јеромонах Роман, ВОЛИМ ДА ГЛЕДАМ ЈАТА ЗВЕЗДАНА…

Волим да гледам у јата звездана
Уз весеља невидљивих птица,
И складно се слијем у молитвена
Светлуцања маглених светлица.

И да чекам, док ноћ крају броди,
Докле луна у диму нестаје,
Да зеленим сводом зора ходи,
Ружичасте пруге да засјаје.

Ноћ одлази. У благодатном миру
Слика чили…све је како треба…
Дишем, и сузе — радосно навиру,
Због помирења Земље и Неба.

23. мај 1996. Скит Ветрово

јеромонах Роман
Препевао: Александар Мирковић

Advertisements

Афанасиј А. Фет, МАЈСКА НОЋ

И пролете заосталих облака
Последња гомила.
Крила се њихова прозрачна, лака,
На српу луне свила.

Влада тајанствена пролећна сила
На челу звезданом. —
Вољена! Срећу си ми наговестила
У животу сујетном.

Но срећа није ту, у крају бедном.
Она је — као дим.
За њим! За њим! хитам стазом небесном —
И у вечност летим!
1870.

Афанасиј А. Фет
Препевао: Александар Мирковић

јеромонах Роман, ЗЕМНО ОВАПЛОЋЕЊЕ ЧИСТОТЕ…

Земно оваплоћење Чистоте,
Дисање воде и цвет божански…
Љиљане бели! Благословене лепоте:
Бог те уздиже над цвећем земаљским.

Невиност, непорочност, — мир свуда,
Ја ти се клањам мој бели цвете.
Незаштићен, рука те трга луда,
А ти верујеш сваком, ко дете.

Пловим даље, ћутим, пун спокоја,
Весла зањишу лишћа лепоту…
Хвала Творцу! Жива је душа моја
Докле год она тражи Чистоту!

31. јул 1995. Скит Ветрово

јеромонах Роман
Препевао: Александар Мирковић

Афанасиј А. Фет, ЛИШЋЕ ЋУТИ, НЕБО РУМЕНО…

Лишће ћути, небо румено.
И у тај час
У звезде гледамо заједно,
Оне — у нас.

Кад цело небо тако гледа
У живе груди,
Како скрити у срцу онда
Нешто од људи?

Све што чува и силу буди
У свему живом,
Што заувек однесу људи
Свом гробу сивом,

Што је чистије од звезда ноћи,
Што вуче тами,
Тад погледавши се у очи,
Рекли смо сами.

(14. новембар 1859)

Афанасиј А. Фет
Препевао: Александар Мирковић

јеромонах Роман, МОЛИТВА

Прозревши неповратно касно
Зáлуд летњег зеленила,
Јаворове ронећи сузе
Поноћ октобра се молила.

Мотив је божански трептао,
Светла су гонила таме,
Редови дрвећа монаха
Слушаху звездане псалме.

Лунино блиставо кандило
Кадише димом облака.
И сва пустош је бежала
Далеко од њеног зрака.

И пребирајући листове
Шаптах речи покајања:
Очисти, Господе, очисти
Душу ми од распадања!

И са душом мојом саливен,
Са свих страна, из свих кута,
Пој „Да се уздигне молитва…“¹
Монашког хора крај пута.
(19. августа 1981)

јеромонах Роман
Препевао: Александар Мирковић

Напомена: 1. Псалам 140.
Псалам Давидов. (МТ: Псалам 141)

