Бела Хамваш, ДНЕВНИК

11.сеpтембар 1943.

Нема тако малене ствари коју не бих саслушао ако ми се обраћаш из дубине срца.”

12.децембар 1943.

Прекјуче и јуче враћала ми се мисао Хофманстала: bereitet euch auf ungeheures Licht! – Колико год пута сам окретао леђа спољњем свету, поглед према унутра пратила је ова мисао попут неког кликтаја. Иначе ме ждере рад. Онај рад који не допушта ништа изван њега самог. О, волео бих да се задубим, волео бих да се цео дан молим и да медитирам и да служим Њему, и да будем у Његовој близини.

Од 1939. године Господ ми се више пута појављивао у сно­вима. Седмицама сам стално у себи чувао деловање објављења. За време последње подруг године није, мада сам често веома јако желео. Данима сам мислио: Господ се увек другачије поја­вљује. Најпримитивнијој души у виду слике. Касније већ у ду­ховном виду. Лане у Русији као „присуство”… Живео сам пред његовим светим лицем. Септембра 11. јавио се у мени као Жива Реч када ми је рекао: „Нема тако малене ствари коју не бих саслушао ако ми се обраћаш из дубине срца…” Каква је то ве­лика милост била! И каква велика милост ако сам је поврх тога још и разумео јасном свешћу. Сада већ знам шта је објављење, и како се догађа.

Не треба за то магија, трик. О, не. Чисто срце, ништа друго – и Његова милост.

19.децембар 1943.

Калемљен неспокојем. Нестрпљење. Оно што се у овоме жи­воту објављује само је копија и касна последица онога што се већ збило у мом вишем бивству. Усхићена пажња према мојој вишој ег­зистенцији. Нестрпљива радозналост како би мој нижи живот био потпуно истоветан с вишим. Жудња и страст реализације. Јер је више реалније. – Поподне сам помислио: каква је незнатна разлика између мог садашњег живота и онога од пре десет година – споља. Каква је огромна разлика – изнутра. Каква је пак незнатна истинска реализација што се споља не види оно што се налази изнутра – или споља се не налази оно што се изнутра види. Како то уме да ме мучи! Да ли је заблуда све – што све (себе) видим измењеним – мада су ми се изменили само поглед и схватање?

Сјесени сам се запутио у продубљавање. Али тиме што се Като вратила кући, ја сам био поремећен. Не могу да медитирам, увече се у постељи површно молим. И тиме што је овај живот олабављен, олабављено је и све остало. Мили, Драги, Добри Оче мој! Помози. Каква је дубока и чиста радост била јесенас хитати увече у твој загрљај – и сада чезнем за њим, о једна кап Твога присуства! Једна кап! Жедан сам.

Тада сам почео да докучујем мистерију реализације. Сакрал­ност. Светлост која дремље у човеку – (Рукоpис се овде прекида.)

22–23.фебруар 1945.
СентандрејаБудимpешта (Стари Будим, Вихор улица 29)

Пред Богом нико не може рећи за себе да је добар. Пред њим нема заслуге. Свака наша велика особина његов је дар. И сада, када данима осећам у себи да се упалио подстицајни плам, го­рим у специфичној ватри: када Његово име у себи изустим, па­дам готово у извансебност, јер знам, то није доброта, није заслуга, није велика особина, него Његов дар. У себи то називам ватра Молитве. Упалила се коначно, после дугог преклињања, мучења, и још дуже немоћи. Када га моја мисао досегне, Њему се примак­не, усмери се, Њега призива, гледа према Њему, пипка, кличе му, моли, захваљује – толико пута колико само уздахне или се помо­ли, мили топли план се разлива у мени, из мога срца – или из Ње­говог срца? – не знам, јер тада је моје срце такво као да је Његово. Ватра љубави. Господе мој, драги добри Оче. Драги Христе. Дуго као да сам узалуд звао. Као да ми је окренуо леђа. Можда баш у оним мојим најтежим данима, најмрачнијим данима мога живота. А ови дани су били тако тамни и тешки због тога што ме Он није саслушао, и момој поклик није стизао до Њега. А потом одједном, као када кроз дим изненада сукне плам, мој поклик је доспео до Њега. Обратно? Његова реч је доспела до мене? Како је чудно што се не сећам којега дана се то збило. Али знам, пак, да је то оно време када је требало да се подухватим описа свога обрачуна.

Нарочит обрачун! Не обрачунавам ја. Са мном се обрачуна­ва. Обрачун не обављам ја, него сам ја онај с којим се обрачунава. Пресуда – пресуда нада мном. Немам никаквог удела, нисам ни имао и нисам ни могао имати. Моја једина делатност: схватити шта ми се догађа и шта ми се догодило. Какав је смисао онога што ми се догађа и што се догодило? Оно о чему је реч: живот једног човека. Мојих четрдесет осам година, то је мој живот који сам живео и за који сам осећао да ћу живети до краја, доспео је на теразије, под суд, и осуђен је а да га сам човек ни дотакао није. Човеку је поверено да чини што хоће. Услед неизбежне принуде судбине савршена и потпуна измена смера. Једино слично томе: апокалипса, или суд другога света. Преживети Артака Вираза, Бардо Тодол и Перт ем Херу. Иступање из дана.

Већ ме је месецима раније обузимала дубока натмуреност. Крајем фебруара довршио сам велики рад који је трајао подруг године, потом сам зготовио мања дела када су Немци окупирали земљу. Почев од тог тренутка као да сам био ишчупан из сопстве­ног живота. После две седмице започело је бомбардовање Будим­пеште. После месец дана добио сам позив у војску, и отишао сам у Сокоју. Покушао сам, глупо, да се извучем, али без успеха. Једва и да сам имао два-три уравнотежена дана. Срећан ниједан. Сре­дином октобра сам се вратио, и тада је започео потпуни сумрак.

Свакодневно сам у Буђеном преклињао да одем кући, и приспевши кући готово исти дан сам осетио и знао и разумео: ни­сам смео да мољакам, јер ако се моја молба и остварила, уопште нисам напредовао. Али оно што сам доживео, то је било необич­није чак и од тога. Желео сам из „лоше” ситуације у „бољу” и када сам то досегао, видео сам да је то било још „горе” него „лоше”. Моја свест је осетљива на степенице: приметио сам то у тренутку повратка из Русије. Међутим, нисам знао да онај ко жели да скра­ти време одређено за судбину своје станице, он нужно призива на себе умножене тежине станице. На свакој се станици треба за-држати онолико времена колико је одређено, нико некажњено ово време не може да скрати. Била је иронија мога дајмона што ме је пре времена пропустио у следеће време, али се морало показати да сам ја још за то био непогодан. И пошто сам био непогодан, нисам могао то да поднесем. И пошто нисам могао да поднесем, стадијум је био „лош”. Чак је био „лошији”.

Требало је да останем у Буђеном. Као што касније нисам смео од бомбардовања да бежим у Сокоју. Као што још касније, у доба Божића, није требало да бежим из стана у подрум замка Кишцели.

