Исидора Секулић, КРАТАК БОРАВАК У ЖИЧИ

Шумадија има благ и човечан пеизаж по којем се без опасности и замора може пешачити. Шумадија није загонетна. Али нема божје земље без тананих чари; па тако неки крајеви Србије имају чар сасвим особиту и ретку: дивне мирисе. Изузетак је сигурно да путник по мирису памти предео, а ми делове Шумадије баш тако носимо у сећању. … Ове године у мају, Србија од Раље до Краљева, и до Жиче, и до Матаруга, огрезла у багрему. Не може ни железница да обиђе цветање. А пешаци ходе друмом и скоро им смешно: багрем с обе стране личи не на дрвеће, него на редове белих додола. У мирисању беше нешто пожарно: ничим се загасти не може, Монах један рече: „И пчеле се збуниле.“

Жича не лежи строго манастрски, повучена у страну и скривена. Она лежи некако централно, и капије јој воде у више праваца непосредно у световни живот: у борбу таштина, у неко таворење простог човека. На домаку су Краљево и Матаруге, а близу су Трстеник, Врњци, манастир Љубостиња, и разна села. Све нам се чини да би око Жиче требало извести једну кружну алеју, и онда би њене капије, цркве и звонаре упирале симблично у покрајине и насеља која везују традицију. … А тај храм издижу основни зидови у висину као на тањиру, некако као што су стари владари испружали задужбине своје на длану. И Жичу треба у висину гледати. Тамо је расцват њене архитектуре; тамо хармонија терасастих поља између округлина; тамо фино сплетени рогљеви оштри и заобљени; тамо снажне или танке карнисе које везују архитектонске појединости између себе, и са основним зидовима лађе, нартекса, апсиде. …

На путу од Краљева ка Жичи, искрсне, да се после више не изгуби, горња конструкција велике жичке цркве. У влажном пролетњем ваздуху, залебди главна, румена купола, а с њом и око ње делови оне карактеристичне и богате кровне комбинације која одликује старе православне храмове на Балкану. …

(…) Ноћ је за молитву, тиха тамна, сва од простора, она везује земљу за небо. „Куда ћете, ноћите још једну ноћ у манастиру, ноћу треба бити у манастиру“ – рече нам Владика Николај. Тргне вас из сна клепаље, па једно звоно, па сва звона. Има у тој постепености, нечег симболичног. Клепање само ломи сан и носи се с њим. Звона га разбијају и односе, разведравају потпуно свест разбуђеног. Дакле, од тешке дужности и подвига, до свечаности и радости. Између тога двога прекаљује се, савлађује се, ломи се монах. Сваке ноћи. Није лако бити монах, ни рђав монах. 

(…) Владика Николај воли да нахрани сиромашне. Изгледа да га много мучи претстава о човеку који нема да се насити, и који се као дете радује залогају. Стално понавља да би фондови за споменике умрлима један део новца требали да одреде за трпезу сиромаха, бар једаред годишње. Тешко је бити гладан и жељан, и топло би поменуо покојника онај ко бар једног дана седне за трпезу без бриге, и не устане од ње гладан. …

(…) И у мајске дана букти ту изјутра велика ватра; да се огреју и пламеном овеселе они који су ноћ и зору у цркви провели, или рано јутром у манастир стигли. Поседели смо ту с Владиком Николајем. Владика непрекидно гледа у ватру и тако разговара. Ватра је увек тајанствена и уметнички лепа; а оџаклије су кроз векове биле збор, одмор, и луксуз нашег народа, и наших народних вођа и јунака. Стадоше нам промицати испред очију Немањи и Црнојевићи; па Владика Раде; па кнез Милош; па оџаклија у најтоплијој и најлепшој кући у Београду, у оном старом кнежевском конаку крај Саборне цркве; па краљ Петар пред ватром у сељачкој кући при бегству из отаџбине… (Требало би враћати, и држати у нас те јаке слобдне ватру којма гори мирисна шума с брстом, и које певају и разговарају с човеком. Као што би требало, где се може вратити „живе куће“ наместо „мртвих кућа“, како се изрази Владика Николај у своме старинском конаку у Краљеву. Тај конак је стара „турска“ кућа, рекосмо ми, а поправи нас Владика: да није турска него наша, наш стил горњег боја, „горњих чардака“, великих одаја, многих прозора и слободног погледа безмало на четири стране света. Доиста, седели смо код Владике међу самим прозорима, незатрпаним намештајем, задовољни елеганцијом сећија и многх столићима с књигама. У таквој кући човек стварно седи у сунцу, међ дрвећем, у простори, и то Владика зове живом кућом. …

