Исидора Секулић, СА ЈЕДНОГ ЈЕЗИКА НА ДРУГИ

Поведе ли се дискусија о превођењу, и стану ли се критиковати преводи, намеће се човеку импресија да је такво једно друштво много интересантније за неког експерименталног психолога него за стучњака компаративне лингивстике, компаративне метрике, уопште узето за човека компраративне књиге, ако се то може рећи.

Први тип — зато први што тај тип обухвата највећи број критичара  — то је критичар који није у довољно мери „књижеван“ ни у једном од два језика о којима је реч. Такав критичар не зна за методу рада; не зна за могућности и немогућности у језику као уметничком изразу; не зна за нарочите артистичке квалитете или артистичке недостатке једног језика у сравњењу у другим, итд. И како је писцу ових редова језик увек музика, слатка или горка, он ће узети слободу да се овако изрази: сасвим друкчије се исти преводилац мора наштимовати за превод на српски језик с рускога језика, а друкчије за превод на српски са енеглескога језика. Рус се ставом и језиком одаје, Енглез крије. Русу је визит-карта на џепу, енглезуу џепу. Рус је у поезији топао; Енглез, и кад је Шели, блистав је, али хладан… Малочас поменути примерак критичара износи мишљење: или на основу од њега уочених карактеристика преводиоца као писца; често на основу неке психолошке или друштвене марке преводиоца; или на основу онога што је у датом времену и случају у критичку колпортажу убачено од већине других критичара.   —  Има, затим, тип критичара који одлично зна језик превода, свој језик, а слабо, или једва, или никако не зна језик са којега је превођено. Тај критичар заузима обично врло одлучан став  — утолико одлучинији уколико му мање смета узимање у обзир оног другог језика  — удара без милости у име чистоће и духа и музике народног језика, уништава можда безмало докраја вредност преводу који можда није сасвим без вредности, и  — са свога је гледишта у праву.   — Има даље, тип критичара који туђ језик, кажемо због дугог живљења на страни плитко зна, не осећа га, муњевито, и ухом и мозгом. Тај критичар, пандан малочашњем, заузима одлучан став тачно на противној страни; утолико је одлучнији уколико је савршеније изашао из свог језика; свом силином заступа, брани и не да понижени текст туђе литературе, осуђује дрскост преводиоца, и,  са свога гледишта, има такође право.   —  Долази на ред специјални критичар, не хладан него врео критичар, не двостран и вишестран него убеђено једностран критичар поезије, песник. Он сече препирку оваком речју: Господо, када се у једној песми на место једне једите речи стави синоним, песма је и у оригиналном језику пострадала; а шта остаје да се каже за превод који је сав, по нужности, нека синонимика? Казавши то, критичар мал’те нема сасвим право.   — Јавља се затим специјални критичар драмских ствари; човек који те и те стихове не зна из књижевности, али их је слушао од генијалних глумаца на оригиналном језику, и који, без церемоније, сваки превод једноставно баца у ватру, и, са свога гледишта, има право.   —  Да узмемо још, уз изостављање множине варијаната, тип критичара који је литерарно и језички солидан на обе стране; или, у случају књижевних корифеја, јунак на обе стране. Какво становиште заузимају они према преводима? Већином стоје на једном од специјалних гледишта: песничком, професорском, уско језичком; и тада спадају у један или други од већ поменутих случајева; или, такав тип, на висини својој, узнемирен је, па и љут, свакако искључив, и зна само за један резултат којем поклања поверење, ако не одушевљење, то јест, свој властити превод. (Може у датом случају, и при датом избору, имати право, само што то такође није неко решење питања). Има још један екстреман тип, који, ожалошћен због уметничких недостижности, и због замршености начела и сврха при превођењу, бива огорчен, и каже: осредње не вреди преводити, велико се не да превести, читајте оно што можете читати непосредно, а за остало  — или обришите сузу, или учите језик.  Немојте ни час двоумити: вреди или не вреди научити француски Расина и Молијера ради, или енглески Шекспира ради. А где су сви остали и све остало што смо стекли кад смо један језик више стекли! Код нас, Срба, грчки јези, авај! давно „не важи“. Немамо грециста, немамо, ни до данас, ни честито започету културну своју историју из времена кад смо бар једно имали „високо културно“, икако се данас размећемо сваки час: фреске, па сликарство Војводине, па данас одличан пут сликарства…

Интересантно је горе истакнуто друштво разних критичара превода, интересанто за експерименаталног психолога. Утолико занимљивије што врло многи од споменутих типова и сами преводе, стално преводе. Дакако, занимљивост преводилачких напора држи се, и гони на рад, и после свега што је речено, богзна у име којих даљих, принципа.

Покојни књижевник и критичар, Богдан Поповић, негде је написао отприлике ово: „Начинити превод уметничког књижевног дела исто је што и начинити копију уметничке слике.“ Многима се међутим чини да је оно прво теже од другога. Копист сликар, каже се, мањи је духом и снагом од творца оригинала. Да, али он држи у рукама бар донекле сасвим исту материјалну могућност. Преводилац је не само мањи духом и снагом од творца оригинала, него има у рукама место белог црно, место плавог зелено. И то не само у случајевима великих култруних размакнутости у језицима  — француски и српски, рецимо; крст је преводити Пола Валерија на српски, рецимо;  — него и у случајевимо културно конформних језикâ. Сами елементи језика, а, б, ц, друкчије звуче, друго порекло носе, друкчију душу носе, другом нечему служе, друкчије људе служе, у француком, а друго и друкчије у другом, на пример, у енеглеском језику. Погледајте латински језик Цицерона: четири од пет разних стилова. И погледајте језик Тацита: један стил, који је спремио што треба да тај језик буде и данас жив; у дефиницијама, терминологијама, цитатима, десна рука и радост. И док Богдан Поповић сравњује превод с копијом слике, и истиче веровање да добар превод може далеко ићи, као што добра копија може далеко ићи, има, шта ћемо, других људи које ту буни околност да се једно суди оком а друго ухом. Ти други кажу: да им је ефекте од литерарних производа лакше сравњивати с музиком него са бојама; они се куну да нема под небом превода који би тако задовољио ухо као што нека копија слике може задовољити око. Ти људи воле рећи да је свако песничко дело једна једита партитура, и да нема, и не може бити нека друга партитура из које би се иста музика могла чути. И наводе примере: каква је српска народна песма у немачком преводу? Какав је В. Иго у енеглеском? Какав је Љермотовљев Демон на чешком? Какав би био Митров Љубиша на ма ком језику? И, ти људи чак и од такозваних одличних слободних препева (Змајеви препеви) заклњају рукама на уши, и кажу: Ла Фонтенове басне ми рецитуј на француском, или ћути; треће нема. Заступају такође гледиште да за генијална прозна дела (описи природе, дијалзи, нарочито) важи то исто.

На страни Богдана Поповића стоје људи многобројни; људи који имају и вере и ентузиазма за ваљаност превода, који виде у преводима, сем нужде, велики смисао, разумеју сваки напор око превођења. Но, бивало је, и бива, да и њих захвати хладан талас скепсе, или их узме нека охола борбеност за једно, неприступачно, недостижно. Сећам се сличног и личног доживљаја. Имала сам довног пријатеља Арабљанина, студента арапске, персиске и енеглеске литературе. Прошао је кроз живот као што прође лак ветрић што нас „руком помилује по глави“, и никад више. (Метафора, цивна и она од шпанског је песиника Висентеа Алиександра.) Запитах Арабљанина једном: какви су арапаски стихови и арапске бајке у преводима у којима их Запад чита, свет чита. Никада нећу заборавити горку, искривљену гримасу уста која су ћутала. Сигурно по утиском те гримасе, рекох:   — Машкаре, ваљда?   — Арабљанину одлакну, гримаса се прели у пристојно, али ипак презриво смејање. Ја, на то, због много чега и много кога, брзо сам се тргла, и стала разно набрајати, сравњивати, констатовати, признавати, чудити се, дивити се, али Арабљанин понајчешће отресаше главом: „Машкаре, машкаре…“ И други људи се туже да им у позитивне мисли о преводима пробијау дуге и тешке сумње. И збиља, шта и колико знамо о Песми на Песмама, о Тагореовим стиховима, (баш и кад их је сам преводио на енглески), о песмама Ли-Тај-Пеа? Ако су то све само лажне партитуре? А какви ли су онда, Боже, чар и грација оригинала!… Па онда, у живости сумњи и огорчења, дочепамо неки признат и хваљен превод, где смо у стању да ваљано сравнимо и осетимо; одгурнемо и тај превод: певаш, певаш,  а свака нота погрешна“! везеш, везеш, а сваки бод: те над, те под, те мимо.

Да, превођење је одиста чудан задатак и потреба, чудан проблем. Истина је да је право уметничко дело оно једно, и да за њега мора важити она Божанска „Ја сам који сам.“ Уметничком делу нема дупликата, нема варијанте, нема две могућности да оно буде и живи. Тако је; и тако се човек заплеће све даље у један од најзаноснијих ентузијазама, у ентузијазам за језик, и пита се: је ли онда превођење саблазан? је ли превод књигâ посао ван сваке уметности? је ли превод част за писца оригинала, или је просто паразит на лепоти његовог дела?… И онда још даље: је ли и преводу сврха лепота и емоција, или је превод само средство за зближавање народа, средсство за изучавање литература и култура? Ко ће, и где ће ко казати одлучно да, или одлучно не?