Подрум замка Кишцели био је поуздана заштита од бомбардовања према људском рачунању. Када сам ушао, обузела ме је пријатна смиреност, а када смо други дан Божића дошли с нашим коферима и ћебадима, одахнуо сам. Претходни дани су протица­ли усред готово непрекидних ваздушних напада и гранатирања. На брду је било више немачких тешких батерија, и повремено су отварале ватру. Прозори су подрхтавали. И ми смо дрхтали. Већ смо седмицама смели да се разодевамо тек после поноћи. Радио се једва чуо.

Живео сам под непрекидном грижом савести. У таквој де­пресији какву нисам могао ни да замислим. И ако сада запитам зашто сам имао грижу савести, могао бих да одговорим само сле­деће: од Буђена, приликом сваког обрта моје судбине сам сâм хтео да одредим ток свога живота. Ја сам сâм хтео да будем сопствена промисао. Нисам се поуздавао у то да ће Он усмеравати судбину боље него ја. Нисам веровао. Био сам неповерљив према Проми­сли и мислио сам да сам сигурнији у својој, него у Његовој руци. Због тога сам веровао да сâм треба да усмеравам своју судбину и зато сам молио Њега да ме пре времена уздигне преко степе­ника. Резултат је да сам доспевао у све тежи и тежи положај. На крају је уследио слом. Вративши се кући из Сокоје испоставило се да ни то нисам смео да тражим ни да изнудим. Боље би било да сам тамо остао? Боље би било да сам с осталима побегао у шуме Зале? Сада то више не знам. У сваком случају требало је препу-стити Промисли да се испољи и није требало веровати да ја знам боље од Њега каква да буде моја судбина.

Грижа савести ми није давала мира. Свакодневно ме је обу­зимало ридање. Ужасно сам се плашио. Најпре од ваздушних на­пада. Касније од артиљеријске ватре и од легитимисања и депор­товања, и од тога да треба да одем у Залу. Тако је стигао Божић. Спремили смо се. Један кофер и један завежљај одеће. Један ко­фер животних намирница. Четири ћебета. Две баштенске столи­це. Повукли смо се у подрум, и веровали смо да ће вихор минути за неколико дана. Долазе Руси и успоставиће се мир.

Сви, сви без и једног изузетка, сви су веровали у ово лудило. И када су пете седмице Руси заиста стигли, још и онда су сви у то веровали. Казујем само зато како бих означио основу заједничког расположења. Нико није унапред видео оно што је уследило. Чак ни сан. У подруму су многи сањали и најчешћи сан је био: пролеће, цвеће, светлост. Често сам и ја исто то сањао. Свако је то сматрао за охрабрујући предзнак. Ко зна, можда је то и био охрабрујући предзнак с неког сасвим другог гледишта него са ста­новишта људског живота на земљи. И једино што ме од подрума до данашњег дана теши и што одржава у мени веру јесте: све ово горко, ужасно, грозно, незамисливо тешко време и ова неизмер­на патња има неки друgи смисао, не земни него небески смисао. Данас већ мислим да ме смисо земних ствари готово уопште не интересује, само оних других. Наравно, само у најређим случаје­вима видим овај небески смисао.

Оно што је земно, досадно ми је. Бескрајно досадно. Ништа ме више не мучи и више не понижава као моје телесне потре­бе: топла соба, одећа, храна, нарочито храна, глад. Тешка робија. Бити роб тела. Али изгледа да још није дошло време да се тога ослободим. Још нисам за то зрео и нисам достојан. Можда ника­да нећу ни бити, и имаћу тешку смрт, јер се тешко ослобађам од телесних потреба и отуда и од самог телесног бића. Господе, буди са мном.

27.фебруар 1945.

Ујутру опет стрепња. Молим се да ме Господ ослободи и молим га да данас не морам да будем грешан. Само сам делимично успео. Даље се разгранава пролеће. Рад у кухињи, у подруму, крижам дуван, чистим лампу у соби. Ципелу нисам успео да за­шијем. Два пута долазе Руси да потраже смештај. Вест о томе да су Немци продрли назад до Тиње. Много мислим на Сентандреју. Като хоће да оде до лекара. Јако пати од осипа и црева. Више пута ми се јављају напади глади. Јошка жели да оде у Пешту, али се враћа. Купе људе и одводе на принудни рад. Поподне миран час. Пишем апокалиптички дневник. Снажна одлука да ћу живети чистим животом. Драги Христе, помози да не укаљам себе.

2.март 1945.

Мили драги вољени добри Оче мој, драги Христе мој, хвала Теби што си ме сачувао у тешком времену мога живота, и пазио си на чистоту моје душе. Молим те да ме сачуваш од великих грехова мојих, од похлепе и грамзивости. Дај ми снаге да могу да владам својим телесним страстима и жудњама, дај ми од твоје снаге како бих могао да се уздигнем изнад оних дивљих и прождрљивих телесних патњи које данас овде муче људе. Баци поглед на ме с љубављу, и допусти ми да ходим путем истине и мира. Ви­диш, Господе, патим од тога што ме подземни инстинкти препла­вљују, више патим него од телесне глади. Драги Христе мој, дај ми снаге да победим подземне грехове и да не паднем у грешке и да се не удаљим од Тебе. Сачувај ме од жеље за туђим иметком, од жудње утробе. Пружи ми задовољство, спокој, мир, дај ми задовољство у Теби, дај ми надмоћ и перспективу над мојим телесним страстима, и допусти ми да ме Твој дух сачува од греха, и да се наситим Твојим хлебом. Драги Христе мој, дај ми од твога хлеба како бих чист био пред Тобом и да не будем понижен мојим калним гресима и жељама. Господе, саслушај моју молбу, моја сопствена је недовољна, узалудна и грешна. Пружи своју руку према мени како бих је ухватио и похрлио ка Теби – Амин.

4. март 1945.

Тако ми пролазе дани овде у Вихор улици, у бездомном, бескућном ропству. Не помињем као тужбу ово ропство. Ако не друго, онда то у каквој сам спољној ситуацији, научио сам да са стрпљењем подносим. Ујутру се будим у соби хладној као лед, поред Като која је болесна и која ми прича своје снове. Покаткада и ја сањам. Ујутру ме мучи „тескоба” и „страх” и „грч”. Бојим се дана и судбине. Одлажем устајање. Волео бих да тога дана останем чист. У мени лебди клица дубоких молитви. Подижем ролетне. Пушим. Потом се одевам у своје крпе, у суседној топлој соби доручкујем чорбу. Рад. Прљав рад, кућни сам слуга, сечем дрва, износим ђубре, усред кала. Данас имам први светао дан, мој ум и дух оживљују. Стално сам гладан. Волео бих да једем нешто од чега бих био сит. Шта? Слатко тесто: ташке с пекмезом и маком, добро замашћене. Каква срамотна жеља. Ручак. Каткада крадом мало читања, читам Платона: Парменид, Хармид.

9. март 1945.

Хвала Теби, мили драги добри Оче мој, Теби Христе мој, што си ми дао светлост и учинио да разумем извор својих грехова и грешака. Јутрос сам постао свестан тога колико је у мојој судбини била и јесте огромна улога страха, и тога да ни моја пожуда и псеудоглад нису ништа друго до страх од глади, и моја нарав ме је зато притискала и зато патим што се бојим, и што не верујем у Тебе и Теби, и не верујем у усмеравање Твога Ума Провиђења. Знам да је од овога разумевања још далеко пут до савладавања страха, али данас, мада је минуло само пола дана, већ нисам починио грех пожуде. Међутим, догодило се више и већа ствар. Промена се догодила унутра у мојој души. Унутра се догодила одлука и супротстављање страху, и одлучан приступ Теби, драги, љубљени Господе, драги Христе мој. Није тешко пропатити телесне муке ако Ти помогнеш. Помози, драги Христе мој. Још жалим за уништеним својим домом, за мојим прикупљеним добрима. Срце ми плаче шта је све пропало у маленом стану на Реметехеђи путу.

