ако су Русија и Руси за Англосасе егзистенцијални супарник или чак непријатељ, туђин, онда је европска цивилизација са њеном романско-германском основом једноставно противник, нешто страно са чим се Англосаси боре од XVI века као с конкурентом и туђином.

Иља Титов: Али, зар нису Велика Британија и САД делови европске цивилизације?

Андреј Фурсов: Формално су део, суштински – питање је много сложеније. Историјски, велике цивилизације настају на пољопривредној, индустријској основи у зонама богатим ресурсима (од плодних поља, до лежишта богатих рудама). Трговачки народи не стварају сами цивилизацију, они постоје, како је писао Маркс, „у порама“ производних друштава, делујући као посредници између ових друштава (таква је, на пример, улога Феникије, Картагине, Венеције, неколико султаната Сундског архипелага). Енглеска је увек била бедна европска периферија, бледа верзија романско-германске цивилизације, у којој се феудализам није од краја самлео и потчинио себи позноварварска начела. На преласку XV у XVI век, после пораза у Стогодишњем рату и после рата Црвене и Беле руже, који је покосио трећину енглеског племства, Енглеска се налазила у веома тешком положају: унутрашњи ресурси су били мали, а за пљачку спољашњих није било снаге. И одједном, у исто време, напорима Шпаније и делимично Португалије почиње да се формира северноатлантски трговачки систем – почетна форма будућег светског тржишта. Земља периферије, која се налази на сиромашној северноатлантској граници Евроазије (то нису богате тихоокеанске/кинеске или индоокеанске периферије), добија шансу. Али, да би је реализовала, било је потребно да се, прво, колибица-Енглеска на својим слаборесурсним „пилећим ножицама“ отвори према Атлантику, морима, а Европи да „окрене стражњицу“; друго, да стави нагласак на трговину и флоту, компензујући војну слабост; треће, да буде спремна да компензује слабост производње социјалним канибализмом – разбојништвом. Разбојништво је било тројако:

а) морско разбојништво (пиратство) – само један пљачкашки подухват Ф. Дрејка по западној обали Јужне Америке донео је 600.000 фунти и омогућио Елизабети да измири све спољашње дугове Енглеске и уложи 42.000 фунти у Левантску компанију, чији су приходи, касније, чинили капитал Источно-индијске компаније; о систематској пљачки шпанских галија од стране Енглеза да не говорим;

б) социјално разбојништво – ограђивање; енглеско племство је силом протерало сељаке са земље, неопходне за гајење оваца да би трговало памуком: „овце су појеле људе“; несрећне људе лишене земље, којих је било неколико десетина хиљада, „добри“ енглески лордови су просто вешали;

в) политичко-религиозно разбојништво – пљачка и погром католичке цркве за време Хенрија VIII под заставом протестантизма; отуда сукоб са римским папом, претварање енглеског краља у главу цркве Енглеске и непријатељство са Шпанијом.

Закључак: савремена Енглеска првобитно је формирана као северноатлантска целина, супротстављена Европи с њеном католичком романо-германском цивилизацијом, и као особени социокултурни тип, који, иако је произашао из европске цивилизације, представља њеног морског и трговачког мутанта. Владајући слој Енглеске је одлично схватао ту своју разлику коју је формулисао Ф. Бекон у Новој Атлантиди, и култивисао је. Савремена Енглеска је у почетку стварана као нешто што излази не само из енглеских, већ и европских оквира, као нешто наднационално. И не чуди што су огромну улогу у стварању такве њене форме играле наднационалне силе: венецијански и јеврејски капитал, који су преформатирали енглески владајући слој и створили атлантску Енглеску, као „Нову Атлантиду“. За разлику од империје Карла V Хабзбурга која је упркос својим америчким поседима, ипак, остала европска континентална држава, савремена (тј. од XVI века) Енглеска се првобитно формирала као држава новог типа: морска, трговачка, са светским а не европским замахом. И више од тога, владајући слој Енглеске стварао је нову цивилизацију – атлантску, која се, како је време протицало, све више разилазила са европском у њеној романско-германској варијанти и суштински се са њом разишла пре почетка интензивне индустријализације.

Иља Титов: Овим нису исцрпљене све разлике између европског и атлантског типа?

Андреј Фурсов: Наравно да нису. Навешћу још две. Прво. Као што је познато, генеза, тј. начин настанка одређује даље функционисање система. Ако схватите генезу, схватићете –  ако не све, а оно много суштинског. Енглеска је као систем настала на основу тоталног и многоструког насиља – како унутрашње, тако и спољашње пљачке и то је занавек утиснуто у социокултурни и психоисторијски кôд њене владајуће класе, која се од XIX века претворила у класу (узгред, британска аристократија je једина која се претворила у класу, буржоаску и атлантску; европска аристократија је остала сталеж). Даље, формирање Енглеске у доба Елизабете – то су само завере, унутрашње и спољашње. Елизабети и њеном режиму је успело да опстане умногоме захваљујући одличном, успешном раду венецијанске специјалне службе. Формална држава, у низу односа, као да је била потчињена специјалним службама и тајним структурама. Ова црта је јачала због ниског нивоа институција које формирају државу, релативне аутономије владајућег слоја (класе) у односу на њу и велике улоге неформалних структура – масонских ложа и клубова; а када је реч о периоду између 1820. и 1850. историчари чак говоре о „клупским владама“. Дакле, особеност организације власти у Енглеској, као „Новој Атлантиди“, била је огромна улога структура које су се налазиле изнад државе и истовремено у њеној дубини и које су имале више димензија од државе. Ове структуре су често биле функционални орган овакве власти, чију снагу треба помножити са наддржавном моћи Ситија (још у XII веку!).

Други моменат је Америка, САД. Настале као резултат трансатлантског договора неколико (британских и америчких) сегмената империјалног владајућег слоја по масонској линији, САД су од самог почетка биле вештачка, и, у складу с тим, надатлантска творевина. Све „новоатлантске“ црте Британије у САД су хипертрофирале још у фази настајања. И неважно је што се током читавог XIX века, а и у периоду 1920-1950-их година, између Британаца и Американаца водила борба, унутар групе, а не између група – борба унутар Нове Атлантиде, која се даље развијала кроз САД. Иако су као државе Велика Британија и САД готово пола столећа (са прекидом) биле међусобно супротстављене, оне су радиле на консолидацији атлантског система. Главни противник овог система биле су континенталне државе европске цивилизације.

