Арсеније Савин, САН

Луна је јастук сребрила,
Спавао сам сâм.
Душа је ка Њој једрила.
Истина је сан.

Сребрница ме мазила,
Осетих мек длан.
Зора је окна газила,
Засивео је дан.


1941.

Арсеније А. Савин

Иван Буњин, БИЛИ СМО У ПОЉУ, БИЛО ЈЕ КАСНО…

Били смо у пољу, било је касно,
Дрхтао сам од њеног додира…
„Загрли ме и нежно и страсно,
Мучи ме и не дај ми мира!“

И уморна, молила је нежно:
„Бајукај ми, дај ми да предахнем,
Не љуби ме тако јако, гласно,
Главу на груди стави, чезнем.“

Звезде су искриле над нама,
Свеж мирис се ширио росе,
Ја сам нежно милио уснама
До врелих образа и косе.

Спавала је. И пробудила се,
Протегнула ко дете, лено,
Погледала ме, осмехнула се
И привила уз мене снено.

Ноћ је дуго царовала пољем,
Дуго сам чувао мили сан…
А онда је златним престољем,
На истоку, заблистао дан.

Нови је дан – на пољу прохладном…
И нежно сам је пробудио,
И степом блиставом и скерлетном
По роси до куће пратио.

1901.

Иван Буњин

Препевао: Александар Мирковић

Арсеније Савин, ХРИСТУ

Господе, рекао си ми ономад:
Сети се свога греха.
Сетио сам се Господе,
Али на који грех мислиш?
Јер, када се загледам у срце своје
Чини ми се да је од греха саздано,
Да у њему ничега другог нема.

Господе, читам Заповести сваки дан
И знам, као што знаш и Ти:
Сваку сам прекршио.
И чудим се како сам жив.
Господе, Твоја милост нема границе
А ја не знам како са том Љубављу
Да се носим?

Плакао бих Господе,
Вриштао, косу чупао, молио се,
Као лудак смејао…
Господе, да ли знаш како се мучим,
Како ме боли Твоја Милост?
Господе, грешнику је највећа казна – Љубав!
Грешник себе не воли и не верује
Да може бити вољен.
Чујеш ли како вапим за болом
А Ти ме грлиш!

Господе, ја овако више не могу!
Молим Те:
Да не живим више ја
Већ живи у мени Ти. 1
Или ме неће бити.

септембар, 1941.

Арсеније А. Савин

НАПОМЕНА:

„Ја не живим, већ Христос живи у мени“ (Гал 2, 20)
Свети Апостол Павле


Новица Тадић, НА ДРВО СУ ГОСПОДА ПОПЕЛИ

На дрво су Господа попели,
попели, распели.

Међу плодовима
Христови плодови
најслађи су.

Крстолик и распет сад је свако
ко се сећа.

Новица Тадић, ОСТАВШТИНА, (стр. 23), МАТИЦА СРПСКА,
Друштво чланова у Црној Гори, 2012.

