Владимир Соловјов, АКО ЖЕЉЕ КО СЕНЕ ОД НАС БЕЖЕ САМЕ…

Ако жеље ко сене од нас беже саме,
Обећања ако су  — само слова мртва, —
Вреди ли тад живети у заблуди таме,
Вреди ли живети кад истина је жртва?

Да л’ је вечност нужна за празна стремљења,
Да л’ је вечност нужна за лажљиве речи?
Јер за живот достојан треба поверења,
Не зна Сила највиша за оков што пречи.

Спознајући Силу ту сред својих дубина,
Што бих причао више о дечјим сновима?
Живот подвиг само је, — и жива истина
Светли бесмртношћу старим гробовима.

1893.

Владимир Соловјов

Препевао: Александар Мирковић

Advertisements

Владимир Соловјов, БИО САМ ВЕЛИКИ, ЗЕМНА ГРОМАДА…

Био сам велики. Земна громада
Пузећи негде доле по праху,
Сâм сам на врху стајао тада,
Ја и Бог неба и земље у даху.

И где су сада врхови гора?
И где су светлосне луче и гром?
Ја овде лежим, ко на дну мора,
Опхрван тугом великом .

О, како љубав промени све.
Лежим и чекам сâм у прашини
Да нечија ножица здроби ме,
Мене у свој мојој величини.
1892.

Владимир Соловјов

Препевао: Александар Мирковић

Владимир Соловјов, САФО

Сад се бајке мирис рашири поново…
Анђео ил демон у срцу ми стоји?
Форму да поприми чувство ми се боји…
О, како је немоћно хладно слово!
3. јануар 1892.

Владимир Соловјов

Препевао: Александар Мирковић

Владимир Соловјов, СМИСАО ЉУБАВИ

Мисао и вредност љубави као осећања састоји се у томе што нас она приморава да истински, свим својим бићем признамо другоме онај апсолутни, централни значај, који, због егоизма, призанајемо само себи. Љубав је важна не као једно од наших осећања, већ као преношење целокупног нашег животног интересовања са себе на другога, као премештање самог средишта нашег личног живота. То је својствено свакој љубави, а пре свега полној. ¹ Она се разликује од других врста љубави: и већим интензитетом, већом посесивношћу и могућносшћу потпуније и свестраније узајамности; само таква љубав може водити стварном и нераскидивом сједињењу два живота у један, само је за њу и у речи Божјој речено: биће двоје у плоти једној, тј. постаће једно стварно биће.

Осећање тражи такву пуноћу сједињења, унутрашњег и коначног, међутим, ствар обично не иде даље од овог субјективног захтева и тежње, а и то се показује само као пролазно. У ствари, уместо поезије вечног и дубинског сједињења, долази само до мање или више трајног, али ипак привременог, мање или више инитмног, али ипак спољашњег, површног зближења два ограничена бића у уским оквирима животне прозе. Предмет љубави нема у стварности онај апсолутни значај који му даје машта заљубљеног. За онога који посматра са стране, то је јасно од самог почетка; међутим, и најмањи нехотичан подсмех, који нужно прати туђ однос према заљубљенимма, само је увод у њихово властитио разчарање. Наједном или постепено, патос љубавног заноса пролази и добро је још ако енергија алтруистичких осећања, која се испољила у њему, не пропада узалуд, већ се, изгубивши своју усредсређеност и узвишени полет, преноси, у разбијеном и ослабљеном виду, на децу која се рађају и васпитавају, да би прошла кроз исту обману. Кажем обману — с гледишта индивидуалног живота и безусловног значаја људске личности, признавајући у потпуности неопходност и сврсисходност рађања деце и смене поколења ради прогреса човечанства у његовом заједничком животу. Али, у ствари, љубав ту није крива. Подударност између јаке љубавне страсти успешног рађања деце је само случајност и при томе доста ретка; историјско и свакодневно искуство бесумње показује да се деца могу успешно рађати, бити јако вољена и дивно васпитавана од својих родитеља и кад ови уопште нису били заљубљени једно у друго. Дакле, друштвени и васељенски интереси човечанства, повезани са сменом поколења, уопште не траже виши патос љубави. А, у индивидуалном животу, међутим, овај најпотпунији процват остаје без плода. Првобитна снага љубави губи овде сав свој смисао када се њен предмет са висине апсолутног средишта овековечене индивидуалности спушта на степен случајног и лако заменљивог средства за произвођење новог, можда нешто бољег а можда и горег, али у сваком случају релативног и пролазног поколења људи.

