јеромонах Роман, БОГОСЛОВИ

Шта ће плева са пшеницом?“
говори Господ. (Јер. 23,28)

Доктори, мастери — Христови лавови,
Одбрано Цркве! Но, не бих претеривао.
Реците ми сад —
несвети богослови,
Ко је од пророка докторирао?

Мала је срећа чувати стадо и дом…
Ево и укора ученим оцима:
Бога су пророци љубили душом свом —
Зато су жегли људска срца речима.

„И рече Господ!“ И падоше престоли,
Пророка је слушао цар и поданици.
„И рече професор у некаквој школи“ —
Све што ће рећи и данашњи мудраци.

Чинови и знања украси су лаки.
Зар корист је од знања, не од љубави?
Част духовној школи! — ал полазник сваки,
Књига више има од пророка у глави.

Без љубави до смрти, ко што је Његова,
Учени муж док кади таштина лети.
А благодат на благодат Христова1
Не стручњаке већ —
њих што љубе свéти.

Измениће понешто будућност? Да ли?
Шта могу многоглагољива уста?
О, када би у те школе примали
Оне што се желе — распети за Христа!


18-19 фебруар 2021.
скит Ветрово

јеромонах Роман
Препевао: Александар Мирковић

НАПОМЕНА: 1. „И од пуноће Његове ми сви примисмо, и благодат на благодат“ (Јн. 1,16)

Афанасиј А. Фет, Quasi una fantasia (Сновиђење)

Сновиђење,
Пробуђење,
Размагљује.
И ко весном,
Изнад мене
Осветљује.

Неизбежно,
Страсно, нежно
Веровати,
И без сила
С пљеском крила
Полетати
.

У свет жељен,
У свет вољен,
Молитвени;
Радост маше,
Шта ће мени
Битке ваше.


31. децембар 1889.

Афанасиј А. Фет
Препевао: Александар Мирковић

Афанасиј А. Фет, НЕ, НИСАМ ТЕ ИЗДАО…

Не, нисам те издао. До позне старости
Исти сам предани роб твоје љубави,
И стари отров ланца среће и жалости
Још пламти у мојој крви.

Иако сећање каже – међу нама је гроб,
Иако су моје мисли другом заробљене,
Знам да ниси заборавила на нашу коб,
Када си ту, испред мене.

Промине ли лепота друга на часак,
Тебе види и чудим се, ко да сневам;
И нежности прошле опет осећам дашак,
И, дрхтећи, ја певам.

2. фебруар 1887.

Афанасиј А. Фет
Препевао: Александар Мирковић

Марина Цветајева, О, СУЗЕ У ОЧИМА!

О, сузе у очима!
Плач гнева и љубави!
О, Чешка у сузама!
И Шпанија у крви!

Планина — црно бреме,
Затамнила цео свет!
Време је — време — време
Да вратим Творцу билет.¹

Одбијам — да посивим.
У Бедламу² с нељудима —
Одбијам — да живим.
Са уличним курјацима

Одбијам — да завијам.
С ајкулама равница
Одбијам — да пливам,
Низ леђа — ко капљица.

Не, не треба мени слух,
Видовитост да засијам…
На свет твој безумни, глух,
Један је одговор — одбијам.

1939.

Марина Цветајева
Препевао : Александар Мирковић

 

НАПОМЕНЕ: 1. Парафраза речи Ивана Карамазова из романа „Браћа Карамазови“ Ф.М. Достојевског, прим. прев.
„Чуј, ако сви морају патити да би страдањем платили вечну хармонију, шта ће онда ту деца, кажи ми, молим те. Сасвим је непојмљиво зашто су морала да плате и она и зашто да плаћају патњама хармонију? Ради чега су и она доспела у материјал, и собом нађубрила за некога будућу хармонију? Солидарност у греху међу људима, ја разумем; разумем и солидарност у одмазди, али, ваљда, није с дечицом солидарност у греху, и ако је истина заиста у томе да су и она солидарна са очевима својим у свима злочинима очева, онда, наравно, та истина није од овога света, и мени је непојмљива. Неки ће шаљивчина можда рећи да ће дете ионако одрасти и нагрешити, али, ето, оно још није одрасло, а пси га, осмогодишње, растргли. О, Аљоша, ја не хулим на бога! Разумем ја какав ће то морати да буде потрес васионе, кад се све на небу и под земљом слије у један глас похвале, и све што живи и што је некада живело ускликне: „Ти си у праву, Господе, јер се указаше путеви твоји!“ Кад се мати загрли са мучитељем чији су пси растргли њеног сина, па све троје у сузама ускликну: „У праву си, Господе!“ – онда ће, наравно, настати врхунац познања, и све ће се објаснити. Али, ето, ту и јесте закачка: баш то ја не могу да прихватим. И док сам на земљи, журим да предузмем своје мере. Видиш ли, Аљоша, можда ће се збиља тако десити да ја, ако поживим до тога тренутка, или васкрснем да га видим, да ћу и ја најпосле ускликнути са свима, гледајући у мајку која се загрлила са мучитељем свога детета: „У праву си, Господе!“ Али ја нећу да тада кличем. Док још имам времена, журим да се оградим, и стога се те највише хармоније потпуно одричем. Она не вреди једне сузице ни само оног једног измученог детета, што је тукло себе шачицом у груди и молило се „боги“ у својој смрдљивој јазбини неискупљеним сузицама својим! Не вреди, јер су сузице његове остале неискупљене. Оне морају бити искупљене, иначе не може бити хармоније. Али чиме, чиме ћеш их искупити? Зар је то могућно? Зар тиме што ће оне бити освећене? Али шта ће ми та освета, шта ће ми пакао за мучитеља, шта ту може пакао поправити кад су она већ намучена? И каква је то хармонија кад је ту и пакао: ја хоћу да опростим и хоћу да загрлим, ја уопште нећу да се више страда! И ако су патње дечје отишле на попуњавање оне суме патњи која је била неопходна да се плати та истина, онда тврдим унапред да сва та истина не вреди те цене. И, најзад, нећу да се мати грли са мучитељем чији су пси растргли њеног сина! Не сме она њему опростити! Ако хоће, нека прашта за себе, нека прашта мучитељу за своју неизмерну материнску патњу; али мучење свога растргнутог детета она нема право да опрости, нити сме опростити мучитељу, па баш да му и дете само опрости! А кад је тако, кад они не смеју опростити, где је ту хармонија? Постоји ли у целом свету биће које би могло и имало права опростити? Ја нећу хармонију, из љубави према човечанству је нећу. Боље да останем са патњама неосвећеним. Боље да ја останем при неосвећеној патњи својој и при свом неутољеном негодовању својем, па макар и не био у праву. Сувише скупо цене ту хармонију, није за наш џеп да толико платимо улазницу. И стога ја журим да своју улазницу вратим. Ако сам поштен човек, ја сам дужан да је вратим што пре. То и чиним. Не да не прихватам бога, Аљоша, него му само улазницу, са највећим
поштовањем, враћам натраг.
– То је побуна! – проговори Аљоша тихо и оборивши поглед.“
(Ф. М. Достојевски, Браћа Карамазови)