Иља Титов: И прва је била Шпанија.

Андреј Фурсов: Да, у почетку Шпанија, затим Француска Луја XIV у XVII веку, два његова потомка у XVIII веку и Наполеона у XIX веку; у ХХ веку то је била Немачка. При чему су се Англосаси доследно обрачунавали са сваким својим континенталним противником, напредујући на исток, и после Наполеонових ратова наишли на Русију –  „Горка невоља светом је лутала. И на нас случајно налетела.“ Обратите пажњу: своје континенталне конкуренте, почевши од Наполеона, Англосаси су побеђивали уз помоћ Русије – друге шансе да их победе нису имали.

Иља Титов: Да ли то значи да је Русија радила у интересу Англосаксонаца?

Андреј Фурсов: Не, не значи. И, наравно, Русија није била никаква криптоколонија Британије, у крајњој линији до 1991. године, али 1990-их година, јељцинштина –  то је већ полуколонија без било каквог „крипто“, и ми смо дужни, макар с великим трудом и крвљу, макар и војним путем, да се из ове историјске замке избавимо. А чињеница да су Русија и Велика Британија деловале заједно против европских континенталних држава може се објаснити подударношћу интереса. Немачки историчар и геополитичар Лудвиг Дејо назвао је Британију и Русију двема крилним европским државама, у подједнакој мери незаинтересованим за удруживање и јачање европског центра. Друга је ствар што су Англосаси извлачили већу политичку и економску корист из победе, но, ово је природна последица њихове позиције као хегемона светског капиталистичког система. Одбијајући Наполеонову најезду, Русија је решавала своје проблеме и – да –  решавајући их уклањала британског конкурента. Зато је М.И. Кутузов, одлично схвативши ко је, у перспективи, главни непријатељ, препоручио цару да се заустави на граници империје, и ограничи на протеривање Бонапарте из Русије, да не предузима поход ван граница Русије, већ препусти Французима и Британцима да се међусобно „воле“. Цар, ношен личном увредом (Наполеонов одговор поводом кажњавања војводе од Анжијана – Бонапарта је окривио Александра да је, у најмању руку, умешан у убиство Павла I), није послушао и већ 1820-их Албион је почео да припрема ударац Русији. Ипак, победом над Наполеоном Русија је решавала и решила своје проблеме, тим пре што је наша акција била одговор на агресију.

Аналогна је ситуација са Другим светским ратом, чији су фитиљ потпалили Британци. Главни бенефицијар рата биле су, испоставило се, САД. Уништивши Хитлера, ми смо допринели томе. Али, зар можемо рећи да је Совјетски Савез био пешак у игри Американаца и Британаца против Хитлера? Наравно не. Ми смо се борили за себе. И ми смо изашли из Другог светског рата као велика сила. Али је и наш улог био већи од улога Англосаксонаца и Немаца. Међу њима се водила борба ко ће бити хегемон у капиталистичком систему, а за нас је било питање да ли ћемо опстати у Историји – физички и метафизички. Хитлер је, за разлику од претходних непријатеља Русије, поставио задатак не просто војне победе, већ брисања Руса из Историје. По ономе што видимо, такав задатак су поставили данас и његови наследници-ултраглобалисти на обе стране океана, чак им је и терминологија слична: нови поредак, само сада – светски. Тада се говорило о Трећем рајху, а данас је у њиховој агенди – Глобални рајх.

Вероватно једини озбиљан пример уласка Русије у игру за туђе интересе представља Први светски рат. Али у овом случају ми смо само одговорили: у запетљаној (опет од стране Британаца) ситуацији, Немачка је објавила рат Русији која је била принуђена да одговори иако није до краја спровела мобилизацију. Друга је ствар што је целокупна политика Николаја II довела Русију у зависност од иностраног капитала и на тај начин у Антанту, са свим, одатле проистеклим, последицама. Ипак, чак ни овде Русија није била пешак, већ важна фигура, но, на жалост, у туђој игри. У рату с Наполеоном и у Великом отаџбинском рату, историјска Русија била је сама играч. При томе, у сва три случаја, ми смо се овако или онако срели са двојном игром и издајом од стране Англосаса, који су радили иза наших леђа. Можда смо се тек у Кримском рату и данас, у Украјини, срели с њима лице у лице, непријатељ се открио.

Иља Титов: Колико дубоко у прошлост сежу наши односи са Англосасима, пре свега с Албионом?

Андреј Фурсов: Од времена Ивана Грозног. Узгред, управо су тада Англосаси први пут поставили задатак успостављања контроле над Русијом. Џон Ди – астролог, математичар и обавештајац Елизабете II, који је потписивао своје извештаје са „007“, формулисао је концепцију „Зелене империје“. Реч је о Енглеској, енглеској круни, која контролише Северну Америку и Северну Евроазију, то јест Русију. После Смутних времена Енглези су (заједно са Холанђанима) газдовали у трговачкој сфери Русије, док их 1649. године из земље није избацио Алексеј Михајлович. Старешинама енглеских трговаца саопштен је царски указ у коме се каже: „Енглези су учинили целој земљи велико злодело, господара свога, Карла краља, убили су… због таквог злодела у Московској држави не можете бити“. Другу половину XVII и цео XVIII век Албиону није било до нас, а после Наполеонових ратова Англосаси су озбиљно схватили победника над Наполеоном (после 1945. године поновили су то са победником над Хитлером), и лансирали пројекат „русофобија“, који је представљао психоисторијску припрему за заједнички рат Запада, тј за наддржавно-западни рат, против Русије, коме историјски припада и Кримски (Источни) рат. Припремама за овај рат руководио је тројни, или ако хоћете, троглави историјски субјект (агент) са британском „регистрацијом“.

