Марина Цветајева, ЈА ВАС ВОЛИМ ЖИВОТ ЦЕО И ДАН СВАКИ…

Ја Вас волим  цео живот и дан сваки,
Нада мном сте као сенка велики,
Из села поларних  дим древни, меки.

Ја Вас волим  цео живот и сваки час.
Ал не требају ми Ваше усне, очи, глас.
Све је почело — и свршило се — без Вас.

Нечега се сећам: отвореног свода,
Огромне капије, чистије од снега,
Нанизаних звездама врхова рога…

И од рогова — на пола неба — сен…
И древни дим поларних села слеђен… —
И схватих најзад: Ви сте северни јелен.
1918.

Марина Цветајева
Препевао: Александар Мирковић

Advertisements

Марина Цветајева, ИДЕ ПО ПОЉИМА ЛИТИЈА…

Иде по пољима литија.
Тајанствена књига битија
Руског — где је судба света скривена —
Прочитана и чврсто склопљена.

И лута ветар, лута степом широком:
— Русијо! — Мученице! — Спавај — с миром!
30. март 1918.

Марина Цветајева
Препевао: Александар Мирковић

Димитриј Мерешковски, НА НЕБУ КО ЛЕД, ЗЕЛЕНОМ…

На небу, ко лед зеленом
Жалосне зоре пролећне.
Зове ли милог гласа звон?
Ил у даљини звоно гасне?

На небу — предзвездана сен,
У срцу — вечерња сладост.
Шта ли је то, ноћ или дан?
Шта ли је то, туга ил радост?

Да ли тихе очи твоје,
Да ли тихе звезде чекам?
У мом срцу — љубав — шта је? 
Ил молитва то је — не знам.

1909.

Димитриј Мерешковски

Препевао: Александар Мирковић

Димитриј Мерешковски, САМОЋА У ЉУБАВИ

Смркава се. У граду страном 
Једно према другом седимо,
И у хладном сумраку ноћном,
Обоје патимо и ћутимо. 

Схватили смо обоје давно, 
Да је реч немоћна и мртва:
Када је сирото срце пуно, 
Слова су само залудна жртва. 

И нико никога не криви: 
Ко гордост не може да свлада,
Тај ће вечно сам да живи, 
Ко воли, — роб нек’ буде свагда. 

У тежњи блаженству што мами,
Одвлаче мучни дани срећу,
Сви смо — сами, увек — сами:
Сам поживех, сам умрећу.

У стаклу бледог окна чучи
Вечерња светлост и дрема. —
Да волимо само смрт нас учи
Све оно, чему повратка нема.

1892.

Димитриј Мерешковски
Препевао: Александар Мирковић

 

Фјодор И. Тјутчев, ДА, У ЖИВОТУ ИМА МАГНОВЕЊА…

Да, у животу има магновења —
Тешко их је пренети,
Заноси су животних хтења
Земне благодати.
Шуме дрвећа врхови
Високо нада мном,
Птице  небесни створови
Сад беседе са мном.
Све је прљаво и лажно
Отишло далеко,
Све је мило-неостварно
И близу и лако.
И лепо ми је и слатко,
У грудима мир тај,
Сањивошћу обавијен,
О време, причекај!

1855.

Фјодор И. Тјутчев
Препевао: Александар Мирковић

Марина Цветајева, МИЛИ МОЈ ШТА САМ ТИ УЧИНИЛА…

 

Јуче си ме још у очи гледао,
А данас — попреко, са стране!
Јуче си још до птица седео, —
А данас, све су сенице — вране!

Ја сам глупа, а ти глава умна,
Жив, а ја се сва скаменила.
О, крик тај жена свих времена:
„Мили мој, шта сам ти учинила?!“

И сузе њене — вода, и крв —
Вода, — крвљу, сузама се опрала!
Не мајка, маћеха је — Љубав:
Не чекај њен суд, биће немила.

