Алек Вукадиновић, ЈУТАРЊИ ГЛАСОВИ

I
— Шта осећаш, песниче? — обрати се тог јутра Глас дубоко замишљеном песнику.
Осећам као да свака тачка у простору има негде своје небо.
— Ух! — узвикну Глас. — Онда нека ти је Бог на помоћи. Могу само да замислим како ти теку земаљски дани.
— Знам на шта циљаш — узврати једва чујно песник.
— Док се ти напајаш на самим изворима Душе сећања, око тебе куљају само дим и смог.
— Али и излази — узбуђено ће песник. — Али и излази.
— Хм — јетко ће Глас. — Тешко да и једну једину кап толиког мрака може обасјати сав небески свод!

II

— О ти, који пред својим духовним очима непрекидно имаш божанске узоре — како проводиш један свој дан?
— Хеј радости моја — јетко ускликну песник — има ли нешто тужније од тебе овога часа!
— Нисам мислио да те повредим — хитро упаде Глас. — Је ли моје питање сувишно?
— Рекао сам ти већ — уздахну песник. — Свака тачка овде доле има негде своје небо.
— На то сам и мислио — рече Глас. — Као да твоја мисао рађа моју: свака тачка на небу има негде своју сенку: највиша најнижу а насветлија најтамнију. Мора да ти је живот праг пакленог стана.
Тачку-сенку, баш тако — узврати песник. — Родио сам се у Најгорем времену.
Време је једно је за све — лукаво узврати Глас. — А на неким другим странама је  б а ш        в е д р о?
Не може бити нигде ведро, ако је овде мрак — брзо ће песник. — Један је светски час.
— Заиста, један је — горко узврати Глас.
— И бива све мрачнији. Свет би ускоро могао постати само једна црна тачка.
Опет ми упадаш у мисао — јетко ће песник. — Опет ми упадаш у мисао.
Ево певам своју Јуарњу песму.

ПЕСНИКОВА ЈУТАРЊА ПЕСМА

Ухолаже и Гробави — никад нећу пристати на ваш мрак! Ухолаже и Гробари!

Светлаци златних усана, Златоусти, ви махалице речним светлим — како само просипате око себе свој златни мед!

Никад нећу пристати на ваш мрак, о Најсветлији!

Ни лепших речи, ни црњих дела — то је твој високи стег, Ухолажо!

Што је најниже највишему, што је најцрње најсветлијему — то си ти, Ухолажо!

Ево кажем својој стрели: Стрело моја, најбржа и најсветлија, која изгреваш из самог Јутарњег часа — ево те затежем према Оближњем тренутку!

Овде и Сада — мој Оближњи тренутак…

Ухалаже и Гробари, ви који мој живот претварате у беду, ево вам певам своју Јутарњу песму!

Ухолаже и Гробари!

Алек Вукадиновић, ДУША СЕЋАЊА, БИГЗ, Београд, 1989.

Advertisements

Алек Вукадиновић, РУМЕН-КРИЛУ ДАН СЕ НАДА

Мŷк до мŷка, грâк до грâка —
Зла од, Мрака
Јача боже крв ми јака

Румен-крилу дан се нада
Боже склада
Подај крилу од тамнине

Круже крŷзи чи̑ни чине
Чи̑ни чине
Ноћ да стâни дан да свлада
Чемер-крило мрак даљине

Док анђели са висине
Измењују поје зáрне
Златне трâје и таине —

Сушт до сушта Зрак до зрака
Зла од, Мрака
Јача Боже крв ми јака

Алек Вукадиновић, СВЕТИ КРОВ, Источник, Београд, 2002.

