Апостол Павле, ХИМНА ЉУБАВИ

Ако језике човечје говорим,
А љубави немам,
Онда сам као звоно које јечи,
Или прапорац који звечи.

И ако имам дар пророштва
И знам све тајне
И све знање,
И ако имам сву веру
Да и горе премештам,
А љубави немам, —
Ништа сам.

И ако раздам све имање своје,
И ако предам тело своје
Да се сажеже,
А љубави немам,
Ништа ми не користи.

Љубав дуго трпи,
Благотворна је,
Љубав не завиди,
Љубав се не горди,
Не надима се,
Не чини што не пристоји,
Не тражи своје,
Не раздражује се,
Не мисли о злу,
Не радује се неправди,
А радује се истини.

Све сноси,
Све верује,
Свему се нада,
Све трпи.

Љубав никад не престаје,
Док ће пророштва нестати,
Језици ће замукнути,
Знање ће престати.

Јер делимично знамо,
И делимично пророкујемо,
А кад дође савршено,
Онда ће престати
Што је делимично.

Кад бејах дете,
Као дете говорих,
Као дете размишљах,
А кад сам постао човек
Одбацио сам што је детињско.

Јер сад видимо
Као у огледалу,
У загонетки,
А онда ћемо
Лицем у лице.

Сад знам делимично,
А онда ћу познати
Као што бих познат.

А сад остаје
Вера, нада, љубав,
Ово троје,
Али је од њих
Љубав највећа.

БИБЛИЈА СВЕТО ПИСМО СТАРОГ И НОВОГ ЗАВЕТА, Глас Цркве, 2007

Превод: СТАРИ ЗАВЕТ по преводу Ђуре Даничића
НОВИ ЗАВЕТ по преводу Вука Караџића и Светог архијерејског синода, по исправкама и преводима Светог Владике Николаја

 

Приредио: Александар Мирковић

 

Advertisements

Арсеније Тарковски, КАКТУС

Далеко, далеко, пола света
Од родних ширина и дужина,
Препотопска, стара неман та
Живи сад на мојим прозорима.

Шта ће њему горког лауруса
И персијских ружица мучених,
Кад је под петом диносауруса
Обрастао копљима зеленим?

Трпељиво посвојче туђине,
Живећи свој век многолетни,
Из своје туге, из њене средине
Криворуке младице изгони.

Жеђ живота кору пробијала, —
Сад он живи свом ширином плећи,
Силом истом што је даровала
И у гробовима, нама, живе речи.

1948.

Арсеније Тарковски

Препевао: Александар Мирковић

Петар Пајић, СРПСКА ЧЕТА

Патријарху Павлу

Кад нам узеше стране света
небо над нама оста само.
Тад се построји наша чета,
рекосмо: „Небо ником не дамо!“

Стадоше у строј деца из јама.
Постројише се и славни преци.
И потомци стадоше с нама.
И крсне славе, домаћи свеци.

И сад целом свету на мети
што небо душу ником не дамо,
са крста на ком смо разапети
идемо да грехе Богу предамо.

Петар Пајић, Најлепше песме Петра Пајића, Просвета, Београд, 2004

Петар Пајић, КАД СУ СРБИ ЧИТАЛИ УШИМА

Кад су Срби читали ушима,
имали су велике усмене библиотеке,
гуслари су били књиге,
књиге су саме ишле по народу,
говориле су, могле су се чути,
уместо лепих илустрација
свирале су и певале.

Кад су Срби читали ушима,
довољно је било да оду на пијац,
пред цркву, или на вашар,
да чују неку књигу,
да је науче напамет,
тако су се узгреднои школовали,
па су се са пијаце враћали као из школе
са целом библиотеком у глави.

Кад су Срби читали ушима,
учитељи су им били слепци и просјаци,
можемо рећи да је то био неписмен народ,
ал не можемо рећи да је био и неначитан,
као сад.

Петар Пајић, Најлепше песме Петра Пајића, Просвета, Београд, 2004

Петар Пајић, ЦРНО ПОЉЕ

Чија је сенка на нашем пољу?

Човек не стоји тамо,
дрво на њему не расте,
облака на небу нема,
птица преко поља не лети.

Узалуд копамо,
не можемо да је ископамо,
узалуд затрпавамо,
не можемо да је затрпамо.