(…) Још нисмо готови са грађевинама. Близу главног улаза у манастир стоји споменик патријарху Варнави. Споменик, како народ разуме споменике: даривање живих за покој душе мртвих: или мост преко реке, или чесма, или клупа. И ми смо се после хладне јутарње кише огрејали на сунцу крај патријархове чесме. И тако огрејани кренули смо стазицом благог успона на бежуљчић, и зараван по њему. Пре је ту била само звонара. Ни та звонара сад више није само звонара. Под њом је изграђена ћелија за једног монаха. Којег? Онога који је желео да станује крај мало корака удаљене нове црквице, озидане над неколико костурница које су откривене случајно, приликом копања. Још један жички олтар, дакле! Црквица је необично складна. Са три стране је око ње трем у стилу охридских цркава, низак, у кратким стубићима,  доста дубок, интимно склониште од сунца и неверемна за људе и птице. На том олтару моли се онај монах испод звонаре, за мртве. Сваке ноћи, тачно у поноћ почиње служба, и затим молитва за оне што леже под црквом, и за све друге „повсјуду православија“. Овај чин је потресан. Мртве треба волети. Мртви су у нама са оним што смо од њих наследили у крви и традицији; и са тугама због оног чиме смо их увредили и мучили. Велики један песник, мислилац при свакој речи своје лирике, Шарл Бодлер, има песму о покојној старој и измученој служавци, и ту има стих: „Много шта тешко боли покојне, сироте покојне“ (Les morts, les pauvres morts, ont des grandes douleurs).

Жича је велика кућа љубави. Тамо на бежуљку има се љубави за мртве. А ниже доле, у порти, преко стотину деце је дошло у манастир, ту коначи, ту вечера и рауча, за њих је служена владичанска служба, сваком детету је подељена нафора, Владика сам их је учио неколико простих лепих стихова: да се између себе воле, и да знају за Бога и за Св. Саву. Жича, обновљена Жича, устаје полако са својим бићем из доба борби и рада Св. Саве. И устаје с многим својим новим тајанама. Она се пуни здидинама и зградама, али се око ње и над њом шири велико магнетско поље духа и рада, просветног и милосрдног рада. Ужићу се кандила, проповеда се истина и духовна храброст, долази на стотине, деца и одрасли. Ако хтеднемо сви, као што хоће народ, Жича може постати велика нардна светиња и радионица.

Кратак је био наш боравак у Жичи. Али смо поседели на месту где нема страха од сиромаштва, од болести, од смрти. Кратко време, али ипак осетисмо да свки човек може бити господар над земним животом, осетисмо бар нешто од духовног јунаштва монашког. И још, у ове тмурне дане претњи и опасности од осионости људских и глади земаљских, осетисмо и потврдисмо оно наше старо: да је патриотизам, бар наш патриотизам, недељви од вере и светиње. Љубав за оно што не може прећи у лично, у кукавичку бригу о материјалном поседу, у себичне и безумне тежње да будемо увек здрави и увек далеко од смрти. Та пожртвовна љубав једна је према Богу и према Отаџбини.

