Инокентиј Аненски, ДВА ЈЕДРА

Прети ли плам из неба ведра,
Или се подигну вали, 
Једнога брода, ми два једра,            
Једним смо дахом дисали. 

Бура нам је жеље слила, 
Снови нам се сплели у час, 
Ал’ ћутећи судбина нас  
Цртом навек раздвојила. 

И кад ноћу дува југо, 
Док је небо тако тамно ─ 
Пламтећи да такне друго, 
Једном једру није дано.

1904. 

Инокентиј Аненски
Препевао: Александар Мирковић

Инокентиј Аненски, ПРОЛЕЋНА РОМАНСА

Још река не царствује, 
Но сињи лед она већ топи;
Још се облак не смањује, 
Но пехар снежни сунце већ попи. 

Кроз притворена врата, чуј,
Због сваког шума срцем гориш...
Ти не волиш, ал веруј:
Већ не можеш да не волиш...

(објављено 1910)

Инокентиј Аненски
Препевао: Александар Мирковић

Осип Мандељштам, ЗА ЗМИЈОЛИКИ СЈАЈ БУДУЋИХ ВЕКОВА…

За змијолики сјај будућих векова,
За велико људско племе моје,
Одрекао сам се чаше на пиру очева,
И весеља и части своје.

Век-вукодав на моја плећа скаче,
Али крв ми вучја није:
Ко капу у рукав, гурни ме још јаче
Да ме бунда сибирска сакрије.

Да не видим плашљивце, ни каљуге црне,
Ни крваве у точку кости;
Да сву ноћ сијају лисице сребрне
У првобитној својој лепоти.

Одведи ме у ноћ, где Јенисеј тече,
Тамо, где бор звезде милује,
Јер ја у себи немам крви вучје –
Једнак може мене да убије.

1931-1935

Осип Мандељштам
Препевао: Александар Мирковић

НАПОМЕНА: Осип Мандељштам је оставио и следеће две варијанте последње строфе:

Одведи ме у ноћ где Јенисеј тече,
И суза се у оку леди,
Јер ја у себи нема крви вучје,
И човек у мени не бледи.

Препевао: Александар Мирковић

Однеси ме у ноћ, где Јенисеј жубори,
И где досеже бор звезде августа.
Јер по кожи својој ја нисам вук у гори
И неистина ми је искривила уста.

Препевао: Бранко Миљковић

Ана Ахматова, ХРАБРОСТ

Знамо – садашњост лежи на тасовима
И то се управо збива.
Час храбрости избија на сатовима,
И храброст се у нас улива.

Није страшан над руином ветар рески,
Ни кад груди пробије олово,
Да, одбранићемо те наш језику руски,
Велико руско слово.

Пронети те чисто, ко вода студена,
Унуцима предати спасено плена
Занавек.

1942.

Ана Ахматова
Препевао: Александар Мирковић

јеромонах Роман, РУСКИ ВОЈНИК

Да нисам монах испосник – био бих Руски Војник. 
Речи звоне ко на сабор кад зове звоник. 
У звуку том је – Победа! У звуку том је – Крик! 
Ослушните их –
                           Руски Војник!

Ти си за све војевао, дела су ти свêта давно,
Кости посвуд  – колико се пружа видик. 
Нек клевећу врагови – неће тамнити 
Име славно –
                          Руски Војник! 

У јагњећој кожи вуци Историју преправљају, 
И смеју се твом путу и руже твој лик. 
Што болујеш, тужиш? Шта судови људски знају?
Пред Господом ти си –
                         Руски Војник! 

јеромонах Роман
26. јануар 2006.

