Инокентиј Аненски, ЖЕЉА

Пред ноћ, када ми тешки умор
Отежа руку, заврши стих,
Пожелим да одем на одмор
У далеку шуму, манастир тих,

Где бих свакоме био слуга
И творевини Господњој друг,
И где борови шу̑ме укруг,
А бели снег њима вијуга.

А када нада мном зазвони
Медни зов сред таме све веће,
Да уроним у гранит хладни,
У истопљени восак свеће.

(непозната година настанка песме)

И.Ф. Аненски
Препевао: Александар Мирковић

Арсеније Савин, МАГНОВЕЊЕ

Мистици свих времна,
Због само једног — Трена,
Због тог — Магновења
Тврдили су: Овај свет
Само је — опсена.

На њиховом трагу
Данас и ја знам:
Са Тобом је — Живот,
Остало је — сан.

1939. 

Арсеније Савин

Афанасиј А. Фет, СЛИКО НЕОБИЧНА…

Слико необична
Тако си драга;
Препуњена Луна,
Равница нага,

Сјај небеса високих, 
И блистави снег,
И санки далеких
Усамљени бег.

1842.

Афанасиј А. Фет
Препевао: Александар Мирковић

Арсеније Савин, ЖИВОТ

Скелетне прсте дрво пружило,
Дах живота моли од Неба.
Све је Црнило обојило —
Покриле мрве буђавог хлеба.
Али листић зеленожути
Са црне гране смеши се свима:
Мразеви дошли, болови љути,
Али Живота има, има…
зима 1940.
Арсеније А. Савин

Жарко Видовић, ОСНОВНИ КРИТЕРИЈУМ ЗА ПРОЦЕНУ КЊИЖЕВНИХ ДЕЛА

Основни критериј за процену књижевних дела је историјска свест (осећање историје као континуитета којим је превладана пролазност, тј. време). Јер ко не осећа историју (трајност заједнице), нема чуло ни за трајну вредност дела, те подлеже дневној политици, тренутним утисцима и пролазним мерилима.

Књижевни „критичар“ може да буде на висини – потребној за оцењивање уметности – само историјском свешћу.

Јер историја је континуитет изнад времена, а осећање тога континуитета (тј. садашњости и присуства прошлих појава и ликова) јесте трансценденција, превазилажење самог себе, уздигнутост у сферу у којој једино и можемо имати слух за уметност (која је такође у сфери трансценденције, над-битија, изнад бића индивидуе).

А шта може „истражни судија“, истражитељ уметности? Може да изучава Зло (свет-биће-грех), чак научно, јер је та истина (истина битија) услов и увод за над-битије, услов за трансценденцију, за веру као историјску свест и националну самосвест.

Утопија је лаж којом је човек заведен кад избегава истину битија (самоспознају), кад се задовољава метафизиком (да је „Битије = Мишљење“).

Роман је историографија, „историја“ супротна метафизичкој и (,,без-смисленој“) фактографској историографији.

Метафизика поставља као највишу вредност државу. А како она, у складу с појмом човека (без искуства и свести личности), може да има интенцију само на „човечанство“, као „целину“ (магијско искуство света!), то се (метафизичка) држава – поистовећена с нацијом као метафизичком заједницом („рационално = реално“) – претвара у империју, тј. у државу с тенденцијом и суштином империје.

Роман је окренут личности: лицу, живој души (живој осећањем, доживљајем). Зато је окренут искуству трансценденције. А трансценденција се јавља као духовна заједница, жива само у личном осећању.

Роман као уметност и историја као континуитет (могућ само у трансценденцији, у осећању личности, срећу се и прожимају, тако да је природно што је роман, као и поезија, националног карактера. (Нација је заједница историјске свести која не зависи од смрти, реалности, времена и државе.)

Роман се пише историјском свешћу, а свест је могућа само као феномен осећања (а не мишљења): кога (оно што) не осећамо, о њему (о томе) не можемо имати ни свест.

…………………………………………………………………………………….

