Момчило Настасијевић, ИЗВОРУ

Жуборли водо изворе,
млада кад јутром доходи,
сана кад лице огледне,
лине ли сан јој у румен,
је ли ме, водо, сневала?

Јад јадани ме,
јагода зри;
руди већ лето ливадом;
травка се травци нагнула,
ја сâм;
помени, водо, за мене.

Твој жубор, водо, срмени
фрулом ћу тужан у осој,
оро на присој да заори.
Сред ора стидна кад стидана,
помени, водо, за мене.

Момчило Настасијевић, М. Настасијевић ПЕСМЕ /Јутарње/ (СКЗ, Београд, 2007)

Advertisements

Иво Андрић, БОЖЕ, НЕ ДОПУСТИ ДА НАШЕ СРЦЕ ОСТАНЕ ПРАЗНО…

Слава Ти, Боже, за муку дана и мир ноћи, за кратки живот и велику загонетну смрт, нека су благословене одлуке Твоје, по којима долазимо на свијет и одлазимо с њега пошто смо се нарадовали и намучили. Огромни су и несхватљиви планови Твоји и јасно је да им ми не можемо догледати ни смјера ни сврхе и да их морамо смирено примати; али тешко је бити човјек, Господе.
……
Боже, не допусти да срце наше остане празно, него дај — пошто од Твоје воље све зависи — да увек желимо и да се надамо, и да то што желимо буде добро и стварно и да наша нада не буде испразна. Дај да предмет наших жеља буде виши и лепши од нашег живота и да се доброј нади никад не изневеримо због кратких и варљивих остварења која заклањају видик и лажно обећавају одмор. Дај нам прави пут, с пролазним посртањима а са миром и славом на крају. И дај нам мудрости и храбрости, кад нам дајеш искушења. И ма куда ишли и лутали, не дај да на крају останемо изван Твоје свеобимне хармоније, јер то сваке секунде, на сваком месту, сваким делићем бића желимо.

Иво Андрић, EX PONTO НЕМИРИ ЛИРИКА, Удружени издавачи, Београд, 1977
Иво Андрић, ЗНАКОВИ ПОРЕД ПУТА, Удружени издавачи, Београд, 1977

МОЛИТВА СВЕТОГ ФИЛАРЕТА МОСКОВСКОГ

Господе, не знам шта да молим од Тебе. Ти једини знаш шта је мени потребно. Ти волиш мене више него што ја умем да волим себе. Оче! Дај слузи Твоме оно што ја сам искати не умем. Не усуђујем се да молим ни за крст, ни за утеху, само стојим пред Тобом: срце је моје отворено Теби. Ти видиш потребе, које ја не знам.  Види! – и поступи са мном по милости Својој: порази и исцели, обори и подигни ме. Клањам се и немим пред светом вољом Твојом и недокучивим за мене судовима Твојим. Приносим себе на жртву Теби. Предајем се Теби. Немам жеља, осим жеље да испуним вољу Твоју… Научи ме да се молим. Сам у мени моли се.

Исидора Секулић – ГОСПОДЕ, ПОМОЗИ МИ, ЉУДСКО ЗНАЊЕ МЕ ВУЧЕ ДАЛЕКО ОД ТЕБЕ

Господе, помози ми. Осећам да ме наука кида од Тебе, да ме људско знање и рачунање природних закона Твојих вуче даклеко од Тебе.

Охолим се и ја истином која ми је испунила главу, и научила језик мој глатко говорити самоуверене речи учености и последњих истина. Господе, ја волим да живим као и други учењаци; али ја знам да је у тајни твојих знања и закона све друкчије.

Ни у једној науци се нису тако често обарале истине, последње истине, као у науци о природи и о Твојим законима. Добро је што природа мирно трпи људска знања, и чини оно, што су своје умења.

Шта би било са нама да је Земља стала, а Сунце почело да хода, онда кад је то међ људима проглашено последњом истином. А шта,  да је, одједаред, збиља учвешћена Земља почела да се врти, а завитлано сунце се укочило.

Господе, Ти једини знаш чиме ће се још охолити главе и језици који знају последње истине о великим тајнама природе и небеских ствари.

Исидора Секулић – ПРИПОВЕТКЕ II (Stylos, Нови Сад, 2002)

 

Момчило Настасијевић – МОЛИТВА

И молимо те, и молимо,
пропашћу спаси,
кад није другог спаса,
казном награди за грех!

И молимо те, и молимо,
голу нам остави душу,
да имаднемо чим
дати од себе гласа!

Господи, господи,
пропашћу спаси нам душу
кад није другог спаса.

М. Настасијевић – Ђурађ Бранковић /Песме, СКЗ, Београд, 2007/

Митрополит московски Филарет – ЈУТАРЊА МОЛИТВА

Господе, дај ми да мирно примим све што ми данашњи дан донесе, и да се потпуно предам твојој светој вољи. Упућуј ме и помажи сваког часа у току овог дана. Управљај мојим мислима и осећањима у свим делима и речима. He допусти да у непредвиђеним случајевима заборавим да све долази од Тебе.

Научи ме да се правично односим према својим ближњима, да никог не разгневим и не ожалостим. Господе, дај ми снаге да поднесем замор данашњег дана, и све што се у току дана догоди. Управљај мојом вољом и научи ме да се молим, да верујем, да се надам, да трпим, праштам и волим.

Господе, дај да будем оруђе Твог мира: да тамо где је мржња сејем-љубав, где је вређање-праштање, где је раздор-слогу, где је очајање-наду, где је тама-светлост, где је жалост-радост.

