Арсеније Тарковски, ЕВО, И ЛЕТО ЈЕ ПРОШЛО…

Ево, и лето је прошло,
Ко да небом није сјало.
На припеци сад је топло.
Само је и тога мало.

И све што се збити могло,
Ко петерац-лист је пало,
На руке ми право легло,
Само је и тога  мало.

Безразложно није ни зло,
А ни добро  нестајало,
Пламеном је све сијало,
Само је и тога мало.

Живот узе ме под крило.
Чувало ме, спасавало…
Збиља ми се посрећило.
Само је и тога  мало.

Лишће није сажежено,
Грање није доле пало…
Дан, ко стакло умивено,
Само је и тога мало.

1967.

Арсеније Тарковски

Препевао: Александар Мирковић

сталкер 1

Андреј Тарковски, СТАЛКЕР (Ево, и лето је прошло…)

Advertisements

Арсеније Тарковски, НА ПРОСТОР И НА ВРЕМЕ ДЛАНОВЕ…

На простор и на време дланове
Ми полажемо још са висине,
Но, схватимо, у земљаској круни,
Вредније су од звезда горчине
Бриге, муке, беде и празнине
О тврдом хлебу који треба јести,
И с туђим сазвежђима рачуне
На својој мајчици земљи свести.

1968.
Арсеније Тарковски

Препевао: Александар Мирковић

Арсеније Тарковски, ВИД СЕ ОЧНИ ГАСИ — МОЈА СИЛА

Вид се очни гаси — моја сила,
Два алмазна копља невидљива,
Слух замире, пун негдањег грома,
И дисања очевога дома,
Ослабили мишица чворови,
Као седи на паши волови;
И не светле више у ноћима
Моја бела крила на плећима.

Ја сам свећа, изгорех на пиру.
Мој восак скупите у јутарњем миру,
И страница та ће вам шапнути,
Чиме се гордити, зашто плакати,
Трећину среће последњу како —
Поклонити и умрети лако.
И у сенци случајнога крова
После смрти планути, ко слова.

Арсеније Тарковски

Препевао: Александар Мирковић

Арсеније Тарковски, РЕЧНИК

Од стабла Русије ја сам грана мања,
Плот сам њена и до лишћа мога
Пружају се жи̑ла влажна, снажна ткања,
Ланена, коштана, ко крвава грâња,
Продужетак прави – коренова.

Имају висине снагу да привуку,
Зато – бесмртан сам, док велика
Бол и срећа моја – у жилама туку
Млазевима подземне воде у хуку,
Вечни еР и еЛ свéтог језика.

Призван сам у живот крвљу свих рођења
И свих смрти, живех у времена̄
Кад генија су народног хтења
Нему плот предмета и пројављења,
Оживљавала дарујући имена.

И речник је његов отворен ко дан
Од облака до земљиног дна.
Разумној речи научити јоргован,
Заронити лист до дна, у зденац знан,
Зелени, црвени, риђи, златан…
1963.

Арсеније Тарковски

Препевао: Александар Мирковић

Арсеније Тарковски, ХВАЛА ШТО ВИСИНЕ ПРЕМЕРИХ…

Хвала што висине премерих
Небеских звезда и земних гора
Очима — за светлост и су̑за мора!

Рукама, радом преморених,
За то, што их као два крила,
Рукама ниси одбацила!

Грлу и уснама кажем хвала
За то, што ми је тешко певати,
Што ми је глас потмуо и груб,
Кад из дубина зденца полети
Бели голуб и ван излети
И разбије груди о оштри руб!

Не бели голуб — само име,
Живоме слуху туђи склад,
Што звучи ко крила твоја
Четрдесет лета уназад.
1969.

Арсеније Тарковски

Препевао: Александар Мирковић

 

Арсеније Тарковски, БЕЛИ СНОВИ…

V

Бели снови
поју: — Амин!
Мој голуб  — твоја рука.
Горак је мој хлеб,
и глас мој  — пуни,
стаза је моја горка.

У грлу стоји
небеско плаво  —
твоја ледена А:
Анђео и Ханаан,
Ти си раздвојена.

Ти си отуђена  —
пустиња пустињâ,
гозба, у посту поменута.
За седам столећа
дошао до зена
фосфор последњих васелена.

12. јануар 1967

Арсеније Тарковски, У спомен на Ану Ахматову (одломак)

Препевао: Александар Мирковић

Арсеније Тарковски, ДУШУ СИНУЛУ У ЛЕТУ…

Душу, синулу у лету,
Видели нису у соби белој,
Где се у рукама добрих колдуна
Нежно грејало дечије тело.

Недавно дажд је вртом прошао,
И земљи да се осуши није се дало;
У јуну је јоргован толико цвао,
Да сијање света постаде плаво.

И у јулу, и у августу је било
Толико светла у три окна, и цвета,
Толико је у небо фонтанама би̏ло
До краја првозданог лета,
Да је судбина моја и загробна
Даном стварања, ко земља, угрејана.
1976.
Арсеније Тарковски

Препевао: Александар Мирковић

 

Арсеније Тарковски, ПОЗНА ЗРЕЛОСТ

Није ли ми дата ова позна зрелост,
Да оплачем с рукама на срцу ноћу,
Сваке речи септембарску зрелост,
Тежину јабука, шипкову пуноћу,

Над шумском крчевином облак дима,
Усахло поље брусница црвених, и
Истине ради — вратити се стиховима,
Од којих су остали редови прецртани.

Све убрано у корпе сложише плетене,
И мостом се зачу тутњава таљига.
Дај ми да се поклоним још једном с висине,
Дај ми да издржим бар до првог снега.

1965.
Арсеније Тарковски

Препевао: Александар Мирковић

Арсеније Тарковски, КАКТУС

Далеко, далеко, пола света
Од родних ширина и дужина,
Препотопска, стара неман та
Живи сад на мојим прозорима.

Шта ће њему горког лауруса
И персијских ружица мучених,
Кад је под петом диносауруса
Обрастао копљима зеленим?

Трпељиво посвојче туђине,
Живећи свој век многолетни,
Из своје туге, из њене средине
Криворуке младице изгони.

Жеђ живота кору пробијала, —
Сад он живи свом ширином плећи,
Силом истом што је даровала
И у гробовима, нама, живе речи.

1948.

Арсеније Тарковски

Препевао: Александар Мирковић

Арсеније Тарковски, СТВАРНОСТ И ЈЕЗИК

Као виду — мрежњача, као глас — грлу,
Први дрхтај – срцу, ко број што је — уму
заклео сам се: вратићу дар свој — њему
Прапочетном животодавном начелу.

А ја сам га ко лук савијао, тетивом га
гушио и заклетву дату прекршио.

Ја нисам речник од речи састављао,
већ је он мене црвеном глином вајао;
Ја нисам, као шаку Тома, пет чула
Гурнуо у света овог рану зјапећу, —
Она се уз мене нежно привила ноћу.
И живот је жив мимо наше воље.

Зашто учих скиптар — да се не савија,
Лук – да се извија, птице — о шумама?
О, две руке, о нити истој висите,
О, стварности и језику, зене ми раширите,
И причестите вашим царским моштима,

И дозволите да останем по страни,
И да будем сведок слободног узлета
Брода, до небеског свода чудом узнета,
О, два крила, о, та моћна весла два,
Поуздана ко ваздух и земља!

1965.

Арсеније Тарковски

Препевао Александар Мирковић