Георг Тракл, ПЕСМЕ

МУЗИКА У МИРАБЕЛУ

Водоскок пева. Низ безмерје
плаво облаци нежни броде,
кроз стари парк у предвечерје
полако тихи људи ходе.

Праотачки се мермер сури.
Птице се јатом у даљ крећу.
Очима мртвим фаун зури
у сене што се с тмином сплећу.

Кружећи, лишће с крошња старих
пада кроз прозор отоврени.
у одаји се ватра жари
сабласне сликајући сени.

У кућу бели странац крочи.
Пас јури трошним ходницима.
Служавка тне лампу, точи
соната звуке ноћницима.

РОНДЕЛ

Протекло је све злато дана,
вечерње боје смеђе, плаве:
мру кад се благ фруле јаве
вечерње боје смеђе, плаве.
Протекло је све злато дана.

САН ЗЛА

Смртног звона звуци још крстаре –
у црној соби љубавник се буди,
прислања образ звездама и студи.
На реци видиш једра, паламаре.

Сјакте се сукње, звецкјау гитатре.
Калуђер, трудна жена, тиска људи.
Под златним сјајем кржља кестен худи;
црно и тужно штрче цркве старе.

Кроз бледе маске дух зла гледа сада.
Грозно и тмурно сутон на трг пада;
пред вече аде од шаптања трепте.

Читају мутне знаке птичјег лета
губавци који труле. Парком шета
сестра са братом, гледају се, цепте.

МЕЛАНХОЛИЈА

Плавкасте сенке. О, те тамне очи,
њин дуги поглед док клизе нетрагом.
Гитара звуци прате јесен благо
у башти што се у цеђ мрку точи.
Туробност смрти из нимфиних шака
озбиљно струји, трошне усне сишу
црвене дојке, низ црну цеђ се њишу
увојци влажни сунчевог дечака.

ОЗАРЕНА ЈЕСЕН

Навршава се лета круг
воћем и чистим златним вином.
Чудесни самотников друг
мир је што влада шумском тмином.

Добро је, – вели сељак сад.
Пред сам крај снажи и весели
вечерњих звона тихи склад.
Поздравља јато што се сели.

Љубавни ово чај је благ.
Таласи чун низ реку гоне
и лепох слика ђердан драг –
у ћутање и покој тоне.

У СТАРИ СПОМЕНАР

Непрестано се враћаш, меланхолијо,
о, благости усамљеничке душе.
Окончава се жарење златног дана.

Болу се скрушено стрпљиви приклања
брујећи благогласјем и меким лудилом.
Гле! Смркава се већ.

Опет се враћа ноћ и јауче смртно створење,
а и још једно пати с њим.

Дрхтећи испод јесењих звезда
сваке се године дубље приклања глава.

ЧОВЕЧАНСТВО

Пред човечанством ватрен бездан ров,
бубњање, ход сред крвавога дима,
ратници тамних чела; гвожђа зов,
очај и ноћ у тужним мозговима:
Евина сенка, црвен новац, лов.
Вечера тајна, кроз облак светлост грану.
Благ мук у хлебу и у вину бди,
а њих се сабра дванаест. Пре но свану
вичу кроз сан у маслињакку сви;
и свети Тома гура прст у рану.

DE PROFUNDIS

Има стрњишта на које црна киша пада.
Има смеђе дрво што усамљено стоји.
Има пискав ветар што кружи око празних колиба.
Како је тужно ово вече.

Иза мајура
блага сирота оскудно класје пабирчи.
Округле, златне очи у сутону јој се питају,
а крило јој ишчекује небеснога женика.

Док се враћаху
пастири нађоше слатко тело
иструлело у трновом жбуну.

Ја сам сенка далеким мрачним селима.
Божјег ћутања
напих се из бунара-луга.

Чела ми се дотиче хладни метал.
Пауци траже моје срце.
Има светлости што трне у мојим устима.

Ноћу се на пустари затекох
засут смећем и прахом звезда.
У жбуње леске
опет зазвучаше кристални анђели.

ПОПОДНЕВНО ШАПУТАЊЕ

Плашљив, танак сунчев сјај,
воће пада с гране родне.
цело дуго послеподне
мир прекрива плави крај.

Замире метала звук;
бела звер на земљу клону.
Девојачке песме тону
у опалог лишћа мук.

Док лудила куша лет,
чело Божје боје сања.
У первазу распадања
брегом трчи сенки сплет.

Сутон, вино, мир по тлу;
тужна свирка на гитари.
благој лампи што се зари
тад се враћаш ко у сну.

