Валентин Катасонов, „ФЕЈК ЕКОЛОГИЈА“: КАКО ЈЕ КОМПАНИЈА „ДИПОН“ ЗАШТИТИЛА ЧОВЕЧАНСТВО ОД „ОЗОНСКИХ РУПА“

ЕКОЛОГИЈА КАО ДИМНА ЗАВЕСА

Питањима екологије у светској економији бавим се безмало пола века (још од времена када сам као кандидат почео да пишем дисертацију на тему „Економски проблеми заштите околине у САД“). Управо на прелазу шездесетих у седамдесете године прошлог века, еколошка проблематика је неочекивано постала популарна у агенди ОУН и многих њених специјализованих органа. Створена је чак и нова организација у оквирма ОУН – Програм ОУН за заштиту животне средине (УНЕП). Касније су, питања заштите животне средине и одрживог развоја почелa да се разматрају и у међународним финансијским организацијама (МФО) – ММФ, Светскoj банци, ЕБРР и другим.

Још деведесетих година сусрео сам се са практичним радом неких МФО у сфери екологије. Био сам финанскијски директор у пројекту Светске банка за управљање животном средином за Русију (ПУОС), члан Консултативног савета за животну средину и одржив развој председника ЕБРР. Године 1991. као консултант ОУН учествовао сам у припреми извештаја за генералног секретара ОУН (за излагање на Конференцији ОУН о животној средини и одрживом развоју у Рио де Жанеиру 1992).

На крају сам изградио потпуно јасну представу и чврст став да је еколошка тематика била специјално иницирана од Запада као „димна завеса“ која прикрива циљеве веома далеке од заштите животне средине.

На велика врата еколошку тематику је увео Римски клуб (који је 1968. формирао милијардер Дејвид Рокфелер), а затим су ове теме, подржане од међународних организација, заузеле једно од првих места у агендама безбројних форума – глобалних, регионалних и националних. Текла је река лепих речи о неопходности учитавања интереса будућих поколења, о очувању природног наслеђа човечанства, о чувању биоразноликости, заштити човекове околине од загађења, о чувању човековог здравља, одржавању одрживог развоја итд. Но, иза свега тога били су само скривени политички и економски интереси неколико земаља „златне милијарде“. А што је још озбиљније и опасније – интереси такозване наднационалне елите којој је екологија била потребна за поткопавање националног сувренитет држава, да би на њиховим крхотинама створили јединствену светску државу на челу са светском владом.

Изнесена је лажна теза о томе да је за заштиту земљине биосфере, пошто је она јединствена и недељива, потребно ослобађање од „националистичких предрасуда“. Такође, глобални обим еколошких пролбема захтева и глобални прилаз (њиховом решењу), а он је могућ само уколико се формирају глобалне (по суштини наднационалне) институције управљања и заштите животне средине.

Екологија се, такође, користи као параван за решавање себичних интереса крупног бизниса, одређених корпорација. Узгред, правилније је рећи да се не користи екологија као таква – већ се користи „фејк екологија“, то јест, лажне теорије и модели који онда формирају у друштву искривљене или чак неистините представе. Лажне представе о обиму будућих екоколошких претњи, о узроцима њиховог настанка и, сагласно томе, средствима за њихово спречавање. А откуда се узимају те лажне представе, при чему често снабдевене таблицама, графиконима и формулама? Њих припремају људи „науке“. Намерно стављам наводнике пошто је од науке остала само реч. Ова институција ради по наруџбини, за новац. И ако им се добро плати, људи „науке“ су спремни да наручиоцима пруже образложење да два и два нису четири, већ пет или три. Једном речју, онолико колико је потребно наручиоцу. А „научни продукт“ се даље шири у масе кроз средства информисања, опет за добар новац. Еколошка тематика је предивно поље за стварање најневероватнијих „теорија“ или „еколошких фејкова“. А трошкови њиховог стварања се добро исплаћују.

РОЂЕЊЕ ХИПОТЕЗЕ О „ОЗОНСКИМ РУПАМА“

Да не бих причао без доказа, навешћу пример једног таквог „еколошког фејка“ који је почео да се ствара осамдесетих година прошлог века. Та лаж је већ испунила своју мисију, ње се више и не сећају.

И геофизичари, и биолози, и лекари су запазили да је озонски слој који се налази на висини од, отприлике, 25-30 километара изнад Земље, важан за човека и целокупан живот на планети јер штити све облике живота од јаког ултравиолетног зрачења Сунца. Узгред, озонски слој, као и Сунце, посматран је и схватан као некаква константа.

Године 1957. у оквирима Међународне године геофизике отпочело је изучавање многих земљиних тајни и њене биосфере и, између осталог, систематски је посматран озонски слој. Подстрек овим испитивањима дали су успеси у освајању космоса – вештачки сателити, космички бродови и орбиталне станице помогли су у мониторингу озонског слоја. Сви су били изненађени када је, у периоду од 1957-1962, забележено смањивање озонског слоја, а његова дебљина је и без тога врло мала – око 4 милиметра. Појавиле су се прве узнемирујуће публикације на тему топљења озонског омотача. Истина, по истеку петогодишњег периода посматрања озонски слој је поново почео да се враћа у нормалу. У периоду од 1970-1980 наново је уочено да се стањује или „троши“. Посебно је уочљиво било његово нестајање изнад Антарктика. Пре неких четрдесетак година појавила се синтагма „озонска рупа“.

Даље су се догађаји одвијали врло брзо. Уље на ватру су додали амерички научници Шервуд Роуланд и Марио Молина, а такође и запднонемачки научник Паул Круцен. Ови хемичари су 1973-1974 године изнели хипотезу према којој је главни узрок стварања „озонски рупа“, опасности која угрожава целу плантету – фреон. Тачнији и шири назив ове супстанце је: хлорофлуороугљеници (ЦФЦ). Хлор који се налази у фреону уништава озон. Како су оценили наведени научници-хемичари, један атом хлора може уништити најмање 10 000 молекула озона.

А како настају фреони? Њих производи човек. Значај део хемијске индустрије ради стварајући фреоне, које човек користи у свакодневном животу, а такође се користе и у разним другим индустријским гранама. ЦФЦ се примењују за хлађење у кућним и индустријским расхладним уређајима, за аутомобилске клима-уређаје, чишћење површине штампаних плоча за израду микроелектронских уређаја, аеросолног распршивања козметичких и других средстава из аеросолних боца, израду различитих пластичних производа, гашење пожара. Други ЦФЦ се користе за производњу полиуретана и стиропора – материјала који су заступљени у великом броју произовда за потрошњу, почевиши од пластике за једнократну употребу до изолационих материјала, затим, за прање електричних уређаја и чак космичких бродова после полетања. Значајан део ЦФЦ се користи у одбрамбеној индустрији.

ЦФЦ су добијени у лабораторијама још пре Другог светског рата. Постављен је задатак да се пронађе јевтина, незапаљива и нетоксична супстанца и то је учињено. Најпопуларнији ЦФЦ су постали: фреон-11 и фреон-12, намењени за кућне фрижидере и климе. Њихова велика производња и потрошња почела је одмах после рата. Од 1950. до 1975. годинe обим светске производње ЦФЦ је растао сваке године 7-10%, дуплирајући се сваких десетак година. И, осамдесетих година прошлог века, у свету се производило око 1 милион тона ЦФЦ-а.

Седамдесетих година, након појаве озонске хипотезе, у Америци је настала мала паника, иако су закључци америчких хемичара били прелиминарни и суштински су имали статус хипотезе. Међутим, изненада се појављују стихијске кампање грађана против даљег коришћења фреона. Посебно су нападима биле изложенe аеросолне бочице (дезодоранси, козметика) јер су садржавале фреон. Обим продаје лимених бочица овог типа нагло се преполовио. Године 1978. у САД је чак донесен закон који забрањује коришћење ЦФЦ-а у аеросолним распршивачима. Овим законом је нанесен значајан ударац хемијским компанијама. Пре свега – америчким. Али и иностраним које су испоручивале на америчко тржиште аеросолне распршиваче са збрањеним фреоном. Хемијске компаније су се уплашиле да ускоро може доћи до забране производње и других производа који садрже фреон или у чијој се производњи користи фреон (на пример, стиропор).

У ИГРУ УЛАЗИ КОМПАНИЈА „ДИПОН“

Лавовски део у производњи фреона, у то време, припадао је америчкој компанији „Дипон“ (DuPont), истој оној која је почетком тридесетих година разрадила у својим лабораторима ЦФЦ. Одмах после објављивања Роуланд-Молинове хипотезе корпорација „Дипон“ је започела контранапад бројним саопштењима у којима је истицала да су закључци америчких хемичара „фантазије“. Тако је представник корпорације 1974. године иступио пред Конгресом САД са следећом изјавом:

„Хипотеза о повезаности хлора и смањивања озонског слоја је чисто спекулативна и не постоје докази који је подржавају“.

Да би деловао непристрасније, додао је:

„Ако поуздани научни подаци… покажу да… ЦФЦ не могу да се користе без штетних последица по здравље „Дипон“ ће прекинути производњу ових једињења.“

Представник „Дипона“ је написао, у чланку објављеном у часопису Chemical Week 16. јула 1975. године, да је теорија о унштавању озона – научна фантастика, бесмислица.

Током 14 година компанија „Дипон“ је деловала на два фронта очекујући победу на једном од њих. Први фронт – дискредитовање хипотезе о погубном ефекту фреона на озонски слој планете. Други фронт – разрада, у сопственим лабораторијама, нових једињења којима би било могуће заменити старе фреоне и која не би била сумњива у погледу својих еколошких карактеристика. На првом фронту нису успели. А на другом јесу. Успели су да разраде нове облике ЦФЦ-а који заиста ни на који начин нису утицали на озон (најпознатији је – фреон -134).

Средином осамдесетих година тактика компаније претрпела је озбиљан заокрет: „Дипон“ је неочекивано постао критичар старих фреона, но, истовремено је наступио и са „конструктивним предлозима“ да се стари ЦФЦ замене новим, који су били разрађени у „Дипоновим“ лабораторијама. Сада је компанија своју лобистичку делатност пренела са првог фронта на други, рекламирајући на све начине нове фреоне. И, у складу са тим, „Дипон“ је почео да подржава Роуланд-Молинову хипотезу, коју је још јуче критиковао и исмевао.

Истина, постојало је мало „али“ у вези са новим фреонима: прво, били су неколико пута скупљи од старих. Друго, испоставило се да нису безопасни када је реч о запаљивости и човековом здрављу. Но, „Дипон“ и његови „помоћници“ (средства информисања, представници „науке“, екологије итд), нису примећивали те „ситнице“. Вероватно, „Дипон“ није штедео новац за плаћање услуга својим „помоћницима“.

Судећи по свему, међу „помоћнике“ је доспела и ОУН, која је беспоговорно почела да подржава Роуланд-Молинову верзију и активно се бори за очување озонског слоја посредством замене старог поколења фреона новим ( о овом говорим са сигурношћу јер сам неко време био консултатнт ОУН и бавио се еколошком проблематиком).

КАКО СЕ ПОСТАЈЕ ДОБИТНИК НОБЕЛОВЕ НАГРАДЕ

Хероји науке постали су Американци Шервуд Роуланд, Марио Молина и њихов немачки колега Паул Круцен. На тајанствен начин, њихова хипотеза из осамдесетих година добила је статус – теорије. А деведесетих година то је већ био – аксиом. Да нико не би доспео у искушење да посумња у аксиом, 1995. године поменута тројица хемичара су добила Нобелову награду.

Крајем прошлог века у Француској је изашла књига Ошота Хамара „Озон – рупа ни из чега“. Предговор је написао Гарун Тазиев, светски познат француски вулканолог. Ево фрагметна из поменутог предговора:

„Озону у стратосфери ништа не прети уништењем. Они, који су се током последњих десет година трудили да убеде у то човечанство, издају научну истину. Противречи истини када се као изговор да се окриви ЦФЦ за уништење озона над Антарктиком, тврди да је сада позната „озонска рупа“ била откривена 1985, иако је она постојала још 1956. Научници, који су макар једном фалсификовали истину, никада више не заслужују поверење, при чему је неважан предмет о коме говоре.“

ГЛАВНИ БЕНЕФИЦИЈАР „ОЗОНСКЕ АФЕРЕ“ ПОЗИВА ОУН У ПОМОЋ

Апетити и амбиције комапније „Дипон“ постали су огромни. Скривајући се иза Роуланд – Молинове хипотезе „Дипон“ је могао без особитих напора да „прогура“ кроз Конгрес САД закон који забрањује коришћење старих фреона и стимулише производњу и потрошњу нових. Такав закон обезбеђује монополску позицију компанији на америчком тржишту. Но, корпорацији је ово било мало. Она је одлучила да освоји светско тржиште. И као „ован за пробијање“ послужиле су јој међународне организације, пре свега ОУН и њене специјализоване структуре из УНЕП-а (Програм ОУН за животну средину) и Светски еколошки фонд (СЕФ). За почетак, на иницијативу ОУН, утврђен је Међународни дан заштите озонског омотача – 16. септембар. Године 1985. донет је међународни оквирни документ – Бечка конвенција о заштити озонског омотача. Ударничким темпом отпочео је рад на припреми међународног споразума о практичној акцији која се тиче искључиво тема везаних за ЦФЦ, који би садржао конкретне обавезе и рокове за замену старих фреона новим.

Тај документ је Монтреалски протокол. Реч је о међународном споразуму чији пун назив гласи: The Montreal Protocol on Substances That Deplete the Ozone Layer. У преводу: Монтреалски протокол о супстанцама које уништавају озонски омотач. Потписало га је тридесет земаља 1987. година а на снагу је ступио 1. јануара 1989. Монтреалски протокол је предвиђао замрзавање производње фреона старог поколења (они су означени бројевима 11,12, 113, 114, 115) на нивоу из 1986. почевши од 1992. А у периоду од 1993-1998 потребно је смањити ниво производње за 50% у односу на почетни. Уз фреон додата су још нека једињења која могу оштетити озонском омотач. На пример, хидрохлорфлуоругљоводоници, угљентетрахлорид.

У документима ОУН стално је присутан оптимизам поводом озонске будућности планете: наводно, главни бенефицијар Монтреалског протоклоа је целокупно човечанство. Не, главни бенефицијар је америчка корпорација „Дипон“! Уз помоћ наведеног Протокола она је успела да издејствује затварање предузећа за производњу такозваних ОУС (озон-уништавајућих-супстанци) шром света. Она је освојила светско тржиште новог поколења фреона, успостављајући продају много скупљих и профитабилинијих производа. Наравно, на Монтреалском протоклу су зарадиле и друге компаније. На пример, оне које су производиле фрижидере и клима-уређаје. Стари уређаји су бачени, појавило се ново поколење фрижидера и расхладне технике коју су назвали environmentally friendly (еколошки безбедна). До 2005. године само је у САД извршена замена старих фрижидера новим у износу који премашује 220 милијарди долара. Истина, фрижидери за кућну употребу са новим фреонима које производи „Дипон“, повремено експлодирају, пале се, трују и шаљу на онај свет своје власнике. Но, све су то ситнице на фону таквог грандиозног задатка као што је спасавање човечанства од истањивања озонског омотача.

МОНТРЕАЛСКИ ПРОТОКОЛ КАО ОРУЖЈЕ УНИШТЕЊА ХЕМИЈСКОГ ОДБРАМБЕНОГ СЕКТОРА РУСИЈЕ

Изненађујуће је, али све земље света заједно су стале под заставу Монтреалског протокола. Стање је у децембру 2009. изгледало овако: 196 земља чланица ОУН ратификовале су његову почетну верзију. Највећeм броју земаља које су потписале Монтреалски протокол, од овог документа није ни вруће ни хладно. Оне не производе ЦФЦ.

