Марина Цветајева, ЧОВЕКА РИЛКЕА, КОЈИ ЈЕ ВЕЋИ ОД ПЕСНИКА, ЈА ВОЛИМ НЕОДВОЈИВО ОД ПЕСНИКА…

(Сен-Жил-сир-Ви, Вазнесење Христово, 13. мај 1926)

Пред њим се не можеш осећањима величанственим хвастати...

И зато: чисто-људски и веома скромно: Рилке-човек. Написавши, запела сам. Волим песника, не човека.  (Сада си се ти, прочитавши, тргао.) То звучи естетски, тј. бездушно, неодухотворено (естете су — они што немају душе, већ само пет (често и мање) изоштрених чула). Смем ли да одабирам? Кад волим, не могу и не желим да бирам (отужно и ораничено право!), ти си већ — апсолут. Све док не заволим (не упознам) тебе, ја не смем да бирам, јер немам никакав однос према теби (не познајем твоју робу!)

Не, Рајнере, ја нисам колекционар, и човека Рилкеа, који је већи од песника (ма како обрнуо — резултат је исти: још већи!), ја волим неодвојиво од песника.

Кад кажем: Рилке-човек, ја подразумевам онога што живи, издаје своје књиге, кога воле, који већ толикима припада и који се већ сигурно уморио од превелике љубави. — Мислим при томе само на мноштво људских веза! Говорећи о човеку-Рилкеу, ја под тим подразумевам оно где мени нема места. Зато је цела она реченица о човеку и песнику — чисто одрицање, добровољно лишавање, да ти не помислиш како желим да се наметљиво уплићем у твој живот, у твоје време, у твој дан (дан рада и дружења), који је занавек подељен и одређен. Одрицање — да после не буде болно: прво име, први број на који налетиш и који те одгурне. (Предострожно прорицање — одрицање!)

Драги мој, ја сам врло послушна. Ако ми кажеш: не пиши, то ме узбуђује, веома сам потребан самоме себи, — све ћу схватити и поднети.

Р.М. Рилке, М.И. Цветајева, Б.Л. Пастернак, ПИСМА ЛЕТА 1926. (одломци, стр. 115-116), СКЗ, Београд, 1983.

Превео: Милан Чолић

Advertisements

Марина Цветајева, РАЈНЕР МАРИЈА — ТО ЗВУЧИ ЦРКВЕНО — И ДЕТИЊСКИ — И РИТЕРСКИ

Марина Цветајева — Рајенеру Марији Рилеку

(Сен-Жил-сир-Ви, 9. маја 1926)

Рајнер Марија Рилке!

Смем ли тако да Вам се обраћам? Јер Ви, оваплоћена поезија, морате знати да је већ само Ваше име — поезија. Рајнер Марија — то звучи црквено — и детињски — и ритерски. Ваше име је тако хтело, и Ви сте га изабрали. (Ми сами бирамо своја имена, оно што потом дође — увек је последица).

Ваше кршетење је било пролог за цело Ваше биће, и свештеник што Вас је крстио одиста није знао шта чини.

***

Ви нисте мој најомиљенији песник („најомиљенији“ — то је степен поређења), Ви сте — природна појава, која не може бити моја и коју не волимо него опстајемо пред њом, или (то је још премало) Ви сте — оваплоћена пета стихија: сушта поезија, или (још премало) Ви сте оно из чега се рађа поезија и што је веће од ње саме (Вас).

Не говорим о човеку — Рилкеу (човек: оно на шта смо осуђени!) — већ о Рилкеу — духу, који је још већи од песника и који се, у суштини, за мене и зове Рилке — Рилке будућности.

Морате да погледате себе мојим очима: да обухватите себе њиховим обухватом кад Вас посматрам: Ваша величина — кроз сва пространства.

Пта после Вас преостаје песнику да чини? Могу ли се преодолети мајстори (као, на пример, Гете), али преодолети Вас — значи (значило би) савладати поезију. Песник је онај ко савлађује (треба да савлађује) живот.