Управо после Наполеонових ратова у Европи се формирао владајући субјект који, са неким варијацијама, постоји до данас. У његов састав улазе: англосаксонска држава-хегемон (у XIX веку – Велика Британија, после Другог светског рата – САД), финансијски капитал (у XIX веку пре свега Ротшилди као топ-менаџери петнаестак породица) и затворене наднационалне структуре светског споразумевања и управљања (у XIX веку то су били масони). Русија је била непријатељ овог „Змаја Горинча“ у целини и сваке његове појединачне „главе“. За Британију она је била опасан конкурент на Блиском Истоку и Азији. Године 1814. на Бечком конгресу финансијери, који су заступали интересе Ротшилда и низа других породица, покушали су да прогурају план стварања нечега сличног светској влади која ће се бавити пре свега финансијама (идеја је изнета 1773. године на скупштини 13 банкара које је сазвао родоначелник династије Ротшилдових). Александар I је ове планове срушио, и била је реализована не идеја наддржавне структуре, већ међудржавног Светог савеза, а руски цар, и уопште Романови, постали су непријатељи Ротшилдових, њихових савезника и клијената, и непријатељство је током XIX века само расло. На крају, са забраном масонских ложа у Русији 1820. године, Русија и њени владари су постали непријатељи масонства и „револуционара“-марионета из „зоо-врта Палмерстон“ које су помагали из Лондона. (Русија и Револуција – тако је овај проблем формулисао Ф. И. Тјутчев.)

Кримски рат није донео Британцима оне резултате које су планирали, као ни Велика игра у Централној Азији. Истина, касније су били саучесници у свргавању самодржавља у Русији. Два пута су Британци организовали светске ратове, хушкајући Немачку и Русију, ипак, све ово није им помогло да сачувају империју: много снажнији светски „паук“, САД, учинио је све да ослаби и разруши Британију. Активну улогу у томе играо је и СССР. Финални ударац по Pax Britannica нанели смо ми и Американци 1956. године у време Суецке кризе и царским Албионом је одјекнуо Албинонијев „Адађо“.

Од 1960-их година Британци су почели да обнављају своју империју у облику невидљиве финансијске (империје) са ослонцем на југ Кине и арапску зону Персијског залива („Англо-Арабија“). У оба ова региона постоје породице и кланови који су повезани са британским клановима и породицама током многих поколења, од 1830-1840-тих година. Стварање невидљиве Британске империје било је немогуће без одређене улоге СССР-а у том процесу током 1960-1970-их година, због тога, у том периоду, долази до наглог отапања односа и избијања у први план оних снага совјетске врхушке које су се ослањале, у изласку на Запад, на британску а не америчку линију. Но, упозоравао је А. Е. Вандам (Едрихин), горе од непријатељства с Англосасима може бити само – пријатељство са њима. Решивши крајем 1970-тих година задатке прве етапе обнављања империје по плану лорда Маунтбатена, Британци су прешли на другу етапу. Она се поклопила са неолибералним курсом у економији, активирањем оба англосаксонска „рођака“ у Кини учинивши да СССР не буде у тој мери нужан за реализацију даљих планова Британаца, већ и препрека, јер заузима у светском систему место које су они и Американци планирали за Кину, као своју „радионицу“. Управо су Британци (заједно са Кином и Израелом) били главне присталице не само максималног слабљења СССР-а, како су то планирали Американци, већ његовог рушења. У једном тренутку Англосаси су почели да, у складу са својим интересима, усмеравају процесе који су текли у СССР-у, процесе претварања номенклатуре у квази-класу која је тежила интеграцији у свет Запада, затим да утичу на кризу, пре свега у систему управљања, идеолошку кризу, што је и довело до ситуације из 1989-1991. године.

Иља Титов: Ипак, судећи до деловању Британаца по периметру наших граница, они се нису смирили.

Андреј Фурсов: Они се у сваком случају неће смирити док их ми не смиримо. Ипак, у последњој деценији подстичу их радикалне промене у развоју светског система, капитализма. Капитализам је своје одрадио и као замену ултраглобалисти припремају посткапиталистички нови светски поредак. Он је много суровији од капитализма и продире чак и у биолошку природу човека. Ја то зовем – био-еко-техно-фашизам. Глобализација, која почела на прелазу 1980-1990-их година и завршила се на граници 2010-2020-их година ковидом и конфликтом у Украјини, у суштини, показала се као агонија старог света. Пред нашим очима почиње нова глобализација.

Једна од црта неоглобализације је формирање макрозона, тј. просторних комплекса производње и размене са становништвом, не мањим од 300 милиона (но, то је тако на данашњем степену технолошког уређења, са даљим развојем ова цифра ће се умањити). Неки сматрају да је пропаст старе глобализације – пропаст глобализације уопште и њена замена светом макрозона. Моја претпоставка је да ствари стоје другачије. Макрозоне са претходном глобализацијом, финалом капитализма, нису биле компатибилне. Ипак, сада њихово формирање тече истовремено са формирањем новог светског система, који је „затворен“ у њима и у којем су и оне саме „затворене“. И не само то, ова глобализација 2.0 захтева  управо макрозоне као своје основне јединице и овим се принципијелно разликује од претходне, од које ће се разликовати и већим социјалним ограничењима (премештање у простору значајног мањег броја људи него раније, постојање затворених зона итд). Аналогно – генеза капитализма и формирање светског тржишта у „дугом XVI веку“ (1453-1648) захтевали су брз развој тадашњих великих империја –  Карла V Хабсбурга, државе Ивана Грозног, Османске династије, Сафавида у Ирану, великих Mогула у Индији, династије Ћинг у Кини.

Борба за XXI век, за место под „црним сунцем“ посткапиталистичког света је трка за стварање својих макрозона. Тако, Кина и САД, теоријски, такве макрозоне већ имају; у њима се могу вршити унутрашње реконфигурације (на пример, у случају распада САД-а и Кине на Север и Југ), али у целини посао је завршен. Потенцијал за стварање своје макрозоне, иако са бројним тешкоћама, има и Индија, а Европској унији, са својим озбиљним проблемима, и вектором Африка, неће бити тако једноставно. Што се тиче Британаца, потенцијал који има њихова невидљива империја није довољан за стварање макрозоне, тим пре што на Јужну Кину, њихову традиционалну зону, док постоји власт КНР не могу рачунати. Они ће „искочити из своје коже“ покушавајући да потчине себи делове оних зона које су биле зоне интереса историјске Русије, или просто делови СССР-а. У вези с овим Британци раде по целом периметру наших граница. Један од пројеката у том смеру је нова Rzeczpospolita, која би била састављена од Пољске, Литваније, Украјине, Белорусије. Ипак, после неуспелог преврата у Минску у лето 2020. године, овај пројекат је немогућ, он није остварив без Белорусије. Нови пројекат је UKPOLUK (United Kingdom, Poland, Ukraine) – после почетка украјинских догађаја, такође, неостварив. Југ Украјине за Британце је, уопште, проблематичан, за овај регион су заинтересоване истовремено и наднационалне структуре, и Израел, и други.

