Алек Вукадиновић, УКРШТЕНИ ЗНАЦИ

Гора гори — моћна сена
Крило крилу — трепет тајне
Ствари земне и Имена
Сажетости, моћи крајње
Можда и ја певам с њима
Име међу именима

Земља, земља — мати пламна
И сан неба — сан без бога
После свега: кућа тамна
Пејзаж госта умрлога
Можда и ја на тој стази
Гинем, себе не налазим

Шуме, поља, неба зраци
Реч, најтежа: име зоре
Сажетости, црни знаци
Речи! Хоће да изгоре!
Можда ја већ у том часу
Не знам моје речи шта су

Цео живот — сан и сена
После свега светлост права:
Јужним жалом покривена
Неба црна крајност спава
Можда тек сад крај Огњишта
Слушам како пева Ништа!

Алек Вукадиновић, СВЕТ КРОВ, Источник, Београд, 2002.

Алек Вукадиновић, ЗИМСКО ЈУТРО

Јутрос пахуље најцрњег снега
Падају с неба, падају с брега
У срце, у мрак, у небо, горе
Јутро је, Боже, а нигде зоре
Одасвуд тамни покрови прете
Тешког ли часа умрли свете

Одбегли некуд правци су лéта
Ниоткуд Бога, неба, ни света
Отворен бездан звездане злоће:
Цвокоће умрли час цвокоће
Шуме и горе стисле се нéме
Дошло је, Боже, Потоње време –

Још један пoглед у јутро тмурно:
Потоњи гости промичу журно
Некако глуви, некако криви
Ко да су, Боже, тек полуживи
Смрзли од јада,мркли од студи
Ко да су, Боже, тек полуљуди

Вејте пахуље најцрњег снега
Дошло је време зла најгорега
Залазе боје видљивог друма
Залазе куће, залази шума
Уста су глува, речи су нéме
Потоње време, Потоње време

Алек Вукадиновић, ЗИМСКО ЈУТРО 24. јануара 1987.

(Из књиге А. Вукадиновић, Свети кров, Источник, Београд, 2002.)

Алек Вукадиновић, НАЈАВЉУЈЕМ ТИ ЗОРУ ДЕЧАНСКУ, ДОБРА ЗЕМЉО!

Рани часови: Зора је густа, млечна, пуна свечане, густе тишине и небеске тајне; као у првом дану. Пун њеног младог, свежег азура, дечански простор се купао, дисао свим плућима. Зора, зора дечанска, од које осећаш радост постојања, овде, у срцу свете земље.

Размишљао сам колико ова светлост може трајати, колико овај зрак, кад једном заживи у срцу, може издржати — кад, некако нагло и по мери ко зна какве ћудљивости, време и сва околна атмосфера почеше да се мраче. Као по неком сценарију и као да се радило о промени поставке на сцени, тек цео пејзаж се измени. Небо се натушти, ваздушна маса између борова се замрачи, а облаци се искосише и накострешише.

Истога часа, као да изби из овог претећег пакла, цео један црни фронт најгрознијих птичурина просто се сручи на наше боравиште. Жестоки налет црних врана наједном испуни сав видик, уз паклене, избезумљене крике. Настаде комешање, цијукање, грактање, кликтање, церење… и надасве — уједање! Уједале су сав простор, све што се могло видети: куће и кровове, дрвеће и камење, биљке и цветове, ваздух и боје, светлост и сенке, небо и земљу — све што је живи дечански простор носио у свом магнетизму.

Никад толико ужасних птичурина дечанско небо није видело. Гладне, халапљиве немани, јуришале су на све што је видљиво. Час су се обрушавале као камење, груби, свом тежином; а час опет — као какве црне, злослутне машине, вијугале су кроз простор, ширећи страшне, раздируће звуке. То потраја отприлике добрих четврт часа, а затим као да пакао поче да сплашњава. Црни фронт као да се за тренутак заљуља, а онда се издиже над простором за читаву једну висину, и уз неко чудно мешкољење, које као да је пригушивало у себи неку туробну тутњаву, у готово једном једином замаху сручи се у још туробнију руговску бездан.

Настаде тајац ишчекивања. Прво се небо благо замагли и облаци омекшаше, а онда се светлост прве млечне лампе запали над хоризонтом. Млечни и једри мириси покуљаше у простор, шума се разведри, а зора, зора дечанска, опет се запали над срцем свете земље.

Једнога дана, ускоро, кренућемо и ми да жањемо сјај, и скупљамо златне уранке по светим шумама!

Најављујем ти Зору дечанску, добра земљо!

14. август 1980.

Алек Вукадиновић, ДУША СЕЋАЊА (стр. 63-64), БИГЗ, Београд, 1989.

