МОЛИТВА СВЕТОГ ФИЛАРЕТА МОСКОВСКОГ

Господе, не знам шта да молим од Тебе. Ти једини знаш шта је мени потребно. Ти волиш мене више него што ја умем да волим себе. Оче! Дај слузи Твоме оно што ја сам искати не умем. Не усуђујем се да молим ни за крст, ни за утеху, само стојим пред Тобом: срце је моје отворено Теби. Ти видиш потребе, које ја не знам.  Види! – и поступи са мном по милости Својој: порази и исцели, обори и подигни ме. Клањам се и немим пред светом вољом Твојом и недокучивим за мене судовима Твојим. Приносим себе на жртву Теби. Предајем се Теби. Немам жеља, осим жеље да испуним вољу Твоју… Научи ме да се молим. Сам у мени моли се.

Исидора Секулић – ГОСПОДЕ, ПОМОЗИ МИ, ЉУДСКО ЗНАЊЕ МЕ ВУЧЕ ДАЛЕКО ОД ТЕБЕ

Господе, помози ми. Осећам да ме наука кида од Тебе, да ме људско знање и рачунање природних закона Твојих вуче даклеко од Тебе.

Охолим се и ја истином која ми је испунила главу, и научила језик мој глатко говорити самоуверене речи учености и последњих истина. Господе, ја волим да живим као и други учењаци; али ја знам да је у тајни твојих знања и закона све друкчије.

Ни у једној науци се нису тако често обарале истине, последње истине, као у науци о природи и о Твојим законима. Добро је што природа мирно трпи људска знања, и чини оно, што су своје умења.

Шта би било са нама да је Земља стала, а Сунце почело да хода, онда кад је то међ људима проглашено последњом истином. А шта,  да је, одједаред, збиља учвешћена Земља почела да се врти, а завитлано сунце се укочило.

Господе, Ти једини знаш чиме ће се још охолити главе и језици који знају последње истине о великим тајнама природе и небеских ствари.

Исидора Секулић – ПРИПОВЕТКЕ II (Stylos, Нови Сад, 2002)

 

Момчило Настасијевић – МОЛИТВА

И молимо те, и молимо,
пропашћу спаси,
кад није другог спаса,
казном награди за грех!

И молимо те, и молимо,
голу нам остави душу,
да имаднемо чим
дати од себе гласа!

Господи, господи,
пропашћу спаси нам душу
кад није другог спаса.

М. Настасијевић – Ђурађ Бранковић /Песме, СКЗ, Београд, 2007/

Митрополит московски Филарет – ЈУТАРЊА МОЛИТВА

Господе, дај ми да мирно примим све што ми данашњи дан донесе, и да се потпуно предам твојој светој вољи. Упућуј ме и помажи сваког часа у току овог дана. Управљај мојим мислима и осећањима у свим делима и речима. He допусти да у непредвиђеним случајевима заборавим да све долази од Тебе.

Научи ме да се правично односим према својим ближњима, да никог не разгневим и не ожалостим. Господе, дај ми снаге да поднесем замор данашњег дана, и све што се у току дана догоди. Управљај мојом вољом и научи ме да се молим, да верујем, да се надам, да трпим, праштам и волим.

Господе, дај да будем оруђе Твог мира: да тамо где је мржња сејем-љубав, где је вређање-праштање, где је раздор-слогу, где је очајање-наду, где је тама-светлост, где је жалост-радост.

О, Божански учитељу, немој никад да ме теше, него да ја друге тешим; немој да ме разумеју, него да ја друге разумем; не да ме љубе, него да ја друге љубим. Јер кад праштамо, онда се нама прашта, кад дајемо, онда добијамо, а кад умремо, онда се рађамо за живот вечни.

Душе свети, буди ми на помоћи да данашњи дан посветим Господу и Спаситељу. Господе Исусе Христе, Сине Божји, боље је не живети, него живети без Тебе и против Тебе. Захваљујем ти Боже, за дар овога дана и за све добро које ћеш ми помоћи да данас учиним.

Избави ме, милостиви Боже, од жеље за угодношћу и удостој ме да у сваком тренутку будем спреман да се ради Тебе и ближњега одрекнем себе јер си ми за ту службу и дао живот. Помози ми да одбацим од себе све што није Твоје, а што је Твоје да примим у дубокој вери, нади и љубави.

Дај ми храбрости да Ти постојано служим: да ставим правду изнад користи, да ставим остварење племенитих дела изнад тренутних задовољстава, да ставим друге изнад себе, и испуним Твоју заповест о љубави.

Учини да светлост Твоје лепоте, доброте и љубави засја у мојој души. Амин.