Али гле, преведених је књига више но оригиналних, и већина људи, вероватно, прочита више преведених него оригиналних дела. Шта су дакле, на крају крајева, ти преводи? Јесу ли то покушаји да нам преко припростих, слабих и трулих ћупријица дође гениј у госте? Јесу ли то милости, да великани наслуте, и дођу му ближе, мала његова браћа која говоре на стотину језика? Јесу ли то испаштања за неки велики грех, кад, ето, гениј човечанског рода говори и пиште онако како говори и пише, и разуме га и чује, шака сународника, а нем и глув чезне за њим сав остали људски род! У чудном једном укрштају великих загонетака стоје ти врашки и преко потребни преводи! Као што је оно некад Бог стоврио свет, а у том свету, кажу текстови, било ншето због чега га је неко морао исправљати, тако је Бог — да ли он — разделио језика да би створио чудесан многоструки инструмент човечјег говора и певања, али ето и у тој Божанској идеји несавршенство: да свако од нас буде немушт пред речју и песмом толиких најбољих међу људма. Мит о Вавилонској кули још није доста истумачен.

***

Питамо се, међутим, после свега што је речено: ко су ти који тако заплећу питања превода, који тако говоре и тако мисле? То су они малобројни који знају више језика и читају на више језика; они који, док су се машили за преводом, већ имају неки суд или предрасуду; који превод не читају да би читали, него га прелиставају да би му замерали; који, ако га по некој нужди и читају, стално сами себе драже сећањем на оно право, уздисањем за правим отискивањем сваког задовољства у име оног већег, правог задовољења. Можда је и природно што ти људи тако чине. Само, не би требало заборавити да то није једино становиште са којега се прилази преводу; да то, можда, од два становишта није неопходно прече, и неопходно, у рангу, више становиште, не би требало заборавити да се преводи не пишу за оне којима не требају, него за оне којима требају. И ваља се сетити с каквим задовољством, с каквом глађу чак, чита и неки осредње пажљиво рађен, и осредње књижевни превод онај читалац за кога је тај превод оригинал, онај ко не може да сравњује, ко не може да слути боље ни да жели више. А преводе пишу преводиоци, чак до најбољег и највишег превода, у првом реду за такве читаоце; а таквим смо читаоци сви ми од реда, цео свет, сваки при свом случају незнања или слабога знања.  Овде потписани писац и читалац бранио је једном лепоту преведене јапанске песме неким „јаким“ уображеним аргументима, а песма је била погрешно преведена! И зато ево овде сва своја pro и  contra сабирамо у следеће две поставке:

Прво. О преводима би морали писати, паралелно, с једне стране они који превод оцењују, с друге стране они који превод читају. Овако: човек од књиге и пера, и са знањем оба језика, имао би одредити да ли је превод употребљив; и оценити на којем степену књижевности стоји са свима особинама превода; или до којих степена књижевности је дошао с појединим особинама. А човек од пера и књиге и он, али који зна само језик превода, који дакле превод чита као врсту изворника, имао би изнети утиске од језика, јасноће, моћи израза и сугестивности онако како би то чинио с књигом која није секундарна. Такве пралелне критике, критике с два равноправна а разна гледишта, омогућиле би бољи претрес ствари, утврдиле тачније и стварније квалитет превода, и дале праведнију оцену преводиоца. Рецимо да је меродаван критичар са знањем оба језика, прогласо превод употребљивим и метнуо га, као преводну књижевност, на линију 5; (замишљамо, по Богдану Поповићу, 10 линија). Тај меродавни критчар дошао је до тог суда пошавши као судија од линије 10, спуштао се пет степена низ скалу, пет пута нешто писао, пет пута се нечег лишавао. Дакле, углавном је негативним поступком утврдио своју оцену. Но, зар није право да се сад чује и онај који, у неку руку, полази од линије 1, или 1,2, који се дакле пео уза скалу, који од степена до степена додаје, и теши се, који дакле позитивним поступком долази до свога суда?

Зналац туђег језика, можда и земље и целе културе, без бирања преврће по преводу, одобрава и замера, можда и учи на њему. А онај који не може знати оригинал дела, тај срче уметност, ужива, понекад се можда усхићава преводом. Правилно је дакле да преводиоца као преводиоца третирају обе стране. Онај коме је А. Франс, рецимо, синониман с француским језиком, с француским звуком, с француским слогом, тај, строго узевши, не може превод Епикурова врта ни конциповати као књигу и дело као такво; прими га само као превод. Дочим је за оног другог преведени Епикуров врт и књига и Франс. Правилно је дакле да о преводу каже своју реч он.

Друго. Док се не одомаћи код нас обичај да о преводима пишу обе стране, морали би се критичари из првог табора, док пишу критику, морали би се сећати да њима није баш сасвим туђе ни начело оних из другог табора. То јест, јасније речено, сви познаваоци једног или више страних језика који тако воле да пресеку: „Превод треба да је сасвим првокласан, нешто сасвим ретко, иначе не треба малтеретирати дело, и заводити оне који читају превод“ — ти људи смећу с ума да су на другом неком месту они исти такви сираци који морају да читају превод. И да се сете да су у таквом случају — кад гордости од праве и највеће насладе нема, кад су „суд и осужденије“, због властитог незнања, много тиши, — да су онда куд и камо скромнији. Срећни су од сваке пристојне могућности да упознају оно што желе, без великог истраживања првокласности. Бива чак да своју летиру, чисто на основу лектире, хвале и препоручују као одличан, као најбољи превод. Ако дакле пишемо оцену о једном секундарном и релативном раду, не бисмо смели никада сметнути с ума да је превод рад који чекају две сасвим различите психологије; и, да би се ситуација још више осложила, да је преводилац радио тај рад према једној трећој психлогији, трудио се да се приближи, да одано послужи, да се умили писцу чије је дело по љубави изабрао за превод.

Чудна ствар, остају ипак преводи уметничких дела! Треба за то сасвим необична и даровита смелост. Копија? Копија слике тежи да убде оно исто  по цртежу и боји — колико је игда могућно. Цртежа, рекох? Погреших. Нико не прави копије цртежа. Јесте ли кад видели копију Да Винчијева голога јахача на коњу у галопу? Цртеж, цртеж је скриптура, рукопис, сама рука уметника. Тајан испод боја. Превод, превод такође тражи тајну оригинала, и такође је никад не налази. Превод — то је нешто суштински друго но оригинал. Уметник (ликовни) ће одмах познати копију своје слике. Песник, писац, не може никада погодити, познати, одобрити у другом језику своју неову егзистенцију, сем да је и он од оних који познају оба језика. Остају преводиоцима мамац, такмичење, бескрајне могућности човекове. Па и могућност, рецимо, да нам наш човек, да на српском језику говори Вавилонску кулу. Врло је тешко бити човек и једаред, но ипак има мрва истине у познатој: колико језика, толико пута човек. Ако неко једно за другим говори, течно и тачно, разне језике, има у томе нешто комедијантско, мађионичарско, можда и сатанско. Ево једна у том смислу занимљива изрека. Ми лично, сматрамо да је изрека морала настати у годинама кад је Бајрон живео у Италији; али је теже домислити да ли су је Енглези или Италијани смислили. „Кад се Енглез поиталијанио, као да се у самог ђавола преобразио.“ Тврди се да је Бајрону врашки лепо стајало кад је сасвим течно и тачно говорио и псовао венецијанским дијалектом…

Исидора Секулић, ЈЕЗИК И КУЛТУРА (стр. 161-171), Stylos, Нови Сад, 2003.

 

Исидора Секулић, ВЛАДИКА ЈЕ БИО МИСЛИЛАЦ, АЛИ ЈЕ ИЗНАД ТОГА БИО МУДРАЦ…

(…) Владика је био мислилац, али је изнад тога био мудрац. То су разни духовни комплекси. Мисао је резултат проницања и сумњи разума, и запетог држања те две акције. Мудрост је дар, чисто духовни дар чији се темељи не виде, чије се ход и раст не може контролисати. Мудрост је врста Божанског знања, она не еволуира, она ј е с т е. Нешто је ипак истакла историја човечанста: да мудрост силази на људе жртвоване по позиву, и преображене још за живота. Владика Раде је био спремљен да прими велики дар мудрости. Он је био жртвован косовској идеји, и то онаквој какву је сам исхранио у себи, да постане већа но што је на Косову била. И био је Владика жртвован монаштву, жртвован и као човек, али нарочито као стваралац и писац. (Шта би било од Луче, од дела зрелости Владичине, да није сметао монах!) Био је жртвован безљудној пустињи: очи његове су добиле поглед сфиникса. Био је жртвован робијашкој самоћи без културне светлости. Био је жртвован пустим верама у Али-пашу, у Милоша Обреновића, у бана Јелачића. Био је жртвован нерадосноном књижевном раду. Сими Сарајлији је писао: „Печатајте Лучу како хоћете, старим или новим правописом, и пошаљите мени тоико и -толико примерака, а са осталима чините што знате“… А од 1847-ме па до смрти своје, дакле за четири године дана нерадост је само расла: не доживе Владика, не прочита једну једиту студију или оцену од какве-такве вредности о делу као што је Горски вијенац, ни врелу ни хладну, ни од песника ни од учењака. „Племе моје сном мртвијем спава“. Владика није знао ни дознао шта је створио кад је Вијенац написао. Смртно болестан, 1850, у Бечу говорио је Ђорђу Стратимировићу: „Ах, Ђоко, Ђоко, не бојим се смрти, али сам се надао… исписати можда неумрле спевове“. И тако даље, и горе. Ето тај човек и писац, тај жртвовани човек по опредељењу пео се постепено, па и попео на висину преображености још за живота. И са те висине је говорио не мисли, него мудрости, оно што има надмоћ над сваком мишљу и над сваким правом. Казивао је Владика о стварима последње стварности и увек коначним изразом. Што стари Грци учинише с једном епиникијом Пиндаревом — урезаше је у мрамор — ми бислмо морали учинити с целим Горским вијенцем. 

