Олга Четверикова, НЕОПХОДАН ЈЕ ПРЕЛАЗАК НА ИСТИНСКО ХРИШЋАНСТВО ‒ СВЕ ЗАВИСИ ОД СВАКОГ ВЕРУЈУЋЕГ ЧОВЕКА

Питање: Олга Николајевна, РПЦ се по оценама многих, појављује као инфромативно-идеолошка послуга буржоазије која влада на постсовјетском простору. Да ли сте сагласни са том тврдњом и да ли је данашња РПЦ у складу са хришћанском вером?

Олга Четверикова: То је опасна замка у коју покушавају да нас утерају и из које нема излаза. Јер, постоји Црква као тело Христово, као заједница људи који верују у Христа и који су повезани на мистичком нивоу. Тој Цркви, као што знамо, врата ада неће одолети. И на том плану наша Руска православна црква је заправо Црква. Но, постоји и институција која се бави управљањем и те ствари не треба никада да мешамо.

Данас се, свакако, намеће представа о нашој Цркви, као искључиво институцији, којом управљају јерарси, архијереји и, сагласно томе, све што раде они – приписује се Цркви као таквој. То јест, они се стапају у једну целину. То је озбиљна замка која фактички омогућава да се наш народ завади, да се поједине групе хушкају једна на другу, то јест, да се напујдају неверујући на верујуће и да се направи још један чвор веома озбиљних противречности који је потребан за изазивање потпуног хаоса. И ми видимо како се људи сукобљавају на свим нивоима: политичком, социјалном, етничком, религијском.

Пошто једна група олигарха хоће да се реваншира другој групи, ми запажамо политичку борбу која је повезана са делатношћу, такозване опозиције, коју смо недавно видели на Тверској.

Последњи догађаји су чист спектакл, који, потпуно је очигледно, разиграва владајућа врхушка да би створила привид некакве опозиције. А заправо, све то раде да би уклонили неколико непотребних политичара и заменили их ефикаснијим а све под видом мале револуције. Зато, у овим условима, користе и црквено питање.

И треба рећи да та агентура унутар Цркве ради веома дуго, зато што је, фактички, наша Црква прво ослабљена споља, од стране државне власти. Но, вера људи због тога само је ојачала, а када су олигархијске снаге почеле да користе своју унутрашњу агентуру, то је, испоставило се, било много ефикасније.

Ето шта се активно ради. Нећу ићи далеко у историју, јер је то врло сложено питање, но наша Црква је преживела револуцију. Најважније, она је сачувала све компоненте религиозног живота: догматику, етику и Тајну.

СОВЈЕТСКИ ЧОВЕК И ЊЕГОВ МОРАЛ

Морал совјетског човека био је веома близак моралу верника, јер се њиме хранио. Друга је ствар што светска држава не прихвата догматику, ту смо видели противречности.

Совјетски човек, не знајући за догматику, не познајући Литургију, свеједно је живео у складу са хришћанским моралом. То је био морални стуб који је држао наше друштво.

ХРУШЧОВ И ЦРКВА

А када је на власт дошао Хрушчов (тј. оне снаге које су стајале иза њега ‒ неотроцкистичка варијанта), одлучили су да активно и отворено користе црквене институције за реализацију својих спољнополитичких планова.

Хрушчов се отварао према Западу, желео је да оствари снажну сарадњу и успостави везе са нашим геополитичким противником. И Црква је постала инструмент, монета за размену, јер ми знамо да су у доба Хрушчова отпочели најозбиљнији прогони Цркве. Руководству Цркве је постављен услов – или идете на дијалог или Цркве у СССР-у неће бити.

САВЕЗ РПЦ СА СВЕТСКОМ ВЛАШЋУ

И руководство Цркве је пошло за Никодимом Ротовом,1 који је учинио све да започне дијалог не само са католичком црквом, већ са свим светским црквама, такву политику је наставио да утврђује и јача.

Даље, седамдесетих година, дошло је до малог смиривања, а са перестројком је почела нова етапа отварања. Услови су сада били другачији. Ако је раније била реч о преживљавању Цркве у земљи, сада су црквену паству почели да притискају обећавајући велике привилегије, велику помоћ и потпуну слободу. У то време донет је и донет Закон о религиозним слободама.

Ово је деловало много боље и тада су све снаге РПЦ, које су одраније прихватиле позицију Ротова, његови наследници, подигли, постали веома активни и можемо рећи да они данас управљају Руском православном црквом у савезу са светским властима.

Међутим, ове ствари су недопустиве, јер верујући човек увек живи по заповестима Христовим, а те заповести се не уклапају у друштвено-политички систем, а такође, очигледна је неприкривена агресивна експлоатација у свим сферама.

РПЦ У САВЕЗУ СА ОЛИГАРХИЈОМ

И либерали, и демократи који су грмели на Стаљинов режим због његовог богоборства, данас заузимају ризичне антихришћанске позиције, критикујући црквено руководство због помирења са олигарсима, и тако они, заправо, ударају на Цркву.

А у ствари јерарси, који су у савезу са олигархијским режимом, не представљају Руску православну цркву, јер РПЦ живи по својим заповестима, она живи онако како Христ заповеда.

Но, захваљујући осамдесетим и деведесетим година, када је перестројка тек почела, људи су се оцрковили, изучавали су и читали Јеванђеље, старали се да живе по заповестима. Али, крајем деведесетих, а посебно почетком девехиљадитих, православље је постало помодарство.

ПОМОДНО ПРАВОСЛАВЉЕ ДВЕХИЉАДИТИТИХ У РУСИЈИ

Почело је да јача такозвано „ружичасто православље“ ‒ када људи поштују све потребне ритуале, али садржина не постоји – не живе по Божјим заповестима, јер је за руководство Цркве постало важније свештенство од Светог учења. Почели су да служе свештеници који су се формирали у периоду либералне перестројке и који су већ направили компромис са новим принципима неспојивим са православним учењем.

И када је је део тих свештеника заузео водеће позиције, почели су да одређују понашање верујућих, а за власт је то било врло угодно, као и за агресивно-капиталистичко експлоататорско уређење.

Зато морамо разумети да ће РПЦ остати каква је и била – Црква Христова, и да Она не представља оправдање за стварање овог олигархијског режима.

Питање: Шта мислите, да ли је могуће очистити РПЦ од агената, колумниста и других перосона које је изнутра уништавају? Или је у праву пуковник Квачков који тврди да данашњу РПЦ није могуће реформисати, већ уништити и створити нову руску васељенску православну цркву?

Олга Четверикова: Ставар је у следећем: Руска православна црква је жива чак и ако остане само један верујући, један свештеник, чак ако остану само мирјани, Црква ће, свеједно ‒ живети. Зато она не може да нестане.

Морамо поћи од тога да постоје верујући мирјани и верујући свештеници. И ми не знамо како ће се то десити, и када ће се то десити, но ситуација ће се развијати на тај начин да ће бити неопходно да се чује њихова реч. И биће речена и Црква ће играти водећу улогу у духовном јачању народа. А што се тиче оних који унутар цркве воде антицрквену политику ‒ ко је напустио православно учење, већ је ван Цркве.

Питање: А фактички они се налазе у руководству Цркве.

Олга Четверикова: Црква није световна институција. Ми све време оцењујемо РПЦ са секуларне или државне позиције. Посматрамо је као институт министарства, а Црква је мистичко тело. Због тога, све што је са овим повезано, треба посматрати са другог нивоа.

Зато је, када се поставило питање педесетих година о уласку РПЦ у светски савет цркава, на архијерејском Сабору који је створен крајем четрдесетих, речено следеће: Црква је тело Христово, и ми не можемо учествовати у неким међународним структурама, које представљају политичке или друштвене институције. Како ми, заједница верујућих, можемо учествовати у некаквој политичкој институцији?

Питање о недопустивости овога постављено је веома јасно, и зато је тада на Сабору, прихваћено решење да се категорички одбија разматрање такве могућности. А управо у доба Хрушчова је постала доминантна представа о нашој Цркви као институцији, политичкој институцији, која може улазити у некакве организације, која може доносити политичке одлуке.

На пример, митрополит Иларион, износећи политичка решења, осуђујући Стаљина и стаљинизам, говори, због нечега, у име читаве Цркве. Али он не може да представља целу Цркву. То је његова позиција као митрополита Илариона. Јер, Црква – није институција. За управљање је потребна нека организациона структура али не више од тога.

Наша Црква данас живи у Руској православној Цркви. Зато се не може говорити о потреби стварања неке нове цркве јер опет говоримо о томе да треба створити нову институцију. Али, променивши организациону структуру, променивши форму, можете ли изменити садржину? То показује неразумевање живота Цркве. А шта ће тада бити са богословљем? Да ли ће се променити и богословље?

