Исидора Секулић, МАРАН АТХА! (Господ ће доћи!)

(…) Данас једна велика, велка маса разноразних, иначе обичних и свакидашњих људи, одређено и тачно осећа, да ће цело ово наше велико и славно и заслужно време просто однети ђаво. Баш као што руска мисао већ одавно осећа да ће целу цивилизацију европског Запада — политику, економију, и морал — просто однети ђаво.

Странац студент у великом енглеском граду писао је своме оцу: „седим овде, у својој соби или огромној вароши, и нигде никог не познајем до једнога Бога.“ Ми сви, данас, слично студенту, нити имамо чему да се веселимо, нити чиме да се одушевљавамо, нити коме да се поверимо, нити смо ико, нити смо ичији, него очекујемо долазак оног што је савршено, и знамо да ће пред савршеним морати проћи и пропасти све оно што је делимично. Руска мисао, загледна у једно, већ одавно тако чека. Запад је међутим растао, и успео се на пирамиду еволуције и револуције; а онда му је дошла декаденца. Руска основна мисао, мисао о Богу, нема декаденце. Та мисао обухвата нас данас све. Из те мисли, оком и душом, обухватамо и ми све. 

Легло је толико и толико милиона мртвих, склопила се над њима земља, а на земљиној површини нема ништа. Ништа. Велико време и велике генерације не могу да роде, не могу да избаце ниједног великог политичара, ни економиста, ни филантропа, ни калуђера, ни новинара, ни учитеља, ни идиота. Уметност се замрсила, наука се гуши. Трчкају неки људи, криче, возикају се у неким интеранционалним колицима одавде онамо, оданде овамо, праве неке ситуације, пењу се по неким бригма и клизе опет доле, благосиљају неке савезе и шибају неке народе — али, нико, па ни сами комедијанти, не верују у драму, смеју се и писцу и режији. То јест, засад се још смеју, али спод тога смеја ћути озбиљна и тешка руска мисао: све је ђаво однео, купите дроњке и отпатке, јер иде време да дође оно што је савршено!… Парламенти, владе, митинзи, конференције, конгреси, демонстрације, револуције, ко је то и шта је то пред оним што је савршено?! Досада су управљачи имали бар једну половину човечанства од добре воље да верује и да се диви, имали су жене и децу. Свршено је и с тим. И жене и деца виде луткама у трбух и звечкама у шупљину! Версаљски мир, уговори Тријанонски и Рапалски, комунизам, неокатолицизам, релативитети, репарацијее и реорганизације, чудотворне жлезде, езотерика, авиони без мотора, антихрист, трокатнице, новинарски трустови, милијарде, суфражетке, скаути, скаквци, шибери — све ће то ђаво однети, и однеће уз то још неколико уоквирених позлаћених прошлих векова. Јер, све је то било лепо и красно, и раскошна једна поворка у којој су важност имали и рангови, и костими, и кесе, и имена, али је све то делимично, и мора пропасти кад дође време савршеном. Све оно што нам је улазило у душу у детаљу, мора нам ући у душу са једноставним великим својим идентитетом. Онако као што мајка улази у душу детињу, као што Бог улази у душу руску. 

Без талента, без достојанства, без религије, не можемо се надати пустињаку са таблицом: покајте се; не можемо очекивати ни судбину малог белог миша, који, бачен у акваријум као храна змији, човечански разумно и трагично дрхће, пред аждајом. Не. И за кајање се мора имати достојанства! И ожаљено може бити само достојанство! „Има небеских тела, и има земаљских тела, и друга је слава оних првих, а друга оних других“ — забележио је апостол Павле. Наше ће дакле време, просто, без сјаја и без катастрофе однети ђаво. 

Окрећемо се по белом свету, и узалуд, узалуд авај, тражимо оног човека пред којим ћемо до земље погнути главу. Нема човека! И нема ниједног града у коме се може становати! Свако је од нас у својој ћелији сам, и не познаје никога до једног Бога!

„Маран атха“ („Господ ће доћи“) — поздрављали су се стари Сирци у време првог хришћанства. „Маран атха!“ — поздравља руска мисао културу Западне Европе. 

