Момчило Настасијевић, ИЗВОРУ

Жуборли водо изворе,
млада кад јутром доходи,
сана кад лице огледне,
лине ли сан јој у румен,
је ли ме, водо, сневала?

Јад јадани ме,
јагода зри;
руди већ лето ливадом;
травка се травци нагнула,
ја сâм;
помени, водо, за мене.

Твој жубор, водо, срмени
фрулом ћу тужан у осој,
оро на присој да заори.
Сред ора стидна кад стидана,
помени, водо, за мене.

Момчило Настасијевић, М. Настасијевић ПЕСМЕ /Јутарње/ (СКЗ, Београд, 2007)

Advertisements

Станислав Винавер, О, ПЕСМО МОЈА

О, песмо моја, мено без мена
О, песмо моја, чудна, без чуда,
Трепете модри тамних пламена,
Пожаре црни, музико луда.

О, иди право, не скрећи с пута
— Нас зову гласи тајних суштина —
О, бој се страсти вихорних кнута,
Бој се дубина земских, висина.

О, иди право, не међ туђине.
Бол, радост, све је ван ствари психе,
Песмо божанска, у плес суштине,
Кроз провалијске даљне маглине
У безданове бескрајне тихе.

Станислав Винавер, ЗВУЧНИ ПРЕДЕО, Чигоја штампа, Београд, 2005

Пириредио: Милосав Тешић

Марина Цветајева, БЛАГОДАРИМ, О ГОСПОДЕ

Благодарим, о Господе,
За Океан и за Сушу,¹
И за дражесну моју плот,
И за ову бесмртну душу,

И за узаврелу ми крв,
И за ледену воду.
— Благодарим за љубав.
Благодарим за непогоду.

9. новембар 1918.
М. Цветаева, Час души, Фолио, Харьков, 2008

Препевао: Александар Мирковић

Напомена:

  1. суша – овде у значењу — сува земља

Марина Цветајева, НОЋИ БЕЗ ВОЉЕНОГ…

Ноћи без вољеног — и ноћи
С невољеним, и велике звезде
Над врелом главом, и руке
Које се пружају ка Ономе  —
Који од искони није био  — и неће бити,
Који не може бити  — и мора бити…
И суза детета по хероју,
И суза хероја по детету,
И велике камене горе
На грудима онога који мора — доле…

Знам све, што је било, све, што ће бити,
Знам сву глувонему тајну,
Која се на тамном, неразговетном
Језику људском зове —  Живот.

30. јун – 6. јул 1918

Марина Цветајева

Препевао: Александар Мирковић

Иво Андрић, ЈЕДНА НОЋ

Ноћ тамна, велика. Једна ноћ и на небу и на земљи: светлости града, разасуте по стрмим странама, мешају се са звездама; модрина неба продире дубоко у мрак над земљом.

Ноћ свежа. Као да смо још са сутоном негде неприметно ушли у други климатски појас и већ одавно живимо у њему, крећемо се и дишемо први пут под потпуно новим приликама, и све око нас и у нама (тама са светлостима, ваздух и мисли), све има сласт и свежину племенитог воћа које човек први пут окуси.

Ноћ мирна и добра. Као она велика пресудна затишја у животу, кад се измучен човек (безумно и свирепо измучен) одмара и каже сам себи: „Никад више!“ и у величини и очајном прелому своје одлуке налази могућност да даље живи.

Мирише ноћ. Блешти мирном, бескрајном игром светлости и истим таквим преливима таме. Буја. И као да ће сада проговорити, пропевати. А после тога неће више човеку требати болних одлука нит ће имати шта да каже. Говориће дела.

Велика, лековита, спасоносна ноћ. У њеној дубини већ дише невидљива клица дана.

Иво Андрић, EX PONTO – НЕМИРИ – ЛИРИКА, Удружени издавач, Београд, 1977

Иво Андрић, СУНЦЕ ОВОГ ДАНА

Дође час кад се облаци озаре и осмехну куће. Исправих се на јастуцима. Оштри бридови, шиљци и безбројне изломљене линије градске архитектуре која ме увек заносила и узбуђивала множином и разноликошћу облика. Стабла не могу да сагледам али видим како се високи прозори редом упаљују и жаре.

Сјај путује. И, за оног ко не може да види сунце ни данас, као ни јуче, као ни сутра, има чујна мелодија у том како прелази са стакла на стакло, с громобрана на лимене куполе и црвене кровове.

Сваки се делић све редом ужиже и одговара сунцу као одзив на лозинку. Тако се мелодија развија и изводи већ према боји, облику и природи предмета који се одзива.

То је та мелодија.

У оној старинској кући били су увек мрачни басамци и на њима ограда сва углачана од руку, а ми смо се, као деца, стреловито спуштали низ њу у авлију пуну сунца. А увече бих, спавајући испод икона, сањао да имам крила и да летим с анђелима. После ми се, у току година, измешао тај чести сан и дечја игра на басамцима, а сећање на њих ме бацало у замишљеност.

Сјај путује, покаткада се тргне и поскочи.

Сад, да сам онај мали дечко што продаје по сокацима, поваздан узалуд вичући: Кокице!   пред вече се враћа с непроданом робом, гладан и с више изгледа на батине него вечеру.

Да сам младићи који се тешко и упорно извија ка бољем животу, а мучи га и води сан из детињства о летењу!

Да сам шетач на морској обали, међу хиљадама!

Да жудим жене!

Да опет ујутро отпочињем посао, стрепећи сваки пут за успех! Сјај путује. Мелодија се, све тиша, наставља.

Живот пролази из године у годину, све до лањске.

