Исидора Секулић, МАРАН АТХА! (Господ ће доћи!)

(…) Данас једна велика, велка маса разноразних, иначе обичних и свакидашњих људи, одређено и тачно осећа, да ће цело ово наше велико и славно и заслужно време просто однети ђаво. Баш као што руска мисао већ одавно осећа да ће целу цивилизацију европског Запада — политику, економију, и морал — просто однети ђаво.

Странац студент у великом енглеском граду писао је своме оцу: „седим овде, у својој соби или огромној вароши, и нигде никог не познајем до једнога Бога.“ Ми сви, данас, слично студенту, нити имамо чему да се веселимо, нити чиме да се одушевљавамо, нити коме да се поверимо, нити смо ико, нити смо ичији, него очекујемо долазак оног што је савршено, и знамо да ће пред савршеним морати проћи и пропасти све оно што је делимично. Руска мисао, загледна у једно, већ одавно тако чека. Запад је међутим растао, и успео се на пирамиду еволуције и револуције; а онда му је дошла декаденца. Руска основна мисао, мисао о Богу, нема декаденце. Та мисао обухвата нас данас све. Из те мисли, оком и душом, обухватамо и ми све. 

Легло је толико и толико милиона мртвих, склопила се над њима земља, а на земљиној површини нема ништа. Ништа. Велико време и велике генерације не могу да роде, не могу да избаце ниједног великог политичара, ни економиста, ни филантропа, ни калуђера, ни новинара, ни учитеља, ни идиота. Уметност се замрсила, наука се гуши. Трчкају неки људи, криче, возикају се у неким интеранционалним колицима одавде онамо, оданде овамо, праве неке ситуације, пењу се по неким бригма и клизе опет доле, благосиљају неке савезе и шибају неке народе — али, нико, па ни сами комедијанти, не верују у драму, смеју се и писцу и режији. То јест, засад се још смеју, али спод тога смеја ћути озбиљна и тешка руска мисао: све је ђаво однео, купите дроњке и отпатке, јер иде време да дође оно што је савршено!… Парламенти, владе, митинзи, конференције, конгреси, демонстрације, револуције, ко је то и шта је то пред оним што је савршено?! Досада су управљачи имали бар једну половину човечанства од добре воље да верује и да се диви, имали су жене и децу. Свршено је и с тим. И жене и деца виде луткама у трбух и звечкама у шупљину! Версаљски мир, уговори Тријанонски и Рапалски, комунизам, неокатолицизам, релативитети, репарацијее и реорганизације, чудотворне жлезде, езотерика, авиони без мотора, антихрист, трокатнице, новинарски трустови, милијарде, суфражетке, скаути, скаквци, шибери — све ће то ђаво однети, и однеће уз то још неколико уоквирених позлаћених прошлих векова. Јер, све је то било лепо и красно, и раскошна једна поворка у којој су важност имали и рангови, и костими, и кесе, и имена, али је све то делимично, и мора пропасти кад дође време савршеном. Све оно што нам је улазило у душу у детаљу, мора нам ући у душу са једноставним великим својим идентитетом. Онако као што мајка улази у душу детињу, као што Бог улази у душу руску. 

Без талента, без достојанства, без религије, не можемо се надати пустињаку са таблицом: покајте се; не можемо очекивати ни судбину малог белог миша, који, бачен у акваријум као храна змији, човечански разумно и трагично дрхће, пред аждајом. Не. И за кајање се мора имати достојанства! И ожаљено може бити само достојанство! „Има небеских тела, и има земаљских тела, и друга је слава оних првих, а друга оних других“ — забележио је апостол Павле. Наше ће дакле време, просто, без сјаја и без катастрофе однети ђаво. 

Окрећемо се по белом свету, и узалуд, узалуд авај, тражимо оног човека пред којим ћемо до земље погнути главу. Нема човека! И нема ниједног града у коме се може становати! Свако је од нас у својој ћелији сам, и не познаје никога до једног Бога!

„Маран атха“ („Господ ће доћи“) — поздрављали су се стари Сирци у време првог хришћанства. „Маран атха!“ — поздравља руска мисао културу Западне Европе. 

Исидора Секулић, МАРАН АТХА¹ (стр. 5-7,), предговор у књизи: Васијлиј Зењковски, РУСКИ МИСЛИОЦИ И ЕВРОПА, Логос, Београд, 2012., превели: Марија и Бранислав Марковић

  1. Године 1922. наиницијативу наше књижевнице Исидоре Секулић, Василиј Зењковски је у часопису Нова Европа објавио низ огледа по насловм Критика европске културе код руских мислиоца. Крајем године исти издавач је објавио те огледе у виду посебне књиге под називом Руски мислиоци и Европа. Књига која је пред читаоцем представља превод друго, измењеног париског издања из 1955. године, с тим што јој је додата уводна реч Исидоре Секулић из првог издања. (Прим. прев.)
Advertisements

Момчило Настасијевић, ИЗВОРУ

Жуборли водо изворе,
млада кад јутром доходи,
сана кад лице огледне,
лине ли сан јој у румен,
је ли ме, водо, сневала?

