Постоји књига чија је свака реч тумачена, објашњавана, проповедана у свим крајевима земље, примењивана у свим могућим животним околностима и догађајима у свету; из које не можете поновити ни један израз а да га већ сви не знају напамет, који већ није постао народна пословица; она не садржи ништа што нам је непознато; но, књига се ова зове Јеванђеље – и таква је њена вечно нова лепота, да ако је, презасићени светом или утучени и снуждени случајно отворимо, више нећемо имати снаге да се одупремо њеној сладосној привлачности и наш дух ће уронити у њену божанску красноречивост.1
***
Мислим да народу нећемо никада дати ништа боље од Писма… Његов укус постаје јасан када почнеш да га читаш, јер у њему ћеш наћи цео људски живот. Религија је створила уметност и литературу; све што је било велико у најдаљој прошлости, све је повезано са овим религиозним чувством које постоји у човеку исто као и идеја лепоте заједно са идејом добра… Поезија Библије је посебно пријемчива чистој машти. Моја деца и ја ћемо читати Библију у оригиналу… Библија је светска.
***
Библију сам читао од корица до корица у Михајловском (око 1825. године) када сам тамо био у прогонству, читао сам чак неке главе својој Арини, но и пре тога сам много читао Јеванђеље. Хоћете ли да вам нешто признам? Једном сам путовао на Свете горе, у манастир, да бих приуствовао помену Петру Великом… Манастирски слуга ме је замолио да сачекам у келији. На столу је лежала отворена Библија и ја сам погледао страницу – био је то Исаија. Прочитао сам одломак који сам парафразирао у Пророку. Одломак ме је погодио, прогонио неколико дана и једне ноћи сам написао песму; устао сам да је напишем; чини ми се да сам те стихове видео у сну…
Исаију сам читао и раније; но овог пута текст ми је изгледао предиван. Мислим да сам га боље схватио. Тако увек бива са Светим писмом: што га више ишчитаваш дубље га разумеш, све више се расветљава и шири…
Народ је увек био склон религији. Овим хоћу да кажем да народ осећа да Бог постоји, да је Он највише биће у васелени, једном речју, да Бог јесте… И ја сам, на крају, дошао до уверења да је човек нашао Бога управо зато што Он постоји. 2
А. С. Пушкин
Превод: Александар Мирковић
НАПОМЕНЕ:
- А.С. Пушкин, О човековим дужностима https: //rvb.ru/pushkin/01text/07criticism/01criticism/0436sovr/0957.htm?ysclid=l58jww1gq1661921928
- Смирнова-Россет А. О. Записки. М., 2003, стр. 317
СРОДСТВО ПО ИЗБОРУ 