Александар Ристовић – МОЛИТВА

Господе, дај ми да кад будем умирао
не будем сам, да држим своју кћер за руку,
да је моја жена поред мене и да ме гледа у
        очи с тугом и с довољно опрезности.
Да ми говори како другојачије не може бити
него тако: уз анђеле који све јасније виде,
и пред неким који застрашује својом
                         самилошћу и Ничим.
 
Док ме посматра из толике близине
да је у ствари Он ја,
и да сам ја Он.
 
Господе, дозволи да се у одлучном часу
присетим какве згодне речи или читаве
                             реченице
од оних, наравно, које сам волео да говорим
у малој крчми, уз вино, трудећи се да
                              оставим
                утисак на саговорника.
 
И не испусти ме из вида до самог краја,
него пали јасне светиљке дуж пута којим
                                   идем,
нек горе и онда када будемо једно, у свему
               даљем што долази
из Ничег и што се Ничем не враћа. Ништа у
                                    Ничем.
 4.новембар 1992.
 Александар Ристовић - СЕМЕНКА ПОД ЈЕЗИКОМ (Агора, Зрењанин, 2014.)
Advertisements

Александар Ристовић – РУЖА ЗА ОНУ КОЈА НИЈЕ ОВДЕ

Моја мати у старинском аутобусу
прелази огроман пут. Преко залеђених
                               ливада,
кроз снегом опрхван планински предео.
Седећи иза возача, разговара са њим
о необичном времену. Љуљушка се
на свом седишту са малим птицама у крилу.
 

Кадикад споља чују се крици,
али се не виде они који су изложени
мучењу, негде од неког.
 

Наједном у аутобусу осећа се
јак мирис ружа, као да је неко испустио
                                  бочицу
с мирисом, или трља између шака ружине
                                 латице.
 
Моја мати путује у Нигде
зимским аутобусом. Кадикада јој је
иње на лицу. Побелела су јој уста и обрве.
Имам довољно разлога да верујем у њено
                               путовање,
томе ме учи метафизика, али и једно
посве лично осећање времена и бесмртности.

3. фебруар 1993.
 Александар Ристовић - Песме

Александар Ристовић – О СМРТИ И О ЈОШ КОЈЕЧЕМУ

Како ће бити чудна та моја смрт на коју
       мислим од детињих година:
старац једва покретљив излази из мале
       библиотеке
и нагиње се на једну страну док сасвим не
       клоне у зеленило травњака.
Имам разлога да верујем да ће се и мени
       догодити што и другима
док се пењем уза степенице носећи храну за
       вечерњи обед у најлонској кеси
и не осврнув се ни једном на ону која у тај
   час силази, главе у ситним коврџама и у
       хаљини за излазак.

Можда би то могла бити сасвим обична смрт
      у путничком вагону:
човек који је пажљиво гледао поља,
       брежуљке и снег
затварао очи, спушта руке у крило и не види
       више од онога што је до малочас
       посматрао.
 

Покушавам да се присетими других
       могућности и ево ме још једном
преобучена у себе какв ћу тек бити у
веселом друштванцету
где након испијене чаше и смејући се, падам
   под сто повукав за собом столњак и вазу
      са ружама.

Моја би смрт имала посве духовно значење
 у каквом санаторијуму за умоболне међу
       планинским венцима,
док умиремо јадајући се један другоме у
   постељи са тек пресвученим чаршавима.
 

Али, можда бих могао умрети сасвим
       другојачијом смрћу од оне коју
очекујем:
  уз кћер и жену и окружен књигама са сваке
       стране,
 док напољу сусед покушава да упали мотор
       свог аута што га је
       преко ноћи изненадио снег.
 

Александар Ристовић - Семенка под језиком (Агора, Зрењанин, 2014.)

Александар Ристовић – ТАЈНА

Рекоше ми да трава ни о чему не говори
 него да онај
 коме је што на памети и што би и сам хтео
                                      рећи
 док седи у трави
 или док налакћен лежи у трави
 ставља у њена тобожња уста.
 А ја, спорећи се с другима колико и са самим
                                        собом
 и идући преко траве,
 опажам да је свака стабљичица у разговору с
                                оном до себе
 и да ми се, све заједно, обраћају једним
                                   гласом
 који ми удева у ухо
 чаролију љубавне реченице.

 Александар Ристовић - Семенка под језиком (Агора, Зрењанин, 2014.)