јеромонах Роман, МОНАХ И ПЕСНИК

„Откуда међу великим светим оцима толики број песника? Отуда што је песништво у природи сваког дубоког религиозног осећања. Однос према Богу је емотиван однос, и душа која воли Христовом љубављу, као и сваком великом љубављу, лако се распева. Емоција љубави увек је покретач песничког стварања. Велика, узбудљива сазнања исто тако. Спој осећања љубави и лепоте у религиозном доживљају света јесте, заправо, његов песнички тренутак. Зато разговор са Богом постаје кроз мољење — песма, и свака надахнута молитва — химна певање. Уосталом, религиозном сећању одувек је била потребна музика. Како да не буде изражено и стихом, музиком говора?“ (Димитрије Богдановић, ЛИКОВИ СВЕТИТЕЉА) 

Питање: Монах и песник – овај спој збуњује многе православне. Послушање и стваралаштво – како се то може ускладити?

Јеромонах Роман: Кад желимо да се човеку обратимо оштрим питањем, потребно је да пре тога себи разјаснимо ‒ шта нам треба? Људи који постављају питања су различити: једни траже истину, други хоће нешто унапред да докажу, траже грешке код других а своје не виде.

Према мом стваралаштву се односе на различите начине, но то доноси велику утеху; који чамац не осећа притисак таласа? Онај који лежи преврнут на обали. Но, ако чамац плови, важно је још знати да ли држи правилан курс. Слава Богу, мој духовник ме је благословио да пишем стихове.

Страшно је оцењивати човека, чак и позитивно. На пример, често чујем фазу: „Он се попео на врх богомислија“. А зар богомислије има врх? Или је писац већ боравио тамо?

Може се помпезно говорити о Премудрости Божјој, богословским терминима украсити језик, но све ће то бити само жалосно паметовање, мехур од сапунице, а не богословље.

Моје песме су мој врхунац као писца. Друга је ствар што сам – и монах и свештеник. То је већ друга област.

Питање: о. Романа окривљују што је „својом лаком руком“, захваљујући слици „монаха са гитаром“ коју је створио, омогућио појаву разноразних сумњивих извођача духовних песама. Како се према томе односите?

Јеромонах Роман: Нипошто не желим да се нови правац, на било који начин, повезује са мојим именом. Ниједно извођење песме нема смисла без узвишене поезије, без осећања за речи. Лоши стихови сметају оцрковљењу људи.

Естрадни стил извођења је недопустив за монаха. Слатки глас, хармоника, појачала, бубњеви – све то гуши духовну страну, а јача душевну.

Поимање песничког стваралаштва зависи од унутрашњег стања, од духовног искуства.

Понекад се на сцени, у естрадном маниру, изводе чак и строруски напеви. Авај, то је профанација. Посебно је тужно слушати на сцени извођење песама које имају чисто литургијску, богослужебену сврху. Светогрђе је и слушати, заваљен у фотељи, „Литургију“ Чајковског, „Пролећно бдење“ Рахмањинова. Ако певачи не могу у себи да пронађу снагу да се зауставе, нека то барем слушаоци учине.

Питање: Како ускладити стваралаштво са старањем о спасењу?

Без смирења – то је немогуће. Без смирења, уопште, ништа није могуће. А дешава се да даровитост човека опије, занесе, но он, кад у то стање упадне, ништа лоше на себи не примећује.

Старци ходају пред Богом. Одраз су Божји, роса Божја, у идеалном случају и поезија треба да буде управо таква.

Питање: Може ли поезија да буде одраз Бога?

Јеромонах Роман: Шта или ко може да одрази Бога савршено? Код нас је све устројено на принципу лествице. Постоје различити степеници, разне мере. Постоји нешто што ће до краја времена бити штетно.

Човек треба да говори само о ономе што разуме. Реч је само опница која преноси дух. Реч може бити и мртва и жива. Неки говоре: „Децо моја вољена!“ Но, да ли си дорастао до очинства, стекао љубав, ако си однедавно свештеник? Многи од нас су тек започели своје оцрковљење и умногоме нису дорасли.