Алек Вукадиновић, УКРШТЕНИ ЗНАЦИ

Гора гори — моћна сена
Крило крилу — трепет тајне
Ствари земне и Имена
Сажетости, моћи крајње
Можда и ја певам с њима
Име међу именима

Земља, земља — мати пламна
И сан неба — сан без бога
После свега: кућа тамна
Пејзаж госта умрлога
Можда и ја на тој стази
Гинем, себе не налазим

Шуме, поља, неба зраци
Реч, најтежа: име зоре
Сажетости, црни знаци
Речи! Хоће да изгоре!
Можда ја већ у том часу
Не знам моје речи шта су

Цео живот — сан и сена
После свега светлост права:
Јужним жалом покривена
Неба црна крајност спава
Можда тек сад крај Огњишта
Слушам како пева Ништа!

Алек Вукадиновић, СВЕТ КРОВ, Источник, Београд, 2002.

Алек Вукадиновић, ЗИМСКО ЈУТРО

Јутрос пахуље најцрњег снега
Падају с неба, падају с брега
У срце, у мрак, у небо, горе
Јутро је, Боже, а нигде зоре
Одасвуд тамни покрови прете
Тешког ли часа умрли свете

Одбегли некуд правци су лéта
Ниоткуд Бога, неба, ни света
Отворен бездан звездане злоће:
Цвокоће умрли час цвокоће
Шуме и горе стисле се нéме
Дошло је, Боже, Потоње време –

Још један пoглед у јутро тмурно:
Потоњи гости промичу журно
Некако глуви, некако криви
Ко да су, Боже, тек полуживи
Смрзли од јада,мркли од студи
Ко да су, Боже, тек полуљуди

Вејте пахуље најцрњег снега
Дошло је време зла најгорега
Залазе боје видљивог друма
Залазе куће, залази шума
Уста су глува, речи су нéме
Потоње време, Потоње време

Алек Вукадиновић, ЗИМСКО ЈУТРО 24. јануара 1987.

(Из књиге А. Вукадиновић, Свети кров, Источник, Београд, 2002.)

Алек Вукадиновић, НАЈАВЉУЈЕМ ТИ ЗОРУ ДЕЧАНСКУ, ДОБРА ЗЕМЉО!

Рани часови: Зора је густа, млечна, пуна свечане, густе тишине и небеске тајне; као у првом дану. Пун њеног младог, свежег азура, дечански простор се купао, дисао свим плућима. Зора, зора дечанска, од које осећаш радост постојања, овде, у срцу свете земље.

Размишљао сам колико ова светлост може трајати, колико овај зрак, кад једном заживи у срцу, може издржати — кад, некако нагло и по мери ко зна какве ћудљивости, време и сва околна атмосфера почеше да се мраче. Као по неком сценарију и као да се радило о промени поставке на сцени, тек цео пејзаж се измени. Небо се натушти, ваздушна маса између борова се замрачи, а облаци се искосише и накострешише.

Истога часа, као да изби из овог претећег пакла, цео један црни фронт најгрознијих птичурина просто се сручи на наше боравиште. Жестоки налет црних врана наједном испуни сав видик, уз паклене, избезумљене крике. Настаде комешање, цијукање, грактање, кликтање, церење… и надасве — уједање! Уједале су сав простор, све што се могло видети: куће и кровове, дрвеће и камење, биљке и цветове, ваздух и боје, светлост и сенке, небо и земљу — све што је живи дечански простор носио у свом магнетизму.

Никад толико ужасних птичурина дечанско небо није видело. Гладне, халапљиве немани, јуришале су на све што је видљиво. Час су се обрушавале као камење, груби, свом тежином; а час опет — као какве црне, злослутне машине, вијугале су кроз простор, ширећи страшне, раздируће звуке. То потраја отприлике добрих четврт часа, а затим као да пакао поче да сплашњава. Црни фронт као да се за тренутак заљуља, а онда се издиже над простором за читаву једну висину, и уз неко чудно мешкољење, које као да је пригушивало у себи неку туробну тутњаву, у готово једном једином замаху сручи се у још туробнију руговску бездан.

Настаде тајац ишчекивања. Прво се небо благо замагли и облаци омекшаше, а онда се светлост прве млечне лампе запали над хоризонтом. Млечни и једри мириси покуљаше у простор, шума се разведри, а зора, зора дечанска, опет се запали над срцем свете земље.