Али неколико земља света, у тренутку потписивања Монтреалског протокола, биле су веома велики произвођачи фреона. Оне су, природно, производиле старе ЦФЦ који су пронађени почетком тридесетих година. Осим низа индустријски развијених земаља Запада, то су били и СССР, Кина и Индија. Кина и Индија су се уздржале од потписивања Монтреалског споразума, наставивиши производњу старих, или „сивих“ фреона. А Совјетски Савез, започевши разарајућу перестројку под руководством М.С. Горбачова, чинио је све само да би се свидео Западу.

15. септембра 1987. године у Монтреалу, совјетска делегација коју су чинили стручњаци, одбила је да потпише апсурдни и, за земљу опасан, документ. Један од чланова делегације Владимир Матвејевич Захаров, напуштајући Монтреал је рекао:

„Не постоји научна основа, колико-толико озбиљна, за његово потписивање“.

Из Кремља се зачуо грозни крик! Принудно смо потписали документ у ноћи пред нову 1988. годину. Самим тим главни део хемијске индустрије земље био је осуђен на уништење. Производња ОУС (озон-уништавајућих-супстанци) у Русији је достигла максимум 1990. године и износила је 197.490 тона, укључујући 110.140 тона ЦФЦ-а.

Године 1996. укупна производња ОУС (озон-уништавајућих-супстанци) се смањила на 47.575 тона (смањење 4,1 пута) а произовдња ЦФЦ-а је смањена на 17.122 тоне (смањење 6,4 пута). Од произведених материја које штете озонском омотачу, 1990. године унутар земље је искоришћено 58,8% а 1996. – 15.408 тона или 32,4%. Остатак је извезен у републике СНГ и земље у развоју („сиво“ тржиште ОУС). Особеност производње фреона и других материја које оштећују озонски омотач у нашој земљи била је у томе што је значајан део производње намењен одбрамбеној индустрији. Безумно потписивање и испуњавање Монтреалског протокола, у почетку од Совјетског Савеза, а затим Руске Федерације, наносило је озбиљан ударац војно-економском потенцијалу земље. Од цивилне индустрије највећу штету је претрпела производња фрижидера за кућну и индустријску употребу. Део производње ОУС нашао се у новим државама, насталим на крхотинама СССР-а. Пре свега Украјини, која је после добијања независности, аутоматски постала учесник Монтреалског протокола.

Био сам сведок тих драматичних догађаја деведесетих година. Десетине хемијских предузећа у земљи, у складу за захтевима Монтреалског протокола, морала су да буду затворена или препрофилисана. Представници војно-индустријског комплекса слали су влади СОС сигнале, упозоравајући да одбрамбена индустрија остаје без неопходне хемије.

Влада (премијер Гајдар, Черномирдин, Кириенко) и Министарство заштите животне средине и природних ресурса РФ изјавили су да је испуњавање међународних обавеза важније од одбрамбене способности земље. Директори предузећа су се на сваки начин трудили да испуне захтеве Монтреалског протокола. Као „ован за пробој“ искоришћена је Светска банка која је Русији дала кредит (110 милиона долара) за реализацију Пројекта за управљање животном средином. Осим кредита, у оквирима пројекта, давали су и грантове за „реконструкцију“ предузећа које производе ОУС (озон-уништавајуће-супстанце). Фактички, то је био мито за затварање предузећа.

Заправо, то је била закулисна војна операција „Дипон-а“ против наше хемијске индустрије која се скривала под заставом Монтреалског протокола. На крају, у децембру 2000. године последњих седам русих фабрика које су испуштале материје које наводно уништавају озонски слој, биле су затворене. Од тада се целокупна наша индустрија базира на коришћењу производа америчке компаније „Дипон“. Занимљиво, шта ако америчко руководство у оквиру кампање економских санкција против Русије забрани „Дипону“ извоз, нама неопходних хемијских производа? Како је то повезано са декларацијама наше власти о јачању економске и војне безбедности Русије?

Године 2017. у Москви је одржана конференција под вишезначним називом: „Од Монтреалског протокола ка Монтреалском трибуналу“. Била је посвећена тридесетогодишњици потписивања протокола. Посебно занимљиво и оштро је било иступање Григорија Крученицког, који води оделење озонског мониторинга Централне аеролошке опсерваторије Руског хидрометеоролошког завода. Ево одломка из његовог говора:

„Да би се испунили услови протокола и одустало од производње низа хемијских производа, уништен је, фактички, хемијски сектор одбрамбеног комплекса СССР-а. Разбијен је новцем који је Међународна банка за реконструкцију и развој доделила Совјетском Савезу за реорганизацију хемијске индустрије за производњу нових фреона. Новац је дат западним стручњацима са поптуним технолошким описом наших хемијских комбинта у Волгораду, Лењинск-Кузњецком и Перми. После тога ми смо постали таоци настале ситуације“.

Валентин Катасонов
Превео: Александар Мирковић

ИЗВОР: https: //reosh.ru/valentin-katasonov-ekologicheskie-fejki-kak-kompaniya-dyupon-zashhishhala-chelovechestvo-ot-ozonovyx-dyr.html?

Валентин Катасонов, РАТ У УКРАЈИНИ СУ ИСПРОВОЦИРАЛЕ ТРИ АМЕРИЧКЕ ОЛИГАРХИЈСКЕ ГРУПЕ

„Америчка империја сама себе руши“

У Америци има много конзервативаца који не деле званични став Вашингтона о војној операцији Русије у Украјини. Већ сам писао о једном од њих – Полу Крејгу Робертсу. Не мање познат је и амерички економиста конзервативног усмерења Мајкл Хадсон (Michael Hudson). Познат је постао још пре пола века када је 1972. године свет угледао његов фундаментални рад „Супер-империјализам: порекло и основа доминације САД у свету“ (Super imperialism: the origin and fundamentals of U.S. world dominance). Прошле године је на руском језику изашла друга Хадсонова књига „Убиство господара. Како финансијски паразити и дужничко ропство уништавају светску економију“ (предговор В.Ј. Катасонова; «Наше завтра», 2021).

Мајкл Хадсон, као и Пол Крејг Робертс, жестоко критикује унутрашњу и спољну политику САД. Хадсона нису оставили равнодушним ни последњи догађаји у Украјини. На сајту познатог америчког конзервативца Рона Унза, под називом The Unz Review, објављено је неколико Хадсонових чланака о овој теми. 28. фебруара појавио се чланак „Америка побеђује Немачку трећи пут у веку“ (America Defeats Germany for the Third Time in a Century). 7. марта – чланак „Америчка империја сама себе руши“ (The American Empire Self-Destructs). 23. марта објављен је видео и стенограм Хадсоновог интервјуа под називом: „Санкције: повратни ударац“ (Sanctions: the Blowback).

У првом од поменутих чланака Хадсон се присећа свога учитеља Хермана Кана (1922-1983), познатог америчког економисте, футуролога, директора Хадсоновог института. Хадсон се присећа да је Херман Кан почињао сваки свој наступ речима „Ратови никада ништа нису решили“. То је била теза послератних америчких либерала. И Хадсон почиње оповргавање ове тезе. Ево, и данашњи рат у Украјини, сматра Мајкл Хадсон, може много тога изменити и много тога решити. Тај рат се не води између Русије и Украјине већ између Русије и Америке.

Хадсон је усредсређен на питање америчких циљева у рату. Да Вашингтон покушава да ослаби Русију, која омета америчку доминацију у свету – очигледно је. То се дешавало и у годинама хладног рата.

Ипак, осим дугорочних геополитичких циљева у односима са Русијом, Вашингтон има и конкретније циљеве, средњорочне и краткорочне. То су циљеви америчког бизниса који посматра политику кроз призму тржишта, извора сировина, инвестиција, и, у крајњој линији – добити. Бизнису је потребан профит овде и сада. Та нестрпљивост америчког капитала омогућава да се боље разумеју узорци конфликта који је почео у Украјини.

Кључна теза Мајкла Хадсона гласи: Пентагон и НАТО су се нашли под петом крупног бизниса, што доводи до ирационалних, са тачке гледишта дугорочних политичких циљева, решења и дејстава. Чланак који разматрамо има поднаслов: «Сектори MIC, OGAM и FIRE покоравају НАТО» (The MIC, OGAM and FIRE Sectors Conquer NATO).

MIC – military-industrial complex. Војно-индустријски комплекс (ВИК).
OGA– oil and gas and mining complex. Нафтни, гасни и рудаски комплекс (НГР).
FIRE – banking and real estate complex. Банкарски сектор и сектор некретнина (БСН).

Хадсон напомиње да су три наведена економска сектора успоставила потпуну контролу над Конгресом САД: „Кључни сенатори и чланови доњег дома Конгреса не представљају толико своје државе и округе, колико економске и финансијске интересе главних учесника своје политичке кампање… И ови учесници се, у основи, деле на три блока“. А даље, доспевши у Сенат и Конгрес САД, представници блокова распоређују потребне људе у извршну власт. „Три главне олигархијске групе, купивши контролу над Сенатом и Конгресом, поставиле су своје политичаре у Стејт департмент и Министарство одбране“.

Први од поменутих сектора – ВИК (војно-индустријски комплекс) – налази се, после завршетка хладног рата, у стању „стагнације“. Рат испровоциран у Украјини, по мишљењу лобиста ВИК-a у Конгресу, Стејт департменту и Пентагону, довешће до његове „реанимације“. Хадсон пише да је „реанимација“ већ почела: „Акције ових компанија (ВИК, прим. В.К.) нагло су порасле после извештаја о руском нападу… Инвеститори су схватили да рат у свету „пентагонског капитализма“… обезбеђује гарантовану заштиту националној безбедности за остваривање монополског профита у војној индустрији… Војна ескалација прошле недеље, обећава нагли раст продаје оружја НАТО-у и другим савезницима САД, што омогућава богаћење оних који су реално изабрали ове политичаре. Немачка се брзо сагласила са повећањем својих расхода за наоружање за више од 2% БДП“. Компаније америчког ВИК-а, као што су Raytheon, Boeing и Lockheed-Martin, рачунају на наруџбине не само до Пентагона, већ и од војних установа у Немачкој и других европских чланова НАТО-а.

Своје интересе у рату следе и компаније другог сектора – НГР (нафтини, гасни и рудаrски комплекс). Како пише Хадсон „циљ овог комплекса је да максимализује цену своје енергије и сировина да би максимализовао своју ренту од природних ресурса. Монополицазија нафтног тржишта доларске зона и његова изолација од руске нафте и гаса, више од годину дана, представља основни приоритет за САД, јер гасовод „Северни ток 2“ прети да још ближе повеже западноевропску и руску економију“.

Циљ лобиста НГР је: „спречити друге земље, које не дозвољавају контролу америчким OGAM компанијама над својом нафтом, гасом и рударском индустријом, да конкуришу на светском тржишту америчким добављачима. Изолације Русије (и Ирана) од западних тржишта довешће до смањења испоруке нафте и гаса што ће утицати на одговарајући раст цена и профита корпорација“.

Узгред лобисти НГР у Конгресу готово су на нулу свели предизборна обећања Џо Бајдена да ће екологија и борба са климатским променама постати за Америку највиши приоритет. Хадсон примећује да је „допунски циљ (лобиста НГР /OGAM/, прим. В.К.) игнорисање и одбацивање еколошких тежњи да се нафта, гас и угаљ замене алтернативним изворима енергије. Сагласно томе, Бајденова администрације је подржала ширење бушења у мору, подржала је изградњу канадског нафтовода до најпрљавијег у свету извора нафте, у битуменском песку Атабаске, и прославила обнављање хидрауличног фрактурирања у САД“.

Олигархијску групу која представља трећи сектор, БСН (банке и непокретности), Хадсон назива „савременим финансијско-капиталистичким наследником старе постфеудалне земљопоседничке европске аристократије која живи од земљишне ренте“. Лавовски део земљишне ренте данас припада банкама који добијају проценат од хипотекарних кредита. Како примећује Хадсон, око 80 процената кредита америчких и британских банака добија сектор непокретности што доводи до повећања цене земљишта као и аренде за њено коришћење. Одавно је кроз хипотекарно кредитирање дошло до спајања банкарског бизниса и сектора непокретности који су оформили јединствени комплекс FIRE (банкарски и сектор непокретности – БСН). „Циљ овог сектора у земљи је максимализација земљишне ренте и ‚прираста капитала‘ омогућеног повећањем земљишне ренте“ – примећује Хадсон.

Предводник демократа у Сенату, Чак Шумер из државе Њујорк, један је од истакнутих лобиста банака са Вол Стрита и целокупне олигархијске групе FIRE. А дуго времена (1973-2009) један од најенергичнијих бораца за интересе FIRE у Сенату био је данашњи председник САД, а тада представник у горњем дому Конгреса САД државе Делавер – Џо Бајден.

FIRE сектор има претензије које сежу далеко иза граница Америке. Олигарси FIRE желе да узимају проценте и ренту из целог света. Хадсон пише: „На међународном нивоу циљ FIRE сектора је приватизација иностраних економија (пре свега да би се обезбедила привилегија Сједињеним Државама да дају кредите), монополизација државних инфраструктура и комуналних услуга у тежњи добијања ренте на рачун пружања основних услуга (таквих као што је здравство, образовање, транспорт, везе и информационе технологије) по максималним ценама, а не по субвенционисаним, ради снижења трошкова живота и вођења бизниса“.

Између ове три оглигархијске групе (сектора) постоје тесне везе које стварају синергију у виду допунске ренте. Тако је „Вол Стрит увек био тесно повезан са енергетиком (нафта и гас), управо са банкарским конгломератима Citigroup и Chase Manhattan у којима доминирају Рокфелери… Сектори FIRE, MIC и OGAM – представљају три рентијерска сектора који доминирају у данашњем постиндустријском финансијском капитализму“.

Већ у првим данима војних дејстава у Украјини, тржишна вредност и капитализација највећих компанија и организације све три олигархијске групе америчког капитала је скочила: „Њихова заједничка богатства су нагло расла у мери раста акција MIC и OGAM. А кораци предузети за искључење Русије из западног финансијског система (а сада делимично и из SWIFT-а), у споју са непријатним последицама изолације европских економија од руске енергетике, обећавају да ће стимулисати прилив у доларским хартијама од вредности“.

Ипак, бенефицијар овог рата у Украјини је невелика група америчких олигарха који представљају три поменута економска сектора. Остатак Америке је „лузер“ (губитник). Интереси остатка Америке данас нису представљени ни у горњем ни у доњем дому Конгреса: „Кључни сенатори и посланици у Конгресу не представљају толико своје државе и округе, колико економске и финансијске интересе својих главних донатора“. Међу овим „донаторима“ нема представника ни пољопривреде, ни индустрије (изузимајући производњу оружја).

Хадсон закључује да: „Конвергенција политичких циљева три доминантне америчке рентијерске групе потискује интересе рада и чак индустријског капитала изван граница ВИК (војно индустријског комплекса). Ова конвергенција представља дефинишућу карактеристику данашњег постиндустријског финансијског капитализма. У суштини, то је повратак економској потрази за рентом која је независна од политике рада и индустријског капитала”. У многим својим радовима Хадсон зове ово стање: потонуће Америке у нови феудализам. За разлику од старог феудализма који је био оријентисан на одржавање и увећавање ренте у границама феуда (земљишног поседа), нови амерички феудализам жели да убира ренту целом у целом свету.

