Марина Цветајева, ВОЛЕТИ САМО ХАЈНРИХА ХАЈНЕА

Из Дневника

1917.

За потпуну усклађеност душа потребна је усклађеност дисања, јер шта је дисање, ако не ритам душе? Према томе, да би се људи разумели потребно је да ходају или леже заједно.

*********

„Ви волите двојицу, значи да Ви не волите ниједног!“ – Извините, али ако ја, осим Н., волим још и Хајнриха Хајнеа, зар ће те исто тако рећи, да оног првог – не волим. Значи, волети истовремено живог и мртвог – могуће је. Али, замислите да је Хајнрих Хајне оживео и сваког тренутка може да уђе у собу. Ја сам иста, Хајнирх Хајне је исти, једина  разлика је у томе што он може ући у собу.

Дакле: љубав према двема особама, од којих свака може сваког тренутка да уђе у собу – није љубав. Да би моја истовремена љубав према двема особама била љубав, неопходно је, да је једна од тих особа рођена сто година пре мене, или да се уопште није родила (поретрет, поема). То је услов који се не може увек испунити!

И поред тога, Изолда која воли још некога осим Тристана – незамислива је, и Сарин крик (Маргарет Готје) – „О, л’Амур! л’Амур!“ који се односи још на некога, а не само на њеног супруга – смешан је.

***

Предложила бих другу формулу: жена, која не заборавља  Хајнриха Хајнеа, у тренутку када њен драги улази у собу –  воли само Хајнриха Хајнеа.

***

У мојим осећањима, као и у дечијим, нема мере.

***

Прва победа жене над мушкарцем је његова прича о љубави према другој. А њена коначна победа је – прича тој другој о својој љубави према њему, о његовој према њој. Тајна је постала јавна, ваша љубав – моја. И док тога нема, не може се мирно спавати.

***

Све неиспричано – непрекинуто је. Тако, неокајано убиство – траје. Исто је и у љубави.

***

Љубав: зими од хладноће, лети од врелине, у пролеће од првих листова, у јесен од последњих: увек од свега.

***

Издаја већ указује на љубав. Немогуће је издати познаника.

1918

Ја нисам љубавна хероина; ја никада нећу отићи са љубавником, увек – са  љубављу.

***

Волети –  видети човека онаквог каквог га је замислио Бог, а не створили родитељи.

Не волети – видети човека онаквог каквог су га створили родитељи.

Престати волети – видети уместо њега: столицу, сто.

***

Сродсто по крви је грубо и чврсто, сродство по избору нежно. Где је танко тамо се и кида.

Марина Цветаева, СОЧИНЕНИЯ (том 2), Художественная литература, Москва, 1988

Изабрао и превео: Александар Мирковић

 

 

Advertisements

Николај Берђајев, ПИСМО БУДУЋОЈ ЖЕНИ Л.Ј. РАП

Моје јадно, драго и вољено дете. Не могу сада да дођем до тебе и зато морам да ти пишем. Бескрајно ми је тешко и веома сам утужан што сам јуче био онакав, но можда је то боље, јер сад знаш с ким имаш посла. Провео сам кошмарну ноћ у болесном, тешком полусну, ншето се подизало из дубне моје природе, у мојој души промицало је нешто веома тешко и до ужаса непријатно и одвратно. Ах, дете моје, мене страшно мучи проклетсво полне ненормалности и девијантности. Од ране младости питање пола чинило ми се страшно и важно, једно од најважнијих у животу. Због тога сам веома много патио, и оно је било једно од најзначајнијих питања током целом мог доасашњег постојања. И целог живота сам мислио да ту има нешто мистично, да пол има религијски значај. Чини ми се да ти и ја у том погледу имамо сасвим различито искуство и потпуно различито се односимо према тој страни живота. И мене то плаши. Код тебе пол као да још спава, ти као да си још бесполно биће и ја се страшно бојим помисли да можда нећу моћи да га код тебе пробудим. Ако то не успем, поћи ћу путем полне девијантности, ма како да су јаки наши међусобни душевни односи. Сада су наши односи готово бесполни, сувише пријатељски и дечји. Сувише бескрвни и посни. Па зашто онда да не будемо пријатељи? Ти си као човек веома чиста и можда нећеш разумети шта се крије испод површине полне психологије. Ти се ето одушевљаваш Пшибишевским и цениш га, а ја мислм да је све код њега обојено бојом крви и приказано као проклетство пола и његове власти над људском природом. Ја то проклетство стално осећам и желим да се спасем од њега, желим да свој пол учиним светим, зато што знам да је одрицање од пола исто такво изопачење као и разврат, аскетизам је разврат немоћи. Ја сам унутра дубоко уверен да је прави религијски мистички живот увек оргијастичан, а да је оргијазам моћна животна снага, повезана с полном поларношћу. Полна поларност је основни животни закон и можда основа света. То су боље од нас схватили људи у далекој прошлости, а ми смо одвратно беспомоћни и изрођавамо се све више и више. Сад сам се сетио и разумео да ми је било непријатно када је Ремизов рекао да ти не разумеш Саломин плес. То је сложено и страшно питање, дете моје. Јер није ствар у томе да се ти слажеш да са мном живиш физички блиско, то је страшно мало и то не може да се прихвати, ако се ти слажеш да будеш моја жена ради мене а не ради себе, ради тога да задовољиш мене, да мени буде добро, а не зато што ме ти желиш као мужа, ради себе желиш. Ја не могу да посматрам жену, која ми је бескрајно блиска, као инструмент за здовољење својих потреба, сматрао бих да је достојанственије да прибегнем проституцији, мада се јежим од саме те речи. На полни живот се не може гледати са стране, он је могућ само онда ако обе стране не мисле само на себе, кад желе другог, не могу без другог, кад двоје треба да се слију у једно, не могу да живе другачије. Мислим да не само човекова плот већ и човеков дух има свој пол, да полни карактер духовне индивидуалности, која се симболизује у плоти, постоји не само у овом свету него и у другим световима. Страшна је она вечна истина да је за мушкарце непоправљива увреда ако не може да код њему блиске жене пробуди инстинкт пола, ако не може да је натера да га жели. А ти односи не могу, не треба да буду механички, они су радост живота, његов извор, показатељ његове снаге. И мени се понекад чини да је мој однос према теби сувише бесполан, да не умем да ти приђем, не познајем те као жену. Запамти да ми можемо бити муж и жена у правом и највишем смислу само ако свако има свој пол, ако као супротни полови желимо да се спојимо у једно. Иначе ништа друго нема опрaвдање. Опрости што износим ова размишљања и осећања о којима се не говори често, веће се скривају. Шта ћеш ти овоме казати? Али волим те бескрајно. Твој.

Кијев. Септембар-октобар 1904. год.

Николај Берђајев, ЕРОС И ЛИЧНОСТ (филозофија пола и љубави), Академска књига, Нови Сад, 2016