Узгред, британске тешкоће у источној Европи, као и тешкоће ЕУ, не могу а да не обрадују Американце. Велики успех Британци су постигли у Закавказју, где помажу турски пројекат Великог Турана, и делимично у средњој Азији, посебно у Казахстану, који се претвара у најнепријатељскију, у односу према Русији, клановско-политичку творевину у централној Азији. Раст русофобије у овом „табору“ подухват је Британаца и кланова које контролишу. Агресивни начин понашања Британаца, њихова улога предводника у подстицању антируске хистерије демонстрира очајну ситуацију у којој су се нашли покушавајући да створе своју макрозону. По свој прилици, дошли су до закључка да овај проблем могу решити само војним путем. Но, при томе, чак и у источној Европи, они се сусрећу не само са нашим интересима, већ и америчким, кинеским, интересима ЕУ.

Разговарао: Иља Титов
Превео: Александар Мирковић

ИЗВОР: https://zavtra.ru/blogs/na_perelome_epoh_fursov

Андреј Фурсов, САМО ПОБЕДА!

Иља Титов: Андреје Иљичу, како оцењујете позиције главних светских играча у вези са нашом специјалном војном операцијом?

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Почећу од Кине. Укратко, она је, као и увек, опрезна, уздржана, али, пре или после, владајући слој Кине ће морати да учини коначан избор. Сада, према подацима којима располажем, отприлике 25-30% овог слоја, тесно је повезано са западним капиталом и богатим слојевима у самој Кини, и иступа за придруживање санкцијама против Руске Федерације, да би се солидарисали са Англосасима. Други део слоја, отприлике 40%, углавном група Си Ђипинга и његових савезника, потпуно тачно указује да је у случају пораза Руске Федерације следећа Кина и њен опстанак у данашњем облику, у наредних десетак година, врло је проблематичан. Много тога зависи од неопредељених; одговор ће дати предстојећи конгрес Комунистичке партије Кине.

Иља Титов: О непријатељству Англосаксонаца према нама и њиховој позицији не морамо да говоримо, све је јасно. А Европска унија, Европљани? А наша браћа Словени?

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Да ли сте уверени да су нам они браћа? Пре ћу се сложити са Ф.М. Достојевским и К.Н. Леонтјевом који су још у XIX веку све схватили. Срби су нам браћа. Бугари су у оба светска рата ратовали на страни Немачке. Чеси, такође, нису наши људи, а Пољаци, заједно са Британцима, деле прво место у русофобији.

Иља Титов: Зато што су католици?

АНДРЕЈ ФУРСОВ: И због тога. Али, нешто друго је главно. Пољаци су изгубили од нас у „сукобу међу Словенима“, при томе не на поене, већ нокаутом. Почетком XVII века ми смо их избацили из Москве, 1667. године смо вратили Украјину и Кијев, а крајем XVIII века присајединили Пољску (средином XIX века века то су само привислинске губерније Руског царства). И Пољаци са својом гордошћу не могу да опросте Русима што су, за разлику од њих, створили велику, централизовану власт (самодржавну Русију, СССР) и не мање велику – европску културу Модерне, једнаку западној верзији европске културе, а Пољска је увек била, јесте и биће периферија, задње двориште – политичко и, главно, културно, исте те Европе.

А сада о западним Европљанима. У интервјуу, који је дао непосредно пре смрти, К.К. Мељник-Боткин, шеф француске специјалне службе за време Де Гола, каже да Руси не треба да буду у заблуди: без обзира на то што је прошло два века Французи неће заборавити и неће опростити Русима победу над Наполеоном. А шта да кажем онда о Хитлеру и нашој победи и над његовом Немачком и над његовим Еврорајхом? Мржња према Русији свих тих шолцева, урсула фон дер лајен и друге антируске поганије – само је мржња потомака (а понекад просто унука) нациста, мржња историјских губитника који сматрају да је сада дошло време реванша и да могу – на команду Англосаксонаца – да подигну главу. Треба се сетити да СССР није ратовао само са хитлеровом Немачком, већ са хитлеровом Европском унијом – јер је Европа, изузимајући Србе, легла под Рајх. Разуме се, отпора је било готово у свакој земљи, ипак, треба знати да је у војсци Рајха Француза било много више него у Покрету отпора, да су последњи заштитници Берлина били француски и естонски есесовци. Данашња мржња Европљана, пре свега Немаца (не свих, разуме се) према Русима представља жеђ за реваншом. А за реванш су потребни нови нацисти, пожељно Словени, и Постзападу је било потребно њихово поновно стварање.

Сада постају јасне многе ствари, које су раније, барем споља, биле изненађујуће. Тако су у ОУН, последње две године стално стављали на гласање питање о недопустивости величања нацизма. Две делегације – САД и Украјина – увек су гласале против, а државе Европске уније биле уздржане, дајући на тај начин величању нациза „зелено светло“. Даље, пре неколико година, немачка криминалистичка полиција открила је неонацистичку организацију у војној обавештајно служби ове земље, које је имала тесне везе са аналогном организацијом у војној обавештајној служби Аустрије. Руководство немачке обавештајне службе, наводно је превидело постојање неонациста унутар својих структура. Заправо, мислим да су у праву аналитичари који сматрају да је то, као прво, била једна од ћелија Црне интернационале; друго, да је њена основна функција у данашњој етапи – припрема, по духу им блиских, неонациста из Украјине. Отуда – „слепило“ њиховог руководства.

