Иван Буњин, КАО ДИМ…

Као дим што нàчас поља сакрије,
Прошао је пљусак својим завесама —
И поново плавет са небеса лије
Над освеженим шумама.

Топли, влажан сјај. Медно миришу ражи,
Жита на сунце баршун преливају,
И на гранама брезе што у дну лежи
Безбрижно жује чаврљају.

Весели звон шуме, ветар у брезама —
И брезе у његовом  меком наручју,
Роне кише својим алмазним сузама
И кроз њих се осмехују.
1889.
Иван Буњин
Препевао: Александар Мирковић

Advertisements

јеромонах Роман, А СВЕ СУ МИ ДРАЖЕ ЗИМЕ СТУДЕНЕ…

А све су ми драже зиме студене…
Не знам старим ли ил се смирујем?
Волим да гледам дубраве ледене,
Ни од кога ништа не очекујем.

Ноћ је. Млад месец. Божја Благостиња.
Душа избира спокој неземни,
Тамо где свéтла безмолвна пустиња
Над главом ми и ногом срмèни.

Царује Луна прозрачјем бескрајним,
Добро јој је у тихој висини,
И веригама трептавим, кристалним
Дрвореде дарује у тмини.

Стојим, гледам блистања чудесна
До саме Луне смрзнутог ступца…
Прелеп је свет! Творевина прекрасна!
А шта рећи о Лепоти Творца?

30-31 јануар 1999.
скит Ветрово

јеромонах Роман
препевао: Александар Мирковић

јеромонах Роман, ЗОРА ЈЕ…

Зора је. Па иако није лето
Већ се блиста јутро пред очима.
У редак сумрак језеро одето¹
И пра над њиме попут дима.

Тако је чудно, тако Служби слично,
И овде хор поје, овде кâде,
Да, и птичице-богомољке дично,
На гране се ко клупе посаде.

Храстови-монаси у редовима,
Молитву Земља скрила у крило,
И топе се облаци пред Дверима,
Сунашце о Сунцу  говорило.

24.април 2001.
скит Ветрово
јеромонах Роман
Препевао: Александар Мирковић

НАПОМЕНА: одето – одевено

Павле Флоренски, КО НИЈЕ ОСЕТИО КАКО ДУШИ РАСТУ КРИЛА?

(…) И нема оног човек који макар у једном тренутк свог живота није био платновац. Па ко није осетио како души расту крила? Ко не зна како се она подже до непосредног созерцања онога што је од свакодневе гужве заклоњено сивим покровом облака? Ко није помоћу ероса проницао у разуму неодступне дубине сазнања? Коме се није откривала друга, блистава стварност где лицем у лице надахнути сусреће вечне прволикове ствари? Ко није доживео рушење и пад непроходног зида између субјекта и објекта — то излажење Ја изван граница своје егоистичке излованости, његово отворено удисање, пуним плућима, небеског ваздуха сазнања и бивање једним са читавим светом? Ти „лепи, чисти, од свега земаљског одвојени и као од мириса цветова и месечеве светлости саткани снови љубави, којима се сада замагљују дани младости и који опевају сви песници код свих образованих народа“ — зар те снове није родио платонизам? … Јер Платон није плод школске философије, него је цветић народне душе и боје његове неће избледети док год убде живела та душа.

Павле Флоренски, ОПШТЕЧОВЕЧАНСКИ КОРЕНИ ИДЕАЛИЗМА /стр. 8-9/ ( „Смисао идеализма“, Плато, Београд, 2000. превео Илија Марић

Марина Цветајева, ВОЛЕЛА БИХ ДА ЖИВИМ СА ВАМА…

…Волела бих да живим са Вама
У неком малом граду,
Где су сумраци вечни
И где су вечна звона.

И у малој сеоској гостиони —
Тихи звон
Старих сатова — као капљицâ времена.
И понекад, с вечери, из какве мансарде
Флаута,
И флаутиста на прозору сам.
И руже велике на прозорима.
И можда бисте ме, чак, љубили…

Посред собе — огромна каљава пећ,
На њеним плочицама — слика: —
Ружа — срце — брод. —
А у прозору једином —
Снег, снег, снег.

Лежали бисте — онакав каквог Вас волим: лењ,
Безбрижан, равнодушан.
Наједном резак прасак
Шибица.

