јеромонах Роман, ВЕТЕРИНА

А ви док гутате новине
Седите да не би пали:
О обавезности вакцине
Забринута власт телали.1

У наше доба – храмови где год…2
Но, не живимо ко стари:
Лекари су лечили Адамов род,
А стоку ветеринари.

Краве су тада без питања
Ветеринару водили.
Не беше никаквог ритања,
Увек су стоку приводили.

А данас акција панична:
По сваку цену жели власт,
Да наша ветерина дична –
Над медицином има превласт.

И ко вахабите3 нас плаше,
Без маске, човек је – чума.4
Вакцинисани, што вас страше?
Безбедни сте – а ми без ума.

Под заштитом сте медицине
Што пуца по шавовима.
Живите с чудима вакцине,
Ми мремо на радост вама.

Умрећемо, неразумни, луди,
Ви – живите, срећни ко ларва…5
Но, умрећемо као људи –
А не тупа, бесправна марва.

17. јуна 2021.

јеромонах Роман
Препевао: Александар Мирковић

НАПОМЕНА:

  1. телалити, телалим несврш. 1. објављивати, оглашавати, разглашавати на јавном месту; извикавати на јавним лицитацијама.
  2. где год, ијек. гдје год, прил. свуда, где било.
  3. вахабити, присталице религиозног покрета у Арабији који су под вођством Мухамеда ибн Абд ел-Вахаба половином XVIII века тежили да врате ислам првобитној чистоти.
  4. чума ж тур. куга.
  5. ларва, фаза у развоју многих животиња, која се јавља након рођења или излегања а пре достизања одраслог облика; ови незрели облици се структурно разликују од одраслих.

Арсеније Савин, У ДУШИ

Сребрне тополе
Мирис кише
И борове смоле
Додири крила
И топли Дах
И Плава Вила
На мене сипа
Златни Прах…

Отварам очи
Са Сјајем Раја —
И знам да нема Краја!…

1941.

Арсеније Савин

Арсеније Савин, ПРОЛЕЋЕ

О, пролеће је дивно време да се отпочне рат,
Да се земља још хладна топлом крвљу угреје,
Да из жила потече крв и залије сваку влат,
Ђаво да се поигра, брк да му се насмеје.

Пролеће је право време да се пупољак затре,
Да се тек узлетелој птици поломе крила,
Да се бујице излију, да се разгоре ватре
И да се покаже Зло и сва његова сила.

Но, пролеће је и време да се погледа Плавет,
Да звезде испуне зене и – упркос свему:
Небесима обгрљени да одагнамо авет –
И себе да предамо Њему, једино Њему!

пролеће 1941.

Арсеније А. Савин

Влад Маленко, РЖЕВ

Посвећено мом оцу

У пролеће се поново исправимо,
И додирујемо главама звезде.
Гонимо тмину, опет се боримо
Да птице на нама у гнезда дојезде.

Да сунце устане у заветни час,
Да вратимо, потомци, земљу за вас.
Да траву одувају елисе ветрова,
Да из шињела никну поља цветова.

Ми смо – јагодице на тим брдима,
Ми – олује и реке у рововима.
Славуји – цедуље писане с колена,
Ми смо – траве медне у следу полена.

У мочварама неба – нас више од милион…
А у џепу свакога је медаљон.
То је семе пролећа,
То је туге крај.
Четрдесет пети
неизбежни васкршњи мај.

Васја, Серјожа,
Рашид, Блаж..
Средњоруске равнице извезен пејзаж
Од нас пропалих у земљу у трку…
И небеса нас умоташе
ко у фолију меку.

Не, немојте плакати сада због нас!
То вас ми спомињемо у тежак час!
Где је свет, где мач – увек добро знајте,
И сећање светло на нас чувајте!

Осијани огњем наши обелисци,
Огрнути ветром камени војници.
Но, важније је децо кад видимо
Да због вас не морамо да се стидимо
.

Вама је теже чекати дане у бусији,
Наши су врагови били часнији.
Ми смо крвљу бојили класја ражи,
А на вас се изливају реке лажи.

У јуришу ми смо певали песме,
Вас ко рибе лове у мреже тесне.
Дуванкесу једну ми смо делили,
Вама се „паметни“ иза леђа церили.