ПСАЛМ

Посвећено Карлу Краусу

Постоји светиљка коју је утрнуо ветар.
Постоји крчма у пустари из које по подне излази пијаница.
Постоји виноград, спаљен и црн, с рупама пуним паукова.
Постоји просторија коју окречише млеком.
Лудак је умро. Пстоји острво у Јужном мору
што дочекује бога сунца. Ударају бубњеви.
Мушкарци играју ратничке игре.
Жене њишу куковима под пузавицама и огњеним цвећем
кад се распева море. О, наш изгубљени рај.

Нимфе су напустиле златне шуме.
Сахрањују странца. Тад почиње треперава киша.
Панов син се јавља у лику радника-кубикаша
што преко поднева спава на ражареном асфалту.
Постоје девојчице у једном дворишту у хаљиницама препуним беде што кида срце!
Постоје собе пуне сазвучја и соната.
Постоје сенке што се грле пред ослепелим огледалом.
Крај болничких прозора греју се оздрављеници.
Бела пара на каналу доноси крваве заразе.
Туђа сестра се опет јавља у нечјим злим сновима.
Почива у лесковом жбуњу и игра се с његовим звездама.
Студент, можда двојник, гледа за њом дуго с прозора.
Његов мртви брат стоји иза њега, или силази низ старе завојите степенице.
У тмини смеђих кестенова бледи лик младог искушеника.
Башта је усред вечери. У дворишту лепршају слепи мишеви под аркадама.
Настојникова деца престају да се играју и траже небеско злато.
Завршни акорди квартета. Слепа девојчица дрхтећи трчи низ алеју,
а сенка јој касније пипа дуж хладних зидина, окружена бајкама и светским легендама.

Постоји празан чамац који увече носи вода низ црни канал.
У тами старога азила дотрајавају људске развалине.
Мртва сирочад лежи крај баштенског зида.
Из сивих соба излазе анђели заблаћених крила.
Црви капљу са њихових пожутелих капака.
Трг пред црквом је мрачан и ћутљив, као у данима детињства.
На сребрним петама клизе ранији животи
и сенке проклетника силазе у воде што уздишу.
У гробу свом се бели чаробњак игра својим змијама.

Ћутке се над костурницом отварају Божје златне очи.

ПРОПАДАЊЕ

Увече, када звона на мир звоне
пратим лет птица дивни и безмерни,
поворке тих ходочасника смерних
које у јасну даљ јесењу роне.

Ходећ по башти, где се сутон хвата,
сањам о њиној светлијој судбини,
док сати ток заустављен се чини.
За облацима пратим стазе јата.

Задрхтим тад од даха распадања.
Нариче кос из обнаженог грања.
Уз притоке трошне лоза се румени,

док се, мртвачко коло деце неме,
крај ограда бунара запуштених
зебући клоне плаве хризантеме.

НОЋНА ПЕСМА

Непомичнога дах. Животињски лик
укочен од плавети, од њене светости.
Огромно је ћутање у камену

маска поноћне птице. Благи трозвук
скупа одбрујава. Елаи! твоје се лице
нагиње немо над плавичасте воде.

О, ви тиха огледала истине!
На самотниковој слепоочници од белокости
јавља се одсјај палих анђела.

***

Страховито је пропадање рода.
У тај час пуне се очи посматрача
златом његових звезда.

Увече тону звона што више не брује,
руше се црни зидови на тргу,
мртви војник зове на молитву.

Као бледи анђео
ступа син у празни дом својих отаца.

Сестре су отишле далеко: белим старцима.
Ноћу их спавач нађе под стубовима у трему
на повратку са тужних ходочашћа.

О, како им је коса препуна блата и црва,
док он ту стоји на сребрним ногама,
а оне помрле излазе из голих соба.

О, ви псалми под пламеним поноћним кишама,
кад слуге коривама по благим тукоше очима,
кад се детињски плодови зове
надвијају у чуду изнад празнога гроба.

Тихо се месеци пожутели котрљају
преко младићевих грозничавих чаршава
пре но што наиђу зима и ћутање.

Георг Тракл, ИЗАБРАНЕ ПЕСМЕ (из збирке ПЕСМЕ објављене 1913), СКЗ, Београд

Изабрао и превео: Бранимир Живојиновић

Александра Мирковић, МОЈА БАКА ЈЕ САХРАНИЛА САПУН


Моја бака никад није користила сапун.
Говорила је: Не ваља се…
А увек је мирисала на босиљак и нану,
Јутро у пролеће и шуму у лето.

Моја бака никад није користила сапун.
Говорила је: То је од ђавола, сине…
(Иако сам јој била једина унука).
Ђаволи га праве у казану,
Кувају људске душе, додала би.