… Данашњи роман се „мења“ … Мења му се фабула. Она се из спољашњег догађања (панораме) преображава у унутрашње: у „стање свести”, „стање свести“ пишчеве, па и главног јунака који ништа не чини, него само „посматра“ (као и сам писац!),тако да се он јавља као свест. Само, о чему, о себи самом или о историји? И о једном и о другом. Јер нема свести о историји без претходног догађања „стања свести“ (уздизања индивидуе у личност или напора човека да у томе уздизању савлада отпор приземља и тежу индивидуе, приземља индивидуализма). Јунак модерног романа мисли, дакле, о својој индивидуи као нечем објективно датом и реалном, уместо да (као класични) мисли у свету и о њему, свом, човековом свету. Да ли је онда ту могућа спонтаност (тј. истина осећања) ако нема поистовећивања? Јер кад мислимо „о“ нечему, ми се с тим не поистовећујемо.

Но, ако се мења романиз панораме у „стање свести“ то не значи да се мења задатак критичара (и жирија!).

Критичар мора и данас, и после свега, и увек да буде у стању да што краће преприча роман, да би се (из тога ,,препричавања“) видело како схвата суштину и поруку.

То може да се види само из начина како препричава. Зато је „критичар“ назив који заводи: читалац (квалификован и понесен, са задатком или мисијом да пише о роману, да га ,,оцени“) мора да буде читалац-аматер, способан и моћан да суштину романа прикаже (што краћим) препричавањем, да је интерпретира као глумац-писац! (Амерички „ридерс-дајџест“,„сварено читање“ показује да Американци не схватају ни суштину ни класику).

Тајна и драж романа је у томе што се ни међу милионима читалаца не могу наћи двојица који ће роман препричати на исти начин. (Тако је Бодлер, као ликовни критичар, сваку слику – препевао!)

Баш у томе је вредност романа што роман чува и подстиче и личиост читаоца, док је „критичари“ уништавају тражећи „универзалне вредности (естетске, књижевно-научне, метафизичке, итд.) – „преводећи“ уметност на неки „универзални“ облик исказа, на философију, као тобоже „вишу“ сферу мишљења.

Интерпретација романа је препричавање: као и глума према драмском тексту: једина аутентична интерпретација. А философија (од времена барока, гушењем ренесансе) формулише естетику („науку о књижевности“) као империјално (папско, итд.) сузбијање личности (писца и читаоца).

Жарко Видовић, РОМАНИ ЂОРЂА ОЦИЋА, (одломак, стр. 5-6 и 16-17)

Иван Буњин, ЛИШЋЕ ЈЕ КРУЖЕЋИ ШУМЕЛО…

Лишће је кружећи шумело,
Шума водила јесењи бôј —
Птичица сивих ја̏та смело
С лишћем су летела уз пôј.

А ја мали — шала безбрижна —
И њихов ковѝтлац чинио је:
Да уз ху̑к плеса недостижна
Мени буде још веселије.

Да шумом кружим, из груди крикнем —
Желео сам с вихором шумним,
И сваки медни лист да стигнем
Заносом радосно безумним!

1901.

Иван Буњин
Препевао: Александар Мирковић

Жарко Видовић, ДУХОВНА ЗАЈЕДНИЦА

А суштина је у овоме:

— ако заједница треба заиста да буде заједница, онда чланови заједнице треба да буду (и осећају се као) браћа и сестре;

као браћа и сестре могу се чланови заједнице осећати само ако у духу имају лик човека (односно човека и жене) који су им заједнички преци;

тај заједнички предак не може бити телесни (тип родитеља), него само духовни (тип старца, чувара предања о заједничком пореклу, тип оца или, што је исто, духовног оца; наиме, отац и родитељ нису исто).

Кад је пало српско царство, српску заједницу обнављају КАЛУЂЕРИ. Шта је то „калуђер”?

Калуђер” је посрбљена реч или посрбљени изговор грчке сложенице „калос герон” која значи: ЧАСНИ СТАРАЦ.

