Ко свици у свитање,
Посвуд крилати звуци роје;
И снове вољене
Неће да пусти срце моје.
Цвет је надахнућа
Тужан сред трновите јаве,
И прошла прегнућа
Далеке су вечери плаве.
И сећање јечи,
И вреба, на срце ће лећи…
О, кад бих без речи
Голом душом знао рећи.
1844.
Афанасиј А. Фет
Препевао: Александар Мирковић
…О, кад би се без речи
Душом могло рећи!
1844.
(одломак)
Афанасиј А. Фет
Превод: Александар Мирковић
Сновиђење,
Пробуђење,
Размагљује.
И ко весном,
Изнад мене
Осветљује.
Неизбежно,
Страсно, нежно
Веровати,
И без сила
С пљеском крила
Полетати.
У свет жељен,
У свет вољен,
Молитвени;
Радост маше,
Шта ће мени
Битке ваше.
31. децембар 1889.
Афанасиј А. Фет
Препевао: Александар Мирковић
Не, нисам те издао. До позне старости
Исти сам предани роб твоје љубави,
И стари отров ланца среће и жалости
Још пламти у мојој крви.
Иако сећање каже – међу нама је гроб,
Иако су моје мисли другом заробљене,
Знам да ниси заборавила на нашу коб,
Када си ту, испред мене.
Промине ли лепота друга на часак,
Тебе види и чудим се, ко да сневам;
И нежности прошле опет осећам дашак,
И, дрхтећи, ја певам.
2. фебруар 1887.
Афанасиј А. Фет
Препевао: Александар Мирковић
„Тајна поезије је скривена од глувих, глуви у поезији траже „репродукцију живота“, у очима малограђанина песник је – безумник. Међутим… ко није у стању да се баци са седмог спрата наглавачке, са непоколебљивом вером да ће се винути у небо, није лиричар“.
Афанасий Афанасьевич Фет «О стихотворениях Ф. Тютчева», 1859
Превео: Александар Мирковић
Како милујеш, сребрна ноћи,
У души цветање силе неме, тајне!
Окрили! – да надјачам дај ми моћи,
Трулеж бездушни, очаје бескрајне.
О, каква је ноћ! Алмазна роса,
Огањ живи с огњима неба у спору,
Ко океан отворена небеса,
И земља спава ко звезде у мору.
Мој дух, ноћи!, ко пали серафим
С вечним животом звезда сродство признаје,
И, окриљен сада дисањем твојим –
Спреман је да лети кроз тајне бескраје.
1850.
Афанасиј А. Фет
Препевао: Александар Мирковић
Моле се звезде, трепере, румене,
Моли се месец, плови по лазуру,
Облаци лаки повијају сене,
Земна их тама привлачи у буру.
И виде наше патње и химере,
И виде страсти те битке олујне,
У алмазном оку сузе им трепере —
Но ипак, пламте молитве нечујне.
1833.
Афанасиј А. Фет
препевао: Александар Мирковић
Слико необична
Тако си драга;
Препуњена Луна,
Равница нага,
Сјај небеса високих,
И блистави снег,
И санки далеких
Усамљени бег.
1842.
Афанасиј А. Фет
Препевао: Александар Мирковић
Јела ми сакрила руком стазу нежно.
Ветар. У шуми сам сâм;
Страшно је и шумно, весело и тужно, —
Ја више ништа не схватам.
Ветар. Све около лелуја и хуји,
Око ногу лишћа оков.
Слушај, из даљине ненадано бруји
Удаљеног рога зов.
И сладостан зов весник је гласа медног!
Шта могу мртви листови!
Из даљѝна, чини се, путника бедног
Нежно поздрављаш ти.
4. новембар 1891
Афанасиј А. Фет
Препевао: Александар Мирковић
И пролете заосталих облака
Последња гомила.
Крила се њихова прозрачна, лака,
На српу луне свила.
Влада тајанствена пролећна сила
На челу звезданом. —
Вољена! Срећу си ми наговестила
У животу сујетном.
Но срећа није ту, у крају бедном.
Она је — као дим.
За њим! За њим! хитам стазом небесном —
И у вечност летим!
1870.
Афанасиј А. Фет
Препевао: Александар Мирковић
