Алек Вукадиновић, ДЕЖУРНИ УКУЋАНИ

Ватра — која те обасјава
Земља — која те надахњује
Страница — што те удаљава

Удар — који те проналази
Зрно — које те зауставља

Светлост — која те  р а з р е ђ у ј е

Алек Вукадиновић, ДАЛЕКИ УКУЋАНИ, СКЗ, Београд, 1979.

 

Advertisements

Алек Вукадиновић, ЗВУЦИ ИЗ ЗАЧАР-ГОРЕ

Рекох себи Од земнога нису траја
Дивин-звуци пелен-горе Сан и Сена
Ја Дивино пун чемера твога сјаја
Не напих се словом душе за времена

Уздуж снаге кругом-крилом пре и сада
Сред Вечности тајног била усред Трена
Зачар-горо сад си мрака сад си склада
Сад си Траја вавек века сад Времена

Док те слушам излишности света чиле
Скупили се укруг свили правци лéта
Саго бајна почуј слова како цвиле
Реког себи Од овога нису света

Алек Вукадиновић, ПЕСНИЧКИ АТЕЉЕ 2, Граматик, Београд, 2017.

Алек Вукадиновић, ПОХВАЛЕ СЛОВУ

ПОХВАЛЕ СЛОВУ

Множе се и роје
Струци моћног сâда:
Стопе ти од ми̑ља
Звуци ти од жада

Све слoво по слово
Шуми од старина —
У језику-звуку
Сушт је — би̑т једина

Све што струји, кружи
Троши се слâма —
Цвет чаробних Речи
Остаје за нама

У кругу у му̑ку
ватре задњи лет је —
Цвет сажет у звуку
Слово-печат Свет је

КЊИГА

Шуме црне шуме
Пропадљив — А ја:
Цвет сажет у звуку
Напи се свог траја

Ружа ти у башти
Коју рука куша —
Цвет сажет у звуку
Ружа сва од Су̑шта

Чари, дражи мамне
Воће што се круни —
Суште ствари сâме̄
Бози траја пуни

Рече Кнеже чарни
Налог је и брига:
Ствари стује, круже
Да заживи Књига

ТРÂЈ СЕ НОВИ ГРАДИ

Теку звци-му̑ци траје звучан склад и
Исто Истом у круг Крива праву сече
Бешум препун звука у даљ широк тече
У језику-звуку Трâј се нови гради

У Језику-звуку Трâј се нови гради
Слика слику та̏ре жица жицу пâра
Све што нереч рече то језик очара
Голем-шâр се диже ниче бескрај млади

Голем-шар се диже ниче бескрај млади
Сва неба сјина у жив бруј се слива
Јеси Богу све си Јеси зрака жива
У језику-звуку Трâј се нови гради

Круг је Бога пун је блиста бескрај млади

Алек Вукадиновић, ПЕСНИЧКИ АТЕЉЕ 2, Граматик, Београд, 2017.

Алек Вукадиновић, МАЛИ ИКОНОСТАС

Кућа Шума Гора
Небо Крст и Ружа
Дубоко под кровом
Корени се Душа

Стопе ти звучне
Искон-стопа прати
Жишцима зарним
Књига се печати:

Сја Слова зденац
Да срце исклија
Сја се жâд у Гори
Светој сред житијâ

Дечанске Зоре
Пчеле Гранчаничке
И Метох-Жича:
Прелести матичне —

Жишци што зâре
С краја на крај трâја
Твој Дворац Вере
Твоја Ружа сјаја

Алек Вукадиновић, ПЕСНИЧКИ АТЕЉЕ 2, Граматик, Београд, 2017.

Алек Вукадиновић, ЛЕДНА ВОДА

На звезданој стази блиста
Модре горе јасни хлад,
О, реци ми, тако чиста
Моја глава шта је сад?

Моје срце, моја стаза
Вечни бескрај и чистота,
Плаветнило мога мраза
Очишћено од живота…

Подигнимо црна крила,
Авет неба нек заблиста…
Где си тако дуго била
Успомено, зимо чиста!

Моје срце сан је росе —
Путовања сати исти!
Сад све брже дижемо се
Животињо у час чисти!

КОМЕНТАР ЛЕДНЕ ВОДЕ

Неба чиста поноћ тражи
стазе које хитро лове,
Плаветнила тиха дражи
Неба срећни час те зове!

Кроз бескрај се бескрај рони,
Успламтела сања сен —
Испод неба то звер гони
Огромности тихи плен

Гони, гони стазе ведре
До блиставе крви дна!
Успомене воде ледне
У огромној шуми сна…

Алек Вукадиновић, КЊИГА ПРСТЕНОВА, Просвета, Београд, 2007.