„Моје су песме од Бога“… Страшно је када човек говори овако о себи. Не може се све што је написано сматрати Божјим откровењем. Као и сви други песници и ја имам различите стихове. Неки од њих одражавају борбу са палим човеком, „старим Адамом“, а надам се да сам се у приближио „обновљеном човеку“.

Често они који се баве уметношћу не брину о својој души, већ имену. Када добију, чак и малу похвалу, почињу из себе да избацују оно што ћеш касније морати дуго и тешко да сапирају.

Почео сам врло жестоко – само Псалтир и Исусова молитва. Какве, тамо неке, песме! Ишао сам ка светости тако што сам свакога ко ми смета у молитви био спреман да збришем са лица земље. Није ли то безумље – ићи ка светости а не ка својим гресима! Од нас се не тражи ништа друго – до да спознамо своје грехе, смиримо се, а остало је – дело Божје. Не, да није било старца – мало је вероватно да бих се вратио стиховима.

Раније, у свету, писање песама је готово увек било одраз борбе са страстима. Не прочишћујући палу природу, ронио сам у њу, извртао сам и вадио своју нездраву нутрину, дајући јој мелодичну, римовану форму, и све то штедро делио са другима, и тако живео. Јасно је да сам без молитве, без оцрковљења само уништавао себе. Душа је гладовала, дух унинија ме није напуштао. Велика је милост Божја што сам отишао у манастир. Тамо сам схватио да је служење „музама“ погубно. Но, не желим да понављам – сви знају животне путеве познатих песника.

Сада није тако. За уздизање на највиши ниво треба се молити. Зато што у молитви додирујеш Спокој, пуниш се Благодарношћу, а онда то желиш да поделиш. И када од „изобиља срца глагољају уста“ ‒ тада зазвуче стихови благодарности.

Радост је већ и само рођење речи. Ми не можемо све време да се молимо, не можемо све време да се пењемо ка врху. Потребан је одмор, предах. А стихови су предах, они су, може се рећи, складан, течан прелазак од молитве ка молитви. Велика је милост Божја – додирнути Божје. Човек који ствара је као водоинсталатер ‒ он мора знати какву воду доводи, јер није свака вода лековита. Да би преживели неопходно је да се прикључимо на изворску воду, а на отровну канализацију цивилизације. Но, до извора треба ходати и ходати, а локве су увек под ногом; да и памет су тако помутили људима да не разликују више локве од извора. Тако и песник заборавља на своју мисију – да буде Божји проводник.

Питање: Оче Романе, живите у самоћи, …. Међутим, судећи по Вашим стиховима, Ваше мисли, осећања и молитве нераскидиво си везана за судбину руског народа. Из који извора добијате информацију?

Јеромонах Роман: Из писама, православних новина и часописа које ми шаљу верујући. Веома је много тужних писама. Свако има свој бол. Покушавам да на та писма одговорим бар са пар речи.

Питање: По учењу светих отаца жалост се шаље ради спасења, али и за грехе. По правилима за многе тешке грехе следи одлучење од причешћа. Како Ви, као свештеник, поступате у таквом случају, ако Вам исповеди човек – тешке, смртне грехе?

Јеромонах Роман: Ствар је у томе што свештеник не управља својим. Он није власник већ чувар Светиња. Испољавање личних симпатија и антипатија није дозвољено. Главно је – да ли има или нема покајања. Ако се човек каје, плаче, ако му је Господ дао те сузе, ко сам ја да будем зид између душе и Христа? Црква је увек допуштала благост према грешницима који се кају, није само данас тако.

Питање: У Вашим последњим збиркама има доста песама за које се не може рећи да су „о вечном“ – оне су пре свега о свакодневници и повремено личе на позив: „Отаџбина је у опасности!“

Јеромонах Роман: Постоји опасност да се збирка претрпа само чистом духовношћу, да изазове досаду. Шта је утицало да пишем и такве песме? То што сам жив човек и није ми свеједно шта се дешава у мојој Отаџбини. Због тога сам и напустио дужности, да бих увек могао да подигнем глас у заштиту своје Отаџбине, да искажем своје лично мишљење, не излажући Цркву нападима.