Препевао: Александар Мирковић

Александар С. Пушкин, О БИБЛИЈИ

Постоји књига чија је свака реч тумачена, објашњавана, проповедана у свим крајевима земље, примењивана у свим могућим животним околностима и догађајима у свету; из које не можете поновити ни један израз а да га већ сви не знају напамет, који већ није постао народна пословица; она не садржи ништа што нам је непознато; но, књига се ова зове Јеванђеље – и таква је њена вечно нова лепота, да ако је, презасићени светом или утучени и снуждени случајно отворимо, више нећемо имати снаге да се одупремо њеној сладосној привлачности и наш дух ће уронити у њену божанску красноречивост.1

***

Мислим да народу нећемо никада дати ништа боље од Писма… Његов укус постаје јасан када почнеш да га читаш, јер у њему ћеш наћи цео људски живот. Религија је створила уметност и литературу; све што је било велико у најдаљој прошлости, све је повезано са овим религиозним чувством које постоји у човеку исто као и идеја лепоте заједно са идејом добра… Поезија Библије је посебно пријемчива чистој машти. Моја деца и ја ћемо читати Библију у оригиналу… Библија је светска.

***

Библију сам читао од корица до корица у Михајловском (око 1825. године) када сам тамо био у прогонству, читао сам чак неке главе својој Арини, но и пре тога сам много читао Јеванђеље. Хоћете ли да вам нешто признам? Једном сам путовао на Свете горе, у манастир, да бих приуствовао помену Петру Великом… Манастирски слуга ме је замолио да сачекам у келији. На столу је лежала отворена Библија и ја сам погледао страницу – био је то Исаија. Прочитао сам одломак који сам парафразирао у Пророку. Одломак ме је погодио, прогонио неколико дана и једне ноћи сам написао песму; устао сам да је напишем; чини ми се да сам те стихове видео у сну…

Исаију сам читао и раније; но овог пута текст ми је изгледао предиван. Мислим да сам га боље схватио. Тако увек бива са Светим писмом: што га више ишчитаваш дубље га разумеш, све више се расветљава и шири…

Народ је увек био склон религији. Овим хоћу да кажем да народ осећа да Бог постоји, да је Он највише биће у васелени, једном речју, да Бог јесте… И ја сам, на крају, дошао до уверења да је човек нашао Бога управо зато што Он постоји. 2

А. С. Пушкин
Превод: Александар Мирковић

НАПОМЕНЕ:

  1. А.С. Пушкин, О човековим дужностима https: //rvb.ru/pushkin/01text/07criticism/01criticism/0436sovr/0957.htm?ysclid=l58jww1gq1661921928
  2. Смирнова-Россет А. О. Записки. М., 2003, стр. 317

Георг Тракл, ПЕСМЕ

МУЗИКА У МИРАБЕЛУ

Водоскок пева. Низ безмерје
плаво облаци нежни броде,
кроз стари парк у предвечерје
полако тихи људи ходе.

Праотачки се мермер сури.
Птице се јатом у даљ крећу.
Очима мртвим фаун зури
у сене што се с тмином сплећу.

Кружећи, лишће с крошња старих
пада кроз прозор отоврени.
у одаји се ватра жари
сабласне сликајући сени.

У кућу бели странац крочи.
Пас јури трошним ходницима.
Служавка тне лампу, точи
соната звуке ноћницима.

РОНДЕЛ

Протекло је све злато дана,
вечерње боје смеђе, плаве:
мру кад се благ фруле јаве
вечерње боје смеђе, плаве.
Протекло је све злато дана.

САН ЗЛА

Смртног звона звуци још крстаре –
у црној соби љубавник се буди,
прислања образ звездама и студи.
На реци видиш једра, паламаре.

Сјакте се сукње, звецкјау гитатре.
Калуђер, трудна жена, тиска људи.
Под златним сјајем кржља кестен худи;
црно и тужно штрче цркве старе.

Кроз бледе маске дух зла гледа сада.
Грозно и тмурно сутон на трг пада;
пред вече аде од шаптања трепте.

Читају мутне знаке птичјег лета
губавци који труле. Парком шета
сестра са братом, гледају се, цепте.