Али је страх све то био прибрао и грчевито држао. Грч мора да попусти. Допустићеш ми да под светлошћу Твоје светлости уви­дим најтеже питање своје судбине. Хвала Теби, Господе, хвала. Буди добронамеран према мени у мојим биткама, у томе да свој пут усмерим према Теби и да приспем у Твоју близину. Осећам, драги Оче мој, да сам духовно спреман, а с Твојом помоћи мно­го је постигао овај човек у којем наставам, али сам у карактеру и егзистенцији остао бескрајно јадан. Морам то да примим на знање, јер од детињства запажам какав је тај пут који сам већ пре­валио према савршенству и шта још треба да учиним. Рачунам на оно што сам држао и држим за резултат свога живота. Није то истакнутост изнад другога човека, него приближавање Теби и рашчишћавање односа према Теби. Сада, у овом тешком раз­добљу мога живота, усред ужасних патњи присиљен сам на језгро тешкоће своје егзистенције: на страх. То треба сада да победим. Ти који си ми показао језгро даћеш ми снагу да победим тамног демона Страх. Волео бих да будем Твој светац, хоћу да будем Твој чисти Син и савршено чедо. Већ си ми давно указао да је у нашем људском животу једино важно: да пред Тобом и Теби и за Тебе, у вековечности будемо неко. То је моја жудња и једина жеља сада када сам изгубио готово све у свом земном животу. Драги, драги Исусе мој – сада осећам у себи први пут да ми је лакнуло, и ја сам као богати младић: остављам све и следим Тебе. Оче мој, Христе мој, драги Господе, буди са мном у мојим жељама: дај ми снаге, светлости, дај ми твога духа. Нека ништа друго не буде за мене важно, само Ти. Нека ми ништа друго не буде лепо, само Ти. Нек ми ништа не буде истина, ни задовољавајуће, ни утешно, ни мир­но, ни ведро, ни коначно, само Ти, само Ти. Не остављај ме ни за трен – ни у сну, ни у будности – Амин.

11.март 1945, понедељак
Сентандреја

Драги добри небески Христе мој, чувам за себе још мно­ге горчине, свуда где год ступим кварим ваздух себи и око себе. И овде кварим, чак и све оно што се могло покварити, мада је било довољно лоше и без мене. Инферно, инферно, свуда, праве га људи, Руси, Немци, њилаши, суседи, рођаци, браћа и сестре. Шест дана (пети дан) овде сам у веома тешкој ситуацији коју сам и сâм отежао, и стално је отежавам, из минута у минут. Оче мој, драги Учитељу мој, када ћу заслужити да будем чист? Када ћеш ми допустити да не грешим у греху утробе и страха који су сада највећи грех. Молим Те, добри Христе мој, погледај ме благо­словеним очима, смилуј ми се и не допусти ми, када се вратим код Като, да више грешим. Господе, Господе мој, саслушај ме, молим Ти се, не допусти да залутам, не допусти мојој руци да се маши забрањених ствари. Ослободи ме стрепње од ужасног демона смрти од глади. Раскини тамни облак који ме покрива и који ме одваја од Твога духа. Господе мој, буди са мном, буди са мном, кличем Ти, свом снагом својом кличем и преклињем, из своје патње коју сам сам призвао и призивам на себе. Буди до­бар према мени, Христе мој, драги Спаситељу мој. У Твоје руке препоручујем душу своју, у Твоје свете руке, учини са мном шта Ти хоћеш, Промисли моја. Нека се збуде воља Твоја, а не моја, на веке векова – Амин.

13.март 1945.
Сентандреја

Данас одавде одлазим кући, драги Оче, Створитељу мој, дра­ги Христе мој, одавде где исто као и свуда влада нељубав, не­захвалност према родитељима, мржња, завист, страх, жудња за влашћу, хистерија, лудило, збрка. О драги добри Исусе мој, драги Учитељу, Љубави, свако мора да има удела у патњи? Јадни моји стари родитељи! Јадна моја добра мајка, како пати због зала зета и кћери! Благослови је, драги Христе мој, благослови је да у твом духу може да поднесе патње. Благослови овај дом који за мене ни Инферно није могао сасвим да поквари. Преживео сам овде толико срећних и великих тренутака да опет одлазим тешка срца. Господе мој, драги Христе мој, одведи ме кући код Като. То је моја молба Теби, Љубљени Господе мој: одведи ме до куће без невоље, заштити овај дом и буди са мном како бих могао одржати Твој закон и заповести. Чист живот, без прикривања, без кала, без лажи – то нека ми сада буде циљ: то нека се оствари. Помози ми, добри Христе мој, како би нам живот постао чвршћи. Води ме куда год ти видиш да је добро. У твоје руке препоручујем душу Като и моју душу. Не остављај ме, никада, ни за трен. Не допусти да ослабим, да потамним, да се изгубим, да се помрачим. Немој ме препустити греху, драги добри Оче мој. Допусти ми да са стр­пљењем поднесемо тешке дане понижења и нужде. Мојој драгој малој Като дај снаге, здравља, увиђавности, светлости и срце које љуби. Да се волимо у име Твоје. У Твојим рукама да будемо сви – Амин.

16.март 1945.

Драги вољени добри Христе мој, прекјуче, када сам долазио из Сентандреје, током пута сам се гласно молио Теби да ми даш снаге, и да више не морам да се машам туђег, потом готово да сам потонуо у овај грех. Затим сам овде код куће за то добио освету демона. Драга моја Като, једино моје мало срце платила је за то: за мој грех њу је сустигао напад демона. А поред тога укинута нам је и исхрана, и сада треба да живимо сами од свога. Јучера­шњи дан је протекао с горчинама. Ноћу и ујутру усред ужасних болова срца плач и очај. Умрећемо од глади? Потресна је хаброст Като. Предузимљива. Хоће да прода свој сат за пола џака брашна. Ја сам данас радио у башти. Топло је, право пролеће. Гладан сам. Почињем да се привикавам на мисао о смрти од глади. Ноћас и ујутру налет самоубиства. Ужас. Оче мој, драги Христе мој, данас сам опет починио грех. Опет грех. Господе мој, драги Христе мој, заштити ме, одбрани од овога демона – од демона смрти од глади! Свети Оче мој, свети Оче мој! Хвала ти за снагу и светлост које си ми дао, јер данас више нисам тако нејак и таман као што сам био минулих дана. Помози да живим и умрем у Твом духу и према твојим заповестима, и да могу да поднесем ону судбину коју си ми одмерио. Драги Христе мој, благослови моју драгу малу Като, благослови Сентандрејце. Допусти да пут Като буде успешан, да њена јуначка душа не доживи слом. Воли је, Господе мој, воли и благослови, драгог свог слугу и кћер своју – буди с нама, Господе Христе, буди с нама – Амин.