(одломци, стр. 257-266)

Исидора Секулић, ПРИПОВЕТКАЕ II, Stylos, Нови Сад, 2002.

 

Исидора Секулић, НЕ ОКРЕЋИ ЛЕЂА СВОЈОЈ ЗЕМЉИ, ЈЕР

ако с изгревањем сунца нису и твоје очи изгрејале над твојом земљом, земљу твоју тресе језа и зимогроза.

Ових дана ми је пријатељ из Загреба писао и тражио од мене да уз превод романа Џозефа Конрада, родом и језиком Пољака, који се, пре Енглеске, друкчије звао и други био — да напишем уз књигу поговор. Рок је био строго кратак. А и да није, ко зна да ли бих са својим рукописом задовољила издавача. Јер — уз први мој поглед који је тражио да се упери у сен и књижевно дело Конрада, осетих у глави и души као ударац олуја, и окренух се од литературе у проблем земље, родне земље у једанаесту заповест Божју, ако хоћете, и прву заповест људску: не иди из своје земље, не окрени својој земљи леђа никада, ни под којим условима, јер ма коме или чему да ћеш повремено угодити својом емирграцијом или својим бегством, од своје земље се кидаш и откидаш, а то ће земљу заболети одмах, а тебе раније или касније… Кад је оно тадашња војска наша кретала преко Албаније у изгнанство, а за њом, са њом, па преко ње стао се котрљати свет који је понео и цилиндре и женске перишане, никоме нисмо одобравали одлазак из земље сем војнику и официру. Нисмо одобравали одлазак ни староме краљу. Стари краљ, ни војник ни борац, да је остао у земљи, остао би светао пример, био би мелем свима окупиранима, и нашој и његовој земљи. Моралнија је била историја човечанства раније, кад краљеви нису били неприкосновени, кад су имали дужности. Стари Египћани су над мртвим краљем гласали: да ли је залужио частан гроб, или није. Леш и парада су дотле чекали…

Конрад, гоњен нечим, маштом, нуждом или пркосом, кренуо је у бели свет. Дотле је све добро. Постао је морнар у енеглеској трговачкој флоти. И то је добро. Али кад је осетио да је моћан уметник, да може свету поруке поручивати, онда је требао оставити енглески језик и енглеску, вратити се у своју земљу и у свој матерњи језик. Никад га Енглеска није на груди притиснула, ни топлом захвалношћу, ни с топлим дивљењем, ни за живота његова ни по смрти. Кад се исписују енглески крупни приповедачи и романсијери 19. и 20. века, Конрад бива и заборављен; а по правилу нема своје утврђено, народним признањем ограђено место. Јер, који народ да то учини, да то током времена брани? Замерали су Енглези, замерају и сада: да  тај рођени Пољак, Словен, ипак није знао енглески. А штампали су му све без коректура и читали Лорда Џима  и оне блиставе малајске приче, са жеђу и са слашћу. Но — не може енглеска земља дати ни квадратни метар величине и поноса Британских острва туђем човеку. Доста је, енеглески је правично, што је Енглеска туђинца примила и сачувала, штампала га и у свету разгласила под печатом велике и културне земље. Доста? Конрад је то осећао, и из једне емиграције несрећник, ускакао у другу, кад год је могао. Пољак — Енглез, најрадије је говорио франџцуски и, што је чешће могао, ишао у госте, на одмор, на духовно умирење, у Француску, и тамо сневао, желео, жалио, понекад плакао… Цела земаљска лопта јесте једна велика кућа једнога човечанства. Путуј, познај своју браћу, научи језике, ради мало и заради, ако си кадар, посвуада, али се врати у своју земљу, а оно што је драгоцено у теби, не нуди, не даји, не поклањај, не продају туђој земљи. Путуј, странствуј, лутај, лудуј по свету, али за време. Откинеш ли се од своје земље, или по неразумном капрису (класичан пример, песник Бајрон); или у вери да ће велика земља хранити величину странца, (Конрад); или у бесу и мржњи, (наши емигранти који неће да се врате кући и лутају, бескћници); или у црном греху (браниоци земље, наоружани, одликовани официри који окрећу очи туђој земљи, тамо где одмах треба да скину и баце све што је војничко обележје своје земље;) — то је као кад бесловесни ветар откине плод с гране и баци га далеко од родног стабла. Плод може само иструлети. У туђом земљи, бегунцу је и прах само шака туђинштине. А у својој земљи — окаљано име не може у гроб и у заборав! — труле му име и част у времену, а време је неумољиво и има страшно дуг живот…