Исидора Секулић, ЈЕЗИК И КУЛТУРА,(одломак из есеја „ЈЕЗИК ГОРСКОГ ВИЈЕНЦА“, стр. 225-226) Stylos, Нови Сад, 2003.

Исидора Секулић, ПРКОС

Где год је победила идеја, и где год је било велико дело правице или ослобођења, свугде се над вољом, тежњом и нестрпљењем морала развити и застава пркоса. Пркоса, који је синтеза веровања у рад и јунаштво и жртву и злог огорчења према ограничености, кукавичлуку, малодушности и неваљалству.

Вера није доста, јер је вера религија с крстом љубави на грудима и у руци; тежња није доста јер је тежња метафизика с маглом у оку и у души. Пркос је оно што риче и рогом удара, и што може дати сав зли и добри квалитет моменту у коме се напада и побеђује или пропада.

Воља и тежња су аристократске силе душе; пркос је јетки и жучни супстрат срца које је материја, које воли и мрзи, ствара и руши јер хоће што хоће и мора што мора.

Сви мученици и хероји духа и напретка људског, у часу одлуке, у часу жртве, у часу смрти заклињу се прво на заставу пркоса, да би херој, који воли идеју и човечанство, сасвим победио човека који воли себе и својту; а тек затим на заставе заветне мисли и идеала које освећују средства бораца и опраштају грехе јунака.

Из пркоса према отпору рађају се и трају све силе у природи и у друштву; из пркоса према пркосу постају и трају све равнотеже које држе свет. Из пркоса Прометејаве, да донесе људима ватру, родио се дух човека са способношћу мишљења и стварања; из тога се титанског пркоса родило све, чак и Христос који је умро с трагичном утопијом хришћанства у срцу да се чупањем пркоса и трпљењем и опраштањем побеђује и диже.

Кад сам видела гроб Галисов у Фиренци и на њему гроб с црвеним лестивцама на плавом пољу, одмах сам осетила да није истина да је то симбол трпељиве истрајности која степен по степен у небо доспева. Осетила сам да је то симбол оног бунтовничког пркоса сваког мученог великог човека који преко главе мрачњака и дебелих њихвоих зидина наслања лествице свога дела право на небо.

Чини ми се да је Спинозом једна велика нисцрпна енергија умрла од туберколозе само с тога што се тај гоњени и распињани џин уфантазирао у философију о резигнацији и у идеју нужности, место да је с мржњом и осветом сваки атом неправде и мрака писао не  е т и к у   него Етику Пркоса.

Сва политичка и социјална борба Руса застајкује, посрће и пада што је руско огорчење литература, што код њих никад нема оног активног и акутног огорчења које би вољу разјарило до пркоса, идеју потенцирало до идеје — силе а топли лирски фанатизам њихов за идеју извргнуо у злу и осветљиву биготерију идеала.

Често се сећам како је велики Тургењев у свој Русији није могао да нађе тип позитивног радника и пркосног борца, и с каквим је одушевљењем а вероватно и стугом писао И н с а р о в а  који је морао бити Бугарин па да буде „без бојазни, тврдоглав и горд.“

Одиста, кад би наша воља могла толико хтети колко наше силе могу дати, победе би наше биле сјајније и чешће. Кад би наша воља увек могла да буде пркосни бунтовник који у бури налази покој и задовољство, не бисмо били кукавице које проблем горке чаше решавају: или ме мимоиђи или да те мимођем.

Праведнимм и неправедним пркосом су римски цезари стали ногом за врат свету и времену, пркосом је Наполеон толико пута балансирао на врху игле целу Европу; пркос је оно што мртве диже на ноге, пркос је оно што говри: и да буде воља наша!

Ми ћемо дакле крајњим могућности настојати да своје огорчење огорчимо и своју силу осилимо, и да своје трпљење и чекање пркосом по челу удраримо.

Кад друкчије не иде, пркосом ћемо разбити бесмислену судбину, пркосом ћемо направити велику судбину, пркосом ћемо победити, пркосом ћемо снове остварити.

Шабац (1912)

Исидора Секулић, ЗАПИСИ О МОМЕ НАРОДУ, (стр. 39-41) Stylos, Нови Сад, 2001.

Исидора Секулић, О ПРОЛАЗНОСТИ У ЖИВОТУ

Међу људима живи, и наслеђује се формула: да је о неким чињеницама „паметније“ не мислити. Наслеђује се уједно и ванредна способност за то паметно немишљење.

Занимљиво је да у те чињенице долазе некоје од најкрупнијих појава и идеја овог света и живота, из области душе и духа, етике и морала. Између осталих, чињеница пролазности. Пролазност, као природно начело, као ток наше егзистенције, пред нама је, с нама је, у нама је, стално као крв и дах. Пролазност је услов живота који имамо, податак за све што ценимо и волимо; од начина како идеја о тој чињеници живи у нама, зависи оно у шта циљају напори човека: мир, и мудрост, и доброта човечанска. Оплемењена свест о пролазности, пролазност нас, и свега око нас, то је извор мира, мудрости, доброте. Увек нам смета она сурова реч у Еванђељу: Безумниче, још ноћас ти могу душу узети. Израз за пролазност не би смео бити претећи; пролазност није катастрофа, она је стално стање. Израз за пролазност мора бити складан и мудар. У нашој таласавој егзистеницији, талас је и лепота и енергија и ход. Божја воља је талас.

Међутим, ништа не свету није толико празна узречица, толико празнословље, колико — у разговорима, текстовима, саветима, тешењима — наши стереотиписани и обезличени изрази: све пролази; ништа није вечно; свему долази крај; данас јесте, сутра није; итд. Чује се то сваки час, поводом свачега и ничега, са једном одвратном механичношћу која избацује своју паролу слично оним глупим рефренима који немају никакве везе са строфом којој су додати.

Судбине наше су таласи. Таласаво кретање мишицом и руком у знак опроштаја при одласку, симбол је дубок и диван. Друм вијуга, рука таласа, човек се губи из вида. Назидамо кућу, и затворимо се у њу, али куће су зидане по друмовима. Човек седне мирно, прекрсти руке непомично, али по рукама реже пролазност резотине као и по лицу. Нека једна личност, сакривена и непозната, промоли кроз прозор руку, тако је као да смо јој и лице видели. Пролазност је идентична с нама сваког тренутка, у свакој црти лика или руке. И више је у нашем пориву и лету, него у умору и паду. Жеђ да се што више уради, дочекивање белих зора са захуктаним енергијама, то је ритам пролазности. А меланхолија што тако мало можемо да свршимо лепа је, има диван осмех оних који путују, одлазе, боре се са својим крилима кад год се вежу за једно место, једно чекање, једног човека. Код сељака, примитивних, непосредних, живих више својим бићем него правилима и навикама, чује се поводом свачега реч: ако Бог да, и види притом поглед који прне из очију у даљину.

Ми смо сваког часа друго и другде. Два пријатеља се не могу наћи два пута на истом месту, исти. Пролазност свира у нас модулације, такве да пресићује сваку фантазију. Живот је од тих модулација леп, и једино од њих дугачак и вијугав… Али људи празнослове: пролазност наша, то је страшно; боље о њој не мислити. А о чему је онда добро мислити? О животу. Па ми у свом празнословљењу и живот зовемо страшним! И зар је живот противност пролажења? Живот је синтеза живљења и пролажења: он је пролазност, са спираластим боравцима око станица које се, редом, остављају. Ко не мисли о пролазности, не мисли ни о животу. С разапетим једирма и крилима се одлази. С пуном чашом живота у руци се пролази. Мушкарци, тако јаки у примитивном осећању свог бића, срочили су ону чувену и чудесну омладинску песму, чија строфа почиње речима Gaudeamus igitur, а свршује речима Nos habebit humus. 

У младости, у кући и у школи, редак је случај да нас неко учи мислити о пролазности, правилно, постепено, храбро, као о битној црти наше егзистенције, и свега у њој. Напротив, уче нас кукавички избегавати ту мисао. Почне ли неко сам од себе да разговара са живим песком на коме стоји, плаши га околина њим самим као човеком у кога је ушао „црв песимизма“. И бар да га онда уче да буде доследан, и да и не говори о оном о чему не мисли — не, навикавају га да на помен пролазности уздахне познатим лажним уздахом, најлажнијиим сурогатом за тобожње разумевање, и да празнослови на тему: судбина, смрт, и, нарочито „морање“.