Питање: Шта мислите о нашем патриотском покрету? Можемо ли рећи да се православни патриотизам разликује од обичне љубави према Отаџбини?

Јеромонах Роман: Патриота је света реч – њоме се слави верност Отаџбини. Издаја је осуђена још у рају. Циљ је један, али су путеви различити. Љубав према Отаџбини може повредити душу ако гуши у човеку љубав према Господу. Ако се руске заставе поштују више и уздижу изнад Крста, икона и плаштаница ‒ такав патриотизам призива гнев Божји на Русију.

Питање: Шта нам можете рећи о глобализацији која је захватила читав свет?

Јеромонах Роман: Као бивши пастир могу поделити са вама своје запажање. Док овце пасу у групама дишу свеж ваздух, једу шта хоће, наслађују се слободом. Када их нагоне у једно стадо, чак је и овцама јасно да нису слободне, да нема свежег ваздуха, да ускоро ни хране неће бити довољно, зато што их утерују у тор. Зар су некога утеривали у царске палате? Тамо иду добровољно. Ко хоће да живи у тору нека чека глобализацију.

Питање: Које књиге савремених руских писаца бисте предложили младим људима?

Јеромонах Роман: Дела верних синова Русије – Ф. Абрамова, В. Белова, В. Распутина, В. Ганичева, А. Корољкова, В. Крупина, А. Сегења, М. Шелехова и других руских патриота. Потребно је читати не ради забаве – убијања времена, већ да би се развијали. И никаква западна и домаћа фантастика и детективска литература није потребна! Развијајте мозак, читајте прекрасног руског мислиоца И. А. Иљина. Сматрам да његове књиге морају бити у дому сваког савременог педагога.

Послушајте: „Човек ствара у животу само оно што је и сам у религиозној димензији: пуста душа не ствара духовно богатство; ситна душа не ствара величину; малограђанин неће угледати Бога и неће примити Његове луче, и неће их предати другима.“ Ево правих смерница за правилно васпитање – довођење душе у религиозну сферу уништавањем простаклука, вулгарности у себи и у друштву. Ове речи треба поставити на улице, на јавна места, у школским ходницима да се одрастао човек не би гордио безверјем, схваћеним као празнина и слепило душе, да би дете од малих ногу плашила испразност и беда душе, као непремостиве препреке на путу ка духовној величини и богатству.

Питање: Шта је то „руска идеја“?

Јеромонах Роман: То је оцрковљење. Зато што се без препорода душе Отаџбина неће препородити. Нису виле и страни аутомобили донели славу Русији, већ руска православна душа која је, сабравши раздробљене земље, саздала величанствено духовно богатство. А без душе свако тело је мртво. Колико год га мазали руменилом и китили цвећем – покојник је покојник.

Питање: „Кога воли онога Бог и кажњава“ – можемо ли то рећи и за наш народ? ¹

Да, ако се присетимо да старословенска реч „наказание“ (на руском наказание – кажњавање, прим. прев.) има корен „наказ“ и означава „научение“ (наук, порука, прим.прев.) Или ми желимо да будемо неуки? Ето, и Господ учи онога кога воли. А то што учење некоме изгледа као казна није кривица Учитеља. То је једна страна медаље.

А друга – чак и жбуну треба нега. Брижан виноградар иде са маказама и сече суве или гњиле гране. Зар неко сече здраве? Будимо здрави и Господ ће пројавити Љубав према нама на друге начине.

16.11.2004.

Разговор водила: Људимила Иљунина
Превео и приредио: Александар Мирковић

Извор: http://www.pravoslavie.ru/guest/041116082345.htm

Напомена: 1. „Јер кога љуби Господ оног и кара; а бије сваког сина кога прима.“(Јев. 12:6)

јеромонах Роман, ЗАШТО ОД ЛИТЕРАТУРЕ ПРАВИТИ КУЛТ?