Хадсон није случајно овај чланак насловио „Америка побеђује Немачку трећи пут у веку“. Немачка се показала као послушни вазал америчког господара-феудалца. Вазал је принуђен да сноси све губитке. И о тим губицима (који су већ настали и који могу ускоро настати) Мајкл Хадсон пише прилично подробно: „Најважнији стратешки циљ САД у конфротацији НАТО-а са Русијом је раст цена нафте и гаса, пре свега на штету Немачке; поред стварања профита на берзи нафтним компанијама САД, врло високе цене енергената одвући ће и велики део новца из немачке економије. По свој прилици, САД у веку трећи пут побеђују Немачку, сваки пут јачајући контролу над њеном економијом, која све више зависи од САД… а НАТО представља ефективну заштиту од било каквог унутрашњег националног отпора“.

Валентин Катасонов
Превео: Александар Мирковић

ИЗВОР: https://www.fondsk.ru/news/2022/03/27/majkl-hadson-vojnu-na-ukraine-sprovocirovali-tri-gruppy-oligarhicheskogo-kapitala-ssha-55862.html

Валентин Катасонов, САНКЦИЈЕ ПРОТИВ РУСИЈЕ – ЕФЕКАТ БУМЕРАНГА

Указ Председника Руске Федерације од 28. фебруара 2022. године № 79, покренуо је са мртве тачке процес деофшоризације руске економије

Вашингтон и његови савезници, припремајући одлуку о санкцијама против Русије, покушавају да израчунају последице сваког свог корака. Израчунаћемо их и ми. Израчунаћемо оно што се уобичајено назива „ефекат бумеранга“ и размотрити овај ефекат схваћен у ужем и ширем смислу. Ефекат бумеранга у ужем смислу представљају могуће негативне последице санкција за њихове иницијаторе, чак и без одговарајућих мера од стране државе-објекта санкција. Ефекат бумеранга у ширем смислу представљају негативне последице за иницијаторе санкција које настају као резултат одговора државе која је подвргнута санкцијама.

Ефекат бумеранга у првом смислу је неизбежан при увођењу санкција земљи која има снажну економију, укључену у међународне економске односе. А Русија је земља са управо таквом економијом. Према подацима Федералне царинске службе РФ, 2021. године спољнотрговински промет Русије је износио 789,4 милијарди долара, и то: извоз – 493,3 милијарде долара (више од половине се односи на енергоресурсе), увоз – 296,1 милијарду долара. По резултатима из 2020. године, удео Русије у светском извозу, према оценама Светске банке, износио је 1,7%; а у низу роба удео Русије у светском експорту је много виши. Тако, удео Русије у светском извозу пшенице у сезони 2020/2021 чинио је 19,3%. Њен удео у светском извозу нафте 2019. године (вредносно изражен) процењен је на 10,5%.

Блокада спољнотрговинских рачуна Русије и платних операција које се обављају преко система СВИФТ безусловно ће довести до ефекта бумеранга. Могући су озбиљни поремећаји у функционисању економија низа земаља који од Русије добијају нафту, нафтне деривате, природни гас, неке прехрамбене производе, низ производа хемијске индустрије и др. Још пре десет година руски извозни монополиста „Газпром“ је обезбеђивао 25% потреба ЕУ за природним гасом, а последњих година ова зависност је достигла 40%.

Да не би дошло до економског шока, земље ЕУ које су испланирале санкције против Русије, покушавају да оставе „прозоре“ кроз које би могле да се остваре испоруке животно важних роба из Русије.

Проблем је у томе што су платни документи који пролазе кроз СВИФТ-систем до сада били првенствено обезличени. То јест, тешко је било (или чак немогуће) из докумената схватити са којим је трговинским уговором повезано плаћање. У Белој кући и у америчком Министарству финансија, у коме се припремају одлуке о санкцијама, одлично то знају. Они виде излаз или у томе да на неки начин науче да дешифрују платежне документе (да одреде њихову веза са конкретним уговорима) или да спроведу блокирање одређених банака. Други приступ значи да ће иницијатори санкција покушати да одреде везу руских банка са овим или оним трговачким и инвестиционим операцијама и да са списка за санкције избришу оне банке које опслужују испоруке роба које су Западу животно неопходне.

Мислим да ће, ипак, такав селективни прилаз блокирања операција које пролазе кроз СВИФТ систем донети велику главобољу. Док постоји бар једна руска банка која није на санкционом списку, она ће бити способна да преузме на себе функције плаћања које су раније испуњавале банке које су доспеле под санкције. На прес-конференцији 27. фебруара шеф дипломатије ЕУ Жозеп Борељ је објавио одлуку ЕУ о санкцијама Русији. Говорећи о блокади система СВИФТ признао је: „Одсецање из финансијског система земље која је веома повезна са другим земљама и економијама не може бити учињено маказама, за једну ноћ.“

Да би се сигурно блокирале платне операције руских банака са банкама других земаља неопходно их је не само искључити из система СВИФТ, већ и затворити њихове кореспондентне рачуне у САД и другим земљама Запада. До 1. марта није било никаквих информација из јавних извора о предузимању акција према коресподентним рачунима руских банака. Већина експерата сматрају да стопроцентне блокаде СВИФТ система неће бити.

Чак ако Запад дође до закључка да циљно блокрање СВИФТ-а не даје очекивани ефекат и искључи целу Русију из тог система, то неће нанети смртоносни ударац нашој економији.

Прво, руске банке и компаније ће моћи да се прикључе на алтернативни домаћи систем СПФС (систем преноса финанскијских података) који је направила Банка Русије средином прошле деценије. Да, с моје тачке гледишта, систем је недовршен (конкретно, нема више од десетак иностраних корисника, а то је недовољно за опслуживање спољашњих економски веза Русије), али, ако се жели, могуће га је брзо довести у пуну кондицију.

Друго, могу се привремено користити старе методе преноса података о плаћању и рачунима (пошта и факс).

Треће, могуће је и потребно је изучити и применити у пракси искуство Ирана, који већ дуго година живи без СВИФТ система (ово је тема за посебно разматрање).

Шеф комитета Думе за финансијско тржиште Анатолиј Аксаков је на следећи начин коментарисао одлуку Запада о блокирању СВИФТ-а за Русију: „Рекао бих да то није смртноносна одлука. Наравно, непријатна је, али не и смртноносна. Иран већ деценије живи без СВИФТ-а и ништа, живи, не умире. А за Запад ова одлука представља пуцањ у сопствену ногу. То ће бити болна одлука не само за РФ, већ и за друге земље са којима сарађујемо. Ако не буде финансијских токова из Русије у Европу, Европа неће моћи да рачуна на овакву Америку и тако даље. Одлука је веома тешка, са последицама за оне који су је донели.“

Ефекат бумеранга се веома озбиљно може одразити на компаније које управљају СВИФТ системом (који је основан пре 49 година, и регистрован у Белгији). Компанија СВИФТ већ много година изјављује да је ван политике. Она заиста не жели да учествује у санкцијама, тим пре, нелегитимним (нису одобрене од Савета безбедности ОУН). Ипак, компанија се налази под јурисдикцијом Белгије и ЕУ. И САД, које су традиционално иницијатори блокирања СВИФТ-а, делују преко Брисела, захтевајући од еврочиновника одлуке које би постале правно обавезујуће за СВИФТ компаније.

После искључења Русије из СВИФТ система поверење у систем може бити пољуљано. Друге земље ће осетити да се и њима може нешто слично десити (као Русији) и почеће да разрађују алтернативне системе преноса информација о плаћању и рачунима. То се посебно односи на Кину која се већ налази под неким обликом санкција од стране Запада. Зато су почели да разрађују систем који треба да буде алтернатива СВИФТ-у; систем се зове CIPS (China International Payments System). CIPS се још увек налази у ембрионалном стању, али искључење Русије из СВИФТ-а може постати моћни импулс за дораду кинеског система и укључивање у њега других држава (међу њима и Русије).

Запад оставља „рупе“ и таквој санкцији „из пакла“ као што је блокирање резерви Руске Федерације. Ако се блокирају („замрзну“) све резрве, Русија неће моћи да испуни своје обавезе у отплати спољашњег државног дуга. Запад се милостиво сагласио да ће дозволити Русији да користи новац са замрзнутих рачуна за опслуживање и отплату обавеза по спољним дуговима. Само Русија не би требало да пристане на таква правила игре.

Ако Запад буде користио део руских резерви за плаћање кредиторима, онда Моска то треба да квалификује као чисту пљачку, нарушавање међународног права. Москва треба да изјави да санкције које су јој уведене представљају кршење међународног права јер нису одобрене од Савета безбедности ОУН. Према томе, ове разбојничке санкције треба сматрати вишом силом. А у уговорима о кредитима и зајмовима које је закључила Москва, постоји одељак посвећен вишој сили, на основу кога је она слободна од испуњавања обавеза за време постојања „непремостивих околности“. Правилно одмерене (са гледишта међународног права) мере руских власти на незаконите санкције Запада, такође, треба посматрати као ефекат бумеранга. Ситуација у свету се може променити тако што ће се замрзавање руских девизних резерви од САД и њихових савезника квалификовати као акт отворене пљачке.

Сада о ефекту бумеранга у ширем смислу. Овај ефекат се појавио буквално 24 часа пошто су ЕУ, САД и друге земље Г-7 обнародовале санкције. Реч је о Указу Председника РФ од 28. фебруара 2022. №79 „О примени специјалних економских мера у вези са непријатељским деловањем САД и њима придружених држава и међународних организација.“ У њему су одређене противмере економским санкцијама као што је: продаја 80% девиза добијених на основу извозних уговора после 1. јануара 2022; затим, од 1. марта, резиденти више неће моћи да уплаћују страну валуту на своје рачуне отворене у банкама и организацијама у иностранству, као ни да уплаћују новац без отварања банковног рачуна, коришћењем електронских средстава плаћања који су на располагању страним даваоцима услуга у сфери платног промета; забрана од 1. марта девизног пословања давањем девиза резидената у корист нерезидената по уговорима о кредиту итд. Фактички реч је о мерама које ограничавају повлачење стране валуте и капитала из земље, и о мерама које ће покренути са мртве тачке процес деофшоризације руске економије.

Такође је објављено да је Централна банка РФ издала наредбу којом забрањује од 12 часова 28. фебруара професионалним учесницима на берзи да преносе вредносне хартије руских емитената иностраним физичким и правним лицима. Једноставније говорећи, уводи се мораторијум на извлачење инвестиционих прихода. Из неофицијелних извора, такође је познато, да влада припрема забрану изношења добити ван Русије ћеркама иностраних компанија.

Све су то мере које је требало одавно донети. Деофшоризација руске економије, увођење ограничења на кретање капитала ван границе Русије, а такође и извлачење дивиденди и других прихода иностраних инвеститора из земље, представљају за западни капитал ударац санкционог бумеранга.

Можемо очекивати и узвратни ударац у вези са блокирањем девизних резерви РФ. Жозеп Борељ је рекао да „замрзавању“ подлеже око половина свих резерви. У апсолутном износу то је више од 300 милијарди долара. Русија има право да тражи начине како да компензује овај огромни губитак. А извори компензације су доступни руским властима. Имам у виду активе иностраних ивеститора у нашу економију. Навешћу податак, ослањајући се на податке Банке Русије да је укупна величина ових актива 1. октобра 2021. године процењена на 1.180,2 милијарди долара. Ово су основни облици активе који чине поменуту суму (у милијардама долара): директне инвестиције – 596; портфолио инвестиције – 302,7; дужничке хартије од вредности – 84,7; друге инвестиције – 275,8. Основне компоненте осталих инвестиција су (у милијардама долара): кредити и зајмови одобрени руским резидентима – 153,7; готов новац и банкарски депозити – 69,7.

Значајан део ових иностраних актива формирали су инвеститори из САД, земаља ЕУ и других држава које су донелe одлуку о блокирању руских девизних резерви. На пример, половина акција „Газпрома“ – 49,77% – оформљена је у облику такозваних Америчких депозитних признаница (American Depositary Receipt – ADR). Иза овог тешко схватљивог АДР стоје иностране, пре свега америчке банке, које зарађују на руском гасу. А „Сбербанка“: од 48% акције „Сбербанке“, које се налазе у слободном оптицају, свега око 4% припада резидентима (руским физичким и правним лицима) – све остало страницима из, у основи, две земље – САД и Велике Британије. Узгред, овим нерезидентима је на рачуне 2020. било пребачно 425 милијарди рубаља.

У сложеној ситуације целисходно је спровести велику ревизију иностраних актива у руској економији. И дефинисати њихово страно порекло. И припремити предлоге за национализацију оног дела који припада инвеститорима из САД, Велике Британије и других посебно „пријатељских“ расположених према Русији. То би био одговор на „санкције из пакла“.

Валентин Катасонов
Превео: Александар Мирковић

ИЗВОР: https://www.fondsk.ru/news/2022/03/02/sankcii-protiv-rossii-effekt-bumeranga-55684.html

Валентин Катасонов, КО ПОПУЛАРИЗУЈЕ КРИПТОВАЛУТЕ?

После финансијске кризе 2007-2009 године, једна од најзначајних тема у свету новца, финансија и економије постале су – криптовалуте. Криптовалуте су приватне дигиталне валуте чије се пуштање у оптицај и коришћење може обавити без централних и комерцијалних банака. Теоријски, стваралац и емитент такве валуте може постати било које физичко лице. Криптовалуте се могу наћи у оптицају и без контроле централних банака и других организација задужених за финансијски надзор. Саме операције коришћења криптовалута у електронским мрежама су транспарентне због коришћења блокчејн технологија. Уз то, учесници операција, могу сачувати своју анонимност (која се обезбеђује захваљујући криптографским средставима). Данас је најпопуларнија криптовалута „биткоин“ који је пуштен у оптицај почетком 2009. године.

Криптовалуте су створиле велику пометњу и узбуђење у свету финансија и новца. Тешко је схватити колико је ово узбуђење заиста изазвано надама, плановима или страховима оних који су професионално повезани са финансијским светом, а колико је је оно резултат свесног распламсавања страсти. Погледајмо непристрано проблем. Сагласно последњим подацима у свету је до данас (2017) забележено постојање око две хиљаде криптовалута. Капитализација сто најраспрострањенијих валута износи, према мишљењу стручњака, око 30-35 милијарди долара (почетком маја 2017). Поређења ради: тржишна капитализација познате компаније Гугл прошле године је достигла ниво од 400 милијарди долара.

Приближно 2/3 овог износа припада биткоину. Према томе, капитализација Гугла двадесет пута премашује укупну вредност „монета“ најраширеније дигиталне валуте – биткоина. А ево још једног поређења.

Свакодневни обрт водећих криптовалута на свим тржиштима мери се десетинама милиона долара, а свакодневни промет на светском валутном тржишту се процењује на 4 трилиона долара. Како кажу – „осетите разлику“. Чак и таква криптовалута као што је биткоин, изгледа попут „миркоба“ на фону данашњих „слонова“ (под последњим подразумевамо валуте које емитују водеће светске компаније и банке, акције и облигације, деривате итд). Постоји неколико верзија због чега „микробу“, криптовалути, средства информисања данас посвећују пажњу већу него, на пример, неким резервним валутама или компанијама-гигантима на берзи.

Светска и руска средстава информисања препунa су новости и чланaка о криптовалутама. Ипак, 99% текстова посвећено је овим или оним техничким аспектима проблема. Врло ретко аутори постављају питање: cui prodest? То јест: ко од тога има корист? У чијем је интересу да се толико пише о криптовалутама?