Само недостатак сваког оплемењног размишљања о пролазности може усадити, и усађује у човека осећња коби, осећање пролазности по „морању“, дакле, по насиљу. То је једна од најнечовечнијих и најлажнијих идеја од којих се човек икад бојао. Бојати се онога с чим певамо и играмо, бдијемо и спавамо. Као наше сунце, као наша мора, и ми свака двадесет четири сата прођемо синтезу свога бића: устанемо и легнемо, сванемо и малакшемо, јесмо и нисмо. Самим тим што је пролазност идентична с нама, ми морамо носити у себи наклоност за линију људске егзистенције; не може друкчије бити. Дивне, мирне слике пролазности у природи испуњују нас једним емотивним одушевљењем за лет и одлазак. У те слике долази и визија о читавим јатима наших савременика са којима тихо слазимо до наших граница. Стриндберг, велики поет у основи, завршује сцену, у својој драми Соната духова, једном визијом која је сведочанство лепоте одласка. Младић казује двојци што умире: „Нека ти Бог буде у помоћи на путовању“, а Стриндберг наређује режисеру да оствари визију у пуној лепоти: „Цела соба нестаје.“

Више но по ичему другом, по пролазности су нам браћа и сестре воде и путеви, лептири и камичци. Све таласа и одлази, у миру и складу, и насиља и морања нигде нема. Човек пролази сагласан са пролазношћу, иначе не би никада имао мира. Бодлер, који је, као толики песници, више пута писао смртност и смрт с помоћу картонских страшила, једаред је погодио реч племените мисли: O Mort, vieux capitaine, il est temps, levons l ‘ancere. 

У тој области, области мисли о нашем пролазном бићу, философија је, свеукупно, и до данас, јача од поезије: чистија, искренија, храбрија. Поезија, целог света, свих времена, врви од позе и театра; од херојских смрти за чију узвишеност је потребан афекат; и од тужних смрти слабих бића око којих стоји стењање огорчења, и ори се клетва и протест против Бога, који, наравно, узвишен као и смрт, не одговара на нападе. Лиричари и романтичари су добрим дeлом они који су у човеку однеговали идеју о смрти као о нечем изненадном и туђем и неразумљивом, и научили човека да пролазност своју везује за нешто чудовишно катастрофално, за церемонију ужаса, погреб и црве. Проза, мање емотивна и субјективна и декоративна од поезије, ближа је философији, и она је чешће у инспирацији да покаже да је племенита сагласност човека са судбином пролажења извор естетичких и етичких блага у човеку. Један од највиших примера за то јесу, можда, Тургењеве Живе мошти. Болесница је постала уметник. Она види лепоту света из лепоте растајања; растанак је тренутак добрих моћи човекових; растанци су пуни осмеха и апсолутне доброте. Болесница тако пева.

Од наших лиричара са философском предиспозицијом, понајгоре и понајбоље о смрти писао је, можда, Крањчевић. Штета што ни он, као ни толики други наши песници није по свему, унутрашњем животу и култури, дубље утонуо у Једно, Једно у смислу философском и религиозном. Овако, бунтовничио је по религији узалудно; написао онај роматични vacarme о гробљу („Гробље на умору“); али, уједно је и творац, и то је истој песми, она два реда савршене истине и лепоте поетске и философске:

Па умире онда сама…мре нечујно, слатко, лако.
Од серафског тише перја, кад се крилом Богу клања. 

Велика поезија стоицизма, то још чека на свој ред у модерној поезији. Стоицизам је за време ренесанса већ имао једну обнову, али опет у смислу философије. Било би време да устане у облику поезије: слободан од скепсе античке, слободан од театра романтичара, оплемењен тихом поезијом растанка од којих нам је састављен живот.

Велики је релгулатор, и мелем, оплемењена идеја о пролазности, у животу свакидашњице, пуном интрига, распре, неправди, лишавања. Човек који осећа како све иде сваког часа, не може бити толико заплашен, увређен, или унесрећен да би заборавио да су и онај и оно што плаше и бол проузрокују, пролазни, да пролазе и непријатељ и његов ударац још док се обарају. Још док рачунају како ће пасти и ударити, размак се мења, пролазе и џелат и жртва и буздован, размичу се, иду сваки својим путем, даље. Нема пакости, нема освете, нема ударца, нема казне, нема рата, који би оно били, и оно могли, што су машта воља и жеља, или рачун замислили. План је нацртан и исписан, замисао о разорењу нечије судбине запечаћена у машти. Видимо, са ужасом, како се јуриш примиче — али одједаред, из свега тога нам махне таласави покрет руке која одлази, знак растанка, од намере, људи и свет Qui tu ut timeas a mortali homine: Hodie est, et cras non coparet… Мисао о пролазности утољује гњев, блажи поглед, разведрава песмистичка настројења. А могла би решавати спорове читавих народа.

Са куле на рту новрешке обале гледали смо, једног јутра, пучину немирног мора, и над пучином неколико морских птица у страсном лету. Две горостасне и дивне силе, у покрету: сила мора и сила крила; јуриле су воде, и птице, путањом пролазности у свој довршетак. Моје је било подељено на две узљуљане али болесно тешке и у месту гибане површине, које су дрхтале, надимале се и проваљивале се у себе, као течност коју у затвореном котлу надима и витла огањ испод котла. Између те две мутно маслинасте површине, изривен кривудав бео пут. А по њему, широки и као бродови дуги таласи, полегли заривено, како треба за брзо пловљење, ваљају и одлазе брзином неповрата. Ставангер и његова кула их више видети неће. Пене расплетене се гоне по њима, и драже их на још силније хитање. Белом путу нигде краја, сили која је нагла да носи нигде сметње… Између воде и тамног неба, друго путовање и одлажење. Укошене до усправности, круте и оштре као ноћ, четири птице, са буром у крилима, у познатој предсмртној линији, пирују свој велики лет, и са муњма брзине у себи престижу таласе, и остављају ставангер и кулу, градове и планине, гнезда и домове.

Уђоше нам у душу тај кас водених хатова, и тај лет морских птица; и остала у нама завазда лепота од измирења са судбинама таласавим, љубав за живот наш који не би био наш кад би знао за враћање.

1931.

(Први пут објављено: Исидора Секулић, Белешка, Српски књижевни гласник, н.с., књ. XXIV/7 (1930), 509-512.)

Преузето: Преузето из књиге: Исидора Секулић, ИЗРАВНАЊА, (стр. 126-131 ), Neopress, Београд, 2017.
(приредио Јован Пејчић)

 

Исидора Секулић, „СОКО ЛЕТИ ПЕРЈЕМ А НЕ МЕСОМ“ или ГДЕ ЈЕ НАШ ЗАВИЧАЈ?

Где је људима завичај? Тамо где други људи око њих разумеју до краја и до дна шта они кажу, до последњег спољног и унутрашњег трепета језичког разумеју шта је онима драго и шта их боли. Заузму ли нашу њиву и село народ другога језика, завичају нашем је крај; они који до дна и до краја разумеју родним језиком, кад јад додија, селе. Куда селе? Тамо, где тамошњи људи до дна и до краја разумеју шта кажу досељници. Сеобе Срба и бежаније Срба ишле су у крајеве где се српски говори. Емиграције наше у Русију, Влашку, северну Мађарску, нису могле заменити завичај: туђина, то је туђ језик. У многим српским породицама виђа се на зиду слика која се зове „Сеоба српског народа под патријархом Арсенијем Чарнојевићем“. Та је слика једна тамно свечана апотеоза народном и материјалном језику. Оставили су исељеници села и њиве, куће и гробља, али у горко ситснутим устима носе свој језик, и где се проспе реч која се до дна и до краја разуме, тамо ће бити завичај и живот. 

