Петар Петровић Његош, А НАШЕ ТИЈЕЛО БЕЗ ДУШЕ НИ ЗА ШТО НЕ СЛУЖИ

Цетиње, 10/22 августа 1850.

Поштени господине доктор Маринковићу,

Ја нијесам јошт издравио, али сам се добро поправио. У мојој болести ја сам и о смрти помишљао, него ова мисао нимало мени шкодила није, но шта више зраке су ми душевне лакше кроз тијело проницале, како сунчане зраке кроз танке и раздробљене облаке што лакше проничу. Моја је идеја међу небесима и гробницом смјело лећела, и ја сам смрт овако разумјео: или је тих, вјечни сан који сам боравио пређе рођења или лако путовање из свијета у свијет и причесљење бесмртноме лику и вјечито блаженство. Ја се ада нимало бојао нијесам, јербо у мени адска душа није, а ја Бога не представљам као Нерона и Мухамеда II, но га представљам, по његовом величеству, за духа превеличественога, премилостивога својим тварима. Ја сам душу човечанску представљао за неки тајанствни фокус, која, како се раздвоји од тијела, сине хитром зрачицом и запали бесмртни плам нашега вјечнога живота и блаженства на небесима. А наше јадно тијело што је? Угоштеније и попираније земљскога гада, глибина од које се гади, прашина с којом се вихорови ругају и играју, њом бистре источнике водене муте, њом сјајне зраке сунчане затмивају. И великога чуда, колико ми ово ништавило љубимо и колико нас интересује! Тијело је много ништавније но цклени суд, дајбуди изломљена стакла купе каљави Чифути и пометнути трговци те ји продају, а наше тијело без душе ни за што не служи. 

Доасадих Вам, но то је крива доброта Ваше душе, коју сте ми открили. Хиљаду сам совјетника имао откако сам се разболио, но сам се највише Вашега совјета држао, и данас се највише држим, јербо сам видио да из дубине познанства и благородне душе истјече. Неки су ме совјетовали да ништа не мислим. Како ће човјек живјети, а не мислити? Неки су ме совјетовали да очи на женски пол не окрећем, а човјек не може и са смртнога одра да очи не баци на красно створеније. Неки су ме совјетовали да фанеле на тијело ни мараме око врата не носим. Неки су ме совјетовали да двоструко фанелу на тијело и до ушах обучем, па преко ње вунену мараму око врата да метнем. Неки су совјетовали да лежим потрбушке, а неки опет да лежим на плећа, неки на лијеву, а неки на десну и проч. и проч. 

Збогом, господин Маринковићу. Буди ми здрав и весо, и не заборави твојим драгим воспоминанијем

Твојега искренога пријатеља и слугу
владику црногорскога
П.П. ЊЕГОШ

Петар Петровић Његош, ИЗАБРАНА ПИСМА, (стр. 192-193), Просвета, Београд. 1967.

Петар Петровић Његош, АХ, ДИВНА ПОЕЗИЈА, ИСКРА ТАИНСТВЕНА!

Л.А. Франклу

Цетиње, 12. октобра 1851.

Високоучени гопосдине,

Хвала Вам што сте ме се сјетили пославши ми с Вашим листом од 21. августа Ваш дични превод Гусле. Наше су народне пјесне историја јуначка, епопеја народна. У њима човјек може видјети какав је народ који их пјева. Ја сам љубитељ поезије. Она је мене много занимавала. Ах, дивна поезија, искра таинствена! Ја никада нијесам могао разабрати али је она искра бесмртнога огња, али је бурна клапња, чедо уског поднебија нашег. Са земне је катедре сматрам вјетреним наступом; но када се човјек попне више самога себе, онда види биједност људску, и када је поета може рећи да је жрец олтара свесвјетија. Поета је клик смртнога с бурнога нашега бријега, поета је глас вопијућега у пустињи, он сања о бесмртију, довикује га и за њим се топи. Он види велики лист од књиге миробитија отворен, у њему чита чудества створитељева. Они су његово најслађе пиће, он се њима опија, он силом воображенија изводи из блатне земље клицу небеснога живота – трулину боготвори. Његов се едем шири, на луковима тврди.

Ја сам за границом просвештенога свијета. На мом узаном поднебљу свагда се ломе тирјански громови. Стога је мој мали крај тамом дивљине обезображен. За човјека здравомислећега нити је муке ни увеселенија на свијету, јербо су све људске посластице са отровом приправљене, а све печали имају неко своје удовољствије. Човјеку је готово, кад му дође, слатко плакати као пјевати. Ја овако нашу пјесну разумијем. Свијет је сâд божји, стога у свакојем његовом нуглу виде се дјела великога мајстора. Трудољубије и искуство мрава и пчеле, и уредно летење ждраљевах ја радије гледам но све параде европејских столицах.

Збогом господине Франкл, изволите ме задржати у Вашем драгоцјеном успомену.
Владика црногорски
П. П. Његош

Петар Петровић Његош, ИЗАБРАНА ПИСМА, (стр. 210-211), Просвета, Београд. 1967.

Александра Серђукова, ГОГОЉ — ХРИШЋАНИН

I

Када би Гогоља запитали — ко је он, одговор би био — хришћанин. Највиши смер његова стварање јесте: „да се удостоји испевати химну небеској лепоти“. Циљ рада — да поправи своје сународнике. Чланци и песма — поучавање, изобличавање греха, свенародно покајање. Лични му је живот — неуморна борба са злом, социјалним, моралним метафизичким; прави двобој са мистичким извором сваког зла — ђаволом. Оружје му је у овој борби — крст, пост, молитва и пре свега велики дар његов, оно „стварање из душе“, које има да пробуди заспале савременике и немарне потомке.

Вера Гогољева сазревала је постепено. У детињству побожна мајка води га у цркву, приморава да врши хришћанске дужности. Али дете не воли стегу, не схвата дубоки смисао црквеног обреда. Од мајчиних поука најдубље га потреса слика Страшног Суда. Ова детиња душа већ пати од напада мистичког ужаса, описаног у Старосветским поседницима. Болно осетљив дечко преживљује страх смрти, стање непојмљивог мртвила, духовне напуштености, самоће. Идеја одмазде, лајтмотив толиких ствари код Гогоља (Страшна освета, Виј, Ревизор) рано се укорењује у свести, узнемирјуе савест, опредељује садржај религиозног искуства, схватања Бога.

У петроградско доба (1828-1836) силази хумориста и приповедач склон романтичарском идеализму, човек духован, оштар, усамљен и горд, још се није приближио Христу. Али у народним умотворинама, које проучава и обрађује, налази морално мерило, темељ свих својих позитивних назора. Дела су му већ тада „ступњеви ка хришћанству, вера, духовна крепост, мушки, јуначки дух највише су вредности, које заузимају место романтичног култа натчовека. Страсти се сликају као „творевине злога духа“ и у личноме животу младић савлађује сабалазни своје чулне, јужњачке природе, ступа на пут хришћанског аскетизма.

Одсјај „небеске лепоте“, коју слика побожни иконописац калуђер у Портрету, тражиће Гогољ у Риму (1837-1840) куда је побегао из Русије после представе Ревизора, јер: „пророк нема части у својој отаџбини„. Естетски мистицизам, лепота — лествица која води на небо — ево Гогољеве вере у римско доба. Присуство Божије у нама и око нас у најузвишенијим творевинама људског духа, то је оно што Гогољ тражи и налази у сликама, у прастарим римским црквама, које су виделе толике сузе, чуле толике молитве.

Али, све је на замљи трошно, подлеже неумољивом закону смрти. Гогољ губи обожаваног друга, младог Вјелгорског, проживљује његову смрт као лично, душевно и духовно искуство. У часу неподношљиве муке, из дубине пакла, вапије к Богу, призива Спаситеља, победитеља греха и смрти. Пред ликом смрти недовољна је људска снага, слепа је мудрост и немоћан геније. Гогољ не верује више ни у шта лепо, змаљско лепо. Клекне пред Христом. Научи се молитви, молитви — опћењу са Богом. „Моли се ридањем и плачем. Моли се не као онај који седи у соби, него као човек који тоне у таласима и стеже последњу даску“ (Писмо Јазикову, 1844. год.) .