„Трудим се да не извлачим речи на силу… Ако је нешто унутар мене зазвучало, прво се молим: „Господе, помози да кажем оно што ће бити корисно људима, што неће штетити ни њима ни мени.“ Онда ставим крсни знак на све четири стране да се никаква муза не јави, да никакав пегаз не ускочи… Не придајем посебан значај томе што сам песник. Велика је част припадати онима који воле Господа нашега Исуса Христа, православним хришћанима, без обзира на род и племе. Зашто од литературе правити култ? Желим да пишем оно што може да дирне срце другог човека, да човек тим стиховима, као по мосту, крене да се пробија ка Храму Божјем. Усмерити некога ка Храму – главни је задатак свештеника, монаха, мирјанина, зато што су само у Христу – Истина, Светлост, Живот, Љубав, Премудрост и Блаженство…“

јеромонах Роман
превео: Александар Мирковић

извор: http://vetrovo.ru/about/

јеромонах Роман, ИЗБОР ЈЕ НА НАМА

А страх није ништа друго до издаја мисаоних помагала…
(Прем. 17:11)¹

Пишем, предвиђајући прекоре од стране заштитника маски и рукавица, који позивају свештенике да се понашају као у време чуме. Како су само заплашили народ упоређујући корона вирус са чумом од које је умирало деведесет пет процената заражених! Очигледно је да вирус постоји, али је недовољно проучен, и на заједничким местима је неопходно да маске носе они који кашљу и кијају, ако из неког разлога не могу да остану код куће. Али наметати свим људима обавезно ношење маске, тврдећи при томе „да не можемо очекивати завршетак епидемије, да ћемо заједно проћи кроз пакао, док се не формира колективни имунитет“², благо речено је нелогично: маске, ако штите од вируса, очигледно не помажу стварању колективног имунитета.

Велики број мојих познаника су се разболели од вируса и оздравили. Само један је умро, у поодмаклим годинама, имао је дијабетес и друге болести. Да, мали проценат смртности од корона вируса не може бити утеха рођацима умрлих. Но, ако без разлога и користи нико не страда зашто држава умножава узроке страдања народа, повлађујући изопаченостима младих, убиствима у утроби, злоупотреби алкохола, дувана и наркотика, а као лек не предлаже исправан живот – већ маске? Зар држава не улаже велике напоре да грех, који призива све могуће несреће, постане норма?

Без блуда и непристојних речи тешко је замислити савремену школу и вискошколске установе. О понашању наших храбрих оружаних снага боље је ћутати. Болести и епидемије, пуштене због распада душа, не доводе у недоумицу плотољубиве слуге народа: људи плоти мисле само о плоти и пре свега о својој.

Зашто оптужују свештенике који не носе маске у Храму? Уместо оптужби за егоизам и равнодушност према ближњима, хајде да замислимо једну лепу слику. У Храму тече Служба, свештеници и верујући народ су безбедни са маскама, сигурно заштићени једни од других, тужиоци успокојени. Но, даље, ова дивна слика се руши – почиње Причешће. Болесни који немају симптоме, у црквеним одеждама, узимају Чашу и три пута из Ње пију! Затим, стављају маске да не гневе тужиоце, и са том Чашом иду да причешћују вернике, потапајући Ложицу у алкохолни раствор. Зашто? Каква је корист од толиког потапања ако се причешћује из Чаше из које су пре тога пили болесни свештеници без симптома?

Следећи логику заплашених животољубаца, можемо доћи до богохулних закључака и богоборачких решења: Литургију је потребно укинути зато што и патријарх и епископи и свештеници могу бити болесни, но без симптома, и после њиховог Причешћивања из Чаше нема користи од прања Ложице у алкохолном раствору, и све мере предострожности су бескорисне. Но, Божанствена Литургија ће се служити до краја века, па шта онда да раде заплашени верници? Велики избор немају – или ће заборавити на пут у Храм, што су многи и учинили (да би се заразили у аутобусу или продавници, или у свом дому), или се окренути, прихватајући у себе Христа, и поћи ка Христу, ако је то воља Божја.