Додуше, „калос” првобитно значи „лепи”, па би „калуђер” дословце значило: „лепи старац”. Али овде је реч о тзв. душевној лепоти која има посебан назив кад се говори о души, тај назив је „ЧАСТ”. Част је исто што и лепота ДУШЕВНА. Врховна лепота душе је христоликост, сличност човека Христу. Крст је мучна и ружна справа римска, за мучење и посебно за понижавајуће погубљење робова и побуњеника. Али је ту ружну, мучну и понижавајућу справу претворио у ЧАСНУ, у лепу душевну, у ЧАСНИ КРСТ Христос: својом смрћу на тој справи. А смрт Христа на тој справи није смрт, него васкрсење!

Ако сад подсетимо на оно што су о старцу и старости рекли Вук Мићуновић (са гледишта јунака, јуноше и култа јунаштва, култа моћи која припада телесној снази и окрутности), с једне стране, и Владика Данило, с друге, онда ће нам бити јасно како се око те управо најзначајније установе „патријархалне” заједнице сукобљавају култ јунаштва и заветна мисао.

Кад кажемо „патијархална”, подсећајући тиме на једну од најзначајнијих речи заједничких готово свим индоевропским језицима, на реч „патер”, онда треба да знамо да „патер” (или: отац) никако не значи исто што и родитељ, тј. „телесни отац”.

„Телесни отац” је исто као кад бисмо рекли „материјални дух”! Отац је, наиме, моћ којом човек као родитељ – а не мора бити родитељ – јест сличан Богу Творцу, јер Отац је само Бог, Творац, а човек може да „свом” детету буде само РОДИТЕЉ.

Патријархат, дакле, није „власт оца”, јер није власт, него ауторитет (autoritas, стваралачка моћ); а није ни власт родитеља, јер родитељ није „патер”, није „отац”! Патријархат је ДУХОВНА заједница, заједница свих оних који се ДУХОМ осећају као потомци истог ДУХОВНОГ претка. Тој заједници човек не припада рођењем, него ПРЕДАЊЕМ. Припадност се осећа примањем ПРЕДАЊА. Предање чувају СТАРЦИ који – као ни Платонови философи – не располажу влашћу, нити предање намећу силом, јер сила припада генерацији родитеља, а предање, моћ предања, духовна моћ припада генерацији стараца. Они се старају о заједници. Ако је заједница духовна, онда су њене старешине старци (геронти, сенекси, сенатори), јер су они оличење оца ДУХОВНОГ (патера), док су родитељи (војна сила друштва) родитељи и нису никакво оличење, него телесна реалност!

Патријархалну установу старца – као духовне везе чланова заједнице (везе којом су чланови заједнице СЛОБОДНИ чланови)! – ту установу култ јунаштва негира и не подноси, јер установа старца је увек граница која се пред јунаштвом испречила и која не допушта јунаштву да оно пређе у култ и разбије заједницу. Јер култ јунаштва је култ личне моћи и надмоћи, култ јунака, а не претка, заједничког ОЦА (патера духовног) племена.

И као што је Енеја могао нову заједницу засновати само ако из Троје изнесе и у нову, обећану земљу (у Рим) унесе оца Анхиса, чувара предања, обнављајући на тај начин заједницу, тако су и хришћанске заједнице могле настајати само као Нови Израиљ чији пророци и чувари су „часни старци”, „оци калуђери”.

Вук Мићуновић покушава да исмеје Попа Мићу. Али у Горском вијенцу јунацима (јуношама) још не успева оно што ће им успети у Л. ц. Шћепан Мали, јер у Горском вијенцу је заједница још патријархална, а у Л. ц. Шћепан Мали Нови век, у који су коначно ступили већ и Срби, тражи ослонац у јунацима, па чак и у култу јунаштва, да се јунаштвом послужи за разбијање патријархалне заједнице. (Јунак ће у Новом веку да разбија ту заједницу: „Ја! и то лијевом!”) То успева Шћепану Малом. Он мобилише јунаке и племенске главаре (родитељску генерацију) против стараца. Владика (Владика Сава) и Игуман (Игуман Теодосије Мркојевић и калуђери Цетињског манастира) су поражени. И мада је тај пораз привремен, он је довољно узнемирујући за Његоша, па онда Његош, као песник ТРАГЕД, упозорава Србе на опасност Новог века. У занесености Новим веком (занесен је Доситеј, просветитељи, грађанство, све оно што Његош презире!), интелигенција је занесена средствима моћи (знањем као средством моћи), а губи из вида опасност Новог века. То је, наиме, епоха у којој ће човек бити лишен ДУХОВНЕ заједнице – уколико подлегне сатанским дражима те нове епохе. А дражи и „лепота” те Нове епохе су дражи за гордога. Гордост је била гајена у култу јунаштва. Култ јунаштва је припремао човека за нововековни култ моћи.

