Фјодор И. Тјутчев, НАД ОВОМ ГОМИЛОМ ТАМНОМ…

Над гомилом овом утуљеном,
Над дубоко уснулим народом
Хоћеш ли сванути, о Слободо!,
И блеснути лу̏чом својом златном?…

Засијаће твоја лу̏ча ми̑ља,
И растерати све магле и сне…
Али ране старе, ране гнојне,
Ожиљке боли и насиља,

Разблудне ду̑ше, пуне отрова
Што ум изједа, по срцу рије. —
Ко ће да вида, ко да умије?
Ти, пречиста ризо Христова…

1857.

Фјодор И. Тјутчев

Препевао: Александар Мирковић

Advertisements

Фјодор И. Тјутчев, ПРОРОЧАНСТВО

Нису то гласине у народу,
Није вест рођена у нашем роду —
Древни је то глас, са висина глас:
„Четврти  век већ је на исходу,
Свршиће се он — и свануће час!

И сводови древне Софије,
Усред васкрсле Византије,
Озариће опет Христов олтар“.
Падни пред њим, о царе Русије, —
И устани као свесловенски цар!
1850.

фјодор И. Тјутчев

Препевао: Александар Мирковић

Фјодор И. Тјутчев, SILENTIUM!

Ћути и скривај док се роје
И осећања и снове своје —
Нека се у дубинама душе
Подигну и поново сруше
Нечујно, ко звезда ноћни пути, —
Диви се њима — и ћути.

Како срцe да искаже себе?
Како други да схвати тебе?
Твоме животу шта даје драж?
Изречена мисао је лаж —
Прокључаш ли извор се замути,
Напој се њиме — и ћути…

У себи самом да живиш знај —
У души ти је свег света сјај
Мисли, чаробно-тајни хум —
Заглушиће их спољашњи шум,
Дневних зрака светло их мути  —
Њихову песму појми — и ћути!…
почетак 1830.

Фјодор И. Тјутчев

Препевао: Александар Мирковић

Петар Петровић Његош, ЉЕТЊЕ КУПАЊЕ НА ПЕРЧАЊУ

Помоли се иза круте скале,
о титане, царе дуговласи,
за твој триомф све је приправљено.
Даница је исток засмијала,
чаровите разасула власи,
њежно краче цвијетним стопама
по плаветном и тихом простору.
Све се хоре шуме и дубраве
од радости и слатког појања;
вид су сјајни узели потоци,
играјући немирно скакају
у њедрима кипућега поља.
Глас пастира и глас земљедјелца
већ јутрењу пролама тишину;
морнар смјели на мору се њиха,
мути веслом сребрне валове
кâ лопатом пастир жеравице.
Јошт те чека љубимац Авроре
на бријегу тихога канала;
заборављен судбом и људима,
но утјешан у мрачној пустињи
са зракама свога створитеља
те призире људе и судбину
како једно лажно сновидјење, —
ја те чекам, чекам с нестрпјењем
да се прострем у морску пучину,
да полетим мало физически,
кâ што летим ваздухом морално.¹

Петар Петровић Његош, ПЈЕСМЕ, (стр. 167), Удружени издавачи, Београд, 1967.