Узгред, тешко да смо дорасли до висина светих, иако о таквој блаженој кончини, мислим, маштају многи верници. Но, ако нисмо дорасли, могли би бар да се стидимо и на тај начин искупљујемо своје маловерје испољено сагласношћу се тврдњама да је могуће заразити се у Храму од икона, Крста и Ложице. Зар нас не збуњује то што се више плашимо да се не заразимо него да се отрујемо: не шкропе се изворском водом наше Светиње у нашим Божјим домовима! Или они више нису наши ако су одједном постали извори заразе? Јесу ли освећивали иконе и Крст да би их прскали отровом? Стављајући повезе, почели смо да се отуђујемо једни од других, видећи опасност чак и у пастирима. Одлазећи у „самоизолацију“, прихватајући као дужност очигледно тлачење, не желимо ни да помислимо да они могу постати почетак прогона, а наше добровољно учешће у пробним представама само ће убрзати долазак завршне – погубни спектакл који ће уздићи Лицемера над лицемерима.

7-8 новембар 2020.
скит Ветрово

јеромонах Роман
Превод: Александар Мирковић

Извор: http://vetrovo.ru/prose/vybor-za-nami/

НАПОМЕНА: 1. Премудрости Соломонове, превео митрополит Амфилохије (Радовић)

2. Ово је изјавио у недељу, 8. новембра, заменик директора Централног научно-истраживачког института, Александар Горелов на у емисији „Вести недеље“, у разговору са Димитријем Кисељевим, на телевизијском каналу „Русија 1“. https://news.mail.ru/society/44068309/?frommail=1

јеромонах Роман, УСАМЉЕНИЧКИ ПУТ

Питање: На Ваш поглед на свет, на стваралаштво утицала су снажна сећања из детињства и младости? Желели бисмо да сазнамо мало о том времену када нисте били ни монах ни песник?

ЈЕРОМОНАХ РОМАН: Веру сам имао од најранијег детињства али је у младости ојачала. Моја мајка је предавала у школи, а чим би дошла кући, узимала је скривени кофер, вадила из њега иконе и молила се. Када сам се разболео почела је да ми чита Јеванђеље. Било је на руском језику са прелепим илустрацијама. Из целог Јеванђеља запамтио сам Христа и Јуду. И душа се привила уз Христа – одмах, пошто још није знала за грех.

Но, шта је вера без Цркве… Живот без исповести, умножавање страсти без покајања и благодати – кување сопственом соку. У студентско доба почео сам да тражим смисао живота ван црквених зидина. Коме год да сам се обратио у то време, моје прво питање је било: зашто ви живите? У потрази за одговором пожелео сам да прочитам Библију. Но, свештеник код кога сам дошао дао ми је само „Журнал Московске Патријаршије“…

Најтрагикомичније је било када сам дошао код професора философије и упитао га: „У чему је смисао људског постојања?“ А он је одговорио: „Престани да о томе мислиш. Живи као што живе биљке.“ То ме је убило. Јер, то је рекао човек који је био дужан да дâ одговор студенту зашто треба живети. Човек није биљка. Чак је и мачка изнад биљака. Испада да је могао и псећи живот да ми предложи.

Помислио сам: добро, нека буде… И почео да се бавим аритметиком: замислио сам вагу. На један тас сам ставио свој живот у времену, на други – вечни живот. Допустимо да овде проживим осамдесет година. Но, због лакшег рачунања, узмимо шездесет. Трећину живота спавамо – одузимамо двадесет. Како се ближимо старости почињу штаке, апотеке, болнице… Остаје свега двадесет продуктивних година, може ли то заменити вечност? Чак и ако у њој не би ничега било, ако би… И уопште, зашто се морамо радовати једном срећном трену, а онда умрети и постати ђубриво. Био добар или лош, нема разлике – јер ти си ђубриво. Поразио ме је тај закључак и следећа мисао је била: „Господе, помози! Сачувај ме од таквог језивог самоуништења, од пута у нигде“. Схватио сам да је немогуће водити живот без Бога и постати човек.

Питање: Тада Вам је дошло и решење: оставити свет и везати свој живот за Цркву?