Чешће смо у положају да некоме, странцу или домаћем, треба да кажемо највишу духовну вредност нашег народа. Као из пушке одговарамо сви исто, истим речима: Народне песме, Горски вијенац. Заборављамо казати основну велику вредност: народни језик наш. Наш је књижевни и језички случај посебан. Најбољу поезију у нас створио је народ; највећи наш модерни песник, Владика Раде, Његош, нешколован је брђанин. Језик народне песме наше, епске и лирске, језик Горског вијенца, то је величанствена дикција, ванредан стил, створени за израз високих духовних потреба: за афористичку мисао, за религиозну мудрост, за очшћен бол. За нас Србе, за наш посебан случај, ми се усуђујемо поставити ову тезу: док језик у простом народу не постане стилски и песнички моћан, нема песника који ће на том језику певати знатну и велику поезију. Песник најпотпуније употребљава језик, али народни језик креће и буди песнике међу онима који су даровити за песму: језик свира, језик слика, језик куће гради. Речи су за песника објекти као за сликара фигуре које ређа по платну. Објекти, не представе. Какав је чији народни језик, онаква му је машта о лепом и вечности. У Софокловој трагедији Грј Ајакс каже: „Оно што људе носи није делање него реч.“

Интелектуалци кажу: ковати реч; а народ каже за нечију лепу и сређену реч: лепо изнитио. По нагону, народ каже праву ознаку за свој језички рад. Прост свет ствара споро, невидљиво, тихо, као природа. Нико не види и не чује стварање природних ткања, и ткива. Исто тако, нико не зна каквим је начином ова или она покрајина наша створила значајан језик, говорни језик пун музике и богат стилом. Црна Гора, Херцеговина и Босна, српско Приморје, Његош, Митров Љубиша, Кочић, то је језик простог народа, уједно језик компликован и густ од прецизних назива и ретких фигура, језик пун нити и збијена ткива. Прости су људи уосталом у стара времена и мостове преко потока и амбиса нитили, плели, пребацивали их без ковања и закивања. Нит по нит се у простог света извлачи и стиче искуство за све, па и за језик. Сељак не гради језик ни по интелектуалним спекулацијама, ни по језичким аналогијама. Него живи са стварима, посматра им промене безброј пута, похвата им тајне, и једнога дана ствар сама и себе каже како се зове. Код нашег простог човека, отуда нема дотезања и неприродности у језику — његов језик је спонтан, оригиналан, истоветан са животом и тела и душе. Интелектуалац полази од појмова и од њихова апстрактног и немог кретања. На етимологији, упоредној граматици, на старим текстовима куша интелекуталац истину, примењивост и лепоту речи. Његове фигуре, отуда, и кад су најлепше, постоје условно, релативно, отуда и зато, и на том месту. Фигуру „ситно брашно као пена“ није направио интелектуалац. Њу је изнитио човек који је живео са брашном, са ситноћом, са пеном, а у себи носио језичку машту једног народа који ће са сељачким језиком дати књижевни језик, прави књижевни језик, можда и сувише патетичан и свечан књижевни језик. (Такав, можда, због трагичне исотрије српске). Наше народне пословице стоје као грађевине или као живи људи са људским физиономијама. Читаоцу дође да некој пословици пружи руку, некој да дубоко скине капу, неку да појури, о неку да се ослни као о чврст зид. „Соко лети перјем а не месом„. Која демонска дистинкција у знању ствари, која лепота у констатацији, и то, строго узевиш, без помоћи фигуре. Ту су хиљаде нити телесног и духовног искуства! Тај израз је сам собом већ ранг поезије, метафизике! Перје чини крило; крила су ван меса и костију. У ранг поезије иду Љубишини текстови, Матавуљеви текстови, Кочићеви текстови, а то је све проза! Шта онда рећи о текстовима и језику Владике Рада! Проза или стих, у језику тих текстова нема једне аморфне речи, једног лажног звука, све је сливено, сабивено, уткано; нигде пукотине куда би драм звука и силе језичке застранили.

1935.

(одломак из есеја Народни језик наш — понос наш)

(Прво објављивање: Исидора Секулић, Народни језик наш — понос наш, 1935., Зборник у славу Филипа Вишњића и народне песме, Београд, 1936, стр. 101-106)

Преузето из књиге: Исидора Секулић, ИЗРАВНАЊА, (стр. 25-27 ), Neopress, Београд, 2017.
(приредио Јован Пејчић)

Исидора Секулић, КО ЋЕ НАПОСЛЕТКУ ПОБЕДИТИ?

Питају се људи најчешће: Ко ће напослетку победити? Не треба то да се питају наше генерације, које су победе виделе, живеле, и цениле. Из добро усредсређених интелигенцијја треба се питати: Ко ће остати, остати са ставоми држањем свога бића. Остаће најбољи. Духовно и морално најбољи. И међу великим и  малима они који су најбољи. Чиме ће све велики одолевати и стојати, то је њихова ствар. Наша је брига: мали народ. Усамљени смо много. И потребније нам је од свих организација, усредсређење, одсуство расејаности и заборавности. Треба да смо као онај безброј зрака што је у жижи само једна тачка: треба да смо једна интелигентна свест. То нам је жижка и концентрација. На шта друго бисмо се и могли усредсеђивати? Злата немамо; велике индустрије за конкуренциују немамо; мистицизма и опсене величине немамо. Остаје нам аконцентрација духа и памети, и дисциплина морала. Стара наша косовска метафизаика. Имамо да се усредседимоу бићу, језику, моралу и Богу. Јер то су ствари с којима се остаје после ратова, победа и пораза. Последњу равнотежу успостављања Бог, последње од расе што свет чува, то је њена религија и њен морал; а никад не робује језик, који гради књижевности, и којим се људи опомињу да се не би расејали докраја, у тешка времена. Некада, под Турцима, наша браћа бише делимично расејани, и примише ислам и други живот и обичаје; али не научише турскикпа су, с језиком, и данас оно што смо сви ми други. Занимљво ће бити да овде дамо навод из мисли и речи баш меачког песника, диван амантет малим народима и свима расејаностима. – Који је то немачки песник, и из којег времена и прилика? То је духом чудесни Хедерлин., жив у доба после Наполенових ратова и дробљења Немачке, кад је Хелдерлин био син и грађанин малог народа и државе. Пише Хелдерлин: „Што живи једним бићем, утаманити се на да; остаје слободно и у најгорем робовском стању; остаје једно ако га и до дна расцепиш и до сржи разлупаш; остаје нерањено, и искинуће се победнички из руку тлачитеља.“

1940.

(Објављено први пут: Српски глас (Београд), II/24 (25. IV 1940), 3)

Исидора Секулић, ИЗРАВНАЊА, (стр. 43), Neopress, Београд, 2017.
(приредио Јован Пејчић)

Исидора Секулић, РЕЧ О ПРАВДИ

Правда у људском друштву и људском поимању никако не може да постане комплетан појам, да обухвати и Божју правду и људску правду, и правду са дугим роковима и правду са кратким роковима. Божја правда, то су врло сложена срачунавања и уравнотежавања небројених дуговања и чинилаца. Та правда види и чита и село, и сеоско гробље. Људска правда, то су краткорочни поступци, примитивна наплаћивања и одмазде, наивне обмане да се правда десила ако се човек неки намирио и осветио. Човек не зна за једно основно знање у области Божје правде: оно што ја немам, то је оно што мени није дато, а није оно што други има. Све људско „имање“, и духовно и материјално, долази из једног извора, и враћа се у један извор. Васеленска економија и уравнотежења врше се, што би рекао Његош, магнетским погледима великих закона, а не додавањем и одузимањем из људских џепова.  Еванђеље лепо тумачи: све што имамо, то су они таленти које Бог сваком поособ даје, и које свако поособ има да врати у најшири колектив, у васеленски колектив. А срди се Бог ако неко врати таленте неумножене трудом и напором, ако у онај извор ништа од себе не дода извора ради и других људи ради.

Варају се сви који мисле да два суседа чине комплменте у неком проблему правде; да онај што „има“ и онај што „нема“ чине проблематичан неки спрег. И један и други имају своје сасвим засебне странице у великом рачуноводству равнотежа. Онај који пред људском правдом „нема“, можда много има, само оно што му је дато још није узео у напор. (Људи се највише жале на немање слободе, и чекају је од правде. Не знају да и слобода зависи од унутрашњих напора човечјих.) А онај што по људској правди „има“, можда није никакав поседник, и од добивених талената ће можда једва што моћи вратити. А треба их вратити, и то с порастом, баш у васелену, у последњи и нашири наш колектив, пошто су служили и плодове доносили у мањим колективима народним и међународним. Нема обрачуна до последњег обрачуна. Отуда је сваки процес правде на крају крајева између Бога и човека, а не између човека и човека, или човека и људи. Само се напослетку зна где је била моћ, у имању или у немању; само се напослетку зна колико је неки ударац био ударац а колико самоударац. У Еванђељу лепо стоји: „Безумниче, још ноћас могу“… имање претворити у суво лишће, а живу душу узети из живота. Опет у Еванђељу читамо: „Доста је сваком дану зла свога.“ Због вијугавих путева тачних обрачуна Божја правда је спора. Спора је и зато што је и стрпљива. Стрпљиво чека човека да узре за правду, да постане доста осетљив и за радост и за ударац. Ко се у Божју правду нада, подуже има да чека, и дешава се да му живот није довољно дуг да дочека. Али је то свеједно за онога ко има дубоку веру да ће се све задужено и разравнотежено смирити.

Има један ванредан пример о тачном вођењу васеленских књига правде ради. То је стална и непогрешна равнотежа у рађању мушке и женске деце. Сравните статистике света, и видећете чудо од поштеног и праведног рачуна. А кад би то ишло по људској правди ма само годину дана! Сви који желе сина, а то су сви, и сви са „оправданим“ жељама, начинили би покор на земљи и сахранили човечанство. Ма како неправедно изгледало људској правди што један има шест синова а други шест кћери, то је праведно уравнотежење у великом колективу. Божја правда је дакле врло често „неправда“. Али та неправда држи живот материјално и морално. Када би за један тренутак само Бог могао пристати да испуњава правду људма пожељну, тога истог тренутка би дошло на једног човека десет смрти, а на другог десет ручкова. Докле год човек нема идеју о Божјој правди, његови трагични сукоби с правдом и с Богом настављаће се. 