Одвозе драге бродови,
Одводи стаза забелела…
И јецај дуж земље заплови:
„Мили мој, шта сам ти учинила?“

Јуче си још — крај ногу лежао!
С кинеском се државом равнао!
Ручице обе одмах ширио, —
Зарђала пара — живот пропао !

Децоубици на суду
Стојим — несмела, немила.
Ја ћу теби рећи и у аду:
„Мили мој, шта сам ти учинила?“

Питам столицу, питам постељу:
Зашто трпим, зашто очајавам?“
„Изљубио — на точак прибио:
Па другу љубио“, — одговарам.

У огњу си да живиш учио,
Сам се бацио — у степу што је ледила!
Ето мили, шта си ми урадио!
Мили мој, шта сам ти — учинила?

Све знам — без приговора глупа!
Прогледах — нисам ти љубавница!
Тамо где Љубав одступа,
Ту наступа Смрт-косачица.

Само — зашто дрво трести!
Кад је време јабука пада зрела…
— За све, за све ми опрости,
Мили мој, — шта сам ти учинила!

11. мај 1921.

Марина Цветајева
Препевао: Александар Мирковић

Јован Делић, НАД ГРОБОМ ПЕСНИКА НОВИЦЕ ТАДИЋА

Опраштамо се од једног од најбољих међу нама, на гробљу на крају града, на крају свијета, на мјесту симболичног имена, на Бежанији, и то Новој. Свјежа хумка на Новом бежанијском гробљу, под сјенком Незнани, то је оно што теби и твојој поезији приличи, Новице Тадићу, а не Алеја заслужних грађана и привиди пролазне славе. Далеко од завичаја и Црне Горе, које си носио као муку, као своју потајну болест, као ужас који те разарао изнутра и са којим се нијеси могао ни хтио помирити. Нећу тамо — и крај, говорио си ми кад сам те молио да твоје стихове говори Небојша Дугалић у порти Пивског манастира, да направимо научни скуп о твојој поезији. Не могу, говорио си као кад се браниш од залогаја који не може да прими твој напаћени организам, не могу кад се тамо деси сваки дан по једна издаја. Стид ме пасји уби од себе и од другога. А ти си имао људског стида за све нас отуда. Ово је мјесто за тебе, Новице — Ново бежанијско гробље. Ни Земун, ни Београд, ни Црна Гора. А ипак „смрт у столици“.

Како говорити о теби, напаћеном, измученом, а до јуче живим моштима које су ходале, а да не личиш на неко птицолико чудовиште из твоје поезије које крешти над великим мртвим пјесником? Како не покварити твој аутентични, језиво поштени, поезији предани аскетски живот, без компромиса, без узмака, па шта кошта — да кошта. Плаћаш главом цијену коју си сам поставио и коју те нико и ништа не може снизити, велики и драги мој мучениче. Нико теби није могао помоћи, ни најближи, ни најмоћнији, јер ти никакву помоћ нијеси могао прихватити. „Јес, па да сјутра скочи на нос и мени и мом помоћнику“, говорио си. Живјети аутентично, макар то било на ивици живота, па макар то било „осамљивање и уклањање од свијета“, па макар то било неприлагођено никоме и ничему, ненормално до изузетности, али аутентично живјети, по своме. Многи би то хтио кад би то било ласно. А ти си хтио и могао, и клањам ти се за то до дна твога отвореног гроба. Ти си то много љепше казао:

„Живети, аутентично живети. Из аутентичног живота искрсавају оригиналне идеје и мисли водиље кроз живот и уметност. Ако си песник и ћифта, ниси ни једно ни друго како ваља. Можда је то онда твоја срећа, која је гора од несреће. Изложеност свему и свачему, отвореност егзистенције, доносе нам луцидне тренутке и увиде које не могу имати „нормални људи“. Нормалан човек је корњача у оклопу, стегнут са свих страна, тром и јалов.“

И зато нијеси био „нормалан човек“, стегнута корњача у оклопу, јер нијеси био ни тром ни јалов. Био си наднормалан и надлуцидан, тежак и драг. Нијеси хтио да будеш гротескно страшило, „савремени узнемирени човек“:

