Читам Золу — „Docteur Pascal“ — остало ми је још мало до краја. Велики таленат, снажна рука, нож који у дубину засеца. Тешко је отргнути му се, али изнемогнеш. Унео је много сунца, пупурних зора — али душевне светлости нема. Сунце је — физичко. Саморазвој материје. Поглед на живот и свет с тачке гледишта саме материје. Идеала доброте, лепоте — нема никаквог. Мислећи гмизавци. Љубав — није оплемњујућа, није духовни подвиг, већ чисто скотска, занос „телом“. Моћан таленат, човек томе супротан. Достојевски је понекад такође ужасан у описивању зла — али осећаш у души аутора високи идеал, и згрожен сценом, осећаш велику, хришћанску висину ауторове тачке гледишта. У његовим подлацима и злочинцима осећаш одступање од идеала — а то, и те његове хуље, осећају. Он мучи, али и смирује — и учи. Зола је — таленат који је израстао на тлу грубог, једностраног, материјализма који не сумња. Корени Достојевског — у хришћанском су учењу.
А.Н. Мајков (писмо сину) 10. јул 1893.
Превео: Александар Мирковић
СРОДСТВО ПО ИЗБОРУ 