Превео с мађарског
Сава Бабић

ЛЕТОПИС МАТИЦЕ СРПСКЕ, год. 187, јун 2011., књ. 487, св. 6 (стр. 1013-1021), МАТИЦА СРПСКА, Н. Сад, 2011.

Advertisements

Петар Петровић Његош, ПИСМО ВУКУ СТЕФАНОВНИЋУ КАРАЏИЋУ

Цетиње, 1. новембар 1847.

Почитајеми г-н Караџић,

Већ је вријеме да Вам дајбуди на треће писмо одговорим. Молим да ово не припишете љености или другој и горој работи. Вама је неколико повише но другима моје стање извјесно. Ради тога ми се лако код вас и извинити. Бог и ја сасвим знамо моје положеније. Паклена се мрежа разастире. Стари су се ђаволи бојали крста, а данашњи се боје свободе. Да је човјек постојан, што би требало да је, ја бих јој најусрднији жрец био, али ми кад и кад крвава и тврда борба досади, те проклињем час у који је скочила ова искра у наше горе из гомилах пепела величине Душанове, рашта и она није умрла ђе се огњиште српско угасило, но се припела на гору те бјеска и довукује на себе громове, злобе и зависти, како златна игла потресне стријеле облачне. Не, Боже ме сачувај! Ја сам највиши грешник на земљи када што противу ње помислим, — она једина нас издваја од проче животиње. Е, да је груба маса дивљине, злобе, тирјанства и глупости слијепе не окружава, ово би била најсветија, најсилнија одаја душевно-електрическога телеграфа. 

Ја бих веома рад био да се није ополчила српска јерархија на Ваш превод Новага завјета. У томе послу не има се рашта моје мјеније тражити, јербо други послови мени не допуштају да се оном науком како би требало занимам. Стога и моје мјеније не би важило ништа како неопитно и неосновано. 

Особито би ми драго било када бисте пријатељски од моје стране поздравили г. Савку Николића и њину напредну и благородну ђечицу и да их увјерите да ми је спомен о њима свагда пријатан.

Поздрављајући Вас и Вашу поштену фамилију, остајем

Ваш почитатељ и слуга
владика црносгорски
П.П. ЊЕГОШ

Петар Петровић Његош, ИЗАБРАНА ПИСМА, (стр. 154-155), Удружени издавачи, Београд, 1967.

Петар Петровић Његош, ПИСМО ОСМАН-ПАШИ СКОПЉАКУ

Цетиње, 5. октобра 1847.

Владика црногорски поздравља Осман-пашу Скопљака, везира скадарског.

Дошло ми је твоје писмо од 17. фебра(ра) о.г., у којему неке ствари смијешно напомињеш. Прво што кажеш да оперемо своја срца па да учинимо сваки лијепи начин и слогу на наше границе, моје је срце за људе свагда чисто и опрато, а с нељудима принуђен је човјек да се нељудски влада, јер иначе не може и да би хтио. Што се хвалиш да имаш код мене пријатеље који ти доказују моје намјереније, добрo кад их имаш, мени их не казуј да он мене не пострадају. Ову и другу оваку ствар ти можеш казати онијема који свијет проз чибук гледаше, не мени. Моје је намјереније јавно и чисто; кога је како воља, онако са мном у сусједству и да живује.

Ти говориш да ја све нешто тражим, а шта бих ја то тражио и са киме ћу га тражити? Када је Бјазит (Илберим названи) Босну покорио и када су дивље орде азијатске наше малено, но јуначко, царство разрушиле, онда су моји преци и јоште неке одабране фамилије, који нијесу ту погинуле од Турака, оставили своје отачаство и у овијем горама утекли. Ја сам инокосан, ја сам сирак. Помсли ђе су ми браћа славни и гласовити кнезови и војводе нашега царства. Ђе је Црнојевић (Бушатлија), ђе је Обренкнежевић (Махмутбеговић)? Ђе је Кулиновић? Ђе је Скопјак? Ђе је Видајић? Ђе је Филиповић? Ђе је Градичевић? Ђе је Сточевић? Ђе је Љубовић? Ђе је Ченгић? Па ђе су многи остали? Камо господа и цвијет нашег народа да своје отачаство и своју славу заједно потражимо, да смо сви наједно, онда бих ја с њима нешто велико потражио.

Бог сам знаде када ће се они своје славе споменути и до када ће се ова моја браћа од своје рођене браће туђити и називати се Азијатима и до када ће за туђу корист роботати не сјећајући се себе ни својега! Од онога несрећнога дана отакако је Азијатин наше царство разгњавио, са којим се ова шака горштаках за опште поштење и име нашега народа бори? Све са својом рођеном браћом истурченом. Брат брата бије, брат брата сијече, развалине нашега царства у нашу крв огрезле. — Ево опште наше несреће!

Ова је несреће и вражда братска више но сила туђа учинила те је наше јуначко племе постало туђима надничарима и служитељима, како што си и ти туђи надничар. Кукавну је Црну Гору овај разур нашега народа готово удавио, но и опоштио. Ово је учинило те је данас Црна Гора и бити ће довијека алмаз у витешку круну. Ја бих волио но ишта на свијету виђети слогу међу браћом у којима једна крв кипи, коју је једно млијеко одгојило и једна колијевка одњихала. Што се пак тиче мене самога и ове шаке народа, ја поштења нимало више не желим но га имамо пред великијем и опамећенијем свијетом, но се нешто друго жели, јербо је крвава храна и голо поштење. Ја бих рад да сам се мало доцније родио, јер бих видио своју браћу ђе су се себе и својијех споменули и ђе јавно пред свијетом казали да су они достојни праунуци и потомци старијех витезовах нашега народа. Када се ова света ријеч изговори, благо цијелом нашем племену, онда ће име црногорско босански и прочи витезови српскога наорда како свети талисман (аманит, запис) чествовати и у њедирма носити.

Ја чујем да ти Црногорце хајдуцима називаш. То име нимало срамотно није. Хадук значи chevalier (Ritter). На примјер, каваљери су ови хајдуци: Марко Краљвић, Реља Омучевић, Гергелес Алија, Тале Ораманин, Скендербег, Стојан Јанковић, Илија Смиљанић, Бајо Пивљанин, војвода Драшко Поповић, војвода Вук Мићуновић, Никац Томановић, Црнац Карамахмут, Карађорђе, војвода Вељко Петровић. Ово су само неки од нашега народа који нијесу данас у животу, а ови су тројица и данас живи: Абделкадер, Шамил и наш војвода Мића Морачки.

Истина је да су неки Црногорци убиваоци, грабитељи и мамитељи, али их изобуздана и дивља сила турска насили, па и јуначка невоља. Помисли, мој драги земљаче, оволико народа сабило се у овим горама, готово од свуда затворено. Кад је година иколико родна, може се прилично проћи, али кад дође година као што је лањска била, жива мука од њих бива. Ја сам се лане неколико мјесеца уклонио у Беч и у Млетке навластито да ову муку очима не гледам, а друго ја сам срца жалостива, па бих све своје разурио, а свакојако ми је мало што и остало. Када са мном говориш како мој брат Бошњак, ја сам твој брат, твој пријатељ, али када говориш као туђин, како Азијатин, како непријатељ нашега племена и имена, мени је то противно и свакоме би благородно мислећему човјеку противно било. Ја знам ти ћеш рећи када ово моје писмо видиш: „Шта овај човјек којешта пише и снијева?“ Али се надам да ће наши потомци, кад било да било, дати достојну цијену отачаства љубним мислима и писму владичину, на којега се данас виче са сваке стране како на бијелу врану.