У почетку немачке окупације у нашој земљи за Другога светскога рата, пријатељ, при моме огњишту, рече ми неочекивано, и горко и љуто и поносно: „Моје није да овде седим, ја бих требао да сам тамо.“ Ућутасмо после тога. Те вечери записала сам у дневник: „Моје је да останем у својој земљи, под свима околностима, и што горе околности тим категоричнија потреба да сам ту. Ако земљи и народу сване васкрсење, доживећу славу и радост да васкрснем с њима; (да не гледам из Париза или Лондона, на дурбин, васкрсење моје земље;) а ако је одређен гроб, да иструлим, с правом и с радошћу, у честитом труљењу…“

Данас, почело је суђење двојици високих наших официра за грех, тежак и претежак, што су земљи својој осветнички окренули леђа. Дан је тмур, облаци прекрили Сунце, земљу пролази језа, нас мучи најтеже морално питање: Зашто? а у деградованим официрима, кајање, ако има Страшног суда, мора да је Страшни суд. Човек дрхће од ужаса пред оним шта човек може да учини! Заблуда је велика, огромна, али грижа савести премаша, простире се до крајњих граница човечије свести, а то је астрономски далеко. Човек је мален створ, но, простирање његова живота је безмерно. Тако смо сазданаи, и сами се саздали, да радости наше не могу да се рашире и потрају кроз све просторе живота; а зло дело, кајање, и грижа савести, може. Кајање оних људи мора да је Страшни суд. 

(1950)

Исидора Секулић, ЗАПИСИ О МОМЕ НАРОДУ, Stylos, Нови Сад, 2001.

Исидора Секулић, МАРАН АТХА! (Господ ће доћи!)

(…) Данас једна велика, велика маса разноразних, иначе обичних и свакидашњих људи, одређено и тачно осећа, да ће цело ово наше велико и славно и заслужно време просто однети ђаво. Баш као што руска мисао већ одавно осећа да ће целу цивилизацију европског Запада — политику, економију, и морал — просто однети ђаво.

Странац студент у великом енглеском граду писао је своме оцу: „седим овде, у својој соби или огромној вароши, и нигде никог не познајем до једнога Бога.“ Ми сви, данас, слично студенту, нити имамо чему да се веселимо, нити чиме да се одушевљавамо, нити коме да се поверимо, нити смо ико, нити смо ичији, него очекујемо долазак оног што је савршено, и знамо да ће пред савршеним морати проћи и пропасти све оно што је делимично. Руска мисао, загледна у једно, већ одавно тако чека. Запад је међутим растао, и успео се на пирамиду еволуције и револуције; а онда му је дошла декаденца. Руска основна мисао, мисао о Богу, нема декаденце. Та мисао обухвата нас данас све. Из те мисли, оком и душом, обухватамо и ми све. 

