У кристалној смо кугли затворени били,
и поред звезда летели смо љубави,
спуштајући се хитро, као на свили
из блеска у блесак блаженоплави.
И није било ни циља ни прошлости,
небесима, загрљени ми смо летели,
сјединило нас је усхићење вечности,
осмеси су нас звездани заслепели.
Али нечији дах разби куглу кристалну,
и заустави тако наш пламтећи лет,
и беспочетни пољубац нам прекину,
раздвоји, бацивши у оковани свет.
Сећања, на земљи прекрише нам тмине,
Само се присетимо каткада у сну,
треперења нашег и звездане прашине
и чудесног бруја што лети у висину.
Одвојено сад смо тужни и радосни,
али твоје лице, сред прелепих лица,
препознати могу по звезданој прашини,
која ти још сјаји на врху трепавица.
Крим, 1918.
Владимир Набоков
Препевао: Александар Мирковић