Недавно је за време посете Кијеву, Жозеф Борел отворено изјавио да је пожељно да се конфликт између Украјине и Русије реши војним, а не дипломатским путем. Заборавио је, очигледно, болестан, судбину „плаве дивизије“. На Твитеру је написао: „Овај рат мора бити добијен на бојном пољу“.Тако нешто, високи евро-чиновници, до сада – још од времена напада хитлерове Немачке на СССР – нису себи дозвољавали. Ето, још један реваншиста се вратио. Маске су коначно збачене. Непријатељ је пред вратима, и, или они нас – или ми њих.

Иља Титов: Изгледа да је раније, тај исти Борел, говорио о неопходности решавања овог питања дипломатским путем.

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Ситауција се променила. Но, свеједно, јасно је да ће, упркос свој помоћи Постзапада Украјини, Русија победити, макар и тешко. Уз то, како видимо, неће се остварити наде постзападњака у такозвану „партију мира“ у Москви.

Ситуацију је јасно осликао, у мартовском броју журнала Foreign Affairs (коју издаје Савет за међународне односе, који изражава званичну позицију ултраглобалиста), Самјуел Череп, виши научни сарадник корпорације РЕНД, бивши виши саветник заменика државног секретара САД. Он сматра да је постизање брзог компромиса са Путином – најбоља варијанта за САД. Зашто? Врло једноставно. Пошто је очигледно да ће Руска Федерација у сваком случају савладати Украјину, мир ће бити последица Путинове победе, а то аутоматски означава стратешки неуспех САД. Борба Запада за утицај у региону, примећује Череп, измакла је контроли. Победа Русије, подвлачи он, не само да ће изменити ситуацију по целом периметру граница Руске Федерације, већ ће и онемогућити да Русија буде позвана на одговорност због започињања рата. Уз то, што конфликт дуже траје, више се зближавају РФ и Кина, јачајући једна другу, у време док САД тежи да избегне стварање новог биполарног света. Победа Путина ће ојачати његов режим, а пошто је главни циљ САД, према Черепу – смена режима у Русији, Запад мора да постигне мировни споразум РФ и Украјине пре руске победе.

Дакле, све је јасно – и циљеви и средства. Брз мировни споразум је средство слабљења политичког режима РФ, његове смене и, као последица тога, ликвидације биполарности, коју могу остварити Кина и РФ – три у једном. С ове тачке гледишта потпуно је јасно: сви који, а посебно у Русији, позивају на моментални прекид војних дејстава у Украјини и брзо закључивање мира заснованог на „компромису“- раде у интересу САД, Постзапада и, сагласно томе, представљају непријатеље Русије. Амерички аналитичар је јасно осветлио и интересе САД и средства за њихову реализацију, а ми смо добили маркер који нам омогућава да јасно одредимо ко је непријатељ. „Партија мира“ је партија мирног уништења Русије.

Иља Титов: Колико дуго ће, по вашем мишљењу, трајати војна дејства?

АНДРЕЈ ФУРСОВ: То зависи од тога колико ће времена бити потребно за реализацију интереса страна које су у конфликту. Интерес Русије је демилитаризација и денацификација Украјине, ликвидација опасности по нашу безбедност. Интерес укронациста је спасавање сопствене коже по цену живота, пре свега, мирног становништва. Интерес Постзапада у целини – максимално слабљење Руске Федерације, ликвидирање нашег нуклеарног оружје, распарчавање земље и успостављање потпуне контроле над руским ресурсима, обарање Кине, пре свега поделом на депресивни, ултраглобасистима непотребни, Север, и чврсто интегрисани, у светске процесе – Југ (могућа је и макрозона, „трапез“ Јапан – кинески југ – Тајван – и, минимално, Јужна Кореја).

Но постоје и специфични интереси – брзина управо њиховог спровођења, умногоме ће одредити економске детерминанте дужине војног сукоба, поред геополитичких фактора. Разматрајући питање основних бенефицијара рата у Украјини, Андреј Грибов, чије материјале препоручујем за читање, издваја три групе:

1. Финансијери „колективног Запада“;
2. Произвођачи угљоводоника, који су нагло поскупели;
3. Светски војно-индустријски комплекс.

Основни циљ финансијера, који је скоро постигнут, јесте одузимање капитала руски олигарсима, чиновницима и бизнисменима, капитала смештеног на Западу, у оф-шор компанијама, у непокретностима, јахтама и томе слично – чије је вредност достигла 2 трилиона долара. Ова група светских лопова свој циљ је реализовала, али још месец дана рата, да би се „формирало јавно мнење“, неће шкодити. Приход произвођача нафте (а то су компаније из десетак земља) је 50-100 милијарди долара месечно, због тога им је важан продужетак рата. За само мали део, од стотину милијарди долара, примећује А.Ј. Грибов, може се покушати „помићивање и генерала и чиновника са обе стране конфликта. Метод је разрађен још почетком арапско-израелских ратова“. Играчи из сфере светског војно-индустријског комплекса су познати. Достављање Украјини тешког наоружања и анализа војних операције за њих је игра; она „омогућава да крупни играчи војно-индустријског комплекса, распореде међу собом неколико трилиона долара у току наредних десетак година. Још који месец је неопходан војно-индустријским службама. Више од тога – није потребно.“ Отуда закључак: ако не дође до неких непредвиђених догађаја онда је завршетак рата могућ за 4-5 месеци, то јест крајем јула или августа.

Ипак, мислим да није ствар толико у непредвиђеним догађајима. Поред њих и економије, постоји и логика геополитичког сукоба и вођења војних операција, логика, или, ако хоћете, „магла рата“. Не говорим овде о дугорочним геоисторијским циљевима Постзапада, који диктирају продужавање сукоба – максимално слабљење Русије са перспективом њеног рушења од стране Англосаса и Европске уније и истовремено гушење Европске уније од стране Американаца.

Иља Титов: Јасно је да што конфликт буде дуже трајао, то ће бити гора енергетска и прехрамбена ситауција у Европској унији. Можда је то један од циљева покретања сукоба.

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Наравно, он је полифункционалан: слабљење РФ и ЕУ, делимично (а можда и прилично) – квари британску игру у Источној Еворпи, ради за Америку и ултраглобалисте.