1941.

(Први пут објављено: Исидора Секулић, О правди и вечности, Српски књижевни гласник, н.с., књ. LIX/1 (1941), 1-4)

Исидора Секулић, ИЗРАВНАЊА, Neopress, Београд, 2017.
(приредио Јован Пејчић)

Исидора Секулић, ИДЕ ЛИ УМЕТНОСТ НАД СВЕТОСТ?

Један француски писац има у души много оне моћи коју су грчки философи звали егемоникон. Андре Сиарес воли да има право, да пресуђује. Његово је и смело тврђење: да уметност иде над светост. И ту тезу није развијао и бранио, него је, по нагону уметника, залетео се да победи једном личном пасијом, једном мишљу која је стварно само помисао. Казао је: Св. Францискус из Асиза није толико једини колико Бетовен.

Могло би се можда преко овога прећи лако, као преко једне игре духа, једне мале утакмице идеала коју је сам у себи приредио писац. А може се то узети и као озбиљно теоријско разграничавање двеју највиших форми човечје обдарености и напора. Ми нисмо могли да примимо игру духа. Поређене су две вокације из два разна света, и не ради координације, него ради субординације. Уметник и светац разнородни су у клици бића, дијаметрано супротни у смеру егзистенција. Уметника опредељује, сем душе његове, овај свет, тело, клима, историја, култура. Уметникове страсти су у оквиру живота, и његова је тежња да земаљским појавама даде земаљски израз. Уметник прима стање света и живота које јесте. Болна му је само пролазност. Али обратите пажњу, уметнику не смета много ниједна пролазност до она смрт са којом он пролази. Свеца не опредељује никоја околина и никоја околност, само његова душа. Та душа осећа духовни свет не као далек него као близак, и зато та душа полако али стално отходи од овога света. Светац не прима ово стање света и живота, и он није ни два узастопна дана на истој тачци своје егзистенције. Кад сутон падне, уметник је пред ноћју, светац је пред смрћу. Ми нисмо могли примити игру духа ни зато што Сиарес није поредио личности и вредности које још стоје у хаосу живота и рада, па се о њима може казати оно што утисак једног часа намеће — него је поредио вредности које су издржале најглавнију, посмртну критку. На једној од тих личности лежи близу седам стотина година критике, а на другој око сто и педесет година.

Сваки човек има два простирања. Једно је ограничено контурама карактера и облашћу друштвеног хода и рада. Ни то простирање није мало, јер контуре карактера обележавају велики обим. Друго простирање је страховито, толико колики је свет, колики је онај немир који нас стално мучи, стално тражи пут преко свих светова, и пита за вечност. Туда се човек простире, ако се сме рећи, а мора се рећи, само као зрак, зрачењем. Када смо ова два простирања метнули у свакога човека, поготово их оба имају људи особитих вокација које вуку у идеал уметности или у идеал светости. У великом простирању, једно је свецу и уметнику заједничко: стварачки полет за велики задатак у којем дејствује на један или други начин и нешто тајанствено, божанско, божја помоћ. Сви људи без разлике слажу се у томе да у уметности и светости има нарочитих божјих дарова, да је Бог на један или други начин присутан у напорима свеца и уметника. Али затим, једни, слично Сиаресу, стављају уметника над свеца, а други свеца над уметника. Једни су, са уметником, за врховне идеале у овом свету. Други, са свецем, за подређење целог овог света вишем идеалу. Неки су за довршено дело, неки су за мисију човека коју смрт не зауставља. Некоме је Бетовенова музика коначан домашај: врхунац достизања уметникова, и врхунац духовног настројења слушаочева. Други иду даље, упиру прстом ма у које уметничко дело и кажу: Ма колико потресно и лепо, је ли то доиста највиша тачка човекових могућности у области духа? Је ли се ту збиља смирила она васеленска тежња у обдареном човеку која иде за тим да човек дела сродно Богу?

Уметник је природа која сабира, и из богатства ствара. Уметник је у обичајима, у служби, и у слави овога света. Уметност се види, уметник показује материјални облик, полаже свету рачун, побира од света плату за дар и рад, у новцу и у слави. У раду уметника, од једног тренутка надаље Бог се повлачи: онда кад уметник циљу стиже, дело довршава, пред свет иступа као победник. У уметности вредност расте до границе своје, она се испуњава. Уметник стаје и одмара се од зрачења. Зрачење се понавља, и умножава, али не продужује једно и бескрајно. Бог је с уметником у границама овога света. Уметник ради, Бог сарађује. А на ту сарадњу Бога уметник је горд земаљском гордошћу човека одликованог међу људима.

Светац има другу вокацију, други циљ, други однос према Богу. Светачка природа не сабира, него се лишава свега, сем разума и душе. Светац не остварује објект, не полаже људима рачун, не прима никакву награду. Светац гледа овај свет одозго, у сведеном плану и са сведеном динамиком. Светац се простире скоро искључиво зрачењем, у даљину. Њега занимају божје бриге, и свет овај као божја брига. Светац моли Бога сваки дан за помоћ, али у смислу том да он, човек са светачком вокацијом, постане сарадник Бога на невидљивом и вечном. Разлика је између сарадње Бога с човеком и сарадње човека с Богом. Бог помаже уметника ради лепоте и истине у земаљском животу. А светац чини подвиге да би додао нешто истинама и лепотама надземаљског живота. Свецу је циљ чилети. Чилети незнан и неважан, кроз тежак унутрашњи рад, и кроз рад спољашњи, који често људи сасвим не разумеју, често погрешно тумаче. Спомен Св. Францискуса знан је и чува се на земљи углавном по траговима особите уметности у поступцима његовим; по братским и поетским односима његовим према људма и животињама; по разговорима његовим с цвећем. Рад главни у свецу није био ни тако прост ни тако поетичан. Кроз муке и ноћ умирања пробија се онај ко одавде са земљом хоће Богу у тешким бригама његовим да послужи. Светост се не види. Главно дело Св. Францискуса невидљиво је било, и од оног света је било. Земља и људи суде свеца по малом простирању његову. Светац међутим, не цени, заборавља све те станице смерности и службе своје на земљи, а рад и простирање његово је у даљину, у сарадњу с Богом. Светац се не довршава на земљи и жив. Он се преображава кроз смрт, а посвећује само у вечности. Отуда, свецу је болно кад се ичему што он на земљи ради даје дефинитивна вредност. Св. Францискусу било би болно да чује да се он назива „јединим“, макар и после Бетовена. За уметника, напротив, болно је кад се његовим творевинама не даје дефинитвна вредност, а радост је изнад свега ако важи као „једини“. Бетовен је због непризнавања био потиштен, па узрујан и срџбен, па је онима који су се усудили да га у маленкости поправе поручио израз који овде не можемо навести. Св. Францискус се усавршавао, али притом стално говорио да је човек који још не иде куда треба. Где за уметност почиње право на приказвиање, за светост почињу дужности критике.

Однос уметника према Богу одговара тачно однос уметничког дела према највишој спиритуалној вредности која нема земаљски облик. Уметничко дело није последња и највиша спиритуална вредност, само је јачи или слабији симбол њен. Лепота уметничког дела може довести и до чисто религиозног усхићења, али никада не може бити побуда за светост. Ниједан од средњовековних монаха-сликара није био светачка природа. Мајке Божје су сликали са модела. Фра Анђелико, који није радио са модела, и сликао клечећи своје анђеле и Богородице, ни он се кроз религиозну уметност није упутио у светаштво. Фреске о животу Св. Францискуса, литература његова и литература о њему, исто тако није побуда за светост. Светост је вокација у човеку, зрачење из човека. Онаj Ichstrahl, како је лепо назвао немачки филозоф Хусерл трансценденто „ја“. Неки ту противрече, и кажу да ипак има једна књига, једна уметност која вуче у светашто Еванђеље. А кад дође до читања Еванђеља, дејство није дејство уметности, јер Еванђеље није уметност. Ни словом ни слогом својим није потекло Еванђеље од земаљске љубави и радости, и не утиче Еванђеље  на емотивну област у човеку. Код људи без смисла за светост, Еванђеље делује као мудрост, или као мит који одмара од културе. Код људи са смислом за светост, Еванђеље делује елементарно, са висина, као ватра која сажиже, или као сутон који покреће страх Господњи. Као сутон над путницима у Емаус. Два човека путника, са смислом за светост и страх Господњи, осетише дрхтавицу, бише за час са сутоном пред дверима смрти, и рекоше Христу кога на пут сретоше: „Дан је нагао, ноћ је близу, не иди од нас.“ То је Еванђеље, али то није уметност. Нико то не може компоновати, па ни Бетовен. Нико то не може насликати па ни Рембрант, који је увек сликао сенку, таму, и смрт весеља и светлост. Рембрант је насликао само трпезу, трпезу у Емаусу, њих троје за трпезом, пошто је оно божанско и свето прошло, а само уметничко остало. Такве су и слике о Св. Францискусу, и такве ће бити фреске о нашем православном свецу из Саратова, који су обојица разговарали са птицама, што је код њих обојице акт уметности, пошто је неки светачки потрес прошао.

