Бранко Миљковић – МОРЕ ПРЕ НЕГО УСНИМ

Свет нестаје полако. Загледани сви су
у зажљиво време на зиду: о хајдемо!
Границе у којима живимо нису
границе у којима умиремо.
Опора ноћи мртва тела,
мртво је срце ал остају дубине.
Ноћас би вода саму себе хтела
да испије до дна и да отпочине.

Путуј док још има света и сазнања:
бићеш леп од прашине, спознаћеш прах и сјај.
Ослепи својим корачајући путем, ал знај:
лажно је сунце, истина је његова путања.
Нек трговци временом плове са воском у ушима,
ти смело слушај како певају пустиње,
док клече беле звезде пред затвореним
морем и има
у теби снаге која те распиње.

Празнино, како су звезде мале!
Твој сан без тела, без ноћи ноћ,
придев је чистог сунца пун похвале.
То што те видим је л моја ил твоја моћ?
Прозирна оградо коју сјај савлада,
пуста провидности које ме страх хвата,
твој цвет је једини звезда изнад града,
твоја узалудност од чистога злата!

Свет нестаје полако, тужни свет.
Ко ће наше срце и кости да сахрани
тамо где не допире памћење, покрет
где нас не умножава и не понављају дани!
Ишчупајте ми језик и ставите цвет:
почиње лутање кроз светлост. Речи заустави!
Сутра ће сигурно и кукавице моћи
оно што данас могу само храбри и прави
који су у простору између нас и ноћи
нашли дивне разлоге другачије љубави.

Свет нестаје. А ми верујемо свом жестином
у мисао коју још не мисли нико,
у празно место, у пену када с празнином
помеша се море и огласи риком.

Бранко Миљковић

 

Advertisements