Али ми нисмо имали други излаз осим да започнемо специјалну операцију. Избор могућих решења није био велики: послати војску није весело, не послати војску – катастрофа, и свеједно – рат, само у значајно горим условима за нас.

Иља Титов: Појасните, молим вас.

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Сећамо се да је В.В. Путин, током децембра покушавао да добије од Постзапада, од НАТО пакта, то јест од САД гаранције о безбедности, пошто је било познато да су укронацисти, подстакнути тим истим Постзападом, припремали удар по, у том тренутку, непризнатим републикама. Захтев за гаранције о безбедности у преводу на обичан језик гласи: „Смирите вашег пса на ланцу. И сами се смирите“. Но, пса на ланцу су три деценије гајили и пујдали на Русију, не зато да би га смирили, већ да би ратовали рукама укронациста са Русијом, гушили је, оковали, ослабили постојећи режим у њој. И, ето ситуције средином фебруара. На граници са ЛДНР концнтрисана је моћна војна песница Војске Украјине и наци-батаљона, способна да за мање од једног дана уништи народне милиције република и изађе на границу са Руском Федерацијом. А пошто је у то време РФ признавала територије самопроглашених република делом Украјине, у таквој ситуацији, помоћ ЛДНР од стране РФ, била би немогућа, уосталом, већ би било касно. Наше војне вежбе у областима које су се граничиле са Украјином су се завршиле и Макрон је изјавио да је неоходно повлачење руске војске. Предлог је имао провокативни карактер, истог типа као и Обамин из 2014. Тада је он замолио В.В. Путина да убеди В.Ф. Јануковича да повуче војску из Кијева, обећавши да ће се у том случају ситуација смирити. Војска је повучена и тада се догодио преврат. Али, то пролази само једном. Макрону није прошло. Руководство РФ је учинило једини могући избор који, суштински, смањује геополитичку опасност: признање ЛДНР и помоћ против агресије која је припрељена. Непријатељски удар је био предупређен за буквално неколико дана.

Да се то није десило, укронацистички режим би залио Луганск и Доњецк крвљу, нашли би се на нашим границама и почели припрему за напад на Крим и пограничне области РФ. Конфликт је планиран за крај 2023. и почетак 2024. године.

Иља Титов: Зашто баш тада?

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Управо почетком 2024. године, по мишљењу америчких и западноеверопских стручњка, оружане снаге Украјине биле би спремне за озбиљан рат са Руском Федерацијом. Наравно, ни 2024. године Украјина не би могла да рачуна на победу над РФ, али није реч о томе, и такав задатак Постзапад, уз сву мржњу према Русији, не би поставио. Реч је о нечем другом: о отпочињању таквог конфликта од стране укронациста који би могао нанети РФ неприхватљиве губитке и испровоцирати кризу власти управо у предвечерје председничких избора, која би могла довести до смене режима. Године 2022. оружаним снагама Украјине су за то недостајале две ствари, готово катастрофално.

Иља Титов: Које?

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Авијација и гориво и мазиво. Тек крајем 2023 и почетком 2024. Американци би могли да реше овај проблем испоруком Украјини авиона F-15, F-16 и A-10. До тада би морали да буду завршени и нафтоводи из Пољске и Румуније – који би решили проблеме горива. Као резултат тога, почетком 2024. године имали бисмо укронацистички режим добро наоружан и спреман за рат. Како је приметио председник Руске Федерације, ако је туча неизбежна, онда удари први – то штеди животе, ресурсе и време.

Иља Титов: Дакле, можда су у праву они који су сматрали да се 2014. није требало ограничавати на Крим, већ ићи даље и не чекати осам година?

АНДРЕЈ ФУРСОВ: 2014. године и ја сам тако мислио. Али, недавно сам схватио, а данас још боље схватам у чему сам грешио. Године 2014. нисмо били спремни за тотални конфликт са колективним Постзападом – није било ни снажне армије, ни прехрамбене индустрије, ни реалног банкарског система. Нама и сада, када је све то за осам година овако или онако створено, тешко, а 2014. године би нас просто самлели. Да, и 2022. САД су нас принудиле да нападнемо, али, прво, већ смо имали базу за напад; друго, овим ударом решавамо своје проблеме и истовремено стварамо проблеме Америци, и заједно са Америком нашем отвореном непријатељу Европској унији: енергетске, прехрамбене и социјалне. И што више Европска унија буде имала проблема, брже ће се распасти, макар и de facto, и то је боље за нас. Некада је Ф.И. Тјутчев рекао да после стварања руске империје Петра Великог, обнављање империје Карла Великог у Европи није могуће. Геополитичар, дипломат и песник имао је у виду да се снага јединствене Европе и снага Русије налазе у обрнуто пропорционалној вези: што је јача Русије, слабија је Европа и обрнуто. Довољно је сетити се да се Европска унија, реално подигла, после рушења СССР-а. Сада се ситуације равзија у обрнутом смеру.

Данас Европљани бесне, споља су тако милитантни („ох, држите ме, седморица“) управо зато што време Европске уније пролази, и без одобрења Америке, политички импотентни, ништа неће моћи да ураде. А одобрења нема, ипак је Дуремар из Беле куће, уз сву своју гадну реторику, значајно суздржанији од Европљана и Британаца. У случају ширења конфликта САД ће морати да се умешају, а то им, у крајњој мери, засад не одговара, посебно имајући у виду кинески проблем.

Иља Титов: Другим речима, САД даве свог европског конкурента.

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Да, али то није једини разлог извлачења „масти“ Европи. Постоји још један, повезан не са геополитиком, већ са „великим ресетом“, изградњом новог светског поретка од стране наднационалних структура. Један од задатака у току ове изградње је експропријација, а у суштини – уништење највећег дела средњег слоја (који понекад, нетачно, називају „средњом класом“, иако он није класа у правом смислу ове речи, а који се састоји од представника различитих класа са приближно истим приходом).