„Савремени узнемирени човек нема времена ни за молитву и добре помисли, а како би тек имао за поезију. Он, јутром, прелази улицу, жури, трчи на посао и са посла, хука га носи и испуњава. Брзина и бука — само то, по цео дан. А код куће га, навече, чека змајевита жена, сваке злобе барјактар. Жена или празнина. А сутрадан, опет исто. Нема починка веселнику, јер жури у Европу. Жури у Европу, у Европу, а већ га је стигла Америка. Још му треба поезија, па да пресвисне.“

Ти у такво нормално јато нијеси хтио, па ко хоће и може с тобом — нека изволи. Ти си негдје у даљини видио све самљег Момчила Настасијевића, плашећи се да једнога дана не изгубиш способност за сузу и за осјећање:

«Све самљи…», Тако је почео своју песму „Госпи“ обожени песник Момчило Настасијевић. Изванредан почетак песме, можда најбољи почетни стих у српској поезији. А онда, у осами, обраћање драгој у покоју, вољеној жени која је далеко, у рајским насељима… Коме ћу се, пак, ја обратити, у усамљености, кад се све утиша, и док све буде чекало да проговорим?… Можда ћу само заплакати у тишини, немоћан за било какво осећање…“

Све самљи, све наднормалнији, гледао си како твоја „Огњена кокош“ постаје дио наше огњене стварности у прољеће 1999. године. Требало јој је петнаест година да снесе своје Огњено јаје оплемењено осиромашеним уранијумом:

„То су оне песме које се, изгледа, саме напишу, јер настају из опсесије, из подсвесног и недокучивог. У време бомбардовања видео сам многе ватрене кугле, и једног дана рекох, ни сам не знам коме: „Ено, Огњена Кокош је снела Огњено Јаје, одмах изнад Земуна, према Батајници“. И преплакао сам тај дан, кријући сузе.“

Ти си, Новице, на свеприсутно зло, на свакодневну апокалипсу, одговарао писањем поезије исцијеђене из мрака краја вијека и наше новије историје и патње, из свакодневних страхова. Ти си сакупљао поезију као мајке наше кишницу, испод стрехе, али страха — стрехе. И цијенио си српску поезију што је свједочила о нечем потресном и болном:

„Ми, српски песници, нашли смо се, у последњим годинама, у самом центру општесветског зла. Отуда потиче и величина савремене српске поезије. И осредња збирка неког српског песника, сведочи о нечем потресном, болном. То је предност коју смо сви ми имали, а нисмо је тражили.“

Ти си се, Новице, посљедње двије деценије све више приближавао Богу и пјесми као молитви. Можда си то чинио све вријеме, јер, ево, читам и преписујем твоје реченице:

„А најискренију молитву упућује покајник и грешник.“

„Апостол Павле је рекао: Молите се непрестано. Ја, откад знам за себе, као да непрестано плачем. Можда је мој непрестани плач моја непрестана молитва.“

Јесте, и биће, драги мој Новице, јер како ти рече: „У свакој невољи има прозрака који нас опомињу и изводе на прави пут.“ Тај пут никако није у некој идеолошкој нади. Ти си то бриљантно формулисао:

„Идеолошке наде су крваве магле над народима. Кроз патњу се стиже до очишћења и вере.“

Твоје пјесме и молитве писане су са дна душе и спајају пакао и небо. Зато им се вјерује.

Не знам савременог пјесника веће скрушености и скромности. Шта би чинили други да им се на енглеском језику, у Америци, појаве двије књиге поезије? И да им је преводилац Чарлс Симић? А Новица — ни прстом. Нека свак ради свој посао.

Одавно се он спремао за овај тренутак; одавно га је очекивао. Мртав и прије своје смрти — тај монашки, светосавски мотив провлачи се кроз његову поезију и разговоре о поезији.

Збогом, драги Новице, и нека ти је лака ова бежанијска земља. Довиђења на неком новобежанијском гробљу. Јер сва су наша гробља — новобежанијска.