Дакле, ако гледамо само на оно што се обично догађа, на фактички исход љубави, онда морамо признати да је она машта која на одређено време овладава нашим бићем и ишчезава, а да при том не даје неки резултат (јер рађање деце није, у ствари, чин љубави). Али, ако признајемо због очигледности да се идеални смисао љубави не остварује у животу, да ли то значи да мроамо признати да је она неостварив?
…………………………….

Задатак љубави се састоји у томе да оправда на делу онај смисао љубави који је у почетку дат само у осећању; тражи се такав спој два дата ограничена бића, који би од њих створио једну апсолутну идеалну личност. — Овај задатак не само да не садржи у себи никакаву унутрашњу противуречност, нити несклад са васељенским смислом, већ је директно одређен нашом духовном природом, чија је особеност управо у томе што човек може, остајући оно што јесте, у свом сопственом облику да прими апсолутни садржај, да постане апсолутна личност. Али, да би се испунио апсолутним садржајем (који се на језику религије назива вечним животом или Царством Божијим), сам човечији облик мора да буде васпостављен у свој својој целости (интегрисан). У емпиријској стварности човека као таквог уопште нема — он постоји само у одређеној једностраности и ограничености као мушка или женска индивидуалност (и тек се на тој основи развијају све остале разлике). Али, истински човек у пуноћи своје индивидуалне личности, очигледно не може да буде само мушкарац, или само жена, већ мора да буде више јединство обоје. Остварити то јединство или створити истинског човека као слободно јединство мушког и женског начела, која чувају своју посебност облика, али су превладала свој суштински антагонизам и расцепљеност, и јесте прави и непосредни задатак љубави. Кад будемо разматрали услове који су потребни за њено реално остварење, уверићемо се да само неиспуњавање тих услова довди љубав до сталних трагедија и приморава нас да је сматрамо илузијом.

Напомене: 1. Ја називам полном љубављу (у недостатку бољег назива) изузетну љубав (како обострану тако и једнострану) између особа различитог пола, које могу да буду у однсу мужа и жене, а да при том ни у ком случају не прејудицирају питање значаја физиолошке стране ствари.

Владимир Соловјов, СВЕТЛОСТ СА ИСТОКА (Смисао љубави, стр. 25-27), Логос, Београд, 2006.

Превели: Марија и Бранислав Марковић

Владимир Соловјов, МИЛА МОЈА, ОСЕЋАШ ЛИ…

Мила моја, зар не видиш,
Да је све што поглед плени —
Само одсев, само сена
Невидљивог нашој зени?

Мила моја, зар не чујеш,
Свакодневља да је бука —
Само одјек искривљени
Победничких труба звука?

Мила моја, осећаш ли
Да је све на овом свету —
Само то што срце срцу
Збори немо у сусрету?
1892.

Владимир Соловјов

Препевао: Александар Мирковић

Владимир Соловјов, БЛИСТАВА ЋУ ЗВЕЗДА БИТИ И НАД ТОБОМ ГОРЕТИ…

Одавно нема питања,  речи нужне нису,
Ја теби само стремим, ко подножје вису,
Без сумње и без мисли твој мили лик ловим,
И само једно знам — да безумно те волим.

У пурпурном сјају зоре тебе препознајем,
У небеској светлости осмех ти разазнајем,
И ако ми је суђено без тебе умрети,
Блистава ћу звезда бити и над тобом горети.

17. јун 1892.

Владимир Соловјов

Препевао: Александар Мирковић

Владимир Соловјов, КАКО ЈЕ ЉУБАВ СЛОБОДНА И ЧИСТА

Мила моја, не верујем ја нимало
Твојим речима, чувствима, ни очима,
Ни себи не верујем, верујем само
У висинама блиставим звездама.

Са звезда се мени овом стазом млечном
Цветна машта спушта, истинити снови,
И посвуда расту, пустињом бескрајном,
За мене само, неземни цветови.