Ви сте неостварљив задатак за будуће песнике. Песник који дође за вама мора бити Ви, то јест, Ви се морате још једном родити.

Ви враћате речима њихов првобитни смисао, а стварима — њихове првобитне речи (вредности). Кад Ви, на пример, кажете „велелепно“, Ви говорите о „великој лепоти“, о првобитном значењу речи. (Сада је „велелепно“ — само шупаљ усклик).

***

У Прагу сам живела од 1922. до 1925, три године, а у новембру 1925. сам отпутовала у Париз. Да ли сте још били тамо?

За случај да сте још били:

Зашто нисам дошла код Вас? Зато што сте ми најдражи — дражи од свега на свету. Сасвим једноставно. И — зато што ме не познајете. Услед болне гордости, страхопоштовања пред случајношћу (судбином, што је исто). А можда — услед бојазни да нећу моћи да опстанем пред Вашим страним погледом — на прагу Ваше собе. (Јер Ви не бисте могли да ме погледате као нешто што није страно! Па и да сте могли — то би био поглед каквим пресрећемо било кога — пошто ме нисте познавали! — то јест: ипак стран).

Још нешто: Ви ћете мене увек осећати као Рускињу, а ја Вас — као чистољудску (божанску) појаву. У томе је невоља наше сувише индивидуалне народности: све што је у нама наше Ја — Еворопљани називају „руским“.

(То се исто дешава код нас са Кинезима, Јапанцима, црнцима — веома далеким или веома дивљим).

***

Шта ја хоћу од тебе, Рајнере? Ништа. Све. Да ми дозволиш да сваког трена мог живота дижем на тебе поглед — као на гору која ме чува (као камени анђео-чувар!). Док те нисам познавала то је било могуће, а сад, кад те познајем — потребна је дозвола.

Јер моја је душа лепо васпитана.

***

Читала сам твоје писмо на обали океана, океан га је читао са мном, заједно смо га читали. Не смета ти што га је и он читао? Других неће бити — сувише сам суревњива (у теби — ревњива).
(одломци)

РАЈНЕР МАРИЈА РИЛКЕ МАРИНИ ЦВЕТАЈЕВОЈ

Вал-Мон, Глион-сир-Терите, Швајцарска, 10. маја 1926)

Марина Цветајева,

Зар нисте Ви малочас били овде? Или: где сам био ја? Јер, данас је још десети мај, и чудно је, Марина, Марина, да сте управо тај датум написали над завршшним речима Вашег писма! (Хитнувши га у будуће време, хитнувши у онај безвремени трентуак кад ћу Вас читати!) Сматрали сте да сте десетог добили моје књиге (отварајући врата, као да прелиставате странице)…; тог истог дана, десетога, данас, у вечитој Данашњици духа, данас сам те ја прихватио, Марина, свом душом, свом својом свешћу уздрхталом од тебе, од твог доласка, као да се твој велики океан, који је читао заједно с тобом, сручио на мене запљуснувши ме плимом твог срца. Шта да ти кажем? Ти си ми пружила своје дланове, час дајући час опет склапајући, ти си их увукла у моје срце, Марина, као у шкољку жубораве чесме: и сада, док их држиш тамо, њено зајажено струјање прелази у тебе… Прихвати га. Шта да ти кажем: све моје речи (као да су већ биле у твом писму, као пре дизања завесе), све моје речи истовремено лете ка теби, и ниједна не жели да пропусти другу испред себе. Да ли због тога људи тако хитају из позоришта што им је после толиког изобиља утисака неподношљиво да виде завесу? — Тако је и мени тешко да поднесем што је твоје писмо поново у коверту (још једаред, још једном!). …

Осећаш ли ти, песникињо, како си овладала мноме, ти и твој океан, који тако предивно чита заједно с тобом; ја пишем као и ти, и попут тебе спуштам се из реченице низ неколико степеника, у међуспрат заграда, где тако притискају сводови и осећа се мирис давних ружа, које никада не престају. Марина: како сам обитавао у твом писму. И како је запањујуће кад коцкица твојих речи, кад је већ узвикнут број, пада за ступањ ниже и покаже други, допунски број, који је коначан (а често и већи). Да ли је то природна снага, мила моја, оно што стоји иза петог елемента, узбуђујући га и грудвајући?… И поново ми се учинило да се кроз твој глас сама природа сагласила са мном, као врт што одобрава, велики врт око водоскока, и око чега још? око сунчаника. О, како ме ти прерасташ и запахњујеш високим пламеним флоксовима никлим усред лета твојх речи.