О, Божански учитељу, немој никад да ме теше, него да ја друге тешим; немој да ме разумеју, него да ја друге разумем; не да ме љубе, него да ја друге љубим. Јер кад праштамо, онда се нама прашта, кад дајемо, онда добијамо, а кад умремо, онда се рађамо за живот вечни.

Душе свети, буди ми на помоћи да данашњи дан посветим Господу и Спаситељу. Господе Исусе Христе, Сине Божји, боље је не живети, него живети без Тебе и против Тебе. Захваљујем ти Боже, за дар овога дана и за све добро које ћеш ми помоћи да данас учиним.

Избави ме, милостиви Боже, од жеље за угодношћу и удостој ме да у сваком тренутку будем спреман да се ради Тебе и ближњега одрекнем себе јер си ми за ту службу и дао живот. Помози ми да одбацим од себе све што није Твоје, а што је Твоје да примим у дубокој вери, нади и љубави.

Дај ми храбрости да Ти постојано служим: да ставим правду изнад користи, да ставим остварење племенитих дела изнад тренутних задовољстава, да ставим друге изнад себе, и испуним Твоју заповест о љубави.

Учини да светлост Твоје лепоте, доброте и љубави засја у мојој души. Амин.

ХИЛАНДАРСКИ МОЛИТВЕНИК

Ранко Рисојевић – МОЛИМ ТИ СЕ, ГОСПОДЕ, ДА МИ УЗМЕШ ПАМЕТ

Молитва песникова

Молим ти се, Господе, да ми узмеш памет која ми о мојим земаљским дужностима говори. Преклињем те, Боже, ослобди ме мудрости која ме је само до сумње довела.

Хтио бих да чујем, кроз себе, шапат Твој, али мој разум и чула моја сметају ми, и ја чујем шум потока, пјесму птица, говор оружја у новом рату.

Немам снаге, Премилостиви, да се спорим с оним што је давно оспорено, објашњено, исписано, у вјетар пуштено. Снови су ми покидани, јава растресена: за шта год се ухватим, све је ломно и нестварно; го и убог, само бескрајно мислим и мислим – а потрошене ријечи звече као празне посуде у које гладни завирју црвених очију.

Све ми узми, Боже, све што смета да чујем Твоје ријечи којима ме кориш показујући смисао овог мог бесмисла.
(1999)

Јован Пејчић – АНТОЛОГИЈА СРПСКИХ МОЛИТАВА (XIII-XX век)  /ДРАСЛАР ПАРТНЕР, Београд, 2005)

Исидора Секулић – СА ДЕСЕТ МАЛИХ СВИТАЦА НА СЕБИ, СТИЖЕМ ПРЕД ТЕБЕ ГОСПОДЕ

Боже, хвала Ти неизмерно, прође ме грч молитве. То је страшна борба замуклости, прикована језика и разапетих усана, и задуваних груди пуних крикова и плача.

Прође грч молитве.

Мирно издижем руке, са десет прстију као са десет свећица, и заборављам како ми је малочас било, и где сам, и никога више не познајем, и ништа ми више не треба јер нисам више у свету мисли и брига.

Са десет свећица својих, са десет малих свитаца не себи, стижем пред Тебе Боже.
(1940)
Јован Пејчић – АНТОЛОГИЈА СРПСКИХ МОЛИТАВА (XIII-XX век) /ДРАСЛАР ПАРТНЕР, Београд, 2005)

Исидора Секулић – УСПАВАЈ МИ, БОЖЕ, ДОБРО ВИД ИСПОД ОЧНИХ КАПАКА

Боже, од ноћи је човека страх. Све попритисне јаче, све заболи болније, све прожеже као живи огањ.

А ноћ све виша и шира, а чула човекова којима види кроз ту ноћ стострука су. Боже, не остави човека ноћу без знака од Себе…

Али Месец, Господе, нека не буде тај знак. Тако те моли човечја слабост. Страши се човек Месеца. Успавај ми, Боже, добро вид испод очних капака, јер и кроз њих видим зелено сијање хладног Месеца. Светлуца око моје постеље злослут. Или га видим, тамо далеко, као студено ваздушасто царство нечастивога.

Господе, нечастивога на Месецу нема, али је Месец звезда несанице и туђине.

Помози, Боже, свима људима који по дану често морају уморно да склопе очи, а ноћу остају без сна и одмора.
(1940)
Јован Пејчић – АНТОЛОГИЈА СРПСКИХ МОЛИТАВА (XIII-XX век) /ДРАСЛАР ПАРТНЕР, Београд, 2005)

Исидора Секулић – СВЕ ЈЕ МАЛО И СЛАБО, ГОСПОДЕ

Сан, храну, доколицу, починак, све сам себи ускраћивала, и ускраћујем, Господе. Али све то, и све способности и сав рад робијашки сталан и једнолик, не преображавају ме доста. Што ћу ти најзад принети од себе, Боже, неће бити употребљиво ни за прашину будућности људске.

То, Господе, тај напор из свих сила, и то будно знање да је све мало и слабо, то Те молим да примиш као службу моју Теби.

Ја верујем, Господе, да има достизања, али ја мучно и узалудно чиним покушаје да стигнем и до прага достизања.

Но, немам последње очајање због тога, Господе!

То саопштење, то је данас крај моје молитвице.
(1940)

Јован Пејчић – АНТОЛОГИЈА СРПСКИХ МОЛИТАВА (XIII-XX век)  /ДРАСЛАР ПАРТНЕР, Београд, 2005)