И деси се чудо. Гогољ се препороди. Живи „дивним тренуцима…огромним унутрашњим животом“, цео му је живот „благодарна химна“. Отад ће му вера у Христа, сам Христов лик, дати пламено језгро душе, истинско сунце око кога се окреће живот и стварање, мисао и осећање.

Ипак, борба није свршена, управо тек је започета. Природа овог човека, страствена и горда, егоцентрична и хладна, лишена топлине љубави и светлости наде, противи се Христу. Пријемљива утицајима натприродне тамне силе, болно осетљива према зрачњу зла из људских душа, необично раздражљива и нетрпељива, подлеже искушењу гордости и светске славе. Презирање људи, сумње у све најсветије и најдраже, чак и у подвиг ради којег се родио, муче га неизрециво. Екстаза, пророчанско надахнуће, уступа очајању, духовној и физичкој депресији. Човек, па био он и геније, не може да сам издржи џиновску борбу са целокупним злом, у себи и ван себе, са оним злом, које га притискује, уништава, убија, одваја од Бога. Гогољ, који се усудио да се изазивачки њему руга, да га кондензује у својим сликама, да га изложи свенародноном ругања у Мртвим душама осетио је да му је потребна потпора.

Тада потражи помоћ Цркве. Као какав прост хаџија из народа иде у Свету Земљу да се поклони Гробу Господњем да измоли мало снаге истрошеној души (1848). Духовна лектира, аскетска дисциплина, строго вршење црквених обреда — знаци су да је Гогољ засновао своју веру на основи саборног спасења. Последњих година живота ступа у везу са старцима из Оптине Пустиње, бира за духовног оца простог сеоског свештеника, човека ватрене вере и еванђелски чистог живота. Иако физички болестан, нервно растројен, мучен хипохондријом, постаје блажен, смернији, приступалнији, некако се приближује људима и животу.

Гогољ је умро као хришћанин. До краја је испаштао тамне стране своје природе. Све што га је мучило нашло је последње разрешење у кајању , сузама, духовном усхићењу непрестане молитве. Суморни геније, проницљиви дух, који је прекорачио границе видљивог света, човек који је у се упио целокупно зло да га наслика као одвратно, ништавно и смешно, „мученик нашега доба“ савладао је призивањем Христове силе и безумље, и грех, па чак и саму смрт. Издахнуо је са речима: „како се слатко умире“ (1852).

II

Гогољево хришћанство има пре свега дубоко лични карактер. Егоцентричан и мистички обдарен, могао је да нађе Бога само у самом себи, у дну свога намученога срца. Болно осетљив према свакој манифестацији зла и ружноће у својој и туђој души, као да је у се упијао црне демонске енергије које прожимају друштво и  човека. Да се тако нешто савлада, недовољна су сва људска средства, наша трошна лепота, релативно добра, тренутна љубав. Мистички реализам Гогоља не допушта да се заустави на природном, на људском, тражи последњи узрок, првог покретача, скривене силе, које делују у психичкој и социјалној сфери. Чим је продро до тих метапсихичких енергија, Гогољ постаје одлучни бораца за правду Христову. Мистичка, лична вера добива саборно обележје. У Преписци са друговима (1847) писац учитељ каже: „својим животом морамо ми да бранимо нашу Цркву, која све сва — живот“.

Под утицајем православља, Гогољев се национализам преобрази, губи карактер народне гордости, уживања у слави и величини. Од праве, вечите вредности само је оно „руско“ које се поклапа са „еванђелским“. У Преписци Гогољ предвиђа да ће „истрошене масе“ отпасти од Цркве, издати Христа, заборавити веру, али зна да ће се хришћанство сачувати у души изабраних и опет освојити земљу, која се некада звала „Света Русија“.

У спољашњем свету писац Мртвих душа истиче лаж, претварање, бездушност, мртвило привидног и сујетног кретања. Филозофија Гогољевих дела додирују илузионизам. Овај је свет варљива опсена, живљење — луда комедија, човек — страшна или пак смешна маска иза које провејава дух савршене ништавности, метапсихичке празнине, мистичког небића.

Отуд оне слике бесмислице и мртвила, оне „мртве душе“ које као каква авет чине марионетске гестове у салонима и канцеларијама, хотелима и пољским кућама. Узвишена осећања лако се своде на површно подражавање, романтичку моду или друштвену условност. Иза друштвених злоупотреба и мана дају се запазити најнижи животињски нагони, морални пороци. Социјално увек потиче из моралног, морално из психичког, а ово се опет из метапсихичког. Све што је фактичко и видљиво зависи од душе, а душа, заправо рећи, и не постоји ако не садржи у себи духовно језгро. Облици уљудног живота, пристојно понашање, лепе речи, просвећено мишљење, све је само празна љуска, чим не потиче из душе озарене хришћанском светлошћу. 

Чим иза ове видљиве стварности не стоји једина права, сушаствена и вечита духовна реалност, чим је не прожима дух живота, љубав, самопрегоревања, вере — сваки је напредак илузоран, сваки напор бесциљан, свако постојање привидно. 

Свет је осуђен на смрт и мучење уколико не садржи семе вечног живота. Отуд апокалптичност Гогољевог хришћанства. Гогољ је подигао еванђелску секиру да посече неплодно дрво, пожњео је кукољ са њива Господње и скупио га је у својим делима, да се човек тргне и сети неминовног и страшног суда. Писац се и сам грози. „Сународници, страшно… Обамире од ужаса душа само од предосећања величине оног света, оних духовних, виших створења Бога, пред којима је прах величина Његових створова које овде видимо… Цело моје умируће биће јаче наслућујући џиновска растења и плодове од којих смо семена посејали у овом животу, не прозирући и не чујући каква ће се чудовишта од нас родити? (К. Мочулски, Духовни пут Гогоља). 

У оквиру овог мистичког реализма, само стварно и лично опћење са извором апсолутног добра — Христом Богом, може да спасе од таквог ужаса. Вера је једина потпора човека који је прекорачио границе видљивог света. Гогољ верује у чудо Божије. „Баш у то време, када свет постаје све ништавнији, живот празнији, када се све претвара у егоизам и хлад и нико не верује чудесима, тада управо може се дести чудо, најчудније чудо“ (Аксакову 1842). Ово је чудо — васкресење мртвог света, преображње механизираног човека, роба ниских нагона, морално оправљање, победа истинске вере. Ова нада даје паћенику снагу да се ипак радује животу. Није успео да „испева химну небеској лепоти“, али се ова душа, која је гледала људе са ироничним потсмехом сатиричара и сликара, ипак озарила хришћанском љубављу, радошћу и вером. 

Два месеца пре смрти Гогољ пише сестри: „Сваког тренутка морамо да благодаримо Бога, да га благодаримо радосно, весело. Чак је и грех не бити радостан, не ликовати духом… Цео наш живот треба да је непрекидна, радосна песма благодарности Богу“. 

Руска књижевност ХIХ века није само од велике естетске вредности, нити је искључиво резултат стручне уметничке делатности. Она је и летоопис духовне судбине Русије, пророчанско виђење страшног пада и велике духовне победе. У доба када се књижевност није одвајала од филозофије, моралног поправљања, социјалног рефорамторства, писац је сматран као учитељ, скоро пророк. 

Хришћанска традиција, савладавши безбожну струју 18 века, у 19 веку непресушни је извор најсавршенијих и најзначајнијих дела. Почев од Жуковског, старијег пријатеља Гогоља, па све до Валдимира Соловјева и Достојевског, који је наставио где је Гогољ свршио, светлост Христове науке озарава духовни пут модерне Русије. При овој светлости открива се очима старшни бездан греха, неправде, демонске гордости и духовног мртвила, али се обасјавају и недостижни врхови вере, љубави, непресушне доброте, несебичног подвига. „Изгарање добром“, које је уздизало душу једног Гогоља, својствено је најбољим представницима руске мисли. 