ГЛАВАНА ДИВЕРЗИЈА – УКЉУЧЕЊЕ У РПЦ ЗАПАДНИХ ТЕОЛОШКИХ УЧЕЊА

А ми знамо да се сада главни ударац наноси управо богословском образовању. Јер, од када је руководство РПЦ ушло у активни дијалог са католицима и протестантима, та сарадња се проширила и на богословље. А богословске идеје католицизма и идеје протестантизма сада се активно уводе и у православно богословље у образовању.

Најозбиљнија диверзија је измена самог православног богословља, које је дефинисано као теологија, а она је дефинисана као наука. Иако богословље не може бити наука, јер је засновано на Откровењу које су добили Свети Оци; читава дисциплина је на томе заснована и она не може бити наука.

Но, богословље су претворили у научну дисциплину, укључили у систем ВАК,2 прешли на принципе Болоње. И то сматрам најстрашнијом диверзијом, зато што су почели активно да уводе западна теолошка учења. И на тим западним теолошким учењима васпитавају нова поколења свештеника.

Митрополит Иларион је о томе пуно говорио ‒ да је наш задатак да припремимо ново поколење свештеника. Заправо, ради се о томе да се подривање Цркве врши изнутра, подрива се учење уношењем новина у Литургију, подрива се променом моралног приступа.

Данас је веома тешко живети по Христовим заповестима, можда зато треба основати неки нови институт? Али шта ће то променити? Зар ће људи почети да живе по заповестима Христовим?

ГЛАВНИ ЗАДАТАК – ДУХОВНО СЕ РАЗВИЈАТИ

Зато је данас наш главни задатак – усредсредити се на очување православне вере у њеној пуној чистоти. А то се не може постићи некаквим институционалним решењима, то се постиже искључиво у сфери духовног живота. Зато, данас све зависи од сваког верујућег човека. Да ли он прихвата хришћанско учење у његовој чистоти, или ће покушати да га прилагоди духу времена. То је језуитски појам ‒ „дух времена“, они га прилагођавајући изопачују.

Мислим да ће ово бити јако тешко, јер питање је да ли ће људи, који данс живе у комфору, хтети да изађу из тог комфора. А хришћанске заповести захтевају веома строгу аскезу, захтевају веома озбиљан духовни рад, на који савремени човек није спреман, пошто је навикао, током свих ових година, да живи према потрошачким вредностима. То је веома озбиљна ствар. Због тога је пре свега потребно духовну еволуцију остварити ‒ у себи.

Потрошачки однос према животу данас имају и богати и сиромашни. И када сиромашни проклињу богате то чине, у значајној мери, и зато што желе да живе исто тако богато као и олигарси, такозвани – изабрани. Овде треба озбиљно радити. И обрнуто, ако се богати лише свог богатства и постану сиромашни, они се због тога неће променити. Њихове вредности ће остати исте и покушаваће да поврате своје богатство.

Мислим да морамо нагласак ставити на нешто друго – на васпитање, на промену погледа на живот, на људе. Неопходан је прелазак на истинско хришћанство. То је велики и интензиван рад, верујући човек схвата да он ка томе иде цео живот, да је само на путу.

Чак и они који живе у складу са хришћанским заповестима, чак и праведници сматрају да не заслужују да се сматрају праведницима.

То је пут којим идемо током целог живота.

06.09.2019.

Олга Четверикова
Превео: Александар Мирковић

НАПОМЕНА: 1. Митрополит Никодим (световно име Борис Геогиевич Ротов, 1929 – 1978) — јерарх Руске православне цркве, од 1963. године митрополит Лењинградски и Ладошки. Председник одсека за спољне црквене односе Московске патријашије од 1960 – 1972. Егзарх Патријаршије у Западној Европи од 1974-1978. Прим. прев.

2. Виша сертификациона комисија, државни орган који додељује дипломе, научне степенове, сертификује научне раднике; врши анализу научних радова и прави сопствену листу препоручених научних радова; обавља контролу и проверу са врло строгим захтевима према уредницима, ауторима и рецензентима свих рецензираних часописа. Прим.прев.

Извор: https://monomah.org/archives/18711?fbclid=IwAR1c4q7Kx7jM8qjX2klc5MNOZsV7Lirv5BuoU7g9HmwfGZeV2jxiayPG67Q

Олга Четверикова, ТРАНСХУМАНИЗАМ

Тек половином двадесетог века становници многих европских земаља постали су, углавном на непријатан начин, свесни да компликоване и за просечног смртника сувише тешке филозофске књиге имају сасвим непосредан утицај на њихове судбине. Порција хлеба који су јели, врста њихових послова, њихов лични живот и живот њихових породица почели су да зависе, како су могли то да констатују, од оваквог или онаквог решења спорова око начела којима дотле уопште нису поклањали пажњу. Филозоф је дотле у њиховим очима био врста сањара, чије дивагације нису имале никакве реалне последице. Нормални једачи хлеба, чак ако су и с великом досадом полагали испите из филозофије, трудили су се да је што пре забораве, као нешто, што ничему не служи.

(Чеслав Милош, Заробљен ум)

Олга Четверикова, ТРАНСХУМАНИЗАМ

Трансхуманизам је постао најновија форма „еволуционог хуманизма“. Овај термин је позајмљен од Џулијана Хакслија. Но, Хаксли говори о „разумевању нових могућности људске природе“, при чему човек, свеједно остаје човек. Савремени трансхуманисти разматрају еволуцију као процес који је усмерен на превазилажење саме човекове природе и прелазак у квалитативно ново стање.

Средство за достизање тога је примена и конвергенција НБИК технологија (нано-технологије, биологије, информатике и когнитивне науке). Први пут појам „трансчовек“ употребио је футуролог Ф.М. Есфендијари (који је узео псеудоним ФМ-2030), полазећи од Ничеовог појма човека као прелазне карике у еволуцији од мајмуна ка натчовеку (не без разлога, Фридрих Ниче се са својим: „Човек је нешто што треба превазићи“, сматра главним инспиратором трансхуманистичког покрета). Сходно томе, трансхуманист је одређен као „прелазни човек“, као самоспознајуће биће, које еволуира у „постчовека“ – „потомка човека“, модификованог до те мере да више није човек. (1)

Као његове главне карактеристике Есфендијари је издвојио тело побољшано имплантима, бесполност, вештачко размножавање и подељену индивидуалност, то јест подељеност свести и личности у пар тела – биолошком и технолошком. Онога ко се спрема да постане постчовек сматрају трансхуманистом.

Као идејна, културно-интелектуална струја трансхуманизам се ствара 80-тих година у оној истој Калифорнији из које су изашле и нове технологије (Силиконска долина), и „Њу ејџ“ (Есаленски институт). Основали су га – филозофи и футуролзи који су се окупили на Калифорнијском универзитету у Лос Анђелесу. Водећу улогу је одиграо будући архитекта „прелепог света“, енглески филозоф и футуролог Макс О‘Конор, који је узео псеудоним Макс Мор. Године 1990. разрадио је сопствену доктрину „Принципи екстропијанства (екстропија – степен животности или организованости системске интелигенције), у којој је изложио путеве преласка човека у постљудско постојање. Године 1992. заједно са Томасом Мором основао је Екстропијански институт у којем су се проучавали неодарвинистички футуролошки пројекти који су предлагани као „идеологија будућности“. На крају, 2010. године Мор је постао генерални директор велике америчке крионистичке фирме „Алкор“.

Екстропијанска антропологија је, како тврди Е. Дејвис, „стари хуманизам, коме су укључени сви мотори“. Она је објединила њуејџовску перспективу (шеста раса) са техничким либертаријанством, које не признаје никакве природне баријере за човекову еволуцију. Како Мор тврди, „када нам технологија дозволи да превазиђемо себе у психолошким, генетским и неуролошким аспектима, ми, поставши трансљуди, можемо себе претворити у постљуде – бића физичких, интелектуалних и психолошких способности без преседана, која се самопрограмирају, која су потенцијално бесмртна, ничим неограничене индивидуе“. (2)

Своје принципе Мор посматра као етичка начела која дају смисао, смер и циљ људском животу, то јест, која су повезана са религијом. И заиста, иако екстропијанство наступа под маском науке, његови религиозни корени су се појавили у једном Моровом чланку, који очигледно не рачуна на велику публику. Реч је о раду „У славу Ђавола“, штампаном у журналу „Либертаријанска алијанса“ 1991. године. (3)

У поменутом тексту Мор излаже познату гностичко-теозофску идеју о Луциферу – „светлоноши“, који је устао против Бога зато што је човека држао у тами. Појаснивши да похвала Луциферу носи чисто апстрактан карактер, он, не скривајући, изјављује да му је задатак – да покаже колико се фундаментално систем вредности и погледи есктропијанаца разилазе са вредностима и погледом на свет који заговара хришћанска традиција, а који он назива „ирационална религиозна догма“. Ђаво Луцифер, по њему, оваплоћује „моћ за добро“, разум, интелект и критичко мишљење. Замрзевши Царство Божје и захтеве да слепо следи догме, напустио је Небеса, ту ужасну духовну „Државу“ и постао симбол способности човека за „вечни прогрес“.