  1. ГОСПОДЕ, Тебе зовем, услиши ме.
    Чуј глас мољења мога, када вапим Теби.
  2. Да се уздигне молитва моја, као кађење пред лице Твоје;
    уздизање руку мојих жртва вечерња.
  3. Постави, Господе, стражу устима мојим,
    и двер ограде око усана мојих.
  4. Не допусти срце моје у речи лукаве,
    да измишља изговоре за грехе,
    са људима који чине безакоња,
    и нећу се дружити са изабранима њиховим.
  5. Караће ме праведник са милошћу, и изобличиће ме;
    а уље грешника да не намасти главу моју;
    јер је још и молитва моја против воље њихове.
  6. Расуше се низ камење моћници њихови;
    чуће речи моје, као угодне.
  7. Као што се грумен земље просу по земљи,
    расуше се кости њихове до пакла.
  8. Јер Теби, Господе, Господе, управих очи моје;
    у Тебе се уздах, не одбаци душу моју.
  9. Сачувај ме од мреже коју ми поставише,
    и од замки оних који чине безакоња.
  10. Пашће у мрежу своју грешници,
    а ја остах сам, докле не прођох.

Св. Јустин Ћелијски, ТАЈНА СВЕСЛОВЕНСТВА И СВЕЧОВЕЧАНСТВА

Над човеком пламте плаве небеске тајне, а под њим тутње потумуле понорнице непознатог и вечног. У овако загонетном свету човек не може бити прави човек, ако биће своје не веже са плавим бескрајностима неба и тајанственим понорницама земље. И потече кроз крвоток свих бића у свим световима и поживи у свима њиховим срцима. Само тако човек доживљује пуноћу свога бића и осећа себе као неко свебиће. Јер у свима бићима он налази себе, али и сва бића види судбински уткана у себи. Сва су му бића своја: он искрено учествује у свему њиховом: и у радостима и у жалостима, и у усхићењима и у очајањима. У царству постојања ништа му није туђе; нешто бескрајно и неодољиво везује га са свим и свачим: све у њему и он у свему. Сврх свега, он пламено осећа да је на тајанствен начин реално присутан у свима људима и да су сви људи органиски део његовог бића: он плаче с плачнима, тугује с тужнима, радује се с радоснима. Једном речју: свима је све. Чиме и киме? — Богочовеком Христом. Јер Он човекову душу разлива по свим срцима, дајући јој свечовечанску ширину и свечовечанску дубину. И Христов човек се осећа као свечовек, коме су сва људска бића присна и своја: своја и у осећању, и у сазнању, и у љубави. Нема границе између њега и њих, јер их божанска сила његове свељубави растапа као врело сунце лед. Испуњен богочовечанском љубављу, Христов човек је увек свечовечански расположен: у сваком људском створу види свог бесмртног, божанског брата, и готов је да му служи свим својим бићем. 

У словенском свету Достојевски је највећи пророк и најревноснији апостол Свесловенства. Свесловенска идеја је једно од главних његових пророштава и једна од галвних његових благовести. Богочовечански дух православља не може се сатерати у уску чауру национализма, јер својом свечовечанском садржином он гравитира свеопштем уједињењу људи Христом и у Христу. Национализам, освећен и просвећен Богочовеком Христом, постаје еванђелски прелаз ка Христовом Свечовечанству. Само освећено и просвећено Христом, Словенство добија свој непролазни значај и историји света, и кроз Свесловенство води Свечовечанству. Једноме циљу тежи све што је православно: свебратском уједињењу људи, и то путем еванђеоске љубави и сампорегорног служења свим људима.

По схватању Достојевскога, словенска идеја у њеном највишем смислу јесте, пре свега, жртва, потреба жртвовати себе за браћу, да би се тиме основало велико свесловенско уједињење у име Христове истине, то јест на корист, љубав и служење свему човечанству, на заштиту свих слабих и потлачених у свету. (1) Уједињење свих Словена није уједињење ради завојевања и ради насиља,него ради служења свему човечанству. У сампорегорном Русије овој идеји и састоји се сва њена моћ, тако рећи — сва њена личност и сва будућност руског позива. (2) Свако дело, и мисао, и реч, и осећање, којим човек смирава себе и постаје слуга своме слузи „послужиће као основ за будуће великолепно уједињење људи, када човек неће себи тражити слуге и као сада желети да себи сличне људе претвара у слуге, него ће, напротив, из све снаге желети да сам постане слуга свима, по Еванђељу. (3)