Све је црње наше поље,
не можемо више сејати на њему,
не можемо ни воде пити
са нашег извора,
не могу нам се ни деца рађати
у нашим колевкама,
не можемо ни умирати
у нашим кућама.

Чија је сенка никла
на нашем свету пољу,
из наше свете земље?

Поље је наше, сине,
и сенка је наша на њему.

Петар Пајић, Најлепше песме Петра Пајића, Просвета, Београд, 2004

Арсеније Тарковски, СТВАРНОСТ И ЈЕЗИК

Као виду – мрежњача, као глас – грлу,
Први дрхтај – срцу, ко број што је – уму
заклео сам се: вратићу дар свој – њему
Прапочетном животодавном начелу.

А ја сам га ко лук савијао, тетивом га
гушио и заклетву дату прекршио.

Ја нисам речник од речи састављао,
већ је он мене црвеном глином вајао;
Ја нисам, као шаку Тома, пет чула
Гурнуо у света овог рану зјапећу, –
Она се уз мене нежно привила ноћу.
И живот је жив мимо наше воље.

Зашто учих скриптар – да се не савија,
Лук – да се извија, птице – о шумама?
О, две руке, о нити истој висите,
О, стварности и језику, зене ми раширите,
И причестите вашим царским моштима,

И дозволите да останем по страни,
И да будем сведок слободног узлета
Брода, до небеског свода чудом узнета,
О, два крила, о, та моћна весла два,
Поуздана ко ваздух и земља!

1965.

Арсеније Тарковски

Препевао Александар Мирковић

Иво Андрић, КО УСПЕ ДА ПРОНИКНЕ ТИШИНУ…

Ко успе да проникне тишину и дозове је њеним правим именом, тај је постигао највише што смртан човек може постићи. Она није више за њега ни хладна ни нема, ни пуста ни страшна, него му служи и налази му се у свакој невољи, као оном јунаку из народне песме вила, коју он ухвати за косе и посестрими и обавеже заувек. Ко успе да загреје и оживи самоћу, тај је освојио свет.

Једна секунда мира, кад се све што се у мени укрштава, сукобљава и ломи зауставило и стишало у светли тренутак равнотеже. Изнутра ме обасја, на махове, срећна свест о непостојању. Обасја, и умине.

Иво Андрић, Знакови поред пута, Удружени издавачи, Београд, 1977

Марина Цветајева, ПСИХЕЈА

1.

Нисам самозванка — долазим у дом свој,
И нисам служавка  — не идем за хлебом.
Ја сам – страст твоја, недељни одмор твој,
Твој седми  дан сам, твоје седмо небо.

Тамо на земљи давали су ми грош
Жрвањ вешали о врат да ме свија.
– Највољенији!  — Зар ме не знаш још?
Ја сам ласта твоја  — Психеја!¹

2

Узми, мили мој, ове траље сиве,
Најнежнија плот некада су биле.
Све сам износила, све подерала,  —
Само су ми два крила остала.

Одени ме у лепоту своју,
Помилуј и спаси.
А сироту трулу хаљу моју  —
У ризницу носи.

13 мая 1918.

Марина Цветајева

Препевао: Александар Мирковић

НАПОМЕНА: 1. Психа (видети грчки мит о Психи http://arrakis-mitovi.blogspot.rs/2010/03/mit-o-erosu-i-psihi.html¹¹); душа

Фјодор И. Тјутчев, УМОМ РУСИЈУ НЕ МОЖЕШ СХВАТИТИ

Умом Русију не можеш схватити.
Аршином општим није премерена:
Њена Личност јесте особена —
У Русију можеш само веровати.

Фјодор И. Тјутчев

Препевао: Александар Мирковић

Умом Россию не понять,
Аршином общим не измерить:
У ней особенная стать —
В Россию можно только верить.

Фјодор И. Тјутчев, ДУГА

Неочекиван и тако јарки,
На влажном ваздушном плâвљу,
Небески се лук  подигао жарки
У своме кратком слављу!

Једним је крајем  шуму пробио,
Другим се иза облака скрио —
Пола је небеса обујмио
И у висинама се изморио.

О, у том светлом привиђењу
Какво блаженство за очи!
Дато нам је у магновењу,
Лови га — улови, скочи!
Погледај — постаје блеђе,
Још минут, два — и већ се брише?
Ишчезло, као што ишчезнуће
Све чиме и живиш и дишеш.

1865.

Фјодор Тјутчев

Препевао: Александар Мирковић