Арсеније Савин, МОЛИТВА ЗА САМОУБИЦУ

„Пронађи Господе, погинулу душу… и ако је могуће
помилуј!Неистраживи су путеви Твоји. Не упиши ми
у грех ову молитву, него нека буде Твоја света воља.“

Прими Господе
Душу јој грешну
И тугу црну, неутешну.
Понеси Господе њене боли
И пелен-живот – на рани шака соли.

Прими је у Своје наручје:
Нису јој дали да буде дете,
Снове није смела да снује,
Живот није знала да кује,
А године лете, године лете…

Оловне сати у глави брује,
Са неба капље боја сива.
Тога је дана себи рекла:
Ја нисам жива, нисам жива…

Ужасом задрхта гранчица крива…

Помози, Господе,
Нека јој Душа види Твој сјај!
Мајка је, Господе, подај јој Рај!
Опрости јој најцрњи животни мах,
Прими њен последњих уз-дах
И благослови најтужнији орах!

1941.

Арсеније Савин


јеромонах Роман, МОЛИТВА

Слушај вапај мој, царе мој и Боже мој!
(Пс. 5,2)

У молитви све је – и плач и утеха,
И самосуд и оправдања Глас,
И слобода од мреже мирског греха,
И узлет ка Оном што Љуби нас.

Беседа с Богом! Дух посустаје,
Из тврде душе светле сузе ко крин:
Како Цар царева творевини даје
Да сваког часа беседи с Њим?

Вођена Љубављу и Надом
Молитва душу претвара у Храм
И, опет красећи одеждом првом –
Синовски прстен враћа нам.1

15. јун 2021.

јеромонах Роман
Препевао: Александар Мирковић

НАПОМЕНА: 1. „А отац рече слугама својим: „Изнесите најлепшу хаљину и обуците га, и подајте му прстен на руку и обућу на ноге.“ (Лк. 15,22)



Афанасиј А. Фет, КО СВИЦИ У СВИТАЊЕ…

Ко свици у свитање,
Посвуд крилати звуци роје;
И снове вољене
Неће да пусти срце моје.

Цвет је надахнућа
Тужан сред трновите јаве,
И прошла прегнућа
Далеке су вечери плаве.

И сећање јечи,
И вреба, на срце ће лећи…
О, кад бих без речи
Голом душом знао рећи.

1844.

Афанасиј А. Фет
Препевао: Александар Мирковић

јеромонах Роман, КО СТЕ ВИ?

Не вјеруј непријатељу своме вавијек,
јер као што гвожђе рђа, тако бива и
са лукавством његовим.

(Сир. 12: 10).

За грло хватају русфобске звери,
А ми само слушамо: Партнери, партнери!

У мишију рупу мрзитеље треба;
Ал’ како их наћи, за границом су чеда!?

Тамо је живот, а овде к’о у смећу
Уморили се од бриге за народну срећу.

Да л’ је мука што „шушке“ из џепова вире
Или што у Русији Иван изумире?

Туђинима пуни родни нам простори,
А нама певају: Партнери, партнери!

Но, ако су ђаволи сарадници ваши,
Ко сте онда ви – владаоци наши?

26. августа 2021
Скит Ветрово

јеромонах Роман, ВЕТЕРИНА

А ви док гутате новине
Седите да не би пали:
О обавезности вакцине
Забринута власт телали.1

У наше доба – храмови где год…2
Но, не живимо ко стари:
Лекари су лечили Адамов род,
А стоку ветеринари.

Краве су тада без питања
Ветеринару водили.
Не беше никаквог ритања,
Увек су стоку приводили.

А данас акција панична:
По сваку цену жели власт,
Да наша ветерина дична –
Над медицином има превласт.

И ко вахабите3 нас плаше,
Без маске, човек је – чума.4
Вакцинисани, што вас страше?
Безбедни сте – а ми без ума.

Под заштитом сте медицине
Што пуца по шавовима.
Живите с чудима вакцине,
Ми мремо на радост вама.

Умрећемо, неразумни, луди,
Ви – живите, срећни ко ларва…5
Но, умрећемо као људи –
А не тупа, бесправна марва.

17. јуна 2021.

јеромонах Роман
Препевао: Александар Мирковић

НАПОМЕНА:

  1. телалити, телалим несврш. 1. објављивати, оглашавати, разглашавати на јавном месту; извикавати на јавним лицитацијама.
  2. где год, ијек. гдје год, прил. свуда, где било.
  3. вахабити, присталице религиозног покрета у Арабији који су под вођством Мухамеда ибн Абд ел-Вахаба половином XVIII века тежили да врате ислам првобитној чистоти.
  4. чума ж тур. куга.
  5. ларва, фаза у развоју многих животиња, која се јавља након рођења или излегања а пре достизања одраслог облика; ови незрели облици се структурно разликују од одраслих.