Свети Симеон Нови Богослов, ХИМНЕ БОЖАНСКЕ ЉУБАВИ

ХИМНА I

Каква ли се ово страшна тајна збива у мени?! Реч ми не може изразити нити рука написати ништа у похвалу или славу Онога Који је изнад хвале, Који је изнад речи! Ако је ово што се сада неизрециво дешава у мени блудноме неисказано, зар Онај који чини и дарује нешто тако има потребу за нашом хвалом или славом, реци ми?! Не! Не може од нас бити прослављен Препрослављени, као што ни сунце које гледамо на овом свету не може бити учињено сјајним или примати туђу светлост. Оно светли, а није осветљавано, и сјаји се, а не прима, јер већ поседује ону светлост коју је још од искона добило од Створитеља. Ако, дакле, Бог, Створитељ свих ствари, створивши сунце, створио га је самодовољнимм – да несебично сија и никада ни од кога нема потребу, како онда Бог да добије славу од мене ништавног?! Јер Он, Који је створио сунце и испуњује васиону добрима сваке врсте, имајући моћ да то чини самим хтењем, савршено је самодовољан. Али, ево, овде понестају речи моме језику и тајну што се врши ум гледа али не тумачи: види је и жели објаснити, а не налази израз! Јер оно што посматра је невидљиво, савршено безоблично, просто, сасвим несложено, безгранично. Нити му се опажа почетак нити се крају назире траг, нити се зна за какву средину, па како исказати оно што види?! Чини ми се да сагледава Возглављену Целину, али не суштином већ учешћем … Када палиш материјални огањ на огњу добијаш цео огањ који остаје несмањен и неподељен, а предати се одељује од оног првог и све даље преноси до многих светиљки. Духовни, пак, огањ, који је неразделан и сасвим неодељив и неподељив, кад ми једном буде предат не раставља се на многе него и даље неподељив стоји у мени: помаља се у мени, унутар мог сиротог срца попут сунца, или попут сунчевог колута показујући се куглоликим и светлећи попут пламена. Не знадох, као што рекох, шта да кажем о овоме, па хтедох да ћутим (камо среће да сам могао), али препастна чудесност ми покрену срце и широм раскрили ова нечиста уста, те ме и нехотице нагна на зборење и писање… Ти који си се на трен јавио у мом помраченом срцу и показао ми чудеса што их не видеше очи, ти који се спусти у мене, последњег од свих и начини ме сином и апостолским учеником. (Мене) који сам као онај који чини свако безакоње био у власти аждаје, грдног човекоубице! Ти, о превечно Сунце које сину и у аду и касније просветли моју помрачену душу и даде ми дар светог незалазног дана (млитав и лен човек као ја тешко у то поверује!) и сваким добром испуни у мени злу сиромаштину – подари словесност и Сам Ти ми прибави речи да бих свима испричао Твоја силна чудодејства и све што и дан данас чиниш међу нама, Твојим слугама. Да би и они који још спавају у тами лењивости и који тврде да је немогуће грешницима спасти се и примити помиловање као Петар и остали апостоли и остали побожни и праведни људи, увидели да је то сасвим лако изводљиво Твојој доброти, и било је и увек ће бити!

И Ти што се праве да држе Тебе, светлост васцелог света, а и они што говоре како Те, ето, не виде, не бораве у светлости и будући неосијани, ни несагледавају Те непрестано, Спаситељу, да би увидели да ниси и досад синуо у њиховој мисли, нити се настанио у њиховом нечистом срцу, па се залуд веселе својим празним надањима, мислећи да ће Твоју светлост угледати по кончини! Јер, управо овде, на земљи, Спасе, залог, печат Твој, добијају овце с Твоје десне стране! Јер, ако је смрт за сваког затварање врата [делања] и ако је свим људима подједнако немогуће да чине било шта након смрти, те нико више не може учинити нити што добро, нити што зло, дакле ће свако и остати онаквим каквим буде нађен! То ме, Господе и страши и нагони у дрхтање и од тога ми обамиру сва чула! Јер као што када слепац умре и оде одавде, никада више неће опазити чулно сунце, па чак ни кад на крају прими васкрсењем очињу светлост, тако ни човек слепог ума, ако умре, неће Те угледати тамо, о мој Боже, но изишавши из таме ући ће у таму, и ту ће занавек бити одељен од Тебе! А нико, Господе, од крштених у име Твоје, и верујућих у Тебе, не би поднео тешки дрхатни јад одељености од Тебе, Милосрдни! Јер је превелика туга, превелика, неиздржива та жал вечна! Ох, зар није од свега гора одељеност од Тебе, зар није најболнија бол растављеност од Живота, то мртвачко чамовање, лишено живота, лишено и свих других добара, јер одељени од Тебе “лишава се сваког блага” ?!

