Јела ми сакрила руком стазу нежно.
Ветар. У шуми сам сâм;
Страшно је и шумно, весело и тужно, —
Ја више ништа не схватам.
Ветар. Све около лелуја и хуји,
Око ногу лишћа оков.
Слушај, из даљине ненадано бруји
Удаљеног рога зов.
И сладостан зов весник је гласа медног!
Шта могу мртви листови!
Из даљѝна, чини се, путника бедног
Нежно поздрављаш ти.
4. новембар 1891
Афанасиј А. Фет
Препевао: Александар Мирковић
И пролете заосталих облака
Последња гомила.
Крила се њихова прозрачна, лака,
На српу луне свила.
Влада тајанствена пролећна сила
На челу звезданом. —
Вољена! Срећу си ми наговестила
У животу сујетном.
Но срећа није ту, у крају бедном.
Она је — као дим.
За њим! За њим! хитам стазом небесном —
И у вечност летим!
1870.
Афанасиј А. Фет
Препевао: Александар Мирковић
Лишће ћути, небо румено.
И у тај час
У звезде гледамо заједно,
Оне — у нас.
Кад цело небо тако гледа
У живе груди,
Како скрити у срцу онда
Нешто од људи?
Све што чува и силу буди
У свему живом,
Што заувек однесу људи
Свом гробу сивом,
Што је чистије од звезда ноћи,
Што вуче тами,
Тад погледавши се у очи,
Рекли смо сами.
(14. новембар 1859)
Афанасиј А. Фет
Препевао: Александар Мирковић
Гле како се зором шири
Необични хор облака:
Ко кровови, ко зид и вири
Од злата купола лака.
Као да је мој тај блистави град,
Родни град, добро ми знан,
Високо на розе небу сад
Над земљом утонулом у сан.
И цео град у ваздуху плива
На север и се̏н му бледа…
Неко ме са собом позива, —
Но крила да летим не дâ!…
(1846)
Афанасиј А. Фет
Препевао: Александар Мирковић
У дан благословен, кад душом жудим свом
Блаженом свету добра, љубави, лепоте,
Успомене тада поставе преда мном
Нерукотворене црте.
На коленима, погнут, пред милом сеном,
Сузама молитвеним срце оживећу
И опет задрхтати, просветљен тобом, —
Но, ословити те нећу.
И слатка ће тајна душу осенити;
А кад се оконча земно битије моје,
Анђео милости и туге ће се јавити
На нежно име твоје.
(1857)
Афанасиј А. Фет
Препевао: Александар Мирковић
Шапат, плашљиво дисање,
Песма славуја
И сребрнасто њихање,
Потока струја,
Ноћни свет и се̏на сјâји,
Се̏на без конца,
Чудесни преображаји
Вољеног лица,
У облаку пурпур руже,
Ћилибар гори,
И пољупци свуд, и сузе,
И зори, зори!…
(1850)
Афанасиј А. Фет
Препевао: Александар Мирковић
Сјала је ноћ. Луном препуњен врт. Лежале
Су луче пред нама у хладном хотелу.
Клавир беше отворен, струне су дрхтале
Од твоје песме, ко срца наша у телу.
Певала си до зоре, изнемогла у сузама,
Да си — љубав, да нема љубави друге,
И чезнуо сам, док се подизала тама,
Да те љубим, грлим и плачем од туге.
И много је лета прошло, тешких и мучних,
И опет ноћу твој глас устрептао сав,
Веје, као и тада, сред уздаха звучних,
Да си — цео живот, да си само — љубав;
Да не боли судба, не пеку срца муке,
А живот краја нема, ни циља ја пред собом,
Осим да верујем у ридајуће звуке,
Тебе љубим, грлим и плачем над тобом.
(2. август 1877)
Афанасиј А. Фет
Препевао: Александар Мирковић
У зору је ти не буди…
У зору она слатко спава;
Јутро дише у њене груди,
Увојцима блиста глава.
И узглавље топло њено,
И тешка од снова копрена,
И плетенице црне снено
Беже на бела рамена.
А синоћ је пред прозором
Дуго, дуго седела она,
И гледала док с облаком,
Започиње игру луна.
Што је живље плесала луна,
Славуји певали гласније,
Све више је бледела она
И срце тукло све болније.
И због тога младе груди
Јутром горе и блиста глава.
Не буди је ти, о, не буди…
У зору тако слатко спава!
(1842)
Афанасиј Фет
Препевао: Александар Мирковић
Од лепоте свет је цео,
И велико и мало,
Узалуд је што би хтео
Да нађеш јој начало.
Шта је дан ил шта је век
Пред тим што је бесконачно?
Да, није вечан човек,
Но, то вечно је — човечно.
(1874-1866)
Афанасиј А. Фет
Препевао: Александар Мирковић
Видиш — сада смо слободни:
Ал плаћа се слобода та;
Ми за сваки трен блажени
Губимо део живота.
Зашто не видим осмехе?
Ил је навика ко стена?
Или си ти из крлетке
Птичица касно пуштена?
Птиче-радост, мило моје,
Судбину своју одбаци!
Гледај — ширим руке своје:
У ропство се мени баци.
1847.
Афанасиј Фет
Препевао: Александар Мирковић
