Влад Маленко, РЖЕВ

Посвећено мом оцу

У пролеће се поново исправимо,
И додирујемо главама звезде.
Гонимо тмину, опет се боримо
Да птице на нама у гнезда дојезде.

Да сунце устане у заветни час,
Да вратимо, потомци, земљу за вас.
Да траву одувају елисе ветрова,
Да из шињела никну поља цветова.

Ми смо – јагодице на тим брдима,
Ми – олује и реке у рововима.
Славуји – цедуље писане с колена,
Ми смо – траве медне у следу полена.

У мочварама неба – нас више од милион…
А у џепу свакога је медаљон.
То је семе пролећа,
То је туге крај.
Четрдесет пети –
неизбежни васкршњи мај.

Васја, Серјожа,
Рашид, Блаж..
Средњоруске равнице извезен пејзаж
Од нас пропалих у земљу у трку…
И небеса нас умоташе –
ко у фолију меку.

Не, немојте плакати сада због нас!
То вас ми спомињемо у тежак час!
Где је свет, где мач – увек добро знајте,
И сећање светло на нас чувајте!

Осијани огњем наши обелисци,
Огрнути ветром камени војници.
Но, важније је децо кад видимо –
Да због вас не морамо да се стидимо.

Вама је теже чекати дане у бусији,
Наши су врагови били часнији.
Ми смо крвљу бојили класја ражи,
А на вас се изливају реке лажи.

У јуришу ми смо певали песме,
Вас ко рибе лове у мреже тесне.
Дуванкесу једну ми смо делили,
Вама се „паметни“ иза леђа церили.

У совјетском шињелу Бог нам се јави,
Наша братска гробља – прекор сад су прави.
Праунуци, корен вам се опет реже!
Вама је теже, мили, вама је теже!

Црвени стег под мишком, корак лак,
С нама је био Чујков,
Талалихин,
И Ковпак.
И милион синова који не беже!
Вама је теже, мили, вама је теже!

Изговарамо тихо молитву за спас:
„Нек у Ржев дође последњи од нас,
Да с песмом ждралови узлете пут неба,
Да стогодишњак опет себе угледа!

Влад Маленко
Препевао: Александар Мирковић