Јер неће тада бити као што овде бива! Сада они који те не знају наслађују се телесно и веселе се по земљи ликујући бесловесно; имајући све што Си им дао да уживају у овом животу и видећи једино то, замишљају да је исто тако и по исходу душе и свршетку овог живота. Али греше у својим претпоставкама, греше у расуђивању, када говоре да ће почивати не с Тобом, него у “миру“ и , о лудости, припремају се за место које нема удела нити у Светлости, нити пак, учешћа у тами, место изван Царства [Небеског], али и изван пакла, удаљени и од Жениковог дворца и од казненог огња, где се, несрећници надају да стигну, говорећи да им нису потребни ни слава ни Твоје Небеско Царство него само пребивање у починку. Ах, каква помраченост, каво слепо незнање, каква несрећа и испразно надање! Такво нешто није нигде описано, нити ће икад бити, него ће вршиоци Божанственог стајати у светлости добара, а чинитељи зла у тами казнитељској, а међу њима је страшни понор који их дели, како нас Ти Сам научи, који си ово и припремио. Оном ко се нађе између биће то пропадање страшније од сваког мучења и казне, будући да се јадовно стропоштава у бездан казне, у провалију погибељи и доспева тамо где тешко да би хтели приступити они што су на мукама, да покушају туда да прођу у земљу праведника, више волећи да се огњем претворе у пепео него се суноврате у страхотну провалију! Они, дакле, који желе да буду ту по скончању достојни су многих суза и жаљења, јер као бесловесни потпуно су нерасудни и сами себи желе зло и сами себе прелашћују!

Ти, о Царство Небесно! Ти, о земљо кротких, Христе! Ти, о рају мекотравни! Ти, ложнице божанствена! Ти, постељо несказана! Ти, трпезо свеколиких! Ти си и хлеб живота и најсвежији напитак!Ти си и сасуд живе воде и вода живота и неугасиви светионик који посведневно светли свим светима! Ти – и риза и венац и давалац венаца и радост и починак и слава и наслада! Ти си, Христе, и раздрагање и умиљење; благодат Светога Духа сијаће се попут сунца, о мој Боже, у свима светима; и Ти Сам, Неприступно Сунце, сијаћеш усред њих и сви ће сразмерно својој вери, богоугодним делима, нади и љубави, очишћењу и просветљењу бити осијани Твојим Духом. О једини дуготрпељиви и судијо свих, Боже, Који ћеш им досудити разна места и станове, праву меру осијања и љубави и самога богозрења, по мери чијег величанства биће им одређене ове разлике у слави и милини и угледу непојамних конака и станова. Гле, разноликих скинија! Гле многобројних конака! Гле, колико пресјајних одежди разноврсних достојанстава, и свешарених венаца и драгуља и бисерја и лежаја и покривача и трпеза и престола и свега другог што нам служи за најслађу насладу, а то јесте и биће сагледавање јединог Тебе.! Они, дакле, као што рекох, који не виде Твоју светлост нису гледани од Тебе, него тако одељени од Твог свеблагог погледа лишени су свих блага! Где би нашли починак, неко место без бола, где би се настанили не поставши праведни?! Јер ће само праведни пребивати пребивати са Твојим Лицем, јер си Ти изображен у њиховом праведном срцу, и пребивају у Теби, Христе, са Твојим образом! О дивоте, о доброте Твоје великог дара, непојамног! То се људи преизмењују у образ Божији и Несместиви се изображава негде у њима. Бог, који је неизмењив по суштини, и који воли да се настањује у свима достојним тога, тако да свако у себи има читавог Цара, и Његово Царство и благо царских ризница, те да засија, као негда васкрсли Бог, јаче од сунчевих зрака које сада овде гледамо! Присаједињујући се уз онога који их је прославио, такви стоје у препасти од преизобиља славе и непрестаног прилива Божанског осијања, јер томе бујању нигда неће бити краја! Престанак тог прилива означавао би крај Бесконачнога, обухваћење Необухвативог, засићење Оним Кога је сва твар незаситива. Ал’ пуноћа Божијег бића и слава Божије светлости биће бездан бујања и почетак бесконачности. Као што они који Га имају изображеног у себи, непрестано се свијају уз Христа, неприступно Сијајућег, тако ће у њих завршетак бити почетак славе и имаће, да појасним, у скончању Почетак и у Почетку скончање. Помисли о томе да Препуном није потребан додатак и да тркачи никад не достижу до бесконачно далеког циља. И када ово небо које сада гледамо и земља, и све на земљи буде прошло, замисли то што кажем, моћи ће се појмити место где ћеш наћи крај; и то не телесно, то нисам рекао, него ћеш умом постати способан да појмош пуноћу једног бестелесног света, који и није свет, него као што и ваздух јуче није био ваздух него неописиво сместилиште, које зову Све, силни бездан, савршено бесконачан, једнак са свих страна, Све, које бива преиспуњавано Богом. Како онда учесници и Његови становници да Га обухвате и насите Га се? То је заиста немогуће, сасвим неизводиво, па стога у светитеље, било да су овде на земљи, било да су се представили у Бога никако не може да се поткраде та мисао. Јер будући да су преплављени светлошћу божанствене славе, сијају се и наслађују се тиме, и свесно знају притом, са савршеном извесношћу, да Савршенству никада неће бити краја и да је бујање славе – бесконачно.