Наравно, пре него што ће једну нацију, у овом случају Србе, освојити својим вредностима, Нови век је морао да сруши ауторитет очинства, патријархата. Нови век се ослања на буржоазију – свеједно да ли је она заинтересована за апсолутизам, за тоталитаризам или за демократију. Нови век подређује све вредности буржоаским мерилима (тј. трећесталским, трећег сталежа, свеједно да ли је то богати део трећег сталежа, или сиромашни део, пролетаријат, радничка класа). Нови век тумачи све оним што је телесно, опипљиво, подложно експерименту, провери чином. Тако и очинство тумачи родитељством и своди га на телесно родитељство, као и саму душу (по аристотелски!) на телесну форму или, што је исто, функцију тела. Нови век објашњава душу телом, љубав инстинктима, страсти телесним потребама. Хегел сматра да је породица „природна” заједница и потпуно занемарује духовни карактер и садржај очинства (патријархата), па тако и разлику између родитељства (природне родбинске везе) и очинства. Тако је занемарен духовни карактер не само патријархалне заједнице, него и могуће људске заједнице уопште.

Нови век наноси ударце патријархалној – а тиме и уопште духовној – заједници и на тај начин што врши „преобраћање свих вредности”, Umwertung aller Werte, како је то приметио Ниче, истичући то преобраћање као нешто својствено самој „вољи за моћ”. Тако је страст била у човеку „адско насљедије” (ЛМ, II, 88), „адски спомен свезе са Сатаном” (ЛМ, VI, 100), а међу тим страстима и гордост, неукротива воља за моћи, посвећена култом јунаштва који је пре Новог века био невин наспрам нововековног култа старости и моћи. Његош ту гордост приписује Сатани, а сам Сатана ту гордост сматра својом врлином, чак племенитошћу, благородношћу (ЛМ, IV, 41–50). Исто тако и Ниче (а још пре њега Хегел) сматра страсти и гордост врлинама. Пороци су добили печат и вештачки (филозофски и романтичарски) ореол врлине.

Све се то збива у нововековној агресији на патријархат. Да патријархат представља власт родитеља – то је већ не само раширена, него и дубоко укорењена предрасуда Новог века о патријархату. Та предрасуда у нама је оружје Новог века не само против патријархата, него и против духовног карактера људске заједнице и слободне личности (личности унука који мимо с силе родитеља бира дедовску вредност) у тој заједници.

Жарко Видовић, АПОКАЛИПСА ВЛАДИКЕ ДАНИЛА (одломак)

Арсеније Савин, ПОЗНА ЈЕСЕН

Раширила је крила,
И небесима језди,
Грлица нежна, бела,
У Душу ми се гнезди.

Топлим крилима греје,
Крај срца ми се свила;
Како се само смеје!
Боже, Она је вила!

Бежи, Грлице нежна,
Шта могу ја да ти дам?
Долази зима снежна —
Рањен сам, тужан и сâм. 

1940.

Арсеније Савин

 

 

Иван Буњин, ВЕЧЕРЊА СВЕТЛОСТ

Заплавела и тамни равница…
Далеко, далеко у тишини
Звоно пева, замире и јеца…
Бол и туга свили се у мени.

И звук његов тужи једва чујно;
И прашина над пољима сива,
Опустели, широки друм бујно,
Затамњује, као дим покрива…

Али душа још жуди и чека…
Дању, ноћу, о, зашто и чему
Сећањем ме зовеш издалека?
И зашто си свуда и у свему?

Умирућим звуцима по трагу,
Док залази светлост у дубраве,
Ја ти шаљем моју душу благу —
Моје тужне и нежне поздраве!

1900.

Иван Буњин
Препевао: Александар Мирковић