Петар Петровић Његош, А НАШЕ ТИЈЕЛО БЕЗ ДУШЕ НИ ЗА ШТО НЕ СЛУЖИ

Цетиње, 10/22 августа 1850.

Поштени господине доктор Маринковићу,

Ја нијесам јошт издравио, али сам се добро поправио. У мојој болести ја сам и о смрти помишљао, него ова мисао нимало мени шкодила није, но шта више зраке су ми душевне лакше кроз тијело проницале, како сунчане зраке кроз танке и раздробљене облаке што лакше проничу. Моја је идеја међу небесима и гробницом смјело лећела, и ја сам смрт овако разумјео: или је тих, вјечни сан који сам боравио пређе рођења или лако путовање из свијета у свијет и причесљење бесмртноме лику и вјечито блаженство. Ја се ада нимало бојао нијесам, јербо у мени адска душа није, а ја Бога не представљам као Нерона и Мухамеда II, но га представљам, по његовом величеству, за духа превеличественога, премилостивога својим тварима. Ја сам душу човечанску представљао за неки тајанствни фокус, која, како се раздвоји од тијела, сине хитром зрачицом и запали бесмртни плам нашега вјечнога живота и блаженства на небесима. А наше јадно тијело што је? Угоштеније и попираније земљскога гада, глибина од које се гади, прашина с којом се вихорови ругају и играју, њом бистре источнике водене муте, њом сјајне зраке сунчане затмивају. И великога чуда, колико ми ово ништавило љубимо и колико нас интересује! Тијело је много ништавније но цклени суд, дајбуди изломљена стакла купе каљави Чифути и пометнути трговци те ји продају, а наше тијело без душе ни за што не служи. 

Доасадих Вам, но то је крива доброта Ваше душе, коју сте ми открили. Хиљаду сам совјетника имао откако сам се разболио, но сам се највише Вашега совјета држао, и данас се највише држим, јербо сам видио да из дубине познанства и благородне душе истјече. Неки су ме совјетовали да ништа не мислим. Како ће човјек живјети, а не мислити? Неки су ме совјетовали да очи на женски пол не окрећем, а човјек не може и са смртнога одра да очи не баци на красно створеније. Неки су ме совјетовали да фанеле на тијело ни мараме око врата не носим. Неки су ме совјетовали да двоструко фанелу на тијело и до ушах обучем, па преко ње вунену мараму око врата да метнем. Неки су совјетовали да лежим потрбушке, а неки опет да лежим на плећа, неки на лијеву, а неки на десну и проч. и проч. 

Збогом, господин Маринковићу. Буди ми здрав и весо, и не заборави твојим драгим воспоминанијем

Твојега искренога пријатеља и слугу
владику црногорскога
П.П. ЊЕГОШ

Петар Петровић Његош, ИЗАБРАНА ПИСМА, (стр. 192-193), Просвета, Београд. 1967.

Петар Петровић Његош, АХ, ДИВНА ПОЕЗИЈА, ИСКРА ТАИНСТВЕНА!

Л.А. Франклу

Цетиње, 12. октобра 1851.

Високоучени гопосдине,

Хвала Вам што сте ме се сјетили пославши ми с Вашим листом од 21. августа Ваш дични превод Гусле. Наше су народне пјесне историја јуначка, епопеја народна. У њима човјек може видјети какав је народ који их пјева. Ја сам љубитељ поезије. Она је мене много занимавала. Ах, дивна поезија, искра таинствена! Ја никада нијесам могао разабрати али је она искра бесмртнога огња, али је бурна клапња, чедо уског поднебија нашег. Са земне је катедре сматрам вјетреним наступом; но када се човјек попне више самога себе, онда види биједност људску, и када је поета може рећи да је жрец олтара свесвјетија. Поета је клик смртнога с бурнога нашега бријега, поета је глас вопијућега у пустињи, он сања о бесмртију, довикује га и за њим се топи. Он види велики лист од књиге миробитија отворен, у њему чита чудества створитељева. Они су његово најслађе пиће, он се њима опија, он силом воображенија изводи из блатне земље клицу небеснога живота – трулину боготвори. Његов се едем шири, на луковима тврди.

