Алек Вукадиновић, ЈУТАРЊИ ГЛАСОВИ

I
— Шта осећаш, песниче? — обрати се тог јутра Глас дубоко замишљеном песнику.
Осећам као да свака тачка у простору има негде своје небо.
— Ух! — узвикну Глас. — Онда нека ти је Бог на помоћи. Могу само да замислим како ти теку земаљски дани.
— Знам на шта циљаш — узврати једва чујно песник.
— Док се ти напајаш на самим изворима Душе сећања, око тебе куљају само дим и смог.
— Али и излази — узбуђено ће песник. — Али и излази.
— Хм — јетко ће Глас. — Тешко да и једну једину кап толиког мрака може обасјати сав небески свод!

II

— О ти, који пред својим духовним очима непрекидно имаш божанске узоре — како проводиш један свој дан?
— Хеј радости моја — јетко ускликну песник — има ли нешто тужније од тебе овога часа!
— Нисам мислио да те повредим — хитро упаде Глас. — Је ли моје питање сувишно?
— Рекао сам ти већ — уздахну песник. — Свака тачка овде доле има негде своје небо.
— На то сам и мислио — рече Глас. — Као да твоја мисао рађа моју: свака тачка на небу има негде своју сенку: највиша најнижу а насветлија најтамнију. Мора да ти је живот праг пакленог стана.
Тачку-сенку, баш тако — узврати песник. — Родио сам се у Најгорем времену.
Време је једно је за све — лукаво узврати Глас. — А на неким другим странама је  б а ш        в е д р о?
Не може бити нигде ведро, ако је овде мрак — брзо ће песник. — Један је светски час.
— Заиста, један је — горко узврати Глас.
— И бива све мрачнији. Свет би ускоро могао постати само једна црна тачка.
Опет ми упадаш у мисао — јетко ће песник. — Опет ми упадаш у мисао.
Ево певам своју Јуарњу песму.

ПЕСНИКОВА ЈУТАРЊА ПЕСМА

Ухолаже и Гробави — никад нећу пристати на ваш мрак! Ухолаже и Гробари!

Светлаци златних усана, Златоусти, ви махалице речним светлим — како само просипате око себе свој златни мед!

Никад нећу пристати на ваш мрак, о Најсветлији!

Ни лепших речи, ни црњих дела — то је твој високи стег, Ухолажо!

Што је најниже највишему, што је најцрње најсветлијему — то си ти, Ухолажо!

Ево кажем својој стрели: Стрело моја, најбржа и најсветлија, која изгреваш из самог Јутарњег часа — ево те затежем према Оближњем тренутку!

Овде и Сада — мој Оближњи тренутак…

Ухалаже и Гробари, ви који мој живот претварате у беду, ево вам певам своју Јутарњу песму!

Ухолаже и Гробари!

Алек Вукадиновић, ДУША СЕЋАЊА, БИГЗ, Београд, 1989.

Advertisements

Марија Јефтимијевић Михајловић, ЦВЕТАЊЕ НЕБА

„Ја рашћења жедан,
погледах, и: у мени дрво расте.“
Р. М. Рилке

Из једног стабла, корена Једног
растемо — две гране преплетене
Дахом једним милујући бескрај;
— Једно другог ми смо чежња
Вечна чежња вечног пролећа.

О, болан је дрхтај новог листања
и божански мирис младог пупољка —
Светла је патња овог цветања
— Цвета у коме се настањује Песма.

И наше нежне олистале руке
Призивају сунца у своја гнезда
И Песма ова што расте у нама
Дах је Једног — буђење пролећа
И цветање које хрли ка бескрају
Није чежња Небу већ стварање Неба.

Марија Јефитимијевић Михајловић

Извор: Блог Марије Јефтимијевић Михајловић Santa Maria della Salute

Алек Вукадиновић, РУМЕН-КРИЛУ ДАН СЕ НАДА

Мŷк до мŷка, грâк до грâка —
Зла од, Мрака
Јача боже крв ми јака

Румен-крилу дан се нада
Боже склада
Подај крилу од тамнине

Круже крŷзи чи̑ни чине
Чи̑ни чине
Ноћ да стâни дан да свлада
Чемер-крило мрак даљине

Док анђели са висине
Измењују поје зáрне
Златне трâје и таине —

Сушт до сушта Зрак до зрака
Зла од, Мрака
Јача Боже крв ми јака

Алек Вукадиновић, СВЕТИ КРОВ, Источник, Београд, 2002.

Алек Вукадиновић, УКРШТЕНИ ЗНАЦИ

Гора гори — моћна сена
Крило крилу — трепет тајне
Ствари земне и Имена
Сажетости, моћи крајње
Можда и ја певам с њима
Име међу именима

Земља, земља — мати пламна
И сан неба — сан без бога
После свега: кућа тамна
Пејзаж госта умрлога
Можда и ја на тој стази
Гинем, себе не налазим

Шуме, поља, неба зраци
Реч, најтежа: име зоре
Сажетости, црни знаци
Речи! Хоће да изгоре!
Можда ја већ у том часу
Не знам моје речи шта су

Цео живот — сан и сена
После свега светлост права:
Јужним жалом покривена
Неба црна крајност спава
Можда тек сад крај Огњишта
Слушам како пева Ништа!

Алек Вукадиновић, СВЕТ КРОВ, Источник, Београд, 2002.