Исидора Секулић, МАРАН АТХА¹ (стр. 5-7,), предговор у књизи: Васијлиј Зењковски, РУСКИ МИСЛИОЦИ И ЕВРОПА, Логос, Београд, 2012., превели: Марија и Бранислав Марковић

  1. Године 1922. наиницијативу наше књижевнице Исидоре Секулић, Василиј Зењковски је у часопису Нова Европа објавио низ огледа по насловм Критика европске културе код руских мислиоца. Крајем године исти издавач је објавио те огледе у виду посебне књиге под називом Руски мислиоци и Европа. Књига која је пред читаоцем представља превод друго, измењеног париског издања из 1955. године, с тим што јој је додата уводна реч Исидоре Секулић из првог издања. (Прим. прев.)
Advertisements

Исидора Секулић, ГОСПОДЕ, ПОМОЗИ МИ, ЉУДСКО ЗНАЊЕ МЕ ВУЧЕ ДАЛЕКО ОД ТЕБЕ

Господе, помози ми. Осећам да ме наука кида од Тебе, да ме људско знање и рачунање природних закона Твојих вуче далеко од Тебе.

Охолим се и ја истином која ми је испунила главу, и научила језик мој глатко говорити самоуверене речи учености и последњих истина. Господе, ја волим да живим као и други учењаци; али ја знам да је у тајни твојих знања и закона све друкчије.

Ни у једној науци се нису тако често обарале истине, последње истине, као у науци о природи и о Твојим законима. Добро је што природа мирно трпи људска знања, и чини оно, што су своја умења.

Шта би било са нама да је Земља стала, а Сунце почело да хода, онда кад је то међ људима проглашено последњом истином. А шта,  да је, одједаред, збиља учвршћена Земља почела да се врти, а завитлано сунце се укочило.

Господе, Ти једини знаш чиме ће се још охолити главе и језици који знају последње истине о великим тајнама природе и небеских ствари.

Исидора Секулић – ПРИПОВЕТКЕ II (Stylos, Нови Сад, 2002)

 

Исидора Секулић, СА ДЕСЕТ МАЛИХ СВИТАЦА НА СЕБИ, СТИЖЕМ ПРЕД ТЕБЕ ГОСПОДЕ

Боже, хвала Ти неизмерно, прође ме грч молитве. То је страшна борба замуклости, прикована језика и разапетих усана, и задуваних груди пуних крикова и плача.

Прође грч молитве.

Мирно издижем руке, са десет прстију као са десет свећица, и заборављам како ми је малочас било, и где сам, и никога више не познајем, и ништа ми више не треба јер нисам више у свету мисли и брига.

Са десет свећица својих, са десет малих свитаца не себи, стижем пред Тебе Боже.
(1940)

Јован Пејчић – АНТОЛОГИЈА СРПСКИХ МОЛИТАВА (XIII-XX век) /ДРАСЛАР ПАРТНЕР, Београд, 2005)

Исидора Секулић – УСПАВАЈ МИ, БОЖЕ, ДОБРО ВИД ИСПОД ОЧНИХ КАПАКА

Боже, од ноћи је човека страх. Све попритисне јаче, све заболи болније, све прожеже као живи огањ.

А ноћ све виша и шира, а чула човекова којима види кроз ту ноћ стострука су. Боже, не остави човека ноћу без знака од Себе…

Али Месец, Господе, нека не буде тај знак. Тако те моли човечја слабост. Страши се човек Месеца. Успавај ми, Боже, добро вид испод очних капака, јер и кроз њих видим зелено сијање хладног Месеца. Светлуца око моје постеље злослут. Или га видим, тамо далеко, као студено ваздушасто царство нечастивога.

Господе, нечастивога на Месецу нема, али је Месец звезда несанице и туђине.

Помози, Боже, свима људима који по дану често морају уморно да склопе очи, а ноћу остају без сна и одмора.
(1940)
Јован Пејчић – АНТОЛОГИЈА СРПСКИХ МОЛИТАВА (XIII-XX век) /ДРАСЛАР ПАРТНЕР, Београд, 2005)

Исидора Секулић – СВЕ ЈЕ МАЛО И СЛАБО, ГОСПОДЕ

Сан, храну, доколицу, починак, све сам себи ускраћивала, и ускраћујем, Господе. Али све то, и све способности и сав рад робијашки сталан и једнолик, не преображавају ме доста. Што ћу ти најзад принети од себе, Боже, неће бити употребљиво ни за прашину будућности људске.

То, Господе, тај напор из свих сила, и то будно знање да је све мало и слабо, то Те молим да примиш као службу моју Теби.

Ја верујем, Господе, да има достизања, али ја мучно и узалудно чиним покушаје да стигнем и до прага достизања.