Модерна Русија чак и у часу најгорих искушења, у паклу безумља и греха, чак и онда када се вара и лута, и несвесно тежи Христу у трновом венцу. Њене патње, као и њена нада откривају свету зло и добро не само у прелазним друштвеним облицима, него и у самој метафизичкој суштини њиховој. Религиозна и морална вредност руских писаца, поред њиховог уметничког савршенства, показује да је хришћанска култура у наше доба рушења и кризи не само могућа, него и једина спасоносна. Гогољ — хришћанин претходних је твораца нове Рененсансе, коме је мисао прожета хришћанским духом једина звезда-водиља у боља времена. 

1935.

Александра Серђукова, ЗАВЕТНО СЛУЖЕЊЕ РУСКОЈ КУЛТУРИ, (стр. 211-217) Гимназија „Јован Јовановић Змај“, Рски центар Фонда „Руски свет“, Нови Сад, 2018.

 

 

Фјодор М. Достојевски, ПОСТОЈИ САМО ЈЕДАН ЛЕК: УМЕТНОСТ, СТВАРАЛАШТВО…И ПРЕДАЈТЕ СЕ ХРИСТУ!

К.Ф. Јунге, Петербург, 11. април 1880.

(…) Ваше мишљење о мени свакако ценим: они редови које ми је показала Ваша мајка из писма што сте га њој писали, веома су ме дирнули и чак потресли. Знам да као писац имама много недостатака, зато сам и сам увек незадовољан собом. Можете ли замислити да у неким тешким тренуцима унутрашњег обрачуна са самим собом често болно схватам да буквално нисам изразио ни двадесети део онога што сам желео, а можда и могао да изразим. Тада ме једино спасава свагдашња нада ће ми Бог једном послати толико надахнуће и снаге да се потпуније искажем, једном речју, да ћу исказати све што ми је на срцу и у машти. На недавној одбрани докторске дисертације младог философа Владимира Соловјова (историчаревог сина) чуо сам од њега једну дубоку мисао: „Човечанство, по мом дубоком убеђењу (рекао је он), зна много више него што је до сада успело да изрази кроз своју науку и своју уметност.“ Исти случај је и са мном: осећам да у себи носим много више него што сам до сада као писац могао да изразим. Али, ипак, ово кажем без лажне скромности, осећам да и у ономе што сам изразио постоји нешто што је речено од срца и истинито. …

(…) Али ја стално причам о себи, иако је тешко да не говорим о себи кад разговарам са својим критичаром, тако дубоким и мени симпатичним, кога у Вама видим. Пишете ми о себи, о свом тренутном душевном стању. Познато ми је да сте уметник, да се бавите сликарством. Дозволите ми да Вам дам један искрени савет: не остављајте уметност, чак јој се посветите више него досад. Ја знам, чуо сам (опростите ми због овога) да нисте баш много срећни. Живећи тако усамљено и позлеђујући своју душу успоменама, можете учинити да Вам живот постане сувише мрачан. Постоји само једно уточиште, само један лек: уметност, стваралаштво. Своју исповест, бар за сада, немојте писати. То ће Вам, можда, бити врло тешко. Опростите ми због ових савета, али ја бих веома желео да Вас видим и да Вам кажем макар две речи. После оваквог писма које сте ми написали Ви сте за мене, наравно, драг човек, биће блиско мојој души, рођена сестра по срцу, ја не могу да са Вама не саосећам.

Шта то пишете о својој подвојености? (У писму Достојевском Јунге признаје: “ …у мени постоји подвојеност у карактеру која је доведена до крајњих граница. Та подвојеност ме приморава да чиним оно што, потпуно сам свесна, не бих требала да чиним, и то на некакав судбински начин, јер  све околности се склопе тако да ја то учиним. Посебно се у ситницама то испољава.“ прим. и превод Александар Мирковић) Па то је најобичнија црта људи… који нису сасвим обични, црта која је својствена људској природи уопште, али која се ни издалека не среће код сваког човека у таквој мери као код Вас. Ето и зато сте ми блиски, зато што је ова подвојеност код Вас иста као и код мене, и тако је код мене увек било. То је велика мука, али је истовремено и велико уживање: то је изражена свест, потреба да човек буде свестан самог себе, то је доказ да у Вашој природи постоји потреба моралног дуга према самом себи и према човечанству. Ето шта значи та подвојеност. Да нисте интелектуално развијени, да сте ограниченији, били бисте и мање савесни и не би било те подвојености. Напротив, постали бисте веома сујетни. Али ипак је ова подвојеност велика мука.

Мила, веома цењена Катарина Фјодоровна, верујете ли у Христа и његове завете? Ако верујете (или страсно желите да верујете), предајте му се сасвим и муке због подвојености ће бити ублажене, наћи ћете душевни излаз, а то је најважније. 

Фјодор М. Достојевски, ПИСМА 1832-1881 (Том III, 1874-1881, стр. 369-370) Логос, Графичар, Београд-Ужице, 2015.

Превела: Вера Вулетић

Фјодор М. Достојевски, БИТИ ЧОВЕК МЕЂУ ЉУДИМА…

М.М. Достојевском

Петербург, Петропавловска тврђава, 22. децембар 1849.

(…) Сада су нам рекли, љубазни брате, да морамо данас или сутра кренути на издржавање казне. Ја сам молио да ми се дозволи да се видим са тобом. Али су ми рекли да је то немогуће; могу само да ти напишем ово писмо, а ти пожури да ми на њега што пре одговориш. Бојим се да си ти некако могао сазнати за нашу казну (на смрт). Кад су нас возили на Семјоновски трг, ја сам кроз прозор на колима видео масу народа; можда је вест већ била дошла до тебе, па си патио због мене. Сада ће ти бити лакше што се мене тиче. Брате! Ја се нисам ни снуждио, ни клонуо духом. Живот је свуда живот, живот је у нама самима, а не изван нас. Око мене ће бити људи а бити човек међу људима и остати то довека, ма шта те снашло, не тужити и не клонути — у томе ти је живот, у томе је његов циљ. Ја сам постао свестан тога. Та идеја ми је ушла у крв и месо. Да! Истина је! Она глава која је стварала и живела узвишеним животом уметности, која је спознала највише потребе духа и саживела се с њима, та глава је већ одрубљена с мојих рамена. Остала је успомена и ликови које сам створио и они које још нисам успео да утеловим. Они ће ме израњавити, и то је истина! Али у мени су остали и срце, и месо, и крв, која такође уме да воли, и да пати, и да жали, и да памти, а то је ипак живот. On voit le soleil! (Видиш сунце! /француски/ прим. прев.) Па збогом брате. За мном не тужи! …

(…) Пољуби жену своју и децу; подсећај их на мене; учини тако да ме они не забораве. Можда ћемо се једном и видети!? Брате, чувај себе и породицу, живи мирно и окрени се будућности. Мислим на будућност деце твоје… Живи практично. Никад као сада није у мени киптело такво обиље здравих резерви духовног живота. Али да ли ће то тело издражати не знам. Ја крећем начетог здравља… Али шта је ту је! Брате, ја сам у свом животу већ толико искусио да ме сада мало шта може уплашити. Нека буде шта буде!…

(…) Зар никад више нећу узети перо у руке? Ја мислим да ћу кроз четири године добити неку могућност. Слаћу ти све што напишем, ако било шта напишем. Боже мој! Колико ће ликова које сам ја доживео и створио, пропасти, згаснути у мојој глави или се као отров разлити мојим крвотоком. Та ако не буде могуће писати, ја ћу пропасти. Боље би било и петнаест година затвора, али са пером у руци…

(…) Не тугуј, тако ти Бога, не тугуј за мном: знај да ја нисам клонуо духом, памти да ме нада није оставила. Кроз четири године ће доћи олакшање моје судбине. Бићу редов — то више није затвореник, и имај на уму да ћу те једном загрлити. Јер ја сам данас посетио смрт, три четвртине сата сам проживео са том мишљу, дошао сам до последњег трена и сад по други пут живим.