МЕЛАНХОЛИЈА

Плавкасте сенке. О, те тамне очи,
њин дуги поглед док клизе нетрагом.
Гитара звуци прате јесен благо
у башти што се у цеђ мрку точи.
Туробност смрти из нимфиних шака
озбиљно струји, трошне усне сишу
црвене дојке, низ црну цеђ се њишу
увојци влажни сунчевог дечака.

ОЗАРЕНА ЈЕСЕН

Навршава се лета круг
воћем и чистим златним вином.
Чудесни самотников друг
мир је што влада шумском тмином.

Добро је, – вели сељак сад.
Пред сам крај снажи и весели
вечерњих звона тихи склад.
Поздравља јато што се сели.

Љубавни ово чај је благ.
Таласи чун низ реку гоне
и лепох слика ђердан драг –
у ћутање и покој тоне.

У СТАРИ СПОМЕНАР

Непрестано се враћаш, меланхолијо,
о, благости усамљеничке душе.
Окончава се жарење златног дана.

Болу се скрушено стрпљиви приклања
брујећи благогласјем и меким лудилом.
Гле! Смркава се већ.

Опет се враћа ноћ и јауче смртно створење,
а и још једно пати с њим.

Дрхтећи испод јесењих звезда
сваке се године дубље приклања глава.

ЧОВЕЧАНСТВО

Пред човечанством ватрен бездан ров,
бубњање, ход сред крвавога дима,
ратници тамних чела; гвожђа зов,
очај и ноћ у тужним мозговима:
Евина сенка, црвен новац, лов.
Вечера тајна, кроз облак светлост грану.
Благ мук у хлебу и у вину бди,
а њих се сабра дванаест. Пре но свану
вичу кроз сан у маслињакку сви;
и свети Тома гура прст у рану.

DE PROFUNDIS

Има стрњишта на које црна киша пада.
Има смеђе дрво што усамљено стоји.
Има пискав ветар што кружи око празних колиба.
Како је тужно ово вече.

Иза мајура
блага сирота оскудно класје пабирчи.
Округле, златне очи у сутону јој се питају,
а крило јој ишчекује небеснога женика.

Док се враћаху
пастири нађоше слатко тело
иструлело у трновом жбуну.

Ја сам сенка далеким мрачним селима.
Божјег ћутања
напих се из бунара-луга.

Чела ми се дотиче хладни метал.
Пауци траже моје срце.
Има светлости што трне у мојим устима.

Ноћу се на пустари затекох
засут смећем и прахом звезда.
У жбуње леске
опет зазвучаше кристални анђели.

ПОПОДНЕВНО ШАПУТАЊЕ

Плашљив, танак сунчев сјај,
воће пада с гране родне.
цело дуго послеподне
мир прекрива плави крај.

Замире метала звук;
бела звер на земљу клону.
Девојачке песме тону
у опалог лишћа мук.

Док лудила куша лет,
чело Божје боје сања.
У первазу распадања
брегом трчи сенки сплет.

Сутон, вино, мир по тлу;
тужна свирка на гитари.
благој лампи што се зари
тад се враћаш ко у сну.

ПСАЛМ

Посвећено Карлу Краусу

Постоји светиљка коју је утрнуо ветар.
Постоји крчма у пустари из које по подне излази пијаница.
Постоји виноград, спаљен и црн, с рупама пуним паукова.
Постоји просторија коју окречише млеком.
Лудак је умро. Пстоји острво у Јужном мору
што дочекује бога сунца. Ударају бубњеви.
Мушкарци играју ратничке игре.
Жене њишу куковима под пузавицама и огњеним цвећем
кад се распева море. О, наш изгубљени рај.