На пример, неки аутори претпостављају да су криптовалуте пројекат америчких специјалних служби. А криптовалуте су Американцима потребне да би финансирали субверзивну делатност у другим земљама. А, такође, и за подршку култивисаног тероризма (типа ИСИЛ). Слажем се да ширење криптовалута у свету подржавају америчке обавештајне службе (о томе ћу ниже више рећи). Али везрија да су „бенефицијенти“ криптовалута саме специјалне службе није убедљива. Финансирање подривачке и терористичке делатности, како ми се чини, успешно се остварује и помоћу „финансијског инструмента“ који се одавно доказао – „кеша“.

Још једна верзија је повезана са интересима „господара новца“ – главних акционара Федералних резерви САД које су, заправо, приватна корпорација за производњу универзалног производа под називом „САД долар“. Криптовалуте, по мишљењеу присталица ове верзије, пуштају се оптицај у целом свету изузев у САД; у Америци је строго забрањено коришћењ криптовалута (текст је писан 2017. – шта се у међувремену догодило, а што В. Катасонов наговештава при крају овог чланка, погледајте ОВДЕ, прим.прев). Криптовалуте, као и сваки алтернативни новац и новчани сурогати, подривају монопол банака (централних и комрецијалних) у емисији традиционалног новца (готовинског и безготовинског) и нарушавају новчани промет свих земља изван граница САД. Рушње новчаних система земаља света уз помоћ вируса „криптовалуте“, довешће до тога да Федералне резерве САД постану једини емисиони центар у свету. После спровођења операције под називом „чишћење новчаних система“ по налогу „господара новца“ вирус звани „криптовалута“ биће уништен. Долар САД постаће апсолутни хегемон у свету, „господари новца“ ће се претворити у „господаре света“.

Једна од основних верзија своди се на то да ће „миркоб“ (или „вирус“) временом израсти у „слона“. Из ове, опет, настаје неколико верзија. Једна од њих говори да ће „микроб“ бити „природан начин функционисања“. Нешто слично дарвинистичкој еволуционој теорији само овог пута примењеној не на жива бића, већ на новац. Природност процеса развоја заснива се на томе што су, наводно, криптовалуте – „народни новац“. Њих може да створи и емитује сваки човек. Временом, када „идеја овлада масама“ у процес стварања „народног новца“ укључиће се милиони „креативних“ личности.

„Народни новац“ ће имати неоспорно преимућство над обичним новцем који емитују банке (централне и комерцијалне), јер ће људи моћи да се снађу и без банака, које су свима одавно „досадиле“. И више од тога, процес „бекства“ људи из обичног новца у дигитални („народни“) биће убрзан тиме што „господари новца“ (светски банкари) планирају да коначно и заувек ослободе друштво од готовине и све утерају у безготовинску сферу.

Људи одлично схватају да „еманципација“ од паприног новца коју рекламирају „господари новца“ прикрива истинске циљеве – изградњу електронско-банкараског концлогора. И неки од њих, са уздахом олакшања, говоре себи: „Хвала Богу, имамо алтернативу у облику криптовалуте“. Људи рачунају да ће успети да избегну електронско-банкарски концлогор, одласком у мрежни свет дигиталног новца. И што енергичније и безочније банкари буду уништавали и забрањивали свет готовог новца, брже ће крпитовалуте потискивати свет банкарског новца, заједно са његовим „господарима“ – банкарима. На тај начин одиграће се не само „природна еволуција“ приватног дигиталног новца, већ ће истовремено тећи и еволуција читавог друштва, његово кретање од „новчаног капитализма“ (који је створен после буржоаских револуција) у неки нови модел друштва, који ће бити праведнији и демократскији. „Народни“, дигитални новац ће помоћи да се изгради социјализам, али не на основама „диктатуре пролетаријата“, већ на основу добровољне кооперације слободних људи.

Авај, постоје, међутим, и друге не толико пријатне и умирујуће верзије. Према једној од њих, главни „бенефицијенти“ криптовалута ће постати управо данашњи „господари новца“. А зашто стварају себи конкуренцију у облику алтернативног новца? Зар су узалуд током неколико столећа градили банкарски систем и борили се за монопол над емисијом новца? Зар нису они уништили различити облике алтернативног новца које су претиле да подрију тај монопол? Током последњег столећа број покушаја стварања алтернативног новца у свету броји се хиљадама (локални, општински, корпоративни и други новац), но сви они (са ретким изузецима) угушени су од стране новчаних власти у зачетку. Али, ствар је у томе што „господари новца“ у XXI веку не посматрају криптовалуте као конкуретски новац, већ као „финанскијски инструмент“. А развој тржишта нових „финансијских инструмената“ може продужити живот остарелом и болешљивом финансијско-валутном систему, који је назван „брeтонвудски“. То је систем златно-доларског стандарда. На коференцији у Јамајци 1976. године, донета је одлука да се поменути систем замени папирно-доларским стандардом. Сликовито речено: са „штампарске машине“ Федералних резерви скинута је „златна кочница“ (везаност обима емисије долара за количину златних резерви). Почела је неконтролисана емисија „зелених папира“ (тј. долара САД). Сваким доларом „господари новца“ су остваривали ( и настављају да остварују) суманут приход од емисије, фактички то је „прављење новца од ваздуха“.

Једино ограничење за такву „новчану алхемију“ представља потражња за „зеленим папирима“. И да би се створила поменута потражња, отпочела је велика кампања за либерализацију и глобализацију светске економије. Не продубљујући ову тему, рећи ћу само да је ради потражње за „зеленим папирима“ започета активна пропаганда и стварање свакојаких „финансијских инструмената“ помоћу којих су „надувана“ финансијска тржишта. Осамдесетих година се догодио, на пример, бум такозваних деривата финансијских инструмената Почетком овог века обим тржишта деривата се мерио трилионима долара, а број облика ових финанскијских инструмента – хиљадама. А још почетком седамдесетих година деривати су представљали егзотику, „микробе“ у финансијском свету.

Надам се да је читалац схватио мој наговештај: данашње криптовалуте, „микроби“ у финансијском свету, сутра могу постати гигантски „мехурови“, чија ће се капитализација мерити трилионима долара. У то је данас тешко поверовати, но, вероватно, почетком седамдесетих година, нико не би поверовао да ће деривати током две-три деценије преплавити сва финансијска тржишта.

У тренутку писања овог чланка цена једног биткоина је стабилно (током неколико недеља) прелазила износ од 1.300 долара (прерачунато у нашу валуту око 100.000 рубаља). Емисија биткоина још није завршена (до сада је „добијено“ око 16 милиона „монета“ а лимит је 21 милион). Експерти тврде да је вредносни потенцијал биткоина гигантски: нису далеко времена када ће „монета“ биткон вредети стотине хиљада долара. А неки су уверени да ће она успети да пређе границу од 1 милион долара.

У априлу 2017. године са својим прогнозама су иступили познати предузетници из Силиконске долине, милијардер Џереми Лу (први инвеститор у познату хај-тек компанију Snapchat) и Питер Смит (саоснивач велике технолошке компаније Blockchain). Они су изјавили да ће до 2030. „монета“ биткоин прећи лествицу од 500.000 долара, па ће укупна капитализација ове приватне дигиталне валуте премашити 8 трилиона долара. Ово је, узгред, еквивалентно 126% новчане вредности америчког фондовског тржишта NASDAQ у пролеће ове године (2017. прим.прев.). А већ сада у орибту улазе и нови облици криптовалута, као што су: лајткоин, прајмкони, прикоин, нејмкоин и други…

Даље нећу описивати детаље ове верзије. Једино желим да додам: развој криптовалута у оквирима дате верзије никако не можемо назвати „природном еволуцијом“. „Господари новца“ ће увек стимулисати и убрзавати процес раста „микроба“, дигиталне валуте, и његов улазак у фазу гигантског мехура. Већ сам писао да постоји много знакова који доказују да су у последњој деценији биткоин и друге криптовалуте могле, током своје „еволуције“, небројено пута пропасти. Но, неко им је много помогао да преживе. С једне стране, можемо навести бројне примере када се вештачки стварала потражња за криптовалутом. Орагнизовани су спектакли под називом: „куповина пице за биткоин“, затим „куповина аутомобила за биткоин“, на крају „куповина куће за биткоин“. С друге стране, задивљује и узнемирава како се одиграла и одиграва „еволуција“ односа власти различитих земаља према криптовалутама.

У почетку се чуло категоричко: „не“. Затим је уследила забрана криптовалута и увођење строге одговорности за њихово стварање, ширење и коришћење.

Онда – помало збуњено: „треба се у овоме снаћи“. После чега следе непрестане изјаве о томе како се власти занимају „изучавањем добрих и лоших страна криптовалута“.

На крају – оптимистичко: „то је прогрес“; „ми не смемо да заостајемо за светским прогресом“. И следи постепена легализација криптовалута. Неке земље се већ налазе у овом стадијуму. Рецимо, Јапан је објавио да од 1. априла 2017. године биткоин и друге крпитовалуте постају новац исто као што је и јен, који емитује централна банка.

Мислим да ова „еволуција“ позиције власти није случајна, већ је резултата упорног и агресивног лобирања за пројекат криптовалута у разним земљама света у интересу „господара новца“. Однос руске власти према криптовалутама није изузетак. Но, то је тема за посебан разговор.

Валентин Катасонов
Превод: Александар Мирковић

ИЗВОР: https://svpressa.ru/economy/article/172249/

Валентин Катасонов, МИЛИТАРИЗАЦИЈА ЗДРАВСТВА

У борби са „пандемијом“ лекари уступају место војницима. Зона присиле се шири.

У минулој 2021. години учешће војске и полиције у борби са ковидом испољило се, пре свега, у спровођењу вакцинације сопственог састава. Крајем лета и почетком јесени велики део војног особља, у већини земаља света, потпуно је или делимично вакцинисан. Најтврдоглавији су „преживели“ до јесени. Оне који се нису вакцинисали (таквих је у земљама НАТО-а свега неколико процената) почели су да отпуштају из оружаних снага. Отпуштања ће бити завршена почетком 2022. године.

Не искључује се могућност да ће током 2022. војска и полиција наставити своје учешће у борби са „пандемијом“ и оно се може кардинално разликовати од пређашњег: војску сада могу користити као помоћ цивилним лекарима да би вакцинацију становништва довели до задатих бројки.

Још током лета 2021. године СЗО је предлагала да број потпуно вакцинисаних (који су добили две дозе вакцине) буде 60% укупног становништва у свакој земљи. Током јесени бројку су подигли на 70% ( самит Г-20 у Риму крајем октобра). Ако се у спровођењу вакцинационе кампање ослоне на принцип доборoвољности, онда задати циљ неће успети да достигну. Зато су потребни војници, полицајци, специјалци.

Знаци ангажовања војске и полиције у спровођењу вакцинације грађанског становништва почели су да се примећују последњих месеци 2021. године. Низ оваквих примера наводи Еви Мек у чланку „Милитаризација здравства: генерали преузимају контролу над оперативим групама за КОВИД на међународном нивоу“ (Militarization of Health Care:  Generals Take Control of Covid Task Forces Internationally).

Аутор подсећа на мишљење Била Гејтса из 2015. године. Тада је у угледном медицинском часопису The New England Journal of Medicine Гејтс објавио чланак „Наредна епидемија – лекције еболе“ у коме се веома позитивно односи према чињеници да су у тој борби учествовале оружане снаге САД и Велике Британије, које су решавале задатке везане за транспорт. Гејтс је истакао (2015!) да ће човечанство ускоро захватити епидемије још страшније од еболе. Предстоји напорна борба која се може упоредити са светским ратом. За такав рат треба да се спремају и војници. Потребно је и НАТО преоријентисати на овај облик рата. У априлу 2015. године на конференцији Ted Talk Гејтс је иступио са радом „Наредна експлозија? Нисмо спремни“(The next outbreak? We’re not ready) у коме је исказао своје идеје о коришћењу оружаних снага за борбу против пандемије.

Од тада је прошло пет-шест година. И ми видимо да војска заиста учествује у овом новом рату. При томе њена улога није само помоћна – у низу земаља истура се у први план. Еми Мек посебно скреће пажњу читалаца на догађај који се одиграо у Аустрији 17. децембра 2021. године. Влада ове земље је објавила да се оснива нова структура GECKO – Комитет за координацију борбе са националном ковид-кризом. Именована су и два руководиоца GECKO-а – Катарина Рајх (Katharina Reich) генерални директор службе за јавно здравље и Рудолф Стридингер (Rudolf Striedinger), војник са чином генерал-мајора.

Оружане снаге Аустрије броје 53.000 војника (од њих 27.000 припадају резервном саставу) и генерал Стридингер је успешно спорвео ковид вакцинацију овог контигента. Уз то, још почетком 2021. године, успео је да издејствује потпуну забрану било какве критике вакцинације од стране војног особља. Сада је стечено искуство генералу потребно да би довео до краја програм потпуне вакцинације становништва Аустрије који је наметнуо земљи, у новембру, канцелар Александер Шаленберг.

На крају 2021. године број потпуно вакцинисаних у Аустрији износио је 71%, рачунајући делимично вакцинисане – 73%. Готово 2,5 милиона грађана алпске републике до сада нису вакцинисани. Пред генералом Стридингером постављен је задатак да изврши додатни притисак на „тврдоглаве“. Канцелара Шаленберга на крају године заменио је Карл Нехамер; иницијатива да позове као ко-руководиоца GECKO генерала, припада управо њему.

1. фебруара 2022. године Закон о вакцинацији чије је доношење иницирао Шаленберг, ступа на снагу. Невакцинисани ће бити кажњени новчаном казном до 2.000 евра, при чему се могу и више пута казнити. Уколико одбију да плате казну прекршиоци ће бити смештени у специјални затвор за невакцинисане људе у трајању од једне године. За спровођење закона је задужена, пре свега, полиција, но нису искључени случајеви масовног отпора. Тада се може употребити и војска.

Еми Мек пише да је војска већ почела да управља вакцинацијом у Немачкој, Италији и Португалији.

„Немачки талас“ 29. новембра је изнео неке детаље о стању Немачкој. Генерал мајор Карстен Бројер (Carsten Breuer) који се налази на челу Комaнде територијалних операција Бундесвера Немачке, одговоран је за сарадњу између војске и грађана. Крајем новембра 2021. немачки канцелар Олаф Шолц поручио је овом генералу да стане на чело Кризне групе за борбу против пандемије („Антикризна група Корона“) У часопису DW пише: „Кризни штаб Бундесвера данас свакодневно добија десетине нових захтева за помоћ од месних власти. Општински чиновници обично моле војнике да помогну центрима за вакцинацију и здравственим органимма. Број одобрених захтева од федералних јединица и општина већ је прешао 7.700 и, како се очекује, само ће расти.“ Die Welt пише: „Антикризна група Корона ради у основи неприметно за друштво, но за федералну владу она представља један од најважнијих инструмената обуздавања пандемије. Она анализира ситуацију у регионима, свакодневно доставља федералној влади поуздану слику ситуације и даје препоруке шта да се ради.“

У борби са ковидом улога војске је врло уочљива и у Португалији. Тамо је кључна фигура контра-адмирал Енрике Гувеја е Мело (Henrique Gouveia e Melo). Крајем септембра 2021. године 85% становништва Португалије било је потпуно вакцинисано. Главна заслуга за ово припада контра-адмиралу коме је у фебруару дат задатак да управља вакцинационом кампањом. Адмирал је испољио натпросечне способности у испуњавању задатка. Истина, данас епидемиолошка ситуација у Португалији није много боља него што је у низу европских држава. „Ми смо добили битку“, – каже генерал имајући у виду да је Португалија испунила и премашила план вакцинације. Ипак, признаје : „Ја не знам да ли смо добили рат са вирусом. То је светски рат.“

У далекој Аустралији 2021. године у спровођење вакцинације такође је коришћена војска. Од самог почетка Аустралија се ослањали на принуду. 23. новембра часопис ZEROHEDGE је објавио чланак „Аустралијска војска почиње превоз лица која су била позитивна на тесту, као и лица која су била у контакту са оболелим од КОВИД-а у карантинске логоре.“  (Australian Army Begins Transferring COVID-Positive Cases, Contacts To Quarantine Camps). У чланку је испричана страшна прича која се десила у новембру. У општинама Бинџари (Binjari) и Рохул (Rockhole), недалеко од аустралијског града Дарвин, према дојави неког достављача било је људи заражених ковидом. Ноћу је у куће становника наведених општина нагрнула војска за којом су ишли лекари. Житељима су урађени експрес тестови на ковид. Неколицина је била позитивна. То је био основ за „евакуацију“ 38 људи (неколико становника су били позитивни, а за остале се претпостављало да су били у контакту са „зараженим“). Утоварени су у војне камионе и хитно одведени у изолацију, у оближњи „карантински логор“ (такви логори се данас граде у различитим областима Аустралије). У операцији је учествовало 20 војника. Главни министар Северних територија Аустралије Мајк Ганер (Michael Gunner) је објавио да ће „армија сада превозити позитивне, заражене КОВИД-ом, као и оне који су били са њима у контакту војним камионима у логоре за карантин“.

