Арсеније Тарковски, БЕЛИ СНОВИ…

V

Бели снови
поју: — Амин!
Мој голуб  — твоја рука.
Горак је мој хлеб,
и глас мој  — пуни,
стаза је моја горка.

У грлу стоји
небеско плаво  —
твоја ледена А:
Анђео и Ханаан,
Ти си раздвојена.

Ти си отуђена  —
пустиња пустињâ,
гозба, у посту поменута.
За седам столећа
дошао до зена
фосфор последњих васелена.

12. јануар 1967

Арсеније Тарковски, У спомен на Ану Ахматову (одломак)

Препевао: Александар Мирковић

Advertisements

Арсеније Тарковски, ДУШУ СИНУЛУ У ЛЕТУ…

Душу, синулу у лету,
Видели нису у соби белој,
Где се у рукама добрих колдуна
Нежно грејало дечије тело.

Недавно дажд је вртом прошао,
И земљи да се осуши није се дало;
У јуну је јоргован толико цвао,
Да сијање света постаде плаво.

И у јулу, и у августу је било
Толико светла у три окна, и цвета,
Толико је у небо фонтанама би̏ло
До краја првозданог лета,
Да је судбина моја и загробна
Даном стварања, ко земља, угрејана.
1976.
Арсеније Тарковски

Препевао: Александар Мирковић

 

Арсеније Тарковски, ПОЗНА ЗРЕЛОСТ

Није ли ми дата ова позна зрелост,
Да оплачем с рукама на срцу ноћу,
Сваке речи септембарску зрелост,
Тежину јабука, шипкову пуноћу,

Над шумском крчевином облак дима,
Усахло поље брусница црвених, и
Истине ради — вратити се стиховима,
Од којих су остали редови прецртани.

Све убрано у корпе сложише плетене,
И мостом се зачу тутњава таљига.
Дај ми да се поклоним још једном с висине,
Дај ми да издржим бар до првог снега.

1965.
Арсеније Тарковски

Препевао: Александар Мирковић

Арсеније Тарковски, КАКТУС

Далеко, далеко, пола света
Од родних ширина и дужина,
Препотопска, стара неман та
Живи сад на мојим прозорима.

Шта ће њему горког лауруса
И персијских ружица мучених,
Кад је под петом диносауруса
Обрастао копљима зеленим?

Трпељиво посвојче туђине,
Живећи свој век многолетни,
Из своје туге, из њене средине
Криворуке младице изгони.

Жеђ живота кору пробијала, —
Сад он живи свом ширином плећи,
Силом истом што је даровала
И у гробовима, нама, живе речи.

1948.

Арсеније Тарковски

Препевао: Александар Мирковић

Арсеније Тарковски, СТВАРНОСТ И ЈЕЗИК

Као виду – мрежњача, као глас – грлу,
Први дрхтај – срцу, ко број што је – уму
заклео сам се: вратићу дар свој – њему
Прапочетном животодавном начелу.

А ја сам га ко лук савијао, тетивом га
гушио и заклетву дату прекршио.

Ја нисам речник од речи састављао,
већ је он мене црвеном глином вајао;
Ја нисам, као шаку Тома, пет чула
Гурнуо у света овог рану зјапећу, –
Она се уз мене нежно привила ноћу.
И живот је жив мимо наше воље.

Зашто учих скиптар – да се не савија,
Лук – да се извија, птице – о шумама?
О, две руке, о нити истој висите,
О, стварности и језику, зене ми раширите,
И причестите вашим царским моштима,

И дозволите да останем по страни,
И да будем сведок слободног узлета
Брода, до небеског свода чудом узнета,
О, два крила, о, та моћна весла два,
Поуздана ко ваздух и земља!

1965.

Арсеније Тарковски

Препевао Александар Мирковић

Арсеније Тарковски, У ДЕТИЊСТВУ РАЗБОЛЕХ СЕ…

У детињству разболех се
Од глади и страха. Кору с усне
Одрах – и усне облизах; запамтих
Тад укус прохладан и слан.
А све идем, све идем, идем,
На степеник испред врата седам да се грејем,
У бунило идем своје, као да ме фрула зове
За пацоловцем¹ у реку, седам – да се грејем
На степенику; не могу се од грознице дићи…
А мајка стоји, дозива ме, руком маше, као
Да је недалеко, ал не може ближе прићи:
Мало приђем – она стоји на седам корака,
Руком маше, дозива ме; приђем – она чека –
Руком маше, дозива ме – на седам корака.
Врелина
Ме обузима, лежим, провирујем –
Утом трубе затрубише, по капцима светла
Ударише, коњи поскочише, мајка
Над друмом пролете, позва ме руком
И одлете…
И данас сањам
Бела је под јабукама болница,
И бели чаршав до грла ме скрива,
И бели доктор гледа мене сива,
И бела крај ногу стоји сестрица
И маше крилима. Они су стали.
А мајка пришла, села, руком махнула –
И одлетела…

1966.

Арсеније Тарковски

Препевао: Александар Мирковић

НАПОМЕНА: 1. Легенда о пацоловцу – Хамелн је препун пацова. Долази Свирач који ће Хамелце ослободити пацова, а заузврат тражи кћер градоначелника; свирајући фрулу, извео је пацове из града, али није за награду добио руку градоначелникове кћери већ кутију за своју фрулу. Резигниран и разочаран у Хамелце, реши да им се освети: сву ће децу из Хамелна одвести у смрт тако што ће их, као пацове, извести из града помоћу чаробне музике коју ствара свирајући у чаробну фрулу.