Цигарета гори и гаси се,
И дуго — дуго дрхти на њеном крају
Кратки сиви стуб — пепела.
Лењи сте чак и да га отресете —
И цела цигарета у ватру лети.
10. децембар 1916.

Марина Цветајева
Препевао: Александар Мирковић

јеромонах Роман, А МОГ ОЦА ДОМ НЕ ПРИВЛАЧИ МЕ ВИШЕ…

А мог оца дом не привлачи ме више.
Другде су сада мој отац и мати.
(Но док тело моје земни ваздух дише
Молитвено ће их душа помињати).

Од синства земнога сада сам слободан!
И спреман да носим другог синства зној.
Незалазним светлом на брду обасјан:
Господе живих! Без остатка сам Твој!

14. децембар 1994. Скит Ветрово

јеромонах Роман
Препевао: Александар Мирковић

јеромонах Роман, О, СЕЛО РАБЈЧОВСК! ЗАВИЧАЈ БЕЗ ЗВОНА…

О, село Рјабчoвск! Завичај без звона!
У сећање шта ми се уклеса?
Мирис ракије, дувана, сутона,
Кандила звездана и небеса.

О небеса! О, пространства без краја!
Светло беше ваше блиско лице.
И молитвено стајах препун сјаја,
Гледах у чисте и живе свице.

Угледах тамо одбачену Вечност,
Појмих Највише крај светлих скута,
Благосиљајући огњену Млечност,
Непомичног магловитог Пута.

И колико год храмоника звала,
Мамећи срце лепоти земној,
Душа је моја Висину слушала,
Блажена у мелодији њеној.

1. јануар 1995. Скит Ветрово

јеромонах Роман
Препевао: Александар Мирковић

јеромонах Роман, ХОЋУ ДА ЋУТИМ…

Хоћу да ћутим и да за све примим
Смерно у себе бол исцељујући.
Не да словоблудим, знањем се гордим, —
Већ ћутим пред Тобом крварећи.

Тежак ми језик, спутани напеви,
Око сваког слова кружи лажи рој.
Бројанице тужно висе по страни,
Но, срце осећа долазак Твој.

О, Ти, Жељо моја неутажива!
Прихвати немо уздигнуте руке.
Речи, знање тишина топи жива,
Само Ти и ја, сред пусте луке.

О, тишина! О, мрак Богопознања
Сакрива људски свет посустао.
Истопио сам се од Твог дисања,
И изнемогао: већ си нестао.

14. фебруар 1994 Скит Ветрово

јеромонах Роман
Препевао: Александар Мирковић

јеромонах Роман, ЗИМСКА ЈЕ ШУМА ПОСЕБНО СВЕЧАНА…

Зимска је шума посебно свечана,
Надсветован и прекрасан хлад.
Рекло би се — невеста тек венчана,
Но, није у части чистота сад.

И дрвеће је препуно спокојства,
Не брине га куцкање детлића.
Добро је мирска оставити двојства,
Овде доћи, у сред свога бића…

Застати, и уз страхопоштовање
Руком покров додирнути лепи.
И благодарити за преобраћање,
За тај снег  што са грана сипи.

Заћутати под покровом небеским,
Светлећи снегом посутим лицем.
И стајати са сабрањем небесним
У Алилуја! пред јединим Творцем!

27. јануар 1996. Скит Ветрово

јеромонах Роман
Препевао: Александар Мирковић

јеромонах Роман, ТВРЂАВУ ЗЕМНУ ЛУНА ЗАПЛАВИЛА…

Тврђаву земну луна заплавила,
Напојена природа лазуром,
Моју забит није заборавила,
Свéтло хода пољем и липаром.

Поднебесни свет слио се са вишњим. 
Благодат шири спокој све већи…
Тајанство, ноћ… слова чине излишним:
Тишина се не може изрећи.

Тишина је изнад сваког слова, 
И тајнство дубље је од знања. 
Слушај себе — душа кад је готова —
Тад прихвати тајну постојања.

Тишина. Нити шушти, нити шкрипи. 
Буктиња је небо уресила. 
Лебди луна и шири крила липи, 
Лебди душа — земно заборавила. 

6. август 1995. Скит Ветрово

јеромонах Роман
Препевао: Александар Мирковић