Јад јадани ме,
јагода зри;
руди већ лето ливадом;
травка се травци нагнула,
ја сâм;
помени, водо, за мене.

Твој жубор, водо, срмени
фрулом ћу тужан у осој,
оро на присој да заори.
Сред ора стидна кад стидана,
помени, водо, за мене.

Момчило Настасијевић, М. Настасијевић ПЕСМЕ /Јутарње/ (СКЗ, Београд, 2007)

Иво Андрић, БОЖЕ, НЕ ДОПУСТИ ДА НАШЕ СРЦЕ ОСТАНЕ ПРАЗНО…

Слава Ти, Боже, за муку дана и мир ноћи, за кратки живот и велику загонетну смрт, нека су благословене одлуке Твоје, по којима долазимо на свијет и одлазимо с њега пошто смо се нарадовали и намучили. Огромни су и несхватљиви планови Твоји и јасно је да им ми не можемо догледати ни смјера ни сврхе и да их морамо смирено примати; али тешко је бити човјек, Господе.
……
Боже, не допусти да срце наше остане празно, него дај — пошто од Твоје воље све зависи — да увек желимо и да се надамо, и да то што желимо буде добро и стварно и да наша нада не буде испразна. Дај да предмет наших жеља буде виши и лепши од нашег живота и да се доброј нади никад не изневеримо због кратких и варљивих остварења која заклањају видик и лажно обећавају одмор. Дај нам прави пут, с пролазним посртањима а са миром и славом на крају. И дај нам мудрости и храбрости, кад нам дајеш искушења. И ма куда ишли и лутали, не дај да на крају останемо изван Твоје свеобимне хармоније, јер то сваке секунде, на сваком месту, сваким делићем бића желимо.

Иво Андрић, EX PONTO НЕМИРИ ЛИРИКА, Удружени издавачи, Београд, 1977
Иво Андрић, ЗНАКОВИ ПОРЕД ПУТА, Удружени издавачи, Београд, 1977

МОЛИТВА СВЕТОГ ФИЛАРЕТА МОСКОВСКОГ

Господе, не знам шта да молим од Тебе. Ти једини знаш шта је мени потребно. Ти волиш мене више него што ја умем да волим себе. Оче! Дај слузи Твоме оно што ја сам искати не умем. Не усуђујем се да молим ни за крст, ни за утеху, само стојим пред Тобом: срце је моје отворено Теби. Ти видиш потребе, које ја не знам.  Види! – и поступи са мном по милости Својој: порази и исцели, обори и подигни ме. Клањам се и немим пред светом вољом Твојом и недокучивим за мене судовима Твојим. Приносим себе на жртву Теби. Предајем се Теби. Немам жеља, осим жеље да испуним вољу Твоју… Научи ме да се молим. Сам у мени моли се.

Исидора Секулић, ГОСПОДЕ, ПОМОЗИ МИ, ЉУДСКО ЗНАЊЕ МЕ ВУЧЕ ДАЛЕКО ОД ТЕБЕ

Господе, помози ми. Осећам да ме наука кида од Тебе, да ме људско знање и рачунање природних закона Твојих вуче далеко од Тебе.

Охолим се и ја истином која ми је испунила главу, и научила језик мој глатко говорити самоуверене речи учености и последњих истина. Господе, ја волим да живим као и други учењаци; али ја знам да је у тајни твојих знања и закона све друкчије.

Ни у једној науци се нису тако често обарале истине, последње истине, као у науци о природи и о Твојим законима. Добро је што природа мирно трпи људска знања, и чини оно, што су своја умења.

Шта би било са нама да је Земља стала, а Сунце почело да хода, онда кад је то међ људима проглашено последњом истином. А шта,  да је, одједаред, збиља учвршћена Земља почела да се врти, а завитлано сунце се укочило.

Господе, Ти једини знаш чиме ће се још охолити главе и језици који знају последње истине о великим тајнама природе и небеских ствари.

Исидора Секулић – ПРИПОВЕТКЕ II (Stylos, Нови Сад, 2002)

 

Момчило Настасијевић – МОЛИТВА

И молимо те, и молимо,
пропашћу спаси,
кад није другог спаса,
казном награди за грех!

И молимо те, и молимо,
голу нам остави душу,
да имаднемо чим
дати од себе гласа!

Господи, господи,
пропашћу спаси нам душу
кад није другог спаса.

М. Настасијевић – Ђурађ Бранковић /Песме, СКЗ, Београд, 2007/

Митрополит московски Филарет – ЈУТАРЊА МОЛИТВА

Господе, дај ми да мирно примим све што ми данашњи дан донесе, и да се потпуно предам твојој светој вољи. Упућуј ме и помажи сваког часа у току овог дана. Управљај мојим мислима и осећањима у свим делима и речима. He допусти да у непредвиђеним случајевима заборавим да све долази од Тебе.

