Иван Буњин, БОГ

Ветрић је дувао с мора и месец рогом 
Стајаше на крају сеоског сокака.
Сенка кућерка је лежала за прагом,
И кућа је била бледо-бела, лака… 

Ветрић је дувао јужни у топлој ноћи.
На обали, у плићаку,  вал се крио,
И шумећи, тихо је са Богом беседио,
Снено своје чело и не подижући. 

И месец над балконом у ноћи тамној 
Светлеше сетно на праг, на кров и гнезда…
А Бог беше ведар, прост, радостан вазда: 

У ветру је био, и души мојој бездомној 
И дрхташе сињим блесковима звезда
У плавети неба, чистој и огромној.
1908.

Иван Буњин
Препевао: Александар Мирковић

Advertisements

Владимир Соловјов, ЕМАНУИЛ (Са нама је Бог)

Та ноћ је у тами векова нестала,
Кад се, уставив злобу света овог,
Земља  у нарујче неба бацила —
И у тишини се роди Са-Нама-Је-Бог.

И много је тога немогуће данас:
Цареви у небо више не гледају,
И не чују пастири у пустињи глас,
Онај којим анђели о Богу певају.

Али вечно, што се те ноћи открило,
Временом је — неуништиво!
И Слово ти се у души опет родило,
Под јаслама се родило живо.

Да! Са нама је Бог — не у шатору плавом,
Не иза границе безбројних светова,
Не у злом огњу, не у дисању бурном,
И не у уснулом сећању векова.

Он је овде, сада — у животу пролазном, 
У токовима мутним света немирног. 
И знај да владаш тајном за све радосном: 
Бесмртни смо; зло немоћно; са нама је Бог.
1892.

Владимир Соловјов
Препевао: Александар Мирковић

Јеромонах Роман, СВЕТА НОЋ!

Оцу Николају, с најдубљим поштовањем

Света ноћ! Блаженство и спокој!
Стојим сам под безданом куполом.
Себе носи ка магли далекој
Млечни Пут над смиреном реком.

Ни ветра, ни звука, ни душе.
Снег, посвуд снег под луном трепери.
Скит забити. Свећа дрхти сред тмуше.
Свуд трагови невидљивих звери.

Без тишине мртва је лепота.
Она таји пут Богопознања.
У боровима сазвежђа смрзнута,
Пахуље се зâре од радовања.

Из тих места до Вечности — руком.
Дах јој видим код најближег стôга…
Света ноћ! Блаженство и спокој.
Стојим сам. И срце зна Бога.

14. фебруар 1994. Скит Ветрово

Јеромонах Роман Матјушин
Препевао: Александар Мирковић

Иван Буњин, АНЂЕО

У час вечерњи, над мирном степом,
Док је залазак над њом светлео,
Посред небеса, стазом етерском,
Вечерњи је анђео пролетео.

Видео је сумрак предвечерњи, —
И већ се плавео исток, —
И зачу гласић дечји у даљини,
У ражи, јасан ко поток.

Он је ишао берући класја,
Певао и венац плео, —
Песма саткана од звука раја —
Неземне, чисте душе део.

„Благослови свога млађег брата, —
Господ каза. — Благослови
Дете у смирај вечерњег сата
На пут истине и љубави!“

И анђео, светлим осмехом,
Тихо је осенио дете,
И на заласку зракасто-сјајном
У светлост нежно одлете.
1891.

Иван Буњин
Препевао: Александар Мирковић

Фјодор И. Тјутчев, КАКО СИ ЛЕПО, О, ТИ МОРЕ НОЋНО…

Како си лепо, о, ти море ноћно, 
Овде светло, тамо плавотамно…
Сјајем луне оживљено, моћно,
Ходи, и дише, и блиста оно. 

На бесконачном пространству слободе
И блесак и покрет, грохот и гром…
Сијањем бледим обливене воде,
Како си лепо у сјају самотном!