А шта је са отпадницима од Бога? Желим знати где су они што одступише далеко од Њега, свуда присутног. То је, браћо, заиста велико и страховито чудо, које изискује моћ суђења просветљеног ума, да би се добро схватило и не би пало у јерес. Јерес која не верује речима Светог Духа да су и такви извесно унутар Свега, али изван Његове светлости, и следствено изван Бога. Јер, као они што не виде сијање чулног сунца, премда су цели обасјани, ипак пребивају изван светлости, будући да су од ње одељени слепилом и негледањем, тако и у Свему пребива Божанска светлост Тројице, а унутар ње су грешници што не виде и немају ни трун Божанственог опажаја, позатварани у тами, сажижани у сопственој савести и осуђени на то да их неисказана туга и несносни бол обузимају у векове.

Самуил Маршак, ЛИРСКИ ЕПИГРАМИ

Нека јуре и после нас,
Смењујући се, век за веком, —
Свет умире сваки час
Са умрлим човеком.

***

Све умире на земљи и у мору,
Но, човек је суровије осуђен —
Он зна за своју смртну покору
Написану још када је рођен.

Схватајући живота брзотечност,
Живи он тако — упркос свему —
Ко да је живети — рачунати на вечност,
И као да свет припада њему.

(1964)

Самуил Маршак
Препевао: Александар Мирковић

Иван Буњин, НИКАДА НЕЋЕТЕ ВАСКРСНУТИ…

Никада нећете васкрснти, устати
Из гњилих својих гробова!
И никада Божји лик угледати
Јер нема устајања робова —
Тамних слугу лажи, злобе, јарости,
Страха, похоте и освете,
Дебелих тела, прљаве старости:

Закопани сте — и лезите!
(21. јун 2016)

Иван Буњин
Препевао: Александар Мирковић

Иван Буњин, НЕБО ВЕЧЕРЊЕ, ЗАШТО СИ ТАКО ТУЖНО?

Небо вечерње, зашто си тако тужно?
Да л’ што земље жао ми је,
Што кроз маглу плáви бескрајно море нежно
И сунце се у даљини крије?


Небо вечерње, зашто си тако прекрасно?
Зато што је земља далеко,
Што с праштајућом тугом сунце се јасно
На јарболу гаси меко


И вечерњи валови шуме шумом тихим
И песме своје бајукају
Усамљеном срцу и мислима тужним
У безграничном несмирају?

(1897)

Иван Буњин
Препевао: Александар Мирковић

Иван Буњин, СРП ЈЕ ЛУНИН ПОД ОБЛАКОМ…

Срп је лунин под облаком
Блед, лије ноћна светла,
Над долином утихнулом —
Тамне цркве силуета.

Срп у облак луна крије —
Пливајући гасне он.
И са зв
ȍна посвуд лије
Замирући, снени звȏн.

Срп луне у облацима
С тугом тихо гледа,
И под тужним врбацима
Воду злати светлост бледа.

И у реци, ту у сени
Предјутарње тишине,
Тихо гасне усамљени —
Двојник златне луне.

(1894)

Иван Буњин
Препевао: Александар Мирковић

Иван Буњин, ХОДАЛИ СМО ЗАЈЕДНО…

Ходали смо заједно, но мене
Да погледаш ниси се усудила,
У ветровите мартовске сене,
Наша пуста реч лако се губила.

А са облака белео се мраз
Кроз врт, малене су капи падале,
И сасвим блед је био твој образ,
Као цветови очи плавеле.

Већ полуотворених усана
Склањао сам поглед узалудно,
И још је била пуста и блажена
Земља којом смо ходали заједно.

1917.

Иван Буњин
Препевао: Александар Мирковић