Алек Вукадиновић, СВЕТО ПОЉЕ

(Гробље око Гораждевачке цркве-брвнаре)

Смиље-миље букет блажен сан без краја
Из црвеног бело ниче мрак пун сјаја
Спи ладолеж румен-лала дремеж клена
Траје ромор под окриљем мôрних сенâ
Из дубина из морина даси бију
Зрâчак-трачак мôрак-мрâчак из костију

Цвет-руменак цветак-божјак и цвет глог
Campo santo букет блажен — потпис Бог

Алек Вукадиновић, КЊИГА ПРСТЕНОВА, Просвета, Београд, 2007.

Алек Вукадиновић, ЈУТАРЊИ ГЛАСОВИ

I
— Шта осећаш, песниче? — обрати се тог јутра Глас дубоко замишљеном песнику.
Осећам као да свака тачка у простору има негде своје небо.
— Ух! — узвикну Глас. — Онда нека ти је Бог на помоћи. Могу само да замислим како ти теку земаљски дани.
— Знам на шта циљаш — узврати једва чујно песник.
— Док се ти напајаш на самим изворима Душе сећања, око тебе куљају само дим и смог.
— Али и излази — узбуђено ће песник. — Али и излази.
— Хм — јетко ће Глас. — Тешко да и једну једину кап толиког мрака може обасјати сав небески свод!

II

— О ти, који пред својим духовним очима непрекидно имаш божанске узоре — како проводиш један свој дан?
— Хеј радости моја — јетко ускликну песник — има ли нешто тужније од тебе овога часа!
— Нисам мислио да те повредим — хитро упаде Глас. — Је ли моје питање сувишно?
— Рекао сам ти већ — уздахну песник. — Свака тачка овде доле има негде своје небо.
— На то сам и мислио — рече Глас. — Као да твоја мисао рађа моју: свака тачка на небу има негде своју сенку: највиша најнижу а насветлија најтамнију. Мора да ти је живот праг пакленог стана.
Тачку-сенку, баш тако — узврати песник. — Родио сам се у Најгорем времену.
Време је једно је за све — лукаво узврати Глас. — А на неким другим странама је  б а ш        в е д р о?
Не може бити нигде ведро, ако је овде мрак — брзо ће песник. — Један је светски час.
— Заиста, један је — горко узврати Глас.
— И бива све мрачнији. Свет би ускоро могао постати само једна црна тачка.
Опет ми упадаш у мисао — јетко ће песник. — Опет ми упадаш у мисао.
Ево певам своју Јуарњу песму.

ПЕСНИКОВА ЈУТАРЊА ПЕСМА

Ухолаже и Гробави — никад нећу пристати на ваш мрак! Ухолаже и Гробари!

Светлаци златних усана, Златоусти, ви махалице речним светлим — како само просипате око себе свој златни мед!

Никад нећу пристати на ваш мрак, о Најсветлији!

Ни лепших речи, ни црњих дела — то је твој високи стег, Ухолажо!

Што је најниже највишему, што је најцрње најсветлијему — то си ти, Ухолажо!

Ево кажем својој стрели: Стрело моја, најбржа и најсветлија, која изгреваш из самог Јутарњег часа — ево те затежем према Оближњем тренутку!

Овде и Сада — мој Оближњи тренутак…

Ухалаже и Гробари, ви који мој живот претварате у беду, ево вам певам своју Јутарњу песму!

Ухолаже и Гробари!

Алек Вукадиновић, ДУША СЕЋАЊА, БИГЗ, Београд, 1989.

Алек Вукадиновић, РУМЕН-КРИЛУ ДАН СЕ НАДА

Мŷк до мŷка, грâк до грâка —
Зла од, Мрака
Јача боже крв ми јака

Румен-крилу дан се нада
Боже склада
Подај крилу од тамнине

Круже крŷзи чи̑ни чине
Чи̑ни чине
Ноћ да стâни дан да свлада
Чемер-крило мрак даљине

Док анђели са висине
Измењују поје зáрне
Златне трâје и таине —

Сушт до сушта Зрак до зрака
Зла од, Мрака
Јача Боже крв ми јака

Алек Вукадиновић, СВЕТИ КРОВ, Источник, Београд, 2002.

Алек Вукадиновић, УКРШТЕНИ ЗНАЦИ

Гора гори — моћна сена
Крило крилу — трепет тајне
Ствари земне и Имена
Сажетости, моћи крајње
Можда и ја певам с њима
Име међу именима

Земља, земља — мати пламна
И сан неба — сан без бога
После свега: кућа тамна
Пејзаж госта умрлога
Можда и ја на тој стази
Гинем, себе не налазим

Шуме, поља, неба зраци
Реч, најтежа: име зоре
Сажетости, црни знаци
Речи! Хоће да изгоре!
Можда ја већ у том часу
Не знам моје речи шта су

Цео живот — сан и сена
После свега светлост права:
Јужним жалом покривена
Неба црна крајност спава
Можда тек сад крај Огњишта
Слушам како пева Ништа!

Алек Вукадиновић, СВЕТ КРОВ, Источник, Београд, 2002.