Посматрачи кажу да је Аустралија постала експериментални полигон.

Валентин Катасонов
Превео: Александар Мирковић

ИЗВОР: https://reosh.ru/valentin-katasonov-o-militarizacii-zdravooxraneniya.html

Валентин Катасонов, ВЕЛИКИ РЕСЕТ – ПЛАН ОТИМАЊА ПРИРОДЕ ОД СТРАНЕ ГЛОБАЛНЕ ЕЛИТЕ

Глобалистичке корпорације почињу да плене пољопривредно земљиште ескпропријацијом, како би зауставиле производњу хране

План „Великог ресета“ који је објавио председник Светског економског форума (СЕФ) Клаус Шваб предвиђа кардиналну промену светског друштвено-економског поретка. Шваб то назива преласком са старог капитализма на нови, „инклузивни“ капитализам, и ослобађањем човечанства од приватне својине. Међутим, ако су руски комунисти пре више од сто година укинули приватну својину над средствима за производњу, над опредмећеним капиталом, укинувши на тај начин и експлоатацију човека над човеком, глобалисти, данас, намеравају да укину личну својину, то јест, имовину која је намењена за задовољавање основних животних потреба – станове, куће, пољопривредно земљиште, одећу, кућне потрепштине итд.

Ида Аукен (Ida Auken) члан такозваног Савета за глобалну будућност градова и урбанизацију (Global Future Council on Cities and Urbanization), који функционише у оквирима Светског економског форума, ликујући објављује: „Добродошли у 2030. годину. Добродошли у мој град, тачније, наш град. Ја ништа не поседује. Немам аутомобил, немам кућу, немам технику, немам одећу.“

Шваб је много опрезнији у изјавама. У својој књизи „КОВИД-19: Велики ресет“ (2020. године) говори да људи, што је могуће пре, треба да се ослободе жеље за власништвом. У инклузивном капитализму човек мора да постане корисник. Ипак, права коришћења нема без права својине. Неко мора бити власник, крајњи управник имовине. Шваб замагљује ово питање, но из онога што је изложио јасно је да је крајњи власник – глобална елита.

Шачица људи („златни милион“) већ влада највећим делом објеката економске и социјалне инфраструктуре у свету. Она је овладала и објектима такозване интелектуалне својине, узела у своје руке велики део утробе Земље. „Златни милион“ жели да приватизује целу Васељену. О таквим безумницима писао је и совјетски писац научне фантастике Александар Бељајев у роману „Продавац ваздуха“ (први пут објављен 1929. године). Енглески бизнисмен Бејли организује, негде у Заполарју, на северу Јакутије, подземну фабрику за прераду атмосферског ваздуха. У фабрици је прво ваздух дељен на саставне компоненте (кисеоник, водоник, азот, хелијум) а онда се из њих добијао финални производ. На пример, азот се претвара у амонијак, азотну киселину и цијанамид. Основни производ је – куглица која садржи згуснут кубни километар атмосферског ваздуха. Бејли се спрема да изађе на тржиште са својим куглицама и другим производима, но ове планови, на срећу човечанства, нису реализовани – фабрику уништавају совјетски црвеноармејци.

Данас видимо да група супербогатих жели, у неком облику, да оствари Бејлијев неостварени план. Ови безумници теже да присвоје онај део природе који до данашњих дана није давао никакав профит, то јест, тај део природе треба неизоставно приватизовати и укључити у тржишне односе. Тада ће власт глобалне елите над светом бити ненарушива.

У издању Natural News 29. децембра 2021. појавио се чланакГлобалистичке корпорације почињу да плене пољопривредно земљиште у Америци путем експропријације, како би зауставиле производњу хране у име борбе против климатских промена“(Globalist corporations begin seizing farmland in America under eminent domain, to halt food production in the name of fighting climate change). У чланку се говори да ће се у догледно време у свету појавити компаније које ће пружати „екосистемске услуге“ (ecosystem services). Екосистеми су природне фабрике које апсорбују угљен-диоксид и друге гасове „стаклене баште“ , прерађују прљаву отпадну воду дајући, на крају процеса, кисеоник и чисту питку воду. При томе чувају биоразноликост, генетске кодове животињских (фауна) и биљних (флора) врста. А ови кодови могу затребати у решавању сложених задатака из сфере биотехнологије и генетског ижењеринга.

Присталице развоја тржишта „екосистемских услуга“ тврде да је први услов за стварање таквог тржишта успостављање јасно одређених права својине над природним објектима (екосистемима). „Ничија својина“ или својина у рукама „неодговорних субјеката“ ствара ризик од уништења екосистема. Својина над природним ресурсима екосистемског карактера треба да да буде у рукама врло „одговорних“ привредних субјеката. Њихова усклађеност са најстрожијим нормама потврђиваће… берзе.

Привредни субјекти новoг типа већ су добили свој назив: „Компаније за природне ресурсе(Natural Asset Companies, NAC). Оне би требалo да постану комерцијалне структуре које остварују профит продајом „екосистемских роба и услуга“, таквих као што је апсорпција „гасова стаклене баште“, затим, продаја кисеоника, чисте воде… Што се тиче генофонда који се налази у приватизованом екосистему, биолошке и друге компаније могу се њиме користити када прибаве лиценцу за одговарајућу „интелектуалну својину“. Власници генетски и других информација које се односе на флору и фауну дивље природе, могу бити само „компаније за природне ресурсе“. Сви остали су корисници, који то коришћење плаћају.

Опис модерног пројекта „екосистемске економије“ и „екосистемског тржишта“ може изгледати као бунцање лудака, на чијем фону бледи литерарна фантазија Александра Бељајева. Ипак, наведени пројекат није фантазија. Он је део плана Великог ресета. На сајту Њујоршке берзе (NYSE) већ се појавила страница посвећена компанијама за природне ресурсе.

Читамо: „За решење веома сложених проблема везаних za промену климе и прелазак на одрживу економију, NYSE и Intrinsic Exchange Group (IEG) први уводе нову класу имовине засновану на природи и предностима које даје природа (такозване екосистемске услуге). NAC (компанија за природне ресурсе) ће одражавати унутрашњу и производну вредност природе и омогућити штедњу утемељену на животно важним добрима, која леже у темељима целокупне наше економије и омогућавају живот на Земљи. Примери природних актива које могу имати корист од NAC структура укључују пределе као што су шуме, мочварна подручја, коралне гребене, а такође и обрадиво земљиште, рецимо фарме“. У тексту се још пише да комерцијални потенцијал природних добара износи 125 трилиона долара годишње у облику глобалних екосистемских роба и услуга, као што је везивање угљеника, биоразноликост и чиста вода.

Да би разумели колико су високи улози аутора пројекта стварања тржишта екосистемских услуга, напоменућу да је укупна вредност продате сирове нафtе и природног гаса у свету крајем 2020. године износила само 4,68 трилиона долара.

Горе поменута стурктура Intrinsic Exchange Group (IEG) закључила је у септембру 2021. године споразум са Њујоршком берзом о оснивању „корпорација за природне ресурсе“ и њихово довођење на берзу. NYSE поседује мањински пакет акција IEG. Последњу групу или партнерство чине: Међуамеричка банка за развој, Фонд Рокфелер и Aberdare VenturesIEG је основао 2017. године предузетник и заштитник природне средине Даглас Егер (Douglas R. Eger). Он је као генерални директор IEG коментарисао септембарски споразум: „Заједно ће IEG и NYSE омогућити инвеститорима приступ природним богатствима, што ће преобразити нашу индустријску економију и учинити је још праведнијом.“

IEG је већ разрадила методе мерења еколошких показатеља компанија за природне ресурсе и њиховог превођења у вредносни израз. Међу њима су такви (показатељи) као што су продаја услуга екосистема и природни капитал. Ови показатељи допуњавају традиционалне показатеље делатности компанија. Њујоршка берза је у четвртом кварталу 2021. године припремила листинг стандарда и рачуноводствене извештаје за компаније за природне ресурсе и предала их Комисији за вредносне папире и берзама САД (SEC). Очекује се да почетком 2022. SEC одобри достављену документацију и у 2022. на берзама ће се појавити прве компаније за природне ресурсе.

Као што се може видети из докумената IEG и NYSE стварање компанија за природне ресурсе почиње стицањем земље која поседује потенцијал да генерише екосистемске услуге: „Компаније за природне ресурсе су одржива предузећа која поседују права да пружају екоситемске услуге, произведене на природном, радном или хибридном земљишту“. Под „природним“ се подразумева земљиште које није загађено пољопривредном или другом човековом делатношћу. „Радна“ су земљишта која се тренутно активно користе. Првенствено је реч о пољопривредном земљишту. Њима је могуће променити намену: од производње пољопривредних производа на давање екосистемских услуга. „Хибридно“ земљиште је оно које делом припада првом, делом другом типу.

Низ милијардера се већ укључио у куповину земље, приступивши тако акупмулацији „природног капитала“ и конверзији својих виртуелних (финансијских) актива у физичку активу, имовину – земљу.

У САД се најчешће као главни купац земље помиње Бил Гејтс, највећи поседник пољопривредног земљишта у Америци (у терминологији IEG и NYSE – „радна земља“). Укупно Гејтс поседује око 242.000 акри (acre) на целој територији САД. То је скоро 100.000 хектара. Ипак, Гејтс није највећи земљопоседник у САД. Прво место међу милијардерима који су специјализовани за куповину „природне земље“ припада медијском магнату Џону К. Мелоуну (2,2 милиона акри у ранчевима и шумама). На другом месту је оснивач CNN-a Тед Тарнер (2 милиона акри првенствено дивље природе). Брзо расту инвестиције у земљу и оснивача Амазона Џефа Безоса

Американце веома брине куповина земље од стране милијардера. Пре свега зато што нови феудалци Америке могу започети пренамену коришћења стечених парцела.

Поновићу још једном наслов поменутог чланка објављеног у Natural New: „Глобалистичке корпорације почињу да плене пољопривредно земљиште у Америци путем експропријације, како би зауставиле производњу хране у име борбе против климатских промена“. Наслов говори сам за себе. Коментари су сувишни.

Валентин Катасонов
Превео: Александар Мирковић

ИЗВОР: https://www.fondsk.ru/news/2022/01/04/velikaya-perezagruzka-plan-zahvata-prirody-zemli-globalnoj-elitoj-55244.html

Валентин Катасонов, КОВИД-ТРИБУНАЛ ИЛИ НИРНБЕРГ-2

Више пута сам писао да је борба са такозваном пандемијом у многим земљама добила облик отвореног гажења устава, закона, елементарних људских права. Све више овај феномен поприма одлике „ковид-фашизма“.

Први, који су иступили против ове појаве, били су часни и смели лекари, који су показали да „борба са ковидом“ представља димну завесу за прикривање циљевa владајућих кругова, циљева далеких и од медицине и од здравства. Позанти француски доктор, специјалиста у области вирусологије, добитник Нобелове награде, Лик Антоан Монтање ( Luc Antoine Montagnier ) изјавио је да они који су примили такозвану вакцину (заправо – експериментални препарат) дуже од три године неће живети.

Чак и ако је Лик Монтање допустио себи претеривање, људи који се баве статистиком вакцинације и њеним последицама, констатују да се већ у одлазећој 2021. години, леталност од вакцина мери милионима људских живота у целом свету. Према једном од последњих истраживања у САД, крајем октобра, број умрлих од вакцина против ковида био је око 200.000 људи.

Кршење устава, закона и људских права од стране власти у већини земаља, довело је до смрти и инвалидности вакцинисаних, „смрти као нуспојаве“ код других категорија људи (реч је о умирању људи са обичним дијагнозама до којег је дошло јер су хроничним болесницима одбили да пруже медицинску помоћ, позивајући се на приоритет „ковид“ пацијената), затим, људи су затварани током „локдауна“, створен је елктронски концологр ( QR-кодовима) и др.

Заједно са лекарима наступају и правници. Навешћу један пример.

Тим који чини више од 1.000 правника и више од 10.000 медицинских експерата иницирао је, највећи у историји, судски процес под називом „Нирнберг-2“. Тужбе су подигнуте против Светске здравствене организације (СЗО) која је покренула светску психозу под називом „пандемија ковида“ и Светског економског форума (СЕФ) на чијем је челу Клаус Шваб. Дугачак списак оптужби против две наведене организације и њихових руководилаца (а такође и хиљадама нити повезаних са њима других организација и њихових шефова), опозициони медији су кратко резимирали: Crimes Against Humanity (Злочин против човечности).

На челу тима налази се доктор Рајнер Фуелмих (Dr Reiner Fuellmich) – немачко-амерички правник, један од најутицајнијих у Европи. Он је, на пример, добио вишемилионски спор против Deutsche Bank, због преваре. А такође и против Volkswagen-а због фалсификовања података о токсичности издувних гасова аутомобилских дизел-мотора (ова прича је добила 2015. године назив Dieselgate).

Рајнер Фуелмих је један од оснивача Немачког истражног комитета за корону, основаног у мају 2020. године (German Corona Investigative Committee – GCIC) или, краће, Корона комитет (Corona Committee). Са званичним сајтом комитета можете се упознати овде. Средином 2020. године Комитет је почео да прима обавештења о преварама и другим облицима кршења закона, прикривених „борбом са корона вирусом“. Потекла је река извештаја у Комитет из Немачке и многих других земаља.

У првој партији обавештења преовладавала су сведочења о обманама повезаним са ПЦР тестовима. Затим је наишао талас извештаја о бесмисленим и деструктивним локдаунима. Рајнер Фуелмих овако коментарише слику која се формирала на основу ових информација: „На пример, Шведска с њеним прицнипом немешања и Велика Британија са њеним строгим локдауном имају сличну статистику оболевања и смртности. Исто су открили и амерички научници поредећи различите државе унутар САД: нема никакве разлике у оболевању, независно од тога да ли та држава примењује строги локдаун или не“.

Године 2021. највећи део обавешетња се односио на такозване вакцине против ковида. Како је изјавио Фуелмих, препарати коришћени у борби са ковидом „немају ништа заједничко са вакцинацијом, али представљају део генетичких експеримената“. Комитет располаже гигантском количином саопштења о фалсификовању клиничких испитивања препарата, а такође и о корупцији у државним органима који издају дозволе за коришћење ових препарата.