Алек Вукадиновић, ЗИМСКО ЈУТРО

Јутрос пахуље најцрњег снега
Падају с неба, падају с брега
У срце, у мрак, у небо, горе
Јутро је, Боже, а нигде зоре
Одасвуд тамни покрови прете
Тешког ли часа умрли свете

Одбегли некуд правци су лéта
Ниоткуд Бога, неба, ни света
Отворен бездан звездане злоће:
Цвокоће умрли час цвокоће
Шуме и горе стисле се нéме
Дошло је, Боже, Потоње време –

Још један пoглед у јутро тмурно:
Потоњи гости промичу журно
Некако глуви, некако криви
Ко да су, Боже, тек полуживи
Смрзли од јада,мркли од студи
Ко да су, Боже, тек полуљуди

Вејте пахуље најцрњег снега
Дошло је време зла најгорега
Залазе боје видљивог друма
Залазе куће, залази шума
Уста су глува, речи су нéме
Потоње време, Потоње време

Алек Вукадиновић, ЗИМСКО ЈУТРО 24. јануара 1987.

(Из књиге А. Вукадиновић, Свети кров, Источник, Београд, 2002.)

Алек Вукадиновић, НАЈАВЉУЈЕМ ТИ ЗОРУ ДЕЧАНСКУ, ДОБРА ЗЕМЉО!

Рани часови: Зора је густа, млечна, пуна свечане, густе тишине и небеске тајне; као у првом дану. Пун њеног младог, свежег азура, дечански простор се купао, дисао свим плућима. Зора, зора дечанска, од које осећаш радост постојања, овде, у срцу свете земље.

Размишљао сам колико ова светлост може трајати, колико овај зрак, кад једном заживи у срцу, може издржати — кад, некако нагло и по мери ко зна какве ћудљивости, време и сва околна атмосфера почеше да се мраче. Као по неком сценарију и као да се радило о промени поставке на сцени, тек цео пејзаж се измени. Небо се натушти, ваздушна маса између борова се замрачи, а облаци се искосише и накострешише.

Истога часа, као да изби из овог претећег пакла, цео један црни фронт најгрознијих птичурина просто се сручи на наше боравиште. Жестоки налет црних врана наједном испуни сав видик, уз паклене, избезумљене крике. Настаде комешање, цијукање, грактање, кликтање, церење… и надасве — уједање! Уједале су сав простор, све што се могло видети: куће и кровове, дрвеће и камење, биљке и цветове, ваздух и боје, светлост и сенке, небо и земљу — све што је живи дечански простор носио у свом магнетизму.

Никад толико ужасних птичурина дечанско небо није видело. Гладне, халапљиве немани, јуришале су на све што је видљиво. Час су се обрушавале као камење, груби, свом тежином; а час опет — као какве црне, злослутне машине, вијугале су кроз простор, ширећи страшне, раздируће звуке. То потраја отприлике добрих четврт часа, а затим као да пакао поче да сплашњава. Црни фронт као да се за тренутак заљуља, а онда се издиже над простором за читаву једну висину, и уз неко чудно мешкољење, које као да је пригушивало у себи неку туробну тутњаву, у готово једном једином замаху сручи се у још туробнију руговску бездан.

Настаде тајац ишчекивања. Прво се небо благо замагли и облаци омекшаше, а онда се светлост прве млечне лампе запали над хоризонтом. Млечни и једри мириси покуљаше у простор, шума се разведри, а зора, зора дечанска, опет се запали над срцем свете земље.

Једнога дана, ускоро, кренућемо и ми да жањемо сјај, и скупљамо златне уранке по светим шумама!

Најављујем ти Зору дечанску, добра земљо!

14. август 1980.

Алек Вукадиновић, ДУША СЕЋАЊА (стр. 63-64), БИГЗ, Београд, 1989.

Марина Цветајева, ШТО ДРУГИМА НЕ ТРЕБА — ДОНЕСИТЕ МИ!

Што другима не треба — донесите ми!
У моме огњу нека све изгори!
Ја живот позивам, и смрт зовем ја
Да лаки дар буду, огњу мом што сја.

Пламен љуби — ствари тако лаке:
Сува дрва — венце — речи лањске.
Пламен — гута себи слична јела
Постаћете — чистији од пепела.

Птица-Феникс сам — у огњу само појем!
Подршку! — узвишеном животу мојем!
У висине пламтим — горим до пепела!
Да би и вама ноћ — светлела!

Ледени пламен, огњeна фонтана!
Високо носим свој високи стан,
Вискоко носим свој узвишен сан —
Сабеседнице и Наследнице.

2. септембар 1918.

Марина Цветајева

Препевао: Александар Мирковић

Извор: Марина Цветаева, СОЧИНЕНИЯ (том первий, с. 99), Художественная литература, Москва, 1988.

 

Марина Цветајева, СВЕПРОЖДИРУЋИ ОГАЊ — МОЈ ЈЕ КОЊ

Свепрождирући огањ — мој је коњ.
Не рже, и копитама не бије он.
Где мој коњ дахне — врело усахне.
Где мој коњ махне — трава увене.

Ох, огањ-мој коњ — уста ненаситих!
Ох, огањ — на њему — јахач незасити!
С црвеном гривом коса сплетена…
У небеса — пруга огњена!
14.08.1918.

Марина Цветајева

Препевао: Александар Мирковић

Извор: Марина Цветаева, СОБРАНИЕ СОЧИНЕНИЙ в семи томах (том первий, с. 418), Эллис Лак, Москва, 1994.

Марина Цветајева, ДВА СУНЦА…

Два сунца се гасе — Господе, смилуј се свима! —
Једно је — на небу, друго — у мојим грудима.

Како су та сунца — себе бих питати хтела —
Како су та сунца, да ме залуде успела!

И оба се гасе, не боле њихове лу̏че!
Прво ће згаснути оно што је пламтело јаче.
6. октобар 1915.

Марина Цветајева

Препевао: Александар Мирковић

Извор: Марина Цветаева, ЧАС ДУШИ, Фолио, Харьков, 2008