Каткад ме ноћу пробуди звук,
Помислим: то је Твој глас!
За прозором ветрова хук,
А онда опет настане мук
И у даљини завија пас.
А у свануће црквена звона
Сребро разлију по мојој души.
И сећањима засија она –
На трен радосна, па опет болна.
Вољени свет се у мени руши.
А онда капи пролећне кише
Обришу сузе са мог лица.
И све је тихо, и све је тише,
И све нестаје, и све се брише…
Не трне само једна Светлица!
пролеће 1942.
Арсеније Савин