Али, како ти кажеш, није реч о човеку-Рилкеу: ја сам и сам сада у неслози са њим, с његовим телом, с којим сам раније увек могао да постигнем чисту сагласност, тако да често нисам знао, ко од нас срећније песникује: оно, ја, ми оба? (Табани, блажени, колико пута, блажени од ходања по свему по земљи, блажени од првог сазнања, претходног знања, учешћа у знању, учешћа које то знање превазилази!) А сада — раздор, двострука одора, душа је одевена другачије, тело је прерушено другачије. Још од децембра сам овде, у овом санаторијуму, али лекара не припуштам сасвим у овај јединствен однос између себе и себе — једини што не трпи посредника, који би растојања учинио неопозивим, преводиоца, који би то разломио на два језика. (Стрпљење, дуго, прекидано и поново састављано…)  …

Рајнер Марија

(одломак)

МАРИНА ЦВЕТАЈЕВА — РАЈНЕРУ МАРИЈИ РИЛКЕУ

(Сен-Жил-сир-Ви, 12. маја 1926)

Овај свет (не у црквеном смислу, пре би се могло рећи географски) ти познајеш боље од овога, ти га познајеш топографски, са свим планинама, острвима и знаковима.

Топографија душе — то си ти. И својом књигом (ах, то није била књига — то је књига постала!) о сиромаштву, ходочашћу и смрти ти си за Бога учинио више него сви филозофи и проповедници заједно.

Свештеници су само препрека између мене и Бога (богова). А ти, ти си — пријатељ, који продубљује и узвисује радост (да ли радост?) великог часа између два бића (вечита два бића!), онај без кога више не осећаш другог и кога јединог, коначно и волиш.

Бог. Ти си једини рекао Богу нешто ново. Ти си исказани однос између Јована и Исуса (који обојица нису исказали). Али — разлика — ти си љубимац оца, не сина, ти си Јован Бога-оца (који га није имао!). Ти си (одабраност — избор!) одабрао оца, јер је он био усамљенији и — незамислив за љубав!

Не Давид, не. Давид је у својој снази имао сву снебивљивост. Ти имаш — сву храброст и смелост своје снаге.

Свет је био још превише млад. Све је морало да се догоди — да би дошао ти.

Ти си се усудио да тако волиш (искажеш!) нељудског (потпуно божанског) Бога-оца како Јован никад није смео да заволи потпуно људског сина! Јован је волео Исуса рукама (вечито се кријући од своје љубави на његовим грудима), погледом, поступцима. Херојска реч љубави, која увек тежи да буде нама (чисто делатна).

Да ли  добро схваташ мој лош немачки језик? На француском пишем течније, и зато не желим да ти пишем на француском. Од мене ка теби не треба ништа да тече. Да лети — то да! А ако не може, — онда је боље да запиње и спотиче се.

Знаш ли шта се дешава са мном кад читам твоје стихове?

На први поглед (муњоглед* /игра речи: Augenblick – поглед ока, тренутак, и Augenblitz – кованица Цветајеве: муња ока/ би звучало боље, да сам ја Немац, променила бих: јер муња је бржа од погледа! А муњевити поглед је бржи и од обичне муње. Две брзине у једној. Зар не?) И тако, на први поглед (пошто сам странац), схватам све — затим — ноћ: празнина — затим: Боже мој, каква јасноћа! — а кад хоћу да све то ухватим (не алегорично, већ безмало руком) — све се наново брише: само штампани стихови. Муња за муњом (муња — ноћ — муња) — ето шта се са мном дешава кад те читам. Мора да је тако и с тобом кад пишеш себе.