И међу цветовима у  вечном ле̏ту,
Док сребрни азур сав по теби блиста
Како си прекрасна,  у звезданом свету
Како је љубав, мила, слободна и чиста!

1892.

Владимир Соловјов

Препевао: Александар Мирковић

Владимир Соловјов, ТРИ ДАНА ТЕ НЕ ВИДЕХ АНЂЕЛЕ МИЛИ…

Три дана те не видех анђеле мили, —
Три вечности преда мном у мукама!
Васелена ко гроб нада мном се крили
И живот се гаси у болним грудима.

А ја, лудак, певах да најгоре прођох,
И да љубав позна има цветне боје…
А у души мртвој усахло пронађох,
Потргана беху крила маште моје.

О мила! Сво моје поносито знање,
Све горде речи даћу срца лака,
За једног сусрета кратко магновење,
За само један звук вољених корака.

31. јануар 1892.

Владимир Соловјов

Препевао: Александар Мирковић

Владимир Соловјов, ЖИВОТ СТВАРАЈУ ЉУДИ ВЕРЕ

(…) Али заслуга и значај људи као што је Достојевски лежи управо у томе што се они не мире с датим стањем ствари, нити му служе. Немилосрдној снази чињеница они се супротстављају снагом вере у истину и добро — у оно што треба да буде. Не пасти у искушење пред видљивом владавином зла и не одрећи се у име њега невидљивог добра представља подвиг вере. У њему лежи сва снага човека. Онај ко није способан за овај подвиг нити шта може да уради, нити шта може да поручи човечанству. Људи који се на чињенице ослањају живе туђим животом, они живот не стварају. Живот стварају људи вере. То су они које називању сањарима, утопистима, јуродивима — они су пророци, уистину најбољи људи и предводници човечанства.

Владимир Соловјов, ТРИ ГОВОРА У СПОМЕН НА ДОСТОЈЕВСКОГ (стр. 33), Службени гласник, Београд, 2009.

Превела: Нада Узелац

Владимир Соловјов, ГОВОР У СПОМЕН НА ДОСТОЈЕВСКОГ

(…) Окружен страхотама мртвог дома Достојевски се по први пут непосредно сусрео с народним осећањем правде и у том светлу јасно увидео неисправност својих револуционарних стремљења. Другови Достојевског из затвора били су већином из простог народа и, осим неколицине која се јако издвајала, били су најгори људи из народа. Али, и најгори људи из простог народа обично чувају оно што су изгубили најбољи људи интелигенције: веру у Бога и свест о сопственој грешности. Обични злочинци, који се из народне масе издвајају својим рђавим делима, не разликују се од ње по својим осећањима и погледима, по свом религиозном погледу на свет. У мртвом дому Достојевски је наишао на истински „јадне (или, као би народ рекао, несрећне) људе“. Они пређашњи, од којих је отишао, још увек су уточиште од друштвеног понижења могли да нађу у осећању сопственог достојанства, у својој личној надмоћи. Код затвореника овог није било, али било је нечег већег. Најгори људи из мртвог дома вратили су Достојевском оно што су му одузели најбољи људи интелигенције. Ако је тамо, међу представницима просвећености, услед преосталог у њему осећања вере бледео због богохулних речи виђених књижевника, било је неминовно да овде, у мртвом дому, то осећање оживи и поврати се под утиском смерне и благочастиве вере робијаша. Некако заборављени од Цркве, угњетани од државе, ови људи су у Цркву веровали и државе се нису одрицали. Када је Достојевском било најтеже, из необуздане, свирепе гомиле робијаша у његовом сећању издвојио се лик кмета Мареја, који је с љубављу бодрио преплашеног господичића. И он је осетио и схватио да пред том вишом Божјом правдом, свака лична, својом руком извршена правда представља лаж, а покушај да се ова лаж наметне другим јесте злочин.

Достојевски је с робије, уместо гнева неуспешног револуционара, понео светао поглед морално препорођеног човека. „Више вере, више слоге, а ако томе додамо и љубав, све је урађено“, писао је он. Ова морална снага коју је повратио у додиру са народом, дала је Достојевском право на високо место на челу друштвених кретања, не у служби актуелних питања него као правог покретача друштвене мисли.