Деца у селу су ми рекла да је луда.
Мамa је вртела главом: Не пије лекове…
Тата је причао о неком давном рату,
А ја сам их слушала, гледала и волела…

Бака се сваки дан молила, предвече, код крушке.
Плела венчиће од цвећа, полагала их на земљу
И опет се молила док се не смркне.
Зашто се ту молиш, једном сам питала.
Дођи, рекла је, дођи кад нико не види.

Лето, дрхти август, мирише у врелини свој крај.
Топле и благе отварају се очи неба.
Дошла сам, а она је почела да копа ─
И откопала дрвену кутију.
Отворила је, а унутра:
─ Сапун!
Бако, зашто си закопала сапун.
Сине, рекла ми је, (а била сам јој унука),
Сине, дали су ми га ’45, ал то није сапун,
Погледај ове тачке, то су очи мога Ђорђа,
Звезде, исте твоје, а ово, ово је Павлов осмех,
Погледај косе Јеленине, дуге прсте Станине ─
То су моја деца.
А овде су очи, и уши, и главе, и руке, и ноге
Јованове, Милошеве, Миланове, Ђурђине, Јованине…
Читаво наше село стало у један сапун…
Па сам га, сине, сахранила…

Дечји гласови у даљини ме дозивају.
Летња ноћ, топла, пуна. Мирише на живот.
А ја дрхтим, не знам зашто, не разумем…
И осећам да моја бака није луда.
Није луда! Није луда!

Александра Мирковић III/1
Карловачка гимназија
Сремски Карловци

ИЗВОРИ:

  1. https://jadovno.com/jovan-miric-sahranjivanje-sapuna/#.YhSmLZZddPY
  2. Јован Мирковић, ОБЈАВЉЕНИ ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА О ЈАСЕНОВАЧКИМ ЛОГОРИМА, Издавачи: ГрафоМарк, Лакташи Бесједа, Бања Лука Музеј жртава геноцида, Београд, 2000.

    „Усташе само спроводе у Јасеновцу њемачку глобалну политику… Врше масовни геноцид и у исто вријеме користе жртве за стицање капитала. Није ријеч само о производњи сапуна од њих, него прављењу ташни, ципела, четки итд, управо што су и Нијемци радили. Поред тога, скидају жртве и узимају њихову одјећу, обућу, златне зубе, личне предмете итд. … Та чињеница казује да ваља мало шире сагледати улогу Јасеновца у глобалној њемачкој политици освајања Европе, Азије и цијелог свијета, што је захтијевао крупни индустријски
    капитал.“ (стр. 187)

    „Ови типови гробница“ (односи се на текст: „Утврђено је да у Градини постоје три врсте гробница: – гробнице убијеног народа у стојећем ставу, – гробнице са искуханим костима
    жртава, које су кухане у жељезним казанима на Градини и – гробнице са пепелом спаљених људи.“) „отварају три значајна питања и дају дјелимичан одговор: прво, да су људи убијани
    масовно, друго, да су посмртни остаци вађени па спаљивани или директно живи или мртви спаљивани и треће, да су од људи усташе производиле сапун. Ко може да обори ове
    поставке, мора за то наћи доказ. Ово је истина.“ (стр. 188)

    Наводи у књизи Јована Мирковића су из књиге: Радомир Булатовић, Концентрациони логор Јасеновац с посебним освртом на Доњу Градину, Историјскосоциолошка и
    антрополошка студија, Сарајево, Свјетлост, 1990.

Арсеније Савин, СВЕТЛИЦА

Каткад ме ноћу пробуди звук,
Помислим: то је Твој глас!
За прозором ветрова хук,
А онда опет настане мук
И у даљини завија пас.

А у свануће црквена звона
Сребро разлију по мојој души.
И сећањима засија она –
На трен радосна, па опет болна.
Вољени свет се у мени руши.

А онда капи пролећне кише
Обришу сузе са мог лица.
И све је тихо, и све је тише,
И све нестаје, и све се брише…
Не трне само једна Светлица!

пролеће 1942.

Арсеније Савин

Игор Северјанин, ПРОЛЕЋНИ ДАН

Пролећни дан, и злато и слâд, –
Цео град сунцем заслепљен!
Ја сам опет – ја: опет сам млад!
Опет весео, заљубљен!

Душа пева, хрли у поља,
Туђинима говорим „ти“…
Какво пространство! каква воља!
Какве песме, и цветови!

Брзо ћу по друму кочијом!
Брзо ћу до младог луга!
Румена лица пред капијом!
Љубићу врага ко друга!