У совјетском шињелу Бог нам се јави,
Наша братска гробља – прекор сад су прави.
Праунуци, корен вам се опет реже!
Вама је теже, мили, вама је теже!


Црвени стег под мишком, корак лак,
С нама је био Чујков,
Талалихин,
И Ковпак.
И милион синова који не беже!
Вама је теже, мили, вама је теже!

Изговарамо тихо молитву за спас:
„Нек у Ржев дође последњи од нас,
Да с песмом ждралови узлете пут неба,
Да стогодишњак опет себе угледа!

Влад Маленко
Препевао: Александар Мирковић

јеромонах Роман, МОЛИТВА – ЧУДО

Молитва – чудо. Тајанства њена
Узносе душу уз Божје престоле,
Где созерцава своја позвања
И не жели поново доле.

И као да се из сна пренула:
Оставила земаљска сећања,
Висина се и дубина открила,
И преблага небеска спознања.

Насладити се не може Лепотом,
Заборавила све што је хтела,
И док плаче сузом благодарном
Каје се – касно је заволела.

23. децемабр 2003. Скит Ветрово

јеромонах Роман
Препевао: Александар Мирковић

Јекатерина Пољанска, НЕ БРИНИ, ДУШО…

Не брини, душо. Сред опеваних поља Русије,
Чухотских мочвара, пустара у осуђеном граду,
Ничега се не плаши. Не жали због самоће своје.
Не жали ништа. Не чекај ни милост, ни награду.

Нико нас не мора волети. Нико ништа нама
У свету који се хлади, наравно, дужан није.
Не брини, душо. Не скрећи с пута ни кад си сама.
Немирним огњем, пустињу стрепње која лед крије,

Сва пространства загревај собом, на страну запреке,
Бескрај слободе нек‘ је пред законом и роком,
Крилом се узвиси над спокојем последње реке,
И пламти љубављу у лету слепом и високом.

Јекатерина Пољанска
Препевао: Александар Мирковић

јеромонах Роман, А ЈА СТОЈИМ…

А ја већ стојим над превалом.
Међу људима – душом увек сâм.
Молим, да не заклоним сујетом
Тих врхова Божанствених плам.

Чему речи? Зар оне откривају
И носе у себи тајанство чина?
Планински потоци заглушују
Небеско ћутање висина.

Минск, 21. март 2000.

јеромонах Роман
Препевао: Александар Мирковић

Јекатерина Пољанска, ГОСПОДЕ, ПОГЛЕДАЈ НАШЕ ЛИЦЕ…

Господе, погледај наше лице –
Сијаш славом кроз стазе звездане,
Господе, ми смо – птице, само птице –
Живот је једва чујно дисање.

Под сунцем се плоти истањиле,
Осушиле сузе и осмеси,
Кости танке а нас лакокриле
Држи само ветрић и заноси.

Господе, шта још можемо, дај знак?
Певамо. Заборавимо законе,
И љубав певамо само… Ипак, ипак –
У песницу не стежи дланове!

фебруар-март 2012.

Јекатарина Пољанска
препевао: Александар Мирковић

Аександар Мирковић, МАРСОВЦИ У ЈАСЕНОВЦУ

Аександар Мирковић, МАРСОВЦИ У ЈАСЕНОВЦУ1

Заборав је гори од турчења“
(Жарко Видовић)

Посвећено сенима Жарка Видовића

Злочинци нису пали са неба,
И нису дошли са Марса.
Они су „сусједи“ преко брега,
Но, увек су били „посебна“ раса.

И маму и тату имају зликовци –
Име, презиме, веру, нацију.
Нису нам цркве палили Марсовци,
Зна се ко је водио рацију.

И зна се ко је у Логору клао
И очеве, и децу, и мајке.
И ко је после све то скривао
И причао нам о братству бајке.

И зна се која је држава снила
Да се опере крвљу Срба,

Држава коју је изградила –
Тужно дрво крај пута – врба.


Да! – злочинци имају нацију!
Да! – и веру, и оца, и мајку!
Да! – из болести народа клијају.
Не! – доста смо слушали бајку!


март 2021.

Александар Мирковић

НАПОМЕНА: 1.

„У Јасеновцу, и где год да су вршени злочини те врсте, исписали су се из сваког народа. Ти људи не припадају ниједном народу“

(изјава српског црквеног великодостојника осамдесет година после формирања логора Јасеновац у независној држави Хрвата 1941)