Ја сам за границом просвештенога свијета. На мом узаном поднебљу свагда се ломе тирјански громови. Стога је мој мали крај тамом дивљине обезображен. За човјека здравомислећега нити је муке ни увеселенија на свијету, јербо су све људске посластице са отровом приправљене, а све печали имају неко своје удовољствије. Човјеку је готово, кад му дође, слатко плакати као пјевати. Ја овако нашу пјесну разумијем. Свијет је сâд божји, стога у свакојем његовом нуглу виде се дјела великога мајстора. Трудољубије и искуство мрава и пчеле, и уредно летење ждраљевах ја радије гледам но све параде европејских столицах.

Збогом господине Франкл, изволите ме задржати у Вашем драгоцјеном успомену.
Владика црногорски
П. П. Његош

Петар Петровић Његош, ИЗАБРАНА ПИСМА, (стр. 210-211), Просвета, Београд. 1967.

Петар Петровић Његош, ПИСМО ВУКУ СТЕФАНОВНИЋУ КАРАЏИЋУ

Цетиње, 1. новембар 1847.

Почитајеми г-н Караџић,

Већ је вријеме да Вам дајбуди на треће писмо одговорим. Молим да ово не припишете љености или другој и горој работи. Вама је неколико повише но другима моје стање извјесно. Ради тога ми се лако код вас и извинити. Бог и ја сасвим знамо моје положеније. Паклена се мрежа разастире. Стари су се ђаволи бојали крста, а данашњи се боје свободе. Да је човјек постојан, што би требало да је, ја бих јој најусрднији жрец био, али ми кад и кад крвава и тврда борба досади, те проклињем час у који је скочила ова искра у наше горе из гомилах пепела величине Душанове, рашта и она није умрла ђе се огњиште српско угасило, но се припела на гору те бјеска и довукује на себе громове, злобе и зависти, како златна игла потресне стријеле облачне. Не, Боже ме сачувај! Ја сам највиши грешник на земљи када што противу ње помислим, — она једина нас издваја од проче животиње. Е, да је груба маса дивљине, злобе, тирјанства и глупости слијепе не окружава, ово би била најсветија, најсилнија одаја душевно-електрическога телеграфа. 

Ја бих веома рад био да се није ополчила српска јерархија на Ваш превод Новага завјета. У томе послу не има се рашта моје мјеније тражити, јербо други послови мени не допуштају да се оном науком како би требало занимам. Стога и моје мјеније не би важило ништа како неопитно и неосновано. 

Особито би ми драго било када бисте пријатељски од моје стране поздравили г. Савку Николића и њину напредну и благородну ђечицу и да их увјерите да ми је спомен о њима свагда пријатан.

Поздрављајући Вас и Вашу поштену фамилију, остајем

Ваш почитатељ и слуга
владика црносгорски
П.П. ЊЕГОШ

Петар Петровић Његош, ИЗАБРАНА ПИСМА, (стр. 154-155), Удружени издавачи, Београд, 1967.

Петар Петровић Његош, ПИСМО ОСМАН-ПАШИ СКОПЉАКУ

Цетиње, 5. октобра 1847.

Владика црногорски поздравља Осман-пашу Скопљака, везира скадарског.

Дошло ми је твоје писмо од 17. фебра(ра) о.г., у којему неке ствари смијешно напомињеш. Прво што кажеш да оперемо своја срца па да учинимо сваки лијепи начин и слогу на наше границе, моје је срце за људе свагда чисто и опрато, а с нељудима принуђен је човјек да се нељудски влада, јер иначе не може и да би хтио. Што се хвалиш да имаш код мене пријатеље који ти доказују моје намјереније, добрo кад их имаш, мени их не казуј да он мене не пострадају. Ову и другу оваку ствар ти можеш казати онијема који свијет проз чибук гледаше, не мени. Моје је намјереније јавно и чисто; кога је како воља, онако са мном у сусједству и да живује.