НАПОМЕНЕ: 1. морално — овде у значењу  духовно

Петар Петровић Његош, ПОЗДРАВ РОДУ НА НОВО ЉЕТО

Роде драги, витешко кољено,
поздрављам те са Новом годином!
Бог ти умне силе обновио,
да нпаредно к дичној цјели ступаш,
уминим в’јенцем да окитиш матер,
којега је досад попирала
мрачна глупост нечистим ногама.
Ђê  просвјета  —  ту су напредности,
ђê просвјета — ту народност цвјета;
ђê народност — живот је душевни,
ђê је није — без душе кипина.
Просвјете су отпрти храмови,
с крунама се вјенчала Минерва;
не смију се на св’јет показати
груби слуге бездне демонове
сл’јепи Омар и Теинзигоан.
Ко се стиди мајчина млијека,
нек се стиди људих и свијета,
нек се стиди сунца и мјесеца,
јер му их је мати даровала.
Родољубје што је? Електрика,
пречишћена искра божанствена
кроз пламове бесмртнога огња.
Храм нечисти она не полази,
ал’ у прса што су благородна —
ту се игра, ту је њено царство.
Које срце за својост не туче,
залуду се у прса будило,
само што се мртвом крвљу трује.
Липо, лјепо, лепо и лијепо,
било, бјело, бело и бијело —
листићу су једнога цвијета,
у пупуљ се један одњихали.
Ситнарије ђецу забављају,
трудностима људи надвладаше;
трудови су за род бесмртије —
благо роду а благо потомству!
Чист пут оста сили вјеровања;
пара ватром живом поћерата
и завјети душах небесима —
свак уз своју нека лети зраку;
простора је доста к жертвенику,
сви уз једну — не бива тјескоте,
преноси су лаки материје.
Не пита се ко се како крсти,
но чија му крије крвца душу,
чије га је мл’јеко задолјило.
То је вопрос светога символа.
Невјешта се уста скаменише
која свето јевангелско слово
химернијем пламом раздимаху,
под којијем грдно сазр’јеваше
адско сјеме братскога раздора.
Осахоше самоубиствене
неопитне руке слијепацах
те аманет и општу светињу,
језик славни и народност своју
раздираху и каменоваху.
Са којим су прса талисманом
тако горда, тако окићена
како што су с срцем ватренијем
у ком крвца родољубја кипи?
Ко је вјеран домаћој светињи,
полезан је власти, домовини;
ко л’на мајку своју родну хули,
на њега се у страшној љутости
ломи вјечна родитељска клетва;
прах ће његов буре хуленија
волновати вјечно у гробницу.

Петар Петровић Његош, ПЈЕСМЕ (стр. 173-175), Удружени издавачи, Београд, 1967.

Владимир Соловјов, ЧЕМУ РЕЧИ?

Чему речи? У безмеђу азура
Валова етерских складни токови
Носе ти жеље узавреле ко бура
И уздахе тајне неме љубави.

И, треперећи пред милим прагом,
Заборављених снова хрли ти рој.
Том, тако блиском ваздушном стазом,
Још трен — и пред тобом сам, само твој.

У магновењу сусрета невидљивог
Незнана светлост озариће тебе,
И тешки сан живота свакодневног,
Чезнући и волећи, збацићеш са себе.

септембар 1892.

Владимир Соловјов

Препевао: Александар Мирковић

Ј. В. Гете, КЛАРИЧИНА ПЕСМА

Поплављен
Срећом
И јадом и сном,
Стрепети
Надом
И грцати њом,
Клицати
С небом,
Немети под њим —
Волети! — Боже,
Шта има над тим.

Ј.В. Гете, Лирске песме, Издавачка књижарница Геце Кона, Београд, 1932

Препевао: Велимир Живојиноић

Арсеније Тарковски, ЗЕМНО

Када би моме роду записана била 
          Мекана колевка богова, 
Небеска мајчица би ме напојила 
          Светим млеком облака. 

Постао бих бог шуме ил реке, што вреба, 
          Чувар био хлеба и гроба, — 
Али човек сам, бесмртност ми не треба: 
          Страшна је неземаљска судба. 

Хвала, са усана ми осмех спао није 
          Над сољу и над жучи земној. 
Збогом, праштај, виолино Олимпије, 
          Не смеј се, и нада мном не пој. 
1960.
 
Арсеније Тарковски 

Препевао: Александар Мирковић 

Петар Петровић Његош, НОЋ СКУПЉА ВИЈЕКА

La douceur de l’haleine de cette deesse
surpassait tous les parfums de l’Arabie heureuse
(“Сладост  даха  те  богиње надилази
све  миомирисе  срећне  Арабије”)
À