Ако ме когод по злу памти, и ако са се с ким посвађао, ако сам на некога оставио непријатан утисак — реци им да то заобраве, ако ти се деси да на такве наиђеш. Нема жучи и злобе у мојој души, тако бих желео у овом тренутку да волим и грлим кога било од старх знанаца. То је утеха, ја сам је нашао данас опраштајући се са својим милима пред смрт. Мислио сам у том тренутку да ће те убити вест о извршењу смртне казне нада мном. Али сада буди спокојан, ја сам још жив и живећу у будућности са помишљу да ћу те једном загрлити. Само то ми је сада на уму. …

(…) Срце ми се раскрвари кад се загледам у прошлост и помислим колико је времена узалуд утрошено, колико га је пропало у заблудама, у грешкама, у докличарењу, и то све због тога што се није умело живети; колико год да сам ја дрхтао над животом, ипак сам много пута био грешан према своме срцу и духу. Живот је дар, живот је срећа, сваки тренутак би могао бити век среће. Si jeunesse savait! (Кад би младост знала! /француски/ прим. прев.) Сада, мењајући начин живота, ја се препорађам у новој форми. Брате! Кунем ти се да нећу изгубити наду и да ћу сачувати дух свој и срце у чистоти. Ја ћу се препородити набоље. У томе је са моја нада, сва утеха моја!

Фјодор М. Достојевски, ПИСМА 1832-1881 (Том I 1832-1864, стр. 169-171), Логос, Графичар, Београд-Ужице, 2015.

Превод: Мила Стојнић

Николај В. Гогољ, РУСИЈУ ТРЕБА ВОЛЕТИ

(Из писма грофу А.П. Т-ју)¹

Без љубави према Богу никоме нема спасења, а у Вама нема љубави према Богу. У манастиру је нећете наћи; у манастир иду они које је Сам Бог тамо већ позвао. Без воље Божје Бога је немогуће заволети. а и како заволети Онога кога нико није видео?² Каквим молитвама и трудом се од Њега може измолити та љубав? Погледајте само колико је сада на свету добрих и дивних људи који свим срцем жуде за том љубављу, а осећају само равнодушност и хладну празнину у срцима. Тешко је заволети Онога кога још нико никада није видео. Христос нам је једини донео и објавио тајну да кроз љубав према браћи стичемо љубав према Богу. Треба их само заволети онако како је Христос заповедио, па ће се на крају сама од себе појавити и љубав према Богу. Идите, дакле, у свет и претходно стекните љубав према браћи.

Али заволети браћу, како заволети људе? Душа хоће да воли само лепо, а јадни људи су тако несавршени, и у њима је тако мало лепог! Па како онда то издејствовати? Пре свега заблагодарите Богу за то што сте Рус. Пред Русима се сада отвара тај пут, а тај пут је сама Русија. Ако Рус заволи Русију, заволеће и све што је у њој. Ка тој љубави нас сада води сам Бог. Без болести и патњи које су се у толиком броју намножиле унутар Русије, а за које смо ми криви, нико од нас не би осетио састрадање према њој. А састрадање је већ почетак љубави. Већ и сама повика на насиље, преваре и корупцију, није само гнев поштених према непоштенима него вапај целе земље која је осетила да су туђинци-непријатељи упали у великом броју у земљу, да су се расули по кућама и сваком човеку наметнули тежак јарам; чак и они који су у своје домове добровољно примили те страшне душевне непријатеље, желе да се сами од њих ослобде, не знајући, међутим, како то да изведу — и све се слива у један тако потресни вапај да се чак и најбезосећајнији дижу. Али права љубав се још ни у коме не осећа, — нема је такође ни у Вама. Ви још увек не волите Русију: Ви умете само да тугујете и да се раздражујете када чујете о свим злим делима која се по њој шире; све то у Вама изазива само безосећајну досаду и тугомору. Не, то још увек није љубав; далеко сте још од љубави, то је само њен исувише далек предукус. Не, ако истински заволите Русију, код Вас ће сама од себе нестати та кратковида мисао која се родила у многим часним, па чак и веома умним људима, тобоже они данас више ништа не могу да учине за Русију, те јој једноставно нису ни потребни; напротив, тек онда ћете у пуној мери осетити да је љубав свемогућа и да се због ње све може учинити. Не, ако истински заволите Русију, борићете се да јој служите; нећете поћи у губернаторе, него у начелнике полиције; — пирхватићете и последњу службу која се у њој нађе, претпостављајући и мрвицу рада на њој свом садашњем доконом и празном животу. Не, Ви још нисте заволели Русију. Ако је не заволите, нећете заволети ни своју браћу; ако не заволите своју браћу, неће се  у Вама распламсати ни љубав према Богу; а ако се она у Вама не распламса, нема Вам спасења.

1844.

НАПОМЕНЕ: 1. Ово, као и следеће писмо, забранила је цензура. У свом писму од 22. фебруара 1847. године Гогољ пише Смирновој: „Читаво мајсторство цензуре за мене је још увек мрачно и не умем да га одгонетнем. Знам само то да је ценозр (А.В. Никитенко) излгеда био допао под руку људи тзв. европског погледа на свет…“
2. Упореди Прву саборну посланицу Св. Јована Богослова, 4, 20.

Николај Васиљевич Гогољ, ПРЕПИСКА СА ПРИЈАТЕЉИМА, (стр. 143-145), Пролог, Београд, 2004.

Превели: Ксенија Кончаревић и Дејан Лучић

Аполон Н. Мајков, О ЗОЛИ И ДОСТОЈЕВСКОМ

Читам Золу — „Docteur Pascal“ — остало ми је још мало до краја. Велики таленат, снажна рука, нож који у дубину засеца. Тешко је отргнути му се, али изнемогнеш. Унео је много сунца, пупурних зора — али душевне светлости нема. Сунце је — физичко. Саморазвој материје. Поглед на живот и свет с тачке гледишта саме материје. Идеала доброте, лепоте — нема никаквог. Мислећи гмизавци. Љубав — није оплемњујућа, није духовни подвиг, већ чисто скотска, занос „телом“. Моћан таленат, човек томе супротан. Достојевски је понекад такође ужасан у описивању зла — али осећаш у души аутора високи идеал, и згрожен сценом, осећаш велику, хришћанску висину ауторове тачке гледишта. У његовим подлацима и злочинцима осећаш одступање од идеала — а то, и те његове хуље, осећају. Он мучи, али и смирује — и учи. Зола је — таленат који је израстао на тлу грубог, једностраног, материјализма који не сумња. Корени Достојевског — у хришћанском су учењу.

А.Н. Мајков (писмо сину) 10. јул 1893.