Арсеније Тарковски, ЖИВОТ, ЖИВОТ

I

Предосећањима не верујем, и знамења
Не бојим се; ни клетвe, ни кад отров вреба —
Не бежим од њих. На свету смрти нема.
Бесмртно је све. Бесмртни су сви. Не треба
Бојати се смрти, ни када је седамнаест,
Ни у седамдесетом лету. Свет и светлост — јесу!
Ни таме, ни смрти нема на овоме свету.
На жалу морскоме — сви смо већ ту,
И један сам од оних који мрежу вуку,
Кад бесмртност дође у своме јату.

II

Живите у дому – и неће пасти он.
Позваћу свако од столећа,
Да у њега уђем и саградим дом.
Ето зашто су са мном ваша деца
И ваше жене за истим столом —
А сто је један прадеди и унуку:
Сада  — збива се будуће,
И ако подигнем своју руку,
Свих пет луча у вама остаће.
Сваки минули дан, ко грудобран,
Кључњачама својим сам подупро,
Земљомерским ланцем време премерио
И кроз њега се, ко кроз Урал пробио.

III

Век сам за себе по расту изабрао.
Ишли смо на југ, дизали прашину над степом;
Димио се коров црн; и цврчак је, брком
Дирнувши потковицу, и не знајући прорицао,
И смрћу ме плашио, као монах.
Своју судбу сам за седло привезао;
И сад се ја, у долазећим временима,
Као дечак, придижем на узенгијама.

Моје бесмртности мени је довољно,
Да би ми крв из века у век текла.
За топлину што се у куту нежно свила
Животом бих платио драговољно,
Кад не би његова летећа игла
Ко конац мене по свету водила.

1965.

Арсеније Тарковски

Препевао: Александар Мирковић

Арсеније Тарковски, ЈА САМ СЕН ОД ОНИХ СЕНИ…

Ја сам сен од оних сени које попише
Земну воду давно, ал жеђ не утолише
И враћајући се на своје трновите путе,
Живу воду пију, снове живих муте.

Ко прва лађa из црева океана,
Ко жртвени сасуд изнад кургана,¹
До степеника, лествицом ћу се успети,
Где ће ме твоја жива сена чекати.

А ако је то лаж, а ако је то скаска,
Ако то није лице, већ гипсана маска
Која гледа из земље свакога од нас
Камењем очију бесузних сваки час.

1974.

Арсеније Тарковски

Препревао: Александар Мирковић

Напомена: 1. Курган је тип земљаног надгробних споменика, хумке која се подједнако може наћи у свим културама и на свим континентима, осим Аустралије и Антарктика. Најчешће се у центру кургана налази један или више гробова из прошлости, или гроб једне угледне личности (племенског вође, ратника), али има и мноштво других врста хумки (нпр. тумул, тел, громила) које се одликују посебним структурним карактеристикама или имају специфичну намену (нпр. само за осматрање, сакрално-обредне сврхе).

 

Арсеније Тарковски, ОПРАШТАМ СЕ…

Опраштам са свим што сам некад био
Што сам презирао, мрзео и љубио.

Нови живот сада за мене почиње,
Остављам за собом свлакове  јучерање.

Од себе не желим више чути вести,
Опраштам се са собом све до сржи кости.

Над собом ја стојим, и најзад, на крају,
Ослобађам душу посусталу своју.

У пустоши остављам себе самога,
Равнодушно гледам на себе – на њега.

Збогом, збогом, мој ледени оклопе,
Збогом, вино без мене и без мене хлебе.

Сновиђења ноћи и дана лептири,
Збогом, све без мене и без мене сви ви!

Ја странице читам књига неписаних,
Слушам језик обли, јабука округлих.

Облака белог, бели говор слушам,
Ал не умем за вас ни реч да сачувам,

Зато што сам крхки глинен крчаг био,
И не знам зашто сам сâм себе разбио.

Више сфере не држим подигнутом руком,
И ни реч без речи нећу рећи ником.

А некад су у мени налазили слова
Људи, рибе, камење, и лишће и трава.

1957.

Арсеније Тарковски

Препевао: Александар Мирковић

Арсеније Тарковски, ЕУРИДИКА

У човека тело
Једно, као самица,
Досадила души
Спољашња опница
С ушима и очима
Величине петпарца
И кожа у ожиљицима
На костуру комарца.

Лети кроз зеницу
Ка небеском зденцу,
На  иглици леденици,
На птичјој двоколици
И слуша кроз решетке
Свога живог затвора
Шума, њива, гласе јетке,
Трубу седам мора.

Без тела је грешна душа
Као тело без кошуље, –
Нити мисли, нити слуша,
Нити ретка, нити воље.
Питање без одговора:
Ко ће назад да се врати
И отплеше на сред сквера
На ком нема ко плесати?

И сањам другу
Душу, у другој одежди,
Пламти, хитајући
Од страха ка нади,
Огњем, као гас без сене,
Земљом ходи сама
За сећање оставивши
Букет јоргована.

Дете, бежи, не тугуј
За јадном Еуридиком
Терај медни обруч свој
По свету, палицом,
Док још хваташ слухом
Одговор на корак твој
Што весело и сухо
Земља шуми ти у ухо.

1961.

Арсеније Тарковски

Препевао: Александар Мирковић