Аресније Савин, ЈЕДАН ЗРАК

Фјодору Михајловичу

У души хаос и мрак
„Сва бура и неред“
И страст и лед
И само један мали Зрак
Што прати светли слêд

У души презир и страшан гнев
И туга и јад и беда
И блесне само један Сêв
И истопи санту леда

Радости моја, један Зрак
Неугасивог Светла у души
Растераће сав овај  мрак
И подићи свет који се руши

1941.

Арсеније А. Савин

Арсеније Савин, ЛЕПТИРИЦА

од светлости изаткана
у руку се моју скрила
и савила нежна крила
лептирица богомдана

гледам прсте, јагодице:
— светлосни је прах просула
да ми вечно сија Лице…

али нема више кри́ла
моје беле лептирице…

1941.

Арсеније Савин

Арсеније Савин, ЧУДНА ЖЕЉА

Пољем ходам и јавља се чудна жеља: 
да легнем у траву, у киши се растопим,
да поплавим Земљу, са Њом да се стопим,
да ми Она цела буде мека постеља

— нестанем у Трену и будем у Свему!

1941.

Арсеније А. Савин

Арсеније Савин, ДУБИНЕ

Између нас нису даљине,
Оне се мере врстама, миљама…
Између нас су близине, близине
Које се мере дубинама!

Дубинама које све руше!
У дубинама се стапају душе…
Дубинама Тишине до близине,
— И до Једнине, до Једнине!

1941.

Арсеније А. Савин

Арсеније Савин, БОЛИ, УВЕК БОЛИ…

А боли увек, и једино боли
Онога који уме да воли…

Као што Бога боли човек
И мајку страшни дечји крик
Као што дете јеца навек
Тражећи  њен благи, нежни лик

Тако и Она мене боли…

Јер Душа воли
— Само Њу воли… 

1940.

Арсеније А. Савин

Арсеније Савин, А ЛУНА МЕ СЕЋА…

А Луна ме сећа на Сунца сјај
Ко увели лист што сећа на мај

Ко суза у оку што сећа на смех
Ил чедност што сећа на први Грех

Ко ветрови ледни на врео дах
А земља да све ће постати прах

Ко слободан што сећа на везан слик
— И Сена сећа на вољени Лик!

1940.

Арсеније А. Савин

Арсеније Савин, АНГЕЛЕ МИЛИ…

Ангеле мили, што нада мном бдиш,
Закрили ме својом нежном белином,
Душу ми испуни твојом силином,
Не могу без тебе, зар не видиш?

Ангеле мили, невидљива сени,
Прожми ме целог нека нестанем,
На трен као Ти — чист да постанем,
Љубави Ангеле, Љубави мени!…

Анегеле мили, Љубављу ме брани!
Мило моје, зло посвуда се стâни,
Љубављу својом Љубав ми пробуди,
Ангеле, мило, Једно са мном буди!

1941.

Арсеније А. Савин

Арсеније А. Савин, ПРОЛЕЋНА ОЛУЈА

Нека ветар дуне
Нека отпадну латице
Нека блесну муње
Нека одлете и птице
Нека кише шикну
Нека се земља очисти
Нека цветови никну —
Исти а никад исти!

1941.

Арсеније Савин

Арсеније Савин, КАД УМРЕ ЉУБАВ…

Кад умре љубав умиру и љубавници. 
Још корачају, као по поледици, 
Рукама машу и усне у осмех криве, 
Али не живе, они више не живе…

1940.

Арсеније А. Савин

Арсеније Савин, ПЛОВИ БРОДЕ, ШТА ЋЕ ТИ КАПЕТАН

Плови броде, шта ће ти Капетан?
Без бусоле, мапе, морем лутај
И жеље своје ничим не спутај…
Плови броде, шта ће ти Капетан!

Броде плови, шта ће ти Капетан?
Нек олуја једра изврће, цепа,
Тетурај морем судбино слепа…
Броде плови, шта ће ти Капетан!

А кад се пловидба једном сврши,
Када се прамац о стену скрши,
Или насуче на мирне спруде,
Море разнесе дашчице луде…
Рећи ћеш: „Плових од воље своје,
Видех све земље, људе и боје;
Куд пловим нисам себе питао,
Само пловио и морем скитао,
Видех шта је срећа, а шта мука,
Важна је пловидба а не лука!“

А на обали дете, док га крили азурни Свод,
Тужно Капетана пита: Куда је пловио брод?

1940.

Арсеније А. Савин