Превео: Александар Мирковић

Ф. М. Достојевски, КУПИТЕ ТЕЛЕСКОП ИВАНЕ СЕРГЕЈЕВИЧУ…

(…) Гончаров ми је стално причао о Тургењеву тако да сам, иако сам одлагао посету Тургењеву, најзад одлучио да одем до њега. Пошао сам раније, у 12 сати, и затекао сам га за доручком. Рећи ћу Вам отворено: ја ни раније нисам волео овог човека. Најружније је то што сам му још од 1867. године, од Визбадена, дужан 50 талира (и све до сада му их нисам вратио!) Такође не волим његов аристократско-лакрдијашки загрљај и љубљење, али он подмеће свој образ. Страшно се прави важан, а што је главно — његов роман Дим ме је разбеснео. Он ми је стално говорио да се главна мисао, полазна тачка његове књиге садржи у реченици: „Кад би Русија пропала, човечанство не би ништа изгубило нити би се узбудило.“ Рекао ми је да је то његово мишљење о Русији. Затекао сам га страшно љутог због неуспеха Дима. А ја, признајем, нисам ни знао све појединости овог неуспеха. Ви сте ми писали о Страховљевом чланку у Отаџбинским записима, али нисам знао да су га свуда ишибали и да су у Москви, чини ми се у клубу, скупљали потписе у знак протеста против његово Дима. Он ми је ово сам причао. Право да Вам кажем, никако нисам могао замислити да се тако наивно и нескривено може показати сва рањивост свог самољубља као што је то показао Тургењев.  И ови људи се, између осталог, хвалишу тиме што су атеисти! Рекао ми је да је он дефинитивно атеиста. Али, Боже мој: деизам нам је дао Христа, тј. тако високу представу о човеку да се он не може појмити без дубоког поштовања нити посумњати у то да је овај идеал човечанства вечан! Уместо највише лепоте Божије, на коју они пљују, сви су они тако одвратно самољубиви, тако бестидно, осетљиви, лакомислено охоли да је просто несхватљиво чему се надају и ко  ће за њима поћи? Грдио је Русију и Русе гадно, ужасно. А ево шта сам ја приметио: за све ове либералчиће и прогресивце, углавном још из школе Белинског, представља највеће задовољство и уживање да нападају Русију. Разлика је у томе што следбеници Чернишевског просто нападају Русију и отворено желе да пропадне (пре свега да пропадне), а ови, потомци Белинског, додају да они воле Русију... Међутим, не само да им је мрско све што је у Русији иоле изворно, па га негирају и одмах са задовољством претварају у карикатуру, већ, кад би им се стварно изнела чињеница коју не би могли да оповргну или карикирају па би се морали сложити са њом, чини ми се да би било бескрајно, до бола, до очајања несрећни. Друго, приметио сам да Тургењев, као и сви они који дуго нису били у Русији, апсолутно не познају чињенице (иако читају новине) и тако су потпуно изгубили свако осећање Русије, не схватају тако обичне чињенице које више ни наш руски нихилист не пориче, већ их само карикира на свој начин. Тургењев ми је, између осталог, говорио да ми треба да пузимо пред Немцима, да за све постоји један заједнички и неминован пут — то је цивилизација, и да су сви покушаји руског пута и самосталности свињарија и глупост. Рекао ми је да пише велики чланак о свим русофилима и словенофилима. Посаветовао сам му да из Париза поручи телескоп. Због чега? — упитао ме је. — Одавде је далеко — одговорих му — усмерите телескоп према Русији и разгледајте нас; иначе нас је заиста тешко видети. Страшно се разљутио. Видећи га тако љутог, ја сам му са добро намештеном наивношћу рекао: „Нисам очекивао да ће вас све ове критике и неуспех Дима тако разљутити; богами, не вреди, брига вас за све.“ „Та ја уопште нисам љут!“ рече и поцрвене. Ја прекинух разговор, пређосмо на домаће и личне ствари, узех капу и некако, без икакве намере, уз реч, рекох о Немцима све што ми се за ова три месеца било накупило у души: 

„Знате ли каквих овде варалица и хуља има? Овде је прост свет заиста много гори и непоштенији од нашег, а да је глупљи, то је ван сваке сумње. Ево, ви споменусте цивилизацију; шта је њима донела цивилизација и чиме се то они могу пред нама похвалити?“

Он побледе (буквално, ја ништа, ама баш ништа, не преувеличавам!) и рече ми: „Говорећи тако, ви мене лично вређате. Знајте да сам се ја овде дефинитивно настанио, да себе сматрам Немцем а не Русом, и поносим се тиме!“ Ја му одвратих: „Иако сам читао Дим и разговарао са Вама сада читав сат, ипак нисам могао очекивати да ћете ово рећи, те зато извините што сам вас увредио.“ — Затим се веома учтиво опростисмо и ја дадох себи реч да моја нога више никад неће крочити код Тургењева. Сутрадан је Тургењев тачно у 10 сати пре подне свраћао код мене и оставио визит-карту да ми је уруче. А пошто сам му сам претходног дана рекао да га пре дванаест не могу примити и да спаваом до једанаест, његов долазак у 10 сати схватио сам као отворену алузију да не жели да се види са мном; посетио ме је у 10 сати управо зато да бих ја ово схватио. За свих седам недеља срео сам се с њим само једном у касини. Погледали смо се, али ни он ни ја нисмо хтели да се поздравимо.

Можда ће Вам изгледати непријатна, драги Аполоне Николајевичу, ова злурадост са којом Вам описујем Тургењева и то како смо се међусогно вређали. Али, богами, не могу дургачије; он ме је сувише увредио својим уверењима. Мени је лично свеједно, иако ми он није много симпатичан због своје надмености, али не могу слушати такве грдње упућене Русији од руског издајника који би могао бити користан. Његово пужење пред Немцима и мржњу према Русима приметио сам одавно, још пре четири године. Али овај његов бес и запенушаност против Русије долазе искључиво због неуспеха Дима и зато што се Русија усудила да га не призна за генија.

Ту је само самољубље у питању, и утолико је све одвратније. Али нека их ђаво све носи! ….

(Одломак из писма упућеног А.Н. Мајкову, Женева, 16/28 августа 1867.)

Ф.М. Достојевски, ПИСМА 1832-1881, (Том 2, 1865-1873, стр. 103-105), Логос, Графичар, Београд-Ужице, 2017.

Превела: Вера Вулетић

 

Фјодор М. Достојевски, ПЕСНИК У НАПОНУ НАДАХНУЋА ОДГОНЕТА БОГА

М. М. Достојевском

Петербург, 31. октобар 1838.

(…) Пријатељу, ти философираш као песник. И као што душа не може да се не узбурка на сваки степен надахнућа, тако је узбуркана и нетачна твоја философија. Да би се више знало, ваља мање осећати и обрнуто — то ти је правило врло лако оборити, то је бунцање срца. Шта подразумеваш под појмом знати?  Спознати природу, душу, Бога, љубав… То се спознаје срцем, а не умом. Кад бисмо ми били духови, живели бисмо лебдећи у сфери оне мисли над коју се надноси душа наша кад хоће да је одгонетне. Али ми смо прах, људи, треба да се одгонетне, али се испоставља да ни сама мисао не може да се обујми. Ум је онај који кроз наш смртни омотач спроводи мисли у састав душе… При томе (други став), кад се човеков ум занесе у области знања, он дејствује независно од осећања, дакле, независно од срца. А ако је циљ сазнања љубав и природа, онда изравно пуца отворен простор за срце… Нећу с тобом да се препирем, али хоћу да ти кажем да се не слажем с тобом у мишљењу о поезији и философији… Философија се не сме замишљати као једноставан математички задатак у коме је непознаница природа… Имај у виду да песник у напону надахнућа одгонета Бога, дакле, обавља философску мисију. То значи да песничко узбуђење има философски карактер. Или, другим речима, философија је исто тако поезија само подигнута на виши степен!... Чудно је да и ти размишљаш у духу савремене философије. Колико се неразумних систем њених родило у главама умним и пламеним. Да би се из те разнородне гомиле добио прави резултат, треба изнаћи математичку формулу, — то су правила савремене философије. Но, куд ја одох за тобом?… Супротстављајући се твјој отрцаној философији, ја ипак признајем да постоји њен отрцани израз, којим ја нећу да те замарам.

Брате, тужно је живети без наде… Гледам испред себе и будућност ме ужасава… Лебдим у некој хладној поларној атмосфери у коју никад није продро сунчев зрак… Одавно нисам осетио ерупцију надахнућа… зато често бивам у оном стању у коме је, сећаш се, заробљеник из Шиноја после смрти браће у тамници… Неће к мени долетети рајска птица поезије и неће огрејати моју охладнелу душу… Кажеш да сам интровертан, али ево ме напуштају и негдашње маштарије моје и са чудних арабесака које сам негде стварао спада позлата. Оне мисли које су зрацима својим разгарале душу и срце сада су изгубиле пламен и топлину; или се моје срце скаменило, или… Страх ме је да и даље говорим… Страшно ми је и да изговорим помисао да је сва прошлост моја била један златни сан, кудраво прамење привиђења….

************************************************************************************

М.М. Достојевском

Петербург, 16. августа 1839.