За људе хуманистичког, механичког, римокатоличког склопа духа, овако еванђелско уједињење људи у свечовечанско братство, претставља утопију и немогућно чудо на земљи. Али за православног човека, обогочовеченог и освечовеченог Христом, такво уједињење људи је не само ватрена потреба вере и молитве, него и неопходност еванђелског осећања живота. То је једна од основних стварности, на којој стоји и ради које постоји Христов човек у овом свету. Служити људима из еванђелске љубави, ради свебратског уједињења, није машта за Христовог човека већа провбитна стварност. Христолики Зосима вели: „И зар је само машта: да ће човек напослетку налазити уживање и радост једино у подвизима просвећења и милосрђа, а не у радостима грубим, као данас — у сувишном јелу, блуду, охолости, хвалисању, и завидљивом уздизању једног над другим? Ја чврсто верујем да то и није машта, и да је близу време кад ће се то и збити. Смеју се и питају: па кад ће то време настати, и има ли изгледа да ће оно настати? А ја мислим да ћемо ми са Христом то велико дело решити. Јер, колико је идеја било на замљи, које су на десет година пре свога остварења изгледале незамисливе, а које су се наједаред јављале кад би им дошао тајанствени рок, и разилазиле се и распростирале по свету! Тако ће и код нас бити, и засијаће свету народ наш, и казаће сав свет: „Камен који су одбацили зидари постао је каменом темељцем.“ А исмеваче би требало запитати: ако је ово наша машта, а кад ли ћете ви подићи своју зграду, и кад ли ћете удесити свој живот правично само помоћу ума свога, а без Христа? И премда они тврде да баш они иду ка сједињењу, то ваистину у то верују само најпростодушнији између њих, тако да се човек просто чудити мора тој простодушности. Доиста, у њих има маштаве фантазије више него у нас! Они мисле да удесе живот и уреде свет правилно, одбацивиши Христа; али свршиће тиме што ће свет залити крвљу, јер крв изазива крв, а ко извуче мач тај ће од мача и погинути“. (4)

(…) За душу која живи Христом, свечовечанске чежње и тежње су сасвим природне и логичне. Све што је богочовечанско, у суштини је свечовечанско. Једини  прави свечовек јесте Богочовек. Јер је једино у богочовеку све човечије достигло своје божанско савршенство. Све човечанско нашло је у Њему своју бесмртност и своју вечност. Свака свечовечанска особина код човека или код народа долази од Богочовека, посредно или непосредно. Достојевски је први почео говорити о свечовеку и свечовечанству. То је његово пророштво и његово еванђеље.

Врхунац Достојевсковог пророчког надахнућа и апостолске благовести претставља његов „Говор о Пушкину“. То је, уистини, најпророчанскије еванђеље и најеванђелскије пророштво Русије и Словенства. Еванђеље и пророштво о свечовеку и свечовечанству. По том пророштву и по том еванђељу: призвање руског човека је свеевропско и свечовечанско. Постати прави Рус, постати потуни Рус, то можда једино значи — постати брат свима људима, постати свечовек. (5)

(…) Сила којом се човек изједначује са другим човеком, па чак и преоваплоћује у дух његов, јесте љубав. Она даје човеку моћи да, преоваплоћујући се у друга људска бића, човек достиже пуноћу и савршенство своје личности. Што више даје, човек све више има, јер све више прима. Смело тврдим, вели Достојевски, да није било песника са таквом свесветском одзивљивошћу, као Пушин. И ту није ствар само у одазивљивости, него у страховитој дубини тога, у преображњу, у преоваплоћењу свога духа у дух других народа, у преоваплоћавању готово савршеном и због тога чудесном. То је једино Пушкинова особина, и он је у том смислу, понављам, невиђена и нечувена појава, а по моме мишљењу и пророчанска јер… јер се кроз то баш највише изразила његова национална руска снага, народност његове поезије, народност у даљем свом развићу, народност наше будућности која се већ скривала у садашњици и изразила се пророчки. Јер, шта је друго духовна снага руске народности ако не њена тежња, у коначним циљевима, ка свесветкости и свечовечности? Пошто је постао прави национални песник, Пушкин је, чим се дотакао народне снаге, преодсетио велики будући значај те снаге. Ту је он видовит, ту је он пророк. (6)