Богатство савременог света процењује се на отприлике 85-90 трилиона долара. Само 1% становништва (70-75 милиона људи, ако је тачна данашња процена да у свету живи 7,6 милијарди људи) супербогатих и богатих поседује око 35 трилиона долара. 12-15% становиштва (око 1 милијарда људи), а то и јесте светски средњи слој, поседује око 40 трилиона долара; још 10-15 трилона – а то су мрвице, припада остатку од 85% светског становштва, то јест, отприлике 6 милијарди људи; од ових сиромашака тешко је било шта узети, да и мучно; али 1 милијарада „средњака“, мидлова, који су још компактно концентрисани у градовима и богатим предграђима, и што је још важније, чврсто интегрисани у систем, и зато контролисани и рањиви – да, то је то! Поред тога, 40 трилиона је много више од 10-15 трилиона (овај део планирају да узму касније помоћу елементарног смањивања броја становништва, пре свега нижих слојева, као „сувишних уста“). Генеза капитализма одвијала се у облику експропријације земљишта. Генеза посткапитализма (који је представљен под лажном заставом обновљеног „стејхолдерског“ или „инклузивног“ капитализма) такође ће се одвијати у облику експропријације од стране главних бенефцијара капитализма са социјалним, велфероским (Welfare state) лицем у другој половини XX века. „Инклузивно“, „стејхолдерски“ – све су то Поља Чудеса у Земљи (посткапиталистичких) Будала, где ће нови мачори Базилио и Алисе (Шваб и Евелин де Ротшилд) намамити Буратина из средњег слоја – „крекс, фекс, пекс“.

Узгред, у експропријацији од средњег слоја тек је на крају – одузимање имовине, први кораци су смањење потрошње енергије овог слоја, кретања у простору (могућност туризма), исхране, њеног рационалисања. Заправо, ове задатке је требало да реши „пандемија“, зашто није решила – о овој теми можемо много говорити, но, сада је важније нешто друго: зашто је Европа мета? Прво, зато што од 400 милиона становника Европске уније, средњи слој чини – не мање од 150 милиона, дакле, има се од кога узети „маст“. Друго, Европска унија нема политички субјективитет, атлантске елите послушно испуњавају вољу ултраглобалиста на штету сопстевеног становништва, које је, у суштини, незаштићено. А ако се нешто деси могу се уништити „етничким оружјем“ – мигранитма, изазивањем сукоба на етничко-расној основи. Узгред, конфликт у Украјини је подарио атлантским врхушкама и постзападном грађанину спољашњи објект мржње, за разлику од миграната (који су унутрашњи). Понавља се „мексички талас русофобске хистерије“ (Б. Чуков), који се већ претвара на Постзападу у наведену психичку епидемију, која омогућава да се усмерава, „пандемијом“ и нарастајућом социјалном кризом изазвано незадовољство – против Руса. А уз ову буку Европљане можете скинути до голе коже, што им и чине.

Са средњим слојем у Европи почињу да раде оно што су радили са средњим слојем соц-лагера, пре свега СССР-а, деведесетих година. Пљачка је тада добила фантастичан обим. Ако је 1989. године у Источној Европи, укључујући и европски део СССР-а, испод линије сиромаштва живело 14 милиона људи, већ 1996. их је било 168 милиона. У извештају УНЕСКО-а о сиромаштву то је названо највећим погромом средњег слоја у исторји. Ми се сећамо ко је доспео под нож – не Окамин, већ гајдарско-чубајски, и следбеника њихових реформи, у земљи и иностранству. Експроприсани су учитељи, инжењери, вискоквалификовани радници, лекари, официри,научни сарадници. У скоро тристамилионитом СССР-у средњем слоју је припадала скоро трећина становништва. А сада, 30 година касније, дошао је ред на средњи слој Европе. Припремајући се за „бег из капитализма“ ултраглобалити „отварају нову конзерву“. Планирају да „једу“ Европу током двадесетих година овог века.

Иља Титов: А онда?

АНДРЕЈ ФРУСОВ: То је занимљиво питање. Следећи кандидат за експропријацију може бити земља у којој је тај слој бројан. Два су кандидата: САД са Канадом и Кина. Број „средњака“ у обе земље је приближно једнак, између 300 и 400 милиона (зависно од критеријума одређивања). Изабраће ултраглобалисти, наднационалисти. На први поглед, делује, да ће они САД поштедети – оне су њихове. Њихове – само формално. У суштини, ултраглобалистима ни етничка, ни расна припадност не игра улогу – они су изнад тога. Историја коришћења етничког оружја од стране атлантиста, у облику миграната с Блиског Истока и из Африке, против својих, Европљана, хришћана, белих – јасно о томе сведочи. Следећи кандидат, после Европе, за „черупање“ је, како ја видим, САД са Канадом. Два су узрока, не рачунајући чињеницу постојања огромног, по броју, иако опадајућег, средњег слоја. Прво, с једне стране – огромна маса сиромашног небелог (црнци, латиноси) становништва, у чију корист се може извршити прерасподела прихода, националног богатства и на тај начин аргументовати (намерно) погрошање положаја средњег слоја, уз помоћ специфичних пореза, исплата „социјалне репарације“ потомцима робова и томе слично. С друге стране, масу небелих, агресивних нижих слојева лако је нахушкати на средњи слој, како нам је то већ показала историја „црним фашизмом“ BLM. И некакву посебну технологију социјалног инжењеринга није потребно смишљати, довољно је пустити наведену психичку епидемију, као што је то било са „флојдо-беснилом“.

Друго, кинески владајући слој је последњих десетак година јасно и убедљиво демонстрирао, да посредством система социјалног рејтинга, који је идеално „легао“ традиционалној кинекској дисциплини и власти КПК, може веома ефикасно, много ефикасније него врхушке Постзапада са остацима последњих демократских институција и традиција грађанског друштва, хришћанске савести (Кина је, као и Јапан – само култура стида) контролисати своје становништво, штавише – интериоризовати ову контролу, претворити је у самоконтролу масе. Запад је последњих 200 година такође, веома напредовао на том пута, васпитавајући, помоћу онога што ја називам СМРАД (средства масовне рекламе, агитације и дезинформације), пропагандом и институцијама репресивне свакодневнице („надзирати и кажњавати“ по М. Фукоу) послушног, безиницијативног, лишеног критичког мишљења, стандардизованог ситим и конфорним животом – човека, „ходајући желудац“. Ипак, постоји граница коју европски човек неће прећи, а Кинез живи иза те границе, органски, за своје друштво и културу. Управо таква социјална индивидуа, „контекстуална личност“, потребна је ултраглобалистима у њиховом „врлом новом свету“.