(…) Шта да ти кажем о себи… Одавно с тобом нисам отворено разговарао. Не знам јесам ли сад у стању о томе да разговарам. Не знам, али сада много чешће посматрам свет око себе са потпуном безосећајношћу. Зато се јаче и отрежњујем. Мој једини циљ је да будем на слободи. Том циљу ћу све принети на жртву. Али често, често мислим о томе шта ће ми пружити слобода…. Шта ће бити са мном кад останем сам у непознатој гомили? Ја ћу смоћи снаге да раскрстим са свим овим; али признајем да је потребна јака вера у будућност, чврста самосвест како би се могло живети од садашњих ми надања; али шта? Свеједно хоће ли се она икада остварити или не; ја ћу своје учинити. Благосиљам тренутке у којима се мирим са садашњошћу (а ти тренуци су почели сада све чешће да ме посећују). У тим тренуцима постајем јасније свестан свога положаја и уверен сам да ће се моје свете наде остварити… сада нисам спокојан; али у оваквој борби духа обично сазревају јаки карактер; замагљени поглед постаје све бистрији и вера у живот добија чистији и узвишенији извор. Мојој души нису доступни више негдашњи бурни узлети. Све је у њој тихо, као у срцу човека који је дубоко у себи сакрио тајну; учити (шта значи човек и живот) — у том учењу ја имам прилично успеха; карактерима се могу учити од писаца са којима слободно и радосно протиче најбољи део мога живота; више ништа нећу рећи о себи. Ја сам уверен у себе. Човек је тајна. Њу треба одгонетати и ако је будеш одгонетао целог живота немој рећи да си изгубио време. Ја се бавим том тајном јер хоћу да будем човек. Збогом. Твој пријатељ и брат.

Ф. Достојевски

…омиљеним идејама сваког тренутка.. маштањима и размишљањима живот је неприметнији. Још нешто… ја сам у стању да волим и да будем пријатељ. Ја сам недавно… Како је много светог и великог, чистог… на овом свету. Мојсије и Шекспир све… само напола.

Љубав! Љубав. Ти кажеш да береш њено цвеће. Мени се чини да на свету нема светлијег самоодрицања од песничког. Како је могуће свој занос делити са хартијом.  Душа ће увек затајити више него што ће моћи да изрази речима, бојама или звуцима. Зато је тешко остварити идеју стваралаштва.

Кад љубав повезује два срца. Од (тога)… и тим пре не показује своје сузе… само у грудима. Плакати се може кад је човек сам… треба имати поноса и вере хришћанске…

Ф.М. Достојевски, ПИСМА 1832-1881, (Том 1, 1832-1864, стр. 59-60, 69), Логос, Графичар, Београд-Ужице, 2017.

Превела: Мила Стојнић

Бела Хамваш, ДНЕВНИК

11.сеpтембар 1943.

„Нема тако малене ствари коју не бих саслушао ако ми се обраћаш из дубине срца.”

12.децембар 1943.

Прекјуче и јуче враћала ми се мисао Хофманстала: bereitet euch auf ungeheures Licht! – Колико год пута сам окретао леђа спољњем свету, поглед према унутра пратила је ова мисао попут неког кликтаја. Иначе ме ждере рад. Онај рад који не допушта ништа изван њега самог. О, волео бих да се задубим, волео бих да се цео дан молим и да медитирам и да служим Њему, и да будем у Његовој близини.

Од 1939. године Господ ми се више пута појављивао у сно­вима. Седмицама сам стално у себи чувао деловање објављења. За време последње подруг године није, мада сам често веома јако желео. Данима сам мислио: Господ се увек другачије поја­вљује. Најпримитивнијој души у виду слике. Касније већ у ду­ховном виду. Лане у Русији као „присуство”… Живео сам пред његовим светим лицем. Септембра 11. јавио се у мени као Жива Реч када ми је рекао: „Нема тако малене ствари коју не бих саслушао ако ми се обраћаш из дубине срца…” Каква је то ве­лика милост била! И каква велика милост ако сам је поврх тога још и разумео јасном свешћу. Сада већ знам шта је објављење, и како се догађа.

Не треба за то магија, трик. О, не. Чисто срце, ништа друго – и Његова милост.

19.децембар 1943.

Калемљен неспокојем. Нестрпљење. Оно што се у овоме жи­воту објављује само је копија и касна последица онога што се већ збило у мом вишем бивству. Усхићена пажња према мојој вишој ег­зистенцији. Нестрпљива радозналост како би мој нижи живот био потпуно истоветан с вишим. Жудња и страст реализације. Јер је више реалније. – Поподне сам помислио: каква је незнатна разлика између мог садашњег живота и онога од пре десет година – споља. Каква је огромна разлика – изнутра. Каква је пак незнатна истинска реализација што се споља не види оно што се налази изнутра – или споља се не налази оно што се изнутра види. Како то уме да ме мучи! Да ли је заблуда све – што све (себе) видим измењеним – мада су ми се изменили само поглед и схватање?

Сјесени сам се запутио у продубљавање. Али тиме што се Като вратила кући, ја сам био поремећен. Не могу да медитирам, увече се у постељи површно молим. И тиме што је овај живот олабављен, олабављено је и све остало. Мили, Драги, Добри Оче мој! Помози. Каква је дубока и чиста радост била јесенас хитати увече у твој загрљај – и сада чезнем за њим, о једна кап Твога присуства! Једна кап! Жедан сам.

Тада сам почео да докучујем мистерију реализације. Сакрал­ност. Светлост која дремље у човеку – (Рукоpис се овде прекида.)

22–23.фебруар 1945.
Сентандреја–Будимpешта (Стари Будим, Вихор улица 29)

Пред Богом нико не може рећи за себе да је добар. Пред њим нема заслуге. Свака наша велика особина његов је дар. И сада, када данима осећам у себи да се упалио подстицајни плам, го­рим у специфичној ватри: када Његово име у себи изустим, па­дам готово у извансебност, јер знам, то није доброта, није заслуга, није велика особина, него Његов дар. У себи то називам ватра Молитве. Упалила се коначно, после дугог преклињања, мучења, и још дуже немоћи. Када га моја мисао досегне, Њему се примак­не, усмери се, Њега призива, гледа према Њему, пипка, кличе му, моли, захваљује – толико пута колико само уздахне или се помо­ли, мили топли план се разлива у мени, из мога срца – или из Ње­говог срца? – не знам, јер тада је моје срце такво као да је Његово. Ватра љубави. Господе мој, драги добри Оче. Драги Христе. Дуго као да сам узалуд звао. Као да ми је окренуо леђа. Можда баш у оним мојим најтежим данима, најмрачнијим данима мога живота. А ови дани су били тако тамни и тешки због тога што ме Он није саслушао, и момој поклик није стизао до Њега. А потом одједном, као када кроз дим изненада сукне плам, мој поклик је доспео до Њега. Обратно? Његова реч је доспела до мене? Како је чудно што се не сећам којега дана се то збило. Али знам, пак, да је то оно време када је требало да се подухватим описа свога обрачуна.

Нарочит обрачун! Не обрачунавам ја. Са мном се обрачуна­ва. Обрачун не обављам ја, него сам ја онај с којим се обрачунава. Пресуда – пресуда нада мном. Немам никаквог удела, нисам ни имао и нисам ни могао имати. Моја једина делатност: схватити шта ми се догађа и шта ми се догодило. Какав је смисао онога што ми се догађа и што се догодило? Оно о чему је реч: живот једног човека. Мојих четрдесет осам година, то је мој живот који сам живео и за који сам осећао да ћу живети до краја, доспео је на теразије, под суд, и осуђен је а да га сам човек ни дотакао није. Човеку је поверено да чини што хоће. Услед неизбежне принуде судбине савршена и потпуна измена смера. Једино слично томе: апокалипса, или суд другога света. Преживети Артака Вираза, Бардо Тодол и Перт ем Херу. Иступање из дана.

Већ ме је месецима раније обузимала дубока натмуреност. Крајем фебруара довршио сам велики рад који је трајао подруг године, потом сам зготовио мања дела када су Немци окупирали земљу. Почев од тог тренутка као да сам био ишчупан из сопстве­ног живота. После две седмице започело је бомбардовање Будим­пеште. После месец дана добио сам позив у војску, и отишао сам у Сокоју. Покушао сам, глупо, да се извучем, али без успеха. Једва и да сам имао два-три уравнотежена дана. Срећан ниједан. Сре­дином октобра сам се вратио, и тада је започео потпуни сумрак.