Јован Делић

29. јануара 2011. на Часне Вериге

Преузето са блога Марије Јефтимијевић Михајловић Santa Maria della Salute

Иван Буњин, ДОЋИ ЋЕ ДАН…

Доћи ће дан — нестаћу ја,
Остаће само соба пуста
И биће исто: сто, скамија,
Да, и слика, стара и проста.

И исто ће се залетати
Шарени лептир у завесицу —
Трептати, шушкати, лупкати
У плавкасту таваницу.

И истога ће неба дно
У отворено гледати окно
И мирно море голубије
Мамиће у своје пусте бескраје.

10. август 1916.

Иван Буњин
Препевао: Александар Мирковић

Иван Буњин, У НОЋИ ПРОЛЕЋНОЈ ЗВЕЗДЕ СУ НЕЖНИЈЕ…

У ноћи пролећној звезде су нежније,
Славуји тананије пред зору поју…
Ја волим баш такве ноћи, тамније,
Те звезде, кленове, језерца боју.

Као звезда ти си — прекрасна и чиста…
У свему радост живота ја ловим —
Звезданом небу, цвету, даху мириса… 
Ал тебе, мила, најнежније волим. 

Једино са тобом потпуно сам срећан,
Заменити те неће нико ни нешто:
Само ти ме волиш и знаш ко свој длан,
И само ти можеш да разумеш — зашто!
1898.

Иван Буњин
Препевао: Александар Мирковић

Иван Буњин, РУЖА ЈЕРИХОНА

Као знак вере у живот вечни, у васкрсење из мртвих, полагали су на Истоку, у древно доба, Ружу Јерихона у мртвачке ковчеге, у гробнице.

Чудно, назвали су ружом, да, још Ружом Јерихона, то клупко сувих, бодљикавих стабљика, сличних нашем ветроваљу, те сурове пустињске изданке, који се сусрећу само у шљунковитом песку ниже Мртвог мора, на пустим обронцима синајских планина. Но, постоји предање да ју је тако прозвао сам преподобни Сава, који је за свој манастир одабрао страшну Огњену долину, голи мртви теснац у Јудејској пустињи. Симбол васкрсења који му да дат у облику дивље пустињске биљке, украсио је најлепшим од њему познатих земаљских поређења.

Јер он, тај коров, уистину је чудесан. Отргнут и однет од путника, хиљадама врста од своје родне земље, годинама може лежати сув, сив, мртав. Но, када се спусти у воду, истог трена почиње да се расцветава, да шири меке листиће и ружичасти цвет. И јадно човеково срце се обрадује, утеши: нема у свету смрти, не умире оно што је било, што је некада живело! Нема растанка и губитка докле год је жива моја душа, моја Љубав, Сећање!

Тако се тешим и ја, васкрсавајући у себи те светлоносне древне земље, по којима је некада ходила и моја нога, те благословене дане, када је у зениту стајало сунце мога живота, када сам, у цвету снаге и нада, руку под руку са оном којој је Бог одредио да буде моја сапутница до гроба, пошао на своје прво далеко странствовање, брачно путовање, уједно и ходочашће у свету земљу господа нашега Исуса Христа. У дубоком покоју вековне тишине и заборава, лежала је пред нама она, Палестина — долине Галилеје, брда јудејска, со и страшило Содома и Гомора. Али било је пролеће, и на свим путевима нашим весело су и мирно цвале исте анемоне и макови, који су цвали и пред Рахелом, исти љиљани  красили су поља и исте птице небесне песму појале блаженој безбрижности којој их је учила јеванђеоска прича…

Ружа Јерихона. У живу воду срца, у чист извор љубави, туге и нежности урањам корен и стабло своје прошлости — и ево, опет, опет чудесно оживи моја заветна биљка…. Одступи часу неумитни, кад  влага ова пресуши, осиромаши и усахне срце — и навек покрије прах заборава Ружу мога Јерихона.

1924.

Иван Буњин

Препевао: Александар Мирковић