Владика

ПЕТАР ПЕТРОВИЋ ЊЕГОШ

Петар Петровић Његош, ИЗАБРАНА ПИСМА, (стр. 151-153), Удружени издавачи, Београд, 1967.

Лав Н. Толстој, „АКО ВИДИТЕ ДОСТОЈЕВСКОГ, РЕЦИТЕ МУ ДА ГА ВОЛИМ“

Ево речи грофа Л.Н. Толстоја у псиму Н.Н. Страхову:

„Како бих волео да могу да искажем све оно што осећам о Достојевском. Описујући своја осећања, ви сте изразили делом и моја. Ја никад нисам видео овог човека и никад нисам дошао у непосредан додир с њим, а када је, изненада, умро, схватио сам да ми је био најближи, најдражи, најпотребнији човек. И никада ми није падало на памет да се поредим с њим, никада. Све што је он радио (оно право, добро што је радио) било је такво да што више тога уради, ја се осећам боље. Умност туђа у мени изазива завист, ум — такође, а дело срца  — само радост. Ја сам њега заиста сматрао својим пријатељем и мислио сам да ћемо се свакако срести, да до сада није било прилике, али да је то неминовно. Кад изненада читам  — умро је. Као да ми се тло измаче под ногама. Узнемирих се, а онда схватих да ми је био драг, те заплаках, и сад још плачем. Недавно, пре његове смрти, читао сам Понижене и увређене и био сам ганут“.¹

А у другом, ранијем писму:

„Ових дана читао сам Мртви дом. Много тога сам заборавио, поново сам читао и ја не знам бољу књигу у читавој новијој књижевности, укључујући и Пушкина. Није ту стил, већ је тачка гледишта чудесна: искрена, природна и хришћанска. Добра, поучна књига. Уживао сам цео јучерашњи дан како одавно уживао нисам. Ако видите Достојевског, реците му да га волим.“²

Владимир Соловјов, ТРИ ГОВОРА У СПОМЕН НА ДОСТОЈЕВСКОГ (стр. 9-10), Службени гласник, Беогрд, 2009.

Напомена: 1. Од 5. до 10. фебруара 1881.
2. У писму Н.Н. Страхову од 26. септембра 1880.

 

 

 

Марина Цветајева, ЧОВЕКА РИЛКЕА, КОЈИ ЈЕ ВЕЋИ ОД ПЕСНИКА, ЈА ВОЛИМ НЕОДВОЈИВО ОД ПЕСНИКА…

(Сен-Жил-сир-Ви, Вазнесење Христово, 13. мај 1926)

Пред њим се не можеш осећањима величанственим хвастати...

И зато: чисто-људски и веома скромно: Рилке-човек. Написавши, запела сам. Волим песника, не човека.  (Сада си се ти, прочитавши, тргао.) То звучи естетски, тј. бездушно, неодухотворено (естете су — они што немају душе, већ само пет (често и мање) изоштрених чула). Смем ли да одабирам? Кад волим, не могу и не желим да бирам (отужно и ораничено право!), ти си већ — апсолут. Све док не заволим (не упознам) тебе, ја не смем да бирам, јер немам никакав однос према теби (не познајем твоју робу!)

Не, Рајнере, ја нисам колекционар, и човека Рилкеа, који је већи од песника (ма како обрнуо — резултат је исти: још већи!), ја волим неодвојиво од песника.

Кад кажем: Рилке-човек, ја подразумевам онога што живи, издаје своје књиге, кога воле, који већ толикима припада и који се већ сигурно уморио од превелике љубави. — Мислим при томе само на мноштво људских веза! Говорећи о човеку-Рилкеу, ја под тим подразумевам оно где мени нема места. Зато је цела она реченица о човеку и песнику — чисто одрицање, добровољно лишавање, да ти не помислиш како желим да се наметљиво уплићем у твој живот, у твоје време, у твој дан (дан рада и дружења), који је занавек подељен и одређен. Одрицање — да после не буде болно: прво име, први број на који налетиш и који те одгурне. (Предострожно прорицање — одрицање!)

Драги мој, ја сам врло послушна. Ако ми кажеш: не пиши, то ме узбуђује, веома сам потребан самоме себи, — све ћу схватити и поднети.

Р.М. Рилке, М.И. Цветајева, Б.Л. Пастернак, ПИСМА ЛЕТА 1926. (одломци, стр. 115-116), СКЗ, Београд, 1983.

Превео: Милан Чолић

Марина Цветајева, РАЈНЕР МАРИЈА — ТО ЗВУЧИ ЦРКВЕНО — И ДЕТИЊСКИ — И РИТЕРСКИ

Марина Цветајева — Рајенеру Марији Рилеку

(Сен-Жил-сир-Ви, 9. маја 1926)

Рајнер Марија Рилке!

Смем ли тако да Вам се обраћам? Јер Ви, оваплоћена поезија, морате знати да је већ само Ваше име — поезија. Рајнер Марија — то звучи црквено — и детињски — и ритерски. Ваше име је тако хтело, и Ви сте га изабрали. (Ми сами бирамо своја имена, оно што потом дође — увек је последица).

Ваше кршетење је било пролог за цело Ваше биће, и свештеник што Вас је крстио одиста није знао шта чини.

***

Ви нисте мој најомиљенији песник („најомиљенији“ — то је степен поређења), Ви сте — природна појава, која не може бити моја и коју не волимо него опстајемо пред њом, или (то је још премало) Ви сте — оваплоћена пета стихија: сушта поезија, или (још премало) Ви сте оно из чега се рађа поезија и што је веће од ње саме (Вас).

Не говорим о човеку — Рилкеу (човек: оно на шта смо осуђени!) — већ о Рилкеу — духу, који је још већи од песника и који се, у суштини, за мене и зове Рилке — Рилке будућности.

Морате да погледате себе мојим очима: да обухватите себе њиховим обухватом кад Вас посматрам: Ваша величина — кроз сва пространства.

Пта после Вас преостаје песнику да чини? Могу ли се преодолети мајстори (као, на пример, Гете), али преодолети Вас — значи (значило би) савладати поезију. Песник је онај ко савлађује (треба да савлађује) живот.

Ви сте неостварљив задатак за будуће песнике. Песник који дође за вама мора бити Ви, то јест, Ви се морате још једном родити.

Ви враћате речима њихов првобитни смисао, а стварима — њихове првобитне речи (вредности). Кад Ви, на пример, кажете „велелепно“, Ви говорите о „великој лепоти“, о првобитном значењу речи. (Сада је „велелепно“ — само шупаљ усклик).

***

У Прагу сам живела од 1922. до 1925, три године, а у новембру 1925. сам отпутовала у Париз. Да ли сте још били тамо?

За случај да сте још били:

Зашто нисам дошла код Вас? Зато што сте ми најдражи — дражи од свега на свету. Сасвим једноставно. И — зато што ме не познајете. Услед болне гордости, страхопоштовања пред случајношћу (судбином, што је исто). А можда — услед бојазни да нећу моћи да опстанем пред Вашим страним погледом — на прагу Ваше собе. (Јер Ви не бисте могли да ме погледате као нешто што није страно! Па и да сте могли — то би био поглед каквим пресрећемо било кога — пошто ме нисте познавали! — то јест: ипак стран).