Свакодневно сам у Буђеном преклињао да одем кући, и приспевши кући готово исти дан сам осетио и знао и разумео: ни­сам смео да мољакам, јер ако се моја молба и остварила, уопште нисам напредовао. Али оно што сам доживео, то је било необич­није чак и од тога. Желео сам из „лоше” ситуације у „бољу” и када сам то досегао, видео сам да је то било још „горе” него „лоше”. Моја свест је осетљива на степенице: приметио сам то у тренутку повратка из Русије. Међутим, нисам знао да онај ко жели да скра­ти време одређено за судбину своје станице, он нужно призива на себе умножене тежине станице. На свакој се станици треба за-држати онолико времена колико је одређено, нико некажњено ово време не може да скрати. Била је иронија мога дајмона што ме је пре времена пропустио у следеће време, али се морало показати да сам ја још за то био непогодан. И пошто сам био непогодан, нисам могао то да поднесем. И пошто нисам могао да поднесем, стадијум је био „лош”. Чак је био „лошији”.

Требало је да останем у Буђеном. Као што касније нисам смео од бомбардовања да бежим у Сокоју. Као што још касније, у доба Божића, није требало да бежим из стана у подрум замка Кишцели.

Подрум замка Кишцели био је поуздана заштита од бомбардовања према људском рачунању. Када сам ушао, обузела ме је пријатна смиреност, а када смо други дан Божића дошли с нашим коферима и ћебадима, одахнуо сам. Претходни дани су протица­ли усред готово непрекидних ваздушних напада и гранатирања. На брду је било више немачких тешких батерија, и повремено су отварале ватру. Прозори су подрхтавали. И ми смо дрхтали. Већ смо седмицама смели да се разодевамо тек после поноћи. Радио се једва чуо.

Живео сам под непрекидном грижом савести. У таквој де­пресији какву нисам могао ни да замислим. И ако сада запитам зашто сам имао грижу савести, могао бих да одговорим само сле­деће: од Буђена, приликом сваког обрта моје судбине сам сâм хтео да одредим ток свога живота. Ја сам сâм хтео да будем сопствена промисао. Нисам се поуздавао у то да ће Он усмеравати судбину боље него ја. Нисам веровао. Био сам неповерљив према Проми­сли и мислио сам да сам сигурнији у својој, него у Његовој руци. Због тога сам веровао да сâм треба да усмеравам своју судбину и зато сам молио Њега да ме пре времена уздигне преко степе­ника. Резултат је да сам доспевао у све тежи и тежи положај. На крају је уследио слом. Вративши се кући из Сокоје испоставило се да ни то нисам смео да тражим ни да изнудим. Боље би било да сам тамо остао? Боље би било да сам с осталима побегао у шуме Зале? Сада то више не знам. У сваком случају требало је препу-стити Промисли да се испољи и није требало веровати да ја знам боље од Њега каква да буде моја судбина.

Грижа савести ми није давала мира. Свакодневно ме је обу­зимало ридање. Ужасно сам се плашио. Најпре од ваздушних на­пада. Касније од артиљеријске ватре и од легитимисања и депор­товања, и од тога да треба да одем у Залу. Тако је стигао Божић. Спремили смо се. Један кофер и један завежљај одеће. Један ко­фер животних намирница. Четири ћебета. Две баштенске столи­це. Повукли смо се у подрум, и веровали смо да ће вихор минути за неколико дана. Долазе Руси и успоставиће се мир.

Сви, сви без и једног изузетка, сви су веровали у ово лудило. И када су пете седмице Руси заиста стигли, још и онда су сви у то веровали. Казујем само зато како бих означио основу заједничког расположења. Нико није унапред видео оно што је уследило. Чак ни сан. У подруму су многи сањали и најчешћи сан је био: пролеће, цвеће, светлост. Често сам и ја исто то сањао. Свако је то сматрао за охрабрујући предзнак. Ко зна, можда је то и био охрабрујући предзнак с неког сасвим другог гледишта него са ста­новишта људског живота на земљи. И једино што ме од подрума до данашњег дана теши и што одржава у мени веру јесте: све ово горко, ужасно, грозно, незамисливо тешко време и ова неизмер­на патња има неки друgи смисао, не земни него небески смисао. Данас већ мислим да ме смисо земних ствари готово уопште не интересује, само оних других. Наравно, само у најређим случаје­вима видим овај небески смисао.

Оно што је земно, досадно ми је. Бескрајно досадно. Ништа ме више не мучи и више не понижава као моје телесне потре­бе: топла соба, одећа, храна, нарочито храна, глад. Тешка робија. Бити роб тела. Али изгледа да још није дошло време да се тога ослободим. Још нисам за то зрео и нисам достојан. Можда ника­да нећу ни бити, и имаћу тешку смрт, јер се тешко ослобађам од телесних потреба и отуда и од самог телесног бића. Господе, буди са мном.

27.фебруар 1945.

Ујутру опет стрепња. Молим се да ме Господ ослободи и молим га да данас не морам да будем грешан. Само сам делимично успео. Даље се разгранава пролеће. Рад у кухињи, у подруму, крижам дуван, чистим лампу у соби. Ципелу нисам успео да за­шијем. Два пута долазе Руси да потраже смештај. Вест о томе да су Немци продрли назад до Тиње. Много мислим на Сентандреју. Като хоће да оде до лекара. Јако пати од осипа и црева. Више пута ми се јављају напади глади. Јошка жели да оде у Пешту, али се враћа. Купе људе и одводе на принудни рад. Поподне миран час. Пишем апокалиптички дневник. Снажна одлука да ћу живети чистим животом. Драги Христе, помози да не укаљам себе.

2.март 1945.

Мили драги вољени добри Оче мој, драги Христе мој, хвала Теби што си ме сачувао у тешком времену мога живота, и пазио си на чистоту моје душе. Молим те да ме сачуваш од великих грехова мојих, од похлепе и грамзивости. Дај ми снаге да могу да владам својим телесним страстима и жудњама, дај ми од твоје снаге како бих могао да се уздигнем изнад оних дивљих и прождрљивих телесних патњи које данас овде муче људе. Баци поглед на ме с љубављу, и допусти ми да ходим путем истине и мира. Ви­диш, Господе, патим од тога што ме подземни инстинкти препла­вљују, више патим него од телесне глади. Драги Христе мој, дај ми снаге да победим подземне грехове и да не паднем у грешке и да се не удаљим од Тебе. Сачувај ме од жеље за туђим иметком, од жудње утробе. Пружи ми задовољство, спокој, мир, дај ми задовољство у Теби, дај ми надмоћ и перспективу над мојим телесним страстима, и допусти ми да ме Твој дух сачува од греха, и да се наситим Твојим хлебом. Драги Христе мој, дај ми од твога хлеба како бих чист био пред Тобом и да не будем понижен мојим калним гресима и жељама. Господе, саслушај моју молбу, моја сопствена је недовољна, узалудна и грешна. Пружи своју руку према мени како бих је ухватио и похрлио ка Теби – Амин.

4. март 1945.

Тако ми пролазе дани овде у Вихор улици, у бездомном, бескућном ропству. Не помињем као тужбу ово ропство. Ако не друго, онда то у каквој сам спољној ситуацији, научио сам да са стрпљењем подносим. Ујутру се будим у соби хладној као лед, поред Като која је болесна и која ми прича своје снове. Покаткада и ја сањам. Ујутру ме мучи „тескоба” и „страх” и „грч”. Бојим се дана и судбине. Одлажем устајање. Волео бих да тога дана останем чист. У мени лебди клица дубоких молитви. Подижем ролетне. Пушим. Потом се одевам у своје крпе, у суседној топлој соби доручкујем чорбу. Рад. Прљав рад, кућни сам слуга, сечем дрва, износим ђубре, усред кала. Данас имам први светао дан, мој ум и дух оживљују. Стално сам гладан. Волео бих да једем нешто од чега бих био сит. Шта? Слатко тесто: ташке с пекмезом и маком, добро замашћене. Каква срамотна жеља. Ручак. Каткада крадом мало читања, читам Платона: Парменид, Хармид.

9. март 1945.

