Арсеније Тарковски, У ДЕТИЊСТВУ РАЗБОЛЕХ СЕ…

У детињству разболех се
Од глади и страха. Кору с усне
Одрах – и усне облизах; запамтих
Тад укус прохладан и слан.
А све идем, све идем, идем,
На степеник испред врата седам да се грејем,
У бунило идем своје, као да ме фрула зове
За пацоловцем¹ у реку, седам – да се грејем
На степенику; не могу се од грознице дићи…
А мајка стоји, дозива ме, руком маше, као
Да је недалеко, ал не може ближе прићи:
Мало приђем – она стоји на седам корака,
Руком маше, дозива ме; приђем – она чека –
Руком маше, дозива ме – на седам корака.
Врелина
Ме обузима, лежим, провирујем –
Утом трубе затрубише, по капцима светла
Ударише, коњи поскочише, мајка
Над друмом пролете, позва ме руком
И одлете…
И данас сањам
Бела је под јабукама болница,
И бели чаршав до грла ме скрива,
И бели доктор гледа мене сива,
И бела крај ногу стоји сестрица
И маше крилима. Они су стали.
А мајка пришла, села, руком махнула –
И одлетела…

1966.

Арсеније Тарковски

Препевао: Александар Мирковић

НАПОМЕНА: 1. Легенда о пацоловцу – Хамелн је препун пацова. Долази Свирач који ће Хамелце ослободити пацова, а заузврат тражи кћер градоначелника; свирајући фрулу, извео је пацове из града, али није за награду добио руку градоначелникове кћери већ кутију за своју фрулу. Резигниран и разочаран у Хамелце, реши да им се освети: сву ће децу из Хамелна одвести у смрт тако што ће их, као пацове, извести из града помоћу чаробне музике коју ствара свирајући у чаробну фрулу.

Арсеније Тарковски, ЖИВОТ, ЖИВОТ

I

Предосећањима не верујем, и знамења
Не бојим се; ни клетвe, ни кад отров вреба –
Не бежим од њих. На свету смрти нема.
Бесмртно је све. Бесмртни су сви. Не треба
Бојати се смрти, ни када је седамнаест,
Ни у седамдесетом лету. Свет и светлост – јесу!
Ни таме, ни смрти нема на овоме свету.
На жалу морскоме – сви смо већ ту,
И један сам од оних који мрежу вуку,
Кад бесмртност дође у своме јату.

II

Живите у дому – и неће пасти он.
Позваћу свако од столећа,
Да у њега уђем и саградим дом.
Ето зашто су са мном ваша деца
И ваше жене за истим столом –
А сто је један прадеди и унуку:
Сада – збива се будуће,
И ако подигнем своју руку,
Свих пет луча у вама остаће.
Сваки минули дан, ко грудобран,
Кључњачама својим сам подупро,
Земљомерским ланцем време премерио
И кроз њега се, ко кроз Урал пробио.

III

Век сам за себе по расту изабрао.
Ишли смо на југ, дизали прашину над степом;
Димио се коров црн; и цврчак је, брком
Дирнувши потковицу, и не знајући прорицао,
И смрћу ме плашио, као монах.
Своју судбу сам за седло привезао;
И сад се ја, у долазећим временима,
Као дечак, придижем на узенгијама.

Моје бесмртности мени је довољно,
Да би ми крв из века у век текла.
За топлину што се у куту нежно свила
Животом бих платио драговољно,
Кад не би његова летећа игла
Ко конац мене по свету водила.

1965.

Арсеније Тарковски

Препевао: Александар Мирковић

Арсеније Тарковски, ЈА САМ СЕН ОД ОНИХ СЕНИ…

Ја сам сен од оних сени које попише
Земну воду давно, ал жеђ не утолише
И враћајући се на своје трновите путе,
Живу воду пију, снове живих муте.

Ко прва лађa из црева океана,
Ко жртвени сасуд изнад кургана,¹
До степеника, лествицом ћу се успети,
Где ће ме твоја жива сена чекати.

А ако је то лаж, а ако је то скаска,
Ако то није лице, већ гипсана маска
Која гледа из земље свакога од нас
Камењем очију бесузних сваки час.

1974.

Арсеније Тарковски

Препревао: Александар Мирковић

Напомена: 1. Курган је тип земљаног надгробних споменика, хумке која се подједнако може наћи у свим културама и на свим континентима, осим Аустралије и Антарктика. Најчешће се у центру кургана налази један или више гробова из прошлости, или гроб једне угледне личности (племенског вође, ратника), али има и мноштво других врста хумки (нпр. тумул, тел, громила) које се одликују посебним структурним карактеристикама или имају специфичну намену (нпр. само за осматрање, сакрално-обредне сврхе).

 

Арсеније Тарковски, ОПРАШТАМ СЕ…

Опраштам са свим што сам некад био
Што сам презирао, мрзео и љубио.

Нови живот сада за мене почиње,
Остављам за собом свлакове  јучерање.

Од себе не желим више чути вести,
Опраштам се са собом све до сржи кости.

Над собом ја стојим, и најзад, на крају,
Ослобађам душу посусталу своју.