Алек Вукадиновић, СВЕТИ КРОВ

Под кров благо урањају
Живе слике и прилике
Легли гости па сањају
Трепере им кућне слике

Мирис шума, тама рова
Зачарана кућна тмуша
То мирише кућа-душа
Под окриљем светског крова

У небеса гости лете
Свак се својој тами вере
Каткад у сну затрепере
Кад се своје коби сете

Алек Вукадиновић, ПЕСМЕ, СКЗ, Београд, 2003

Алек Вукадиновић, ЗОРА, ЗОРА ДЕЧАНСКА

8. август

Зора, зора дечанска: огромни зелени масив и чиста небеска плавет. Две боје положене једна поред друге, два неба.

Са хиљаде невидљивих извора струји дечански простор. Звуци, мириси, боје; небо и земља измењују своје дражи.

Кроз чедно-небеску плавет зâри се дечански манастир, као тајанствена звезда која прчишћава сав околни простор.

Као да је, некада давно, са самог дна небеске тајне, убачене у ову дивљу земљу, бела дечнаска звезда непрекидно исијава светлост и зрак, благост и мир. Доброту пејзажа, мелем звукова, свети дечански прах. Баш овде, на ивицама светлости, баш ту где  по ивицама шумâ дивља племена још увек пале своје страшне игре. Дечани као изазов, Дечани као звезда, Дечани од самих икона и апостолских глава, овде на стражи цивилизације и културе. И колико ће још векова ова уста цивилизације отварати своја небеска штива и исијавати златни прах на уши глувила!

Јер: тамо нема никога, тамо иза дивљих горâ. Мртвац остаје мртав, а уста цивилизације и даље крваре!

1980.

Алек Вукадиновић, ДУША СЕЋАЊА, БИГЗ, Београд, 1989.

Алек Вукадиновић, ОНОМАТОПЕЈА ЖАЛА

Кров до крова, вал до вала
Све је дубљи корен жала
Спава неба сјај оборен
Чува гора гори корен
Од своје се крви скрива
Испод неба птица жива

Небо, земља – црне држи
Једна другу поноћ тражи
Залуд бдије звезда плава
Потонула снага спава
Сунчани је сјај одбего
На камен је камен лего

Крило крилу – цвет до цвета
Све је тежа поноћ света
Кроз корен се корен чује
Крило крилу одјекује
Све је тежа поноћ југа
Испод неба поноћ друга

Птица птици – чудо вала –
Све је дубљи корен жала
Неба црна снага дрема
Ни камена у сну нема
Ни пепела да запламти –
Само пламен кућа памти

Само пламен кућа памти

Алек Вукадиновић, Кућа и гост, Конрас, Београд, 2007

Алек Вукадиновић, ОД ПОНОЋИ – ДО ПОНОЋИ

Од поноћи – до поноћи
Топлих кућа благе моћи
Живот што се у сну крије
Лет што лети све спорије
Тиха снага која расте
Дан за даном – крило расте

Пламен крви испод неба –
Светлост која болном треба
Осмех крви сјај у души
Бескрај што се запенуши
Каткад, када звезда јада
Дигне вал до водопада

Пламен који с неба слеће
Снага што се у сну креће
Гора гори – моћна сена
Крило крилу – трен до трена
Снага што се у сну гради
Стена вал кад изненади

Од поноћи – до поноћи
Толих кућа благе моћи
Живот што се у сну крије
Лет што лети све спорије
Тиха снага која расте
Дан за даном – крило расте

Алек Вукадиновић, Кућа и гост, Конрас, Београд, 2007

Алек Вукадиновић, КРУЖНО ВРЕМЕ

Нејасно време, сан и сена
И познат мирис крви пламне;
То време, време, доведе нас
Однекуд на праг куће тамне

Време што лéтом зна да служи
У смирај дана бескрај ока,
Време, то време које кружи
Око два тешка крвотока

Висина чисте, азур бели –
Путеви спремни да се врате;
Време, то време, што нас дели
На две светлости непознате

Алек Вукадиновић, Кућа и гост, Конрас, Београд, 2007

Алек Вукадиновић, ДУША МИРИСА

О, како у сну веје душа плава
Нејасна, блага душа љубичице,
Док свака травка њише своје лице
У врту она ко без душе спава

Око ње ваздух од миља мирује
И шума стишће своју травку сваку
А она у сну њише своју траку
И из далеког света провирује

Спи и окреће своје болно лице
Месецу, срцу, гребену и рту,
Сања у врту а није у врту
Нејасна, блага душа љубичице

Алек Вукадиновић, Кућа и гост, Конрас, Београд, 2007

Алек Вукадиновић, ИЗ БИСТРЕ ЗЕМЉЕ

Извори са својим белим лампама, опет ће нас кад тад позвати на велики празник жеђи…Ништа осим ове светлости неће моћи да спаси разум… Чистота сна у крви, чистота жеље у дубинама…

То је час кад месец излази из свог поткровља да опет запали свој срп над великим пространствима росе.

При светлости те чисте лампе сањам.

Алек Вукадиновић, Кућа и гост, Конрас, Београд, 2007