Лањске године у ово доба. Лежим на жалу с лицем на мокрим длановима док ми се на кожи кори и мрешка со и јод. Сунце припиче и све ме више стеже у ту кошуљу која чини да невидљив и без мисли путујем бескрајним путевима које шара крв иза склопљених веђа. Слушам како говори Јелена која, знам, лежи на песку сасвим близу мене, иако је с часа на час заборављам.

— „Сви су јаки мушкарци ударени неким кобним слепилом. Пребијају се а да ни сами не виде шта ни како, ломе се страсно и уништавају коначно сваки на свој начин. Што је ко јачи то је његово слепило веће.

Ко је Вас, Александар, звао у Грчку? И шта Ви тражите овде? Шта ћете на неродну жалу? — Ја Вас само гледам како, по оном трагичном нагону мушкарца, пропадате и идете светом упорно преобучен у обична, мала човека. Тако Ви ма шта пронађете у слепој жељи за уништењем.

Шта ће Вама шине и колосек? Дигините се, човече! Искочите! Како не видите! Нит сте Ви за тајна друштва, ни за униформе, ни да чекате у предсобљима, ни да примете у салонима, ни да буните ни да смирујете. Доста је да јесте.

Зар није жалосно да човека као што сте Ви тиранише и веже папин калнедар или царев законик? Ви треба само да се дигнете и све ће остати иза Вас као влажна лога на песку, а Ви се све више заплићете са светом и тражите све нове додирне тачке и још сте огорчени на себе што никад не успевате да се довољно снизите и уједначите. Тако уман. Ви још нисте ни тако далеко да бисте увидели да је светска борба игра за слабе, а поседовање ма чега, илузија.

Али то је тако: они који виде не могу а они који могу не виде. А напор да се довиче и докаже пропада у глувом очају. И ту се, као пред страшним зидом, увек стаје. Из те мòре нема буђења ни из те смрти ускрнућа. И кад бисмо се пробудили и нашли на неком савршеном судњем дану на ком би се све објаснило и увидело, ми бисмо поново свиснули од ужаса и бесмислености, једни због своје немоћи, други због свог лутања. И тако, излаза нема. Свак трати своје дану у то: да извршава своју смртну осуду.“

И тако ми дуго говори жена која је крај мене и коју не видим. И после свих закључака опет јој се у говору ведри и зове ме да се дигнем и будем што треба да сам, на неки лет ме гони и све се позива на мене сама као на почетну снагу и главни разлог.

И за све то време сунце се није ни толико помакло да би се на сенци могло приметити. Само се сô на мени крутне и бели.

Поруменео је сјај и бива тамнији али путује с угла на угао, само га покаткад прекине сенка невидљива облака, која је брза као сенка љуљачке. А онда се, после сласти суспрегнута даха, мелодија поново наставља. И у њој се враћа све што је било, и тако прегледам све своје дане, пуне чудеса који се час тешко склапају у круг коначне хармоније а час свршавају у једној соби и једној постељи са једном жељим за мало воде и руком да је дода.

Од мог детињег сна под иконама до ове мисли зрела човека, која лежи вечерас као остуденила леава у мени, сви дани и сви гласи и сви догађаји (и сама тишина), све је само немилосрдан позив да се кренем и летим.

Сунце зађе за кровове, нагло угаснуше и умукоше предмети, али се после трен сумрака још једном одрази кратким, касним сјајем и са врх неба просу у силним млазовима и подиже и понесе на танку таласу моју постељу.

Свака ствар, још за час осветљена, поновно пева.

Варош се скрати у пругу а сва светла у танак млечни сјај.

Даљине су, ма како недогледне, ипак путеви. Тек оборени летимо.

Иво Андрић, EX PONTO – НЕМИРИ – ЛИРИКА, Удружени издавачи, Београд, 1977

 

Арсеније Тарковски, БЕЛИ СНОВИ…

V

Бели снови
поју: — Амин!
Мој голуб  — твоја рука.
Горак је мој хлеб,
и глас мој  — пуни,
стаза је моја горка.

У грлу стоји
небеско плаво  —
твоја ледена А:
Анђео и Ханаан,
Ти си раздвојена.

Ти си отуђена  —
пустиња пустињâ,
гозба, у посту поменута.
За седам столећа
дошао до зена
фосфор последњих васелена.

12. јануар 1967

Арсеније Тарковски, У спомен на Ану Ахматову (одломак)

Препевао: Александар Мирковић

Марина Цветајева, СУНЦЕ — ЈЕДНО…

Сунце — једно, а корача свим градовима, знам.
Сунце моје. Ја њега никоме нећу да дâм.

Ни на час, ни на поглед, ни на сјај.  — Никоме.  — Никада.
Нека их, нек се утопе у вечној ноћи града!

У руке ћу те узети! Укруг да се вртиш не би смело!
Нек себи руке, и усне, и срце спржим цело!

У вечну ноћ нестаје — у стопу га пратим, трагам…
Сунце моје! Ја тебе никоме нећу да дâм!

фебруар, 1919
Марина Цветајева

Препевао: Александар Мирковић


	

Марина Цветајева, ЉУБАВ

Јатаган? Огањ?
Скромније — не громко, до на крај света!
Бол знана, ко очима  — длан.
Ко уснама —
Име сопственог детета.

1. децембар 1924
Марина Цветајева

Препевао: Александар Мирковић

Марина Цветајева, СВАКИ СТИХ — ДЕТЕ ЈЕ ЉУБАВИ

Сваки стих — дете је љубави,
Нишчи незакониторођени.
Првенац — у колотраг
На поклон ветровима — положени.

Срцу — ад и олтар.
Срцу — рај и срам.
Ко је — отац? Можда — цар,
Можда — цар, можда — тат сâм.

1918.
Марина Цветајева

Препевао: Александар Мирковић