У том погледу Кина је готово идеална за њих и, нимало случајно, у трамповска времена, Си Ђипинг је изјавио у Давосу да је Кина спремна да стане на чело глобализације. Имао је у виду замену САД не у сфери економије, Си је реалиста, већ лидерство у стварању, неопходног за ултраглобалсте новог поретка, модела друштва и човека: „ви хоћете песме, ја их имам“. И давоска „компанија“ је правилно схватила сигнал; друга је ствар што се у бајденовска времена ситауција почела развијати другачије, заоштриле су се америчко-кинеске противречности и вектор борбе за тип глобализације се променио. Слабост Кине као полигона за ултраглобалисте је депресивни Север који се, и на етничком плану, разликује од Југа. Узгред, овај проблем није нерешив: при de iure очувању јединствене Кине, може доћи до de facto „развода“ између Југа и Севера (цела историја кинеског система јесте постојани распад и уједињење после дугог периода одвојеног живота, а као што је познато, еволуција великих, сложених система је неповратна), при томе Север може бити избачен, као што се то десило, на пример, са искоришћеним северозападом Бразила на прелазу XVIII–XIX век, а Југ, као што сам рекао, може постати елемент макрозоне (регион-економије) „Јапан – југ Кине – Тајван – (могуће) југ Кореје“; последња варијанта претпоставља пораз групе Си Ђипинга, што у овом тренутку, по мом мишљењу, није много вероватно. Ипак, после „цепања“ САД, са њиховим врло могућим, најмање – de facto распадом на Север и Југ, па и на више делова (претпоставимо око 2030. године), доћи ће на ред и Кина са њеним вероватним „раслојавањем“. Напомињем, ипак, да при данашњој брзини и промењивости, не само догађаја, већ и тенденција, прогнозирање је веома сложено, и чак незахвално. Године 1996. објавио сам књигу „Звона Историје. Капитализам и комунизам у ХХ веку“. У њој сам дао неке прогнозе. Многе су се оствариле. Али како! Оно што сам прогнозирао за 2030-те и 2040-те године или се десило 2010. или ће се, потпуно је очигледно, ускоро догодити. А темпо данашњих промена неупоредив је са оним из деведесетих.

Иља Титов: А шта ће бити са Русијом у овим прерасподелама?

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Јасно је да је Постзапад поставио задатак да максимално ослаби Русију и лиши је дела суверенитета, доводећи овде на власт своје марионете. Постоји један ограничавајући фактор – Кина. Постзапад стреми коначном решењу руског питања, али тако да то решење не донесе корист Кини. Ја не говорим о томе да је РФ за Кину сировински и војни ослонац, што и ствара основу за минимално, тактички савез и координацију деловања у зонама заједничких интереса, као што је показала, на пример, недавна акција у Казахстану, која је решила спор између два клана дефинитивно и тиме указала Британцима где су границе њихових могућности. То је још један разлог зашто су Британци тако бесни поводом Украјине – желе реванш. А Европска унија им у томе активно помаже. Изјава Борела о томе да кијевски режим мора да победи војним путем, а не дипломатским, сведочи да Постзапад ништа није постигао својим економским санкцијама „из пакла“.

Самим тим, узгред, западоиди су признали да су – пакао, и ја им на томе честитам – код њих је сатанизам толико распрострањен; узгред, амерички сатанисти су званично подржали Украјину. То се догодило одмах после појављивања на Мрежи „друштвеног видеа“ у којем Украјинка коље српом „руског ратног заробљеника“, говорећи да се пробудио украјински бог, који је спавао у подземљу – паганизам заједно са сатанизмом. Инсценација погубљења „маринца“, представљена као приношење жртве или пагански боговима или сатани – није изузетак. У дворишту бивше базе наци-батаљона „Азов“ открили су велику статуу паганског божанства и заједно са њом – жртвени камен са остацима жртава које су приносили. У згради наци-батаљона пронађена је – смањена верзија истог идола. Како кажу експерти, да би одвојили „азовце“ од народа који је требало да убијају, „специјалисти“ су разрадили за њих синкретички (паганство плус сатанизам) религиозни комплекс, у чијем центру је – култ смрти.

Сам „Азов“ иступа као неки војно-религиозни ред, који стоји и изнад Војске Украјине, и изнад друштва као виша каста, заснован на припадности култу смрти. Овде су очигледне паралеле и са СС редом и његовом усредсређеношћу на смрт и свему што је мрачно, и са ИСИС-ом. Утисак је да је све то стварано по истим моделима, и ако је тачна хипотеза о немачким црноинтернационалном неонацистичком трагу у формирању ИСИС-а, онда и „Азов“ и жртвовање „руског војног заробљеника“ постаје много јасније. Криза, руинизација друштва и земље довеле су до тога да силе хаоса изађу напоље, а „тихи“ Англосаксонци и Немци су им дали организациону и идејну форму.

Постзападу је, на било који начин, укључујући и војни, потребна победа над Русијом, но, они ће ратовати преко Украјинаца – „до последње капи њихове крви“, како је рекао Б. Џонсон, подстичући Словене да убијају Словене. Међутим, да ли Словени ратују у наци-батаљонима? Пре ће бити, Орци.

Постзапад, такође, наноси информационе психо-ударе РФ, али овде они делују, пре свега, на слабо информисане људе и социјалне изопштенике( не више од 6-10% становништва) плус домаће „шакале“ – „пету колону“. Пропаганда Постзапада у РФ рачуна на двојни раскол и конфликт: између власти и становништва и унутар саме власти, унутар владајућег слоја. Овде је улог стављен на такозване либерале, који са реалним либерализмом немају везе, и којима више пристаје назив „сислиби“ (системски либерали) или „јељциноиди“. Јасно је да рат маргинализује ову публику спремну за опуштено-лоповски (корупционашки) живот, али неспособну за самоограничење и осећање јединства са народом у часу сурових искушења. А тај час је дошао и потребна је друга елита која је способна да извуче земљу из историјске замке.

Андреј Фурсов
Превео: Александар Мирковић

ИЗВОР: https://izborsk-club.ru/22724