Ми Руси, изјављује Достојевски, имамо две отаџбине: нашу Русију и Европу, чак и у случају кад себе називамо словенофилима. Највећи међу највећим позивима, кога су Руси свесни у својој будућности, то је општечовечаски позив, служење целоме човечанству — не само Русији, не само Словенству — него свечовечанству. Свечовечанство је најглавнија лична одлика и позив сваког Руса.

Свечовечност се, пре свега, састоји у поштовању људских вредности, ма у коме се човеку или народу налазиле. А сврх свега, свечовечност се састоји у поштовању човека, сваког човека као апсолутне и незаменљиве вредности. Ношен свечовечанском љубављу, Достојевски изјављује: „Ми не желимо да будемо Руси, него свељуди... Европа је наша друга отаџбина — ја први страстно то исповедам, и увек сам исповедао. Европа је свима нама исто тако драга као и Русија; у њој је све Јафетово племе, а наша је идеја: уједињење свих народа тога племена, па чак и даље, много даље, до Сима и Хама. Како то да постигнемо? — Да постанемо Руси, на првом месту и пре свега. Ако је свечовечност национална руска идеја, онда свако од нас треба да постане Рус, то јест оно што јесте, и тада ће се одмах све променити. Постати Русом, значи престати презирати свој народ. И заиста, што се јаче и самосталније развијемо у свом националном духу, то ћемо јаче и ближе схватити европску душу; а зближивши се са њом, постали бисмо јој разумљивији. Поставши своји, добили бисмо, најзад облик човечански, а не мајмунски; изглед слободног бића, а не роба, не слуге. И говорили бисмо с њима паметније него пре тога; јер бисмо у свом народу и у његовом духу нашли нове речи, које би Европљанима неизоставно биле разумљивије. Чак бисмо и ми сами тада увидели: да много од онога што смо у свом народу презирали — није тама, него баш светлост, није глупост, него баш ум; а разумевши то, сигурно бисмо у Еворпи казали такву реч какву тамо још нису чули. Уверли бисмо се тада: да праву социјалну реч не носи у себи ниједан други до баш наш народ; да у идеји његовој, у духу његовом, постоји жива потреба за свеуједињењем човечанства, свеуједињењем са потпуним поштовањем за националне личности и за њихово одржање; за одржање потпуне слободе људи, са указивањем на то у чему се та слобода баш састоји — уједињење кроз љубав, загарантвоано делом, живим примером, потребом за правим братством; а не гилотином, не милионима отсечених глава“… (7)

(…) Пишући мало касније објашењење за свој „Говор о Пушкину“ Достојевски вели: „… У свом говору ја сам нарочито подвукао: да и не покушавам упоређивати руски народ са западним народима у сферама њихове економске или научне славе. Само сам казао да је руска душа, гениј рускога народа, можда способнији од генија ма ког другог народа да смести у себи идеју свечовечанског уједињења, братске љубави, трезвеног погледа, који опрашта непријатељство, разликује и извињава равнолико, брише противуречности. То није економска особина, нити која друга, то је само морална особина,и ко би могао одрицати спорити да је руски народ има?… Ми тврдимо: да се дух љубави и свеопштег уједињења може имати, и носити у себи, и уз нашу садашњу економску сиротињу, па још и у горој сиротињи неого што је сад: имао се он, и носио, и уз сиротињу каква је била после најезде Татара под Батије, или после погрома оног бунтовног доба, када је Русија била спасена једино свеуједињујућим духом народним“. (8)

Тајна Свесловенства је — еванђелско служење свечовечанству ради свеопштег уједињењења свих људи у Христу. Тајна свечовечанства је у свечовку који силом своје свељубави налази у сваком човеку и свако народу вечне божанске вредности и драгоцености. Тајна свечовека је у Богочовеку који непролазним божанским савршенствима краси све што је човечије у свим људским световима. 