И уметници су мостови између смртнога и бесмртнога, али са својим особитим бесмртним умовима и неутољеним душама. Зрачи се у вечност само са духом који тражи други свет. И зато, премда ће многима парадоксно изгледати: уметник је вечан умом, а не делом; егизстенцијом, а не именом и потписом. Човек је чудо, не дело човечје — метафизички говорећи. Само дух, само човек може бити светост и вечност, а свака слика, и икона, само је симбол. Стогодишња борба иконокласта у Византији имала је дубоко значење. Та борба нити је рушила уметност, нити је вређала светиње; само је дело уметничко огрничавала на овосветско и симболско. Уметник сâм уосталом ограничава чежњу своју, зауставља и пресеца визију своју тиме што је смешта у довршено дело.

Шта је могло навести Сиареса да укршта уметника и свеца, да их своди под један и чисто „житејски“ закључак таштине о величини и јединствености? Сигурно чињеница да у свецу може имати уметничких способности. По правилу их и има: у опхођењу свечеву с околином; у малим чудима његовим, која су могућна чак и са допуштењем Хегеловим, јер нису друго до „тренутно нарушење природних односа ствари“. И с друге стране, што у уметнику, у творцу, има, и мора имати религиозности. Најбоља уметничка дела потичу из религиозних настројења. Али та размена сродности не срођава уметника и свеца. Уметничко у свецу само је његова техника живљења. А религиозност уметника, ако је код понеког и врло честа у инспирацији, није светост. О томе је већ било речи. А ако се баш и нађе нешто истоветности у уметнику и свецу, функција тог истоветног сасвим је различита. Уметник, са свим уметничким одликама, па и са религиозношћу својом, тежи увек посебном, изузетном, личном, рецимо слобдно и егоистичном, тежи аналитичкој карактеризацији. Поређен са стотину уметника, он жели да је сто пута други и друкчији, он, стотина варијаната и преливања њега самог. Светост се не боји поређења, она се не прелива и не трепери, она је једна синтеза свих снага у зраку који бежи од земље. Уметник, у главној својој енергији, није много ни уметник ни религозан. Та енергија, то је уметничко частљубље које је славољубље, импулс да се надвиси вредност других уметника, и сваки суд људи. У свецу, напредак и вредност нису условљени људском утакмицом. У главној својој енергији светац остаје сам са собом, субјект и објект истовремено, а циљ му је изгубити и субјект и објект у Богу. Светац и уметник, од часа кад је јасно да је један једно а други друго, не укруштају се, не упоређују се. Један се труди да надвиси своје време, и савременике, варајући се да је то прелаз у вечност, други зрачи далеко, и чили да ишчили.

Ако је Сиарес имао неодољиву потребу да уметнику и уметности нађе парну појаву високог ранга, могао је поменути херојство. И херојство је напор који има да се материјализује, да добије људству сагледљив и што лепши облик, да се испуни у границама живота на земљи. Уметност и херојство су сродни, стварно се условљују. Бетовен је херојска фигура. Бетовен је и религиозан дух, али та релгиозност улази у херојство да борац не малакше пливајући стално уз воду, борећи се против судбине и друштва. Бетовен није имао среће. То је, уосталом, скоро редовна црта херојства, облигатног трагичног херојства. Бетовен је сам записао да је због немања среће страдала његова душа, и умалио се његов рад. Срећа је један од услова за уметничку каријеру. Уметник треба по сваку цену да међ људма успе, и људма се наложи и пропише, а за ту победу, зна се, често ни генијалност није довољна. Треба срећа. И ето нас опет на једној од великих раскрсница између уметника и свеца. Питајте свеца о срећи и њеним благодетима. Покушајте стати пред Св. Францискуса са питањем среће човечје. Он би вам се мирно и блажено насмејао, не би знао куда међ човечје вредности спада та ствар; а ви бисте се постидели, и вратили бисте се са тим елементом живота и успеха онамо где је њима место. Срећа, одиста, не спада ни у какву категорију духовних вредности. Али уметник, и највећи, рачуна с њом, док најмањи светац стоји изнад ње. Хероји носе амајлију за срећу, свеци носе крст.

Зато што је сваки уметник врста хероја, предмет уметности је често херојство. Има уметничких покушаја да се у област херојства унесе и светост. Како успева у том уметност? Онако како може. Или се обради једна легенда, или се даје низ момената из живота. Уметници с особитим религиозним настројењима покушавају дати и оно друго и главно, светачко зрачење. Најчешћа је обрада умилног зрачења покајних грешника, или обрада грзних грчева непокајних грешника. Достојевски је био неуморани истраживач светости која лечи зло још на земљи. Он је један од неколико „јединих“ који су истински с божјом помоћу били приказивачи тренутака кад у човеку врисне света савест, и сможди гордост, таштину, и потребу среће. Далеко од Русије, на крајњем западу, имамо сасвим други склоп уметника са немирима од зла, смрти, и светости. Сликар Гоја и писац Сервантес скромнији су од Достојевског можда и по Божјој сарадњи, а свакако у изразу. Гоја, у ситним гротеским цртежима; Сервантес, у смешним и безмало комедијашким сценама — тако су та два Шпанца приказивали пакао и апокалипсу на земљи, зрачење смрти и свтачких подвига. Дон Кихота носи мрцина, али он стварно јаше између неба и земље. Сервантес се бавио проблемом који и нас овде занима. Дон Кихот не прима стање овога света. Као сваки човек са далеким идеалима, он људма чини концесије, да би личио на њих. Али у одсудним часовима, он им квари задовољство, и доказује им да су варани и за нос вучени били они. Дон Кихот умире, а околина му се још руга, и пита да ли да се зове Дулцинеја, љубав Дон Кихота, тобожњи циљ свих његових подвига. Дон Кихот мирно одговара да Дулцинеја уопште не постоји. За околину своју, Дон Кихот је у најмању руку стално на границама неизмирљивости. У ствари, Дон Кихот има смисла за светост, само тежње погрешним начином остварује, залеће се у херојства, освете, у славе. Од те његове комике је, уосталом, увек бивало у почетним стадијумима свих светаца. Такав какав, Дон Кихот је међу сарадницима Божјим. На земљи никога не може да убеди, иако се сав жртвује за правду, и не зна за плату. Сервантес стога изводи све оно што Дон Кихот чини за добро људи, као актове уметничке стилизације. У суштни, Дон Кихот једно ради, друго види; он јаше за својим зрачењем.

Има и у нашој крњжевности једна светачка фигура ретке вредности. То је фра Марко Иве Андрића. Мало гломазан босански духовник, пешак витез, који се по тешкој фратарској дужности у турска времена доста гони за сасвим стварним стварима, али који у великом свом простирању зрачи у праву светост, у чисте Божје пределе. Мало простирање фра Марково је збиља мало. Лети окопава биљке, у јесен пече ракију, обрачунава се и свађа с Турцима, седи у апсу за добро манастира у којем је викар. Али зрачење фра Марково је величанствено. Он се непосредно осећа сарадником Бога, болује у души због страшних божјих брига. Понекад је сасвим далеко над земљом. Тада управља крмом на Божјем броду којим плови свет; или види сву земљу, и на њој печате великх градова и великих зала, и осећа који су задаци велике Божје доброте. Циклус прича о фра Марку, то је роман о једном животу, али то је и спиритуална вежба за религиозне духове. То дело местимично премаша уметност.

Сиарес се, међутим, не би могао послужити за своју поставку ни таквим примерима. И Дон Кихот и фра Марко само су контуре генија светачких, израђене ванредном уметношћу. Уметност их није могла пратити до увира њихових зрачења, до у онај свет. Имамо, међутим, и такав покушај уметности. Данте је најдаље премашио уметност у уметности. Он се силазио и пео по оном свету, и стајао пред бестелесним бићима. Али, он је притом земаљски и жив човек; са сенима општи враћајући им животна осећања и говор; а казне и награде пресуђује чисто по свом разуму и земаљским својим искуствима и вољама. Опрашта тешке преступе због љубави, јер је сам изневерио и Беатричу, и жену своју, и друге. Свети се онима који су помагали Французе у Италији, јер симпатије његове нису биле на страни Француза у тадашњој политици. Поема Дантеова у целини недомашена је. У њеном тексту има од свега што садрже књиге светске и свете. Пакао је потуна визија страдања у оном свету. Чистилиште је безмерна љубав Дантеова за песнике уметнике. Рај је религиозно усхићење и права хришћанска нада. Али светост као таква није нашла уметнички израз. Зрак, знак или ма какву „егзистенцију“ ишчилелог бића, није Данте успео да прикаже. Самога себе је терао у покору. Пред појединим грешницима питао се за своје грехе; негде се извињавао; негде одрицао; али пред сладострасницима је призао своје осуђење, и спремио се за ватру чистилишта. Он ће доиста и проћи кроз ватру жив, човек од овога света. Тиме смо се, наравно, вратили у уметност и у симбол. Очишћени Данте, с оне стране ватре срета Беатричу. Додуше као анђеоско биће, и чуварицу његове душе, али та Беатрича има своје земаљске очи, и чини Дантеу не мале прекоре због неверства.