Плава луна ведрим зраком у прелести дивно тече
испод поља звјезданије у прољећну тиху вече,
сипље зраке магическе, чувства тајна нека буди,
те смртника жедни поглед у дражести слаткој блуди.
Над њом зв’језде ројевима брилијантна кола воде,
под њом капље ројевима зажижу се ројне воде;                  5
на грм славуј усамљени армоничку пјесну поје,
мушице се огњевите кâ комете мале роје.
Ја замишљен пред шатором на шарени ћилим сједим
и с погледом внимателним сву дивоту ову гледим.           10
Чувства су ми сад трејазна, а мисли се разлетиле;
красота ми ова божа рàзвијала умне силе.
Него опет к себе дођи, у ништавно људско стање,
ал’ лишено свога трона божество сам неко мање;
претчувствијем неким слатким ход Дијанин величави   15
душу ми је напојио — све њен в’јенац гледим плави.
О насљедство идејално, ти нам гојиш бесмртије,
те са небом душа људска има своје сношеније!
Слух и душа у надежди пливајући танко пазе
на ливади движенија — до њих хитро сви долазе!           20
Распрсне ли пупуљ цв’јетни али кане роса с струка —
све то слуху оштром грми, код мене је страшна хука;
затрепте ли тице крила у бусењу густе траве,
стрецања ме рајска тресу, а витлења муче главе.
Тренућ ми је сваки сахат — моје време сад не иде;          25
силе су ми на опазу, очи бјеже свуд — да виде.
Док ево ти дивне виле лаким кроком ђе ми лети —
завид’те ми, сви бесмртни, на тренутак овај свети!
Ход је вилин млого дични на Аврорин када шеће,
од сребрног свога прага над прољећем кад се креће;          30
зрак је виле младолике тако красан ка Атине,
огледало и мазање презиру јој черте фине.
Устав’ луно, б’јела кола, продужи ми часе миле,
кад су сунце над Инопом уставити могле виле.
Прелесницу како видим, загрлим је кâ бог вели,                 35
уведем је под шатором к испуњењу светој жељи.
При зракама красне луне, при свјећици запаљеној
пламена се споји душа ка душици раскаљеној
и цјеливи божествени душу с душом драгом слију.
Ах, цјеливи, божа мана, све прелести рајске лију!          40
Цјелителни балсам свети — најмирисни аромати
што је небо земљи дало  на усне јој стах сисати.
Совршенство творенија, таинствене силе боже,
ништа љепше нит’ је када нити од ње створит може!
Малена јој уста слатка, а ангелски обрашчићи                  45
од тисуће што чувствујем једну не знам сада рећи!
Сњежана јој прса округла, а стрецају светим пламом,
дв’је слонове јабучице на њих дубе слатким мамом;
црна коса на валове низ рајске с игра груди…
О дивото! Чудо смртни ере сада не полуди!                             50
Б’јела прса гордија су под црнијем валовима
но планина гордељива под вјечнијем сњеговима
на излазак кад је сунца са равнине цв’јетне гледим,
кроз мрежицу танке магле величину кад јој сл’једим.
Играм јој се с јабукама  два свијета срећна важе,                  55
к восхиштењу бесмртноме лишеника среће драже;
зној лагани с њеном косом с занешене тарем главе…
Друге среће, мало важне, за њу би дâ, и све славе.
Не мичу се уста с устах — цјелив један ноћи ц’јеле!
Јошт се ситан не наљубих владалице виле б’јеле;              60
свезала се два погледа магическом слатком силом,
као сунце с својим ликом када лети над пучином.
Луна бјежи с хоризонта и уступа Фебу владу,
тад из вида ја изгубим дивотницу моју младу!

Петар Петровић Његош, ПЈЕСМЕ, (стр. 168-170), Удружени издавачи, Београд, 1967.

Владимир Соловјов, БЕСКРИЛНИ ДУХ, ЗЕМЉОМ ПОКОРЕН…

Бескрилни дух, земљом покорен,
У самозабораву, заборављен бог…
Само један сан — и опет је окриљен, —
Високо од немира световног.

Нејасна луча познатог блистања,
И одјек тихи песме неземне, —
Пређашњи мир вечнога сијања
Опет се диже испред душе нежне.

Само један сан — и у тешком буђењу
Ти ћеш чекати сред мучне сете
Поново одсев неземног виђења,
Поново одјек хармоније свете.

јун 1883.

Владимир Соловјов

Препевао: Александар Мирковић