Арсеније Савин, САН

Луна је јастук сребрила,
Спавао сам сâм.
Душа је ка Њој једрила.
Истина је сан.

Сребрница ме мазила,
Осетих мек длан.
Зора је окна газила,
Засивео је дан.

1941.

Арсеније А. Савин

Арсеније Савин, ХРИСТУ

Господе, рекао си ми ономад:
Сети се свога греха.
Сетио сам се Господе,
Али на који грех мислиш?
Јер, када се загледам у срце своје
Чини ми се да је од греха саздано,
Да у њему ничега другог нема.

Господе, читам Заповести сваки дан
И знам, као што знаш и Ти:
Сваку сам прекршио.
И чудим се како сам жив.
Господе, Твоја милост нема границе
А ја не знам како са том Љубављу
Да се носим?

Плакао бих Господе,
Вриштао, косу чупао, молио се,
Као лудак смејао…
Господе, да ли знаш како се мучим,
Како ме боли Твоја Милост?
Господе, грешнику је највећа казна – Љубав!
Грешник себе не воли и не верује
Да може бити вољен.
Чујеш ли како вапим за болом
А Ти ме грлиш!

Господе, ја овако више не могу!
Молим Те:
Да не живим више ја
Већ живи у мени Ти. ¹
Или ме неће бити.

септембар, 1941.

Арсеније А. Савин

НАПОМЕНА:

„Ја не живим, већ Христос живи у мени“ (Гал 2, 20)
Свети Апостол Павле

Арсеније Савин, ГЕТСИМАНСКИ ВРТ

Гетисмански врт.
Може ли да ме заобиђе ова чаша?

Такав је и овај свет
Огрнут у смрт…
Човек увек пита:
Може ли? Да није ваша?

И увек благ и одлучан
одговор стоји:

Не може.
Јер, једино то се броји:
— Шта се збива у души
Док усне приносиш чаши.

1941.

Арсеније А. Савин

Арсеније Савин, НИСАМ ЈА — САМО ЈА…

Нисам ја — само ја
већ талас из мора
заборављених векова

И мисао ова није моја
већ пчела долетела
из далеког роја

Жижа сам само 
Светлоносних Зрака
из Дубина
из Предака

1941.

Арсеније А. Савин

Арсеније Савин, КРАТКА МОЛИТВА

Господе,
дотакни се Срца мога
као очију слепог од рођења¹
да први пут  у животу
— прогледам!

1941.

Арсеније Савин

НАПОМЕНА: (1) „1. И пролазећи виде човека слепа од рођења. 2. И запиташе га ученици његови говорећи:
— Рави, ко сагреши, овај или родитељи његови, те се роди слеп?
3. Исус одговори:
— Не сагреши ни он ни родитељи његови, него да се јаве дела Божја на њему. “

 

Аресније Савин, ЈЕДАН ЗРАК

Фјодору Михајловичу

У души хаос и мрак
„Сва бура и неред“
И страст и лед
И само један мали Зрак
Што прати светли слêд

У души презир и страшан гнев
И туга и јад и беда
И блесне само један Сêв
И истопи санту леда

Радости моја, један Зрак
Неугасивог Светла у души
Растераће сав овај  мрак
И подићи свет који се руши

1941.

Арсеније А. Савин

Арсеније Савин, ЛЕПТИРИЦА

од светлости изаткана
у руку се моју скрила
и савила нежна крила
лептирица богомдана

гледам прсте, јагодице:
— светлосни је прах просула
да ми вечно сија Лице…

али нема више кри́ла
моје беле лептирице…

1941.

Арсеније Савин

Арсеније Савин, ЧУДНА ЖЕЉА

Пољем ходам и јавља се чудна жеља: 
да легнем у траву, у киши се растопим,
да поплавим Земљу, са Њом да се стопим,
да ми Она цела буде мека постеља

— нестанем у Трену и будем у Свему!

1941.

Арсеније А. Савин

Арсеније Савин, ДУБИНЕ

Између нас нису даљине,
Оне се мере врстама, миљама…
Између нас су близине, близине
Које се мере дубинама!

Дубинама које све руше!
У дубинама се стапају душе…
Дубинама Тишине до близине,
— И до Једнине, до Једнине!

1941.

Арсеније А. Савин

Арсеније Савин, БОЛИ, УВЕК БОЛИ…

А боли увек, и једино боли
Онога који уме да воли…

Као што Бога боли човек
И мајку страшни дечји крик
Као што дете јеца навек
Тражећи  њен благи, нежни лик

Тако и Она мене боли…

Јер Душа воли
— Само Њу воли… 

1940.

Арсеније А. Савин