„Рилкеа је лако схватити“ — са поносом посвећених говоре антропозофи и други мистички секташи (ја, заправо немам ништа против њих, боље они него социјализам, — али…). „Лако схватити“. У деловима, у раздробљеном виду: Рилке-романтичар, Рилке-мистичар, Рилке-миротворац итд., итд.  Али, покушајте да обухватите целог Рилкеа. Ту је немоћна целокупна наша јасновидост. Чуду није потребна јасновидост. Она је присутна. Било који сељак својим је очима то видео, потврдио. Чудо: недодирљиво: недокучиво.
(одломак)

Р.М. Рилке, М.И. Цветајева, Б.Л. Пастернак, ПИСМА ЛЕТА 1926. (одломци, стр. 101-112), СКЗ, Београд, 1983.

Превео: Милан Чолић

 

Марина Цветајева, СВИ СМО МИ ВУЦИ ГУСТЕ ШУМЕ ВЕЧНОСТИ

Храни вука колико те воља — стално ће гледати у шуму. Сви смо ми вуци густе шуме Вечности.

Марина Цветајева, Изабрана дела Марине Цветајеве, О УМЕТНОСТИ И ПЕСНИШТВУ —  ПОРТРЕТИ (друга књига, стр. 56), СКЗ, Народна књига, Београд, 1990.

Превела: Милица Николић

Марина Цветајева, ВОЛЕТИ САМО ХАЈНРИХА ХАЈНЕА

Из Дневника

1917.

За потпуну усклађеност душа потребна је усклађеност дисања, јер шта је дисање, ако не ритам душе? Према томе, да би се људи разумели потребно је да ходају или леже заједно.

*********

„Ви волите двојицу, значи да Ви не волите ниједног!“ – Извините, али ако ја, осим Н., волим још и Хајнриха Хајнеа, зар ће те исто тако рећи, да оног првог – не волим. Значи, волети истовремено живог и мртвог – могуће је. Али, замислите да је Хајнрих Хајне оживео и сваког тренутка може да уђе у собу. Ја сам иста, Хајнирх Хајне је исти, једина  разлика је у томе што он може ући у собу.

Дакле: љубав према двема особама, од којих свака може сваког тренутка да уђе у собу – није љубав. Да би моја истовремена љубав према двема особама била љубав, неопходно је, да је једна од тих особа рођена сто година пре мене, или да се уопште није родила (поретрет, поема). То је услов који се не може увек испунити!

И поред тога, Изолда која воли још некога осим Тристана – незамислива је, и Сарин крик (Маргарет Готје) – „О, л’Амур! л’Амур!“ који се односи још на некога, а не само на њеног супруга – смешан је.

***

Предложила бих другу формулу: жена, која не заборавља  Хајнриха Хајнеа, у тренутку када њен драги улази у собу –  воли само Хајнриха Хајнеа.

***

У мојим осећањима, као и у дечијим, нема мере.

***

Прва победа жене над мушкарцем је његова прича о љубави према другој. А њена коначна победа је – прича тој другој о својој љубави према њему, о његовој према њој. Тајна је постала јавна, ваша љубав – моја. И док тога нема, не може се мирно спавати.

***

Све неиспричано – непрекинуто је. Тако, неокајано убиство – траје. Исто је и у љубави.

***

Љубав: зими од хладноће, лети од врелине, у пролеће од првих листова, у јесен од последњих: увек од свега.

***

Издаја већ указује на љубав. Немогуће је издати познаника.

1918

Ја нисам љубавна хероина; ја никада нећу отићи са љубавником, увек – са  љубављу.

***

Волети –  видети човека онаквог каквог га је замислио Бог, а не створили родитељи.

Не волети – видети човека онаквог каквог су га створили родитељи.

Престати волети – видети уместо њега: столицу, сто.

***

Сродсто по крви је грубо и чврсто, сродство по избору нежно. Где је танко тамо се и кида.

Марина Цветаева, СОЧИНЕНИЯ (том 2), Художественная литература, Москва, 1988

Изабрао и превео: Александар Мирковић