ХИЛАНДАРСКИ МОЛИТВЕНИК

Ранко Рисојевић – МОЛИМ ТИ СЕ, ГОСПОДЕ, ДА МИ УЗМЕШ ПАМЕТ

Молитва песникова

Молим ти се, Господе, да ми узмеш памет која ми о мојим земаљским дужностима говори. Преклињем те, Боже, ослобди ме мудрости која ме је само до сумње довела.

Хтио бих да чујем, кроз себе, шапат Твој, али мој разум и чула моја сметају ми, и ја чујем шум потока, пјесму птица, говор оружја у новом рату.

Немам снаге, Премилостиви, да се спорим с оним што је давно оспорено, објашњено, исписано, у вјетар пуштено. Снови су ми покидани, јава растресена: за шта год се ухватим, све је ломно и нестварно; го и убог, само бескрајно мислим и мислим – а потрошене ријечи звече као празне посуде у које гладни завирју црвених очију.

Све ми узми, Боже, све што смета да чујем Твоје ријечи којима ме кориш показујући смисао овог мог бесмисла.
(1999)

Јован Пејчић – АНТОЛОГИЈА СРПСКИХ МОЛИТАВА (XIII-XX век)  /ДРАСЛАР ПАРТНЕР, Београд, 2005)

Исидора Секулић – СА ДЕСЕТ МАЛИХ СВИТАЦА НА СЕБИ, СТИЖЕМ ПРЕД ТЕБЕ ГОСПОДЕ

Боже, хвала Ти неизмерно, прође ме грч молитве. То је страшна борба замуклости, прикована језика и разапетих усана, и задуваних груди пуних крикова и плача.

Прође грч молитве.

Мирно издижем руке, са десет прстију као са десет свећица, и заборављам како ми је малочас било, и где сам, и никога више не познајем, и ништа ми више не треба јер нисам више у свету мисли и брига.

Са десет свећица својих, са десет малих свитаца не себи, стижем пред Тебе Боже.
(1940)
Јован Пејчић – АНТОЛОГИЈА СРПСКИХ МОЛИТАВА (XIII-XX век) /ДРАСЛАР ПАРТНЕР, Београд, 2005)

Исидора Секулић – УСПАВАЈ МИ, БОЖЕ, ДОБРО ВИД ИСПОД ОЧНИХ КАПАКА

Боже, од ноћи је човека страх. Све попритисне јаче, све заболи болније, све прожеже као живи огањ.

А ноћ све виша и шира, а чула човекова којима види кроз ту ноћ стострука су. Боже, не остави човека ноћу без знака од Себе…

Али Месец, Господе, нека не буде тај знак. Тако те моли човечја слабост. Страши се човек Месеца. Успавај ми, Боже, добро вид испод очних капака, јер и кроз њих видим зелено сијање хладног Месеца. Светлуца око моје постеље злослут. Или га видим, тамо далеко, као студено ваздушасто царство нечастивога.

Господе, нечастивога на Месецу нема, али је Месец звезда несанице и туђине.

Помози, Боже, свима људима који по дану често морају уморно да склопе очи, а ноћу остају без сна и одмора.
(1940)
Јован Пејчић – АНТОЛОГИЈА СРПСКИХ МОЛИТАВА (XIII-XX век) /ДРАСЛАР ПАРТНЕР, Београд, 2005)

Исидора Секулић – СВЕ ЈЕ МАЛО И СЛАБО, ГОСПОДЕ

Сан, храну, доколицу, починак, све сам себи ускраћивала, и ускраћујем, Господе. Али све то, и све способности и сав рад робијашки сталан и једнолик, не преображавају ме доста. Што ћу ти најзад принети од себе, Боже, неће бити употребљиво ни за прашину будућности људске.

То, Господе, тај напор из свих сила, и то будно знање да је све мало и слабо, то Те молим да примиш као службу моју Теби.

Ја верујем, Господе, да има достизања, али ја мучно и узалудно чиним покушаје да стигнем и до прага достизања.

Но, немам последње очајање због тога, Господе!

То саопштење, то је данас крај моје молитвице.
(1940)

Јован Пејчић – АНТОЛОГИЈА СРПСКИХ МОЛИТАВА (XIII-XX век)  /ДРАСЛАР ПАРТНЕР, Београд, 2005)

Николај Велимировић – РЕЧ ЉУБАВ ЈЕ НАЈДУЖА МОЛИТВА

Љубав ме чини Богом, а Тебе, Боже човеком. Где је један, ту нема љубави. Где је двоје уједињено, ту је само призрак љубави. Где је троје уједињено, ту је љубав. Теби је име Љубав зато што Ти је име Јединствено Тројство.

Да си један, Ти не би био ни љубав ни мржња.

Да си двојство, Ти би био наизменичност љубави и мржње. Али Ти си тројство, зато си љубав, и у Теби нема таме ни наизменичности.

Љубав не зна за време и простор. Она је ван времена и ван простора. За њу је један дан као хиљада година, и хиљада година као један дан.