Доктор Рајнер Фуелмих је обавио више од 150 разговора са експертима као што су професор Лик Монтање и Мајкл Јидон бивши вице-председник Pfizer-а, да би дошао до закључка да „све то нема ничег заједничког са здрављем“. По мишљењу водећег немачког правника за организаторе пандемије важни су само новац и власт. Како примећује Фуелмих, у целој историји „пандемије“ главну улогу играју закулисне фигуре – организатори и наручиоци. То је група глобалне елите која се, по оцени Фуелмиха, састоји од приближно 3.000 најбогатијих људи.

Друга група су – јавне фигуре, марионете. Као пример, адвокат наводи немачког вирусолога Кристијана Дростена који је „научно“ засновао коришћење ПЦР тестова за откривање случајева КОВИД-19 (заправо, ови тестови се не могу користити у те сврхе – на то је упозорио њихов творац Кери Мулис). Групи марионета припада и директор СЗО Тедрос Адханом Гебреисус, директор Института Роберт Кох ветеринар Лотар Х. Вилер, главни саветник председника САД за „пандемиjу“ епидемиолог Ентони Фаучи и други.

Ако план „Великог ресета“ пропадне његови иницијатори неће оклевати да предају ову шесторицу и посаде их на оптуженичку клупу. Ово је врло слично догађајима из тридесетих и четрдесетих година ХХ века. Англо-америчка елита је разрадила план успостављања власти над светом који је започео освајањима Трећег рајха Европе и СССР-а. Ипак, за англо-саксонске закулисне елите немачка нација је била само пион у великој геополитичкој игри. План је пропао, а пиони (марионете) су се нашли на оптуженичким клупама у Нирнбергу.

Фуелмих жели да види на суђењу Нирнберг-2 не само поменуту шесторицу, већ и њихове покровитеље. German Corona Investigative Committee располаже веома озбиљним документима који се тичу организатора и наручилаца глобалне афере. Но, за сада се припремају оптужнице само против СЗО, Светског економског форума и њихових руководиоца – доктора Гебреисуса и професора Шваба.

Примену експерименталних препарата као вакцина, одобрену од стране СЗО, Фуелмих квалификује као грубо нарушавање члана 32. Женевске конвенције из 1949. године о заштити становништва у време рата: „Наношење повреда и медицински или научни експерименти који нису неопходни за човеково лечење“ – забрањени су. У складу са чланом 147. спровођење биолошких експеримената на људима представља озбиљно кршење Конвенције. Масовно коришћење „експерименталних“ вакцина нарушава свих десет основних одредби Нирнбершког кодекса који је донео Нирнбершки трибунал после завршетка Нирбершког процеса над нацистичким лекарима у августу 1947. године. Фуелмих и други правници сматрају да тако озбиљно кршење наведеног Кодекса (и низа других међународних споразума) захтева смртну казну за ковид-фашисте (организаторе и извршиоце операције масовне примене експерименталних препарата на људима).

Осим саопштења која се односе на кршење правних прописа, Немачки истражни комитет за корону добија и информације политичког карактера, које бацају светлост на закулисну страну питања. Фуелмих, конкретно, запажа да је у почетку голобална елита спремала план према којем би се „Велики ресет“ извршио средином ХХI века. Затим је одлучено да се убрза стварање „врлог новог света“ и започне реализација плана 2030. године. После неког времена датум почетка је пребачен у 2020. годину. И сигнал за старт је дат од СЗО у облику – „пандемије КОВИД-19“.

Фуелмих је уверен да таква журба може бити фатална за организаторе „пандемије“ и „Великог ресета“: „Мислим, да управо због ове журбе они чине веома много грешака. На пример, произвођачи вакцина нису очекивали да ће бити тако много нуспојава и смрти.“

Фуелмихова група има јасно изражен међународни карактер. Немачки истражни комитет за корону је њено језгро, но правници који сарађују са Комитетом налазе се на свим континентима. Националне групе делују синхронизовано и подносе приближно исте тужбе пред судовима својих земаља; данас су већ поднесене тужбе на три континента.

Једна од последњих новости о раду Фуелмихове групе дошла је из Варшаве. Тамо је средином новембра започела са радом парламентарна комисија за испитивање злоупотреба везаних за КОВИД-19. Доктор Фулемих је допутовао у Пољску да би помогао комисији да спроведе истраживање. Већ су стигли први резултати. Комисија је под Фуелмиховим утицајем донела одлуку о покретању пројекта „Нирнберг 2.0“. У састав радне групе за припрему трибунала ушли су: депутат Сејма Гжегож Браун – лидер Пољске конфедерације за корону, један од лидера Конфедерације за слободу и независност; бивши посланик Европског парламента Мирослав Пјоторовски; посланик Сејма Павел Скутецки; познати пољски адвокат, економиста и политичар Јацек Вилк. Њима помаже група правника: Аркадиуш Тетела, Кшиштоф Лопатовски и Јарослав Литвин. Рад парламентарне комисје завршен је 5. децембра објављивањем Варшавске декларације против новог тоталитаризма. Наводим фрагмент тог документа: „Наша је дужност да се супротставимо власти која злоупотребљава своја овлашћења, исто онако као што је неопходно борити се против диктатуре у свим облицима. Ми протестујемо не само против различитих форми прогона, но, пре свега, против анонимне тиранске власти која данас управља светом финансија, средствима информисања, полицијом и политиком. Људско достојанство, истина и природни закони не морају дефинитивно нестати у новом тоталитаризму. Хајде да чврсто станемо на страну највећих људских вредности. Хајде да се ујединимо, сачувамо храброст и будемо активни. Ми ћемо победити!“

Валентин Катасонов
Превео: Александар Мирковић

Извор: https://reosh.ru/valentin-katasonov-kovid-tribunal-ili-nyurnberg-2.html

Валентин Катасонов, ТРИ АНТИУТОПИЈЕ – ТРИ МОДЕЛА ЗА ПРЕПРАВКУ HOMO SAPIENS-а

О УПРАВЉАЊУ ЧОВЕКОМ И ЉУДСКИМ РОДОМ

Антиутопија је нови жанр у светској литератури. Са моје тачке гледишта, антиутопије су, пре свега, планови, сценарији будућности заоденути у уметничку форму. Планови и сценарији које је разрађивала светска елита и који су усмерени ка успостављању новог светског поретка, то јест, апсолутној, вечној власти те елите над остатком човечанства.

Још у стара времена цареви, императори, диктатори покушавали су да постану господари света. И сваки пут њихови планови би се срушили. Александар Македонски је освојио пола света и био уверен да ће освојити и другу половину, но умро је у тридесет другој години, а његова империја се за годину дана срушила као кула од карата. Нешто слично се десило и са римским императором Трајаном, Карлом Великим, Наполеоном Бонапартом…. Чувене вође су умирале, а њихови огромни поседи пустели и распадали се на комадиће.

Од XVIII века у Европи почињу да ничу бројна тајна друштва (масонске ложе различитих праваца, илуминати, розенкројцери). Она се уједињују са „врећама новца“ (Ротшилдима и другим лихварима, банкарима, капиталистима), ради успостављања власти над читавим светом. Постепено схватају да је за освајање власти и њено очување једна сила недовољна. Потребно је позабавити се преправком човека као објекта власти.

Светска власт оних који се називају – светски закулисни владари, Комитет 300, господари новца1, светски завереницимогућа је само ако се створи и нови човек. За решење овог задатка троши се силан новац, купују средства информисања, политичари, научници, лекари, руководиоци културно-образовних установа. Велики део планова преправке човека носи печат „тајно“. Ипак, понешто допире до јавности.

Прво, то су открића „дисидената“, који из ових или оних разлога напуштају „повлашћени круг“. Нешто можемо дознати и од људи као што је бивши сарадник НСА САД Едвард Сноуден. Све то можемо назвати непланираним „цурењем“ информација.

Друго, постоје дебели документи које мало ко чита. Они нису тајни, на видном су месту, но многи, у потрази за сензацијама, пролазе мимо њих. Пример таквих доступних извора су извештаји Римског клуба.2

Треће, сами романи-антиутопије; наравно, не сви, само неки, они који припадају перу аутора који поседују велику интуицију, дар јасног опажања, који имају широке погледе, а понекад и приступ тајним информацијама или су били у контакту са њиховим имаоцима.

Класицима дистопијског жанра сматрају се романи „Ми“ (1920) Јевегнија Замјатина3 (који је поставио темеље поменутом жанру), „Врли нови свет“ (1932) енглеског писца Олдоса Хакслија4 и „1984“ (1948) енглеског писца Џорџа Орвела.5 У нечему ове књиге личе једна на другу, допуњују се, а у нечему све веома разликују. У суштини, у њима су изложена три модела будућности људског друштва. Ови модели нису плод слободне фантазије уметника, они одражавају планове светски закулисних владара. Вероватно, пошто закулисне групе нису једнородне, јављају се и различите варијанте „цивилизоване“ будућности. Ситуација у свету се може мењати и владари из сенке, такође, могу кориговати своје планове прелазећи са једног модела на други.

Дакле, имамо три варијанте преправке човека.

У роману „Ми“ Замјатина – операција на мозгу, слична лоботомији.

У „Врлом новом свету“ Хакслија – вештачка биолошка селекција и наркотици.

У роману „1984“ Џорџа Орвела – изградња „исправне“ свести уз помоћ страха и мучења.

У сва три романа методи стварања „исправног човека“ допуњују се средствима „испирања мозга“ – током периода обуке и васпитања, затим на радном месту и током целог живота, до гроба. За то се користе средства информисања, јевтина култура (поп-култура), примитивна забава. У роману „Врли нови свет“ деци се развијају бројни рефлекси на основу метода Павлова (оних истих које је академик примењивао на псима), уз помоћ чоколаде и електрошока. У роману „1984“ ефикасно средство за зомбирање су – телекрани, пљоснати монитори-телевизори који су свуда постављени и који 24 часа бомбардују мозак новостима и партијском пропагандом.

Ни у једном у поменута три модела нема институције брака и породице. У роману „Ми“ сексуални односи између мушкараца и жена су слободни али регулисани. Циљ регулисања је – не дозволити сувише дуготрајне и чврсте односе између две особе, то је опасно, може довести до стварања „подземне“ породице и недозвољеног рођења детета. У роману „Врли нови свет“ постоји потпуна слобода љубави, али уз најстрожију забрану рађања детета из мајчине утробе. Допуштена је само серијска производња, фабричка производња деце! У „1984“ сексуални односи између мушкарца и жене, чланова партије – забрањени су (за проле (пролетеријат) прописа нема). Партија и Велики Брат сматрају да су сексуални односи бескорисно трошење енергије коју треба усредсредити на решавање партијских задатака. У Министарству љубави на љубав мушкарца и жене гледају подозриво, то је знак издаје Великог Брата. У роману „1984“ члановима партије је дозвољено (и чак наређено) да воле само Великог Брата!

Рађање деце је строго прописано и квантитативно и квалитативно. Под количином имам у виду планирани број становника („научно“ малтузијанство). Под квалитетом подразумевам одређивање – која деца припадају „првој сорти“, која – другој, а која се посматрају као недозвољен брак (и сагласно томе се ликвидирају). Истина, у роману „Ми“ сви људи су једног соја, а у „Врлом новом свету“ имамо – пет сорти. У роману „1984“ – три (највиши партијски чиновници, обични партијци и пролетеријат). Власт прати поштовање пропорције између броја људи различитих сорти. Зомбирање је такође диференцирано. У роману „1984“ пролетерима је много тога дозвољено пошто су они већ сасвим изопачени, лишени остатка интелекта и њихово понашање се заснива на рефлексима који се лако предвиђају. „Којих се ставова придржавају масе а којих се не придржавају – небитно је. Њима се може допустити интелектуална слобода зато што интелект немају.“

У роману „Ми“ и „1984“ власт, активности усмерене на стварање „исправног човека“, „обогаћује“ применом силе. Потпуне гаранције да ће човек бити лојалан власти и у складу са антрополошким стандардима „новог света“ – нема. У роману „Ми“ контролу над понашањем људи врши Биро за обезбеђење (полиција и специјалне службе). У роману „1984“Министарство љубави (такође полиција и специјалне службе).

Што се тиче Хакслијевог „Врлог новог света“ у њему не видимо репресивни апарат. То је друштво у коме се власт ослања искључиво на „меку силу“. Човек се тамо већ не рађа из мајчине утробе. Он је фабрички производ, производ са траке. Oдгаја у боцама у којима су смештени људски ембриони. Сами ембриони се стварају ванматеричном оплодњом јајне ћелије уз помоћ генетике. Генетика се у Хакслијевој Светској Држави налази на највишем нивоу. Она, прво, омогућава да се човечанство подели на различите групе узимајући у обзир различите генетске кодове. Долази до сортирања човечанства, одређују се виши и нижи типови. Друго, она омогућава да се стварају људи каквих нема у природи. Ово се посебно односи на више типове који се припремају да буду у власти и руководе таквим одговорним послом као што је производња човека. Виши тип се зове алфа.

Остале четири касте у Хакслијевом „врлом новом свету“ (бета, гама, делта, ипсилон) позване да су да опслужују алфе. Наравно, чак и код Хакслија, успостављена серијска производња људи на основу достигнућа генетског инжењеринга, не даје потпуну гаранцију да ће човек беспрекорно функционисати, као машина. Зато је пронађен наркотиксома, који коригује човеково понашање. Пре свега човек сам, добровољно прибегава корекцији. А са појединим примерцима, који не желе да се упишу у стандарде „дивног новог света“, власт поступа „хумано“: шаљу их на удаљене територије, у прогонство. Никаквих мучења, убистава (као у роману „1984“) или јавних казни као у роману „Ми“ – нема.

Ипак, да би се достигао жељени степен „хармоничних“ односа између власти и народа, као што је у роману „Врли нови свет“, народ је било потребно, фактички, уништити. Иза сцене романа (дешава се у 26. веку) назире се ужасна револуција које је уништила старог човека заменивши га човекоподобним бићем. А у роману „Ми“ догађаји се одигравају 12 векова после писања романа и ми сазнајемо да је „цивилизованом“ друштву претходио велики двестагодишњи рат, који је довео до уништења великог дела становништва Земље и донео крај „варварству“ које се продужило до ХХ века.

О. Хаксли, судећи по свему, имао је веома позитиван однос према друштвеном поретку који је у роману описао. Неки истраживачи његовог стваралаштва сматрају да је за писца, који је био искрени противник тоталитаризма, то била утопија а не антиутопија. Ипак, шта је Олдоса Хакслија мучило? Претпостављам да га је мучила недореченост: како су се људи нашли у „врлом новом свету“ 26. века?

У њега се могло доспети само уз помоћ неограниченог насиља над људским родом. Прво, требало је уништити институцију брака и породице. Друго, одбацити нормално рађање детета и прећи на фабричко-серијску производњу људи коришћењем достигнућа генетског инжењеринга (фактички еугеника). Треће, учинити друштво кастинским одбацивши неговане, још од времена Француске буржоаске револуције, наивне представе о „слободи, равноправности и братству“. Четврто, успоставити, у оквиру сваке касте, потпуну једнакост. Пето, понудити свим људима „добар посао“: да своју слободу замене за задовљство, хлеб и слободу да греше.