Мор отворено упућује богоборачки позив. „Богу се гади што ми уживамо у животу. Јер, ако осећамо задовољство можемо престати да будемо покорни и пожелети да у животу достигнемо позитивна осећања, а не да избегнемо казну… Луцифер нас све време убеђује да нема разлога да будемо алтруисти. Можемо сами за себе бирати вредности на исти начин као што мислимо сами за себе. За Луцифера такве вредности су потрага за срећом, новим знањем, новим искуствима… ЖЕЛИМ ДА НАПОМЕНЕМ ДА СТЕ СВИ ВИ – ПАПЕ. Ви сте себи највиши ауторитет. Ви сте себи сами извор деловања. Ви, сами, није важно да ли активно или не, бирате себи систем вредности и животне циљеве. Ви, сами, бирате у шта ћете веровати, колико ћете снажно веровати и шта ћете прихватити као дискредитујуће чињенице. Нико нема власт над вама – ви управљате собом, бирате прилаз животу, мислите. Придружите се мени, придружите се Луциферу, и прдружите се Екстропијанству у борби против Бога и његових ентропијских сила и посветите свој ум и срце и храброст овом делу…. Напред ка светлу!“

А шта заправо Мор подразумева под „светлошћу“ произилази, конкретно, из његовог другог чланка, објављеног под насловом „Секс, принуда и узраст за пристанак“ у којем аутор брани право на педофилију, тврдећи да „добровољни секс са непунолетном особом није неморалан, већ је само ствар укуса.“ (4)

Године 1998. Моров истомишљеник, професор Оксфордског универзитета Ник Бостром (специјалиста за питања клонирања, вештачког интелекта, нанотехнологије, крионизма итд.) и Дејвид Пирс (присталица „хедонистичког императива“ у сфери остваривања нанотехнологије) основали су Светску трансхуманистичку асоцијацију (ВТА). (5) То је била невладина организација чији је циљ да трансхуманизам постане признат у ширим научним круговима и државним структурама (године 2008. да би „имиџ“ ВТА добио у већој мери људску димензију, почели су да користе назив „Човечанство плус“). (6)

Управо је ВТА припремила Трансхуманистичку декларацију која је прихваћена 2002. године, у којој се говори да напредне технологије не само што радикално мењају људе (превазилази се старење, ограниченост природног и вештачког интелекта, патње и „заточење у границама планете Земље“), већ и о неопходности да се брани морално право особа које намеравају да користе те технологије од технофобије и бесмислених забрана.

Та претензија на ничим ограничену „рукотворену еволуцију“ ојачана је и следећим ставом: трансхуманизам „штити право на достојан живот свих бића са чулним опажањем, без обзира о каквом је мозгу реч – људском, вештачком, постљудском или животињском.“ (7)

То јест, човек се посматра као експериментални објект, као биолошки материјал за примену нових технологија. Његово коришћење није ограничено било каквим усклађивањем са моралним нормама, и дефинисано је само правима експериментатора, записаних у концепцији „права Човека“, која су нашла свој израз у законима биоетике, и која су крајње коњуктурна па се мењају у зависности од потреба наручиоца. На пример, Ник Бостром, који је сада директор Института будућег човечанства, убеђен је да нема никаквих моралних и етичких узрока који онемогућавају мешање у природу ради постизања бесмртности. И више од тога, он посматра као опасне, чак смртоносне оне религиозне доктрине које уче о васкрсењу у другом свету, пошто су „беспомоћне и подстичу на неактивност. (8)

На тај начин трансхуманизам је од самог почетка себе прогласио за богоборачки, антихришћански поглед на свет, који отворено устаје против човека као Божје творевина и „лика Бога“. Но, заједно са тим, трансхуманизам представља и самоуништење хуманизма, јер за „људско право“ проглашава и укидање самог човека. Данас трансхуманизам представља широки покрет у чијим оквирима постоје различити токови (технократски, еколошки, либертијански, анархистички и др.) и у чијим су оквирима обједињени људи различитих религиозних погледа. Једни говоре о својој „светској духовности“, други изјављују да су атеисти, трећи – следбеници будизма, хиндуизма и религиозних струја из сфере утицаја Њу ејџа. Члан ВТА је и Трансхуманистичка асоцијација мормона. (9)

Но, све их обједињује једно – тежња да превладају људску природу ради достизања квалитативно новог стања – „новог тела“ и „новог интелекта“ ‒ или путем великог броја измена у самом човеку, или стварањем вештачког бића. (10) Да би се то постигло разрађују се различите варијанте „еволуције“, међу којима можемо издвојити следеће:

ФАРМАЦЕУТСКИ ЧОВЕК, то јест човек с измењеним стањем свести, које настаје као резултат коришћења одговарајућих хемијских препарата. То омогућава да се створе различите врсте расположења, осећања, чак и веровања.

ГЕНЕТСКО-МОДИФИКОВАНИ ЧОВЕК, који се „добија“ као резултат генетског инжењеринга и коришћења ГМО. Реч је о стварању људи са измењеним геномом, то јест са туђим генима (увођењем генетских вакцина), који ће бити имуни на све болести, подносити све температуре, радијацију, живети под водом, умети да лете, и бити врло мали (да би се решио проблем пренасељености). Најактивнији су представници постџендеризма, који наступају уопштено за одбацивање полова и захтевају прелазак на вештачку оплодњу. Није случајно један од трансхуманиста Филип Годар истакао да су они присталице „побољшања људске расе у име права човека и права мањина, укључујући и права хомосексуалаца“. (11)

БИОНИЧКИ ЧОВЕК – то је, са једне стране, роботизација самог човека, то јест увођење у тело и мозак вештачких имлантата или чипова, при чему се добијају људи-киборзи, а са друге стране – стварање човекоподобних робота-андроида.

На крају, у концепцију трансхуманизма улази и „НАУЧНИ ИМОРТАЛИЗАМ“, то јест покрет бесмртности, који претпоставља два метода. Први предвиђа примену биотехнологије (матичне ћелије, клонирање, крионика и сл.) Други – коришћење информационих и нанотехнологија. То је такозвано „преузимање свести“, при којем долази до потуног копирања људског мозга на компјутер ради стварања резервних копија човека. Овај процес „дигиталне метемпсихозе“ подробно је описан у књизи познатог стручњака за роботику Миланског универзитетаКарнеги Ханса Моравека ‒ „Деца разума“, која је постала класика екстропијанства. Пошто се људска личност посматра искључиво као носилац генетске информације кодиране у ДНК, а мозак као – неурокомпјутер, бесмртност се планира достићи путем „динамичког преноса“ свести са једног медија-носиоца на други. Идеја се састоји у томе, да се после скенирања можданих структура уз помоћ електронике, остваре идентични дешавања као и у неуроноској мрежи мозга. Такве постљуде трансхуманисти зову „преузетим“.

Како указује Ник Бостром, биолошки метод достизања бесмртности је привремен, а дигитални је главни. (12) Шта ће при томе бити са самим човеком, Бостром описује на следећи начин: „Понекад се разликују преузимање са уништењем, када се оригинал мозга уништава у процесу скенирања и преузимање без уништања, када оригинал мозга остаје цео и неповређен заједно са преузетом копијом. Питање под којим се условима лични иденититет може сачувати за време преузимања са уништењем, остаје предмет разматрања. Већина философа који изучавају овај проблем претпостављају, да у крајњем случају, под неким условима, мозак преузет у компјутер – представља вас. Суштина је да сте живи док се чувају одређене информационе структуре, као што су ваше сећање, вредности, односи и емоције; и није толико важно да ли су они реализовани на компјутеру или у тој одвратној сивој маси унутар ваше лобање.“

При томе, наставља Бостром, „преузети“ могу чак наћи да је за њих корисно да се одрекну свога тела и живе у квалитативно новом облику ‒ као информационе структуре у гигантским супербрзим рачунарским мрежама које могу регуларно да праве своје резервне копије. Но, тада се појављују питање: „Која од њих сте ви? Све су – ви или ни једна од њих? Која ће имати права на вашу својину? Која ће остати у браку са вашим мужем/женом? Појављују се бројни философски, правни и етички проблеми. Могуће да ће се ово питање наћи међу најврелијим политичким питањима овог века“. (13)

Бостром отворено закључује: „Трансхуманизам је нешто више од просте апстрактне вера да се налазимо у процесу преласка наших биолошких граница уз помоћ технологије. То је такође покушај да се поново дефинише људско биће на начин другачији од оног како га обично представљају… Технологије нам помажу да пређемо границе онога што већина сматра људским.“ (14)

Заиста, реч је о преласку људских граница и улазак у сферу инфералног света. Ми имамо посла са моралном и духовном мутацијом која има дубоке религиозне корене.