ЈЕРОМОНАХ РОМАН: Још док сам био ученик заволео сам Божју лепоту природе. Могао сам сатима да гледам брда, разливену Десну (река која протиче кроз европски део Русије и Украјину. Лева притока Дњепра, дугачка 1.130 км, прим. прев.), на звезде. Желео сам да живим тако да се од те лепоте никада не одвајам. И у претпоследњем разреду сам рекао да ћу отићи и уписати богословију. Али мајка ме је замолила: „Сине, дај да дођем до пензије…“ Јер, да сам ступио у богословију њу би једноставно избацили, отпустили са места учитеља.

Дошло је време да упишем факултет, филолошки факултет. Али „искра“ је остала, није ишчезла. Једном, већ сам био студент, некако сам доспео на „скаман“. То је „тачка“ место у степи: чобанска кућица у средини, а у кругу од 10-15 километара нема никога осим стада оваца. И тада, у осамљености, усред пољане изненада су се родили овакви стихови:

Я хочу стать схимником, высохшим скелетом,
Быть длинноволосым, типа чернеца,
И в озерной глади видеть не поэта,
А лицо бродяги-мудреца.

(Желим да постанем суви скелет – схимник,
Као црноризац: дуга коса, бледо лице,
Да се у језеру не огледа песник,
Него очи мудраца-скитнице.)
Препев: Александар Мирковић

Имао сам осамнаест или деветнаест година. Ништа нисам знао о животу у манастирима, ни где се они налазе. Тада се о томе није говорило, нико ништа није објашњавао – и одједном мисао о монаштву. То је био позив, Господ је куцао у моје срце. И ето, тај звук – глас Божји – зачуо се усред тишине и додирнуо ми душу.

Монаштво сам прихватио касније. Нисам могао да оставим мајку, сестра је радила на Северу. После факултета радио сам у разним местима, певао у домовима културе. Било је тренутака када су тобом сви задовољни и ти задовољан свима, но дајеш се а ништа не добијаш. Људи се разилазе, ти остајеш сам са апаратуром, почиње сусрет са самим собом. И одједном схваташ колико си бедан. Страшан моменат…. Осећао сам да се гушим, иако ме нико није сматрао ни туробним, ни тужним. У једном тренутку сам схватио: овако више не могу да живим. Мајка је тада већ била у пензији (касније је и она примила монашки постриг), и ја сам отишао у манастир.

Питање: Као песник, као стваралац формирали сте се у време када сте већ постали јеромонах?

ЈЕРОМОНАХ РОМАН: Имао сам ја и мирске стихове и песме. Прве свешчице још из детињства, затим сам у десетом разреду пуно писао. Биле су то приче, неколико новела, једна сатира… Све сам то уништио… И слава Богу. Јер, то је било стваралаштво нецрквеног човека – а шта је оно могло дати?

Још пре перестројке, осамдесетих година, носио сам своје збирке, прозу и поезију у Брјанску издавачку кућу. Решио сам да уђем у литературу заобилазним путем – не преко новина и журнала, већ као аутор књиге. Обећали су ми: погледаћемо, дођите за месец дана. И на следећем сусрету, са неким уважавањем ми говоре: издаћемо, само је потребна „локомотива“ – стихови о Лењину и партији. Јако сам желео да имам своју збирку, али, требало је направити компромис са савешћу… Ако бих испунио њихову молбу не знам какав бих постао. Носио бих ту збирчицу: погледајте, како сам велики! Онда бих издао другу збирку, трећу – а духовног разумевања нема. Само би сујета расла. Милост Божија што сам се бојао „фалширања“ – и Господ ме је сачувао тог пута.

Сећам се како сам још у манастиру открио једну од духовних књига – била је то „Невидљива борба“ Никодима Светогорца (св. Никодим Агиорит, прим. прев.). Био сам тако потресен, само што нисам заплакао. Читао сам и мислио: ево шта ми је било потребно у младости! А нас су на факултету хранили Бокачом и њему сличним „ремек делима“. Не желим да оцењујем своју поезију. Но, ако је поетска реч дирнула срца слушалаца или читалаца и довела их у храм Божји, – највиша предодређеност поезије је остварена. Онај који је окренут људима, а не Богу, још није изграђен као личност: он нема ослонац, јер ослонац је само један – Господ.