Хвала Теби, мили драги добри Оче мој, Теби Христе мој, што си ми дао светлост и учинио да разумем извор својих грехова и грешака. Јутрос сам постао свестан тога колико је у мојој судбини била и јесте огромна улога страха, и тога да ни моја пожуда и псеудоглад нису ништа друго до страх од глади, и моја нарав ме је зато притискала и зато патим што се бојим, и што не верујем у Тебе и Теби, и не верујем у усмеравање Твога Ума Провиђења. Знам да је од овога разумевања још далеко пут до савладавања страха, али данас, мада је минуло само пола дана, већ нисам починио грех пожуде. Међутим, догодило се више и већа ствар. Промена се догодила унутра у мојој души. Унутра се догодила одлука и супротстављање страху, и одлучан приступ Теби, драги, љубљени Господе, драги Христе мој. Није тешко пропатити телесне муке ако Ти помогнеш. Помози, драги Христе мој. Још жалим за уништеним својим домом, за мојим прикупљеним добрима. Срце ми плаче шта је све пропало у маленом стану на Реметехеђи путу.

Али је страх све то био прибрао и грчевито држао. Грч мора да попусти. Допустићеш ми да под светлошћу Твоје светлости уви­дим најтеже питање своје судбине. Хвала Теби, Господе, хвала. Буди добронамеран према мени у мојим биткама, у томе да свој пут усмерим према Теби и да приспем у Твоју близину. Осећам, драги Оче мој, да сам духовно спреман, а с Твојом помоћи мно­го је постигао овај човек у којем наставам, али сам у карактеру и егзистенцији остао бескрајно јадан. Морам то да примим на знање, јер од детињства запажам какав је тај пут који сам већ пре­валио према савршенству и шта још треба да учиним. Рачунам на оно што сам држао и држим за резултат свога живота. Није то истакнутост изнад другога човека, него приближавање Теби и рашчишћавање односа према Теби. Сада, у овом тешком раз­добљу мога живота, усред ужасних патњи присиљен сам на језгро тешкоће своје егзистенције: на страх. То треба сада да победим. Ти који си ми показао језгро даћеш ми снагу да победим тамног демона Страх. Волео бих да будем Твој светац, хоћу да будем Твој чисти Син и савршено чедо. Већ си ми давно указао да је у нашем људском животу једино важно: да пред Тобом и Теби и за Тебе, у вековечности будемо неко. То је моја жудња и једина жеља сада када сам изгубио готово све у свом земном животу. Драги, драги Исусе мој – сада осећам у себи први пут да ми је лакнуло, и ја сам као богати младић: остављам све и следим Тебе. Оче мој, Христе мој, драги Господе, буди са мном у мојим жељама: дај ми снаге, светлости, дај ми твога духа. Нека ништа друго не буде за мене важно, само Ти. Нека ми ништа друго не буде лепо, само Ти. Нек ми ништа не буде истина, ни задовољавајуће, ни утешно, ни мир­но, ни ведро, ни коначно, само Ти, само Ти. Не остављај ме ни за трен – ни у сну, ни у будности – Амин.

11.март 1945, понедељак
Сентандреја

Драги добри небески Христе мој, чувам за себе још мно­ге горчине, свуда где год ступим кварим ваздух себи и око себе. И овде кварим, чак и све оно што се могло покварити, мада је било довољно лоше и без мене. Инферно, инферно, свуда, праве га људи, Руси, Немци, њилаши, суседи, рођаци, браћа и сестре. Шест дана (пети дан) овде сам у веома тешкој ситуацији коју сам и сâм отежао, и стално је отежавам, из минута у минут. Оче мој, драги Учитељу мој, када ћу заслужити да будем чист? Када ћеш ми допустити да не грешим у греху утробе и страха који су сада највећи грех. Молим Те, добри Христе мој, погледај ме благо­словеним очима, смилуј ми се и не допусти ми, када се вратим код Като, да више грешим. Господе, Господе мој, саслушај ме, молим Ти се, не допусти да залутам, не допусти мојој руци да се маши забрањених ствари. Ослободи ме стрепње од ужасног демона смрти од глади. Раскини тамни облак који ме покрива и који ме одваја од Твога духа. Господе мој, буди са мном, буди са мном, кличем Ти, свом снагом својом кличем и преклињем, из своје патње коју сам сам призвао и призивам на себе. Буди до­бар према мени, Христе мој, драги Спаситељу мој. У Твоје руке препоручујем душу своју, у Твоје свете руке, учини са мном шта Ти хоћеш, Промисли моја. Нека се збуде воља Твоја, а не моја, на веке векова – Амин.

13.март 1945.
Сентандреја

Данас одавде одлазим кући, драги Оче, Створитељу мој, дра­ги Христе мој, одавде где исто као и свуда влада нељубав, не­захвалност према родитељима, мржња, завист, страх, жудња за влашћу, хистерија, лудило, збрка. О драги добри Исусе мој, драги Учитељу, Љубави, свако мора да има удела у патњи? Јадни моји стари родитељи! Јадна моја добра мајка, како пати због зала зета и кћери! Благослови је, драги Христе мој, благослови је да у твом духу може да поднесе патње. Благослови овај дом који за мене ни Инферно није могао сасвим да поквари. Преживео сам овде толико срећних и великих тренутака да опет одлазим тешка срца. Господе мој, драги Христе мој, одведи ме кући код Като. То је моја молба Теби, Љубљени Господе мој: одведи ме до куће без невоље, заштити овај дом и буди са мном како бих могао одржати Твој закон и заповести. Чист живот, без прикривања, без кала, без лажи – то нека ми сада буде циљ: то нека се оствари. Помози ми, добри Христе мој, како би нам живот постао чвршћи. Води ме куда год ти видиш да је добро. У твоје руке препоручујем душу Като и моју душу. Не остављај ме, никада, ни за трен. Не допусти да ослабим, да потамним, да се изгубим, да се помрачим. Немој ме препустити греху, драги добри Оче мој. Допусти ми да са стр­пљењем поднесемо тешке дане понижења и нужде. Мојој драгој малој Като дај снаге, здравља, увиђавности, светлости и срце које љуби. Да се волимо у име Твоје. У Твојим рукама да будемо сви – Амин.

16.март 1945.

Драги вољени добри Христе мој, прекјуче, када сам долазио из Сентандреје, током пута сам се гласно молио Теби да ми даш снаге, и да више не морам да се машам туђег, потом готово да сам потонуо у овај грех. Затим сам овде код куће за то добио освету демона. Драга моја Като, једино моје мало срце платила је за то: за мој грех њу је сустигао напад демона. А поред тога укинута нам је и исхрана, и сада треба да живимо сами од свога. Јучера­шњи дан је протекао с горчинама. Ноћу и ујутру усред ужасних болова срца плач и очај. Умрећемо од глади? Потресна је хаброст Като. Предузимљива. Хоће да прода свој сат за пола џака брашна. Ја сам данас радио у башти. Топло је, право пролеће. Гладан сам. Почињем да се привикавам на мисао о смрти од глади. Ноћас и ујутру налет самоубиства. Ужас. Оче мој, драги Христе мој, данас сам опет починио грех. Опет грех. Господе мој, драги Христе мој, заштити ме, одбрани од овога демона – од демона смрти од глади! Свети Оче мој, свети Оче мој! Хвала ти за снагу и светлост које си ми дао, јер данас више нисам тако нејак и таман као што сам био минулих дана. Помози да живим и умрем у Твом духу и према твојим заповестима, и да могу да поднесем ону судбину коју си ми одмерио. Драги Христе мој, благослови моју драгу малу Като, благослови Сентандрејце. Допусти да пут Като буде успешан, да њена јуначка душа не доживи слом. Воли је, Господе мој, воли и благослови, драгог свог слугу и кћер своју – буди с нама, Господе Христе, буди с нама – Амин.

Превео с мађарског
Сава Бабић

ЛЕТОПИС МАТИЦЕ СРПСКЕ, год. 187, јун 2011., књ. 487, св. 6 (стр. 1013-1021), МАТИЦА СРПСКА, Н. Сад, 2011.