Олга Четверикова, ДИКТАТУРА „ПРОСВЕЋЕНИХ“ – ДУХ И ЦИЉЕВИ ТРАНСХУМАНИЗМА (одломак из књиге, поглавље „Трансхуманизам – укидање човека“ )

Превео и приредио: Александар Мирковић

Извор: https://ruskline.ru/analitika/2013/11/02/diktatura_prosvewyonnyh

НАПОМЕНА:

1. FAQ о трансхуманизму: http://www.really.ru/articles/20/91
2. Цит. по: Дэвис Э. Техногнозис: миф, магия и мистицизм в
информационную эпоху. М., Ультра. Культура, 2008.
3. Мax More. In praise of the Devil // Libertarian Aliance. Atheist Notes,
№ 3, 1991 // http://www.libertarian.co.uk/lapubs/athen/athen003.pdf
4. Sex, coercion, and the age of consent // Libertarian Aliance. Political
Notes, № 10, 1981 //http://www.libertarian.co.uk/lapubs/polin/polin010.pdf
http://www.immortalitymedicine.tv/cryonics/alcors-ceo-max-moresarticles-on-luciferianism-and-pedophilia.php
5. Декларация трансгуманистов. World Transhumanist Association //
http://www.transhumanism.org/index.php/WTA/more/503/
6. Офиц. сайт: http://humanityplus.org/
7. Декларация трансгуманистов//http://www.transhumanism.org/index.php/WTA/more/503/
8. FAQ о трансхуманизму // http://www.really.ru/articles/20/91
9. Mormon Transhumanist Association //http://transfigurism.org/?
gclid=COyF9q2x5rgCFcR4cAod4y4APQ
10. Течения в трансгуманизме // http://wiki-linki.ru/Page/1357872
11. Ariès P. Sacrifier la planète et l’humanité pour sauver le capitalismе//
http://www.sistoeurs.net/spip.php?article491%204
12. Видеообращение к участникам первого конгресса форума
«Глобальное будущее 2045» // http://2045.ru/expert/281.html
13. Что такое трансгуманизм. Российское трансгуманистическое
движение // http://transhumanism-russia.ru/content/view/6/110/
14. Transhumanisme // http://www.histophilo.com/transhumanisme.php

Олга Четверикова, СТВАРАЊЕ ДИГИТАЛНОГ КОНЦЕНТРАЦИОНОГ ЛОГОРА

Директор Центра за геополитику, Института основних и примењених истраживња, Олга Четврикова, у интервјуу за „СП“ рекла је да власт, покрећући тему чиповања покушавајући да је маргинализује, одвлачи пажњу друштва од много већих опасности које данас стоје пред нама. А то је потпуна дигитализација, промена система управљања земљом, ограничење права и слобода грађана, увођење генетских пасоша и још много тога, што је донедавно изгледало као фантастика, но после пандемије корона вируса много је ближе реалности.

Олга Четверикова: Све што се код нас дешава подсећа на бајку „Чаробњак из Оза“, у којој управник Гудвин управља градом помоћу гласина и страхова на које се усредсређује људска мисао, па људи не могу ни о чему другоме да размишљају, нити да појме шта се заиста дешава. Наша највећа невоља је у томе што нас непрестано потапају у виртуелни свет у коме људи губе способност да разумно мисле, губе способност да сагледају реалност и проуче је. Прво, што треба схватити, јесте – НЕ ПОСТОЈИ ПАНДЕМИЈА. У информационом простору активно се понавља и шири мисао да је реч о пандемији или епидемији, но званично, у нашој земљи она није била призната и карантин није био уведен, зато власти стидљиво називају ту ситуацију с корона вирусом „режимом повишене приправности“.

Када почне да се говори о пандемији, људи помисле да је у овим условима неопходна свеопшта вакцинација. Иако је у последње време било доста иступа веома добрих епидемиолога и вирусолога који су објашњавали да је немогуће направити вакцину за неколико месеци. За то је потребно, минимално, неколико година. Друга ствар, о којој се активно размишља, јесте – насилна вакцинација. Ње не може бити јер је то злочин и насилна вакцинација није дозвољена по Уставу. Када све то посложимо, добијамо да нема пандемије, нема вакцине и да је криминално бавити се насилном вакцинацијом вакцином која још није пронађена. Зато мислим, да наши људи не треба да се плаше онога чега нема, а морају у себи наћи снагу и самоорганизовати се у правној сфери да би могли да зауставе офанзиву која се припрема.

Питање: Желите ли да кажете да разговори о чипизацији воде на странпутицу и не дозвољавају да се усредсредимо на још важнија питања?

Олга Четверикова: Не сасвим, чипизација постоји, већ се појавило доста информација о Бил Гејтсу и његовим плановима и о томе шта се све спрема. Но, када се све то набаца на једну гомилу, видимо да је реч о познатом методу провокације. Људе плаше па они, не знајући реалну ситуацију, почињу да вриште о теоријама завере. Сходно томе, организатори вакцинације, своје противнике приказују у смешном светлу, како би их изобличили и компромитовали. На фону таквог моралног и информационог притиска на грађане, остварују оно што им је потребно.

Зато је веома важно да пођемо од реалности и делујемо разумно. Наши грађани, када се самоорганизују у правној сфери, морају захтевати од оних који протурају вакцинацију ‒ потпуну јавност рада и извештавање. Ко прави вакцину, на основу чега, за шта прави вакцину? Све то мора бити јасно и отворено. И када то изађе у јавност, видећемо да заправо нема никакве вакцине и да је не може ни бити у догледно време. Право, закон – то је оно шта се сада највише гази, претвара у привид, право за њих једноставно не постоји. А права се највише и боје и ми морамо научити да делујемо у правној сфери, док закони, који нам омогућавају да сачувамо наша права, нису ликвидирани.

Питање: Данас се активно разматра питање дигиталне идентификације грађана чија примена може бити убрзана због корона вируса. Да ли у томе постоји некаква опасност за становништво? И ако постоји, у чему се она састоји?

Олга Четверикова: Све што се дешавало током доношења и потписивања Закона о јединственом регистру, сведочи да се право гази темељно. Када су почели да разматрају пројекат тог закона, бројни специјалисти су указали на недопустивост његове реализације јер се коси са великим бројем чланова Устава и других закона о правима човека, о заштити личних података. Када је ушао у процедуру усвајања, у првом-другом читању, иступили су већ представници специјалних служби и такође изјавили да је тај закон недопустив, јер их практично избацује из тог процеса, што ће довести до ситуације која се не може контролисати. Фактички Федерална пореска служба се претвара у надмонополистичког оператора, који ће имати овлашћења већа и од ФСБ-а. Јединствени регистар ће објединити такву масу података и користити такве технологије, узгред, не домаће, које ће угрозити наше грађане, зато што је могуће, не само „цурење“ података, већ и свесна предаја свих података иностранству. Све молбе ФСБ-у и Генпрокуратору да дају правну оцену тог законодавног пројекта биле су игнорисане.

А онда је све било брзо прихваћено у Госдуми, у Савету Федерације, и на крају је закон потписао и председник. Но, на томе се прича не завршава, јер закон потписивањем не престаје да буде антиуставан. Мислим да је главна борба пред нама. Закон о јединственом регистру становништва ствара све услове за престројавање државног система и његово превођење на дигиталну платформу управљања на основу дигиталних платформи ФНС и Сбербанке. Сбербанка има и свој „суперкомпјутер“ који је направила америчка компанија NVIDIA. У складу са тим и сви чиновници и сви традиционални државни органи ће бити замењени дигиталним технологијама. И то је само почетак. Затим, гласање ће се одвијати у електронској форми, већ је донет и одговарајући закон. А даље, покренуће се питање да и сами грађани, у електронској форми, добију могућност да разматрају законе и законске пројекте који ће бити постављени на дигиталној платформи. У таквом систему управљања велики број закона и чланова Устава једноставно се неће примењивати.