Шуме дубраве у висини!
Цвета трава и јоргован!
Кривих нема: сви су невини
У овај благословен дан!

април 1911.

Игор Северјанин
Препевао: Александар Мирковић

Александра Мирковић, ПСАЛАМ НАДЕ

Иву Андрићу1

„Творац је свемира свакога од смртника позваo у живот
да по заслугама прими награду славе у небеским становима.
Благо ономе који онамо непрестано упире памет те будан
избегава све што је грешно.“

А ја сваког јутра чекам,
а не знам шта чекам:
то није последњи ударац,
то није каква благост,
то је светлост која обасја
сваког од нас.

А ми сваког дана чекамо,
а наша крв кружи,
али без бола и без срама,
јер последња је богиња нада.2

6. април 2022.

Александра Мирковић III/1
Карловачка гимназија

НАПОМЕНЕ:

1. Иво Андрић, ПСАЛАМ СУМЊЕ

Тога је јутра певала златна птица у срцу мом: 
Које су твоје молитве дечаче? 
А ја сам лежао нем, без покрета, ко` они који 
Очекују последњи ударац. 
И нема беху моја уста, с печатом заборављених молитава; 
Где је рука која ме слама и држи крте конце мога живота? 
Не, 
Нема руке која ме бије! Нема греха ни опроштења! 
Светлост космоса ја сам пио, 
Тама космоса сад ме слама. 
Космос! – То је врели глас тела мога, 
То крв моја шиба и шуми и струји. 
Да, то су молитве. То је полумрачни смисао: 
Крв моја моли 
Молитвама, које су као јутарње магле 
Кад се дижу беле и неме пут безименог великог неба. 
Незнани! 
Твоја је рука на мени и тебе моли крв моја, која кружи; 
У полутами ћелије моје, 
Али кружи! 
У безнадежнсти живота овог, 
Али кружи!

(1915)

Иво Андрић, EX PONTO

2. Spes ultima dea

Растко Петровић, СА СВЕТЛИМ ПОЉУПЦЕМ НА УСНАМА

То, то! Умрети; никада више не живети! Никада!
Ову љубав са очију скинути, почетак ове мисли, ово дисање;
Птицо, сложи крила, сенком њином узбуђује ме ливада –
Гледај, ево сунца! Јаднице, шта зовеш ту: дисање;
Зар и зато умрети и нигде више не живети!
Гледај, гледај овај друкчији Ускрс, гледај ове друкчије Цвети!
Тешко крило!… Никада више не живети, никада.
Вече, вече! Срце, болно срце моје, умири се…
Чудне речи девојке, добре невезане речи,
Срце, паметно срце моје, заборави!
Заборави све, све, боје јутра и воћа, болне усне док јечи,
Заборави Тајне рођења, заборави Великог друга;
Иди, иди, јецај, срце моје! Заборави! Заборави!
Ил’ погледај још једном то дивно вече што пада;
Пре но што пођеш смрти,
Да не живиш више никада, никада.
Један се једини пут ипак пробудити у вечности,
Не живети опет, већ само своје очи отворити,
Под небом препуним птица, под таласима младим светлости;
Од општег узбуђења, одједном очи отворити:
О, како чудно и дивно то дође!
Док гледах љубичасте зраке овог грања у зори,
Као да њина опојна младост тек прође…
Не лудуј, срце, о њима ни траг више не говори!
Узбуђен, незнаног часа, широких зеница у бескрају;
још један једини пут тада у величанственом сјају
Заборављати; заборављати све то што живот би иза мене.
Сањати, сањати, о слушати да се из самог дна смрти пење
Тај већ давно заостали пољубац за усне њине румене.
Прећи и ова расветљења, прећи и ово горење…
У онај час, у ком се чује и крв и лишће како пада.
Не памтити, ал сањати, можда бити несрећан кo некада.
То, то! Одједном очи отворити!…
Задихан и пробуђен за час јединством у дрвећу, –
Да л смрти оставих жеђ за дно идућег дана? –
Ослобођен видех кружна сливања да покрећу
И ову уморну моју усну, да с њом и зеница ми сана
Од поноћи већ схвати Час ненадмашног ганућа!
Кроз јединство бола мог проби зрак, док леже по дубрави
Сунца, што сијаше кроз мене у толика сванућа:
Да један час сам вечит, сред ове безразложне љубави,
Пронесите и сједините кроз мене неба вечито путујућа;
Па нек се веже најзад све што би у телу, ненадмашно у гласу,
И нек се изврши најзад та Жудња, једина верна овом Часу!
И нека умрем већ једном, нек превазиђе та мисао,
Сувише жедна да зна који би нов сан да устави…
Толико добре тишине дође из ноћи коју сам дисао,
Мир, срце; и тај Час даћу, за један још час љубави!
Ил’ осврни се на вече што заста да гледа још у дан,
И расветли се нагло ко да би сунце да врати;
Осврташе се тако тад да нам и погледом плати
Тај Час; о срце, будно већ, што се враћаш у сан…
Па небо кад буде расветљено, што већ би расветљено,
Кад и даљина буде сама, што је вечито била сама,
Када и радошћу и сазнањем све буде натопљено;
О тада тек, кo у сан, тонути у смрт из бескраја,
Тонути, тонути, за вечност, са светлим пољупцем на уснама.