Ти говориш да ја све нешто тражим, а шта бих ја то тражио и са киме ћу га тражити? Када је Бјазит (Илберим названи) Босну покорио и када су дивље орде азијатске наше малено, но јуначко, царство разрушиле, онда су моји преци и јоште неке одабране фамилије, који нијесу ту погинуле од Турака, оставили своје отачаство и у овијем горама утекли. Ја сам инокосан, ја сам сирак. Помсли ђе су ми браћа славни и гласовити кнезови и војводе нашега царства. Ђе је Црнојевић (Бушатлија), ђе је Обренкнежевић (Махмутбеговић)? Ђе је Кулиновић? Ђе је Скопјак? Ђе је Видајић? Ђе је Филиповић? Ђе је Градичевић? Ђе је Сточевић? Ђе је Љубовић? Ђе је Ченгић? Па ђе су многи остали? Камо господа и цвијет нашег народа да своје отачаство и своју славу заједно потражимо, да смо сви наједно, онда бих ја с њима нешто велико потражио.

Бог сам знаде када ће се они своје славе споменути и до када ће се ова моја браћа од своје рођене браће туђити и називати се Азијатима и до када ће за туђу корист роботати не сјећајући се себе ни својега! Од онога несрећнога дана отакако је Азијатин наше царство разгњавио, са којим се ова шака горштаках за опште поштење и име нашега народа бори? Све са својом рођеном браћом истурченом. Брат брата бије, брат брата сијече, развалине нашега царства у нашу крв огрезле. — Ево опште наше несреће!

Ова је несреће и вражда братска више но сила туђа учинила те је наше јуначко племе постало туђима надничарима и служитељима, како што си и ти туђи надничар. Кукавну је Црну Гору овај разур нашега народа готово удавио, но и опоштио. Ово је учинило те је данас Црна Гора и бити ће довијека алмаз у витешку круну. Ја бих волио но ишта на свијету виђети слогу међу браћом у којима једна крв кипи, коју је једно млијеко одгојило и једна колијевка одњихала. Што се пак тиче мене самога и ове шаке народа, ја поштења нимало више не желим но га имамо пред великијем и опамећенијем свијетом, но се нешто друго жели, јербо је крвава храна и голо поштење. Ја бих рад да сам се мало доцније родио, јер бих видио своју браћу ђе су се себе и својијех споменули и ђе јавно пред свијетом казали да су они достојни праунуци и потомци старијех витезовах нашега народа. Када се ова света ријеч изговори, благо цијелом нашем племену, онда ће име црногорско босански и прочи витезови српскога наорда како свети талисман (аманит, запис) чествовати и у њедирма носити.

Ја чујем да ти Црногорце хајдуцима називаш. То име нимало срамотно није. Хадук значи chevalier (Ritter). На примјер, каваљери су ови хајдуци: Марко Краљвић, Реља Омучевић, Гергелес Алија, Тале Ораманин, Скендербег, Стојан Јанковић, Илија Смиљанић, Бајо Пивљанин, војвода Драшко Поповић, војвода Вук Мићуновић, Никац Томановић, Црнац Карамахмут, Карађорђе, војвода Вељко Петровић. Ово су само неки од нашега народа који нијесу данас у животу, а ови су тројица и данас живи: Абделкадер, Шамил и наш војвода Мића Морачки.

Истина је да су неки Црногорци убиваоци, грабитељи и мамитељи, али их изобуздана и дивља сила турска насили, па и јуначка невоља. Помисли, мој драги земљаче, оволико народа сабило се у овим горама, готово од свуда затворено. Кад је година иколико родна, може се прилично проћи, али кад дође година као што је лањска била, жива мука од њих бива. Ја сам се лане неколико мјесеца уклонио у Беч и у Млетке навластито да ову муку очима не гледам, а друго ја сам срца жалостива, па бих све своје разурио, а свакојако ми је мало што и остало. Када са мном говориш како мој брат Бошњак, ја сам твој брат, твој пријатељ, али када говориш као туђин, како Азијатин, како непријатељ нашега племена и имена, мени је то противно и свакоме би благородно мислећему човјеку противно било. Ја знам ти ћеш рећи када ово моје писмо видиш: „Шта овај човјек којешта пише и снијева?“ Али се надам да ће наши потомци, кад било да било, дати достојну цијену отачаства љубним мислима и писму владичину, на којега се данас виче са сваке стране како на бијелу врану.

Владика

ПЕТАР ПЕТРОВИЋ ЊЕГОШ

Петар Петровић Његош, ИЗАБРАНА ПИСМА, (стр. 151-153), Удружени издавачи, Београд, 1967.