О ноћи, твој сам! Зло је заборављено,
и живот свèтли, и непојамна смрт.
У души ми се оглéда раскривеној
блистави небески врт…
И чини ми се, да по небу ноћном
чуном прозрачним пловим к даљини,
и нема краја сијању плавом;
ја сам — у њему, оно — у мени.
Пловим, пловим. Звезде пролазе мимо;
уз једну, уз другу пристаје чун мој,
и с бру̑јом неухватним опет летимо
— валова кристалних рôј.
Твој сам, о ноћи! У души — твоје сијање;
грешно је остало у земном ве̏лу,
и анђеоско осећам дисање
на уздигнтом челу.
18. април 1918.
Владимир Набоков
Препевао: Александар Мирковић
