Каткад ме ноћу пробуди звук,
Помислим: то је Твој глас!
За прозором ветрова хук,
А онда опет настане мук
И у даљини завија пас.
А у свануће црквена звона
Сребро разлију по мојој души.
И сећањима засија она –
На трен радосна, па опет болна.
Вољени свет се у мени руши.
А онда капи пролећне кише
Обришу сузе са мог лица.
И све је тихо, и све је тише,
И све нестаје, и све се брише…
Не трне само једна Светлица!
пролеће 1942.
Арсеније Савин
„Пронађи Господе, погинулу душу… и ако је могуће
помилуј!Неистраживи су путеви Твоји. Не упиши ми
у грех ову молитву, него нека буде Твоја света воља.“
Прими Господе
Душу јој грешну
И тугу црну, неутешну.
Понеси Господе њене боли
И пелен-живот – на рани шака соли.
Прими је у Своје наручје:
Нису јој дали да буде дете,
Снове није смела да снује,
Живот није знала да кује,
А године лете, године лете…
Оловни сати у глави брује,
Са неба капље боја сива.
Тога је дана себи рекла:
Ја нисам жива, нисам жива…
Ужасом задрхта гранчица крива…
Помози, Господе,
Нека јој Душа види Твој сјај!
Мајка је, Господе, подај јој Рај!
Опрости јој најцрњи животни мах,
Прими њен последњих уз-дах
И благослови најтужнији орах!
1941.
Арсеније Савин
Сребрне тополе
Мирис кише
И борове смоле
Додири крила
И топли Дах
И Плава Вила
На мене сипа
Златни Прах…
Отварам очи
Са Сјајем Раја —
И знам да нема Краја!…
1941.
Арсеније Савин
О, пролеће је дивно време да се отпочне рат,
Да се земља још хладна топлом крвљу угреје,
Да из жила потече крв и залије сваку влат,
Ђаво да се поигра, брк да му се насмеје.
Пролеће је право време да се пупољак затре,
Да се тек узлетелој птици поломе крила,
Да се бујице излију, да се разгоре ватре
И да се покаже Зло и сва његова сила.
Но, пролеће је и време да се погледа Плавет,
Да звезде испуне зене и – упркос свему:
Небесима обгрљени да одагнамо авет –
И себе да предамо Њему, једино Њему!
пролеће 1941.
Арсеније А. Савин
Исте су звезде
И исто је вече,
Ветрови исти језде
И река иста тече,
И речи, исте су!
– Али очи нису…
1941.
Арсеније Савин
Молим Те: дај ми да осетим онај Трен,
Кад се моје са молитвама звéзда сложе,
Кад нестане плот, и кад нестане сȅн —
Док сам на Земљи — дај ми још једном Боже!
1942.
Арсеније Савин
„Оставите је, што јој сметате? Она чини
добро дело на мени.“1 (Мк. 14,6)
Они хоће чуда да докажем моћ,
— Нема веће моћи од смирења свог.
Они хоће чуда, да укинем ноћ,
— Смрти да не буде, да их спаси Бог.
Они хоће чуда да докажем Љубав,
— А чудо је највеће Волети човека.
Они хоће чуда кад је човек губав,
— А спасава Љубав, без Ње нема лека.
Они ће ме волети ко Бога довека,
И сутра ће дати за Бога живот свој.
Ал Волети једнако — Бога и човека…
— Такву Љубав нађох једино у Њој!
1942.
Арсеније Савин
НАПОМЕНА: 1 – 3. И кад он бијаше у Витанији у кући Симона губавога и сјеђаше за трпезом, дође жена са судом од алавастра, пуним правог скупоцјеног нардовог мириса, и разбивши суд изли му на главу. 4. А бијаху неки који негодоваху међу собом говорећи: Зашто се тај мирис просипа тако? 5. Јер се могаше тај мирис продати за више од триста динара и дати сиромасима. И викаху на њу. 6. А Исус рече: Оставите је; што јој сметате? Она чини добро дјело на мени. 7. Јер сиромахе имате свагда са собом, и кад год хоћете можете им добро чинити; а мене немате свагда. 8. Она је учинила што је могла; помазала је унапријед тијело моје за погреб. 9. Заиста вам кажем: Гдје се год буде проповиједало јеванђеље ово по свему свијету, казаће се за спомен њезин и ово што она учини. 10. А Јуда Искариотски, један од Дванаесторице, отиде првосвештеницима да им га изда. (Мк. 14, 3-10)
Боже, милостив буди мне грешному. (1)
Сузе су Њене биле роса,
Ореол златни медена коса,
Зденац је отварала нога боса,
Руке су Њене биле лек,
А ја сам грешан, грешан — цео век!
Господе, опрости њима —
а покору на мене сву!
Много сам, Господе, сагрешио!
Али Њу сам волео, само Њу!
Боже, милостив буди мне грешному.
1941.
Арсеније А. Савин
НАПОМЕНА: Лк. 18:13, прича о фарисеју и царинику
Луна је јастук сребрила,
Спавао сам сâм.
Душа је ка Њој једрила.
Истина је сан.
Сребрница ме мазила,
Осетих мек длан.
Зора је окна газила,
Засивео је дан.
1941.
Арсеније А. Савин
Господе, рекао си ми ономад:
Сети се свога греха.
Сетио сам се Господе,
Али на који грех мислиш?
Јер, када се загледам у срце своје
Чини ми се да је од греха саздано,
Да у њему ничега другог нема.
Господе, читам Заповести сваки дан
И знам, као што знаш и Ти:
Сваку сам прекршио.
И чудим се како сам жив.
Господе, Твоја милост нема границе
А ја не знам како са том Љубављу
Да се носим?
Плакао бих Господе,
Вриштао, косу чупао, молио се,
Као лудак смејао…
Господе, да ли знаш како се мучим,
Како ме боли Твоја Милост?
Господе, грешнику је највећа казна – Љубав!
Грешник себе не воли и не верује
Да може бити вољен.
Чујеш ли како вапим за болом
А Ти ме грлиш!
Господе, ја овако више не могу!
Молим Те:
Да не живим више ја
Већ живи у мени Ти. 1
Или ме неће бити.
септембар, 1941.
Арсеније А. Савин
НАПОМЕНА:
„Ја не живим, већ Христос живи у мени“ (Гал 2, 20)
Свети Апостол Павле
СРОДСТВО ПО ИЗБОРУ 