Још нешто: Ви ћете мене увек осећати као Рускињу, а ја Вас — као чистољудску (божанску) појаву. У томе је невоља наше сувише индивидуалне народности: све што је у нама наше Ја — Еворопљани називају „руским“.

(То се исто дешава код нас са Кинезима, Јапанцима, црнцима — веома далеким или веома дивљим).

***

Шта ја хоћу од тебе, Рајнере? Ништа. Све. Да ми дозволиш да сваког трена мог живота дижем на тебе поглед — као на гору која ме чува (као камени анђео-чувар!). Док те нисам познавала то је било могуће, а сад, кад те познајем — потребна је дозвола.

Јер моја је душа лепо васпитана.

***

Читала сам твоје писмо на обали океана, океан га је читао са мном, заједно смо га читали. Не смета ти што га је и он читао? Других неће бити — сувише сам суревњива (у теби — ревњива).
(одломци)

РАЈНЕР МАРИЈА РИЛКЕ МАРИНИ ЦВЕТАЈЕВОЈ

Вал-Мон, Глион-сир-Терите, Швајцарска, 10. маја 1926)

Марина Цветајева,

Зар нисте Ви малочас били овде? Или: где сам био ја? Јер, данас је још десети мај, и чудно је, Марина, Марина, да сте управо тај датум написали над завршшним речима Вашег писма! (Хитнувши га у будуће време, хитнувши у онај безвремени трентуак кад ћу Вас читати!) Сматрали сте да сте десетог добили моје књиге (отварајући врата, као да прелиставате странице)…; тог истог дана, десетога, данас, у вечитој Данашњици духа, данас сам те ја прихватио, Марина, свом душом, свом својом свешћу уздрхталом од тебе, од твог доласка, као да се твој велики океан, који је читао заједно с тобом, сручио на мене запљуснувши ме плимом твог срца. Шта да ти кажем? Ти си ми пружила своје дланове, час дајући час опет склапајући, ти си их увукла у моје срце, Марина, као у шкољку жубораве чесме: и сада, док их држиш тамо, њено зајажено струјање прелази у тебе… Прихвати га. Шта да ти кажем: све моје речи (као да су већ биле у твом писму, као пре дизања завесе), све моје речи истовремено лете ка теби, и ниједна не жели да пропусти другу испред себе. Да ли због тога људи тако хитају из позоришта што им је после толиког изобиља утисака неподношљиво да виде завесу? — Тако је и мени тешко да поднесем што је твоје писмо поново у коверту (још једаред, још једном!). …

Осећаш ли ти, песникињо, како си овладала мноме, ти и твој океан, који тако предивно чита заједно с тобом; ја пишем као и ти, и попут тебе спуштам се из реченице низ неколико степеника, у међуспрат заграда, где тако притискају сводови и осећа се мирис давних ружа, које никада не престају. Марина: како сам обитавао у твом писму. И како је запањујуће кад коцкица твојих речи, кад је већ узвикнут број, пада за ступањ ниже и покаже други, допунски број, који је коначан (а често и већи). Да ли је то природна снага, мила моја, оно што стоји иза петог елемента, узбуђујући га и грудвајући?… И поново ми се учинило да се кроз твој глас сама природа сагласила са мном, као врт што одобрава, велики врт око водоскока, и око чега још? око сунчаника. О, како ме ти прерасташ и запахњујеш високим пламеним флоксовима никлим усред лета твојх речи.

Али, како ти кажеш, није реч о човеку-Рилкеу: ја сам и сам сада у неслози са њим, с његовим телом, с којим сам раније увек могао да постигнем чисту сагласност, тако да често нисам знао, ко од нас срећније песникује: оно, ја, ми оба? (Табани, блажени, колико пута, блажени од ходања по свему по земљи, блажени од првог сазнања, претходног знања, учешћа у знању, учешћа које то знање превазилази!) А сада — раздор, двострука одора, душа је одевена другачије, тело је прерушено другачије. Још од децембра сам овде, у овом санаторијуму, али лекара не припуштам сасвим у овај јединствен однос између себе и себе — једини што не трпи посредника, који би растојања учинио неопозивим, преводиоца, који би то разломио на два језика. (Стрпљење, дуго, прекидано и поново састављано…)  …

Рајнер Марија

(одломак)

МАРИНА ЦВЕТАЈЕВА — РАЈНЕРУ МАРИЈИ РИЛКЕУ

(Сен-Жил-сир-Ви, 12. маја 1926)

Овај свет (не у црквеном смислу, пре би се могло рећи географски) ти познајеш боље од овога, ти га познајеш топографски, са свим планинама, острвима и знаковима.

Топографија душе — то си ти. И својом књигом (ах, то није била књига — то је књига постала!) о сиромаштву, ходочашћу и смрти ти си за Бога учинио више него сви филозофи и проповедници заједно.

Свештеници су само препрека између мене и Бога (богова). А ти, ти си — пријатељ, који продубљује и узвисује радост (да ли радост?) великог часа између два бића (вечита два бића!), онај без кога више не осећаш другог и кога јединог, коначно и волиш.

Бог. Ти си једини рекао Богу нешто ново. Ти си исказани однос између Јована и Исуса (који обојица нису исказали). Али — разлика — ти си љубимац оца, не сина, ти си Јован Бога-оца (који га није имао!). Ти си (одабраност — избор!) одабрао оца, јер је он био усамљенији и — незамислив за љубав!

Не Давид, не. Давид је у својој снази имао сву снебивљивост. Ти имаш — сву храброст и смелост своје снаге.

Свет је био још превише млад. Све је морало да се догоди — да би дошао ти.

Ти си се усудио да тако волиш (искажеш!) нељудског (потпуно божанског) Бога-оца како Јован никад није смео да заволи потпуно људског сина! Јован је волео Исуса рукама (вечито се кријући од своје љубави на његовим грудима), погледом, поступцима. Херојска реч љубави, која увек тежи да буде нама (чисто делатна).

Да ли  добро схваташ мој лош немачки језик? На француском пишем течније, и зато не желим да ти пишем на француском. Од мене ка теби не треба ништа да тече. Да лети — то да! А ако не може, — онда је боље да запиње и спотиче се.

Знаш ли шта се дешава са мном кад читам твоје стихове?

На први поглед (муњоглед* /игра речи: Augenblick – поглед ока, тренутак, и Augenblitz – кованица Цветајеве: муња ока/ би звучало боље, да сам ја Немац, променила бих: јер муња је бржа од погледа! А муњевити поглед је бржи и од обичне муње. Две брзине у једној. Зар не?) И тако, на први поглед (пошто сам странац), схватам све — затим — ноћ: празнина — затим: Боже мој, каква јасноћа! — а кад хоћу да све то ухватим (не алегорично, већ безмало руком) — све се наново брише: само штампани стихови. Муња за муњом (муња — ноћ — муња) — ето шта се са мном дешава кад те читам. Мора да је тако и с тобом кад пишеш себе.