У пустоши остављам себе самога,
Равнодушно гледам на себе – на њега.

Збогом, збогом, мој ледени оклопе,
Збогом, вино без мене и без мене хлебе.

Сновиђења ноћи и дана лептири,
Збогом, све без мене и без мене сви ви!

Ја странице читам књига неписаних,
Слушам језик обли, јабука округлих.

Облака белог, бели говор слушам,
Ал не умем за вас ни реч да сачувам,

Зато што сам крхки глинен крчаг био,
И не знам зашто сам сâм себе разбио.

Више сфере не држим подигнутом руком,
И ни реч без речи нећу рећи ником.

А некад су у мени налазили слова
Људи, рибе, камење, и лишће и трава.

1957.

Арсеније Тарковски

Препевао: Александар Мирковић

Арсеније Тарковски, ЕУРИДИКА

У човека тело
Једно, као самица,
Досадила души
Спољашња опница
С ушима и очима
Величине петпарца
И кожа у ожиљицима
На костуру комарца.

Лети кроз зеницу
Ка небеском зденцу,
На  иглици леденици,
На птичјој двоколици
И слуша кроз решетке
Свога живог затвора
Шума, њива, гласе јетке,
Трубу седам мора.

Без тела је грешна душа
Као тело без кошуље, –
Нити мисли, нити слуша,
Нити ретка, нити воље.
Питање без одговора:
Ко ће назад да се врати
И отплеше на сред сквера
На ком нема ко плесати?

И сањам другу
Душу, у другој одежди,
Пламти, хитајући
Од страха ка нади,
Огњем, као гас без сене,
Земљом ходи сама
За сећање оставивши
Букет јоргована.

Дете, бежи, не тугуј
За јадном Еуридиком
Терај медни обруч свој
По свету, палицом,
Док још хваташ слухом
Одговор на корак твој
Што весело и сухо
Земља шуми ти у ухо.

1961.

Арсеније Тарковски

Препевао: Александар Мирковић

Арсеније Тарковски, ПЛЕШЕ… ПЛАЧЕ…

Плеше пред звездама звезда,
Плеше у звончићу вода,
Плеше бумбар, пева фрулом,
Плеше Давид пред шатором.

Плаче птица о једном крилу,
Плаче погорелац на пепелу,
Плаче мајка над пустом колевком ,
Плаче тврди камен под петом.

1968.

Арсеније Тарковски

Препевао Александар Мирковић

Арсеније Тарковски, ПРИРОДА И РЕЧИ

Кад природа и речник направе дармар
И речи би од појава силом да се двоје,
Ко маска од лица, ил од мрака боје, –
Коса сам ил косач? Нишчи или цар?

Ал у мојем свету, за имена не знам:
Адам је трску косио, ја корпе плетем сâм
Коса, косач и цар, тек напола нишчи сам
Од самога себе још раздељен  нисам.

1966.

Арсеније Тарковски

Препевао: Александар Мирковић

Арсеније Тарковски, ОД ЗЕМЉЕ ДО ВИСОКЕ ЗВЕЗДЕ

За овај хлеб мој насушни, за сваку капљу воде,
Хвала ћу рећи,
За то, што Адамове понављам труде,
Хвала ћу рећи.

За ове дарове пророчке, бесмислене, који ме воде,
За то, што не могу
Ни речју, ни заклетвом птица, спасити се беде,
Хвала ћу рећи.

За то, што ће ме тешка родна земља скрити
И што ћу с травом опет једно бити,
За то, што је мој пут – од земље до високе звезде,
Хвала ћу рећи.

1945.

Арсеније Тарковски

Препевао: Александар Мирковић

Арсеније Тарковски, КО ИСУС, НА КРСТУ РАЗАПЕТ…

Ко Исус, на крсту разапет,
Зуб горе се црнео у висину узнет
Граница неба и земнога праха,
А сунце је на крсту дизало главу,
И сви смо, ко на каменом сплаву,
Океаном каменим пловили без даха.

Тако сам уснио.
Усред каквих степских мора
У каквој земљи, сред каквих гора
И чија је душа, мојој тако блиска,
Своју патњу слепу носила без вриска?
И који, од предака мојих давних
У наследство усуд ми остави –
Трње, над гредом крста, кривом,
Плавичаст сјај на лицу воштаном
И натпис над погнутом главом.

1962.

Арсеније Тарковски

Препевао: Александар Мирковић

Арсеније Тарковски, И ТО МИ СЕ СНИЛО…

И то ми се снило, и то ће ми се снити
И то ће се мени још каткад приснити,
И поновиће се све, и све доваплотити,
И што видех у сну, и ви ћете уснити.

Тамо, далеко од нас, далеко за светом
Талас иде за таласом, бије о литице,
На таласу звезда, и човек, и птице,
И јава, и снови, и смрт, талас за таласом.

Датум ми не треба: био сам, јесам, и бићу,
Живот – чудо је чудеса, и у чуду клекнућу
Сам, ко сиротица, себе на колена бацићу
Сам, међу огледалима – зазидан приказама
Блиставих мора и градова у облацима дима.
И мајка у сузама дете у крило узима.

1974.

Арсеније Тарковски

Препевао: Александар Мирковић