Олдос Хаксли је схватао да револуционарним налетом, на брзину, овакве преображаје није могуће извршити. Енглезу се ово чинило као недостижна утопија. Доспети у њу могуће је доспети само уз помоћ жестоког насиља над човеком, крвавим ратом или револуцијом. И, одлучио је Хаксли, најкраћи пут, без крви, у „врли нови свет“ биће револуција помоћу наркотика. Другу половину свог живота посветио је не само философском образложењу потребе за таквом револуцијом, већ и је и лично учествовао у њеној практичној реализацији. Имам у виду његово учешће у пројекту „МК Ултра

У ХХI веку видимо да се светска закулисна група поново сетила модела будућности који је нашао свој израз у роману „1984“. То је оштра, сурова варијанта, заснована на грубој сили и страху. Први знаци преласка са Хакслијевог на Орвелов модел појавили су се почетком века. Догађај 11. септембра 2001. године6 многи експерти су оценили као почетак америчке политике државног тероризма. Под заставом борбе са ефемерним групицама Бин Ладена и других које је створила ЦИА, Вашингтон је започео кампању против глобалног тероризма. А то и јесте начин стварања атмосфере свеопштег страха. Године 2020. иста закулисна група је одлучила да је човечанству потребна нова порција страха под називом КОВИД-19. У суштини, реч је, такође, о глобалној терористичкој операцији. У роману Џорџа Орвела „неисправне“ људе су преваспитавали мучећи их у Министарству љубави. А године 2020. владари у сенци су успели да сместе у „кућни затвор“ готово половину становништва Земље, васпитавајући при том преплашене и измучене људе, обучавајући их „правилном“ понашању. Карантин постепено укидају, а плодови „васпитања“ и „обуке“ остаће задуго. Или заувек? „Господари новца“ спремају људе за будући „врли нови свет“.

Валентин Катасонов

Превео: Александар Мирковић

ИЗВОР: https://www.fondsk.ru/news/2020/06/19/tri-antiutopii-tri-modeli-peredelki-homo-sapiens-51166.html

НАПОМЕНЕ:

1. https://www.fondsk.ru/news/2015/05/03/anglo-amerikanskie-hozjaeva-deneg-kak-organizatory-vtoroj-mirovoj-vojny-i-33098.html

2. https://www.fondsk.ru/news/2018/09/04/tri-idei-rimskogo-kluba-46724.html

3. https://www.fondsk.ru/news/2020/06/05/antiutopia-stanovjaschajasja-realnostyu-51052.html

4. https://www.fondsk.ru/news/2020/06/07/o-divnyj-novyj-chelovek-51072.html

5. https://www.fondsk.ru/news/2015/05/01/dvoemyslie-evropy-perechityvaja-oruella-33068.html

6. https://www.fondsk.ru/news/2016/09/10/mistika-11-sentjabrja-2001-15-let-spustja-voprosy-ostajutsja-42444.html

Валентин Катасонов, ШТО ВИШЕ ИНЈЕКЦИЈА – ВИШЕ ИНФЕКЦИЈА: ФАЈЗЕР ОБМАЊУЈЕ САД И ЕВРОПУ

ПОБЕДНИЧКИ МАРШ ВАКЦИНАЦИЈЕ НА ЗАПАДУ

Власти већине држава настављају курс максималног вакцинисања становништва својих земаља вакцинама против корона вируса. Недавни самит „Велике двадесеторице“1 у Риму поставио је циљ да средином следеће године буде потпуно вакцинисано 70% становништва Земље. До 28. новембра пуну дозу је добило 3,38 милијарди људи у свету или 43% укупног броја становништва планете. Достићи задати ниво вакцинације човечанства средином следеће године биће врло сложено, но, многе државе су ове јесени значајно појачале своје напоре у борби против пандемије КОВИД-19 путем вакицна.

Тако је почетком септембра амерички председник Џо Бајден објавио да вакцинација постаје фактички принудна за готово целокупно одрасло становништво САД. А почетком новембра је изјавио да ће у скорије време започети свеопшту вакицинацију, помоћу препарата Фајзер, деце узраста од 5 до 11. година.

с

ПОТПУНО (ТАМНОЗЕЛЕНИ) И ДЕЛИМИЧНО (СВЕТЛОЗЕЛЕНИ) ВАКЦИНИСАНИ ЖИТЕЉИ ПЛАНЕТЕ. СКРИНШОТ: OURWORLDINDATA.ORG

Уочљиво је да многе државе које су већ прескочиле лествицу од 70% вакцинисаног становништва, свечано изјављују да показатељ вакцинисаности расте и да ће достићи скоро 100%. Активности низа држава испољавају се и тако што су већ приступиле ревакцинацији, или такозваним „бустерним“ вакцинама – допунским, после већ примљене две. Блистав пример такве државе је Израел. Но, и земље Запада могу ускоро учинитии „бустер“ вакцине не „жељеним“ већ – обавезним. Рецимо, власти САД су изјавиле да у скорије време могу поново размотрити појам „пуне вакцинације“ и повећати број неопходних доза.

Ова вакцинациона активност изненађује, и чак плаши људе који још нису изгубили способност да анализирају и упоређују, и нису заборавили основе медицинске науке (имунологију, епидемиологију, фармакологију и др.), a они гласе: могућност и целисходност примене вакцинационих препарата одређује се тако што се узимају у обзир кључни параметри као што су ефикасност и нежељене појаве настале њиховом применом. Логика и аритметика питања су сасвим једноставне: ако је ефикасност изнад нуспојава, онда се може дати „зелено светло“ препарату. Ако су нуспојаве изнад ефекасности онда треба укључити „црвено светло“.

ЧОВЕК ЈЕ САМО ТРОШАК

Што се тиче нуспојава о њима сам више пута писао.2 Прво, оне се евидентирају од стране државних органа у врло мало земаља (то се зове „официјелно администрирање вакцинама“). Друго, чак и тамо где се где се евидентирају, по мишљењу експерата, процењени број нуспојава се снижава вишеструко. Треће, чак и умањене процене нуспојава су застрашујуће високе.

С

ТЕШКЕ ПОСЛЕДИЦЕ ВАКЦИНАЦИЈЕ ЗАПАДНИМ ВАКЦИНАМА, ИЗДВОЈЕН БРОЈ СМРТИ. ИЗВОР: MEDALERTS.ORG

На пример, последњи подаци америчког информационог система за евиденцију нежељених последица3 од вакцина, VAERS (на дан 12. новембра ове године): број леталних исхода је – 18.853. Број случајева који су у критичном стању21.088. И најважније: систем броји само оне случајеве који су евидентирани четири недеље после вакцинисања. Ако особа која се налази у „крајње тешком стању“ умре 29-ти дан после вакцине, неће се убројати у систему VAERS у смртне случајеве настале због вакцинације.

Дакле, ако оставимо по страни формализам и узмемо у обзир очигледно смањивање броја случајева, можемо рећи да је вакцинација од ковида у САД већ убила око 40.000 људи.

Овде почињу чудне ствари. У новијој историји САД више пута су уводили све могуће вакцине против разних инфекција и болести. И ако би умрло неколико (максимум неколико десетина) људи, коришћење тог препарата би обустављали. Тако, 1976. године у САД је спровођена масовна вакцинација против свињског грипа, но пошто је било евидентирано 25 смртних случајева – заустављена је (узгред, ускоро ће и свињски грип ишчезнути).

У овом случају (ковид-19) ми ништа слично не можемо уочити. Хваљена америчка брига о сваком грађанину као да се искључује када је реч о интересима Pfizer-а и његових другова-конкурената.

ЕВРОПА НЕ ЗАОСТАЈЕ ЗА САД

Такође, навешћу податке из информационог система EudraVigilance, који бележи последице вакцинације у Европској унији. На дан 13. новембра 2021. године укупна смртност од ковид-вакцинације у 27 држава Европске уније износила је 30.550 случајева. И на то треба још додати 1,163.356 случајева нежељених ефеката различите тежине.

На тај начин, у новембру је укупна смртност, изражена у официјелним информационим системима, у 28 држава (САД и 27 држава ЕУ), износила 49.403 случаја. Готово 50.000 људи је постојало – а сада их нема. При томе је реч о људима „прве сорте“, о златној милијарди.

А ако рачунамо тешке случајеве који су се завршили леталним исходима ван постављеносг оквира – четири недеље после вакцинације, наведену цифру, по мом мишљењу, можемо најмање дуплирати. То јест, ми имамо 50.000 до 100.000 умрлих од ковид-вакцина. Још једном напомињем да су официјелни подаци система VAERS и EudraVigilance, по мишљењу независних екперата, снижени минимално десет пута.

И без обзира на ове застрашујуће бројке, ни у САД, ни у Европској унији власти не само да не желе да „прикоче“, већ, обрнуто, фанатично стискају „гас“. Није ли то зачуђујуће?

МАШТА, А НЕ ЕФИКАСНОСТ!

А сада ћемо погледати други параметар вакцинације – ефикасност вакцина. На сајту Светске здравствене организације (СЗО) читамо дефиницију:

Ефикасност вакцине у контролисаним условима клиничких испитивања мери се путем поређења броја људи који су добили вакцину и код којих је дошло тзв. интересантног исхода (по правилу болести), са бројем људи који су добили плацебо (фиктивну вакцину) и код којих је дошло до истог исхода. По завршетку истраживања упоређује се број облелеих у обе групе и израчунава процентуални ризик оболевања у случају вакцинације, и у случају њеног одсуства. Тако добијамо показатељ ефикасности вакцинације у контролисаним условима, односно у којој мери вакцина омогућава да се смањи ризик од оболевања. Ако се у групи која је добила вакцину разболело много мање људи него у групи која је добила плацебо закључује се да је вакцина високо ефикасна.

Број оних који су се разболели у групи која је примила вакцину упоређује се са бројем облелих из плацебо групе. Рецимо, број првих је 20; број других је 100. Број оних који су избегли болест захваљујући вакцини износи 100 минус 20 = 80.

Ефикасност вакцинације у наведеном примеру једнака је 80%. Стопроцентна ефикасност постоји само као идеал. Али мања од 50%, сагласно препорукама СЗО, она не сме бити. Дакле, на један тас стављају се они који су избегли болест јер су примили вакцину, а на други тас они који су постарадали (или чак умрли) од вакцинације.

Рачуница је врло релативна. Али чак и чиновници СЗО схватају да нема вакицина без нуспојва. Контролна цифра СЗО је условна, и само наговештава да треба узимати у обзир и ефикасност и негативне последице вакцинације, и постојано их упоређивати. Ако су негативне последице озбиљне или их је много, тада вакцинација чак и при деведесетопроцентној ефикасности може бити опасна, једноставно смртоносна.

А сада ћемо од теорије прећи на праксу. Каква је ефикасност препарата који се данас примењују у борби са ковидом? Када су на почетку вакцинације појавили светски познати препарати и у начуним журналима и у средствима информсања фигуририали су врло обећавајући показатељи њихове ефикасности. Они су добијени као резултат клиничких испитивања која су представили медицински и фармацеутски регулатори још прошле године. Ево конкретних показатеља ефикасности које су представили водећи произвођачи препарата.

*Pfizer–BioNTech – 95%
* Moderna – 94%
* AstraZeneca – 67%
* Johnson & Johnson – 67%

Наравно, многи скептици су већ тада посумњали у тако високе проценте. И основе за скептицизам је било јер су средства информисања дошла до занимљивих чињеница које се односе на клиничка испитивања. Било је немарности и несавесности које су изазвале нарушавање процедуре истраживања. Било је и свесног „украшавања“ резултата. Међутим, цела армија „фактчекера“ која се појавила на интернету и социјалним мрежама порицали су (и настављају да поричу) чињенице да је нарушен поступак испитивања.

ОЗБИЉНИ ЧАСОПИСИ СЕ НЕ ШАЛЕ

Међутим, ти „борци против лажних вести“, ипак не ризикују да иступе са сличним оповргавањима када је реч о публикацијама у озбиљним научним часописима. Уз то, „скептици“ које сам поменуо, вероватно имају утисак да се озбиљни научни часописи налазе искључиво на страни оних који разрађују, производе и рекламирају вакцине против ковида. Донекле је тако. Али само донекле. Пажљиво изучавање таквих журнала показује да садрже у радовима закључке који нису у складу са политиком необуздане вакцинације коју спроводе власти многих земаља света. У бројним чланицима се између редова назире тихи отпор ономе што чине чиновници СЗО и власти одређених држава.

На пример, чланак у једном од најугледнијих међународни часописа Lancet од 21. септембра  Considerations in boosting COVID-19 vaccine immune responses 5 („Разматрања о појачаном имунолошком одговору на вакцину КОВИД-19“). То је колективни рад великог броја специјалиста са звањима професора и доктора наука из разних земаља. Иза неколико научних и врло опрезних формулација скрива се закључак о нецелисходности масовног коришћења „бустер“ (допунских, „појачавајућих“) вакцина. Аутори не наводе вредност показатеља ефикасности вакцина, но исказују претпосатвку да ће допунске вакцине пратити брзо смањење ефикасности. Навешћу део чланка, лаицима најприступачнији за разумевање:

Вакцине КОВИД-19 као и раније, ефикасне су против тешких облика болести па и оних изазваних делта-варијантом. Ипак, већина емпиријских истраживања на којима је заснован овај закључак су прелиминарна и тешко их је тачно интерпретирати због потенцијалних искривљења и селективног извештавања. Потребна је савесна и јавна провера стално коригованих података да би гарантовали да се одлука о бустер вакцинацији заснива на веродостојној науци а не на политици. Чак и ако се на крају покаже да бустер снижава срењорочни ризик од озбиљног оболевања…

АСТРА ЗЕНЕКА“ ОКО НУЛЕ

А ево још једног чланка у истом журналу Lancet до 29. октобра. Насловљен је: Community transmission and viral load kinetics of the SARS-CoV-2 delta (B.1.617.2) variant in vaccinated and unvaccinated individuals in the UK: a prospective, longitudinal, cohort study  6(„Кинетика преноса и вирусног оптерећења варијанте SARS-CoV-2 delta (B.1.617.2) у друштву, међу вакцинисаним и невакцинисаним лицима у Великој Британији: проспективно, лонгитудинално, кохортно истраживање“.) За оне који су далеко од медицине наслов је врло сложен. Но, резиме чланка је потпуно доступан за разумевање просечном читаоцу.

Варијанта SARS-CoV-2 delta (B.1.617.2) брзо се прености и шири по целом свету, самим тим и међу становиништвом са високим степеном вакцинисаности.

У самом чланку се поново признаје смањење ефикасности основних вакцинационих препарата који се данас користе у свету.

Сличних публикација у Lancet-у сваки месец је све више. „Борци против лажних чињеница и лажне науке“ радије заобилазе сличне чланке. Они за њих немају „зубе“. Боље је овакве чланке прећутати, не треба се „играти са ватром“.

Леп пример чланка из часопииса Lancet који се прећуткује већ пола године је рад који је објављен 20. априла под насловом COVID-19 vaccine efficacy and effectiveness—the elephant (not) in the room7 („Ефективност и делотворност вакцина против КОВИД-19 – слон (ни)је у соби“). Аутори публикације – Пјеро Олиаро (Piero Olliaro), Елс Торил (Els Torreele), Мишел Вајлант (Michel Vaillant). Прва двојица су из Енглеске, трећи – из Луксембурга. Не улазећи у детаље, напоменућу да су аутори подвргли сумњи оне показатеље ефективности вакцина, који су на самом почетку вакцинације били објављени. У чланку је много суптилних запажања која захтевају коментаре и објашњења да би била широј публици разумљива. Напомињем још да су на крају аутори оценили ефикасност вакцина на следећи начин:

  • Pfizer–BioNTech – 1,3%
  • Moderna – 1,2%
  • Johnson & Johnson – 1,2%
  • AstraZeneca – 0,84%

Резултати преиспитивања ефикасности били су једноставно шокантни. И, најважније: ове бројке се налазе на страницам најозбиљнијег научног часописа. Закључци чланка су једнозначни: ствар не вреди уложеног труда. Потребно је зауставити вакцинацију на целом Западу. Чланак је, истина, неколико пута коригован – последња верзија је датирана 11. јуна. Но, значење поновног разматрања показатеља ефективности остало је исто. Пошто нисам стручњак, нећу се трудити ни да потврдим ни да оспорим наведене показатеље – који се крећу око нуле. Но, изненађење је завера ћутања о овом чланку. Где је научна дискусија? Нема је.