Једнога дана, ускоро, кренућемо и ми да жањемо сјај, и скупљамо златне уранке по светим шумама!

Најављујем ти Зору дечанску, добра земљо!

14. август 1980.

Алек Вукадиновић, ДУША СЕЋАЊА (стр. 63-64), БИГЗ, Београд, 1989.

Алек Вукадиновић, СВЕТИ КРОВ

Под кров благо урањају
Живе слике и прилике
Легли гости па сањају
Трепере им кућне слике

Мирис шума, тама рова
Зачарана кућна тмуша
То мирише кућа-душа
Под окриљем светског крова

У небеса гости лете
Свак се својој тами вере
Каткад у сну затрепере
Кад се своје коби сете

Алек Вукадиновић, ПЕСМЕ, СКЗ, Београд, 2003

Алек Вукадиновић, ЗОРА, ЗОРА ДЕЧАНСКА

8. август

Зора, зора дечанска: огромни зелени масив и чиста небеска плавет. Две боје положене једна поред друге, два неба.

Са хиљаде невидљивих извора струји дечански простор. Звуци, мириси, боје; небо и земља измењују своје дражи.

Кроз чедно-небеску плавет зâри се дечански манастир, као тајанствена звезда која прчишћава сав околни простор.

Као да је, некада давно, са самог дна небеске тајне, убачене у ову дивљу земљу, бела дечнаска звезда непрекидно исијава светлост и зрак, благост и мир. Доброту пејзажа, мелем звукова, свети дечански прах. Баш овде, на ивицама светлости, баш ту где  по ивицама шумâ дивља племена још увек пале своје страшне игре. Дечани као изазов, Дечани као звезда, Дечани од самих икона и апостолских глава, овде на стражи цивилизације и културе. И колико ће још векова ова уста цивилизације отварати своја небеска штива и исијавати златни прах на уши глувила!

Јер: тамо нема никога, тамо иза дивљих горâ. Мртвац остаје мртав, а уста цивилизације и даље крваре!

1980.

Алек Вукадиновић, ДУША СЕЋАЊА, БИГЗ, Београд, 1989.

Алек Вукадиновић, ОНОМАТОПЕЈА ЖАЛА

Кров до крова, вал до вала
Све је дубљи корен жала
Спава неба сјај оборен
Чува гора гори корен
Од своје се крви скрива
Испод неба птица жива

Небо, земља – црне држи
Једна другу поноћ тражи
Залуд бдије звезда плава
Потонула снага спава
Сунчани је сјај одбего
На камен је камен лего

Крило крилу – цвет до цвета
Све је тежа поноћ света
Кроз корен се корен чује
Крило крилу одјекује
Све је тежа поноћ југа
Испод неба поноћ друга

Птица птици – чудо вала –
Све је дубљи корен жала
Неба црна снага дрема
Ни камена у сну нема
Ни пепела да запламти –
Само пламен кућа памти

Само пламен кућа памти

Алек Вукадиновић, Кућа и гост, Конрас, Београд, 2007

Алек Вукадиновић, ОД ПОНОЋИ – ДО ПОНОЋИ

Од поноћи – до поноћи
Топлих кућа благе моћи
Живот што се у сну крије
Лет што лети све спорије
Тиха снага која расте
Дан за даном – крило расте

Пламен крви испод неба –
Светлост која болном треба
Осмех крви сјај у души
Бескрај што се запенуши
Каткад, када звезда јада
Дигне вал до водопада

Пламен који с неба слеће
Снага што се у сну креће
Гора гори – моћна сена
Крило крилу – трен до трена
Снага што се у сну гради
Стена вал кад изненади

Од поноћи – до поноћи
Толих кућа благе моћи
Живот што се у сну крије
Лет што лети све спорије
Тиха снага која расте
Дан за даном – крило расте

Алек Вукадиновић, Кућа и гост, Конрас, Београд, 2007