Арсеније Тарковски, СВЕЋА

Треперећи језичком жутим
Свећа се лагано топи.
Тако и ја са тобом живим —
Душа гори и тело копни.
(1926)

Арсеније Тарковски
Препевао: Александар Мирковић

Арсеније Тарковски, ОДА

Мало ми је ваздуха, мало хлеба,
Ледник бих ко кошуљу стргао,
У грло упио прозрачнст неба,
Међу два океана легао,
На пут бих легао под ноге твоје,
Звездано зрнце у звездани песак,
Док крилати богови над тобом роје,
Прелећу с једног на други цветак.

Могла си да се појавиш раније
И покажеш ми своју величину, 
Могле су узвишености твоје пре
Да шире књигу летећ’  у висину,
Раније си ново име могла
Да даш мени на своме језику, —
Букнуо бих испод твојих стопала
И заувек нестао у песку.
(1960)

Арсеније Тарковски
Препевао: Александар Мирковић

Арсеније Тарковски, ВЕТАР

Душу ми ноћас туга обузима.

А волео сам с чупавим праменовима,
Ветровима ишибане таме
И звезде, што свањују саме
Над мокрим септембарским вртовима,
Као лептири са слепим очима,
И над реком цигански путеном,
Климави мост и жену с марамом
Спалом са рамена, над тихом водом,
И руке пружене, као пред бедом.

И чинило се да је она жива,
Жива, као пре, но речи њене
Из влажних "Л", нису означавале
Ни срећу, ни тугу, ни жеље.
Мисао није свезивала њих,
Ко што је обичај у свету живих.

А реч је ко свећа на ветру горела
И гаснула, и на њена рамена
Као да су пале туге свих времена.
Крај мене мирно је ходала,
Но њена стопала нису дирала
Земљу, што пелен је горка и сива,
И више није изгледала жива.
Давно, давно — име имала је.
Септембарски ветар и у мој дом
Проваљује —
        звецкајући час бравама,
Час милујући косу ми рукама.
1959.

Арсеније Тарковски
Препевао: Александар Мирковић

Арсеније Тарковски, ЗЕМНО

Када би моме роду записана била 
          Мекана колевка богова, 
Небеска мајчица би ме напојила 
          Светим млеком облака. 

Постао бих бог шуме ил реке, што вреба, 
          Чувар био хлеба и гроба, — 
Али човек сам, бесмртност ми не треба: 
          Страшна је неземаљска судба. 

Хвала, са усана ми осмех спао није 
          Над сољу и над жучи земној. 
Збогом, праштај, виолино Олимпије, 
          Не смеј се, и нада мном не пој. 
1960.
 
Арсеније Тарковски 

Препевао: Александар Мирковић 

Арсеније Тарковски, ЕВО, И ЛЕТО ЈЕ ПРОШЛО…

Ево, и лето је прошло,
Ко да небом није сјало.
На припеци сад је топло.
Само је и тога мало.

И све што се збити могло,
Ко петерац-лист је пало,
На руке ми право легло,
Само је и тога  мало.

Безразложно није ни зло,
А ни добро  нестајало,
Пламеном је све сијало,
Само је и тога мало.

Живот узе ме под крило.
Чувало ме, спасавало…
Збиља ми се посрећило.
Само је и тога  мало.

Лишће није сажежено,
Грање није доле пало…
Дан, ко стакло умивено,
Само је и тога мало.

1967.

Арсеније Тарковски

Препевао: Александар Мирковић

сталкер 1

Андреј Тарковски, СТАЛКЕР (Ево, и лето је прошло…)

Арсеније Тарковски, НА ПРОСТОР И НА ВРЕМЕ ДЛАНОВЕ…

На простор и на време дланове
Ми полажемо још са висине,
Но, схватимо, у земљаској круни
Вредније од звезда су горчине,
Бриге, муке, беде и празнине
О тврдом хлебу који треба јести,
И с туђим сазвежђима рачуне
На својој мајчици земљи свести.

1968.
Арсеније Тарковски

Препевао: Александар Мирковић

Арсеније Тарковски, ВИД СЕ ОЧНИ ГАСИ — МОЈА СИЛА

Вид се очни гаси — моја сила,
Два алмазна копља невидљива,
Слух замире, пун негдањег грома,
И дисања очевога дома,
Ослабили мишица чворови,
Као седи на паши волови;
И не светле више у ноћима
Моја бела крила на плећима.

Ја сам свећа, изгорех на пиру.
Мој восак скупите у јутарњем миру,
И страница та ће вам шапнути,
Чиме се гордити, зашто плакати,
Трећину среће последњу како —
Поклонити и умрети лако.
И у сенци случајнога крова
После смрти планути, ко слова.

Арсеније Тарковски

Препевао: Александар Мирковић

Арсеније Тарковски, РЕЧНИК

Од стабла Русије ја сам грана мања,
Плот сам њена и до лишћа мога
Пружају се жи̑ла влажна, снажна ткања,
Ланена, коштана, ко крвава грâња,
Продужетак прави – коренова.

Имају висине снагу да привуку,
Зато – бесмртан сам, док велика
Бол и срећа моја – у жилама туку
Млазевима подземне воде у хуку,
Вечни еР и еЛ свéтог језика.

Призван сам у живот крвљу свих рођења
И свих смрти, живех у времена̄
Кад генија су народног хтења
Нему плот предмета и пројављења,
Оживљавала дарујући имена.

И речник је његов отворен ко дан
Од облака до земљиног дна.
Разумној речи научити јоргован,
Заронити лист до дна, у зденац знан,
Зелени, црвени, риђи, златан…
1963.

Арсеније Тарковски

Препевао: Александар Мирковић

Арсеније Тарковски, ХВАЛА ШТО ВИСИНЕ ПРЕМЕРИХ…

Хвала што висине премерих
Небеских звезда и земних гора
Очима — за светлост и су̑за мора!

Рукама, радом преморених,
За то, што их као два крила,
Рукама ниси одбацила!

Грлу и уснама кажем хвала
За то, што ми је тешко певати,
Што ми је глас потмуо и груб,
Кад из дубина зденца полети
Бели голуб и ван излети
И разбије груди о оштри руб!

Не бели голуб — само име,
Живоме слуху туђи склад,
Што звучи ко крила твоја
Четрдесет лета уназад.
1969.

Арсеније Тарковски

Препевао: Александар Мирковић

 

Арсеније Тарковски, БЕЛИ СНОВИ…

V

Бели снови
поју: — Амин!
Мој голуб  — твоја рука.
Горак је мој хлеб,
и глас мој  — пуни,
стаза је моја горка.

У грлу стоји
небеско плаво  —
твоја ледена А:
Анђео и Ханаан,
Ти си раздвојена.

Ти си отуђена  —
пустиња пустињâ,
гозба, у посту поменута.
За седам столећа
дошао до зена
фосфор последњих васелена.

12. јануар 1967

Арсеније Тарковски, У спомен на Ану Ахматову (одломак)

Препевао: Александар Мирковић