Легло је толико и толико милиона мртвих, склопила се над њима земља, а на земљиној површини нема ништа. Ништа. Велико време и велике генерације не могу да роде, не могу да избаце ниједног великог политичара, ни економиста, ни филантропа, ни калуђера, ни новинара, ни учитеља, ни идиота. Уметност се замрсила, наука се гуши. Трчкају неки људи, криче, возикају се у неким интеранционалним колицима одавде онамо, оданде овамо, праве неке ситуације, пењу се по неким бригма и клизе опет доле, благосиљају неке савезе и шибају неке народе — али, нико, па ни сами комедијанти, не верују у драму, смеју се и писцу и режији. То јест, засад се још смеју, али спод тога смеја ћути озбиљна и тешка руска мисао: све је ђаво однео, купите дроњке и отпатке, јер иде време да дође оно што је савршено!… Парламенти, владе, митинзи, конференције, конгреси, демонстрације, револуције, ко је то и шта је то пред оним што је савршено?! Досада су управљачи имали бар једну половину човечанства од добре воље да верује и да се диви, имали су жене и децу. Свршено је и с тим. И жене и деца виде луткама у трбух и звечкама у шупљину! Версаљски мир, уговори Тријанонски и Рапалски, комунизам, неокатолицизам, релативитети, репарацијее и реорганизације, чудотворне жлезде, езотерика, авиони без мотора, антихрист, трокатнице, новинарски трустови, милијарде, суфражетке, скаути, скаквци, шибери — све ће то ђаво однети, и однеће уз то још неколико уоквирених позлаћених прошлих векова. Јер, све је то било лепо и красно, и раскошна једна поворка у којој су важност имали и рангови, и костими, и кесе, и имена, али је све то делимично, и мора пропасти кад дође време савршеном. Све оно што нам је улазило у душу у детаљу, мора нам ући у душу са једноставним великим својим идентитетом. Онако као што мајка улази у душу детињу, као што Бог улази у душу руску. 

Без талента, без достојанства, без религије, не можемо се надати пустињаку са таблицом: покајте се; не можемо очекивати ни судбину малог белог миша, који, бачен у акваријум као храна змији, човечански разумно и трагично дрхће, пред аждајом. Не. И за кајање се мора имати достојанства! И ожаљено може бити само достојанство! „Има небеских тела, и има земаљских тела, и друга је слава оних првих, а друга оних других“ — забележио је апостол Павле. Наше ће дакле време, просто, без сјаја и без катастрофе однети ђаво. 

Окрећемо се по белом свету, и узалуд, узалуд авај, тражимо оног човека пред којим ћемо до земље погнути главу. Нема човека! И нема ниједног града у коме се може становати! Свако је од нас у својој ћелији сам, и не познаје никога до једног Бога!

„Маран атха“ („Господ ће доћи“) — поздрављали су се стари Сирци у време првог хришћанства. „Маран атха!“ — поздравља руска мисао културу Западне Европе. 

Исидора Секулић, МАРАН АТХА¹ (стр. 5-7,), предговор у књизи: Васијлиј Зењковски, РУСКИ МИСЛИОЦИ И ЕВРОПА, Логос, Београд, 2012., превели: Марија и Бранислав Марковић

  1. Године 1922. наиницијативу наше књижевнице Исидоре Секулић, Василиј Зењковски је у часопису Нова Европа објавио низ огледа по насловм Критика европске културе код руских мислиоца. Крајем године исти издавач је објавио те огледе у виду посебне књиге под називом Руски мислиоци и Европа. Књига која је пред читаоцем представља превод друго, измењеног париског издања из 1955. године, с тим што јој је додата уводна реч Исидоре Секулић из првог издања. (Прим. прев.)