Ми нећемо сводити закључак, јер бисмо тиме пали у грешку Сиаресову. Ми смо само мало развили тему, и показали да светост као таква није предмет никавог земаљског остварења, па ни уметничког, и да је стога произвољна и свака координација светости са другим духовним вредностима, а сигурно је сасвим произвољна одређена субординација светости под уметност.

(Објављено: Хришћанска мисао, V/5 (1939), 83-85)

Исидора Секулић, ИЗРАВНАЊА, Neopress, Београд, 2017.
(приредио Јован Пејчић)

Исидора Секулић, БОРБА ДУХА И РАДА

Ових дана претурало ми се по глави да: изгубити игру живота, или у њој велику карту — мора доћи за сваког ко уопште куша борбу духа и рада; и да је боље да дође него да не дође; да управо мора доћи, ако човек има пред собом задатак мало тежи, иоле моралан и спиритуалн.

Од среће почиње дегенерација. Моћ, љубав, задовољство, новац, власт, то је само даља похота и охолост, тврђи зид између нас и оних простора у којима треба постојати ако онима што за нама долазе мислимо да нешто оставимо, ма у ком облику. У музеј стижу, и чувају се, само препукнуте и здрускане ствари.

Кад је мој отац најзад увидео да му нема и нема личне среће, постао је прави отац и мушкарац.

(Из писма Милану Гролу од 25. јула 1931. — Исидора Секулић, Писма (прир. Радован Поповић), Сабрана дела, књ. 14, Н. Сад 2004, 278)

Из књиге: Исидора Секулић, Изравнања, Neopress, Београд, 2017. (приредио Јован Пејчић) 

Исидора Секулић, КРАТАК БОРАВАК У ЖИЧИ

Шумадија има благ и човечан пеизаж по којем се без опасности и замора може пешачити. Шумадија није загонетна. Али нема божје земље без тананих чари; па тако неки крајеви Србије имају чар сасвим особиту и ретку: дивне мирисе. Изузетак је сигурно да путник по мирису памти предео, а ми делове Шумадије баш тако носимо у сећању. … Ове године у мају, Србија од Раље до Краљева, и до Жиче, и до Матаруга, огрезла у багрему. Не може ни железница да обиђе цветање. А пешаци ходе друмом и скоро им смешно: багрем с обе стране личи не на дрвеће, него на редове белих додола. У мирисању беше нешто пожарно: ничим се загасти не може, Монах један рече: „И пчеле се збуниле.“

Жича не лежи строго манастрски, повучена у страну и скривена. Она лежи некако централно, и капије јој воде у више праваца непосредно у световни живот: у борбу таштина, у неко таворење простог човека. На домаку су Краљево и Матаруге, а близу су Трстеник, Врњци, манастир Љубостиња, и разна села. Све нам се чини да би око Жиче требало извести једну кружну алеју, и онда би њене капије, цркве и звонаре упирале симблично у покрајине и насеља која везују традицију. … А тај храм издижу основни зидови у висину као на тањиру, некако као што су стари владари испружали задужбине своје на длану. И Жичу треба у висину гледати. Тамо је расцват њене архитектуре; тамо хармонија терасастих поља између округлина; тамо фино сплетени рогљеви оштри и заобљени; тамо снажне или танке карнисе које везују архитектонске појединости између себе, и са основним зидовима лађе, нартекса, апсиде. …

На путу од Краљева ка Жичи, искрсне, да се после више не изгуби, горња конструкција велике жичке цркве. У влажном пролетњем ваздуху, залебди главна, румена купола, а с њом и око ње делови оне карактеристичне и богате кровне комбинације која одликује старе православне храмове на Балкану. …

(…) Ноћ је за молитву, тиха тамна, сва од простора, она везује земљу за небо. „Куда ћете, ноћите још једну ноћ у манастиру, ноћу треба бити у манастиру“ – рече нам Владика Николај. Тргне вас из сна клепаље, па једно звоно, па сва звона. Има у тој постепености, нечег симболичног. Клепање само ломи сан и носи се с њим. Звона га разбијају и односе, разведравају потпуно свест разбуђеног. Дакле, од тешке дужности и подвига, до свечаности и радости. Између тога двога прекаљује се, савлађује се, ломи се монах. Сваке ноћи. Није лако бити монах, ни рђав монах. 

(…) Владика Николај воли да нахрани сиромашне. Изгледа да га много мучи претстава о човеку који нема да се насити, и који се као дете радује залогају. Стално понавља да би фондови за споменике умрлима један део новца требали да одреде за трпезу сиромаха, бар једаред годишње. Тешко је бити гладан и жељан, и топло би поменуо покојника онај ко бар једног дана седне за трпезу без бриге, и не устане од ње гладан. …

(…) И у мајске дана букти ту изјутра велика ватра; да се огреју и пламеном овеселе они који су ноћ и зору у цркви провели, или рано јутром у манастир стигли. Поседели смо ту с Владиком Николајем. Владика непрекидно гледа у ватру и тако разговара. Ватра је увек тајанствена и уметнички лепа; а оџаклије су кроз векове биле збор, одмор, и луксуз нашег народа, и наших народних вођа и јунака. Стадоше нам промицати испред очију Немањи и Црнојевићи; па Владика Раде; па кнез Милош; па оџаклија у најтоплијој и најлепшој кући у Београду, у оном старом кнежевском конаку крај Саборне цркве; па краљ Петар пред ватром у сељачкој кући при бегству из отаџбине… (Требало би враћати, и држати у нас те јаке слобдне ватру којма гори мирисна шума с брстом, и које певају и разговарају с човеком. Као што би требало, где се може вратити „живе куће“ наместо „мртвих кућа“, како се изрази Владика Николај у своме старинском конаку у Краљеву. Тај конак је стара „турска“ кућа, рекосмо ми, а поправи нас Владика: да није турска него наша, наш стил горњег боја, „горњих чардака“, великих одаја, многих прозора и слободног погледа безмало на четири стране света. Доиста, седели смо код Владике међу самим прозорима, незатрпаним намештајем, задовољни елеганцијом сећија и многх столићима с књигама. У таквој кући човек стварно седи у сунцу, међ дрвећем, у простори, и то Владика зове живом кућом. …

(…) Још нисмо готови са грађевинама. Близу главног улаза у манастир стоји споменик патријарху Варнави. Споменик, како народ разуме споменике: даривање живих за покој душе мртвих: или мост преко реке, или чесма, или клупа. И ми смо се после хладне јутарње кише огрејали на сунцу крај патријархове чесме. И тако огрејани кренули смо стазицом благог успона на бежуљчић, и зараван по њему. Пре је ту била само звонара. Ни та звонара сад више није само звонара. Под њом је изграђена ћелија за једног монаха. Којег? Онога који је желео да станује крај мало корака удаљене нове црквице, озидане над неколико костурница које су откривене случајно, приликом копања. Још један жички олтар, дакле! Црквица је необично складна. Са три стране је око ње трем у стилу охридских цркава, низак, у кратким стубићима,  доста дубок, интимно склониште од сунца и неверемна за људе и птице. На том олтару моли се онај монах испод звонаре, за мртве. Сваке ноћи, тачно у поноћ почиње служба, и затим молитва за оне што леже под црквом, и за све друге „повсјуду православија“. Овај чин је потресан. Мртве треба волети. Мртви су у нама са оним што смо од њих наследили у крви и традицији; и са тугама због оног чиме смо их увредили и мучили. Велики један песник, мислилац при свакој речи своје лирике, Шарл Бодлер, има песму о покојној старој и измученој служавци, и ту има стих: „Много шта тешко боли покојне, сироте покојне“ (Les morts, les pauvres morts, ont des grandes douleurs).

Жича је велика кућа љубави. Тамо на бежуљку има се љубави за мртве. А ниже доле, у порти, преко стотину деце је дошло у манастир, ту коначи, ту вечера и рауча, за њих је служена владичанска служба, сваком детету је подељена нафора, Владика сам их је учио неколико простих лепих стихова: да се између себе воле, и да знају за Бога и за Св. Саву. Жича, обновљена Жича, устаје полако са својим бићем из доба борби и рада Св. Саве. И устаје с многим својим новим тајанама. Она се пуни здидинама и зградама, али се око ње и над њом шири велико магнетско поље духа и рада, просветног и милосрдног рада. Ужићу се кандила, проповеда се истина и духовна храброст, долази на стотине, деца и одрасли. Ако хтеднемо сви, као што хоће народ, Жича може постати велика нардна светиња и радионица.

Кратак је био наш боравак у Жичи. Али смо поседели на месту где нема страха од сиромаштва, од болести, од смрти. Кратко време, али ипак осетисмо да свки човек може бити господар над земним животом, осетисмо бар нешто од духовног јунаштва монашког. И још, у ове тмурне дане претњи и опасности од осионости људских и глади земаљских, осетисмо и потврдисмо оно наше старо: да је патриотизам, бар наш патриотизам, недељви од вере и светиње. Љубав за оно што не може прећи у лично, у кукавичку бригу о материјалном поседу, у себичне и безумне тежње да будемо увек здрави и увек далеко од смрти. Та пожртвовна љубав једна је према Богу и према Отаџбини.

(одломци, стр. 257-266)

Исидора Секулић, ПРИПОВЕТКАЕ II, Stylos, Нови Сад, 2002.