У свему бих да дођем
До суштине саме.
У раду, трагању кроз таме,
У срца дрхтање.
До суштине прошлих дана,
До узрока што их држи,
До почетка, до корена,
До њихове саме сржи.
Хватајући невидљиве нити,
Догађаја, судбине,
Живети, мислити и љубити,
Сићи у дубине.
О, када бих то могао само,
Кад бих имао власти,
Написао бих стихова осам,
О својствима страсти.
О гоничима, о прогонима,
безакоњима, гресима,
О лактовима, о длановима,
Бежањима, чудесима.
Потом бих извео и њен закон,
И њена начела.
Понављајући имена њеног
Прва слова цела.
Разбио бих стихове, као сад.
Сав грозничав и лак,
Цвале би липе у низу, једна
другој у потиљак.
У стихове бих унео дисање руже,
И цвећа дах,
Шуме, сенокосе, траве кад се пруже,
Олује замах.
Тако је некад сместио Шопен чудеса
Жива, све те боје
Паркова, шумарака, гробова, небеса,
У етиде своје.
Достигнутог тријумфа
Игра и мука —
Затегнута тетива
Напетог лука.
1956.
Б. Пастернак
Препевао: Александар Мирковић
СРОДСТВО ПО ИЗБОРУ 