Питање: А да ли је дигитализација лоша или је то, можда, природан процес?

Олга Четверикова: Најважнији фактори дигиталне економије су – масе података (Big Data). Њен бизнис-модел постаје дигитална платформа која уклања све посреднике, то јест оне који се у ланцу стварања додатне вредности појављују као сувишна карика. Уклања се традиционална трговина, уместо ње уводи се интернет-трговина, уклањају се учитељи, уместо њих се уводе дигиталне платформе за обуку. Традиционални систем образовања захтева постојање зграда, учитеља, уџбеника, инфраструктуру – а то је скупо, то су велики издаци. Ако све то уклонимо и преведемо у дистанциону форму – много је јевтиније. Зато што већ имате компјутер или gadget, а ако немате, утрапиће вам га на силу, као што се недавно дешавало за време дистанционе обуке. Довољна је једна технички добро разрађена платформа да се маса учитеља и других специјалиста ослободи. Друго питање је где ће они отићи?

Али оне који то уводе – не занима, пошто су власници дигиталних платформи и зарађују огроман новац. Узгред, у време дистанционе обуке коришћене су само два државна програма: Московске електронске школе и Руске електронске школе. Осталих 40 дигиталних платформи – то су приватне компаније које су веома добро зарадиле на рачун државе. Једна од најуспешнијих је дигитална платформа Сбербанке, која преузима све активнију улогу у наметању дистанционе обуке. Даље, систем ће уклањати и остале посреднике. То нису само предавачи, већ и, на пример, судови, зато што се већ врше припреме да се читав судски процес преведе у дигиталну форму. Даље, укидају се државни чиновници, такође посредници између човека и његових података. И на крају, онај коме припадају дигиталне платформе, ко учествује у њиховом развоју – тај ће остварити највећи приход.

А пошто је тај систем глобални и ствара се на основу технологија западних ИТ компанија, код нас ће само бити изграђен као национални сегмент свеопште дигиталне управе. Ето зашто се појавио нови дигитални разред, у који улазе власници ИТ компанија, оператори и администратори. Они невидљиви, што је за државну управу особито опасно, јер када човек ступајући у контакт са државним органом види чиновника зна ко носи одговорност, и кога треба питати, а на дигиталној платформи све постаје невидљиво и нема одговорности. Код нас дигитална економија није додирнула ни индустријску производњу, ни пољопривреду. Она је ушла у сферу „паметног града“, у телемедицину, у дигиталну обуку, у дигитално управљање државом. Сви хоће да узму Кину за узор, но тамо је, пре свега, дошло до дигитализације индустрије. А код нас власт поставља као циљ друштвеног развоја вештачки интелект. А где је човек? Човека у тим плановима уопште нема. Сада почињу бесмислене дискусије поводом дигитализације, да ли је то добро или лоше. А реч је просто о инструментима. Дигиталне технологија су само технологије које користи човек или на своју штету или на своју корист. Сада се оне користе искључиво за то да се управља човеком, да се измени његова свест, да се измени његово тело и уметну сваковрсни импланти и други чипови.

Питање: Свеједно, чему служе чипови? На њима се једноставно чува информација или је то нешто више?

Олга Четверикова: Ми не знамо тачно шта је то чип и зато је потпуно јасно да га се људи боје. Узмите, на пример, Програм националне техничке иницијативе који је разрадила Руска инвестициона компанија. Један од праваца у оквиру тог Програма – неуронет, неуротехнологије и вештачки интелект (узгред ту стратегију је разрадио Герман Греф) – предлаже реалну симбиозу између компјутера и човека уз помоћ имплантата у мозгу. Ту већ не управља оператор рачунаром, већ обрнуто. Но, и компјутер није самосталан, и њега је неко направио, неко је уградио програм и стоји иза свега тога.

Ситуација је веома сложена, тим пре, што није било никакве јавне расправе, чак ни расправе међу специјалистима и научницима. Шта је то дигитална економија и куда власт води друштво? Нису нам рекли. Они једноставно брзо и тихо прихватају тај програм дигиталне економије. И пре свега те дигиталне технологије користе за систем контроле над нашим грађанима. Шта смо конкретно добили? Ми смо добили надзорне камере и QR кодове. Да ли је дошло до неког напретка, да ли смо добили квалификовану радну снагу? Не, али су зато милиони људи остали без посла.

Вирус је само убрзао процес преласка на дигитални колосек и показало се да управо тако и власти виде дигиталну цивилизацију. Они су добили све, све што су тако дуго планирали. То им се свидело и сада нам говоре да ће најесен кренути други талас ванредног стања. Матвиенко је већ рекла да се морамо навићи на то да ће елементи „коронавирусног“ живота остати присутни и у будућности. Заклањајући се тим, они ће мењати законодавство без уобичајене процедуре. Ситуација са корона вирусом је умногоме створила услове у којима је власт претворила наше људе у жртве, то јест у људе са свешћу жртве.

Један од основних метода управљања наших елита је – управљање наношењем психичких траума људима. То су методи који се користе у затвореним друштвима – езотеријским, масонским, окултним. Јер психичка траума дозвољава да се избрише сећање и на то место постави жељени програм, то јест, фактички се врши промена човекове свести. Људи су реаговали на различите начине, но, мислим да се у нашем случају десила врло важна ствар. Иако су, споља гледано, сви показали послушност и потчинили се у овој ситуацији, заправо, по свему судећи, никада, за све ове године, није било тако активног освешћивања прилично велике групе људи о томе шта се заправо дешава. Људи су почели да размишљају, и да први пут реално предузимају акције за одбрану достојанства људске личности. Они су први пут себе осетили не само као квалификоване потрошаче, како је говорио Фурсенко. Људи су почели да се буде из потрошачке хибернације у којој су били дуго времена ‒ и то је најважније. Као и то, да је власт показала свој стратешки пројекат – пројекат наше будућности: концентрациони дигитални логор, и они се те идеје неће одрећи.

21.06.2020.

Разговор водила: Ана Седова

Превео: Александар Мирковић

Извор: https://rusonline.org/opinions/lyudey-zapugivayut-massovoy-chipizaciey-no-plany-vlasti-strashnee-olga-chetverikova

Олга Четверикова, ДИГИТАЛНА ШКОЛА КАО ПРОЈЕКАТ СТВАРАЊА КАСТИНСКОГ ДРУШТВА

Опасност дигитализације је у томе што се друштво претвара у тоталитарну секту, упозорава Четверикова. А најефикаснији начин управљања људима који је разрађен у западним „центрима мозгова“, јесте изазивање осећања страха. У стању потчињености, очајања и безизлаза човек је спреман да прихвати сваки апокалиптични сценарио. Ширена од западне агентуре, „дигитализација школе“ је позвана да створи људе˗роботе, којима ће управљати светска недигитализовна елита.

ПИТАЊЕ: Дигитални тоталитаризам. Како се то ради у Русији“ ‒ наставак је књиге „Трансхуманизам у руском образовању. Наша деца као роба“, и посвећена је кључној, са моје тачке гледишта, сфери нашег живота ‒ систему образовања.

ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА: Данас, док се промовише програм „Дигитална економија“, све јасније видимо да је реч – не о новим технологијама – колико о измени свести људи и стварању новог система контроле. Одраслима је тешко изменити свест, зато се усредсређују на децу којoj се кроз промену система учења уводи другачији смисао и другачији стандарди мишљења и понашања. Многи родитељи већ виде како поколења тону све дубље и пропадају. Преображај образовања сада улази у одлучујући стадијум, пошто је заснован на Форсајт˗пројекту „Образовање 2030“, којим је постављен циљ да се у периоду 2022‒2030 ликвидирaју традиционални образовни системи. Тај пројекат је већ описан у књизи „Трансхуманизам у руском образовању“.

ПИТАЊЕ: Ко стоји иза идеје дигиталне економије, ко су глобални идеолози и скривени играчи?

ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА: Руски пројекат „Дигитална економија“ представља део светског програма за који је одговорна Светска банка.

Кључни ставови тог правца изложени су у књизи „Четврта индустријска револуција“ Клауса Шваба, оснивача Светског економског форума у Давосу. Шваб је истицао да се „четврта индустријска револуција“ одиграва у сфери компјутеризоване индустријске производње („индустрија 4.0“), и води у дубоки социјални преображај, а најосетљивија тачка је држава, која се налази под притиском недржавних структура. Реч је, како о наднационалним системима, тако и о локалним заједницама, све до појединих група људи. У таквим условима држава ће у будућности морати да пристане на улогу центра за пружање услуга, а већина њених функција биће пренета на друге структуре.