Преподобни Јустин Поповић, ДОСТОЈЕВСКИ О ЕВРОПИ И СЛОВЕНСТВУ (одломак из поглавља „Тајна Свесловенства и Свечовечанства“ стр. 476-484), Манастир Ћелије, Београд, 1999.

НАПОМЕНЕ:

  1. Дневник писца, том 10, стр. 296
  2. тамо, стр. 223
  3. Браћа Карамазви, стр 366
  4. тамо, стр. 366-7
  5. тамо, 80
  6. Дневник писца, т. 11, стр. 468
  7. тамо, том 11, стр. 25-26
  8. тамо, том 11, стр. 448-449

Иван Буњин, МАЈЦИ

Ја памтим: собица, кандило,
Креветић мекан као крило,
И умилни, благ, тихи глас твој:
„Анђео те чува, мили мој!“

Каткада, свлачи ме дадиља
И полушапатом прекори,
А сан мирисан, ко од смиља,
На раме ме њено обори.

Ти се прекрстиш, пољубиш ме,
И подсетиш да Он чува нас,
И вером у срећу очараш ме…
Ја памтим, памтим твој глас!

Ја памтим ноћ, постеља топла,
Од кандила тама се скрила,
Сенка кандила на зиду обла…
Ниси ли ти анђео била?
(1906-1911)

Иван Буњин
Препевао: Александар Мирковић

Иван Буњин, РАСТЕ ЛИ, РАСТЕ ГРОБЉАНСКА ТРАВА…

Расте ли, расте гробљанска трава,
Зелена, жива, радосна и чила,
Плоче је надгробне киша умила,
Сувишно слово под маховином спава.

Вече, сова плаче, погнула главу,
Душу ми из заборава дозива,
И стара гробница прекор сакрива,
Али, земљо, ти си увек у праву!

О, како је у руменом смирају
Нежна тврђава облака далека!
Ветрењаче ко сечена крила мека
У тамној долини, на самом крају!

Земљо! Слатки зов пролећа сви знају!
Да л’ и  у губитку нека срећа чека?
(1906)

Иван Буњин
Препевао: Александар Мирковић

Иван Буњин, ПОСЛЕДЊИ БУМБАР

Црн баршунаст бумбар, са плаштом од злата
Сетно зазуји појућом струном…
Што у дом улећеш кроз прозоре, врата,
А онда као да тугујеш са мном?

За окном све блиста у летњој врелини,
Мирни су и жарки последњи дани,
Полети, забруји — па на луковини,
Као на јастуку, усни и стани.

Није теби дано људске мисли знати,
Да је давно поља опустела ја̏ра,
Да ће у црн коров ветар одувати
Сувога златног бумбара!
(26. јул 1916)

Иван Буњин
Препевао: Александар Мирковић

Афанасиј А. Фет, ГРАД У ВАЗДУХУ

Гле како се зором шири
Необични хор облака:
Ко кровови, ко зид и вири
Од злата купола лака.

Као да је мој тај блистави град,
Родни град, добро ми знан,
Високо на розе небу сад
Над земљом утонулом у сан.

И цео град у ваздуху плива
На север и се̏н му бледа…
Неко ме са собом позива, —
Но крила да летим не дâ!…
(1846)

Афанасиј А. Фет
Препевао: Александар Мирковић