О ноћи, твој сам! Зло је заборављено,
и живот свèтли, и непојамна смрт.
У души ми се оглéда раскривеној
блистави небески врт…
И чини ми се, да по небу ноћном
прозрачним чуном пловим к даљини,
и нема краја сијању плавом;
ја сам — у њему, оно — у мени.
Пловим, пловим. Звезде пролазе мимо;
уз једну, уз другу пристаје чун мој,
и с ху̑ком валова опет летимо
— блиста кристални рôј.
Твој сам, о ноћи! У души — твоје сијање;
грешно је остало у земном ве̏лу,
и анђеоско осећам дисање
на уздигнутом челу.
18. април 1918.
Владимир Набоков
Препевао: Александар Мирковић