То се односи и на систем образовања чије су преобликовање описали други идеолози глобализма – Џереми Рифкин у књизи „Трећа индустријска револуција“. Пошто је процес транснационализације свеобухватан, то значи да се шири у све сфере, и одвија у оквирима New Age концепта глобалног космичког разума. На тај начин се уводи дигитална економија и у Русији.

Књига „Дигитални тоталитаризам“ почиње погледом на кретање New Age-а, који је наследник вековима старог окултизма. Узгред, о његовом утицају код нас говори, на пример, чињеница да ће се крајем новембра у Санкт Петербургу одржати трећи међународни теозофски конгрес под покровитељством Канцеларије за управљање пословима председника Русије?! Као што је речено, он је позван да буде учесник у јачању система духовних вредности, заснованих на идејама и принципима теозофије, на чијим је темељима формиран New Age покрет.

Опасност је скривена у томе што се ствара друштво које функционише по моделу тоталитарне секте, у којој се стављају под контролу све три силе људске душе: осећања, воља и разум. Најефикаснији начин управљања, који су разрадили „центри мозгова“ и „лабораторије мисли“ на Западу, јесте изазивање страха у људима. То се постиже применом различитих инструмената менталне контроле, а сада и психичког терора, усмереног на трауматизовање свести, чији је крајњи резултат разарање личности. Човек је, када упадне у стање потчињености, очајања и безизлаза, спреман да прихвати сваки апокалиптични сценарио који му напишу моћници овог света, а који намеће тоталну присмотру, чиповање, потпуно одрицање од права на лични живот и све остало.

ПИТАЊЕ: А ко код нас лобира за те идеје?

ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА: Постоји неколико социјално˗политичких група које гурају тај пројекат. Али, међу њима нећемо срести представнике индустрије или пољопривреде, то јест људе који се баве реалном производњом.

Главну улогу у увођењу дигиталне економије играју четири социјалне групе.

Прва група су „дигитални еванђелисти“ (на крају крајева, они себе тако зову), који су одговорни за стратешко усмеравање: измену свести, увођење дигитализације не само као политичког и социјалног, него и идеолошког пројекта. У њих се сврставају и запослени у представништву Стратешких иницијатива (АСИ), затим, Московска управна школа и Фонд „Сколково“, Висока школа економије, као и структуре повезане са њима. Ови људи су привржени особеном систему вредности: то што они раде веома подсећа на делатност тоталитарних секти које врше психичко програмирање људи одређеним језичким манипулацијама, усађујући људима у подсвест неке кључне ставове које они прихватају без рационалног поимања.

Друга група „интересената“ су представници финансијског бизниса. Није случајно што је управо банкама речено да стварају биометријски систем, јер, код њих је концентрисан највећи број информација о нашим грађанима.

Трећа група су ИТ компаније. При томе руске ИТ компаније представљају, у суштини, филијале транснационалних информационих корпорација и користе инострану технику. Зато њихови представници наглашавају да раде на међународном тржишту.

На крају, четврту групу представља чиновништво, део државног апарата који ради за интересе банака и ИТ бизниса. Најупечатљивији представник те групе је руководство московске администрације, које отворено признаје да је главни наручилац и покретач развоја информационих технологија — државни сектор, који ствара нови систем управљања. Опет, не случајно, Москва је заузела прво место на листи ОУН по индексу пружања електронских услуга.

У нашој земљи, веома моћни чиновнички апарат, фактички рашчишћава пут ИТ бизнису и омогућава оно што је у другим земљама немогуће. Што „ефикасније“ ради бирократски апарат, веће је поље делатности за приватни ИТ бизнис, који користи форму приватно‒државног партнерства и који може временом, истиснути државне структуре и почети да доминира. Ово се већ уочава у неким сферама. Зато код нас реализују пројекте које није могуће реализовати у западним државама.

ПИТАЊЕ: Шта на пример?

ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА: На пример, 2018. године код нас је разматран предлог Закона о роботима који је припремила компанија Mail.ru Group, у коме је, први пут у свету, роботу дат статус правног лица. Тај предлог закона су представили чак и у Думи. Под снажном критиком — није прихваћен, међутим, од њега нису одустали.

Друга особеност процеса дигитализације у Русији је то што њени следбеници постојано апелују на некакву глобалну, месијанску ролу наше земље: као, ми морамо представити свету нешто ново, и наводно дигитална економија и вештачка интелигенција ће омогућити да то учинимо. Можете прочитати материјале Форума стратешких иницијатива из 2016. године, који је организовао АСИ. Тамо се налази презентација Националне технолошке иницијативе, коју су почели да разрађују када су Русији уведене прве санкције. Тада се код нас први пут разговарало о замени увоза, међутим, уместо програма реиндустријализације који је предложио РАН (Руска академија наука, прим прев.), прихваћена је Национална технолошка иницијатива коју је разрадио АСИ и руске компаније које се баве ризиком пословања, а која је била усмерена на стварање још непостојећих тржишта у циљу јачања извозног потенцијала.

ПИТАЊЕ: Какве су још тенденције и идеје биле представљене на том Форуму?

ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА: То су криптовалуте, нови персонални системи безбедности и, главно, такозвани „неуронет“ – стварање новог поколења светске мреже на основу неурорачунарског интерфејса. Све то, како што видимо, није повезано са развојем реалног економског или индустријског сектора.

Но, на првом месту је извоз талената. Таленти су, по схватањима „дигиталаца“ – људи који могу за кратко време да створе нов и крајње исплатив бизнис. Друго је ‒ стварање нових технологија мишљења. Треће, стварање нових технологија образовања. Четврто, сфера игара, техника игара, игрофикација и она је била означено као сфера у којој Русија, по њиховом мишљењу, поседује стратешко преимућство. И, на крају, безбедоносне технологије. Све у свему, тамо су закључили да је мисија Русије у формирању нових културних кодова, захваљујући чему ће наша земља похрлити напред.

Занимљиве ствари о стратегијама за будућност изрекао је Димитриј Песков, специјални представник председника за дигитални и технолошки развој. На једној од „Тачака кључања“, тако се зове простор колективног рада младих, („У суштини „Тачка кључања“ је простор за колективни рад, који је намењен представницима сфера образовања, науке и бизниса – научника, бизнисмена и предузетника у технологији, државних службеника, чланова друштвених организација и професионалних друштава, студената, теоретичара и практичара, који служи да поделе своја искуства, резултате делатности, да пораде на новим моделима регионалног развоја, одвојено, свако у свом правцу и заједно.“ Прим. прев.) речено је да Русија мора да ствара стартапе (новооснована предузећа, прим.прев.), но, пошто народ с напором прихвата нове форме, потребно је дејствовати постепено, и узимајући у обзир православну културу, стварати православне стартапе – „на вери и неуротехнологијама… ка звездама, на љубави према Отаџбини, то јест на правилно схваћеној идеји патриотизма“, то су његове речи.

На форуму је јасно изнето ново схватање човека — као виртуелног бића. Управо је том циљу подређена цела дигитална технологија. И управо у сфери образовања активно раде све четири горе назначене групе, при томе, особито се труде банке и нови „евангелисти“. Зато у образовној сфери видимо, на пример, присуство Сбербанке.

ПИТАЊЕ: Колико је пројекат „Дигитална школа“ по Вашем мишљењу озбиљан и трајан?

ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА: Овај пројекат залужује највећу могућу пажњу. Он, узгред, има неколико паралелних имена: Московска електронска школа, Руска електронска школа… Постоји још и пројекат Савремена дигитална образовна средина, која унапређује обуку на даљину, дистанциону обуку. Претпостављам да ће се ови називи и даље множити, да се код људи не би појавило систематско разумевање онога што се дешава.

Ми смо некада имали програме, планове, постојао је Госплан, на крају. А шта је то пројекат? То је нешто од чега се може одустати у сваком тренутку, али, заједно са тим – то је нешто чиме се могу оправдати свакакви експерименти. То јест, пројекат је врло удобна форма. Да ли сте обратили пажњу да се данас увек користе речи „пројекат“ и „стратегија“? Стратегије су такође опште ствари, без конкретних планова.

Код нас су се још сачували државни стандарди, но многи од њих више нису обавезни и веома се широко тумаче. Сада су, на пример, увели стандард за дигиталне уџбенике, али нису увели СанПиНи (санитарне норме и правила, прим.прев.) и испоставило се да уводе непроверене технологије.

Но, суштина је у следећем: „дигитална школа“ није толико образовни, колико социјалнополитички пројекат, који представља механизам стварања новог, кастинског друштва, заснованог на социјалдарвнистичком, еугеничком принципу одабира или селекције. Дигиталне технологије су само део тог пројекта, а у стварности реч је о трансформацији самог процеса и садржаја учења, који подразумева усмеравање деце ка уским, специјализованим вештинама и њихово рано издвајање у одговарајуће каријерне групе, из којих више неће моћи да изађу. Када нам говоре о учењу током целог живота, говоре заправо о примитивном прихватању навика, вештина које се могу мењати у зависности од потреба послодавца.