Научи ме да се правично односим према својим ближњима, да никог не разгневим и не ожалостим. Господе, дај ми снаге да поднесем замор данашњег дана, и све што се у току дана догоди. Управљај мојом вољом и научи ме да се молим, да верујем, да се надам, да трпим, праштам и волим.

Господе, дај да будем оруђе Твог мира: да тамо где је мржња сејем-љубав, где је вређање-праштање, где је раздор-слогу, где је очајање-наду, где је тама-светлост, где је жалост-радост.

О, Божански учитељу, немој никад да ме теше, него да ја друге тешим; немој да ме разумеју, него да ја друге разумем; не да ме љубе, него да ја друге љубим. Јер кад праштамо, онда се нама прашта, кад дајемо, онда добијамо, а кад умремо, онда се рађамо за живот вечни.

Душе свети, буди ми на помоћи да данашњи дан посветим Господу и Спаситељу. Господе Исусе Христе, Сине Божји, боље је не живети, него живети без Тебе и против Тебе. Захваљујем ти Боже, за дар овога дана и за све добро које ћеш ми помоћи да данас учиним.

Избави ме, милостиви Боже, од жеље за угодношћу и удостој ме да у сваком тренутку будем спреман да се ради Тебе и ближњега одрекнем себе јер си ми за ту службу и дао живот. Помози ми да одбацим од себе све што није Твоје, а што је Твоје да примим у дубокој вери, нади и љубави.

Дај ми храбрости да Ти постојано служим: да ставим правду изнад користи, да ставим остварење племенитих дела изнад тренутних задовољстава, да ставим друге изнад себе, и испуним Твоју заповест о љубави.

Учини да светлост Твоје лепоте, доброте и љубави засја у мојој души. Амин.

ХИЛАНДАРСКИ МОЛИТВЕНИК

Ранко Рисојевић – МОЛИМ ТИ СЕ, ГОСПОДЕ, ДА МИ УЗМЕШ ПАМЕТ

Молитва песникова

Молим ти се, Господе, да ми узмеш памет која ми о мојим земаљским дужностима говори. Преклињем те, Боже, ослобди ме мудрости која ме је само до сумње довела.

Хтио бих да чујем, кроз себе, шапат Твој, али мој разум и чула моја сметају ми, и ја чујем шум потока, пјесму птица, говор оружја у новом рату.

Немам снаге, Премилостиви, да се спорим с оним што је давно оспорено, објашњено, исписано, у вјетар пуштено. Снови су ми покидани, јава растресена: за шта год се ухватим, све је ломно и нестварно; го и убог, само бескрајно мислим и мислим – а потрошене ријечи звече као празне посуде у које гладни завирју црвених очију.

Све ми узми, Боже, све што смета да чујем Твоје ријечи којима ме кориш показујући смисао овог мог бесмисла.
(1999)

Јован Пејчић – АНТОЛОГИЈА СРПСКИХ МОЛИТАВА (XIII-XX век)  /ДРАСЛАР ПАРТНЕР, Београд, 2005)

Исидора Секулић, СА ДЕСЕТ МАЛИХ СВИТАЦА НА СЕБИ, СТИЖЕМ ПРЕД ТЕБЕ ГОСПОДЕ

Боже, хвала Ти неизмерно, прође ме грч молитве. То је страшна борба замуклости, прикована језика и разапетих усана, и задуваних груди пуних крикова и плача.

Прође грч молитве.

Мирно издижем руке, са десет прстију као са десет свећица, и заборављам како ми је малочас било, и где сам, и никога више не познајем, и ништа ми више не треба јер нисам више у свету мисли и брига.

Са десет свећица својих, са десет малих свитаца не себи, стижем пред Тебе Боже.
(1940)

Јован Пејчић – АНТОЛОГИЈА СРПСКИХ МОЛИТАВА (XIII-XX век) /ДРАСЛАР ПАРТНЕР, Београд, 2005)

Исидора Секулић – УСПАВАЈ МИ, БОЖЕ, ДОБРО ВИД ИСПОД ОЧНИХ КАПАКА

Боже, од ноћи је човека страх. Све попритисне јаче, све заболи болније, све прожеже као живи огањ.

А ноћ све виша и шира, а чула човекова којима види кроз ту ноћ стострука су. Боже, не остави човека ноћу без знака од Себе…

Али Месец, Господе, нека не буде тај знак. Тако те моли човечја слабост. Страши се човек Месеца. Успавај ми, Боже, добро вид испод очних капака, јер и кроз њих видим зелено сијање хладног Месеца. Светлуца око моје постеље злослут. Или га видим, тамо далеко, као студено ваздушасто царство нечастивога.

Господе, нечастивога на Месецу нема, али је Месец звезда несанице и туђине.

Помози, Боже, свима људима који по дану често морају уморно да склопе очи, а ноћу остају без сна и одмора.
(1940)
Јован Пејчић – АНТОЛОГИЈА СРПСКИХ МОЛИТАВА (XIII-XX век) /ДРАСЛАР ПАРТНЕР, Београд, 2005)