Нимфе су напустиле златне шуме.
Сахрањују странца. Тад почиње треперава киша.
Панов син се јавља у лику радника-кубикаша
што преко поднева спава на ражареном асфалту.
Постоје девојчице у једном дворишту у хаљиницама препуним беде што кида срце!
Постоје собе пуне сазвучја и соната.
Постоје сенке што се грле пред ослепелим огледалом.
Крај болничких прозора греју се оздрављеници.
Бела пара на каналу доноси крваве заразе.
Туђа сестра се опет јавља у нечјим злим сновима.
Почива у лесковом жбуњу и игра се с његовим звездама.
Студент, можда двојник, гледа за њом дуго с прозора.
Његов мртви брат стоји иза њега, или силази низ старе завојите степенице.
У тмини смеђих кестенова бледи лик младог искушеника.
Башта је усред вечери. У дворишту лепршају слепи мишеви под аркадама.
Настојникова деца престају да се играју и траже небеско злато.
Завршни акорди квартета. Слепа девојчица дрхтећи трчи низ алеју,
а сенка јој касније пипа дуж хладних зидина, окружена бајкама и светским легендама.

Постоји празан чамац који увече носи вода низ црни канал.
У тами старога азила дотрајавају људске развалине.
Мртва сирочад лежи крај баштенског зида.
Из сивих соба излазе анђели заблаћених крила.
Црви капљу са њихових пожутелих капака.
Трг пред црквом је мрачан и ћутљив, као у данима детињства.
На сребрним петама клизе ранији животи
и сенке проклетника силазе у воде што уздишу.
У гробу свом се бели чаробњак игра својим змијама.

Ћутке се над костурницом отварају Божје златне очи.

ПРОПАДАЊЕ

Увече, када звона на мир звоне
пратим лет птица дивни и безмерни,
поворке тих ходочасника смерних
које у јасну даљ јесењу роне.

Ходећ по башти, где се сутон хвата,
сањам о њиној светлијој судбини,
док сати ток заустављен се чини.
За облацима пратим стазе јата.

Задрхтим тад од даха распадања.
Нариче кос из обнаженог грања.
Уз притоке трошне лоза се румени,

док се, мртвачко коло деце неме,
крај ограда бунара запуштених
зебући клоне плаве хризантеме.

НОЋНА ПЕСМА

Непомичнога дах. Животињски лик
укочен од плавети, од њене светости.
Огромно је ћутање у камену

маска поноћне птице. Благи трозвук
скупа одбрујава. Елаи! твоје се лице
нагиње немо над плавичасте воде.

О, ви тиха огледала истине!
На самотниковој слепоочници од белокости
јавља се одсјај палих анђела.

***

Страховито је пропадање рода.
У тај час пуне се очи посматрача
златом његових звезда.

Увече тону звона што више не брује,
руше се црни зидови на тргу,
мртви војник зове на молитву.

Као бледи анђео
ступа син у празни дом својих отаца.

Сестре су отишле далеко: белим старцима.
Ноћу их спавач нађе под стубовима у трему
на повратку са тужних ходочашћа.

О, како им је коса препуна блата и црва,
док он ту стоји на сребрним ногама,
а оне помрле излазе из голих соба.

О, ви псалми под пламеним поноћним кишама,
кад слуге коривама по благим тукоше очима,
кад се детињски плодови зове
надвијају у чуду изнад празнога гроба.

Тихо се месеци пожутели котрљају
преко младићевих грозничавих чаршава
пре но што наиђу зима и ћутање.

Георг Тракл, ИЗАБРАНЕ ПЕСМЕ (из збирке ПЕСМЕ објављене 1913), СКЗ, Београд

Изабрао и превео: Бранимир Живојиновић

Александра Мирковић, МОЈА БАКА ЈЕ САХРАНИЛА САПУН


Моја бака никад није користила сапун.
Говорила је: Не ваља се…
А увек је мирисала на босиљак и нану,
Јутро у пролеће и шуму у лето.

Моја бака никад није користила сапун.
Говорила је: То је од ђавола, сине…
(Иако сам јој била једина унука).
Ђаволи га праве у казану,
Кувају људске душе, додала би.