САМОУБИСТВО ДЕПОПУЛАЦИЈОМ

Недавно је био учињен још један озбиљан покушај да се преиспита висока ефикасност коришћених вакцина. Реч је о чланку који је обајвљан 4. новембра у угледном журналу «Science»: SARS-CoV-2 vaccine protection and deaths among US veterans during 2021 8 („Заштита помоћу вакцина од SARS-CoV-2 и смртност ветерана у САД 2021. године“) У њему се сумирају резултати истраживања које је спровела Управа за здравствену заштиту ветерана (The Veterans Health Administration – VHA), која опслужује војне пензионре САД. Истраживање обухвата период од фебруара до октобра 2021. године, број војних пензионера на којима је вршено испитивање износи готово 800.000 (приближно 0,23% становништва САД).

Запажамо да су почетком ове године фармацеутске компаније предложивши препарате Pfizer – BioNTech, Moderna и Janssen (препарат Johnson & Johnson), обећале високу ефикасност, која премашује 90%. Од 1. фебруара до 1. октобра 2021. године ефикасност је опала код свих врста вакцина, по свим категоријама лица (по узрасту, полу, и по категорији пратећих болести). Већ је у март ефикасност вакцине пала до 86,4% за Johnson & Johnson, 89,2% за Moderna и 86,9% за Pfizer. У четвртом кварталу 2021. године ефикасност је опала до 58% за 58% за Moderna, 43,3% за Pfizer и безначајно малих 13,1% за Johnson & Johnson.

Los Angeles Times истог дана када се појавио чланак у часопису „Science“ наступио је са својом публикацијом9 која је садржала подробне коментаре и закључке поводом истраживања VHA. Један од закључака је да се може очекивати готово неизбежна ревакцинација у САД, која треба да компензује опадајућу ефективност.

Центри за контролу и профилактику болести су препоручили ревакцинацију за све који су добили вакцину Johnson & Johnson пре најмање два месеца. Бустер дозе се такође препоручују шест месеци после друге дозе вакцине Moderna или Pfizer људима старијим од 65 година…

Коментаришући поменути чланак у часопису „Science“, Ланс Џонсон (Lance D Johnson) у свом чланку од 8. новембра10 назива окретање САД ка вакцинама „Фајзера“ и његових другара „погрешним“ и чак „преварантским“. Фактички борба власти САД са такозваном пандемијом КОВИД-19 остварује се на основу „опадајућег модела имунолошке исцрпљености“ (waning model of immune depletion).11 Примењено на тему коју разматрамо – ефективност вакцина – то значи да она (ефективност) опада са сваком новом вакцином, а на фону, временом растућих нуспојава вакцинације, што доводи до „чистог негативног резултата“.

Валентин Катасонов
Превео: Александар Мирковић

Извор: https://reosh.ru/valentin-katasonov-chem-bolshe-ukolov-tem-bolshe-zarazhenij-pfizer-obmanyvaet-ssha-i-evropu.html

НАПОМЕНЕ:

1. https://tsargrad.tv/news/kakoj-budet-jepoha-posle-covid-lidery-g20-ozvuchili-osnovnye-celi_300180

2. https://tsargrad.tv/investigations/bezopasna-li-vakcinacija-chinovniki-putajutsja-v-pokazanijah-a-ljudi-umirajut_393639

3. https://www.medalerts.org/vaersdb/findfield.php?VAX=(COVID19)&PRECISION=2&UNIFORMONSET=&TABLE=ON&GROUP1=CAT&TSORT=up

4. https://tsargrad.tv/investigations/proderzhatsja-28-dnej-o-kakih-posledstvijah-vakcinacii-nam-ne-govorjat_441711

5. https://www.thelancet.com/journals/lancet/article/PIIS0140-6736(21)02046-8/fulltext

6. https://www.thelancet.com/journals/laninf/article/PIIS1473-3099(21)00648-4/fulltext?fbclid=IwAR1VMpAKCgVT32JvB0db24Q6BonL2h7kiCZ3QYvGt1h4TD_dqbSQ1zPund4

7. https://www.thelancet.com/journals/lanmic/article/PIIS2666-5247(21)00069-0/fulltext

8. https://www.science.org/doi/10.1126/science.abm0620

9. https://www.latimes.com/science/story/2021-11-04/study-shows-dramatic-decline-in-effectiveness-of-covid-19-vaccines

10. https://www.naturalnews.com/2021-11-08-vaccine-effectiveness-plunged-from-88-to-just-13.html

11. Waning model of immune depletion значи:

1) Ефекат заштитног дејства вакцине од ковида је кратак.

2) За одржавање заштите биће потребна стална ревакцинација.

3) Доћи ће до готово неповратног пада општег имунитета.

4) На фону снижења општег имунитета повећава се ризик од оболевања, чак и смрти од других инфекција и других разлога.

5) Провоцира се мутација нових и нових сојева вируса опаснијих у поређењу са претходним.

Валентин Катасонов, „ШПАЊОЛИЦА“ ИЛИ СТРАШНА ТАЈНА КОЈУ ПОКУШАВАЈУ ДА САКРИЈУ

Занимање за историју епидемија порасло је у марту 2020. када је СЗО објавила „пандемију КОВИД-19“. Испоставило се да је највећа епидемија по броју жртава била — „шпањолица“ (епидемија шпанског грипа), која је букнула 1918. године и завршила почетком 1920. Болест је погодила1 најмање 550 милиона људи или око 30% становништва Земље. (Супотницки М.В. „Пандемија шпањолице 1918-1920 године у контексту других пандемија грипа и птичијег грипа). Прави број умрлих од шпањолице није познат, оцене се крећу у дијапазону од 17,4 до 100 милиона људи; у популарној литератури на тему шпањолице најчешће фигурира цифра од 50 милиона; у процентима оцене варирају2 од 0,9-5,3% становништва Земље, што нам дозвољава да епидемију шпањолице сматрамо највећом катастрофом у историји човечанства.

Шпањолица представља, највероватније, прву праву пандемију. По дефиницијама СЗО, које су донедавно постојале, пандемија је епидемија светског обима. У Европи, као што је познато, било је много епидемија куге, колере и других болести, но, оне су биле регионалне: нису се шириле на друге континенте. А шпањолица је прекрила скоро цео свет.

Назив не треба да нас превари. Шпанија није имала највеће губитке током ове епидемије. Разлог зашто је овако названа ваља потражити на другом месту. Цензуре зараћених држава чиниле су све што могу, да преко штампе, на видело не изађу информације о зарази, да не би дошло до панике међу становништвом и да не би био подривен борбени дух армија. А Шпанија је била неутрална у рату, строге цензуре није било, па су шпанска средства информисања доста објективно описивале епидемију и догађаје везане за њу.

Већина извора о шпањолици епидемију називају — вирусном. Иако нова истраживања показују да је могла бити (а највероватније је и била) бактеријска пнеумонија. Све ово је предговор за главно. А главно је: шпањолица је вештачког порекла. Први пут сам ову верзију нашао на сајту Vaccine Impact, чланак Did a Military Experimental Vaccine in 1918 Kill 50-100 Million People Blamed as “Spanish Flu”? (Да ли је војна експериментална вакцинација убила 1918. године 50-100 милиона људи, за које тврде да су имали „шпански грип“). Публикација се појавила пре три године. Аутор чланка — Кевин Бери (Kevin Barry), председник је непрофитне организације First Freedoms, Inc.,3 која се бори против кршења америчког устава и гажења људских права у САД.  

Кевин Бери сматра да је једна од најгрубљих повреда уставних права Американаца — вакцинација људи која води у инвалидност и смрт. Она, прво, има обележја насилне процедуре; друго, прекривена је завесом лажи. На пут борбе са злочиначким вакцинацијама Кевин Бери је кренуо када је један од његових синова, после такве процедуре, постао инвалид. Кевин Бери је истомишљеник познатог јавног радника и борца против опасних вакцинација — Роберта Кенедија млађег4. Године 2015. Кевин Бери је издао књигу Vaccine Whistleblower: Exposing Autism Research Fraud at the CDC („Информатор о вацинама: разобличење преваре у испитивању аутизма ЦДЦ“), (ЦДЦ је медицински регулатор у САД, прим. В.К.). Предговор за књигу написао је Роберт Кенеди млађи.

Кевин Бери пише о шпањолици као о већем и обимнијем злочину него што је припрема и изазивање два светска рата. На бојним пољима у Првом светском рату погинуло је укупно десетак милиона људи; шпањолица је однела 5-10 пута више живота; а шпањолицу је изазвао „експеримент са бактеријском вакцином“. Кевин Бери је пронашао очевице догађаја од пре једног века (међу њима и своје рођаке). У његовом чланку кључне су речи: „Експеримент са бактеријском вакцином 1918-1919, вероватно је убио 50-100 милиона људи“.

Бери се позива на извештај5 Националног института за здравље за 2008. годину Deaths from Bacterial Pneumonia during 1918–19 Influenza Pandemic, у којем пише да је бактеријска пнеумонија убила минимум 92,7% умрлих са дијагнозом шпанског грипа над којима је извршена обдукција 1918-1919 .

Пнеумонију су изазвале вакцине којима је вакцинисано америчко војно особље. САД су ступиле у светски рат у априлу 1917. године. Број оружаних снага, као резултат мобилизације, брзо је повећан са 300 хиљада људи на на 6 милиона. Од њих, више од 2 милиона, било је послато у иностранство, пре свега у Европу и на Филипине.

Још пре ступања САД у рат америчке војнике су почели да вакцинишу од разних болести. Препарати су развијани у лабораторијама Института за медицинска истраживања (ИМС), који је основао Џон Рокфелер (ИМС постоји и данас, но сад се зове Универзитет Рокфелер). У овом Институту се родила савремена фармацеутска индустрија. Институт је постао пионир у многим приступима које данас користи фармацеутска индустрија, укључујући и израду серума.

Јануара 1918. године америчке војнике су почели да вакцинишу против бактеријског менингитиса; произвођач вакцине је био Института за медицинска истраживања, при чему су коњи били полазна „сировина“. Прве вакцине су добили војници у војној бази Форт Рајли (Fort Riley) у држави Канзас. Тамо је забележен и први летални исход: војник који се разболео од наводно нове форме грипа, која је иронијом судбине, добила назив „шпањолица“. Аутор додаје да би тачније било да су нову болест назвали „Форт Рајли грипом“. У чланку примећује: „Могуће да је сличност раних симптома бактеријског менингитиса и бактеријске пнеумоније са симптомима грипа, узрок што експерименти са вакцинама у Форт Рајли бази нису разматрани као потенцијални узрок шпанског грипа током 100 година.“

У свом чланку Кевин Бери се ослања на извештај6 о вакцинама у бази Форт Рајли који је потписао извесни Фредерик Тејлор Гејтс (Frederick Taylor Gates). У многим приручницима и енциклопедијама представљају га као баптистичког свештеника, педагога и главног саветника нафтног магната Џона Д. Рокфелера. Управо на инсистирање Гејтса овај амерички милијардер је донео одлуку о стварању, 1901. године, поменутог Института за медицинска истраживања, а доцније и Фонда Рокфелер. Фредерик Тејлор Гејтс је руководио овим институцијама и одређивао њихову политику. Приоритетна делатност ИМС-а и Фонда постао је развој фармацеутске индустрије (пре овога фармацеутика је била уметност справљања лека за одређеног човека). Стару фармацеутику, под руководством Фредерика Гејтса, почели су у другој деценији ХХ века немилосрдно да уништавају и замењују масовном производњом препарата хемијског порекла. Џон Рокфелер је почео свој бизнис вађења нафте, а затим прешао на њену прераду, а онда, још касније, на петрохемију. Следећи његов корак била је фармација заснована на хемијским једињењима (алопатија), а не на органским материјама (натуропатија). У оквирима нове фармације један од приоритета су били препарати за вакцинисање од разних инфекција.

Изучавањем и разрадом вакцинационих препарата научници су се бавили још у XIX веку. Деценијама су их проверавали на животињама и врло опрезно прелазили на људе; при томе никаквих масовних блиц-вакцинација није било. А Фредерик Гејтс је увидео уникалну могућност да спроведе масовну блиц-вакцинацију без дуготрајних клиничких испитивања: то му је омогућио рат. Хиљаде и хиљаде америчких војника постали су лабораторијски мишеви. Гејтс саопштава да су војницима давали три дозе вакцине узастопно против бактеријског менингитиса.

Историја је почела у Америци, но наставила се у Европи. Читамо: „Институт (ИМС – В.К.) саопштава да је током Првог светског рата дистрибуирао бактеријски серум Енглеској, Француској, Белгији, Италији и другим земљама. Мало је познато да су и те земље експериментисале на својим војницима. Аутор позива власти европских земаља да отворе своје архиве и кажу истину.

Узгред, бактеријски серум је масовно примењиван за вакцинисање грађанског становништва САД. То је било после завршетка рата када су амерички војници почели да се враћају кући. Власти су заплашиле Американце да их војници могу заразити оним чиме су се заразили у европским рововима. Ипак, огромна смртност од шпањолице објашњава се не само обимном применом наведеног препарата у САД него и ван граница. „Пробушени“ вакцином ИМС-а, амерички војници су били носиоци бактеријске заразе и инфицирали су оне који нису били вакцинисани.

У опширном чланку има много интересантних и актуелних детаља, но завршићу његов преглед ироничном фразом Кевина Берија: „Вакцине спасавају живот… ако изузмемо чињеницу да смо убили 50-100 милиона људи 1918-1919 — што је много мање ефективна реклама за продају од изузетно поједностављене — „Вакцине спасавају живот“.

Пролазећи кроз историју шпањолице, наравно, нисмо могли да заобиђемо изненађујуће преклапања презимена два „хероја“ вакцинације — Фредерика Гејтса и Била Гејтса. Директне родбинске везе међу њима нема, али је поклапање презимена симболично. Првог су упућени људи директно окривили за убиство 50-100 милиона људи. Други, још увек покушава да понови „подвиг“ презимењака.

П.С. Оно што Кевин Бери саопштава у свом чланку није откриће. Пре њега су о томе говорили и писали многи, но власти и Биг Фарма су учинили све да угуше истину. Међу часним ауторима су и амерички професор и доктор-натуропата Еленора Мекбин (Eleanor McBean; 1905-1989) која је написала неколико књига о вакцинацији. Најпознатија од њих је The Poisoned Needle: Suppressed Facts About Vaccination (Отровна игла – скривени факти о вакцинацији) која се појавила 1957. године. О Елеонори Мекбин, следећи пут.

Валентин Катасонов
Превео: Александар Мирковић

ИЗВОР: https://www.fondsk.ru/news/2021/11/15/ispanka-ili-strashnaja-tajna-kotoruju-pytajutsja-skryvat-54906.html?fbclid=IwAR1MPQOW2bgVRT9Cj9mlwx_Y9wwV7vmH4PsmwTNwCFwVO78-7fD0zihJIf

НАПОМЕНЕ:

1http://www.supotnitskiy.ru/stat/stat51.htm#gl2

2https://pubmed.ncbi.nlm.nih.gov/30202996/

3http://www.firstfreedoms.org/

4https://www.fondsk.ru/news/2020/12/05/ot-podloga-k-katastrofe-rasskazyvajut-robert-kennedi-i-robert-de-niro-52395.html

5https://wwwnc.cdc.gov/eid/article/14/8/07-1313_article

6https://www.ncbi.nlm.nih.gov/pmc/articles/PMC2126288/pdf/449.pdf