2. Лондонска болница за душевно оболеле, прим. прев.

Афанасиј А. Фет, КО НИЈЕ У СТАЊУ ДА СЕ БАЦИ СА СЕДМОГ СПРАТА…

„Тајна поезије је скривена од глувих, глуви у поезији траже „репродукцију живота“, у очима малограђанина песник је – безумник. Међутим… ко није у стању да се баци са седмог спрата наглавачке, са непоколебљивом вером да ће се винути у небо, није лиричар“.

Афанасий Афанасьевич Фет «О стихотворениях Ф. Тютчева», 1859
Превео: Александар Мирковић

Афанасиј А. Фет, КАКО МИЛУЈЕШ, СРЕБРНА НОЋИ…

Како милујеш, сребрна ноћи,
У души цветање силе неме, тајне!
Окрили! – да надјачам дај ми моћи,
Трулеж бездушни, очаје бескрајне.

О, каква је ноћ! Алмазна роса,
Огањ живи с огњима неба у спору,
Ко океан отворена небеса,
И земља спава ко звезде у мору.

Мој дух, ноћи!, ко пали серафим
С вечним животом звезда сродство признаје,
И, окриљен сада дисањем твојим –
Спреман је да лети кроз тајне бескраје.

1850.

Афанасиј А. Фет
Препевао: Александар Мирковић

Афанасиј А. Фет, МОЛЕ СЕ ЗВЕЗДЕ…

Моле се звезде, трепере, румене,
Моли се месец, плови по лазуру,
Облаци лаки повијају сене,
Земна их тама привлачи у буру.

И виде наше патње и химере,
И виде страсти те битке олујне,
У алмазном оку сузе им трепере —
Но ипак, пламте молитве нечујне.

1833.

Афанасиј А. Фет
препевао: Александар Мирковић

Александар Мирковић, ПРВИ МАЧ

Јер наш рат није с крвљу и с телом, него с поглаварима,
и с властима, и с управитељима таме овога света…


Стојте, дакле, опасавши бедра своја истином и обукавши
се у оклоп правде… и кацигу спасења узмите, и мач Духа
који је реч Божја. (Еф. 6:12-18)1

А ваши црвени барјаци
Саткани су од наше крви.
Не, нисте ви храбри курјаци
Већ на лешу народа – црви!

И цркве, пацови, ријете!
Из преораних гробова – храна!
Крви би да се напијете –
Вампири! – из наших рана.

А ми Мач о појас пашемо,
Не гвоздени, већ онај Први,
И када до Слова сташемо –
Бежаћете од наше Крви!

јануар 2021.

Александар Мирковић

НАПОМЕНА: (1) 12. Јер наш рат није с крвљу и с телом, него с поглаварима, и с властима, и с управитељима таме овога света, с духовима пакости испод неба. 13. Тога ради узмите све оружје Божије, да бисте се могли бранити у зли дан, и свршивши све одржати се. 14. Станите дакле опасавши бедра своја истином и обукавши се у оклоп правде, 15. И обувши ноге у приправност за јеванђеља мира; 16. А сврх свега узмите штит вере, о који ћете моћи погасити све огњене стреле нечастивога; 17. И кацигу спасења узмите, и мач Духа који је реч Божија. 18. И сваком молитвом и прозбом молите се у Духу у свако доба, и уз то бдите са сваком истрајношћу и мољењем за све свете… (ЕФЕСЦИМА ПОСЛАНИЦА СВЕТОГ АПОСТОЛА ПАВЛА, 6, 12-18)


Арсеније Савин, Сећање на Сусрет

Молим Те: дај ми да осетим онај Трен,
Кад се моје са молитвама звéзда сложе,
Кад нестане плот, и кад нестане с
ȅн —
Док сам на Земљи — дај ми још једном Боже!

1942.

Арсеније Савин