ПИТАЊЕ: Мењају и систем оцењивања?

ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА: Да, уместо оцене знања ученика, уводи се систем оцене личности у облику индивидуалне трајекторије учења. То се зове Персонализована дигитална платформа индивидуалне обуке. Све што дете ради, његова постигнућа, промашаји, недостаци, мора бити представљено у његовом „дигиталном профилу“, или „дигиталном трагу“ као се то сад цинично зове. У одређеном електронском досијеу уносиће се све информације о детету, како позитивне, тако и негативне. А даље, пошто се спремају да укину јединствен државни испит и систем оцењивања од 1 до 5 и уведу вишебодовни систем, кристалише се јасна слика: дете уводе у одређени калуп, одређујући куда треба да иде и чиме да се бави, а промена задатог положаја неће бити могућа.

Ако су у совјетско време деца у оквирима школског програма добијала једнак квалитативни минимум знања, а даље, у зависности од својих способности и склоности бирала специјализацију, сада професионална оријентација почиње веома рано. А поставља се питање уколико човек од детињства изучава само техничке дисциплине, али не и друштвене, или обрнуто, да ли ће моћи касније да промени нешто у својој судбини, јер „дигитални траг“ то неће дозволити.

У том смислу врло је карактеристичан говор Сергеја Собјанина пред учитељима. Градоначелник Москве је изјавио да је један од глобалних задатака Московске електронске школе добијање више података о детету, стварање масе информација које треба обрађивати и пратити како користе детету. А не тако давно, изричито је тврдио да се персонализована платформа за индивидуално учење, уводи зато што деца поседују различите способности да би, у складу са тим, они који заостају и они који су напредни били обучавани на различите начине. То, јасно, искључује могућност да сви добију неопходно основно образовање. То јест, ми видимо да се под „дигиталним“ образовањем од самог почетка мисли на кастинско образовање.

ПИТАЊЕ: Сада се оно у школама уводи после деветог разреда?

ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА: Да, то и јесте припрема за увођење још радикалнијег, кастинског образовања. Ректор ВШЕ Јарослав Кузминов објашњавао је како ће оцењивати децу. У електронске уџбенике биће уграђена вештачка интелигенција која ће одређивати успех ученика према резултатима постигнутим у решавању задатака и додељивати му одређени алгоритам. Слабим – слабо, напредним – напредно, а учитељ ће бити нека врста тутора. То је још једна од поставки Дигиталне школе – учитељ ће бити ослобођен рутинског рада, свечано објављују људи који не схватају да рад учитеља и јесте „рутина“ – непоходно, из дана у дан, општење са сваким учеником, провера домаћих задатака, разјашњења, објашњења, исправке! Не схватајући ово, неспособни, они најважнији посао, који захтева живо учешће учитеља – преносе на вештачку интелигенцију.

Предводник овог правца је Московска електронска школа, о којој смо већ говорили. Иза ње стоји и штедро је финансира московски Департмент за образовање. Но, ти учитељи, који добијају немали новац за примену дигиталних технологија, постају гробари своје професије. У тренутку када се наставници већ удаљавају из школа, више није могуће сакрити овај процес и зато, видимо, заинтересована лица су решила да предупреде наше критике и јавно огласе своје циљеве, надајући се да је свест људи већ обрађена и спремна за некритичко прихватање. Пре неколико година, када је Кудринов Фонд за развој грађанских иницијатива, изнео на разматрање пројекат кастинског образовања на Далеком истоку, био је одбијен због великог противљења родитеља. Они су тада планирали су да децу поделе на следеће четири касте: индустријски радници, сељаци, послуга и креативна класа. Данас реанимирају тај исти пројекат, само у много блажем облику. Да ли ти људи лоше знају историју, или мисле да смо све заборавили о сличним експериментима.

Но, главно је нешто друго. Сами „дигиталци“ истичу да је дигитално друштво – информационо друштво, а то значи да свако од нас има могућност да дође до сваке информацију на интернету, да пронађе документ, аналитички материјал, резултате истраживања. Но, због нечега они сматрају да ми немамо потребне информације и да ћемо, као у ери пре интернета, мирно слушати њихове речи. А из тих података се види да се у Русији остварује варијанта дигиталне колонизације. Што се више дигитализујемо у већу зависност упадамо.

Када знамо да су сви сертификати за шифровање и лозинке инострани, требало би, ваљда, да наступи отрежњење. Исто као и од сазнања чињенице да нам је програм дигиталне економије дала Светска банка и Консултативни савет за иностране инвестиције (КСИИ), који је главна лобирајућа структура и обједињује најкрупније ТНК (транснационалне компаније, прим.прев.) света. Ако се представници КСИИ скупљају једном годишње у Горког 9 (председничка резиденција, прим.прев.) под покровитељством премијера и оцењују наше законе, норме за стварање угодне климе за стране инвестиције, онда је о нашем националном суверенитету врло тешко говорити.

ПИТАЊЕ: А да ли је и на Западу образовање кастинско?

ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА: Наравно, и то је пре свега карактеристично за Енглеску. Није тајна, да је та земља – домовина расизма, зато се елита тамо и васпитавала као раса господара. Зар је случајно Хитлер, стварајући Трећи рајх, за пример узео Енглезе? Постоји добра књига „Енглески корени немачког нацизма“, у енглеском издању наслов је другачији, но његов смисао је управо тај. У Британији су све образовне установе створене за одређени социјални састав ученика, и зато су се тамо сачувале школе за елите и класичне гимназије, апсолутно затворене за било какве „дигиталне“ иновације. А за широке слојеве становништва (не заборавимо интензивне миграционе процесе!) уводи се примитивна, дигитална школа. Исто тако и јединствен државни испит, првобитно је у САД уведен за децу која су имала знаке менталне заосталости.

Такође, важно је приметити да у Еврпи постоје школе различитих религиозних заједница, на пример католичке, лутеранске и друге, које се чврсто држе својих стандарда и не уводе дигиталне технологије. То се посебно односи на језуитске школе.

Ми смо имали универзалну совјетску школу, обавезну за све ученике, која је обезбеђивала висок ниво образовања. И сада, користећи се нашом, совјетском тезом, да школе морају бити једнаке, лобисти „дигитализације“ уводе једнообразну дигиталну школу, хтели ми то или не. Чак и православним гимназијама намећу дигиталну концепцију. Лукавство се састоји у томе, што „дигиталци“ не могу отворено да прогласе „кастински систем“, зато новине уводе посредно, диференцирано, лицемерно их прикривајући бригом за чување и развијање индивидуалности сваког детета.

Но, они занемарују чињеницу да постоје одређене етапе у формирању когнитивних функција детета. То је веома сложен и дуготрајан процес, који познају педагози. Немогуће је на раним етапама развоја одредити шта ће дете постати. Тим пре што дигитални приступне открива способности, већ усмерава људе у заданом правцу, смештајући их у чврсте оквире. Тако је Собјанин, образлажући индивидуалну обуку, изјавио да сва деца поседују различита умећа и навике. Но, биће да није теко – с навикама и умећем деца се не рађају, већ их уче! Чему их научиш – то ће и бити. Тако да ће се једни претворити у људе „дугмиће“ (људе који само притискају дугмиће, прекидаче како су обучени, без размишљања, прим.прев.) (термин „дигиталца“ Димитрија Пескова), а други програмери тих „дугмића“.

При томе, деци „дугмићима“ спремљена је судбина „нечовека“, опслужујућег персонала. Иако се у „Атласу нових професија“, који су саставили „дигиталци“ говори о „архитектама виртуелних светова“ и другим специјалностима које прелепо звуче, у реалности, у епохи интернет трговине, видимо све више „курира“ чији број расте веома брзо. Дигитално образовање је нужно за одгајање будућих „курира“, зато што „курир“ мисли у суженом дијапазону, где је најважније – испунити две˗три примитивне функције.

Но, паралелно са тим, стварају се и специјалне установе за „елиту“ које функционишу на сасвим другим принципима то су школе за децу богатих родитеља у којима се не примењује дигитализација.

ПИТАЊЕ: Да ли се на Западу, на неки начин, противе дигиталном образовању?

ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА: Пошто је у Европи систем одавно изграђен, он је конзервативан; тамо елита контролише те процесе чувајући за себе сегмент који омогућава да се део деце образује на одређени начин. А основно, већинско становништво је „разблажено“ новим етничким потоцима. Отпор би могли да пруже само аутохтони Европљани са својим богатим искуством професионалног удруживања и политичке борбе, али не и мигранти, којима је веома лако управљати и које је веома лако усмеравати.

Међутим, код европских интелектуалаца постоји покушај да започну озбиљан разговор о опасним странама дигиталног образовања. Појавило се пуно литературе о штетним последицама дигиталне школе, конкретније – о електромагнетном зрачењу. Та тема се код нас готово не покреће, а у Француској, на пример, постоји закон из 2015. по коме су покушали да забране WiFi у свим дечјим образовним установама, но забрана је успела да стигне само до предшколских установа. А код нас ни тога нема.

Осим електромагнетног зрачења, постоји и други опасан аспект – последице коришћења компјутерских технологија на развој мозга. Реч је о „дигиталном слабоумљу“. Термин се већ одомаћио,а увео га је у оптицај немачки научник Манфред Шпицер, који је написао истоимену књигу. Шпицер је директор психијатријске клинике, неурофизиолог који објашњава шта се дешава са мозгом детета током компјутерске обуке, при чему је посебну пажњу посветио атрофији одређених делова мозга и дигиталној зависности од које се дете може избавити само помоћу дуготрајне рехабилитације. Шпицеров закључак је следећи: нема још ни једног истраживања и нема још ни једног резултата коришћења компјутерских технологија, који би потврдили њихову педагошку корист. Оне су, по његовим речима, потребни у обуци као бицикл у базену.

ПИТАЊЕ: А да ли постоји покушај да се и наше законодавство укључи у процес дигитализације?

ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА: Разме се! Данас се целокупна законодавна база прилагођава новим информационим технологијама, иако то води промени целог система управљања друштвом. И, пошто у систему електронског управљања постоје одређени алгоритми који су позвани да управљају објектима, а човек остаје човек и није спреман да се претвори у објекат (како то желе дигиталци), запажамо покушај да се појам „човек“ избаци из докумената и замени појмом „биолошки објекат“, што је, узгред, већ утврђено у једном од докумената Министарства за дигитални развој, везе и масовних комуникација РФ. Но, они су се ту сударили са колосалним правним проблемом, јер постоји Устав и постоје закони којима су заштићена права грађанина схваћеног као човек, а не као „биолошки објекат“. Значи, потребно је променити и значење речи „грађанин“ и цео правни систем. Узгред, зато и желе да роботу дају статус правног лица. У суштини то није очовечење робота већ роботизација човека.

И ми можемо говорити о дигиталној економији и другим спољашњим формама, али кључно је да савремене концепције мењају схватање и статус човека, при чему та тенденција долази из западних центара управљања.

Дефиниција „кастинско друштво“ не описује потпуно тачно ситуацију, пошто је сада реч о два разреда људи: „изабрани“ који почињу да посматрају себе као категорију која квалитативно припада другачијој социјалној категорији, а остале зову „људски ресурси“. Непрестано слушамо о „људском капиталу“, о „људским ресурсима“, а за то време појмови као што су „човек“, „личност“, „човеково достојанство“ ишчезавају. Тако да је главно питање хоће ли људи успети, на крају, да се пробуде.

ПИТАЊЕ: А како се ви односите према данас распрострањеном ставу да је дигитализација, која се спроводи у целом свету, неизбежан процес у који је боље укључити се што је могуће раније, да не би „заувек заостајали“?

ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА: Обично питам људе: шта имате у виду кад кажете „дигитализација“? Ништа конкретно не одговарају, некаква аморфност и празнина се одмах појављују. Ситуација на неки начин подсећа на оно што се десило девојчици у документарном филму, који су шездесетих година снимили психолози. Петоро деце добија слатку кашу, а једној девојчици дају горку. Сва деца кажу да је каша слатка и када дође ред на ту девојчицу, која је добила горку кашу, она каже да је каша слатка иако је горка.

Код нас није прихваћено да се критички размишља о дигитализацији, као да је нестала тежња и способност да се стварност осмисли. Нама је потребно да дефинишемо термине и појмове. Ако отворимо текст програма Дигитална економија Руске федерације у њему можемо, на пример, прочитати да је таква економија фактор производње у којој су смештени Big Data (Big Data се уопштено односи на скупове података који су тако велики по обиму и тако сложени да традиционални софтверски производи за обраду података нису у могућности да преузму,управљају и обрађују податке у разумном временском року. Ови велики скупови података могу укључивати структурисане, неструктурисане и делимично структурисане податке, од којих сваки могу да се прекопавају за увиде. Колико података заправо представља „Биг Дата“, отворено је за расправу, али обично може бити више петбајта — и за највеће пројекте у опсегу ексабајта. Прим.прев ). Да ли овде неко нешто може да разуме? Како скупови података могу да помогну да дођемо на прво место у станоградњи када је 80% машина увозно? Или у машиноградњи и другим кључним сферама индустрије? Разуме се, нико се не противи новим технологијама, које реално помажу да се развија производња, производња квалитетних производа за исхрану, на пример. Но, ми видимо, да се дигитализација у Русији реализује пре свега у оним сферама у којима се може успоставити контрола свести и понашања човека.

Уз то, један од главних праваца националне технолошке иницијативе је назван „неуронет“. А „неуронет“ је управљање мозгом, дечјом свешћу. Све те припреме служе, наводно, да се деци обезбеди што „напреднија“ настава . То јест, у почетку наставу спуштају на најнижу лествицу, а онда предлажу да се користе „шлемафони“ са циљем буђења некавих можданих ћелије код деце, да би се она боље прилагодила, уклопила! А зар није боље да уче класичне језике, читање, руски језик, књижевност, математику, историју, географију?

Ја нисам против нових технологија, но већ је очигледно да се оне, уместо да буду средства која олакшавају процес учења, претварају инструменте управљања и дебилизације. Вештачки интелект данас представља циљ сам по себи, а човека желе да искључе из свих сфера. Само, зашто замењивати живе наставнике вештачком интелигенцијом? Зашто замењивати предаваче дистанционим образовањем? Зато што крупни ИТ бизнис на томе зарађује велики новац? Људи су се разболели од „цифара“, и та дигитална опсесија представља сметњу за нормалну људску мисао. Потребно је да размрсимо то клупко и вратимо се здравом разуму и трезвености.

ПИТАЊЕ: Олга Николајевна, да ли прикупљање свих могућих информација и друге манипулације са информацијама, укључујући ту и образовни систем, представљају нарушавање слободе личности? Да ли се, с правне тачке гледишта, то може спречити?

ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА: Ми смо послали апел у Генералну прокуратуру, у којем смо описали седам праваца пројекта Дигитална школа којима се грубо нарушавају закони и Устав РФ. Проблем националне безбедности је издвојен у посебну тачку, јер Дигитална школа омогућава да се формирају досијеи наше деце, у које улазе и изузетно поверљиве информације о родитељима, и које, на овај начин, могу бити доступне. Ја не говорим о камерама које имају могућност да „узимају“ биометријске податке, у неким школама. Недавно је Сергеј Собјанин изјавио да ће у Москви бити изграђен један од највећих система за распознавање лица и у тој области бићемо конкуренција Кини, у којој је сада постављено око 170 милиона видео˗камера повезаних у једну мрежу. То јест, овде су уплетени интереси огромног тржишта. У Русији се тим бизнисом бави компанија VisionLabs, чијих је 25 процената акција недавно купила Сбербанка, то јест, Сбербанка се специјализује за стварање базе личних података, а увела је и свој јединствени биометријски систем (ЕБС).

Мислим, да је најефективнији начин супротстављања свему овоме ‒ није слање писама пуних огорчења ‒ већ објављивање објективних информација о томе куда заправо одлазе подаци о нашој деци, ко је за то, заиста, одговоран и која су лице најзаинтересованија, имајући у виду тесне везе са страним ИТ „партнерима“. На пример, правници и стручњаци за безбедност, анализирајући фирме и компаније које су задужене за електронске дневнике, установили су да су те фирме регистроване у Offshore зонама. Од посебног је интереса изучавање устројства Јединственог систем идентификације и аутентификације (ЕСИА) и оних који му пружају консултантске услуге. То је озбиљно питање. Чак су и деца радника у специјалним службама откривена у тим Big Data, кад већ говоримо о националној безбедности сасвим конкретно. То је потребно пажљиво пратити и обавештавати широку јавност.

18.10.2020.

Разговор са Олгом Четвериковом је водио Алексеј Гончаров

Превео: Александар Мирковић

Извор: https://zavtra.ru/blogs/tcifrovoj_totalitarizm_kak_eto_delaetsya_v_rossii