„Рилкеа је лако схватити“ — са поносом посвећених говоре антропозофи и други мистички секташи (ја, заправо немам ништа против њих, боље они него социјализам, — али…). „Лако схватити“. У деловима, у раздробљеном виду: Рилке-романтичар, Рилке-мистичар, Рилке-миротворац итд., итд.  Али, покушајте да обухватите целог Рилкеа. Ту је немоћна целокупна наша јасновидост. Чуду није потребна јасновидост. Она је присутна. Било који сељак својим је очима то видео, потврдио. Чудо: недодирљиво: недокучиво.
(одломак)

Р.М. Рилке, М.И. Цветајева, Б.Л. Пастернак, ПИСМА ЛЕТА 1926. (одломци, стр. 101-112), СКЗ, Београд, 1983.

Превео: Милан Чолић

 

Марина Цветајева, СВИ СМО МИ ВУЦИ ГУСТЕ ШУМЕ ВЕЧНОСТИ

Храни вука колико те воља — стално ће гледати у шуму. Сви смо ми вуци густе шуме Вечности.

Марина Цветајева, Изабрана дела Марине Цветајеве, О УМЕТНОСТИ И ПЕСНИШТВУ —  ПОРТРЕТИ (друга књига, стр. 56), СКЗ, Народна књига, Београд, 1990.

Превела: Милица Николић

Николај В. Гогољ, СТРАШНА, НЕОБОРИВА ПРЕПРЕКА — НАДМЕНОСТ

(…) Не, не слaви данашњи човек светли празник (Васкрсење) онако како би требало. Постоји страшна, постоји необорива препрека, а име јој је надменост. За њу су знали и ранији векови; то је била више дечија надменост, надменост због своје физичке снаге, надменост због иметка, због порекла и сталежа, али она није достизала онај застрашујући духовни раст, у коме се сада показала. Она се сада појавила у два вида. Први је, надменост због властите честитости.

Обрадовано тиме што је у много чему постало боље од својих предака, човечанство овога века се заљубило у свјоу честитиост и лепоту. Нико се не стиди да се јавно хвали својим духовном лепотом и да се сматра бољим од других. Треба само пажљивији погледати с каквом витешком племенитшћу иступа сад свако од нас и како немилосрдно и оштро суди о другоме. Треба само ослушнути оне изговоре којима се човек оправдава зато што, чак ни у дан светлог Васкрсења, није загрлио свога брата. Без имало стида, чак и не трепнувиши срцем он каже: „Не могу да загрлим тог човека: он ми је одвратан, он је подао у души, он је себе окаљао најнечистијим делом; нећу га пустити чак ни у предворје; не желим чак ни да дишем ваздух који он удише; поћи ћу заобилазним путем, да га обиђем и не сретнем. Не могу да живим са подлим и ниским људима — зар да таквог човека као брата загрлим?“ Авај! Заборавио је јадни човек XIX века да у том дану нема ни подлих ни ниских људи, већ да су сви људи између себе браћа из исте породице и да се сваки човек зове управо братом. Све је он намах и у моменту заборави: заборавио је да су га можда управо зато окружили ниски и подли људи, да би, гледајући у њих, и себе погледао и у себи самоме потражио управо оно од чега се код других људи уплашио. Заборавио је да је можда и сам, а да то чак није ни приметио, на сваком кораку учинио исто подло дело само у другом облику — које није извргнуто јавној срамоти, али се ипак може означити пословицом: Иста палачинка, само на туђем тањиру. Све је он заобравио. Заборавио је да се можда управо зато намножило толико подлих и мизерних људи, јер је он сурово и нељудски одгурнуо најбоље и најдивније, и тиме их приморао да се још више разгневе. Као да је лако отрпети потцењивање! Бог зна, можда неко није ни био рођен као непоштен човек, можда је његова јадна душа не могавши да се бори противу греха молила за помоћ и била спремна да изљуби руке и ноге ономе ко би је, подстакнут душевном самилости, задржао на ивици понора. Можда би само кап љубави била довољна да га врати на прави пут. Као да је путем љубави тешко допрети до његовог срца. Као да му је толико огрубело срце, да никаква осећања нису у њему могла да се покрену онда када је и разбојник захвалан за љубав, када и звер памти руку која је милује! Али човек  XIX века је заборавио на све и гура од себе брата као што богаташ тера краставог просјака са свог велелепног прага. Њега се не тичу само патње; само да он не види гној просјакових рана. Он чак не жели ни да чује просјакову исповест, бојећи се да му њих не запахне смрдљиви дах несрећникових уста, поносан на мирис своје чистоте. Зар да такав човек слави празник небеске љубави?

Постоји друга врста надмености, још јача од прве, а то је надменост ума. Никада до сада она није достигла такву снагу као у XIX веку. Она се осећа у страху сваког човека да га не сматрају за глупака. Све ће поднети човек овога века: поднеће и име лопова, подлаца, назови га како год хоћеш и то ће истрпети – само неће поднети ако га назову глупаком. Дозволиће да се свему подсмехну само неће дозволити да се подсмехну његовом уму. Његов ум је за њега светиња. Због најмањег подсмеха његовом уму у стању ја истог тренутка удаљи свог брата на пристојну раздаљину и да му, не трепнувши, просвира метак у чело. Ничему и ни у шта он не верује; само верује у свој ум. Оно што његов ум не види за њега не постоји. Заборавио је чак да се ум развија када се усавршавају моралне снаге у човеку, а да стагнира па чак и назадује, када се оне не развијају. Заборавио је да ниједан човек не поседује све видове ума, да други човек може да види управо ону страну ствари коју он није у стању и да, самим тим, може да зна оно што он не може. Он у то не верује, а оно што сам не види за њега је лаж. Ни сенка хришћанске смерности неће га окрзнути, због надмености његовог ума. Он ће у све сумњати: у срце човека кога је познавао неколико година, у истину, у Бога, али неће посумњати у свој ум. Свађе и препирке нису се заподенуле због неких битних ствари, већ због личне мржње – не нису се заподенуле чулне страсти, већ страсти ума; почели су да се лично сукобљавају због различитог мишљења, због неслагања у замишљеном свету. Већ су се створиле целе партије које мрзе једна другу, и које то чине иако нису имале никакве личне контакте. Запањујуће је да у исто време док људи почињу да мисле да су образовањем унеколико искоренили пакост у свету, она у свет долази с друге стране – путем ума; на крилима новинских листова, као скакавци који све уништавају, она са свих страна напада на људске душе. Више се ни сам ум не чује. Већ и паметни људи почињу да лажу противно личном убеђењу, само да не би пропустили противничкој партији и зато што им понос не дозвољава да признају грешку, па се уместо ума свуда укоренила чиста пакост.

Зар да човек таквог века уме да заволи и осети хришћанску љубав према човеку? Зар он да буде испуњен том светлом простодушношћу и анђеоским детињством, које све људе обједињује у једну породицу? Зар да он осети миомирис нашег небеског братства? Зар да он слави тај дан? Нестао је чак и онај спољни добродушни израз ранијих искрених векова у којима је изгледало да је човек ближи човеку. Затро га је надмени ум XIX века.

1847.

