О, како нежне латице руже,
Око прстију меканих круже,
Низ длан се слију и сузе пусте,
Ширећи листиће своје густе!
О, како ружом мирише рука,
Њен мирис слатки мени је лука,
Док бура тамом небо обвија
У Магновење душа се свија!
(1938)
Арсеније Савин
Луна пуна, жута
И сенка на њој,
Црно небо гута
Сјајних звезда рој.
Мирно и дубоко
Тамно језеро,
Прогутало Око
Светло Лунино.
1938.
Арсеније Савин
Још видим како одевена
У Светлост Сунчеву
На кревету лежиш
Моја Светлости
Нежно очврсла
Тек да те додирнем
И поверујем да Постојиш!
И ја — неверни Тома, знам:
Љубави, Ти си Стварност
Све је остало сан!
1938.
Арсеније Савин
Хтео бих да вечно будем Луна
Да сјајим само кад ти сјанеш
Хтео бих да будем само сена
Да мене има кад ти планеш
Хтео бих да вечно будем дах
Да маглим окна када дишеш
Хтео бих заувек да будем лак —
Мирис твоје косе и кише
1937.
Арсеније Савин