Иво Андрић, БОЖЕ, НЕ ДОПУСТИ ДА НАШЕ СРЦЕ ОСТАНЕ ПРАЗНО…

Слава Ти, Боже, за муку дана и мир ноћи, за кратки живот и велику загонетну смрт, нека су благословене одлуке Твоје, по којима долазимо на свијет и одлазимо с њега пошто смо се нарадовали и намучили. Огромни су и несхватљиви планови Твоји и јасно је да им ми не можемо догледати ни смјера ни сврхе и да их морамо смирено примати; али тешко је бити човјек, Господе.
……
Боже, не допусти да срце наше остане празно, него дај — пошто од Твоје воље све зависи — да увек желимо и да се надамо, и да то што желимо буде добро и стварно и да наша нада не буде испразна. Дај да предмет наших жеља буде виши и лепши од нашег живота и да се доброј нади никад не изневеримо због кратких и варљивих остварења која заклањају видик и лажно обећавају одмор. Дај нам прави пут, с пролазним посртањима а са миром и славом на крају. И дај нам мудрости и храбрости, кад нам дајеш искушења. И ма куда ишли и лутали, не дај да на крају останемо изван Твоје свеобимне хармоније, јер то сваке секунде, на сваком месту, сваким делићем бића желимо.

Иво Андрић, EX PONTO НЕМИРИ ЛИРИКА, Удружени издавачи, Београд, 1977
Иво Андрић, ЗНАКОВИ ПОРЕД ПУТА, Удружени издавачи, Београд, 1977

МОЛИТВА СВЕТОГ ФИЛАРЕТА МОСКОВСКОГ

Господе, не знам шта да молим од Тебе. Ти једини знаш шта је мени потребно. Ти волиш мене више него што ја умем да волим себе. Оче! Дај слузи Твоме оно што ја сам искати не умем. Не усуђујем се да молим ни за крст, ни за утеху, само стојим пред Тобом: срце је моје отворено Теби. Ти видиш потребе, које ја не знам.  Види! – и поступи са мном по милости Својој: порази и исцели, обори и подигни ме. Клањам се и немим пред светом вољом Твојом и недокучивим за мене судовима Твојим. Приносим себе на жртву Теби. Предајем се Теби. Немам жеља, осим жеље да испуним вољу Твоју… Научи ме да се молим. Сам у мени моли се.

Исидора Секулић, ГОСПОДЕ, ПОМОЗИ МИ, ЉУДСКО ЗНАЊЕ МЕ ВУЧЕ ДАЛЕКО ОД ТЕБЕ

Господе, помози ми. Осећам да ме наука кида од Тебе, да ме људско знање и рачунање природних закона Твојих вуче далеко од Тебе.

Охолим се и ја истином која ми је испунила главу, и научила језик мој глатко говорити самоуверене речи учености и последњих истина. Господе, ја волим да живим као и други учењаци; али ја знам да је у тајни твојих знања и закона све друкчије.

Ни у једној науци се нису тако често обарале истине, последње истине, као у науци о природи и о Твојим законима. Добро је што природа мирно трпи људска знања, и чини оно, што су своја умења.

Шта би било са нама да је Земља стала, а Сунце почело да хода, онда кад је то међ људима проглашено последњом истином. А шта,  да је, одједаред, збиља учвршћена Земља почела да се врти, а завитлано сунце се укочило.

Господе, Ти једини знаш чиме ће се још охолити главе и језици који знају последње истине о великим тајнама природе и небеских ствари.

Исидора Секулић – ПРИПОВЕТКЕ II (Stylos, Нови Сад, 2002)

 

Момчило Настасијевић – МОЛИТВА

И молимо те, и молимо,
пропашћу спаси,
кад није другог спаса,
казном награди за грех!

И молимо те, и молимо,
голу нам остави душу,
да имаднемо чим
дати од себе гласа!

Господи, господи,
пропашћу спаси нам душу
кад није другог спаса.

М. Настасијевић – Ђурађ Бранковић /Песме, СКЗ, Београд, 2007/

Митрополит московски Филарет – ЈУТАРЊА МОЛИТВА

Господе, дај ми да мирно примим све што ми данашњи дан донесе, и да се потпуно предам твојој светој вољи. Упућуј ме и помажи сваког часа у току овог дана. Управљај мојим мислима и осећањима у свим делима и речима. He допусти да у непредвиђеним случајевима заборавим да све долази од Тебе.