Арсеније Савин, У ДУШИ

Сребрне тополе
Мирис кише
И борове смоле
Додири крила
И топли Дах
И Плава Вила
На мене сипа
Златни Прах…

Отварам очи
Са Сјајем Раја —
И знам да нема Краја!…

1941.

Арсеније Савин

Арсеније Савин, ПРОЛЕЋЕ

О, пролеће је дивно време да се отпочне рат,
Да се земља још хладна топлом крвљу угреје,
Да из жила потече крв и залије сваку влат,
Ђаво да се поигра, брк да му се насмеје.

Пролеће је право време да се пупољак затре,
Да се тек узлетелој птици поломе крила,
Да се бујице излију, да се разгоре ватре
И да се покаже Зло и сва његова сила.

Но, пролеће је и време да се погледа Плавет,
Да звезде испуне зене и – упркос свему:
Небесима обгрљени да одагнамо авет –
И себе да предамо Њему, једино Њему!

пролеће 1941.

Арсеније А. Савин

Влад Маленко, РЖЕВ

Посвећено мом оцу

У пролеће се поново исправимо,
И додирујемо главама звезде.
Гонимо тмину, опет се боримо
Да птице на нама у гнезда дојезде.

Да сунце устане у заветни час,
Да вратимо, потомци, земљу за вас.
Да траву одувају елисе ветрова,
Да из шињела никну поља цветова.

Ми смо – јагодице на тим брдима,
Ми – олује и реке у рововима.
Славуји – цедуље писане с колена,
Ми смо – траве медне у следу полена.

У мочварама неба – нас више од милион…
А у џепу свакога је медаљон.
То је семе пролећа,
То је туге крај.
Четрдесет пети
неизбежни васкршњи мај.

Васја, Серјожа,
Рашид, Блаж..
Средњоруске равнице извезен пејзаж
Од нас пропалих у земљу у трку…
И небеса нас умоташе
ко у фолију меку.

Не, немојте плакати сада због нас!
То вас ми спомињемо у тежак час!
Где је свет, где мач – увек добро знајте,
И сећање светло на нас чувајте!

Осијани огњем наши обелисци,
Огрнути ветром камени војници.
Но, важније је децо кад видимо
Да због вас не морамо да се стидимо
.

Вама је теже чекати дане у бусији,
Наши су врагови били часнији.
Ми смо крвљу бојили класја ражи,
А на вас се изливају реке лажи.

У јуришу ми смо певали песме,
Вас ко рибе лове у мреже тесне.
Дуванкесу једну ми смо делили,
Вама се „паметни“ иза леђа церили.

У совјетском шињелу Бог нам се јави,
Наша братска гробља – прекор сад су прави.
Праунуци, корен вам се опет реже!
Вама је теже, мили, вама је теже!


Црвени стег под мишком, корак лак,
С нама је био Чујков,
Талалихин,
И Ковпак.
И милион синова који не беже!
Вама је теже, мили, вама је теже!

Изговарамо тихо молитву за спас:
„Нек у Ржев дође последњи од нас,
Да с песмом ждралови узлете пут неба,
Да стогодишњак опет себе угледа!

Влад Маленко
Препевао: Александар Мирковић

јеромонах Роман, МОЛИТВА – ЧУДО

Молитва – чудо. Тајанства њена
Узносе душу уз Божје престоле,
Где созерцава своја позвања
И не жели поново доле.

И као да се из сна пренула:
Оставила земаљска сећања,
Висина се и дубина открила,
И преблага небеска спознања.

Насладити се не може Лепотом,
Заборавила све што је хтела,
И док плаче сузом благодарном
Каје се – касно је заволела.

23. децемабр 2003. Скит Ветрово

јеромонах Роман
Препевао: Александар Мирковић

Јекатерина Пољанска, НЕ БРИНИ, ДУШО…

Не брини, душо. Сред опеваних поља Русије,
Чухотских мочвара, пустара у осуђеном граду,
Ничега се не плаши. Не жали због самоће своје.
Не жали ништа. Не чекај ни милост, ни награду.

Нико нас не мора волети. Нико ништа нама
У свету који се хлади, наравно, дужан није.
Не брини, душо. Не скрећи с пута ни кад си сама.
Немирним огњем, пустињу стрепње која лед крије,

Сва пространства загревај собом, на страну запреке,
Бескрај слободе нек‘ је пред законом и роком,
Крилом се узвиси над спокојем последње реке,
И пламти љубављу у лету слепом и високом.

Јекатерина Пољанска
Препевао: Александар Мирковић