Исти улични свирач ху̑ди
И облаци су, чини се, исти,
Рулају ујутро улицом људи,
Залећу се као на писти.
Обично јутро велеградско.
На балкону увело цвеће,
Рељеф с фасаде отпада лако…
А једно окно, мокро и глатко,
Завесу више подићи неће.
1940.
Арсеније Савин
О, како лепо умире лишће!
Кроз танку кожу сунце му сјáји,
Жилице нежне ускоро скриће
Загрљај земље и задњи сјâји.
Падам, падам… кожу осијава
Светлост нежна, одлазећа твоја,
Кошуља бола спада крвава
И сија Љубав — једина моја!
(1939)
Арсеније Савин
Сећаш ли се, мила,
Како је киша на прозору
Цртала потоке и реке
Док си на мојим грудима
Грејала руке меке?
Сећаш ли се, мила,
Добовале су капи кише
А ти ме грлила, плакала
И говорила: Више, још више!
Сећаш ли се, мила,
Преблизу Сунцу смо пришли,
Сјају у коме нестаје све,
И уплашена, нежна крила
На земљу те вратише…
Сећаш ли се, мила…
(1939)
Арсеније Савин
Положила си ми длан на лице,
Мирис се ширио твој.
Рекла си: „Памтићу јагодице,
Од сад си заувек мој!“
Ја не знам чије сад лице дираш,
У чије гледаш зене.
Али кад год Љубављу засијаш
Опет ћеш видети мене!
(1939)
Арсеније Савин
Живот после Ње —
Носи дах златне косе
Мирише на пролећне кише
Живот после Ње —
Чист као кап јутарње росе
И ништа не тражи више
Живот после Ње…
(1939)
Арсеније Савин
О, како нежне латице руже,
Око прстију меканих круже,
Низ длан се слију и сузе пусте,
Ширећи листиће своје густе!
О, како ружом мирише рука,
Њен мирис слатки мени је лука,
Кад бура тамом небо обвије
У Магновење душа се свије!
(1938)
Арсеније Савин
Луна пуна, жута
И сенка на њој,
Црно небо гута
Сјајних звезда рој.
Мирно и дубоко
Тамно језеро,
Прогутало Око
Светло Лунино.
1938.
Арсеније Савин
Још видим како одевена
У Светлост Сунчеву
На кревету лежиш
Моја Светлости
Нежно очврсла
Тек да те додирнем
И поверујем да Постојиш!
И ја — неверни Тома, знам:
Љубави, Ти си Стварност
Све је остало сан!
1938.
Арсеније Савин
Хтео бих да вечно будем Луна
Да сјајим само кад ти сјанеш
Хтео бих да будем само сена
Да мене има кад ти планеш
Хтео бих да вечно будем дах
Да маглим окна када дишеш
Хтео бих заувек да будем лак —
Мирис твоје косе и кише
1937.
Арсеније Савин
