Моје јадно, драго и вољено дете. Не могу сада да дођем до тебе и зато морам да ти пишем. Бескрајно ми је тешко и веома сам утужан што сам јуче био онакав, но можда је то боље, јер сад знаш с ким имаш посла. Провео сам кошмарну ноћ у болесном, тешком полусну, ншето се подизало из дубне моје природе, у мојој души промицало је нешто веома тешко и до ужаса непријатно и одвратно. Ах, дете моје, мене страшно мучи проклетсво полне ненормалности и девијантности. Од ране младости питање пола чинило ми се страшно и важно, једно од најважнијих у животу. Због тога сам веома много патио, и оно је било једно од најзначајнијих питања током целом мог доасашњег постојања. И целог живота сам мислио да ту има нешто мистично, да пол има религијски значај. Чини ми се да ти и ја у том погледу имамо сасвим различито искуство и потпуно различито се односимо према тој страни живота. И мене то плаши. Код тебе пол као да још спава, ти као да си још бесполно биће и ја се страшно бојим помисли да можда нећу моћи да га код тебе пробудим. Ако то не успем, поћи ћу путем полне девијантности, ма како да су јаки наши међусобни душевни односи. Сада су наши односи готово бесполни, сувише пријатељски и дечји. Сувише бескрвни и посни. Па зашто онда да не будемо пријатељи? Ти си као човек веома чиста и можда нећеш разумети шта се крије испод површине полне психологије. Ти се ето одушевљаваш Пшибишевским и цениш га, а ја мислм да је све код њега обојено бојом крви и приказано као проклетство пола и његове власти над људском природом. Ја то проклетство стално осећам и желим да се спасем од њега, желим да свој пол учиним светим, зато што знам да је одрицање од пола исто такво изопачење као и разврат, аскетизам је разврат немоћи. Ја сам унутра дубоко уверен да је прави религијски мистички живот увек оргијастичан, а да је оргијазам моћна животна снага, повезана с полном поларношћу. Полна поларност је основни животни закон и можда основа света. То су боље од нас схватили људи у далекој прошлости, а ми смо одвратно беспомоћни и изрођавамо се све више и више. Сад сам се сетио и разумео да ми је било непријатно када је Ремизов рекао да ти не разумеш Саломин плес. То је сложено и страшно питање, дете моје. Јер није ствар у томе да се ти слажеш да са мном живиш физички блиско, то је страшно мало и то не може да се прихвати, ако се ти слажеш да будеш моја жена ради мене а не ради себе, ради тога да задовољиш мене, да мени буде добро, а не зато што ме ти желиш као мужа, ради себе желиш. Ја не могу да посматрам жену, која ми је бескрајно блиска, као инструмент за здовољење својих потреба, сматрао бих да је достојанственије да прибегнем проституцији, мада се јежим од саме те речи. На полни живот се не може гледати са стране, он је могућ само онда ако обе стране не мисле само на себе, кад желе другог, не могу без другог, кад двоје треба да се слију у једно, не могу да живе другачије. Мислим да не само човекова плот већ и човеков дух има свој пол, да полни карактер духовне индивидуалности, која се симболизује у плоти, постоји не само у овом свету него и у другим световима. Страшна је она вечна истина да је за мушкарце непоправљива увреда ако не може да код њему блиске жене пробуди инстинкт пола, ако не може да је натера да га жели. А ти односи не могу, не треба да буду механички, они су радост живота, његов извор, показатељ његове снаге. И мени се понекад чини да је мој однос према теби сувише бесполан, да не умем да ти приђем, не познајем те као жену. Запамти да ми можемо бити муж и жена у правом и највишем смислу само ако свако има свој пол, ако као супротни полови желимо да се спојимо у једно. Иначе ништа друго нема опрaвдање. Опрости што износим ова размишљања и осећања о којима се не говори често, веће се скривају. Шта ћеш ти овоме казати? Али волим те бескрајно. Твој.
Кијев. Септембар-октобар 1904. год.
Николај Берђајев, ЕРОС И ЛИЧНОСТ (филозофија пола и љубави), Академска књига, Нови Сад, 2016
СРОДСТВО ПО ИЗБОРУ 