Пучино велика, пучино морска,
Чији ли празник празнујеш сад?
Валови носе, и грми и блеска 
И нежних звезда с висина пâд. 

У узбуђењу, и у томе сјају,
Ко у сновиђњу изгубљен стојим —
О, како жудим да у загрљају
Утопим душу, са њима се спојим…
1865.

Фјодор И. Тјутчев
Препевао: Александар Мирковић

Иван Буњин, ПОЛАРНА ЗВЕЗДА

Своју дивљу шатру сред снега и леда
Подигла је Смрт. Над њом ноћ — пола года.
И Поларна Звезда бледа
Непомична пламти у бездану свода.

Она гледа у мутну утвару. Смрт је ту.
Крај шатора је засела, устремила
Тамни поглед свој у поноћну тврђаву —
И над њом се Звезда заувек следила.
1904.

Иван Буњин
Препевао: Александар Мирковић

Иван Буњин, ЗЕЛЕНА БОЈА МОРСКЕ ВОДЕ…

Зелена боја морске воде
На своду се мрешка стакленом,
Драгуљ предјутарње звезде
Блиста му у телу прозрачном.

И као дете после сна,
Дрхти звезда у пламу светлице,
А ветар јој дува у трепавице,
Да их опет не склопи она.
1901.

Иван Буњин
Препевао: Александар Мирковић

Иван Буњин, ДУХОВИ

Не, мртви нису умрли за нас!
Постоји старо шкотско предање,
Њихове сени у поноћни час,
Невидљиве крећу нам у сретање.

Да прашњаве харфе на зидовима
Тајно дирају њихове руке,
У дремљивим будећи струнама
И сладносне и тегобне звуке.

Ми бајкама предања зовемо,
Глуви, не појмимо дан што мину;
Но у сумрак бајкама живимо,
С поврењем слушамо тишину.

Не верујемо у духове; ал и нас
Мучи љубав и растанка муке…
Много пута њихов слушао сам глас,
Све те тужне и сладосне звуке!
1903-1905

Иван Буњин
Препевао: Александар Мирковић

Марија Јефтимијевић Михајловић, ДУША

„Духован човек је – сав бол.“
Старац Пајсије Светогорац

Отворим ли слух за векова тишине¹
кроз ветрове, реке понорнице
– Чујем крик живота и смрти кораке
И бол траве док пада у откосе
И пупољке док јесен проносе
Врисак земље што пред сушом пуца
Под костима и крстовима што тужи и грца.

Тад у мени плачу и сви моји преци
И огласе животом сва нерођена деца
Тада крв је моја река која јеца
и рањена земља од корака мека.

Али бол у телу што налази дом
Молитва је Души – не од овог света –
Она ми је гошћа, стигла са Небеса
И у њој су гости и сви моји преци
И предака мојих сва Божија деца.
И она је млада, и она је вечна
и она је Патња, и она је Песма –
Песма од Радости, песма од спокоја:
– „Христос васкрсава, радости моја!“

Марија Јефтимијевић Михајловић

Напомена: [1] Стих инспирисан насловом збирке Владете Вуковића „Отвори слух за тишине“ (1976)

Преузето са блога Марије Јефтимијевић Михајловић SANTA MARIA DELLA SALUTE

 

Иван Буњин, ПОРТРЕТ

Гробље, капелица над раком, 
Венци, свеће, једна слика 
И у раму, с црном траком, —
Два су ока јаснолика.

Кроз прашину на стаклима, све̏тлом
Утроба капеле гори.
„Што сам у гробу, подне је, лето?“ —
Невидљив неко тихо збори.

Фризура кокетно-проста,
И пелерина преко плећа…
А свуд около — капље воска,
Црна врпца око свећа,

Венци, кандила, трулеж пахне…
И тај поглед  пун милости
С чудом се весело осмехне
На те погребне глупости.
1903.

Иван Буњин
Препевао: Александар Мирковић