Растко Петровић, 101 ЉУБАВНА антологија српске љубавне поезије, Беоштампа, Београд, 2010.
Приредио Милош Јанковић

Афанасиј А. Фет, УЧИ ОД ЊИХ – ОД ДУБА, ОД БРЕЗЕ…

Учи од њих – од дуба, од брезе.
Около зима. Сурово време!
На њима залудне, смрзле сузе
И суве, напукле коже бреме.

Mећава љута сваке минуте
Срдито кида по листак жути,
Хладноћа пуни срца све куте;
Они стоје и ћуте; и ти ћути!

Но, веруј пролећу. Његов геније
Животом топлим опет пенуша.
За открића нова, дане светлије –
Преболеће жалосна душа.

1883.

Афанасиј А. Фет
Препевао: Александар Мирковић

јеромонах Роман, У МОМ ПРОЗОРУ

У прозору мом утихла природа,
Под сунашцем искри се на светлу.
Сваког дана гледам, ко са небосвода,
Нетронуту Божију лепоту.

Сеница и јова, бреза и лешник,
Дуб и липа – све у огњу плови.
У том Рају и закаснели грешник,
Сличан мени, Творца благослови.

Храним сеницу, по руци ми хода,
Радосно полеће, носи траве влат!
Кад има љубави, сви смо истог рода
А кад је нема ни брат није брат.

Малом пажњом дан свој украсите,
Осетите радости живота!
Зашто срећу за морима тражите,
Нахраните птице, зар није дивота?

3. јануар 2019.
скит Ветрово

јеромонах Роман
Препевао: Александар Мирковић

јеромонах Роман, ГЛУПОСТ

„Христос… би се безусловно вакцинисао“ –
истиче умишљени богослов.1

Вољеног Сина је послао
Отац на земљу ради нас.
„И Он би се вакцинисао
Кад би дошао овај час.“

Од ових суманутих речи
Прасне смех, па лију сузе.
Не да се лечи, већ да лечи
Дође Он и грех наш узе.

Њега, што победи проказу,
Откри свет слепим очима,
Горди и лажљиви разум
Ставља у ред с лекарима.

Грех је за сваком болештином,
Безгрешан је Господ – не ми!…
А затровани су вакцином
И богословски умови.

Има ли нечег глупљег од тог:
„Вакцинисао би се Бог!“

27-29 октобар 2021.

јеромонах Роман
Препевао: Александар Мирковић

НАПОМЕНА: Ђакон Андреј Курајев: „Христос би се потчинио државним законима, законима јеврејске религије, законима људске физиологије и психологије ради служења људима. Зато би се, уколико би у томе видео етичку неопходност, безусловно вакцинисао. Не ради себе, већ ради људи, да би дао пример послушности.“ (https://dailystorm.ru/mneniya/sdelal-by-privivku-iisus-hristos-kuraev-i-osipov-prokommentirovali-vopros-muchayushchiy-veruyushchih?utm_source=yxnews&utm_medium=desktop)

Арсеније Савин, МОЛИТВА ЗА САМОУБИЦУ

„Пронађи Господе, погинулу душу… и ако је могуће
помилуј!Неистраживи су путеви Твоји. Не упиши ми
у грех ову молитву, него нека буде Твоја света воља.“

Прими Господе
Душу јој грешну
И тугу црну, неутешну.
Понеси Господе њене боли
И пелен-живот – на рани шака соли.

Прими је у Своје наручје:
Нису јој дали да буде дете,
Снове није смела да снује,
Живот није знала да кује,
А године лете, године лете…

Оловни сати у глави брује,
Са неба капље боја сива.
Тога је дана себи рекла:
Ја нисам жива, нисам жива…

Ужасом задрхта гранчица крива…

Помози, Господе,
Нека јој Душа види Твој сјај!
Мајка је, Господе, подај јој Рај!
Опрости јој најцрњи животни мах,
Прими њен последњих уз-дах
И благослови најтужнији орах!

1941.

Арсеније Савин