Николај В. Гогољ, ИЗАБРАНА ДЕЛА (Одабрана места из преписке с пријатељима, стр. 665-667), Издавачка књижарница Зорана Стојановића, С. Карловци-Н. Сад, 2012

Превела: Милана Радић Дугоњић

 

Николај В. Гогољ, УМ НИЈЕ НАШ НАЈВЕЋИ ДАР…

Пријатељу мој! Рачунај да си свакако ђак односно ученик. Не мисли да си одвише стар за учење, да су ти снаге достигле пуну зрелост и развијеност, да су ти карактер и душа већ уобличили и да не могу да буду бољи. За хришћанина нема краја учењу: он је вечити ученик, све до самог гроба. Устаљеним природним током развоја човек достиже пуну интелектуалну развијеност до тридесете године. Од тридесет до четрдесете напредује како-тако а после тог периода у њему се ништа не покреће и све што ради не само што није боље, него је чак слабије и неизраженије од претходног. Али за хришћанина то не важи; тамо где је за друге граница савршенства, за њега оно ту тек почиње. Најспособнији и најталентованији људи, преваливши четрдесету, почињу да заглупљују, посустају и малаксавају. Погледај све филозофе и највеће светске геније: њихово најбоље време трајало је само док су били у пуној снази; после тога бивали су све сенилнији а у старости су чак подетињили. Сети се само Канта који је последњих година потпуно изгубио памћење и умро као дете. А погледај животе свих светаца: приметићеш да су они, упоредо с тим како су старили и приближавали се смрти, јачали разумом и духовном снагом. Чак и они међу њима, које природа није обдарила никаквим блиставим талентом и који су читавог живота сматран за обичне, па чак и неинтелигентне, задивљавали су после умношћу својих беседа. Откуда то? Отуда што је у њима увек било оне покретачке снаге, коју обично има сваки човек само у годинама младости, када пред собом види подвиге за које га чекају свеопште похвале, када му се привиђају ружичасти хоризонти, тако примамљиви за младиће. Ишчезне ли пред њим хоризонт и подвизи, ишчезава и његова покретачка снага. А пред хришћанином вечно блистају хоризонти и он види вечне подвиге. Он жуди за животном битком као младић; он има против чега да се бори где да делује, јер му се поглед на себе сама стално просветљава и открива му у њему самоме нове недостатке против који треба поћи у нове битке. Због тога све његове снаге не само што не могу да малаксају и онемоћају, већ, напротив, стално јачају: жеља да буде бољи и заслужи похвале на небесима подстаћи ће га тако како то не може ни највећег славољупца најнезаситија славољубивост. Ето због чега хришћанин иде напред онда када други  заостају, и због чега је, што даље иде, све паметнији.

Ум није наш највећи дар. Његова функција је управо редарска: он може да доведе у ред и да распореди на своје место све оно што већ поседујемо. Ум сам не покреће напред све док се у нама не покрену друге способности од којих он постаје трезвенији. Апстрактнимм читањем, размишљањем и непрекидним слушањем научних студија примораћеш га само да незнатно крене напред; понекад га то чак и спутава, ометајући његов самосталан развој. Ум је, међутим, у неупоредиво већој зависности од душевних стања: чим букне страст, он одмах поступа слепо и глупо; ако је пак душа смирена и у њој не кипти никаква страст, он се и сам разбистрава и поступа разборито. Разум је неупоредиво већи дар, али се он стиче управо победама над страстима. Њега су поседовали само они који нису запоставили своје духовно васпитање.Али ни разум не даје човеку потпуну могућност да иде напред. Постоји још већа способност: њено име је мудрост и њу нам може дати само Христос. Она се никоме од нас не даје рођењем, нико је од нас не наслеђује, већ је дело највеће небеске мислост. Онај ко већ поседује и ум и разум може је стећи само ако се моли, ако даноноћно моли Бога за њу, уздигавиш душу своју до највеће доброте и очистивши из себе све до беспрекорне чистоте, како би могао да прими ту небеску гошћу, јер се она плаши огњишта у коме душевно домаћинство није у реду и у коме нема потпуне хармоније. Али ако она уђе у дом, тада за човека почиње небески живот и он поима ту дивну драж да буде ученик. Онда он од свега учи; цео свет му је учитељ, чак и најбезначајни човек. Из најједноставнијег савета он ће извући сву његову мудрост; најнеразумнија ствар окренуће према њему своју мудру страну и сва ће се васељена пред њим зауставити као отворена књига за учење: више од свих црпеће он из ње благо, јер ће боље од свих знати да је ученик. Али ако му се ма и за тренутак учини да је његово учење завршено, да више није ученик и увреди га нечије учење и поучављње, мудрост ће му одмах бити одузета и остаће у мраку као цар Соломон у својим последњим данима.

1846.

Николај В. Гогољ, ИЗАБРАНА ДЕЛА (Одабрана места из преписке с пријатељима, стр. 631-632), Издавачка књижарница Зорана Стојановића, С. Карловци-Н. Сад, 2012

Превела: Милана Радић Дугоњић

 

Николај В. Гогољ, О БЛАГОДАРНОСТИ

Ко је добио много способности и снага, тај треба много, много да благодари Богу, читав живот тога човека треба да се претвори у једну благодарну Химну, а осећања да се излију у једну предивну песму непрекидне захваланости. Непрекидно благодарење предивно узвисује душу. Оно у њу уноси мир, гипкост и тишину, а срце се неприметно раствара у свепраштајућој, свеобухватној љубави чак и према својим непријатељима.

Ко је добио много способности и много снага, тај мора много и да се стара о привођењу свега што има у себи у стање хармоније. Боље му је не показивати своје предности све док све у њему не дође у пуну међусобну сагласност и док свака сила не стане на своје законито место. У супротном, он ће открити само неравнине свога карактера. Он сам ће постати познат по дрској самоуверености, привући ће на себе мржњу уместо љубави и са своје стране ће се такође озлоједити на људе.

Да ли је срећан онај који има небеско својство да се свиђа свима урођеном предивном јасноћом душе, урођеном дечијом незлобивошћу и том очаравајућом прелешћу урођеног угодног обраћања са свима, које тако блиско привлачи ка себи срца свих, тако да се сваком чини као да је он свима најближи род.

Но, неколкко пута је срећнији онај ко је, победивши у себи све незадрживе тежње, стекао ту љупку дечију једноставност и неизрециву очараност анђелског обраћања са људима, које није имала у почетку пред свима узвишена природа. Неупоредиво више добра и среће он може донети у свету него онај ко је то добио од рођења и његов утицај на људе је неупоредиво моћнији и шири.

О Боже! Како је тешко борити се са собом, са непокорним, незадрживим нашим тежњама, како је слаба наша воља док није стекла чврстину! Овде се можемо сетити да наш живот треба да буде непрекидна песма непрекидног благодарења Богу. Благодарити, благодарити, губити се у благодарности – то је нужно направити својом храном, пићем, постојањем, животом. Непрекидно благодарење високо узвисује душу, а срце раствара у свепраштајућој љубави према свима. Оно нам даје вишу силу над нашим силама и  производи то што нам постаје лака битка и победа над страстима и постаје могућно стицање анђеоске љубави према људима.

ПРАВОСЛАВНИ ВИТЕЗ НИКОЛАЈ ВАСИЉЕВИЧ ГОГОЉ, приредио и превео РАНКО ГОЈКОВИЋ, Бернар, С. Бановци-Београд, 2017 (стр. 153)