Владимир Набоков, О НОЋИ, ТВОЈ САМ!

О ноћи, твој сам! Зло је заборављено,
и живот свèтли, и непојамна смрт.
У души ми се оглéда раскривеној 
блистави небески врт…

И чини ми се, да по небу ноћном 
чуном прозрачним пловим к даљини, 
и нема краја сијању плавом; 
ја сам — у њему, оно — у мени. 

Пловим, пловим. Звезде пролазе мимо; 
уз једну, уз другу пристаје чун мој, 
и с бру̑јом неухватним опет летимо 
— валова кристалних рôј. 

Твој сам, о ноћи! У души — твоје сијање; 
грешно је остало у земном ве̏лу, 
и анђеоско осећам дисање 
на уздигнтом челу. 

18. април 1918.

Владимир Набоков

Препевао: Александар Мирковић

Advertisements

Владимир Набоков, У КРИСТАЛНОЈ КУГЛИ

У кристалној смо кугли затворени били,
и поред звезда летели смо љубави,
спуштајући се хитро, као на свили
из блеска у блесак блаженоплави.

И није било ни циља ни прошлости,
небесима, загрљени ми смо летели,
сјединило нас је усхићење вечности,
осмеси су нас звездани заслепели.

Али нечији дах разби куглу кристалну,
и заустави тако наш пламтећи лет,
и беспочетни пољубац нам прекину,
раздвоји, бацивши у оковани свет.

Сећања, на земљи прекрише нам тмине,
Само се  присетимо  каткада у сну,
треперења нашег и звездане прашине
и чудесног бруја што лети у висину.

Одвојено сад смо тужни и радосни,
али твоје лице, сред прелепих лица,
препознати могу по звезданој прашини,
која ти још сјаји на врху трепавица.

Крим, 1918.

Владимир Набоков

Препевао: Александар Мирковић

Владимир Набоков, НЕ ТРЕБАЈУ МИ ЉИЉАНИ…

Не требају ми љиљани, невини бели љиљани,
Судбом недирнути, никли сред градинâ што гуше;
На поклон људима, увек су они носили
Своју хладну љубав и згрченост душе.

Желим ружу црвену, ружу желим љубавну;
У латице њене меке, занесене љубављу,
Желим да се утопим у мирисном полусну,
У нежности живој њеној, у свиленом пламену.

Шта је љиљан пред њом, пред ружом тамноцрвеном?
За ружу ја сада живим, сад је ружа у мени,
Она ми се предала, љубила ме, страдала,
Заувек ће бити моја… а нијчији љиљани.
1916.

Владимир Набоков

Препевао: Александар Мирковић

Владимир Набоков, О ЧЕМУ МИСЛИМ? О ЗВЕЗДАМА…

О чему мислим? О звездама док падају…
Гледај, она тамо, нечујна ко дух,
Стазом од драгуља просеца ваздух,
и гаси јој се већ пут  глух.

Не питај ме сада, где се звезда скрила.
О, молим те, само ћути, и не диши!
Осећам — ко луча се раширила
дубоко у мојој души.

26. август 1918.

Владимир Набоков

Препевао: Александар Мирковић