Станислав Винавер, ПЕСНИКОВА МИСИЈА У СВЕТУ (Рабиндрант Тагоре)

 

Рабиндранат Тагоре од дужег времена стално путује, али ипак и на путу не мења своје освештане навике. Устаје у три сата изјутра, и неколико часова погружава се у своју тиху екстазу. Када ови часови духовне напрегнутости прођу, онда се песник лаћа пера и пише идеје, стихове и есеје до којих је дошао у сну. Понеки пут бележи и мелодије до којих је дошао у својим екстазама. Тек после свега овога песник се буди за обичан живот, обавља преписку, прима секретара, разговара са посетиоцима.

Затекао сам га где се игра са својим маленим унучетом, одевеним у живописну индијску ношњу. Унуче се слатко насмешило и отрчало из салона у апартману Рабиндраната Тагоре на четвртом спрату хотел „Паласа“ у одаје секретарове.
Песник је одевен у дугу црну мантију, оперважену златним везом. Он се држи мирно и тихо, говори одлично енглески са лаким егзотичним нагласком.

Понеки пут као да се дубље замисли, као да пада у екстазу, и тада, ако је реч о Индији, он готово пева, изговарајући све реч по реч. Ако је реч о Европи, он изговара брже, а његова десна рука једнако оцртава по наслову фотеље чудне шаре и потезе. Најзад, кад говори о поезији, он затвори очи испод наочара и забаци мало главу са великом седом брадом и седим коврџама.

Ја му постављам многа питања, углавном у вези са његовим књижевним радом.

– Волим – почиње Тагоре – што ме питате о поезији а не политици. Ја немам са политиком никакве везе.
– Немојте мислити – каже он – да је сав мој песнички рад сажет у оно десет књига енглеских превода. Ја сам написао безброј песама на бенгалскоме језику. Ја стално пишем и пишем песме; ја једнако стварам поезију. На енглески сам превео минимални део својих стихова.

Ја не верујем преводима. Они нису у стању да пренесу како треба заталасани осећај песников. Ја сам своје стихове сам преводио на енглески, па ипак нисам пренео свој прави осећај. Лепота и нарочита особеност енглескога језика састоји се у игри и ткању сугласника, сасвим противно италијанском, где се бојадисање врши помоћу самогласника. Ја сам искористио ове особине енглескога језика да преко њих изразим свој осећај, који се на бенгалскоме језику друкчије оваплотио. Нема не само доброг превода, већ може се рећи да је поезија уопште непреводљива. Превод износи песничка факта, идеје и предмете, али у њему нема светлости оригинала. У оригиналу свака реч има свој сјај и атмосферу; удруживши много сјајева и атмосфера добија се једна песма, то је једно сунце које зрачи. Преведена песма јесте као угашено сунце: иста је садржина али нема светлости.

Песма је још као водопад звукова и боја, и сваки прелив има свога значаја и своју музику. Песма мора да буде откривење свету, а откривење вреди у истини само ако је обасјано правим сјајем оригинала.

Каква је ваша мисија у свету, Мајсторе?

Песник нема политичке мисије, нити одређеног задатка. Песник треба да ствара лепе песме, то јест да налази лепе облике за наше мисли. Песник не мора имати моралну мисију. Али самим тим што ствара лепо он помаже људима да буду добри и он омогућава истину, коју чини примамљивом. Лепа је шума, лепа је звезда и цвет – исто су тако лепе и песме. Песник тежи савршенству у песми у изразу, и тим самим ствара у људима тежњу за савршенством, у свим областима. Ми песници имамо идеал: савршенство; и њега ради тражимо погодног израза за оно што осећамо.

Има песника који су били носиоци великих мисија политичких и ослободилачких – али то су они чинили као људи многострукога талента а не као песнци. Песникова је мисија само да бде песник, да ствара песничку лепоту и ништа више.

У чему је песничка истина и права поезија?

– Некад су народи били прости. Сад су компликовани. Сад их раздиру многе тежње. Свака од тих тежњи има оправдања ако је прожета духом. Главно је да у свему буде духовнога струјања. Међутим, Европа се све више и више повлачи у сиров реализам, у факта и факта. А гола факта нису ништа. Предмети сами по себи нису ништа. Потребан је дух да у њих унесе живота и смисла, значаја и лепоте. Духовна ризница налази се на Истоку, где су поникле све религије. Без Истока Европа ће се изгубити у фактима, у предметима, у знацима, и пропашће. Зато је последњи час да Европа накалеми на своје тело, као и увек у моментима кризе, источњачки дух. У додиру са Истоком зацветаће предмети. Без духа они би угушили Европу.

Средњи век у Европи показао је борбу Истока и Запада. Европски запад састоји се у борби, у авантурама, у жеђи за влашћу, за материјалним и техничким преимућствима. То је дух освајања, дух грознице, дух страсти. Азија је сва у тежњи уа апсолутним, Исток се одриче власти, он тоне у себе, и ту тражи једину одгонетку наше егзистенције. Европски средњи век удружио је ове две огромне тежње, и оне су се рвале, али су створиле величину Европе. Сада се у Европи изгубио дух утонућа у себе и потпуно је надвладао дух освајања и грозница власти и материје, авантуре у свим областима. Потребно је да се Европа опет препороди у додиру са истоком.

– Шта је основна особина Истока?

– Исток учи да свему треба да буде неког човечанског циља. А какав је циљ у гомилању предмета и знакова? Никакав. То је једна болесна материјалност која ничем не води. Факта само по себи нису ништа. Линије саме по себи нису ништа, а сликар који уме да линије повеже ствара дело духа и уметности. Исток учи да све треба да служи духовноме циљу, и да линије нису ништа без цртача, који им даје смисла и оправдања.

Ви не верујете у неку истину изван човека, ви не верујете у науку?

Закони су само човечански, факта нису ништа. Само мисао може да уочи законе. Али наша мисао није случајна. Наша је мисао у ствари општа космичка мисао, она је универсална… Човек је за то да пронађе закона и даде им израза…

Чему нас данас учи Индија?

– Индија данас шаље човечанству нову светлост, а то је Ганди. Он учи да је свака борба у ствари једно ропство. Он учи да се физички боре само животиње, док се људи духовно боре. Недостојно је човека да прима став животиње. Величина и лепота човека је у томе да буде слободан, то јест висок духовно и да се не одупире злу насиљем, јер га тако неће искоренити. Зло ће се искоренити добрим, непротивљењем.

Па то су идеје Толстоја?

– Ганди признаје да је ученик Толстоја. Он му много дугује. Али је Ганди развио огромном снагом ту доктрину. Он довикује људима: „будите људи, не будите животиње“. И још вели Ганди: само је човек слободан, животиња не. Главни је задатак и највећа је срећа човека у слободи. Слобода је само духовна, само духовна слобода дубоко је лична. Физичка слобода у ствари је површна и незнатна, ако не почива на духовној.

Па то су идеје Марка Аурелија, идеје стоика западњачких?

То су идеје са истока, мада се оне појављују увек у критичне дане и по другим културама, кад ове назру праву истину. Порекло духовне истине на Истоку је. Народи још нису зрели да ту истину приме. Али они је наслућују…

***
Тако говораше Рабиндранат Тагоре.

Станислав Винавер
Објављено у часопису Време, Београд, VI/1764 (16. XI 1926), 5.

Преузето из часописа Културе Истока, часопис за филозофију, књижевност и уметност Истока, год. V, број 15, јануар-март 1988, стр. 68.

Преузето са блога Марије Јефтимијевић Михајловић: Santa Maria della Salute

Advertisements