Позитиван друштвени идеал није још сасвим сазрео у уму Достојевског по повратку из Сибира. Али, три су му истине у томе биле савршено јасне: схватио је, пре свега, да појединци, макар били и најбољи људи, немају права да врше насиље над друштвом у име личне надмоћи; схватио је, такође, да друштвена правда није нешто изнедрено у уму појединца, већ свој коренима у осећању народа и, најзад, схватио је да ова истина има религиозна значење и нужно је везан за веру у Христа, за идеале Христа.

….

Осуђујући тражење самовољне, апстрактне правде које води једино у злочин, Достојевски му супротставља народни религиозни идеал, заснован на вери у Христа. Повратак овој вери представља излаз како за Раскољњикова, тако и за целу групу обузету злим дусима. Једино Христова вера, која је у народу жива, носи у себи онај позитивни друштвени идеал, по коме појединац бива солидаран са свима. Од појединца који је ову солидарност изгубио тражи се, пре свега, да се одрекне те своје горде усамљености да би се моралним чином самоодирцања поново духовно сјединио с целим народом. А ради чега? Да ли само ради тога што је он — народ, што је шездесет милиона више од један или од хиљаду? Вероватно има људи који то схватају на овај начин. Али, ово превише једноставно схватање било је потпуно страно Достојевском. Тражећи од личности која се осамила да се врати народу, он је пре свега мислиона повратак оној истинској вери која се још у народу чува. У овом друштвеном идеалу братства или опште солидарности у које је Достојевски веровао, битно је његово верско-морално, а не национално значење…

Ако бисмо желели да једном речју означимо тај друштвени идеал коме се Достојевски приклонио, ова реч биће — не народ, него Црква. Али, шта је Црква као друштвени идеал? Достојевски нијеимао никаквих претензија према богословском учењу, те ми немамо право да код њега тражимо некаква логичка одређења Цркве по себи. Али проповедајући Цркву као друштвени идеал, он је износио сасвим јасан и одређен захтев, у истој мери јасан и одређен (мада потупуно супротан) као и захтев који истиче европски социјализам. (Због тога је у свом последњем дневнику Достојевски називао народну веру у Цркву — нашим руским социјализмом.) Европски социјалисти траже насилно свођење свих на један чисто материјални ниво ситих и самозадовољних радника, захтевају да се држава и друштво сведу на ниво просте економске асоцијације. „Руси социјализам“ о коме говори Достојевски, напротив, уздиже све на морални ниво Цркве као духовног братства. И поред очувања спољашње неједнакости друштвених слојева, тражи одухотоворење читавог државног и друштвеног уређења кроз оваплоћење у њему истине и живота Христовог.

Ако је овај друштвени идеал Достојевског управо супротан идеалу савремених јавних делатника који су приказани у Злим дусима онда су на исти начин супротни и њихови путеви остварења тог идеала. Тамо је пут насиље и убиство, овде је пут морални подвиг, и то двоструки подвиг, двоструки чин моралног самоодрицања. Од личности се, пре свега, тражи да се одрекне свог произвољног мишљења, своје самовољне правде у име опште, народне вере и правде. Личност треба да се покори народној вери, али не зато што је она народна већ зато што је истинска. А ако је то тако, онда и народ у име те истине, у коју верује, треба да се одрекне и напусти све у њему самом што није у складу са религиозном истином.

Поседовање истине не може да буде привилегија народа, као што не може да буде ни привилегија појединаца. Истина може да буде само васељенска, и од народа се тражи подвиг служења овој васељенској истини, иако, па чак и беспоговорно, уз жртву његовог националног егоизма. И народ треба себе да оправда пред овом васељенском правдом, и народ треба да заложи своју душу ради њеног спасења.

Васељенска истина оваплоћена је у Цркви. Коначан идеал и циљ није у народности, која је сама по себи тек помоћна снага, већ у Цркви, као вишем предмету служења, који тражи морални подвиг не само од личности него и од целог народа.

Дакле, Црква као позитиван друштвени идеал, као основа и циљ свих наших мисли и дела и народни подвиг као директан пут за остварење овог идеала — последња је реч до које је дошао Достојевски и која је сву његову делатност обасјала прорачанском светлошћу.

Владимир Соловјов, ТРИ ГОВОРА У СПОМЕН НА ДОСТОЈЕВСКОГ (стр. 22-29), Службени гласник, Београд, 2009.