Но, немам последње очајање због тога, Господе!

То саопштење, то је данас крај моје молитвице.
(1940)

Јован Пејчић – АНТОЛОГИЈА СРПСКИХ МОЛИТАВА (XIII-XX век)  /ДРАСЛАР ПАРТНЕР, Београд, 2005)

Исидора Секулић – КАО РЕКА САМ, ГОСПОДЕ, КРОЗ КОЈУ ЈЕ ПРОШАО ВИХОР

Боже, помози ми и данас.

Као река сам, Господе, кроз коју је прошао вихор с ударцима и срџбама, с рукама и метлама. Сва је вода покривена мутном пеном, све се са дна дигло, с пеном се ваља оно што иначе лежи дубоко на дну реке. По мени то, Господе, јури мутна пена! и у пени цело моје дно!

И ево ништа нећу да сакријем од људи, ако ко хоће да застане и погледа талог.

А од Тебе, Боже, ништа и не могу сакрити. И нисам скривала. Ти си слушао вреле моје исповести, и Ти си ми утешно говорио: да земља није небо.

Што бих желела сада, то је да се дно не врати на дно. Можеш ли ми ту помоћи, Господе?

Али куда и како да склоним оно што примих, бех, познах, чврсто научих, чега се сећам, што не могу заборавити! Талог мој сам ја, Господе! И кад пена искипи, талог ће се опет спустити у мене. До смрти га морам носити.

Као река је човек, Боже: без дна и муља не постоји…

Господе, учини да вихори понекад брже мину. Утишај ветар, прекриј небо непомичним облацима, дај ноћ мирну и дугу да се одморим, Боже мој!
(1940)

Јован Пејчић – АНТОЛОГИЈА СРПСКИХ МОЛИТАВА (XIII-XX век)  /ДРАСЛАР ПАРТНЕР, Београд, 2005)

Исидора Секулић – ЗНАЈ ГОСПОДЕ, СТИЋУ ЋУ КУДА САМ ПОШЛА, ДОЋИ ЋУ ТИ

Не вапијем, Господе, не ударам се у прса, не усправљам руке пред упаљеном воштаницом. Стојим у мрачном ћошку црквице стиснутих зуба и песница, јер су то моји човечански знаци страшног напора да се обрвам, оборим, ситно и мекано самељем.

Кад будем ситна као сиви морски песак Твој, онда ћу се и даље трошити, Господе, да постанем још више сива и лака, као магла, тај чудни, најпролазнији гост на земљи.

Али знај, Господе, стићу ћу куда само пошла, доћи ћу Ти!

Бићу пред Тобом међу последњима, најситније смлевенима, маглено сивима, осуђена да ишчилим, али ћу Ти доћи, Боже, јер пут ми је један.
(1940)

Јован Пејчић – АНТОЛОГИЈА СРПСКИХ МОЛИТАВА (XIII-XX век)  /ДРАСЛАР ПАРТНЕР, Београд, 2005)

Исидора Секулић – МОЛИМ ТЕ БОЖЕ, УЧИНИ ДА УЂЕМ У ДУХОВНУ СВОЈУ СУДБИНУ ПОТПУНО

Молим Те, Боже, да ме црквица Твоја мала, празна и тиха, и ове вечери одреши од свих веза. Да учини да не видим ни олтар, ни кандило, ни свећицу коју сам сама припалила. Да будем у простору у којем нема ничега од живота земаљског. Да не важи за мене ништа од онога што је чињеница и облик света. Да уђем у духовну своју судбину потпуно, и престанем бити оно за шта важим у животу. Да се све у мени промени, од имена до хаљине. Да урастем у мир духовни тако као што је орах урастао у љуску…

Ево, црквица се сљубила са мном, топла је са мном. Осећам да је то сасвим доста и све. И полазим из храма спремна за оно што ме с друге стране чека, као да је то само један дан трајања, и дечја игра.

Али кад пређем праг, осврнем се и уздахнем тешко уздахом живота, уздахом из света.

Господе, дај ми да не заборавим прелазити тај чудни, заједнички праг између Твоје и моје куће, и да поново и поново долазим у Твоју кућицу крај друма, између неколико дрвета.
(1940)

Јован Пејчић – АНТОЛОГИЈА СРПСКИХ МОЛИТАВА (XIII-XX век)  /ДРАСЛАР ПАРТНЕР, Београд, 2005)