Деца у селу су ми рекла да је луда.
Мамa је вртела главом: Не пије лекове…
Тата је причао о неком давном рату,
А ја сам их слушала, гледала и волела…

Бака се сваки дан молила, предвече, код крушке.
Плела венчиће од цвећа, полагала их на земљу
И опет се молила док се не смркне.
Зашто се ту молиш, једном сам питала.
Дођи, рекла је, дођи кад нико не види.

Лето, дрхти август, мирише у врелини свој крај.
Топле и благе отварају се очи неба.
Дошла сам, а она је почела да копа ─
И откопала дрвену кутију.
Отворила је, а унутра:
─ Сапун!
Бако, зашто си закопала сапун.
Сине, рекла ми је, (а била сам јој унука),
Сине, дали су ми га ’45, ал то није сапун,
Погледај ове тачке, то су очи мога Ђорђа,
Звезде, исте твоје, а ово, ово је Павлов осмех,
Погледај косе Јеленине, дуге прсте Станине ─
То су моја деца.
А овде су очи, и уши, и главе, и руке, и ноге
Јованове, Милошеве, Миланове, Ђурђине, Јованине…
Читаво наше село стало у један сапун…
Па сам га, сине, сахранила…

Дечји гласови у даљини ме дозивају.
Летња ноћ, топла, пуна. Мирише на живот.
А ја дрхтим, не знам зашто, не разумем…
И осећам да моја бака није луда.
Није луда! Није луда!

Александра Мирковић III/1
Карловачка гимназија
Сремски Карловци

ИЗВОРИ:

  1. https://jadovno.com/jovan-miric-sahranjivanje-sapuna/#.YhSmLZZddPY
  2. Јован Мирковић, ОБЈАВЉЕНИ ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА О ЈАСЕНОВАЧКИМ ЛОГОРИМА, Издавачи: ГрафоМарк, Лакташи Бесједа, Бања Лука Музеј жртава геноцида, Београд, 2000.

    „Усташе само спроводе у Јасеновцу њемачку глобалну политику… Врше масовни геноцид и у исто вријеме користе жртве за стицање капитала. Није ријеч само о производњи сапуна од њих, него прављењу ташни, ципела, четки итд, управо што су и Нијемци радили. Поред тога, скидају жртве и узимају њихову одјећу, обућу, златне зубе, личне предмете итд. … Та чињеница казује да ваља мало шире сагледати улогу Јасеновца у глобалној њемачкој политици освајања Европе, Азије и цијелог свијета, што је захтијевао крупни индустријски
    капитал.“ (стр. 187)

    „Ови типови гробница“ (односи се на текст: „Утврђено је да у Градини постоје три врсте гробница: – гробнице убијеног народа у стојећем ставу, – гробнице са искуханим костима
    жртава, које су кухане у жељезним казанима на Градини и – гробнице са пепелом спаљених људи.“) „отварају три значајна питања и дају дјелимичан одговор: прво, да су људи убијани
    масовно, друго, да су посмртни остаци вађени па спаљивани или директно живи или мртви спаљивани и треће, да су од људи усташе производиле сапун. Ко може да обори ове
    поставке, мора за то наћи доказ. Ово је истина.“ (стр. 188)

    Наводи у књизи Јована Мирковића су из књиге: Радомир Булатовић, Концентрациони логор Јасеновац с посебним освртом на Доњу Градину, Историјскосоциолошка и
    антрополошка студија, Сарајево, Свјетлост, 1990.

Арсеније Савин, СВЕТЛИЦА

Каткад ме ноћу пробуди звук,
Помислим: то је Твој глас!
За прозором ветрова хук,
А онда опет настане мук
И у даљини завија пас.

А у свануће црквена звона
Сребро разлију по мојој души.
И сећањима засија она –
На трен радосна, па опет болна.
Вољени свет се у мени руши.

И онда капи пролећне кише
Обришу сузе са мог лица.
И све је тихо, и све је тише,
И све нестаје, и све се брише…
Не трне само једна Светлица!

пролеће 1942.

Арсеније Савин