Арсеније Савин, ОБИЧНО ЈУТРО

Исти улични свирач ху̑ди
И облаци су, чини се, исти,
Рулају ујутро улицом људи,
Залећу се као на писти.

Обично јутро велеградско.
На балкону увело цвеће,
Рељеф с фасаде отпада лако…
А једно окно, мокро и глатко,
Завесу више подићи неће.

1940.

Арсеније Савин

 

Иван Буњин, БÉЛИ НОЋ…

Бéли ноћ… И маглена копрена
У луговима и долинама бледи,
Шума звони, беживотна луна
И сребро се росе на стаклима леди.

Мајур спава… У врту је тамно,
Непрозирне, мирне тополе зелене,
Зрак шапуће у окно отворено,
Дахом пролећа даљине испуњене…

Ближи се дан, кратак је био сан —
И из дома, тишину не реметећи,
Нечујно излазим на балкон сâм,
У тишини свéтлу зору чекајући…
(1888)

Иван Буњин
Препевао: Александар Мирковић

Станислав Винавер, О, ПЕСМО МОЈА, МЕНО БЕЗ МЕНА…

О, песмо моја, мено без мена
О, песмо моја, чудна, без чуда,
Трепете модри тамних пламена,
Пожаре црни, музико луда.

О, иди право, не скрећи с пута
— Нас звоу гласи тајни суштина —
О, бој се страсти вихорних кнута,
Бој се дубина земских, висина.

О иди право, не међ туђине.
Бол, радост, све је ван ствари психе,
Песмо божанска, у плес суштине,
Кроз провалијске даљне маглине
У безданове бескраје тихе.

Станислав Винавер, ЗВУЧНИ ПРЕДЕО, (стр. 10), Чигоја штампа, Београд

Станислав Винавер, ЈА КУЈЕМ ДЛЕТОМ МЕРМЕР МЕЛОДИЧНИ…

Ја кујем длетом мермер мелодични,
Музика боја облик дочарава,
Потези бодри, галебовима слични
Кликћу над морем привидових јава.

Ја кујем длетом уз песму дубоку
Што тако пева да још израз чека,
Што није видна гледањем човека,
Што блешти блеском у лазурном току.

Прапесмо моја, кад би ти се дала
У овај мермер уковати крти,
Па макар срца златне шаре стрти,
Изгребати их врхом од кинџала,

Прелити мермер, крвљу од корала!

Станислав Винавер, ЗВУЧНИ ПРЕДЕО, (стр. 11), Чигоја штампа, Београд

Станислав Винавер, И СНИЛО МИ СЕ…

И снило ми се (ко падаше иње,
Ружичних звука, застором од свиле).
О дај, музико, блага, милостиње!
(И све су очи уплакане биле.)

О, небо бола! небо моје сиње,
Никада чежње, никад да ишчиле,
О, које силе, увек силе, киње
Јад наших бића, наше душе гњиле.

И људи увек, кроз акорде страсне,
Плачу — страх, беду, све напоре касне,
Да плачем бруји васељена цела.

Блед простор дрхти, грчи се у болу
Ко ехо, даљни, запева у молу…
У очајању њихају се тела…

Станислав Винавер, ЗВУЧНИ ПРЕДЕО, (стр. 9), Чигоја штампа, Београд

Станислав Винавер, СА БЕСКРАЈНИХ УЗВИШЕЊА…

Са бескрајних узвишења
Божанствени твој глас звони,
Слушају те милиони,
Клањају се поколења.

Са белином млечна пута
И са бледом ноћи тајном,
Ти си блиска свем бескрајном,
Сну о души која лута…

Светлије су звука зубље:
Изнад сваке зрачне силе
тајне су се звуком слиле,
Звук је оно што је дубље.

Кад прелетиш звонким летом
Кроз преплете наше криве,
Твојим дахом сунца живе,
Ти си наде звук, над светом.

Ти си наде звук, над светом…

Станислав Винавер, ЗВУЧНИ ПРЕДЕО, (стр. 7), Чигоја штампа, Београд
Приредио: Милосав Тешић

Арсеније Савин, О, КАКО ЛЕПО УМИРЕ ЛИШЋЕ…

О, како лепо умире лишће!
Кроз танку кожу сунце му сјáји,
Жилице нежне ускоро скриће
Загрљај земље и задњи сјâји.

Падам, падам… кожу осијава
Светлост нежна, одлазећа твоја,
Кошуља бола спада крвава
И сија Љубав — једина моја!

(1939)

Арсеније Савин

Александар Мирковић, МОЛИТВА ПРОТИВ БРОЈЕВА И СЛОВА

„Све су наше ране да их Љубав вида.“
Марија Јефтимијевић Михајловић, Поглед у време

3 хиљаде, 5 хиљада, 68 хиљада,
83 хиљаде, 100 хиљада, 700 хиљада,
милион…

Господе, како су ужасне бројке!
Не чује се трава док пије крв дојке,
Ни шум кме кад утробом плови
И Нерођено у стомаку лови.
Господе, како су бројке ужасне!
Од њих се не виде пољане јасне
И не чује Луна што безгласно јеца
А челик и пупак и грло прeсеца.
Како су ужасне бројке, Господе!
Како Човека на безлик своде,
Док земља у недра Рођено скрива
Рођено Заклано први сан снива.

Господе, бројеве и слова одузми
И власт над Душом нашом преузми:
Кроз тишину њену нек одјекну крици,
Нека нам се тело грчи у грозници,
Из Сећања бола Љубав нек засија —

Да се роди Нерођена Србија!

2019.

Александар Мирковић

Арсеније Савин, СЕЋАШ ЛИ СЕ, МИЛА…

Сећаш ли се, мила,
Како је киша на прозору
Цртала потоке и реке
Док си на мојим грудима
Грејала руке меке?

Сећаш ли се, мила,
Добовале су капи кише
А ти ме грлила, плакала
И говорила: Више, још више!

Сећаш ли се, мила,
Преблизу Сунцу смо пришли,
Сјају у коме нестаје све,
И уплашена, нежна крила
На земљу те вратише…

Сећаш ли се, мила…

(1939)

Арсеније Савин

Арсеније Савин, ПОЛОЖИЛА СИ МИ ДЛАН НА ЛИЦЕ…

Положила си ми длан на лице,
Мирис се ширио твој.
Рекла си: „Памтићу јагодице,
Од сад си заувек мој!“

Ја не знам чије сад лице дираш,
У чије гледаш зене.
Али кад год Љубављу засијаш
Опет ћеш видети мене!
(1939)

Арсеније Савин