Питање: Више од десет година живите потпуно сами, у правој дивљини, у скиту. Да ли је тамо лакше за писање?

ЈЕРОМОНАХ РОМАН: Из здравствених разлога сам напустио дужности и уз благослов архијереја и старца – отишао у скит Ветрово. У почетку због болести, а онда је тако остало. Тамо радим, сликам иконе, иако се не сматрам иконописцем, само учим. Мене је увек привлачило стапање у којем на другачији начин схваташ лепоту. Слушаш песму славуја, разбојнички звиждук чворака, крике ждралова. Не можеш да се надишеш мириса процвалих липа. Не престајеш да се дивиш лепоти белих љиљана. А како је прелепа заснежена шума! Природа слави Бога у свако доба. Процес стваралаштва је необјашњив. Читаш Псалтир и одједном видиш стих „тамна вода у облацима ваздушним?“ (Псалтир 17:12, прим. прев.)

Темна вода во облацех воздушных,
Черна вода моих прошедших дней.

(Тамна вода у облацима ваздушним,
Црна вода мојих прошлих дана.)

Постоје разна стања. Не пишем када ми се не пише. Зашто да будем занатлија? Ако у мени нешто зазвучи, трудим се да ту тему проширим, да је обликујем у стихове. Ако ништа не зазвучи, боље да одем и читам, да нешто чиним.

Док радим на стиховима, под руком држим старословенску Библију и Даљев речник. То је таква хармонија… Отворите речник и прочитајте, на пример, боја коња: вранац, шарац, кулаш… Колико заборављених речи! Учимо децу да ћурличу на страном језику а заборављају наш величанствени језик.

До сада сам објавио више од хиљаду песама. Но, већину њих не могу рецитујем напамет. Једноставно не памтим – а зашто?… Дај Боже нама монасима да не заборавимо име Божје – то је најважније. А стихови – они су само пут ка Цркви. Схватате – пут, а не циљ сами за себе. Циљ је Христос.

Питање: Ваша последња збирка, која је изашла у малом тиражу прошле године, садржи у себи много световних, стихова о актуелним темама. И зове се „Усамљенички пут“. Изгледа да сте Ви заиста у многоме усамљени. Зашто је тако? Да ли је то судбина „пророка у свом селу“?

ЈЕРОМОНАХ РОМАН: Пророк је онај који говори по Божјој вољи, и управо оно што Господ хоће да каже људима. А постоји просто и трезвен поглед на оно што се дешава. Ако видим да дете пузи ка врелој пегли, није потребно да будем пророк да бих „предсказао“ да ће се оно опећи. Ако видимо куда је све кренуло, брзином која се повећава – не морамо бити пророци да схватимо где ћемо доспети.

Понекад стихови долазе после молитве. То је као предах за душу пре него што поново урони у свет који је окружује. Некад пишем o текућим догађајима. Могуће да такве стихове не треба звати поезијом у пуном смислу те речи – тешко је поетским језиком говорити о нашој савремености. Али као патриота не могу да ћутим. Иако за то „добијам“ понекад – и с лева и с десна. Стихови који говоре о световном, нису свима прихватљиви. Имам необјављену књигу, зове се „Ратни стихови“. И још се није појавила издавачка кућа која је спремна да их објави. Сувише су ратнички, кажу. Но монах, хришћанин – ратник је Христов. Боли ме моја Отаџбина, боли ме мој народ – не пренемажем се, зато се и бавим овим темама.

Немогуће је свима угодити. Код Достојевског можемо наћи овакве речи: „Мој правац, за који не дају чинове“. Неко мора да говори без обзира на личности, чинове, не може да прави компромис са савешћу.

2. мај 2010. године

Разговор водили: Димитриј Андрејев и Јелена Сапајева

Превео и приредио: Александар Мирковић

Извор: https://pravoslavie.ru/38140.html