Ауробиндо Гош – У ПОНОЋНОМ БЕЗМОЛВИЈУ

У поноћном безмолвију, у светлости зоре или дана,
Слушао сам флауту вечности,
Гледао сам сунцокриле,

Серафиме златне.

У бескрају пустих гора,
Таласима недогледног мора
Одблесак је Бога бескрајнога,
Нежни, лаки додир савршенства.
На трен само, ал’ безмеран осмех осећања:

Безграничност!

Кратак поглед, наговештај, но душа је сада и дубља и шира!
Бог прославља своје здање;
Летом птица у висине, лептирових крила махом,
У крошњама високим у крилатом крику страсном;
Тајним писмом боја

хијерофанта природе безгласнога:

Орхидеје, тулипана, лотоса, руже,

белоглавог љиљана…

Сјај вечне Лепоте дира моју душу, струне срца мога..

Ауробиндо Гош
(Антологија индијске поезије ХХ века)

Препевао: Александар Мирковић

Advertisements