Научи ме да се правично односим према својим ближњима, да никог не разгневим и не ожалостим. Господе, дај ми снаге да поднесем замор данашњег дана, и све што се у току дана догоди. Управљај мојом вољом и научи ме да се молим, да верујем, да се надам, да трпим, праштам и волим.

Господе, дај да будем оруђе Твог мира: да тамо где је мржња сејем-љубав, где је вређање-праштање, где је раздор-слогу, где је очајање-наду, где је тама-светлост, где је жалост-радост.

О, Божански учитељу, немој никад да ме теше, него да ја друге тешим; немој да ме разумеју, него да ја друге разумем; не да ме љубе, него да ја друге љубим. Јер кад праштамо, онда се нама прашта, кад дајемо, онда добијамо, а кад умремо, онда се рађамо за живот вечни.

Душе свети, буди ми на помоћи да данашњи дан посветим Господу и Спаситељу. Господе Исусе Христе, Сине Божји, боље је не живети, него живети без Тебе и против Тебе. Захваљујем ти Боже, за дар овога дана и за све добро које ћеш ми помоћи да данас учиним.

Избави ме, милостиви Боже, од жеље за угодношћу и удостој ме да у сваком тренутку будем спреман да се ради Тебе и ближњега одрекнем себе јер си ми за ту службу и дао живот. Помози ми да одбацим од себе све што није Твоје, а што је Твоје да примим у дубокој вери, нади и љубави.

Дај ми храбрости да Ти постојано служим: да ставим правду изнад користи, да ставим остварење племенитих дела изнад тренутних задовољстава, да ставим друге изнад себе, и испуним Твоју заповест о љубави.

Учини да светлост Твоје лепоте, доброте и љубави засја у мојој души. Амин.

ХИЛАНДАРСКИ МОЛИТВЕНИК

Ранко Рисојевић – МОЛИМ ТИ СЕ, ГОСПОДЕ, ДА МИ УЗМЕШ ПАМЕТ

Молитва песникова

Молим ти се, Господе, да ми узмеш памет која ми о мојим земаљским дужностима говори. Преклињем те, Боже, ослобди ме мудрости која ме је само до сумње довела.

Хтио бих да чујем, кроз себе, шапат Твој, али мој разум и чула моја сметају ми, и ја чујем шум потока, пјесму птица, говор оружја у новом рату.

Немам снаге, Премилостиви, да се спорим с оним што је давно оспорено, објашњено, исписано, у вјетар пуштено. Снови су ми покидани, јава растресена: за шта год се ухватим, све је ломно и нестварно; го и убог, само бескрајно мислим и мислим – а потрошене ријечи звече као празне посуде у које гладни завирју црвених очију.

Све ми узми, Боже, све што смета да чујем Твоје ријечи којима ме кориш показујући смисао овог мог бесмисла.
(1999)

Јован Пејчић – АНТОЛОГИЈА СРПСКИХ МОЛИТАВА (XIII-XX век)  /ДРАСЛАР ПАРТНЕР, Београд, 2005)

Исидора Секулић, СА ДЕСЕТ МАЛИХ СВИТАЦА НА СЕБИ, СТИЖЕМ ПРЕД ТЕБЕ ГОСПОДЕ

Боже, хвала Ти неизмерно, прође ме грч молитве. То је страшна борба замуклости, прикована језика и разапетих усана, и задуваних груди пуних крикова и плача.

Прође грч молитве.

Мирно издижем руке, са десет прстију као са десет свећица, и заборављам како ми је малочас било, и где сам, и никога више не познајем, и ништа ми више не треба јер нисам више у свету мисли и брига.

Са десет свећица својих, са десет малих свитаца не себи, стижем пред Тебе Боже.
(1940)

Јован Пејчић – АНТОЛОГИЈА СРПСКИХ МОЛИТАВА (XIII-XX век) /ДРАСЛАР ПАРТНЕР, Београд, 2005)