Кад сам спојен с Тобом љубављу, онда не постоји небо и земља – постоји само Бог. Нити постоји онда ја и ти – постоји само Бог.

Љубав има три ипостаси: девичанство, познање и светост. Без девичанства љубав није милост но земаљска себичност и страст. Без познања љубав није мудрост но лудост. Без светости љубав није моћ но слабост. Кад се уједине страст, лудост и слабост, онда постаје пакао који ђаво назива својом љубављу.

Кад је душа моја пречиста девојка, и свест моја јасновидна мудрост, и дух мој животворна свест, онда сам ја љубав која се поклапа с  Твојом љубављу. Кроз љубав ја видим Тебе као себе, и Ти видиш мене као Себе.

Кроз љубав ја не гледам себе но само Тебе. Кроз љубав Ти не гледаш себе но само мене.

Љубав се жртвује, и не осећа жртву као давање но као добијање.

Децо земаљска: реч љубав је најдужа молитва.

Постоји ли земаљска љубав, питају ме суседи. Онолико исто колико и земаљски Бог! Земаљска љубав гори и сагори. Небесна љубав гори и не сагорева. Земаљска љубав, као и све земаљско, само је сан и гатка о љубави. Колико идоли личе на Бога, толико земаљска љубав личи на Љубав. Колико дим личи на пламен, толико ваша љубав личи на Божанску љубав.

Кад размените златник у грошеве, ви не називате грошеве златником но грошевима. Зашто онда љубав божанску, уситењену и самлевену у пепео временом и простором, називате љубављу а не пепелом?

Господе, удостој ме љубави којом Ти живиш и живот дајеш.

Удостој ме љубави Твоје, Господе, и бићу слободан од свих закона.

Усели љубав Твоју у мене, и љубав ће ме уселити у Тебе.
(1922)

Јован Пејчић – АНТОЛОГИЈА СРПСКИХ МОЛИТАВА (XIII-XX век)  /ДРАСЛАР ПАРТНЕР, Београд, 2005)

Николај Велимировић – МОЛИТВА ЈЕ ТАМЈАН ШТО БЕЗ ПРЕСТАНКА КАДИ ДУШУ МОЈУ И УЗДИЖЕ ЈЕ К ТЕБИ

Усред граје и поруге људске уздиже се молитва моја к Теби, Царе мој и Царевино моја. Молитва је тамјан што без престанка кади душу моју и уздиже је к Теби, и пригиба Тебе к њој.

Сагни се, Царе мој, да ти шапнем најмилију тајну, најтајнију молитву, најмолитвенију жељу. Ти си предмет свих молитава мојих, свега искања мога. Ништа од Тебе не иштем, ваистину – само Тебе.

Шта да тражим од Тебе што ме не би одвојило од Тебе? Да будем господар над неколико звезда? Нећу ли с Тобом господарити над свим звездама?

Да будем први међу људима? Какав стид за мене, кад ме Ти за трпезом Својом будеш ставио на последње место!

Да ме славе милиони људских уста? Какав ужас за мене кад се сва та уста напуне земљом!

Да се окружим најдрагоценијим стварима из целога света? Какво понижење за мене да ме те ствари надживе, и да сијају и онда кад земљана тама испуни очи моје!

Да ме не растављаш од пријатеља мојих? Ах, растави ме, Господе, растави ме што пре од пријатеља мојих, јер они су најдебљи зид између Тебе и мене.

Зашто да се молимо, говоре суседи моји, кад нам Бог не услишава молитве? А ја им велим: ваша молитва није молитва но торбарење. Ви се не молите Богу да вам дâ Бога, но ђавола. Зато Мудрост небесна не прима молитве са језика вашег.

Зашто да се молимо, ропћу суседи моји, кад Бог зна унапред шта нама треба? А ја са жалошћу одговарам: заиста, Бог зна да вама ништа не треба до Њега јединога. На вратима душе ваше Он чека да уђе. Молитвом се отварају врата за улазак величанственоственога Цара. Не говорите ли и један другоме на вратима: молимо, уђите?

Не тражи Бог славу Себи но вама. Његовој слави сви светови не могу додати ништа, камоли ћете ви. Молитва ваша прославља вас а не Бога. У Њега је пуноћа и милост. Све добре речи, које у молитви упутите Њему, враћају се двогубо на вас.

Светлосни Царе мој и Боже мој, Теби се једином молим и поклоним. Излиј се у мене као бујан поток у жедан песак. Само се Ти излиј, животворна водо, лако ће онда трава расти по песку и бели јагањци пасти по трави.

Само се Ти излиј у сухотну душу моју, Животе мој и Сапасење моје.
(1922)

Јован Пејчић – АНТОЛОГИЈА СРПСКИХ МОЛИТАВА (XIII-XX век)  /ДРАСЛАР ПАРТНЕР, Београд, 2005)